Апсурди и контрадикторности теорије завере о забрањеној историји Срба

Пише: Димитрије Марковић

У овом тексту ћемо указати на контрадикторности (principium exclusi tertii inter duo iudicia contradictoria) у вези са теоријама псеудоисторичара, односно како често сами потиру своје теорије износећи противречне информације.

Указивањем на ове контрадикторности циљ нам је да покажемо да конструкција псудоисторичара може да опстане искључиво на темељима слепог поверења (вере) њихових следбеника и да се веома брзо руши и нестаје при сваком додиру са аналитичким мишљењем.

Овде ћемо указати само на неколико очигледних примера контрадикторности у вези са теоријом о забрањеној, фалсификованој и сакривеној историји као и у вези са теоријом о аутохтоности Срба на Балканском полуострву. Дакле, није нам намера да будемо исцрпни у навођењу примера већ да дамо образац онима који су склони да им поверују како би требало критички обрадити информације које износе. Наравно, теорије псеудоисторичара нису само контрадикторне већ пре свега апсурдне.

Када је реч о наводној забрани изучавања националне историје лажиисторичари најчешће помињу два догађаја – Берлински конгрес, одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године у Берлину, и потписивање Тајне конвенције, документа који је 28. јуна 1881. потписан између Кнежевине Србије и Аустроугарске. Псеудоисторичари тврде да нам је забрањено изучавање историје пре Немањића и наметнута теорија о досељавању Словена и Срба на Балканско полуострво наводећи једном Берлински конгрес а други пут Тајну конвецију.

Тако нпр. Горан Шарић каже следеће: ”Па  ми своју властиту повијест не учимо како треба, учимо ју из туђих уџбеника. Јер, у Хрватској је повијест написана из Беча, а и у Србији. Зашто у Хрватској? Зато што је Хрватском у 19. и почетком 20. стољећа владао Беч и то се по директиви морало, а Србија је низ уговора склопила са Аустријом у 19. стољећу склопила, тајних, јавних, о многима се данас зна, гдје је пристала између осталог и на то да им Беч пише уџбенике повијести, тако да ти ниси имао, ни с ове стране Дрине ни с оне стране Дрине ни једног човјека који би написао озбиљну повијест.” (1)

(Шарић не износи ове наводне документе о којима ”се данас зна” на увид јавности а  разлог је једноставан – јер не постоје.)

На ”предавању” у Градишци о наводној забрани је говорио и Јован И. Деретић: ”Професор Деретић је истакао да је на Међународном конгресу у Берлину, 1878. године, Србима забрањено да изучавају своју историју прије Немањића, те је средњевјековна историја Срба само дјелимично изучавана, а античка није ни дирнута. ”Након берлинског конгреса Србима је наметнута фантастична лаж о сеобама Словена, коју су Нијемци и Аустроугари смислили да би онемогућили ширење српске државе на Балкану,” тврди Деретић.” (2)

(Наравно, и  у овом случају  јавност је остала ускраћена за доказе из разлога који смо претходно навели.)

Међутим, о досељавању Словена и Срба пише архимандрит Јован Рајић 1794. године, дакле пре 1878. када је одржан Берлински конгрес и 1881. године када је потписана Тајна конвенција,  у књизи ”Историја разних славенских народов најпаче Болгар, Хорватов и Сербов”. Сви делови књиге су доступни у дигиталном облику на интернет страници Дигиталне Библиотеке Матице српске. (3)

Краљ Милан Обреновић је пре абдикације 9. фебруара 1889. склопио са Аустроугарском тајни додатак уговору, којим је продужио важност Тајне конвенције до 13. јануара 1895. године. Дакле, Тајна конвенција је имала одређени рок важења. Међутим, рок важности Тајне конвенције је, ипак, мање важан јер је њен садржај, као и књига Јована Рајића, доступан  на интернету тако да свако може да се упозна са њеним садржајем и увери у бесмисленост тврдњи псеудоисторичара о наводној забрани изучавања националне историје наводно садржаној у њој.

Да се подсетимо, потпуности ради, да је  Аустроугарска 28. јула 1914. године објавила рат Србији (прва тачка Тајне конвенције гласила је: ”Између Аустроугарске и Србије владаће мир и пријатељство.”), након тога уследиле су Церска и Колубарска битка а Аустроугарска је престала да постоји после пораза Првом светском рату. Дакле, чак и да нам није познат садржај Тајне конвенције довољан је и здрав разум да закључимо колико има истине у тврдњама лажиисторичара.

Осим тога, занимљиво је да скренемо пажњу на то да се нико од следбеника псеудоисторичара није замислио над чињеницом да се о Словенима и њиховом досељавању на Балканско полуострво учи на исти начин у свим словенским али и несловенским земљама. Ако су Србима на Берлинском конгресу или Тајном конвенцијом забранили учење историје пре Немањића и наметнули лаж о досељавању на Балканско полуострво, како то да чешки, словачки, словеначки, руски… научници заступају истоветне ставове? Како су њима успели да наметну забрану и наводну лаж о досељавању на Балкан?

”Данас на свету, почев од Русије, преко свих европских држава, до Америке и Аустралије, има неколико стотина катедри за историју старог и средњег века. Уђите на било коју од њих и реците да су Срби народ најстарији и они ће вас гледати као да сте сишли с ума. Али, понављам, не зато што на тим катедрама предају неки србомрсци који ништа друго не раде него смишљају како да напакосте Србима и да им ,,украду” неколико хиљада година њихове тобожње прошлости већ зато што је историја озбиљна наука, наука која претендује да буде најегзактнија међу хуманистичким дисциплинама, наука, дакле, која има своју методологију брушену већ неколико столећа, те су људи који се озбиљно баве историјом способни да разликују играрију или лакрдију од сциентетичких достигнућа,” пише професор Радивој Радић. (4)

За научнике је било каква полемика о наводној забрани изучавања историје искључена због саме  чињенице да је реч о теорији завере. Примери које смо навели су стога намењени искључиво онима који нису критички обрадили информације које износе псеудоисторичари или нису довољно информисани па су стога склони да им поверују.

За оне који су заинтересовани да продубе своје знање у области историје, културе и етногенезе Словена препоручујемо књигу Валентина Васиљевича Седова ”Словени у далекој прошлости” која је доступна и на српском језику а заснована је претежно на археолошким подацима.

Када је реч о Србима као полазну тачку  препоручујемо књигу  археолога Марка Алексића ”Српске земље пре Немањића”.

Коначно, теорија о наводној забрани Србима на Берлинском конгресу да изучавају сопствену историју не потиче од псеудоисторичара него од новинара Миломира Марића, на шта је сам указао у Јутарњем програму TV Happy, у разговору са историчарем Александром Узелцем. ”То сам ја измислио, сви понављају то као папагаји,” каже Миломир Марић. (5)

Као што Јован И. Деретић није разумео ироничну опаску професора Радивоја Радића да су биле две Маричке битке па је спремно потврдио да јесу, тако очигледно псеудоисторичари и њихови следбеници нису разумели ни иронију Миломира Марића и поверовали су да је заиста на Берлинском конгресу Србима забрањено изучавање националне историје.

Када је реч о времену почетка наводног фалсификовања и сакривања наше историје такође наилазимо на опречне информације код лажиисторичара, а временски опсег покрива неколико миленијума, од античког до савременог доба.

Тако нпр. ”др” Стеван Томовић тврди следеће: ”Први фалсификати настали су у доба споменутог цара Нимрода – првог владара у историји, пре око 4200-4300 година. Заправо, први фалсификатор историје био је сам Нимрод, заједно са свештеницима и учењацима око себе. И ти фалсификати су били толико утицајни, да су зашли у сва предања и све најстарије списе који говоре о Нимроду и његовом добу.” (6)

Горан Шарић, са друге стране, говори о 18. и 19. веку као периоду када се посебно активно радило на наводном фалсификовању. Тако, говорећи о Ватикану, Шарић каже следеће:

”Они су кривотворили бројне документе којима су доказивали своју власт над црквом, земљама, поседима, краљевима и народима. (…)

На нашим просторима били су посебно активни. Од 1751. до 1817. чак три генерације католичких свештеника, предвођене језуитом Филипом Ричепутијем, а након његове смрти Данијелом Фарлатијем, а након његове смрти Ђованијем Колетијем, скупљали су апсолутно све документе, књиге и записе у књижницама, градским архивама, манастирима и приватним колекцијама на Балкану. Скупили су 300 томова докумената и однели их у Илирски музеј у Бологни одакле им се губи сваки траг.” (7)

На другом месту Шарић каже следеће: ” Да је српска држава постојала и пре Немањића, данас више није ни најмање спорно, ако је икада и било, без обзира што су преднемањићке династије насилно брисане из историје.” (8)

Најкарактеристичнији пример је, свакако, Јован И. Деретић који се у различитим приликама различито ”опредељује” када је реч о почецима наводног фалсификовања наше историје.

Штавише, Деретић чак и у оквиру једног истог текста износи различите тврдње. Тако он на једном месту каже: ”Фалсификовање српске историје организовао је Ватикан дописивањем дела Константина Порфирогенита у 17. веку…” Међутим, на питање новинара о Стефану Немањи ”Ко је измислио да је Стефан први државотворац?” Деретић фалсификовање помера у савремено доба, одговарајући: ”Историчари нове, Титове Југославије.” Само нешто мало даље, у одговору на питање ”Када су се изгубили ти стари родослови српских владара?” Деретић напрасно заборавља Ватикан, 17. век и ”Титове историчаре” и за скривање историје оптужује Турке: ”У време кад је у Босну стигао Мехмет освајач. Пошто је освојио територију, тражио је да му сви српски племићи донесу њихове родослове, запалио их је, и издао хатишериф да сви морају да мењају презимена.” (9)

У емисији под насловом ”Црква и попови су имали већу моћ у XVII веку него медији данас”, Деретић ”стварање лажне историје Србије” помера у 11. век:

”Није то тако рано направљено, то је урађено тек после раскола хришћанске цркве, после поделе на источну и западну, од тог времена је кренуло да се фалсификује српска историја.”

Сличних примера можемо навести још доста јер је фантазија, заиста, непресушан извор за теорије конспиролога и псеудоисторичара.

Додајмо још на све претходно речено и чињеницу да фиктивном злочиначком удружењу које чине Ватикан, Беч и Берлин а које наводно ради на забрањивању, скривању и фалсификовању историје Срба, псеудоисторичари неретко придодају и друге  ”саучеснике”, али има случајева када се не наводе само поменута три центра, него се говори уопштено о ”страним” или ”западним” историчарима.

Наставимо сада са примерима контрадикторности.

Видели смо да Горан Шарић оптужује Ватикан за наводно кривотворње наше историје а истовремено једној од својих трибина даје назив ”Срби у тајним архивама Ватикана”. Из овога бисмо могли да закључимо да је Шарић, из неког разлога – због поседовања политичке, финансијске или неке друге моћи – имао искључиво право на увид у документа у ватиканском архиву која нису фалсификована и на основу тих докумената одржао своје ”предавање”. Наравно, на  трибини није било ни помена о неком документу из овог архива, о чему смо већ писали,  јер је реч о представи и забави за лаковерне и неупућене а не о научно-популарном предавању из области историјске науке.

У Ватиканском апостолском архиву  могуће је на захтев добити фотографије докумената у сврху приватног истраживања и објављивања. Упркос томе Шарић на поменутој представи (трибини), иако је показао гомилу безвредних фотографија, није показао ни једну из Ватиканског архива. Из тога, као и из целокупног садржаја предавања, јасно је да га није ни посетио. Слично је и са осталим псеудоисторичарима.

Званичан назив поменутог архива је ”Ватикански апостолски архив”, доступан је за истраживачки рад свакоме са факултетском дипломом, истраживање је бесплатно, а могуће је користити се свим документима закључно са крајем понтификата папе Пија XII, а то је октобар 1958. године. (10)

Иако је је званично отварање Архива за истраживаче из свих земаља било тек 1881. године, многи научни радови између 17. и 19. века били су објављени управо уз помоћ докумената из овог Архива.

Поменимо, у вези са тим, да је ватикански архив посетио и користио се његовим документима, између осталих, и чувени Готфрид Вилхелм Фрајхер  фон Лајбниц, ( Gottfried Wilhelm Freiherr  von Leibniz), пореклом лужички Србин.  Лајбниц је 1702. године написао да је ватикански архив у извесном смислу централни архив Европе (quod quodam modo totius Europae commune Archivum censeri debet). (11)

”Косовски завет у свести српског народа има митски значај баш због узвишених вредности које у себи садржи – жртва појединца за народ и избор духовног пред материјалним. Још је Лудовик Цријевић Туберон, дубровачки свештеник из 15. века са дивљењем описивао Лазарову вечеру,” каже Горан Шарић. Дакле, Шарић најпре каже како нам Ватикан, наводно, фалсификује и крије историју а онда изнесе информацију  како  један католички свештеник са дивљењем описује ”Лазарову вечеру”.  Лудовик Цријевич Туберон (Ludovicus Aloysius de Cerva, Cervarius, Tubero) је био настојатељ манастира бенедиктинског реда и историчар а живео је у периоду од 1459. до 1527. године. (12)

Али то није све, на истом месту Шарић каже и ово: ”Андрија Качић Миошић, фрањевачки свештеник из Макарске, 1756. године објавио је “Разговор угодни народа словинског”, једно од највреднијих и најчитанији дела јужнославенске књижевности свих времена. Ту пише о тридесетак преднемањићких краљева и владара, који су своју државу основали средином 5. века.”

Као што видимо у истом тексту имамо испреплитане Шарићеве тврдње како нам Ватикан, наводно, крије и фалсификује историју и позиве на радове католичких свештеника – свештеника истог тог Ватикана.

Слично је и са Бечом – руку под руку иду оптужбе за скривање и фалсификовање наше историје  и позивање на документа из бечких архива.

Тако, у једној емисији Шарић каже следеће: ”Ево, има рад једне бугарске повјесничарске, она је недавно преминула чини ми се да се зове Теодора Толева, која је користећи бечке архиве показала како је Беч створио албанску нацију. Значи, добра ствар је што је Аустроугарска била полицијска држава, врло педантна. И, ти данас са нешто новца можеш доћи до већине тих докумената у бечким архивима.” (13)

Откуд позивање на документа из бечких архива ако нам Беч крије и фалсификује историју? Наравно, ово је само реторичко питање и као такво не захтева одговор.

Када је реч о ценама, наведимо да седмична пропусница у аустријском државном архиву кошта 10 евра, месечна 21 евро а годишња 42 евра. Мислим да нећу погрешити ако кажем да за онога ко жели да истражује ове цене сасвим сигурно не представљају препреку. (14)

Али, не позива се само Шарић на католичке свештенике. Тако Јован И. Деретић  за Мавра Орбина,  аутора књиге ”Краљевство Словена” (“Il Regno de gli Slavi”), који је попут Туберона био припадник католичког монашког бенедиктинског реда, каже да је учени и поштени католички свештеник. (15)

Видели смо претходно да Деретић Турке оптужује за наводно паљење родослова српских племићких породица како би се сакрило њихово порекло. Међутим, у истом тексту Деретић се позива на турске изворе као доказ да Срби нису изгубили битку на Косовом Пољу 1389. године. На питање новинара ”Да ли су Срби по вама изгубили битку на Косову?”, он одговара следеће:

”Не. Томе у прилог иду турски историјски записи. Први који су написани говоре о победи Срба, а тек се 100 година касније говори о поразу.”

У једном веома популарном тексту псеудоисторичара који се може наћи на већем броју интернет портала можемо да прочитамо, између осталог, и следеће:

”Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива српска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа.” (16)

Да ли се неко од следбеника псеудоисторичара запитао како то да нам Немци наводно скривају и фалсификују  историју а истовремено немачки научници долазе до оваквих епохалних открића и објављују их?

Наравно, као што нема скривања и фалсификовања о коме говоре псеудоисторичари, тако нема ни наведених открића.

Поменути Јирген Шпанут (Jürgen Spanuth) се доводи у везу са нацизмом, расизмом, псеудонауком, теоријама завере итд. али се овде нећемо бавити њиме.

На интернету можемо наћи још један веома популаран псеудонаучни чланак са следећим насловом: ” НЕМЦИ ИСТОРИЈСКИМ ОТКРИЋЕМ ЗАПРЕПАСТИЛИ СВЕТ – Србија је основана 490. Године.” (17)

Наведимо сада неколико примера контрадикторности у вези са уопштеном тврдњом да нам историју, наводно, скривају ”страни” односно ”западни” историчари.

У емисији ”Голи живот” код Миломира Марића, Јован И. Деретић, узимајући једну од својих књига са стола пред собом, каже следеће:

”Овако, пријатељу, у овој књизи, да узмем једну од три, има 1620 позива на литературу. (…) Од ових позива на литературу нема више од пет српског порекла, све су странци!” (18)

Шта сада да радимо са тврдњом да нам управо странци лажирају и крију историју?

Да није реч ни о каквој омашци потврђују нам сове Деретићеве речи, наводно, : ”Почео сам да сумњам у историју записану у школским уџбеницима. Тада сам решио да се бавим иасторијом. Али кад сам узео скрипте са катедре за историју на Београдском универзитету, схватио сам да ни ту нећу наћи истину. По њу сам, испоставило се, морао у Француску. Желео сам да у тамошњим, добро опремљеним библиотекама и архивама, истражим списе из античког периода, који у ти време нису били преведени ни на један језик.”

Ако нам Запад, наводно, скрива и лажира историју зашто Деретић по истину одлази на тај исти Запад?

Тиме долазимо и до питања да ли би уопште било могуће сакрити историју једног народа, како то тврде (и истовремено поричу) псеудоисторичари.

Узмимо на пример Јевреје и превод Светог писма Старог Завета познат као Септуагинта, или превод Седамдесеторице. Пошто је овај превод био веома распрострањен, сачувано је више од 1800 примерака рукописа, при чему неки потичу и из периода пре Христа. (19) На који начин би било могуће сакрити Стари Завет ако знамо да само овај превод постоји у преко 1800 примерака и да се ти  примерци чувају у различитим деловима света?

Слично томе, постоји већи број преписа нпр. Законоправила Светог Саве (Иловички, Рашки, Дечански, Пчињски, Морачки итд.) или Душановог законика (Струшки, Атонски, Студенички, Ходошки, Хиландарски).

Имајмо притом у виду да говоримо о рукописима и да је са проналаском штампарске машине у 15. веку умножавање књига олакшано. Управо због тога што бројни документи, чак и када је реч о рукописима, често постоје у више примерака, покушај њиховог намерног уништавања, као нпр. приликом бомбардовања Народне библиотеке Србије 6. априла 1941. године, може дати само ограничен резултат.

Према речина некадашњег управника Народне библиотеке Србије и аутора научне монографије ,,Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941”, историчара Дејана Ристића, стручњаци НБС су успели током неколико деценија рада да реконструишу 96 одсто библиотечког фонда који је постојао до 6. априла 1941. године. (20)

Када је реч о контрадикторностима у вези са, наводно, сакривеном историјом Срба наведимо обелиск из Ксантоса за који псеудоисторичари тврде да је на њему уклесан српски законик. Са једне стране имамо причу о наводно сакривеној српској историји а са друге фотографију овог обелиска која је доступна јавности на интернету. Зар сакривено и тајно не представљају супротност јавном и  обелодањеном? Како нешто може да буде истовремено и сакривено и јавно? Наравно, и ово је само реторичко питање. (21)

Поврх свега, о поменутом обелиску Јован И. Деретић следеће: ”Нађена је и стена са комплетним закоником из осмог века пре Христа. Амерички археолози су га открили и снимили.” Као што видимо, осим католичких свештеника, Турака, Немаца и педантних Аустроугара историју нам откривају и Американци. Ко је онда скрива? (22)

Наведимо још само два примера у вези са овом темом.

У једном тексту псеудоисторичара налазимо, између осталог, и ово:

”И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције.” (23)

Нешто слично пише и Јован И. Деретић:

”Срб се помиње у ведској литератури. Једно божанство се назива Србенда. Помињу и речи Сурија, Сурбија, као називе за бога Сунца. Али реч се помиње и код Аријеваца и у Малој Азији. Тамо има мноштво доказа. ”

Као што видимо исти они који тврде да нам је историја забрањена, сакривена и фалсификована пишу о наводним подацима о Србима у Кини и ведској литератури као и о наводном мноштву доказа ”код Аријеваца и у Малој Азији.”

Ипак, ни једна од бројних контрадикторности није поколебала веру следбеника псеудоисторичара у њихове теорије, а није је поколебала управо јер је реч о – вери. Упркос научним чињеницама и здравом разуму увећ ће бити оних који ће веровати да Срби потичу са Сиријуса или Ориона и у остале теорије псеудонаучника.

Закључимо овај део изјавом Јована И. Деретића у поменутој емисији ”Голи живот”. На питање водитеља ”Фали линешто од српске историје?”, Деретић одговара:

”Фали врага, не фали ништа. Не може да фали ни један дан, то је само покушај завођења разумете.”

Остаје нам још укажемо на контрадикторности у вези са покушајима аутохтониста да докажу како није било сеобе Словена на Балканско полустрво.

Неретко, у складу са тим, псеудоисторичари покушавају да докажу да сеобе није било јер такав подухват, наводно, није био изводљив. Да бисмо показали колико се лажиисторичари труде да то докажу навешћемо један опширнији цитат из књиге Јована И. Деретића и Драгољуба П. Антића ” Историја Срба и Руса-пранарода Европе.”:

”Наша анализа систематизује обимну листу конкретних доказа неодрживости тврдњи заснованих на спису Константина VII Порфирогенита „De administrando imperio“, што показује да овај спис не може имати снагу основног научног доказа за тврдњу о досељавању Срба на Хелмско полуострво у VII веку. Природно-физичким анализама, уз повезивање резултата  више различитих егзактних и природних наука, осветљава се питање техничко-физичке заснованости важећих „историјских истина“ о досељавању Словена на Балкан. У питању је област  истраживања, која се, условно, може назвати физиком историјских процеса. Овакво истраживање је засновано на принципима  научног истраживања, који важе код свих наука, пре свега код  природних и егзактних, па самим тим нема логике да не важе и у  историјским анализама. Оно подразумева анализе и моделовања  уз поштовање физичких оквира за одвијање историјских процеса  у којима морају бити поштована физичка ограничења. Тако је утврђен реални оквир демографских експанзија, уз упоређење модела са анализом на бази података о демографским променама у земљама света последњих деценија и на нашим просторима , а анализа је заснована на повезивању познатих чињеница с реалним физичко-техничким подацима и њиховом квантификовању. Искоришћени су познати подаци из војне литературе  о снази теглеће стоке, потребној количини хране и воде за људе и стоку, брзини кретања колоне у маршу, ширини Дунава, рељефу, мочварама, количини потребног семена, итд. На основу тих података, израчунате су потребне количине хране, алата и семена, брзине кретања и временски интервали за поједине операције током сеобе и упоређени с реално могућим вредностима. Анализа је изведена на примеру сеобе из предела „негде иза Карпата“, при којој би се 100000 до 300000 земљорадника, са комплетним породицама и свиме што их чини етничком групом и организованом економском и политичком заједницом, преселило на југ Хелмског полуострва – у области с медитеранском климом, да би потом, на новом станишту, успоставило земљораднички живот у складу са својим дотадашњим обичајима и уз велику приврженост новој домовини. Показало се да је тај подухват вишеструко физичко-технички неизводљив, а за њега није ни било реалних мотива. Значи, историјски процеси су текли искључиво са реалном брзином одвијања и уз дифузионо прожимање становништва, без брзих промена етничких и културних карактеристика. Ово важи за период VII века, али још и више за раније периоде.” (24)

Наведимо најпре један од мноштва примера (а да то нису добро познате пирамиде или Велика сфинга у Египту) који показују шта је све било могуће и изводљиво  још у старом веку и како псеудоисторичари, заправо, како би доказали своје небулозне теорије, представљају Словене као неспособне.

”Теодосијев обелиск, којим је крајем 4. века улепшан цариградски хиподром, био је у ствари један од два обелиска које је подигао египатски фараон Тутмес III (1490—1436. пре н. е.) у Амоновом храму у Теби. Обелиск је био израђен од једног комада црвеног гранита и затим декорисан хијероглифима. (…) Било како било, када је Тутмесов обелиск превезен из Александрије у Константинопољ није познато, данас се само грубо може утврдити да је то извршено између 363. и 390. године.” (25)

Оно због чега смо навели овај пример јесте чињеница да је Теодосијев обелиск који је, као што је речено, пренет у Цариград у 4. веку, био дугачак преко 30 метара и имао масу од око 380 тона.

Дакле, у 4. веку је изведен подухват који је изузетно захтеван чак и за савремено доба, са свим могућностима за манипулацију теретом и транспорт које имамо на располагању, али Словени и Срби у 7. веку нису били способни за сеобу на Балкан и прелазак Дунава.

Наведимо на крају и две изјаве којима псеудоисторичари потиру оно што сами тврде о неиводљивости сеобе на Балкан.

У једном разговору Јован И. Деретић, исти онај који је са Драгољубом П. Антићем написао горе наведени текст о неизводљивости сеобе, каже да су ”Руси… Срби који су отишли с Балкана.” (26)

Дакле, досељавање Словена и Срба на Балканско полуострво је ”вишеструко физичко-технички неизводљив” подухват али сеоба Руса (који су, уствари, Срби) са Балканског полуострва на просторе на којима данас живе – није.

Горан Шарић одлази још даље од Деретића тврдећи да су наши преци не само отишли до Британије, Индије, Ирана и Египта него да су се одатле и вратили на Балканско полуострво преко територије данашње Турске:

”Након провале предака данашњих западњака у ту Дунавску цивилизацију пре неких 4500 година, део њезиних становника је побјегао у Динарски ланац, други  све до Британије, а трећи део је кренуо према Русији. Били су то углавном мушкарци, ловци, коњаници и ратници. Њихова напредна технологија омогућила им је да победе све народе на које су путем наилазили. Половином другог миленија пре нове ере провалили су у Индију и Иран (Иран значи држава Аријеваца). Био је то пут дуг више од хиљаду година, да би се један део њихових потомака пробио све до Мале Азије (данашње Турске) и преко ње се опет вратили на Балкан који је у њиховој колективној свијести био митска прадомовина, одакле су се њихови прадедови једном давно отиснули на своје походе. Могуће је да је чак један огранак тих Аријеваца, протословена стигао до Египта и даље до Канара.” (27)

Скренимо још пажњу, у вези са периодом о коме говори Шарић, на последњу реченицу из Деретићеве и Антићеве псеудонаучне анализе где се каже да сеоба Словена није била могућа ”за период VII века, али још и више за раније периоде.”

Упркос  бројним апсурдним тврдњама и контрадикторностима од којих смо навели само неколико, са једне стране, и научним чињеницама са друге, следбеници псеудоисторичара и даље верују у теорију завере о забрањеној, фалсификованој и сакривеној историји Срба. Као што смо већ рекли псеудонаука и конспиролошке теорије спадају у поље веровања а не у поље истраживања тако да ће увек постојати одређени проценат људи који ће веровати у ове теорије упркос свему. Наравно, ни у ком случају није свеједно колики ће бити тај проценат па отуда и овај текст.

Примери које смо навели у овом тексту истовремено потврђују резултате истраживања теорија завере по којима њихове следбенике карактерише нижи степен образовања и аналитичког мишљења. Само узимајући ова три фактора у обзир – веру, нижи степен образовања и аналитичког мишљења можемо да објаснимо и разумемо како теорија завере о којој говоримо, иако очигледно потпуно бесмислена, ипак има своје псристалице.

Када је реч о творцима ове теорије завере њима је прича о наводно забрањеној, фалсификованој и сакривеној историји неопходна јер без ње не би имали шта да ”откривају”. Не можете некоме да продате свој производ ако он већ има неки сличан. Да бисте  му продали свој морате најпре да тај који има представите као лош. Тако и псеудоисторичари не могу Србима да ”продају” своје псеудонаучне теорије ако они већ имају историју. Због тога морају најпре да историјску науку (”званичну” историју, како је они називају) да обезвреде означавајући је као фалсификовану  а историчаре да елиминишу као своје конкуренте етикетирајући их као сараднике на наводном лажирању историје Ссрба. И ово, такође,  потврђује закључак истраживања о теоријама завере по коме је макијавелизам једна од одлика конспиролога, а као што знамо основни принцип макијавелизма је: „Циљ оправдава средство”.

Да се псеудоисторичари у свом деловању не ограничавају само на интелектуално непоштење (фабриковање, фалсификовање и плагирање) показује пример Драгана Јацановића, бившег директора Народног музеја у Пожаревцу и припадника псеудоисторичарске Српске аутохтонистичке школе, против кога је вођена истрага због сумње да је противправно присвајао предмете из збирке овог музеја. (28) (29)

Аутор: Димитрије Марковић

Коришћена литература:

1) https://forum.krstarica.com/threads/zasto-je-izmisljena-istorija-o-doseljavanju-srba-na-balkan.885369/

2) https://www.gradiska.com/vijesti/gradiska/drustvo/deretic-istorija-o-srbima-bila-je-sakrivena.html

3) http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/index/string:%D0%A0%D0%90%D0%88%D0%98%D0%8B%2C+%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD/tags:author

4) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега. Историја једне злоупотребе: слово против „новоромантичара“, Београд 2011., стр. 203

5) https://www.youtube.com/watch?v=q9G7YHLwRrU

6) др Стеван Томовић Историја Срба, , 2019, Мунгос, Нови Сад, ИСТОРИЈА СРБА, стр. 50

7) https://dijanadimitrovska.com/goran-saric-istoricar-koji-uzburkava-balkan/

8) https://www.srpskaistorija.com/ekskluzivni-intervju-istoricar-iz-hrvatske-srbi-nisu-izgubili-kosovski-boj/

9) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC-%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/

10) https://www.archivioapostolicovaticano.va/content/aav/en/consultazione/accesso-e-consultazione.html

11) https://www.vatican.va/content/francesco/en/motu_proprio/documents/papa-francesco-motu-proprio-20191022_archivio-apostolico-vaticano.html

12) https://www.srpskaistorija.com/ekskluzivni-intervju-istoricar-iz-hrvatske-srbi-nisu-izgubili-kosovski-boj/

13) https://forum.krstarica.com/threads/zasto-je-izmisljena-istorija-o-doseljavanju-srba-na-balkan.885369/

14) https://www.statearchives.gv.at/user-information/how-to-use-the-archives.html

15) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC-%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/

16) https://webtribune.rs/nemacki-naucnik-otkrio-srbi-su-postavili-osnove-danasnje-civilizacije/

17) https://srbin.info/pocetna/aktuelno/nemci-istorijskim-otkricem-zaprepastili-svet-srbija-je-osnovana-490-godine/

18) https://www.youtube.com/watch?v=T3dFQD20914

19) др Драган Милин, Увод у Свето Писмо Старог Завета, Београд 1991., стр. 97-105

20) https://rs.sputniknews.com/20210405/vatra-danima-gutala-stoleca-najveca-lomaca-knjiga-u-evropi-bila-je-u—beogradu-1125019136.html

21) https://vesna.atlantidaforum.com/?p=1421

22) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC-%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/

23) https://webtribune.rs/nemacki-naucnik-otkrio-srbi-su-postavili-osnove-danasnje-civilizacije/

24) Историја Срба и Руса-пранарода Европе, Књ. 2. Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић. – Београд : Ганеша клуб, 2013. стр. 587-589

25) http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:teodosijev-obelisk

26) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC-%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/

27) https://dijanadimitrovska.com/goran-saric-istoricar-koji-uzburkava-balkan/

28) https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:181698-Prisvojio-muzejski-novac

29) http://www.vumidet.net/forum/showthread.php?t=1530

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s