Димитрије Марковић

Гоњење хришћана у Римском Царству

Када је у питању број гоњења у прва три века и у почетку четвртог, до победе хришћанства, наводе се различити подаци. Лактанције у књизи ”О смрти прогонитеља” са почетка IV века броји 6 гоњења, Сулпиције Север у почетку V века 9 гоњења, Павле Орози и Августин 10 гоњења1, итд.
Јевсевије Поповић у свом делу ”Општа црквена историја” такође наводи 10 гоњења, и то: ”1) за време Нероново, 2) за време Домицијаново, 3) за време Трајаново, 4) за време Марка Аврелија, 5) за време Септимија Севера, 6) за време Максимина Трачанина, 7) за време Деција (Декија) Трајана, 8) за време Валеријана, 9) за време Аврелијана, 10) за време Диоклецијана и његових савладара и најближих му наследника.”2 И даље додаје: ”Број 10 гоњења /…/ није сасвим тачан; јер кад би бројали сва гоњења, било би их више, а кад би рачунали само велика, знатнија гоњења, било би их мање…”3
Из горе наведеног можемо да изведемо закључак да до различитих података о броју гоњења долази због различитог обима гоњења, који је узиман као критеријум.
”До средине III века хришћани нису били изложени општем прогону од стране државе. Углавном су то били прогони већег или мањег локалног карактера. Тако су, у исто време, хришћани у једном делу империје живели мирно, док су у другом били прогоњени,” каже др. Мирко Сајловић у својој књизи ” Милански едикт у контексту реформи III и IV века”.4
”У гоњењима хришћана примали су учешће и прости народ, и римска интелигенција и државне власти.Општи мотив гоњења била је мржња против хришћана, али је разлог мржње /…/ био различит.”5
Код простог народа разлог мржње је, између осталог, лежао у непознавању хришћанског учења и погрешним информацијама о хришћанском животу. ”Нарочито је сумњиво било хришћанско склањање од света и тајанственост њихових молитвених састанака. Необавештени свет је из гласова о вечерама, љубави и причешћу исплео најстрашније приче о злочинима против морала и закона, које хришћани, тобоже, чине /…/” 6
Разлог мржње римске интелигенције имао је основ највише у односу хришћана према култури и многобожашким религијама. Један од првих и највећих противника Хришћанства био је епикурејски философ Целс (или: Келс), затим његов пријатељ Лукијан Самостатски, Порфирије, Јулијан и др.
И држава је, такође, имала своје разлоге. ”Римско право и римска религија били су идеолошки стубови Римске империје. /…/ Како је римска религија била државна религија и њене обреде су вршили државни службеници чије су свештеничке функције биле повезане са одређеним државним службама. /…/ Приношење жртава у част римских богова чињено је ради добијања њихове наклоности за Рим, а приношење жртава култу цара означавало је израз лојалности и потчињености цару. /…/ Сенат је тврдо био уверен да уколико буде уништена римска религија, пропашће и римска држава.”7
Због његове неспојивости са римским многобожачким религијама, непоштовањем култа римског цара, и претензијом да својим учењем обухвати цео свет и све народе, држава је, у хришћанској вери и хришћанима, видела идеолошке и политичке непријатеље Царства8, и потенцијалну опасност.
То је за последицу имало гоњења, најпре локалног а затим и општег карактера, у циљу покушаја потпуног затирања хришћана и хришћанства.
”На жалост, за прва три века прогона хришћана сачувано је врло мало службених записа који би јасно указали на који се закон држава позивала при кажњавању хришћана. /…/ Посматрано с формално правне стране, прогон хришћана до средине III века карактерише правна непринципијелност. /…/ Забележени су случајеви да су хришћани за време царева Трајана (98-117) и Адријана (117-138), у правном вакууму, без правне основе и судске процедуре, осуђивани на смрт само због имена хришћани (propter nomen ipsum).”.9
”Стање се радикално променило средином III века када су издати закони који су били уперени директно против хришћана.” 10
Први едикт којим су били погођени хришћани издао је цар је Деције (Декије) Трајан 249. године. Наиме, овим едиктом су позвани сви грађани да принесу жртве боговима, ради придобијања њихове наклоности. Одбијањем да принесу жртве хришћани су дошли у сукоб са државом, проглашавани за државне непријатеље и кажњавани мучењем, смрћу, прогонством или одузимањем имовине.
Након Декија Трајана, цар Валеријан је издао два едикта против хришћана: први, 257. године који се тицао само свештенства (епископа, свештеника и ђакона), и други 258. године којим су прогоњени сви хришћани и плењена њихова имовина. 11
Валеријана је наследио његов син Галијан. Он је 260. године издао едикт којим је укинуо претходно издате едикте против хришћана и вратио им имовину и богослужбене објекте. У њиховим поседима их нико није смео ометати, имали су слободу вероисповести, тј. могли су се јавно изјашњавати као хришћани, имали су слободу богослужења, градње нових храмова и мисионарења. Ипак, ове мере нису значиле да је хришћанство препознато пред римским законом као једна од легалних државних религија (religio licita). 12
Хришћани су неколико наредних деценија живели у миру, све до почетка гоњења цара Диоклецијана и његових савладара и наследника, последњег и најсвирепијег гоњења.

Долазак Диоклецијана на власт

Диоклецијан се родио у дунавској провинцији Далмацији под именом Диокле, односно пуним именом Caius Valerius Diocles. Био је скромног порекла. Иако то није поуздано, поједини аутори 13 14 наводе да је био син ослобођеника, libertinus-а (тј. роба којем је његов господар вратио слободу и који, иако је имао статус римског грађанина, није био изједначен са грађанима слободног реда, ingnui). Његово напредовање у служби текло је слично као и код других царева III и IV века. Ступивши у војску стигао је до највиших чинова. Bио је заповедник страже цара Нумеријана а након његове смрти, 20. новембра 284. године, у Никомидији је проглашен за цара.
После именовања за цара променио је своје име у Caius Aurelius Valerius Diocletianus.
Диоклецијан одбацује титулу принцепса (princeps) и укида систем принципата који је успоставио први римски цар Октавијан Август. Систем који је установио обично се назива доминат јер је изведен од латинске речи dominus (господар).
Убрзо након учвршћења на власти, највероватније 21. јула 285. године у Милану 15 Диоклецијан је за свог савладара са звањем цезара (Caesar) поставио Максимијана Херкулија, да би га 1. априла 286. године наименовао за августа (Augustus). Диоклецијан је, ипак, био старији цар (senior Augustus) коме Максимијан дугује свој царски савладарски положај. 16 1. марта 293. године систем владавине је проширен наименовањем по једног савладара Диоклецијану и Максимијану, са звањем цезара. За Диоклецијановог савладара, у источном делу Царства, наименован је цезар Гај Галерије Валерије Максимијан, а на Западу, за савладара Максимијану, постављен је цезар Гај Флавије Валерије Констанције Хлор.Сваки од њих двојице је имао пуну царску власт, иако су сматрани за ниже по положају од августа.
”Овај систем владавине прозван је ”тетрархија” (”четворовлашће”), јер се састојао од четири владара.” 17
О важним питањима за целу империју су се сва четири владара договарали , и неколико пута се из тог разлога састајали.
По Диоклецијановој замисли требало је да цезари Галерије и Констанције Хлор замене двојицу августа, а на њихово места да се изаберу два нова цезара. Смена власти требало је да буде сваке двадесете године. 18
Осим поделе власти, Диоклецијан је извршио читав низ реформи: нова административна подела Царства, војне реформе, пореске реформе, финансијске реформе итд.
У политичком систему који је основао Диоклецијан, верском питању је посвећивана велика пажња.19
Извршена је реформа и у сфери владарске идеологије.20
Од сада се римски цар ”сматра за инкарнацију божанства. Њему се одају божанске почасти (adoratio): при његовој појави присутни се клањају и љубе скутове његове одеће.Појава цара представља праву верску свечаност.”21
У складу са тим ”оба августа добили су божанске надимке: Диоклецијан – надимак Iovius, а Максимијан – епитет Herculius. Iovius (што значи јупитерски) је био син Јупитера, а Herculius (херкулски) син Херкула. Преко ових епитета два августа су се представљали као синови богова. /…/ По Диоклецијановој замисли, у ”божанску породицу”, осим августа, уведени су и цезари. И ови су себе и своју власт везивали за одређено божанство. Констанције Хлор за бога Сунца, а Галерије за бога рата Марса. /…/ Овако разграната, степенована и религиозно изведена легитимност царске власти била је новина у римској историји” 22
Погледајмо како Диоклецијана и његове савладаре описује њихов савременик и сведок догађаја, Лактанције.
О Диоклецијану, који га је поставио за наставника реторике у свом двору у Никомидији, Лактанције, између осталог, пише: ”Диоклецијан, који је био проналазач злодела и подбадач на зло, није могао руке да уздржи ни од Бога, само да би уништио све. Он је својом грамзивошћу и плашљивошћу упропастио цео свет.” 23
И даље:
”Какав је Диоклецијанов брат Максимијан, звани Херкулије? Врло сличан њему. Не би ни могли да буду у тако оданом међусобном пријатељству, да обојица нису имала исти дух, исти начин мишљења, једнака воља, једнако расуђивање. /…/ Његов крвави трезор кипио је од злочиначког блага. У том проклетом човеку није била само страст да искористи мушкарце – што је мрско и одвратно – већ и да учини насиље над кћерима угледних грађана. Наиме, куд год је путовао, отрзане су девојке из родитељског наручја и одмах му стављане на располагање.” 24
О Максимијану Галерију, који је у историји познатији под овим другим именом (Галерије), Лактанције пише: ” Други пак Максимијан, кога је Диоклецијан узео за зета, био је гори не само од оне двојице, које смо ми искусили у наше време, већ уопште, од свих злих царева. У овој звери било је урођено варварство, дивљаштво страно римској раси…” 25
Лактанцијево мишљење је другачије једино о Констанцију Хлору, оцу Светог Равноапостолног Цара Константина, о коме каже: ” Констанција остављам по страни, јер је био потпуно другачији од осталих и достојан да сам влада земљом.” 26

Почетак гоњења

Хришћани су по Диоклецијановом доласку на власт скоро две деценије живели у миру.
За то време хришћанство се ”услед дуже времена уживаног и само кратко или појединачно прекиданог мира тако оснажило, да је већ и на самом двору Диоклецијанову било Хришћана, који су могли вршити обреде своје религије, и да су у престолници Диоклецијановој, у Никомидији Хришћани имали већ угледан храм.” 27 И не само то: ”Својим ближњима, жени и деци, они су допуштали да и у њиховом присуству слободно говоре о Богу и да се држе хришћанских обичаја.” 28 Наиме, супруга цара Диоклецијана Приска, и њихова кћерка Валерија биле су хришћанке.
”Ишло се и дотле да су препоручивали да узму за слуге хришћане јер беху добри и послушни.” 29
Такође, ”…свуда по граду дизане су нове, велелепне цркве. И заиста, тада је са сваким даном наша вера и благочешће расла.” 30
А онда, изненада, 303 године, почео је највећи, општи, и најкрвавији прогон хришћана до тада.
Који су били разлози за промену политике и почетак гоњења?
Могући разлози тражени су у контексту целовитог сагледавања Диоклецијанове реформске политике. Као велики реформатор радио је на томе да империју обнови и изнутра утврди на религиозној основи, а хришћанство му је било једна од препрека на том путу. 31
Овоме, свакако, треба додати и његову личну верску припадност и ставове. Био је присталица римске религије и богова, а велику улогу у његовом животу имале су враџбине и предсказања. Управо је за жртве и предсказања и везан један од његових сукоба са хришћанима, који је претходио гоњењу: ”..како је из страха хтео да сазна будућност, приносио је на жртву стоку и по њеној утроби тражио предзнаке будућих догађаја. Тада неки од слугу – који су већ пришли Господу – док су присусвовали жртвовању, ставили су себи на чело крсни знак. На то су се демони разбежали и поремећена је паганска жртва.” 32 Жреци су након тога више пута поновили жртвовање, али жртве нису ништа показале, па је велики жрец Таг за неуспех окривио хришћане. Диоклецијан тада ”…побесневши, нареди да принесу жртву не само они посвећени за то, већ сви који су се налазили на двору, а ако би неко одбио, заповеди да се ишиба. Препозитима пошаље наредбу да се и војници натерају да принесу жртву, а они који то одбију, нека се отпусте из војне службе. Ту је стао његов гнев и срџба и није учинио ништа више против закона и Бога.” 33
Осим овог, било је и других сукоба Диоклецијана са хришћанима у цивилној управи и војсци.
За његово сујеверје се везује један догађај из периода пре његовог доласка на власт. Према предању, једна гостионичарка код које се хранио, а која је истовремено била и припадница друида тј. старокелтских свештеника, рекла му је да ће постати цар ако убије вепра. Од тада се увек у лову трудио да га убије, али је тек много година после тога схватио право значење њених речи. Наиме, када је 284. године убијен син цара Каруса, Нумеријан, за убиство је оптужен Апер и изведен пред суд. Како Апер на латинском значи вепар, Диоклецијан се сетио пророчанства и убио га.
Међутим, ”…ширина и дубина започетог прогона морала је имати далеко јачу мотивацију.” 34
Др. Мирко Сајловић сматра да узрок Диоклецијановог гоњења хришћана првенствено треба тражити у његовим личним животним околностима. ”Тај стицај Диоклецијанових животних околности одређивала су углавном два момента: Диоклецијанова старачка немоћ да се супротстави утицају свог моћног зета Максимијана Галерија, као и утицај антихришћанске пропаганде неоплатоничарских философа на јавно мњење.” 35
Лактанције нас упућује на то да Диоклецијанов страх од Галерија лежи у његовој победи над персијским краљем Нарсејом или, другим речима, у његовој војној моћи. Ова победа је, како он каже, код Галерија увећала охолост и надменост, а код Диоклецијана страх. ”Најзад, и речју, и делом, и изгледом, био је свима страх и трепет.” 36
Лактанције даље наводи да је за Диклецијаном, који је отишао у Витинију да тамо проведе зиму, такође стигао и Галерије, како би га подстакао на прогоне хришћана. А узрок Галеријеве мржње према хришћанима, по истом писцу, био је следећи: ”Његова мајка поштовала је брдска божанства. А била је врло празноверна жена, која је готово свакодневно приносила јестиве жртве и њима нудила сељане. Хришћани су то одбијали, и док се она гостила с паганима, они су се посвећивали посту и молитви. То је у њој подстакло мржњу према хришћанима, па је женским гунђањем подстицала сина, такође празноверног, да их прогони.” 37
Када је у питању улога многобожачке интелигенције, сматра се да је један од подстрекача Диоклецијанових прогона био философ Јерокле, аутор антихришћанског списа ”Речи истинољубља упућене хришћанима”. Био је управитељ Витиније од 300. године, и човек од великог политичког утицаја. 38
Пре доношења одлуке о прогону, Диоклецијан је позвао неколико правних и војних достојанственика и питао их за мишљење, а затим одлучио да пита за савет и божанства, пославши врача Аполону милетском. 39
Гоњење је почело рушењем цркве у Никомидији, 23. фебруара 303 године, на римски празник Терминалија, а пред хришћански празник Васкрсења Господњег: ”…још у праскозорје дошао је у цркву префект са војним заповедницима, трибунима и финансијским чиновницима. Проваливши врата, тражи икону, спаљује пронађене свете списе, дозвољава свима пљачку: отимање, страх и трепет, бежи се на све стране.” 40 ”Својим очима смо гледали како цркве бивају рушене до темеља…” 41
Све ово су гледали и Диоклецијан и Галерије, јер се црква налазила на узвишењу и могла се видети из двора.
Тек сутрадан су потписали и објавили едикт којим је званично почело гоњење, а којем су подлегали сви људи хришћанске вере без разлике. Мере које су прописане подразумевале су одузимање грађанских права, против хришћана се може покренути сваки поступак, а они га не могу водити, подложни су истрази са мучењем, лишени су свих високих звања и титула, губили су службу а робови право на слободу уколико се не одрекну своје вере, књиге су плењене и спаљиване, цркве рушене до темеља итд.
Убрзо након почетка прогона и објављивања едикта дошло је у два наврата, са размаком од петнаест дана, до пожара у царској палати. По Лактанцију, Галерије није био задовољан одредбама едикта па је уз помоћ саучесника подметнуо пожар како би за то оптужио хришћане и на тај начин натерао Диоклецијана на суровији прогон.42
Како ништа није откривено ни након истрага са мучењем, Галерије је успео да убеди Диоклецијана да су хришћани криви за пожар.
Након првог едикта уследила су још два исте године, а наредне, 304. године, и четврти. Други и трећи едикт су били усмерени посебно против црквене јерархије. Другим је наложено да сви епископи, свештеници и ђакони буду затворени, а трећим да сви имају да принесу жртве боговима.
Хришћани у дворској управи су стављени на највеће муке, а потом прогнани или погубљени. 43
”Император Диоклецијан је сада беснео, и то већ не само против дворских робова, већ против свих. Прво је натерао кћер Валерију и супругу Приску да се опогане жртвом. Неки од најмоћнијих евнуха су поубијани, на које се ослањао и он и цео двор; похапшени су презвитери и ђакони и без икаквог доказа или признања осуђени су и са свим својим одведени у тамницу. Људи свих животних доба и оба пола терани су на ломачу и то не појединачно, јер их је било велико мноштво, него их је у гомилама захватала ватра. Робовима је везивано млинско камење око врата и тако су потапани у мору. Ништа мање жесток није био прогон ни над осталим становништвом. Наиме, судије су разаслате по свим паганским храмовима и све људе су терали да приносе жртве. Тамнице су биле пуне, измишљане су нове, дотле нечувене врсте справа за мучење…” 44
”Савременици описују мучења, која су употребљавана, да се Хришћани отпаде, као веома тешка и грозна. Употребљавали су не само разапињање и друге уобичајене тешке смртне казне, него и необичне, веома тешке и ретке казне; мученике су пекли на роштиљу, секли на четворо, гвозденим кукама им кидали месо, цреповима од стакла или шкољкама им месо гребли, укратко најгрознија и најнечовечнија средства су употребљавана…” 45
Као што су првога дана гледали уништавање храма у Никомидији, тако су Диоклецијан и Галерије гледали и мучења хришћана:
”Једнога човека у Никомидији изведоше на трг и у присуству поменутих господара наредише да принесе жртву. Онај човек је то одбио.Тада наредише да га свуку, подигоше му тело у вис и почеше шибати, надајући се да ће тај човек, савладан боловима, прихватити да принесе жртву. Он остаде непоколебљив у својој вери мада је сав био у ранама. Тада мучитељи направише смесу од сирћета и соли, па су тиме обливали тело мученика. Он не попусти ни под тим боловима. Онда принесоше металну решетку, распалише ватру испод ње, па ставише на усијан метал оног хришћанина који већ беше сав у ранама. Чинили су то полако, не желећи да брзо сконча, надајући се да ће прихватити њихову понуду и принети жртву. Али, онај мученик ни тада не остави своју веру него издахну, оставши до краја Христов. /…/ Име му беше Петар…” 46
Упућена су, такође, писма Максимијану и Констанцију, да и они поступе на исти начин. Максимијан је тако и учинио, док је Констанције само, како пише Лактанције, дозволио да се поруше зидови храмова који су се могли обновити.
Било је много оних који су се у току прогона, из страха, одрекли вере. ”Хришћане, који се покорише заповестима царева, ако се одрекоше вере своје, браћа у вери жигосаше као пале, lapsi, ако издадоше свете књиге, као издајице, traditores.” 47
Ипак, много је више било оних који су издржали све, па и најтежа мучења. Тако се у овом периоду Црква украсила великим бројем мученика. ”Тада, управо тада, многи предстојатељи Цркве храбро су претрпели најжешће муке. Много речи се може рећи о тим великим подвижницима. /…/ Многи су на сав глас викали да су хришћани и исповедали веру у спаситеља, тврдећи да нису принели жртву и нити да ће је икад принети. /…/ Могао бих споменути на хиљаде хришћана који показаше велику храброст у исповедању вере…” 48
Диоклецијан и Максимијан су одступили са власти 305. године и успостављена је нова тетрархија. На Западу империје, нови август је постао Констанције Хлор а цезар Север. На Истоку, на место августа дошао је Галерије а на место цезара Максимин Даја.
”А Даја, тек одвојен од стада и шума, брзо је постао војник гардиста, потом старешина гарде, ускоро затим трибун и наредног дана Цезар. Добио је на управу Исток да га сатре и упропасти, јер он није познавао ни државну ни војну службу…” 49
Став Констанција Хлора према гоњењу хришћана се није променио, а његов савладар Север је следио ту политику. На Истоку, гоњења су настављена, како у области под Галеријевом управом, тако и у области под управом Максимина Даје.
На Западу је већ 306. године дошло до нове смене власти. Констанција Хлора је наследио његов син Константин а Максенције је победио Севера. Стање, у погледу гоњења хришћана, се ни након ове смене није много променило.
О даљим Галеријевим поступцима Лактанције, између осталог, пише: ”Закони су укинути и сва слобода одлучивања пренета је на судије, а војне судије, необразовани хуманистичким наукама, послани су без помоћника у провинције. /…/ Никаква казна код њега није била лака: није било слања на острва, ни у тамнице, нити у руднике, већ ватра, разапињање на крст, бацање зверима, за њега је било свакодневно и лако. /…/ У суђењу са смртном казном, погубљење мачем дозвољавало се као доброчинство малом броју људи, који су због заслуга тражили лаку смрт.” 50 И даље: ”Држао је медведе, њему сасвим сличне по суровости и величини, које је бирао широм царства током целе своје владавине. И кад год би хтео да се забави, наређивао је којег од њих, по имену, да му доведу. Њима су бацани људи, не да их медведи само једу, већ да уживају у томе: кад би раскомадали удове, он се слатко смејао и никад није вечерао без људске крви. Обичним људима, без титула, казна је била огањ. Оваква смрт најпре је, по законима које је донео, била одређена за хришћане, тако да су после мучења осуђени спаљивани лаганом ватром. Кад би их привезали, најпре су им подметали слабу ватру под стопала тако дуго, док би пламен скупио дебелу кожу табана и одвојио је од костију. Потом би палили и гасили бакље и померали их по појединим удовима, тако да ниједан део тела није остао нетакнут. У међувремену би им поливали лица хладном водом и влажили уста, да не би, због сувоће ждрело усахнуло и брзо наступила смрт. А то се најзад догађало, тек кад би после много дана сва кожа била испечена и пламен продро у унутрашњост тела.” 51
Слично је било и у области под управом цезара Максимина Даје, који је 306. године потврдио едикт о обавези свих хришћана, укључујући и жене и децу, да принесу жртве.
Јевсевије Памфил пише: ”Малени град у Фригији, у коме су живели хришћани, опколише војници и запалише га заједно са децом и женама, који су вапили Господу. Затим запалише и све житеље града, заједно са управитељем града, старешином војне постаје и осталим магистратима јер сви исповедише своју веру у Господа.” 52
Јевсевије Памфил, који је и сам гледао мучења мноштва људи, о страдању хришћана у различитим местима и областима, између осталог, пише: ”Знамо и о онима који се прославише у Палестини, а такође и у Тиру Финикијском. Ти мученици, уистину предивни војници за веру, након дуготрајног бичевања беху бачени пред дивље звери. И ти хришћани са великом вером чекали су насртаје леопарда, медведа, дивљих вепрова и бикова које су џелати дражили усијаним металним шипкама.Својим очима сам то гледао и видео сам како су ти људи били непоколебљиви у вери. /…/ Муке и страдања које поднеше хришћани у Тиваиди превазилазе сваки покушај да се оне опишу речима. Са њих су клештима откидали месо све док мученици не би издахнули; женама су везивали једну ногу па су их затим, уз помоћ некаквих направа, подизали у вис главом на доле. Оне су претходно биле обнажене и тако су висиле данима, изложене порузи.Другима су стављали у процепе одређене делове тела (најчешће потколенице), те су их онда притискали све док не попуцају. Све то није трајало неколико дана него је то трајало више година. /…/ Мачеима, којим су убијали људе, тупиле су се оштрице, метал је пуцао, џелати су падали од умора и мењали су један другога, само да мучење не би престајало. Тада смо сви могли видети пројављену силу Божију и храброст оних који су веровали у Христа. /…/ Да ли треба да поименце спомињем и остале? Да набрајам мноштво људи, да описујем сваковрсна мучења којима су страдавали угодници Христови? Једне су убијали секирама, као што то би са онима у Арабији; другима су ломили кости и зглобове, као што су то чинили онима у Кападокији; једне су вешали за ноге а испод њих су ложили ватру тако да су дављени димом, као што се зби са онима у Месопотамији; другима су одсецали уши, носеве, руке и остале делове тела, као што је то чињено у Александрији.” 53
И тако даље, Јевсевије наводи велики број сличних, страшних, примера.

Престанак гоњења

”На Истоку, на територији под Галеријевом управом, прогони хришћана су свакако изгубили на интензитету већ 310. године када је Галерија задесила тешка болест.” 54 Наиме, на доњем делу гениталија му је, како пише Лактанције, настао злоћудан чир који је почео да се шири. Убрзо је био захваћен цео доњи део трупа а у утроби су се запатили црви. Делови тела су му се изобличили. ”И то је трајало целу годину, када је најзад савладан болешћу био приморан да исповеди Бога. Између поновних болова који су га мучили, викао је да ће обновити Божји храм и надокнадити све што је злочиначки починио.” 55
У Никомидији, 30. априла 311. године, пред своју смрт, издао је едикт којим је хришћанима дата слобода да поново могу да исповедају своју веру и да граде храмове. При крају текста едикта, тражио је од хришћана да се моле Богу за његов спас.
Указ је издао заједно са својим изабраним наследником императором Ликинијем на истоку и западним императором Константином. 56
Максимин Даја је, међутим, укинуо слободу која је дата хришћанима, али на такав начин да изгледа да је на то принуђен.57 ”Да би изгледао милостив, забранио је да се Божје слуге убијају, а наредио је да се сакате. Стога су исповедницима копали очи, одсецали руке, секли носеве или уши, ” пише Лактанције. 58
Ово потврђује и Јевсевије Памфил: ”Али тада изађе заповест да се хришћани ослепе и да им се одсече једна нога. То беше за њих мера човекољубља! То је био доказ да нам више неће задавати муке! Шта да кажем за милост која изађе из такве човекољубивости нечастивих људи, кад погледам на толике хришћане којима су најпре мачем прободене очи а после усијаним гвожђем спржене руке, као и на оне којима су ноге одсечене до колена, па су затим, и једне и друге, позатварали у руднике, не толико да копају руду колико да ту што пре помру.” 59
Диоклецијан је оболео од опасне болести која му је помутила разум60, и умро 3. децембра 311. године.
Максимијан Херкул је умро у јуну 310. године, срамном и недостојном смрћу, сможденог и сломљеног врата.61
Галерије је умро 5. маја 311. године, неколико дана након што је издао едикт.
Максимин Даја је умро у лето 313. године у Тарсу, где је побегао пред Ликинијем. Иако Јевсевије Памфил и Лактанције наводе различите узроке његове смрти, и код једног и код другог налазимо да је наступила након великих и тешких мука које су га натерале да исповеди Христа.62 63
Не постоје подаци, и тешко је дати процену, колико је укупно страдало хришћана током трајања прогона. Ипак, са великом сигурношћу можемо рећи да се доња граница броја убијених изражава у хиљадама. Јевсевије, на једном месту каже: ”Погинулих је некада бивало десет, двадесет па и шездесет дневно. Догађало се да за дан пострада и стотину хришћана: мушкараца, жена и деце…”64
Упркос томе, Црква не само да није уништена, већ се десило управо супротно, по речима Спаситељевим да пшенично зрно ако падне на земљу и умре, доноси многи род (Јн. 12,24).
Црква се током овог гоњења украсила великим бројем мученика, од којих наводимо само неке: Свети великомученик Георгије (Свети Ђорђе) један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви; Свети бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, Света великомученица Екатерина, Света великомученица Варвара, Свети великомученик Теодор Тирон, Свети свештеномученик Методије Олимпијски, Свети свештеномученик Лукијан Антиохијски, оснивач богословске школе у Антиохији; Света великомученица Маргарита Антиохијска, позната и као Света Марина или Огњена Марија; Свети Антим Никомидијски, Свети Петар Александријски, Свети Памфил Кесаријски и други с њим; Света мученица Доротеја, Света мученица Недеља, позната и као Киријака Никомидијска; Свети мученик Маврикије и седамдесет војника, Света великомученица Анастасија Узорешителница, Свети мученици Вас, Јевсевије Јевтихије и Василид, и бројни други.

Победа хришћанства

У бици код Милвијског моста, 27-28. октобра 312. године, Константин је победио Максенција, који му је објавио рат.
За Максенција, Јевсевије Памфил пише да је превршио меру својих злочињења тиме што се упустио у враџбине. ”Њему није представљало ништа да распори трудну жену или новорођено дете да би према положају детета у утроби или положају његових органа нагађао каква ће бити будућност.”65
Његово тело пронађено је у Тибру у коме се, бежећи, удавио.
Пред битку са безмало двоструко бројнијом Максенцијевом војском (Константинова војска се састојала од 90 хиљада пешака и 8 хиљада коњаника, док је Максенције имао 170 хиљада пешака и 18 хиљада коњаника66) Константин се помолио ”призвавши у молитвама помоћ Бога и Сина Његовог, Спаситеља свих, Самог Исуса Христа…”67
По Лактанцијевом казивању, Константин је у сну опоменут да на штитове упише небески симбол и тако почне битку. ”Он учини како му је наложено и преко слова Х стави I чији је врх заобљен и тиме на штитовима напише Христово име.”68
Јевсевије тај догађај у ”Животу цара Константина” описује овако: ”Он рече да је једном после подне, када је дан већ почео да опада, својим очима видео на самим небесима изнад Сунца победоносни знак крста од светлости сачињен, и на њему придодат натпис који каже: ”Овим побеђуј”.69
У фебруару 313. године у Милану, Константин и Ликиније су направили договор у области верске политике, познат као Милански едикт, а којим је хришћанима омогућена слобода вероисповести, враћена и обновљена имовина и објекти.
Ликиније, који је у међувремену устао против Константина и почео да гони хришћане, након неколико пораза од њега, убијен је 325. године.
Константин је сада имао сву власт у својим рукама, а захваљујући њему дошло је и до промена у корист Цркве. Претходно прогоњена, сада је имала подршку цара и државе.

Димитрије Марковић

Литература
1. Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, стр. 247
2. Исто
3. Исто
4. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011, стр. 92
5. П. Малицки, Историја хришћанске Цркве, Први део, Свети Архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1933 године, стр. 46
6. Григорије Микић, Преглед историје Хришћанске Православне Цркве I, https://svetosavlje.org/pregled-istorije-hriscanske-crkve-i-opsti-deo/, приступљено 14.01.2018 године у 12.40 сати
7. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011, стр.87-89
8. Исто, стр. 92
9. Исто, стр.87 – 94
10. Исто, стр. 95
11. Исто, стр. 97
12. Исто
13. Радивој Радић, Терор цара Диоклецијана, http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:314629-Teror-cara-Dioklecijana, приступљено 14.01.2018 године у 15.20 сати
14. Н.А Машкин, Повијест старог Рима, https://www.scribd.com/mobile/doc/51790665/Maskin-Povijest-Starog-Rima стр. 381
15. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011, стр. 39
16. Исто, стр. 40
17. Исто, стр. 42
18. Исто, стр. 42-43
19. Н.А Машкин, https://www.scribd.com/mobile/doc/51790665/Maskin-Povijest-Starog-Rima стр. 386
20. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011, стр. 46
21. Н.А Машкин, Повијест старог Рима, https://www.scribd.com/mobile/doc/51790665/Maskin-Povijest-Starog-Rima стр. 381
22. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 50
23. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 23-25
24. Исто, стр. 25-27
25. Исто, стр. 27
26. Исто, стр. 27
27. Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, стр. 259
28. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 217
29. Исто, стр. 217
30. Исто, стр. 217-218
31. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 98
32. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 31
33. Исто, стр. 31
34. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 100
35. Исто, стр. 100ж
36. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 29
37. Исто, стр. 33
38. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 104
39. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 33
40. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 35
41. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 218
42. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 37
43. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 105
44. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 39
45. Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, стр. 260
46. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 222
47. Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, стр. 260
48. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 219 – 220
49. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 51
50. Исто, стр. 57
51. Исто, стр. 55
52. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 227
53. Исто, стр. 223 – 227
54. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 108
55. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 59
56. П. Малицки, Историја хришћанске Цркве, Први део, Свети Архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1933 године, стр.
57. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 83
58. Исто, стр. 85
59. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 228
60. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 230
61. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 73
62. Исто, стр. 109
63. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 249-250
64. Исто, стр. 244
65. Исто, стр. 232
66. Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 138
67. Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 244
68. Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 95
69. цитирано према Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 146

Насловна фотографија: икона светих мученика Васа, Јевсевија, Јевтихија и Василида, који су мученички пострадали за време Диоклецијана.