Арбанашки пирг, тачније његови остаци, налази се непосредно испред скита Свете Тројице, а удаљен је отприлике сат времена пешачења од Хиландара. До њега се долази шумском стазом којом се од Хиландара иде ка Зографу. На месту где стаза прераста у пут скреће се лево ка скиту Свете Тројице али скретање није означено иако је на Светој Гори уобичајено да се на кључним местима налазе путокази.

“Отац Скендер-бегов, Иван Кастриот, приложио је Хиландару 1426. године заједно са својим синовима Станишом, Репошем, Константином и Ђурђем, доцнијим Скендер-бегом, села: Радостуше и Требиште, и у првом Богородичину цркву. Из друге једне хиландарске повеље сазнајемо да је игуман Атанасије са Хиландарским сабором уступио Ивану, за 60 фиорина, пирг Св. Ђурђа и продао четири аделфата и обавезао се да чува помен Иванов и његових синова ,,док траје Хиландара”. Аделфати су узети за Ивана и три му сина (без Станише); после њихове смрти пирг се опет враћао Хиландару. Пирг Св. Ђорђа и данас се назива ,,арбанаски пирг”. У нартексу хиландарске цркве налази се и гроб једнога од четворице Кастриотових синова, Репоша, који је по свој прилици ту и умро 25. јула 1431. године. Наши калуђери водили су рачуна о породици Кастриота и у неколико рукописа налази се помен о њима,” пише историчар Владимир Ћоровић у књизи “Света Гора и Хиландар”.

”У Архиву манастира Хиландара међу српским документима под бројевима 82 и 105 чувају се две повеље од којих je прву, дакле ону под бр. 82, издао арбанаски великаш Иван Кастриот манастиру Хиландару, а другу, ону под бр. 105, издао je манастир Хиландар Ивану Кастриоту,” пише историчар Душан Синдик у раду под насловом ”Две повеље у Хиландару о Ивану Кастриоту и синовима.”

Повеља Ивана Кастриота Хиландару (повеља број 82) писана је, како се каже код Синдика ”ћириличким писмом, рашким правописом, канцеларијским брзописом, црним мастилом у 25 редова урачунавши ту и потпис”.

Душан Синдик наводи и део текста повеље: ”По неизрецивом милосрђу владике мога Христа, ja, грешни и недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мога, Иван Кастриот, са мојим синовима Станишом и Репошем, Константином и Ђурђем. Потрудих се, по господину Богу моме сведржитељу и помоћу госпође Богородице Лаври хиландарској.”

О времену издавања повеље Синдик пише следеће: ”Датум повеље садржи само годину 6934, тј. годину од стварања света. Зато се као датум издавања повеље мора узети у обзир све време од 1. септембра 1425. до 31. августа 1426. године.”

Репошева гробница се налази у унутрашњој, Милутиновој припрати хиландарског католикона, уз северни зид, и заклоњена је стасидијама.

Често се износи претпоставка да је у Хиландару сахрањен и Скендербегов отац, Иван (Јован) Кастриот. Тако нпр. др Владета Јанковић у књизи ”Увођење у Хиландар” пише следеће: ”За гробницу у западном зиду унутрашње припрате није тачно утврђено чије остатке чува, а помишља се да би то могао бити Скендербегов и Репошев отац Иван Кастриот…”

О овоме Душан Синдик у претходно наведеном раду пише овако: ”Претпоставка да je као монах у Хиландару умро и сам Иван Кастриот заснива се на подацима једног записа у којем се каже да je умро Кастриот… Иоаким монах. По сличности имена Иоаким и Иван, затим по датуму у томе запису 2. мај, и по једном другом запису у којем je под 2. мајем забележена смрт Ивана Кастриота, може се са доста сигурности подржати наведена претпоставка.”

У књизи ”Натписи манастира Хиландара” (Том 1, XIV–XVII век) у издању САНУ, Хиландарског одбора и Византолошког института САНУ, о Репошу и његовом гробу у Хиландару се пише нешто подробније а текст је праћен фотографијама аркосолијума и натписа.

”Натпис се налази у аркосолију који је накнадно призидан у висини парапетних плоча са унутрашње стране бифоре на северном зиду старе припрате католикона. Исписан је белим словима на зеленој позадини, у три реда, иза малог Христа у Богородичином наручју.

Престави се раб Божији Репош, дукс илириски, године 6939.

Судећи по редоследу којим су 1425/6. дародавчеви синови набројани у повељи Јована Кастриота, који Хиландару поклања села Радостуше и Требиште североисточно од Дебра, Репош је био другорођени син тог албанског велможе, господара области у сливу реке Мат, северно и источно од Кроје, и суседног Дебра и околине. У ишчекивању неминовног сукоба с Турцима, Јован Кастриот је у наредне две године настојао да себи и својој породици обезбеди сигурно уточиште. Он је пре 17. августа 1428, уз сагласност игумана јеромонаха Атанасија и целокупног хиландарског братства, за суму од шездесет флорина купио четири аделфата у пиргу Светог Георгија више манастира, с правом доживотног боравка у њему за себе и своја три сина – Репоша, Константина и Ђурђа.

Репош се обрео на Светој Гори, где је убрзо и умро. На основу записа из једног рукописа зна се и тачан датум његове смрти – 25. јул 1431.

У сваком случају, судећи по поменутим прилозима и самом месту Репошевог гроба, Кастриоти су били православна арбанашка господа, а Јованова супруга је била Српкиња, што се лако може закључити на основу наративних извора. За Јована Музакија она је Voisava Tribalda, угледног рода, за Марина Барлетија је ћерка племенитог господара Трибала, а Димитрије Франко је открио и њену постојбину: била је ћерка господара Полога… Ваља приметити да у делима с почетка XVI века, а чији су аутори пред турском опасношћу избегли у Италију са југоисточне обале Јадрана, као да још живи историцизам старих ромејских хроничара. У списима тих писаца, почевши од Јована Скилице у XI столећу, преко Хонијата, Григоре и Кантакузина, па све до Критовула са Имбра и Халкокондила у XV веку, именом античког народа Τριβαλλοί готово се без изузетка означавају Срби (Tribalda или Tripalda је искварено од грчког Τριβαλλίδα).

Световног великодостојника, сина угледног манастирског приложника, братство Хиландара сахранило је у унутрашњој припрати и његово надгробно обележје украсило фрескама. У полукружној ниши аркосолија, на плавој и зеленој позадини, насликана је допојасна Богородица с малим Христом који благосиља светог Георгија, патрона пирга у којем је покојник провео своје последње дане. Око нише, у доњем делу, на истоветној позадини, представљени су у попрсју свети ктитори Симеон и Сава, још два посредника у спасењу његове душе; њима одозго, из рајске вреже на жутој позадини, благослов шаље допојасни Христос Емануил, коме се клањају два анђела у медаљонима. Иако се украс Репошевог гроба не одликује особитим сликарским вредностима, у иконографском смислу је у главној манастирској цркви најбогатији. Своје поштовање братство је изразило и самим натписом, иако Репош, као ни његов отац Јован, није имао никакву титулу. У оба документа у Хиландару уз њихова имена стајало је само господин, али је постхумно у натпису истакнуто да је Репош био δούξ.  Наручилац натписа је речима дукс илириски учено подсетио и на Репошеву етничку припадност. Почевши од Георгија Пахимера, за ромејске полихисторе, учене историчаре, филологе и писце, попут Томе Магистра, Нићифора Григоре или Јосифа Калотета, али и код сувремених хроничара и људи од пера, као што су автократор Манојло II Палеолог или Критовул са Имбра, Арбанаси су били Илири (Ἰλλυριοί).”

Да не би дошло до забуне код оних мање упућених у вези са текстом из наведеног рада али и самим натписом у хиландарској цркви, овде се не говори о пореклу Албанаца од Илира већ о архаизацији имена народа.

”Византијски писци имају манир да имена њима савремених народа архаизирају, да их означавају називима старих народа који су некада живели на тој територији и у међувремену су ишчезли. Тако, на пример, Србе називају Трибалима, Бугаре Мизима, Мађаре Хунима. Ако се то зна, онда не може бити било какве забуне. Међутим, псеудоисторичари то не знају и не схватају, и ту почињу њихове странпутице,” пише проф. др Радивој Радић у књизи ”Срби пре Адама и после њега”.

На другом месту (”Клио се стиди”) професор Радић о пореклу Албанаца пише следеће: ”Савремена српска медиевистика о пореклу Албанаца и њиховој историји у средњем веку има следећи став: нису непосредни настављачи Илира или Дарданаца јер у време када почиње процес формирања Албанаца, ти стари народи већ одавно нису постојали; Илири нису директни преци Албанаца, како тврде албански научници; Илири нестају најкасније у III, а Албанци се први пут помињу тек у XI столећу, што значи да између њих постоји јаз од око осам векова; „настали на старобалканским основама, уз знатне друге утицаје, Албанци су у суштини, на Балканском полуострву, нова етничка формација”; у XIV и XV веку долази до ширења Албанаца према Тесалији, Епиру и Етолији, и коначно Пелопонезу, али у византијским изворима нема помена Албанаца на територији Југославије (подразумева се СФРЈ), што значи ни на Косову. Ово су резултати до којих су дошли наши најугледнији историчари и изложили их у књизи Илири и Албанци, коју је објавила Српска академија наука и уметности 1988. године.”

Димитрије Марковић