Крајем августа 2022. године писали смо ОВДЕ о посети манастиру Покрова Пресвете Богородице, некадашњем хиландарском метоху у Самокову, у Бугарској, где се, по уверењу проф. др Аксиније Џурове, налази прст Светог Саве који недостаје на његовој руци у манастиру Милешева.
Текст о томе је пренела и ”Политика” под насловом ”Да ли се прст Светог Саве налази у Бугарској” који можете прочитати ОВДЕ.
Аксинија Џурова је дописни члан Бугарске академије наука и инострани члан САНУ, редовни професор Универзитета у Софији и Директор Центра за словенско-византијска проучавања „Проф. Иван Дуйчев“ на овом универзитету, а у њену област рада спадају словенска филологија, историја уметности и византологија. Њену биографију на страници САНУ можете прочитати ОВДЕ.
Овде доносимо други део научног рада проф. др Аксиније Џурове ”Наследство хиландарских писара из девичког манастира (метоха) ,,Покров Богородичин” у Самокову XVIII-XIX в.” под насловом ”Шта је донео јеромонах Серафим из Хиландара” где се говори о реликвијару са прстом Светог Саве.
Текст проф. Џурове смо допунили одговарајућим фотографијама.
Димитрије Марковић
Овде почиње текст проф. др Аксиније Џурове
НАСЛЕДСТВО ХИЛАНДАРСКИХ ПИСАРА ИЗ ДЕВИЧКОГ МАНАСТИРА (МЕТОХА) „ПОКРОВ БОГОРОДИЧИН“ У САМОКОВУ XVIII-XIX В.*
II део
(Шта је донео јеромонах Серафим из Хиландара)
Аксинија Џурова
Када је 1906. год. Серафим Хиландарац, као стар човек диктирао свој тестамент, он је тада манастиру Покрова Пресвете Богородице у Самокову подарио свете мошти донешене из Свете Горе и своју библиотеку. Све то илуструје богате везе Хиландара са бугарском земљом и, исто тако, показује раширеност у то време српских култова у њој. У исто време отвара се и низ питања повезаних са пореклом моштију које су донесене у Самоков из Хиландара.
Јануара 12. 1906. год. у Девички манастир (метох) „Покрова Богородичиног“ у Самокову, у келији монахиње Теоктисте Серафимине, умире хиландарски јеромонах Серафим. Пред сопствену смрт, павши у старачку немоћ, због поодмаклих година – преко 100, издиктирао је своју последње инструкције. Од његовог завештања разумемо да јеромонах Серафим оставља монахињи Теоктисти Серафиминој свете мошти донесене из Хиландара и своју личну библиотеку. Какве су околности принудиле монаха, који је започео свој духовни живот у Хиландару, да га напусти још у раним годинама и да се настани у Девичком манастиру у Самокову?
Историјски извори о манастиру су веома оскудни. У основи они се наслањају на очуваних седам кондика у граду – оних у Митрополитској цркви у Самокову, од којих је најранија из средине XVIII в. – 1752., самог Девичког манастира Покрова Богородичиног из 1846. год., кондици Долномахленске цркве и оној Св. Николе из XVIII-XIX в. и Самоковске градске општинске управе из 1889. год.1 Податке о манастиру црпимо и из истраживања локалног историчара Хр. Семерџиева из 1913. год. и из рукописа учитеља Ст. Пешова о Беловој цркви из 1915. год., чуваног у Историјском музеју града.2 Најбољу студију о Самокову са његовим духовним и књижевним средиштима је написао Христо Темелски. У њој, на основу докумената и регистара из Самокова и црквених архива из Софије и Цариграда, су унесене неке корекције већ уврежених и наметнутих мишљења, која су узета у обзир у овој публикацији.3
Највероватнији датум оснивања Девичког метоха, касније манастира „Покрова Пресвете Богородице“ требало би да је 1772. год. Пре 1772. монахиње расуте по граду се сабирају око у подарену од баба Фоте, касније монахиње Теоктисте, кућу и образују метох у хиландарској „кутији“, (како су у граду обичавали да називају метохе). Овај метох се у почетку налазио до дивизијске болнице.4 Мала кућа, у којој се налазио хиландарски метох, се налазила на углу између улица. У градским регистрима је записано да је „Хиландарскиот метов“ разрушен у XIX веку. Интересантно је поменутида је у ствари и у Хикандару параклис „Покрова Богородичиног“ био уз манастирску болницу.5 Сабирање по граду расутих монахиња је извршила баба Фота, касније монахиња Теоктиста, баба Константина Фотинова, редактора првог бугарског часописа „Любословие“ штампаног у Смирни. Она је основала метох средствима које је сабрала за време учења у Русији, а следствено је и била прва игуманија манастира.6 Вероватно веома брзо након што је баба Фота сабрала монахиње, манастир добија своју садашњу локацију, но келије су монахиње додале касније. У једној од њих су устројиле параклис, где су се сабирале тајно од Турака. Једва су 1818. год. издејствовале ферман, с којим је озакоњено постојање метоха и који је забрањивао турској власти да се мења у послове монахиња.7 О првој цркви манастира не знамо ништа, но о другој откривамо сведочанства у рукопису Ст. Пешова о Беловој цркви, који се пак заснива на свадочанству Г. Митровића: „Да се зна када направише цркву код бабе, када темељно натрпаше сено 1837, месеца априла, 12. дам, храм „Покрова Богородичиног“.Те године беше други помор, месеца јула, код Турака умираше 40 душа на дан.“8 Из ове белешке сазнајемо тачан датум градње друге цркве, направљене средствима хиландарских и рилских монаха и завршене 1839. наиме због помора. Зарад освећења ове нове цркве 1839. год. тада млади јеромонах Серафим долази из Хиландара, еда би од тада па надаље одиграо пресудну улогу у расту манастира као духовног и просветног средишта, као што је и у одређеним периодима био надигуман – „калуђер“ у Девичком метоху, коме су се потчињавале монахиње, што се и види из сачуваних докумената и писама манастира, који се тренутно обрађују у центру Дујчев. У духовном тестаменту јеромонаха Серафима Хиландарца, споменутом у почетку, од 12. јануара 1906. год., у делу који преносимо доле, је записано:
У славу свете, Једносуштне и Нераздељиве Тројице, Оца, и Сина, и Светога Духа, Амин Духовно завештање… Долепотписани јеромонах Серафим Хиландарац, пошто видим, да ме из дана у дан напуштају силе, не толико од старости, колико од мог нарушеног здравља и стога што је смртни час неизвестан за све нас, а извесно је да ћемо сви умрети, као што вели Слово Божије „Нема човека да живи, а да не види смрт“, то докле сам још здраве и чисте свести и здраве мисли и расуђивања, реших да сачиним ово завештање, еда након смрти ми, не би остало никаквих расправа, гложења и сл. Пре свега, ја сам од младости служио свом народу као свештеник, исповедник и проповедник, но својим бескорисним животом нисам сачувао ништа за сада; то што сам живео са 18 лева месечно пензије, које ми је давала Држава, а што ми беше недовољно, то сам живео на хришћанском милосрђу монахиње хаџи Теоктисте Серафимине. Следствено молим сва судилишта судске органе, да ако би се ко од мојих рођака појавио са некаквом молбом, захтевом и сл. око наследстава против моје добротворке хаџи Теоктисте Серафимине, да се сматрају невалидним – незаконитим и да се оставе без испуњења.
Нешто, што имам сада су:
1. Једне мошти „…..“ (остављено је празно место, бел. аут.), донесене из манастира светогорског „Хиландара“.
2. Моје књиге (библиотека), завештавам мојој добротворки хаџи Теоктисти Серафиминој за њену хришћанску милост – трудове и трошкове око мене, јер верујем да ће ме након смрти погрепсти и извршити сва хришћанска подушија, иако вредност књига неће покрити ни стоти део онога што је она направила на мени и што ће направити.
Следствено свему томе, нико нема право да наруши моје садашње завештање, за шта молим све судске и духовне власти.
Као потврду свега овога својеручно се потписујем, 12. јануара 1906. године.
град Самоков Серафим јеромонах
сведоци: свештеник Петар Панев
свештеник А. Хаџи Захариев
свештеник Ив. Хаџи Михајлов
свештеник Г. Хаџи Сотиров9
У овом духовномн тестаменту, који се до данас чува у келији монахиње Херувиме, унуке монахиње Теоктисте Серафимине по тачком 1. је остављено празно место да се унесу тачно подаци, од којих светаца су мошти донесене из Хиландара, а под тачком 2 су само споменуте „моје књиге“ без икаквих конкретних информација о њиховом броју и садржини
По сведочанствима монахиња и посебно монахиње Херувиме, јеромонах Серафим долази већ у време куге, односно приликом изградње цркве (између 1837-39), када доноси са собом из Хиландара чудотворне мошти светих лекара св. Пантелејмона и св. Саве. О пребивању монаха Серафима у Самокову за време и непосредно након епидемије куге сведоче и белешке у једној старој штампаној књизи из келији монахиње Херувиме, које су припадале првобитно његовој библиотеци. Тако на пример, по белешкама из једног старог штампаног издања Новога Завета из 1823. год. Sam. P. B. Inc. No 66, можемо реконтруисати следеће чињенице: књига је купљена 1834. год. Власник, извесни Христо Апостолов је написао на другој страни последњег листа са калиграфским рукописом следеће: „1834. априла 23. дана. Купих овај тестамент од Саве Пирдоплијата за један кијевски псалтир.“ Потпис је на латиници: „Cristo Apostoli“, но исти рукопис је оставио и на истој страници на последњем листу са неправилно исписаним белешкама о куповини књиге на грчком. Након тога, друга белешка саопштава на унутрашњој страни задње корице књиге, да је књига подарена оцу Серафиму Ганчеву 14. септембра 1846. год., што се да потврдити натписом на задњој корици: тамо је великим словима исписано Серафим Ганчов 14. септембар 1846. год. (јеромонах Серафим). Руком јеромонаха Серафима имамо пак у истом издању каснију белешку за јеванђелска читања против злих духова, датирану 3. марта 1876. год. у Самокову. У њој монах таксидиот на празном листу пре прве странице нам је оставио своје пуно име: ИЕРОМОНАХ СЕРАФИМЪ ХИЛЬНДАРЕЦЪ, а на првој страници откривамо и његов екслибрис, округли црни печат са птицом у средини, а око ње исписано: с. инок Серафимъ 1870. Други јеромонахов печат је имао у средини изображен крст.
Из тих података и од аутографа његових рукописа можемо установити, да је јеромонах Серафим био свештеник такође у Доњем Пасарелу, где је преписао неколико рукописа са молитвом и житијем Св. Харалампија, повезаних са помором стоке. Додатна сведочанстава о делатности оца и јеромонаха Серафима у Самокову и Самоковској епархији, као и у Девичком манастиру се налазе у кондицима Митрополитске цркве и Девичког манастира, до краја његовог живота, тј. до 1906. год. Сложено је питање шта је остало од његовог рукописног наслеђа.
У стварности какав обим је имала првобитна библиотека монаха Серафима, дошавшег из Самокова за време „великог (другог) помора“ 1838-39. год. је засад тешко утврдити. То би изискивало темељније проучавање свих познатих рукописа из Самокова и Самоковске епархије. За сада је завршено описивање само збирки Девичког манастира и сабрано је око 100 рукописа и фрагмената из града и описано је 700 старих штампаних књига.10 Сама збирка Девичког манастира садржи 150 старих штампаних књига, 11 рукописа, кондике из 1846. год., 4 фрагмента, писаних за конкретне поводе, и 4 руком писана уметка. То је друга по величини збирка у граду. Знамо да се око 50 рукописа из Самокова чува у Народној библиотеци у Софији, а рукописна колекција проф. Ивана Дујчева и проф. Асена Василиева, које се чувају у Центру Дујчев, су састављени углавном од рукописа купљених у Самокову.11 Засада са сигурношћу можемо да тврдимо да се највише аутографа хиландарских монаха и рукописа повезаних са местом настанка – хиландарском светом обитељи, у Бугарској чува у манастиру „Покрова Богородичиног“ што је природно с обзиром на његове усрдне контакте као метоха Хиландарског манастира са Светом Гором и с обзиром на доминантно присуство монаха Самоковске епархије у Хиландару. У личној библиотеци јеромонаха Серафима неколико рукописа се директно односе на манастир Хиландар. Од њих ћемо означити само неколико.
Од папе (диака) Маврудија Димитровича Софијанлија су откривена два рукописа: Чудеса Пресвете Богородице – Sam. P. B. Slavo 1 од 1780. год. и Александрија, српска редакција – Sam. P. B. Slavo 2 од 1781. год. Од тог писара нам је познат још и Велики Требник из 1782.год. Чуван у манастиру Хиландару и описан од Дм. Богдановића.12 Њему бисмо могли са великом вероватноћом да припишемо препис Славенобугарске Историје из отприлике 1790.год., предате 1993.год. хиландарској кући у Охају, Каламбас, од удовице угледног америчког мисионара Џејмса Кларка, усиновљеног од америчких мисионара који су радили у Самокову.13 Четири за сада нам позната рукописа диака Маврудија, од којих се два чувају у Девичком манастиру у Самокову осликавају лик не толико познатог књижевника с краја XVIII века, са јасним интересовањима ка књижевности са историјским садржајем. У келији монахиње Херувиме и из личне библиотеке монаха Серафима је запажен и Епистолар из 1882. год. Sam. P. B. Slavo 3 од јерођакона Јосифа Хиландарца, од којих су у Народној библиотеци у Софији под No 784 из 1821. год. и у Хиландару под No 448 из 1807. год. позната још два његова аутографа писана у Самокову.14 Вероватно истом писару, но већ старијем, припадају још два, не толико читка рукописа из Хиландара, објављена од Дм.Богдановића – No 310 и No 596 из средине XIX века.15 Трећи хиландарски књижевник – таксидиот је монах Григорије, који је оставио свој аутограф у рукопису Sam. P. B. Slavo 8 такође сачувано у келији монахиње Херувиме. Оно садржи Богородичин акатист из 1872. год., молитвено созерцање Димитрија, митрополита Ростовског и Јарославског, молитву свештеномученика Антипе за зубобољу, а на л.52а – тропар „светом и благочестивом, великом и богоносном Стефану Милутину“.
У Самоковском књижевном центру тропари о краљу Милутину нису изоловани случај. Управо супротно, одржавање живог култа и пре XIX века св. Краља и св. Саве у Самокову није остало без активног учешћа хиландарских таксидиота, чија делатност се тесно повезује са манастиром Покрова Богородичиног. Због коришћења првенствено руске богослужбене продукције из Москве и Кијево-Печерске типографије у непокретном циклусу помена јужнословенских светитеља нису били потпуно обрађени, што је изискивало њихову допуну. То се односи посебно на култ поштовања краља Стефана Милутина у Самокову. Нпр. у Минеју за месец октобар за 1741. год., штампаном у Кијево-Печерској типографији, Sam. Usp. Bog. Jnc. 118 од Митрополитске цркве, је стављен, ван нумеарције, писани уметак, који је садржао цели комплекс помињања св. Краља: служба са житијем и графичка илустрација светитеља. Овај додатак потпуно понавља, заједно са гравуром, циклус помињања краља Стефана Милутина из Римника, такозваног Римничког србљака, арадског владике Синесија Живановића из 1671., респективно 1765.16
Као што смо поменули, Девички манастир, као метох Хиландара, је удомљавао део хиландарских таксидиота, који су се од средине века и у његовој другој половини, са променом ситуације у манастиру, вратили у своја родна места. Њихово повећано присуство у граду Самокову и у Девичком манастиру је помогло при одржавању побожности везане за култ српских светитеља из претходних векова. У том правцу, ктиторска композиција над улазним дверима у храму „Покрова Богородичиног“ поткрепљује ову тврдњу. Троделна композиција, у чијем центру је представљена крилата Св. Богородица17 открива од ње чуване хиландарске и рилске монахе, архијереје и мирјане, међу њима и аутора фреске Захарија Зографа. Та сцена, између осталог, садржи најранији и до сада незабележен портрет Захарија Зографа из 1839. год., изгубљеног из вида специјалиста, због до скора сакривености композиције са варом.18 Са обе стране на централној композицији су изображени лево – Св. Јован Рилски, са натписом ῖ: ЇѠНЪ РЇЛСКЇИ. Он је окренут ка централној сцени, са планинским пејзажом у позадини, држећи у десној руци крст са свитком, на ком пише: ПРИ(И)ДЇТЕ ЧАДА ПОСЛУШАИТЕ МЕНЕ СТРАХУ ГДНЮ. Левом руком Св. Јован Рилски држи бројаницу и благослов. Десно од планинске позадине је изображен Св. Стефан са натписом: С:СТЕФНЪ КРАЛЪ СРПСКИ…, који је окренут такође ка централној сцени. У десној руци држи крст и инсигније власти, које се срећу у иконографији, одговарајућој барокно-верском политичком програму из XVIII и XIX века. У тај идејни програм улази и иконографија Покрова Богородичиног (крилата) у њеном западном типу покровитељке свих бедних и злих. У том правцу су особено индикативне и очуване иконе и стенописи исте теме у Самокову и специјално у цркви „Покрова Богородичиног“ који заступају све познате иконографске варијанте. Прва византијска, која је повезана са култом Богородичиног омофора из Влахерне и садржи византијског цара Лава I (457-474) са свитом, патријарха Генадија (458-471) и Романа Слаткопојца (+510). Овај тип је основа свих осталих и празнује се 2. јула.
Други је словенски, или пре свега руски, повезан са виђењем Андреја Јуродивог и Кипријана, који је био удостојен да види Св. Богородицу са омофором у рукама у Влахернској цркви у Цариграду, која је дошла да помогне и закрили народ. Тај тип се повезује са празником „Покрова Богородичиног“ 1. октобра (храмовни празник) Девичког манастира и среће се такође на икони иконостаса параклиса „Покрова Богородичиног“ над костурницом Св. Луке у Рилском манастиру с почетка XIX века и у метоху „Орлица“ код места Пчелино из 1871. год.
Трећи тип је западни (Schutzmantel Madone) Богородица крилата, заштитница монаха, почевши од цистерцита, па све до језуита.19
Године 1696. у књизи Димитрија Ростовског „Орошено руно“ појављује се иконописање четвртог типа „Покрова Богородичиног“ са њеним тзв. Пространим Покровом, где се Богородица представља као небесна и земаљска царица, која закриљује од видљивих и невидљивих непријатеља „као непобедива стена, као облаг новог Израиља“ града, манастира, мирјана, јереја и монаха. Ова варијанта је посебно популарна у Србији и преко Карловачке митрополије након укидања Печке патријаршије се распростире у југозападну Бугарску и посебно у Самоков.20
Од 16 икона и две гравуре на ову тему, које се налазе у Самокову из XVIII-XIX века, шест се налази у цркви „Покрова Богородичиног“ у Девичком манастиру. Заједно са ктиторском композицијом изнад улазних врата цркве, ове иконе и гравуре одражавају и утицај левантског барока и његових светогорских интерпретација, што није без учешћа и делатности хиландарских таксидиота у том манастиру, посебно јеромонаха Серафима, послатог (или пристиглог) са светим моштима, рукописима и књигама, као посланика монаха, учествујућих средствима и духовном подршком при грађењу друге цркве.
У том смислу, макар и не директно повезана са темом постављеном у овом саопштењу, обележија само ових икона, која су анализирана темељније у другој публикацији,21 дају нам могућност да откријемо контекст у којем се описује долазак и делатност јеромонаха Серафима у Девички манастир.
Најстарија икона у цркви „Покрова Богородичиног“ са истом темом, је она која се налази десно на празничном реду у иконостасу. Она је донешена за освећење цркве 1839. год. из Рилског манастира, заједно са већим делом до сад постојећих икона из тог реда у цркви. Претпоставља се, да ју је направио, као и остале, отац Захарија Зографа, Христо Димитров 1819. год., као што се може приметити на самој икони.22 Њена иконографија прати другу словенску варијанту карактеристичну за Рилску школу, која укључује Андреја Јуродивог. Слична њој је и гравура из 1840. год., коју је из Пеште поручио проигуман Рилског манастира хаџи Исаија након освећења храма у Девичком манастиру.
Пратећи хронологију требало би да обележимо до сада необнародовану и у олтару похрањену икону, која заступа четврти иконографски варијант – тип „Пространи Покров“; у којем је крилата Богородица представљена у пуној величини, са круном и црвеном обућом, као небеска и земаљска царица, а код ногу њених молитвено клечи императорска свита, јереји и мирјани.23 Из небеске сфере и барокно изображених облака у горњем делу иконе, спуштају се лучи. У средишту позадине је разграната панорама града са планинским пејзажом. Над њим је калиграфски написано „Покров Пресвете Богородице“.
Овај пространи тип Покрова Богородичиног прати такође и псалме, где Богородица закриљује страдалнике као крепосна стена или „штит и ограда“ по Слову о Успењу Богородичином од Лазара Барановића, где се спомиње да Богородица покрива са ризом, већом од облака, наше монахе и град, или како се то још спомиње, жена обучена у сунце нас покрива својим крилима.24 Градска панорама на средњем плану је далеко од конкретне урбанистике Самокова, но то не означава „a priori“, да се овај случај односи само на Цариград, као што видимо на икони Христофора Жефаровича „Богородица живоносни источник“ и друге иконе и стенописи са Свете Горе и Рилског манастира са истом темом. Ова верзија је поткрепљена двема изображењима Девичког манастира на гравурама проигумана Хаџи Исаије – једна из 1839. год. и друга из 1840. год. из Пеште, где су просто пренети модели цркви, већ сретани и код других гравура изашлих из штампарије хаџи Исаије у Рилском манастиру, не узимајући у обзир конкретне објекте. У прилог чињеници да је веома слична панорама пренета, да би се на овој икони приказало покровитељство кугом захваћеног града Самокова, дају нам и средином века популарне овоме подобне светогорске иконе, као на пример икона Св. Константина из Хидре из 1837. год., где је у средњем појасу иконе разгрнута подобна панорама града Хидре, ограђена зидом тврђаве, по узору на Цариград.26
Ова икона из олтара по иконографији подсећа веома на фреску изнад лунете на улазним вратима од Захарија Зографа из 1839. год. и на гравуру из 1839. год. од хаџи Исаије, која са своје стране сведочи о функционисању општег модела циркулишућег у Хиландарском и Рилском манастиру. Стилистичке особине икона и фрески поткрепљују претпоставку да је ова икона евентуално дело неког следбеника Захарија Зографа, могуће и Николе Образописола у његовом ранијем периоду.27 Остале две иконе, једна с краја XIX и почетка XX века, која се првобитно налазила над спољним вратима храма (насликана је на парчету метала (лиму прим. прев.), а сада се чува у предворју) и друга из 1916. год. (целивајућа) у храму се односи на трећи тип – Богородица крилата, тј. заштитница монаштва.
Присуство толиких икона и печата са мотивом Богородице, заштитнице града и монаштва од зла и врагова, открива мотивацију, која води још младог јеромонаха Серафима да се врати у свој родни крај, носећи наиме мошти за целивање за други пут изазвану епидемију („друга куга“) у граду Самокову, тј. осим предиспозиције, која је присутна, од почетка стварање Самоковског Хиландарског метоха по узору на метох „Покрова Богородичиног“ у Хиландарском манастиру, тј. до болнице у граду, сама епидемија у време грађења цркве и ктитори, међу којима су осим првенаца града (еснафа) и рилски и хиландарски монаси, претпоставља исписивање ктиторске композиције управо у оном облику у којем видимо – окруживање монаха, мирјана и јереја које закриљује својим покровом, Богородица са Св. Јованом Рилским, оснивачем Рилске обитељи и Св. Стефан, краљ српски, други обновитељ Хиландарског манастира.*** Заједничко изображавање српских и бугарских светитеља је карактеристично и за циклусе фресака на Балкану у XVIII-XIX веку. И ту је довољно да споменемо параклис Св. Јована Рилског у Рилском манастиру из 1779. год., фреске Белове цркве из 1869. год. и фреске Тројанског манастира из средине XIX века. Тако у Девичком манастиру „Покрова Богородичиног“ у Самокову, ктиторска фреска над вратима изображава покровитељство Свете Богородице над ктиторима Самокова и над рилским и хиландарским монасима представљеним кроз њихове духовне покровитеље – Св. Саву и Св. Краља. Ова композиција илуструје и за овај период карактеристичне процесе, који су се међу словенима пројавили, односно њихови заједнички у XVIII-XIX веку трудови за очувањем духовног идентитета, који се уздигао над националним пристрашћима. Од очуваних 16 икона Покрова Богородичиног у Самокову може се закључити, да као иконографија, она одражава са једне стране левантски светогорски барок, изражен на икони на олтару, ктиторској композицији и гравури из 1839. год. и са друге стил „покровобогородичине руске школе“, долазеће из Русије, преко Кијева, Молдавије и Пећи, по подобију иконе из иконостаса донесене од Рилског манастира из 1819. год. и гравуре из 1840. год., као и на фрескама из 1811. год. у параклису „Покрова Богородичиног“ над костурницом Св. Луке у Рилском манастиру, где је Св. Јован Рилски представљен у горњем регистру са десне стране у групи апостола.
Са досад забележеним покушавамо истаћи да је делатност монаха и књижевника, придошлих из Хиландара у Самоков и још конкретније у Девички манастир, доприноси, осим поштовања ка Св. Стефану – Св. Краљу, и како ћемо видети касније, одржавање култа Св. Саве, који је у принципу распрострањен у Самоковској епархији због потчињавања исте још 1577. год., Пећкој патријаршији.28 Св. Сава на пример се среће на фрескама цркве Св. Теодора у Бобошеву још у XVII веку, што све не би требало да укаже, да је његов култ особено развијен у XIX веку и то у југозападним бугарским земљама, тј. у Самоковској епархији. Погледајте на пример фреске Рилског манастира из 1779. год., цркву у граду Елена из 1802. год., Белову цркву из 1869. год. цркву у селу Колуша, Ћустендилску из 1880-82. год. Могуће је да је култ Св. Саве био утврђен у Самокову и након преношења кивота са моштима од стране јеромонаха Серафима још 1839. год., а након фрескописања ктиторске композиције са Св. Краљем можемо објаснити и наруџбине, које су стизале за иконе са тим светитељем, очуваних у свескама Н. Образописова, чуваних у Центру Дујчев.29
Основу за овакве тврдње нам даје и рукописно наследство монаха Серафима, макар и не посебно богато, тесно повезано/посвећено просветном делу манастира и лечењу. У келији монахиње Херувиме нашли смо два рукописа јеромонаха Серафима – Sam. P. B. Slavo 10 из 1895. и 1896. год. и 11 из 1898. год. Први садржи делове, преписане из старих штампаних интерполација Slavo 8 монаха Григорија, молебни канон (параклис) Св. Харалампија и молитве и житија светаца. Други рукопис Sam. P. B. Slavo 11 садржи три акатиста, поново преписиваних из старих штампаних издања архимандрита Сергија из 1864. год. у Санкт Петербургу и из копије Московског издања из 1897. год.
У старим штампаним издањима личне библиотеке јеромонаха Серафима се открива и мноштво уметака јеванђелских читања при различитим болестима.
Шта представља кивот са моштима донесен из Хиландара? Анализа појединих делова кивота показује да кивот до нас није дошао у свом првобитном облику. О његовом дугом постојању и обнављању сведоче разновремени елементи, од којих се сада састоји, и разлике у натписима светаца код тих различитих елемената. Поред натписа на предњој ивици целивајућег дела, овај реликваријум, након преноса из Хиландара, добио је нове делове, наместо временом зарђалих. Ови нови делови – горњи поклопац и целивајућа површина су поручени у Видину 1860. год. од Хаџи Исаије, проигумана Рилског манастира, оног који је направио и две гравуре 1839. и 1840. год. за нову цркву манастира „Покрова Богородичиног“. О томе сведочи и очувани натпис на новом поклопцу, на ком су монтиране честице костију светаца: НАСТОѦШИЇ: СВ: МОЩЇИ: НА: ПРѦВИ: ПРОИГУМЕ: ИСАЇѦ: СА СВОИ ИЖДИВЕНИЕ: 1860 МАЇѦ: 10. ВЪ ВИДИНЪ.
Аутор фотографије: Димитрије Марковић
Садашњи изглед кивота је следећи: израђен је из два различита дела, којима одговарају и различити узорци сребра. Ранијој припада дно, делови са стране, плоча на спољној и унутрашњој страни горњег поклопца. На спољној површини горњег поклопца је постављена плоча, на којој је изображен фронтално Христос који благосиља са две руке. Он је са раширеним ногама, које су огољене над коленом. На грудима му је постављена отворена књига. Две стране благосиљајућег Христа су окружене великим лозовим листом са гроздовима. Ова композиција са овим типом орнамента и чудном стилизацијом на престолу – у виду симетрично слојевитих лиснатих формација, као и орнаменти на бочним плочама, укључујући и познате мотиве руже, али и утицај барокне стилистике, сведочи, да је могуће да су ови делови остали од првобитног кивота. На сличну претпоставку упућује и релативно мањи орнамент на поклопцу направљеном у Видину, окружујући као венац централну плочу, која је блиска по обради мотивима, орнаменталном репертоару и узорку сребра новој целивајућој плочи са моштима, на којој је натпис Хаџи Исаије. На спољној страни горњег поклопца је монтирана, такође од старог поклопца, плоча у два медаљона, који по натписима одговарају Св. Пантелејмону и Св. Сави, архиепископу српском. На овој плочи ћемо се задржати мало ниже. И тако, по каснијој изради из 1860. год. како приметисмо, су горњи поклопац и плоча за целивање, на којој су приложене честице моштију, около крста, на чијем лицу је изображено Распеће, а на наличију Вазнесење. Орнамент на овим новим деловима је мањи, са мотивима руже, лале, прожет гроздовима и другим. Он је прецизно израђен, савремен. Мајстор из Видина, који је израдио ове делове, имао је јасан афинитет ка повишеној декоративности. Мотиви биљака су симетрично распоређени око крста, где је у средишњем делу наглашено згушњавање мотива. Неправилна форма обновљеног дела за целивање и поклопца претпоставља, да су прављени за већ постојећу конструкцију. На лицу поклопца за целивање, са две стране честица светих моштију, је искован, позитив-негатив, један и исти натпис: С: В: ПАНТЕЛЕЇ МОНЪ. Честице моштију су од чланка прста и од голенице. (Референца је направљена уз помоћ анатомичара из Упсале др Александра Стефанова, рођака монахиње Херувиме).
Интересантно је споменути, да на задњој страни целивајућег поклопца мошти су за њега прикачене металним плочама, које су вероватно даље прилагођене. Тако је честица моштију, која се односи на чланак прста, обавијена плочом, на којој видимо натпис ΠΑΝΤΕΛΕΗΜΟΝ. Друга честица моштију, голеница, је прикачена на поклопац новом плочом. Нема никакав натпис и изгледа, осим што је нова, она је додатно ојачана, након прављења поклопца 1860. год., што сведочи и разлика у шрафовима.
Каква је иконографија двојице светаца изображених на врху плоче поклопца, који се са своје стране разликује израдом од два већ поменута дела, као и шта даје трећи узорак сребра? Св. Пантелејмон је изображен до колена у популарној иконографији лекара – голобради младић са нинбом и огртачем, који у руци држи лекарску кутију и скалпел, доле на траци је постављен натпис СТ(Ь) ПАНТЕЛЕИМ. Св. Сава је изображен такође до колена у архијерејској одежди, но доле су му додате и ноге. Он је са кратком брадом и са светским инсигнијама – са круном и скиптаром, као што је изображен у Пећкој патријаршији на источном зиду. Доле, пак, на траци се налази натпис СТ(Ь). САВ. АРХП. СЕРБ., тј. одговарајући натпису под изображењем – у свом својству архиепископа српског.30 У Теодосијевом житију, штампаном у Венецији 1776. год. Св. Сава је изображен са таквом круном.31 Тј. Св. Сава је изображен са царским инсигнијама, онако како их срећемо у барокним верско-политичким програмима XVIII-XIX века. Погледајте на пример у Стематографији Хр. Жефаровића гравуру Св. Саве првог архиепископа српског и Св. Саве другог архиепископа српског.32
Од познатих нам изображења Св. Саве и Св. Пантелејмона, досада нисмо наишли на такву иконографску варијанту, на којој се два светитеља изображавају заједно, иако по житију Доментијановом знамо за исцелитељне способности моштију Св. Саве (Доментијан, Живот, 335-342).33 Сама еклектика при прављењу два лика сведочи, да су узети из различитих извора, икона и старих штампаних издања. Шрафирана позадина на пример сугерише употребу сличних предлошки. А детаљ на који смо већ обратили пажњу – неспретно додавање степеница (које нису фиксирани на централној оси) за 2/3 висине фигуре Св. Саве, говори о недостатку установљене иконографије.
Каква је веза између изображења Св. Пантелејмона и Св. Саве на овим плочама и положених реликвија у кивоту?
1. Могуће је да је Св. Сава изображен заједно са Св. Пантелејмоном као први архиепископ српски и ктитор манастира Хиландара, у којем су се чувале честице моштију Св. Пантелејмона. Податак пак о чувању моштију Св. Пантелејмона у манастиру Хиландару нисмо открили, осим завештања монаха Серафима.
2. Писмени извори и циклуси илустрација, посвећени Св. Сави, чини се да дају више могућности да се одговори на питање зашто су два светитеља приказана заједно у кивоту. Овде бисмо могли да се сетимо монашког пострига Св. Саве, извршеног у пиргу манастира Св. Пантелејмона, који се огледа у два циклуса илустрација и икона са житијима, сачуваним у вези са овим. Једна је у цркви у Морачи, а друга је у трпезарији Хиландарског манастира из 1621. год. дело Георгија Митрофановића.34 Но и овде се поново поставља питање зашто нам нису познати књижевни извори или други докази о постојању честица моштију Св. Саве у Хиландару. Ако је пак и било таквих, без да су изражени у изворима, то оставља за појашњење друга, много тежа питања. На пример, када су дошле честице моштију Св. Саве у Хиландарски манастир, када су пренесене честице моштију Св. Пантелејмона у Хиландар? За честице моштију Св. Пантелејмона можемо претпоставити, да су пренесене још при оснивању Хиландара, могуће и као свеодчанство пострига Св. Саве. А за честице моштију Св. Саве можемо претпоставити, да је морало имати основа у манастиру који је он основао. Друго питање је како и када су доспеле тамо? Ако претпоставимо, да су након спаљивања моштију Св. Саве на Врачару 1594. год. остали рекликваријуми, један са руком, а други са прстом Св. Саве у Милешеви, потпуно су оправдана даровања, које овај манастир добија од влашких војвода, јер се тамо чувају свете мошти.35 Овде можемо подсетити само на неке од познатих чињеница које поткрепљују идеју о очуваним деловима моштију Св. Саве. Године 1657. Герасим Добриловац дарује књигу за Савин кивот.36 Италијански путописци, као и Пјер Ласкаропеј 1574. год. пише да су га Милешевски монаси одвели да види само руку Св. Саве, тврдећи да има и цело тело.37 Исто тврди и дубровчанин Никола Бошковић. То означава, да је након 1594. год, тј. након спаљивања, у последњих 80-90 година XVII века, када је овај посетио Милешеву, у засебном кивоту била чувана рука.38 Године 1712. монаси из Пакре говоре такође у Русији п сачуваној десној руци Св. Саве у кивоту у Самокову, зглоб прста је од десне руке, но тачно пак код тих честица је исковано „Св. Пантелејмон“.
И други примери из XVIII века могу се навести, веома добро познати и добро праћени од моје колегинице Д. Поповић.39 Има такође и предање о чувању моштију Св. Саве у манастиру у Доволу. Од сличних ћемо напоменути само мошти десне руке, чуване у манастиру Св. Тројице код Пљеваља, које предање приписује Св. Сави. Овој руци недостаје мали прст. Знамо такође, да је 1680. год. милешевски монах Нектарије направио кивот за прст Св. Саве, који се дуго чувао у Пећкој патријаршији.40
Да ли је могуће да ликови двојице светитеља, изображени на унутрашњој страни поклопца у кивоту у Самокову, нису у тесној вези са моштима које се у њој чувају? Сличних примера има и ја ћу споменути само кивот кир Теодосија из 1811. год. из Рилског манастира. У њему на унутрашњој страни поклопца је изображено Успење Јована Рилског, а у кивоту су мошти Св. врача Козме, Дамјана и Пантелејмона. Тј. сцена Успења на спољној страни фиксира место чувања ових моштију. Тако би могло бити и у нашем случају – тј. да се у манастиру Хиландару, основаном од Св. Саве чувају мошти Св. Саве.
По мом мишљењу, осим ове верзије, бисмо могли претпоставити и другу. Наиме, изображење Св. Саве заједно са Св. Пантелејмоном, лекаром физичких и духовних болести, тј. њихово обједињење по линији лекарства и чувања од зла са једне стране, је објашњиво, упркос томе што Св. Сава није изображен као лекар, већ као први архиепископ српски у архијерејској одежди и са круном на глави, што одражава појаву једне нове идеологије код јужних словена у XVIII-XIX веку, на шта смо већ обратили пажњу. Са друге стране, а можда и вероватније, ликови у два медаљона одражавају везу између Св. Саве и манастира Св. Пантелејмона, обитељи у којој је Св. Сава пострижен и где такође почивају мошти Св. Пантелејмона. Остаје да се истражи у регистрима манастира Хиландара, да ли су забележене информације о кивоту, за шта нема сумње да је донесен одатле. Ми бисмо желели само да додамо, да у самом манастиру монахиње знају, да се поред моштију Св. Пантелејмона, код њих чувају и мошти Св. Саве, што се да потврдити поштовањем и до данас његовог култа 12. јануара, када се његове мошти износе у цркву, док се мошти Св. Пантелејмона износе 27. јула.
3. Зашто је остављено празно место код уписивања имена светаца у завештању монаха Серафима? По мом мишљењу, на основу изузетно разоткривајућег потписа монаха Серафима, који је био у пуној немоћи, када је диктирао своје завештање, као што тврди монахиња Херувима око 110 година, приликом навођења имена светитеља, чије мошти су у кутији, вероватно је наишао на реакцију или вероватније недоумицу свештеника, који су се под њим потписали, пошто је на плочи за целивање два пута исписано Св. Пантелејмон уместо Св. Пантелејмон и Св. Сава, што је јеромонах Серафим могао издиктирати пре смрти. Но у овом правцу можемо до у бескрај постављати питања.
И тако као што о библиотеци јеромонаха Серафима имамо извесну јасноћу, која ће се вероватно још разбистрити након додавања описа рукописа из Самокова и његове околине, тако о кивоту питање остаје отворено. Ова информација има само једну сврху. Да скрене пажњу на делатност једног до сада непознатог хиландарског таксидиота – јеромонаха Серафима у Самокову, који је заједно са осталим хиландарским таксидиотима помогао очувању култа српских светитеља у граду и кроз кивот који је донео из Хиландара, о којој се до сада није писало. Штавише, није тражен одговор на изображења двојице светитеља и моштију у кутији, од којих један. Св. Сава, је најтесније повезан са духовном културом, са амблемом светости Србије. Надам се, да ће неко од мојих српских колега и пријатеља у будућности унети још више јасноће са својом неоспорном компетентношћу по питању које сам овде покренула, тј. шта је донео, осим књига и рукописа, последњи живи јеромонах Серафим у манастиру Покрова Богородичиног из Хиландара? Тј. шта садржи кивор – да ли само свете мошти Св. Пантелејмона, или са њим једнако постављен на медаљонима на плочи поклопца, Св. Сава, први архиепископ српски и саосноватељ Хиландарске свете обитељи.
* Први део овог извештаја био је прочитан на Четвртој међународној Хиландарској конференцији, организованој у Охају, Каламбасу, 14. и 15. августа 1996. год. под насловом: А. Джурова, Хилендарската книжовна традиция в Девическия манастир „Покров Богородичен“ в Самоков XVIII-XIX в., I част, С. приложение: Опис на славяанските ръкописи от Самоков. Сбирка на манастира „Покров Богородичен“, изготвено от А. Джурова и В. Велинова.
Припрема извештаја је направљена са изузетном помоћу игуманије Гавриле и сестре Херувиме, као и сестара Епраксије, Теодосије и Меланије, за шта искрено благодарим.
1 Градска народна кондика садржи чесна имена наших добротвора. Зарад сећања да се увек спомиње ко је шта подарио нашим општим установама, школама, болницама итд., 15. фебруара 1846. год. (Кондика нам је предата благодарећи доброј вољи игуманије Гавриле).
2 Хр. Семерџиев, Самоков и околностите му. Принос към миналото им от турското завоевание до освобождението, Софија 1913; Ст. Пешов, История на Белъова църква „Рождество Прес. Богородици“, Самоков 1915 (рукопис у градском музеју у Самокову, инв. No 13. а. е. 1); Погледај такође: П. Захариев, Една хронология за Самоков, у Самокову, бр. 143 от 23. Х 1937; А. Рошковска, Към въпроса за културната история на гр. Самоков през възраждането, Годишник но ОКПО на евреите в НРБ, Х., София 1975; Самоков. Паметници на културата, Софија 1977.
3 Хр. Темелски, История на град Самоков през Възраждането. Из прошлости Самокова, И, Софија 2000. От истог аутора види такође: Църкви и манастири в Самоков и Самоковско (предварителни бележки), в. Духовна култура, 12. XII 1993, 11-22; Самоков в църковно-националната борба, сп. „Духовна култура“, 1993, кн. 2, с. 21-31, кн. 3, с. 17-28, кн. 4, с. 12-22; Учебното дело в Самоков през Възраждането, сп. „Духовна култура“, 1995, кн. 4., с. 9-16; Развитие на българската просвета, сп. Духовна култура, 1995, кн. 5, с. 18-28.
4 У Самокову је поред хиландарског метоха постојао и зографски, рилски, иверски и јерусалимски (Божигробски). Погледај: Хр. Семерджиев, цит. съч., с. 21; Погледај такође: Д. Медаковић, Трагом српског барока, Нови Сад 1976.
5 Д. Богдановић, В. Ђурић, Д. Медаковић, Хиландар, Београд 1978, 174-184.
6 Ив. Шишманов, Константин Г. Фотинов. Неговият живот и неговата дейност, Сб. НУНК, XI, 1894, 597.
7 Хр. Семерджиев, с. 21, бел. 1.
8 Ст. Пешов, цит. съч., с. 124.
9 О документованом наслеђу манастира „Покров Богородичин“ погледај: А. Джурова, В. Велинова, Девическият манастир (метох) „Покров Богородичен“ в Самоков (у штампи).
10 Ас. Василиев, Български възрожденски майстори, 1965, 313-485; Б. Христова Д. Карджова, Ан. Икономова, Български ръкописи от XI до XVIII в., запазени в България. Своден каталог, том 1, София 1982, No 344, 625; Б. Цонев. Опис на ръкописите и старопечатните книги в Народната библиотека в София, София, т. I, 1910, с. 175-177. Узгред прва светска школа је основана 1840. год. погледај: П. Пейчев, 100 г. от основаването на първото светско училище на Хр. Д. Максимов, в. Самоков, бр. 277 и 278, V, 1940; Пловдивски Кирил. Натанаил митрополит Пловдивски и Охридски (1820-1906), София 1952, с. 52.
11 Б. Христова, В. Велинова, А. Джурова, Опис на славянските ръкописи от ЦСВП „Иван Дуйчев“ към СУ „Св. Климент Охридски“, Series Catalogorum No 2 (у штампи).
12 Д. Богдановић, Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, 1978, 151; Н. Синдик, Карејска проскомидија, в: Хилендарски сборник No 10, Београд 1988, 279-296, конкретније стр 291 (лист 19).
13 Cyrillic Manuscripts Heritage, volume II, December 1997, р. 7-8; Виж: А. Джурова, В. Велинова, Един малко познат книжовник от края на XVIII в. Към въпроса за книжовните връзки между Самоков и Хилендарския манастир, Сборник в чест на Дж. Трифунович (у штампи).
14 Б. Цонев, Опис на ръкописите и старопечатните книги в Народната библиотека в София, II, 1923, 481-482; А. Джурова, Въведение в славянската кодикология. Византийският кодекс и рецепцията му сред славяните, София 1977, ил. 151; Д. Богдановић, op. cit., 173.
15 Д. Богдановић, op. cit., 132, 211.
16 Правила молебнаја свјатих сербских просветителеј, настојанием Синесия (Живановича) в епископији римническој 1761; Др Георгије Михајловић, Српска библиографија XVIII в., Београд 1964, 22-28 (No 43); Д. Медаковић, Путеви српског барока, Београд 1971, 201-213, 271-272.
17 Иконописање Покрова Богородичиног је распрострањено пред крај XVIII и XIX в. на Балкану и то настаје искључиво под утицајем Русије и Свете Горе. Погледај: Н. Дилевски, Едно рядко изображение на Покров на Пресвета Богородица в Долно-Лозенския манастир „Св. Спас“, Сердика, 1, 2, 1943, 65-74. Исто, Покров на Пресвета Богородица и неговите изображения в българската църковна живопис, Народен страж, бр. 14-15, София 1943; М. Татић-Ђурић, Једна нова тема словенског барока, в.: Западно европски барок и византијски свет, Научни скупови Српске академије науке и уметности, LIX, Одељење историјских наука, 18, 123-135, ил. 2.
18 Ас. Василиев, Ктиторски портрети, София 1960, на стр. 137 бележи, да су три стенописа са изображењем Захарија Зографа са познати у Бугарској – из 1840 г. у Бачковском манастиру, 1848 – у Тројанском и 1849 – у Преображенском.
19 М. Татић-Ђурић, оп. цит., 123-135, погледај по овом питању и тамо указану литературу.
20 Д. Медаковић, Трагом српског барока, Нови Сад 1976.
21 А. Джурова, В. Велинова, Манастирът Покров Богородичен в Самоков. Из миналото на Самоков, III (у штампи).
22 Ас. Василиев, Изкуството, 72.
23 М. Татић-Ђурић, op. cit., 72.
24 Л. Барановић, Трубаслови праведних, 1764; погледај такође: М. Татић Ђурић, op. cit., 125-131; Umetnost na tlu Jugoslavije. Miniature: Beograd 1983, ил. 90 (Братовщина книга от 1651 г.).
26 Д. Медаковић, Путеви, 257-269; Treasures of Mount Athos. B: Edition Thessaloniki, 1997, p. 196, 2, 133.
27 А. Джурова, Към иконографията (у штампи)
28 Й. Иванов, Български старини в Македония, София 1917, 49 и 166-167; В. Захариев, Културно-политичке везе Бугара с кнежевином Србијом од почетка XIX в. до Париског мира 1856. године, Белград 1982.
29 Ср. Петковић, Свети Сава Српски у старом руском, румунском и бугарском сликарству. В: Међународни скуп Сава Немањић – Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 357-380; Г. Суботић, Иконографија Светог Саве у време турске власти, исти зборник, 343-356, по-специално 378; Б. Христова, В. Велинова, А. Джурова, Опис (у штампи).
30 Г. Бабић, Низови портрета српских епископа, архиепископа и патријараха у зидном сликарству (XIII – XIV в), в: Међународни скуп Сава Немањић – Свети Сава, 319-342, ил. 15, овде је Свети Сава приказан са дужом брадом.
31 Хиландар у књигама, Београд 1998, ил. 11.
32 Д. Давидов, Друга сеоба Срба и књига „привилегије“, Нови Сад 1994, 51; погледај такође: М. Тимотијевић, Serbia Sancta и Serbia Sacra у барокном верско-политическом програму, Св. Сава и српске историјске традиције, Међународни научни скуп Српска академија наука и уметности, LXXXIX, 8, 1998, 415, ил. 11; Д. Медаковић, Историјске основе иконографије Св. Саве у XVIII веку, Сава Немањић – Св. Сава, историја и предање, Београд 1979, 404; Д, Давидов, Српска графика XVIII в., Нови Сад 1978; Хилендарски графики, Београд 1990.
34 В. Петковић, Легенда Св. Саве у старом живопису српском, Глас Српске краљевске академије, LIX. II разред, 81, Београд 1933, 1-76.
35 Ст. Димитријевић, Спаљивање моштију Светог Саве, Братство XXVIII, Београд 1934, 140-153; С. Ануики, Свети Сава у повељама румунских војвода, в: Свети Сава. Споменица поводом осамстогодишњице рођења, 1175-1975, Београд 1977, 361-366; погледај такође Д. Поповић, Мошти Светог Саве, Међународни научни скуп, Свети Сава у српској историји и традицији, Београд 1998, 251-265. (Чланак ми је дала колегиница Даница Поповић, пре штампања истог, за шта јој исказујем искрено дубоку благодарност).
36 Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I-IV, Београд 1902-1926, I, бт. 1545.
40 Љ. Стојановић, op. cit., IV, бр. 7040.
Крај текста проф. др Аксиније Џурове
Приредио: Димитрије Марковић
Захваљујемо се проф. др Драгољубу Марјановићу који је пронашао и уступио нам рад проф. др Аксиније Џурове на бугарском језику.
Превод са бугарског: Милош Ромчевић
ТЕОДУЛИЈА 