Пише: Димитрије Марковић

У овом тексту ћемо дати краћу анализу књиге ”Докази историје” др Дарка Крстића и др Александра Стојановића и показати да је по свом карактеру антихришћанска и псеудонаучна, као и да истовремено спада у област конспиролошких теорија (теорија завере).

Ово прво (антихришћански карактер књиге) је посебно важно ако узмемо у обзир да су и Крстић и Стојановић теолози и да раде као наставници, Александар Стојановић у богословији Св. Кирила и Методија у Нишу док Дарко Крстић у Нишу предаје веронауку у Гимназији „Бора Станковић“ и у Уметничкој школи.^[1]

У питању је, заправо,  делимичан превод дела Лаоника Халкокондила ”Излагање историје” уз пратеће коментаре (”критичке анализе”) преводилаца  који јој и дају псеудонаучни, конспиролошки и антихришћански карактер.

 Због тога не треба да чуди одушевљење са којим је Крстићева и Стојановићева књига дочекана међу псеудоисторичарима. Марко Хубер и Александар Митић су јој посветили емисију^[2] под насловом ”DOKAZI ISTORIJE : Srbi narod najstariji Laonik Halkokondil”, препоручена је на Фејсбук страницама псеудоисторичара ”Сербона – Друштво за научно истраживање најстарије историје Срба”, ”Поштоваоци дела Милоша С. Милојевића” и др., Александар Митић је написао приказ књиге^[3] уз информацију на крају где може да се набави књига итд.

Мотиви за настанак овог парцијалног превода су, како показује њен садржај, псеудонаучног карактера. На мотиве указује већ и сам превод наслова Халкокондиловог дела ”Ἀποδείξεις ἱστοριῶν” који Крстић и Стојановић погрешно, али интенционално, преводе као ”Докази историје”. Тачан превод наслова је ”Излагање историје”, иако се често може срести и превод у скраћеном облику – ‘Историја”. Крстићу и Стојановићу Халкокондилово дело служи као средство за доказивање њихових псеудонаучних теорија, па отуда и овај превод наслова и то је основни разлог за настанак овог парцијалног превода.

Kao ”Излагање историје” (”Výklad dějin”)^[4] наслов Халкокондиловог дела  преводи нпр. проф. др Ружена Досталова, чешки историчар, историчар уметности и византолог. Намерно наводимо превод једног словенског научника због теорије завере о фалсификованој и забрањеној историји Срба, међу чије пропагаторе су се сврстали и Крстић и Стојановић.

У скраћеном облику, као ”Историја”, дело је наведено нпр. у руској ”Православној енциклопедији”, објављеној са благословом атријарха московског и целе Русије Алексија I и патријарха Московског и целе Русије Кирила.^[5]

Да су Крстић и Стојановић погрешно превели наслов став је и Жарка Б. Вељковића, класичног филолога и докторанда србистике на Департману за србистику Филозофског факултета Универзитета у Нишу.

”Преводиоци не знају да преведу ни наслов дела или намерно изврћу значење, што је онда још грђе. Наслов Хал(ко)кондиловог дела је Ἀποδείξεις Ἱστοριῶν, а то никако не значи ,,Докази историје” нити је уосталом то српска конструкција. Ἀποδείξεις Ἱστοριῶν значи ,,Излагања из историје”, што се просто преводи ,,Историја”, евентуално ,,Историје”,” каже Вељковић а затим заинтересоване упућује на речник у електронском облику^[6] који је свима доступан на интернету.

Да је реч о погрешном преводу можемо да закључимо и посредно, без помоћи филологије као науке. Наиме, први део методологије историјске науке односи се на проналажење историјских извора, односно сведочанстава о прошлости, затим утврђивање веродостојности и избор најверодостојнијих, што подразумева нижу и вишу критику, и на крају излагање добијених резултата. Када је реч о писању опште историје, не можемо говорити о доказивању већ о излагању, изношењу или представљању веродостојних сведочанстава о прошлости. О доказивању можемо говорити када је реч о историјској расправи, а Халкокондилово дело то није.

Због чега су онда Крстић и Стојановић ”Ἀποδείξεις ἱστοριῶν” превели као  ”Докази историје”? Као што смо већ рекли, да би доказали своју псеудонаучну теорију да су Срби староседеоци на Балканском полуострву. Због тога Халкокондилово дело већ у самом наслову мора бити представљено као доказ за то, или као расправа у којој је то доказано, а не просто као једно од многих излагања о прошлости и извора који су подложни критици.

Онима који се баве псеудоисторијом и упознати су са теоријама припадника тзв. Српске аутохтонистичке историјске школе, већ поднаслов овог превода буди сумњу да је његов садржај псеудонаучног карактера: ”О Србима као Трибалима (Илирима), најдревнијем и аутохтоном народу, Косовској бици и Милошу (Обилићу) као највећем јунаку за кога се икада чуло.”

Опис књиге на интернет страници издавача поткрепљује ову сумњу а сам садржај књиге је и потврђује.

Онима који нису били у прилици да прочитају књигу, да су Дарко Крстић и Александар Стојановић из области науке прешли у област псеудонауке било је јасно након њиховог излагања на њеној промоцији на 66. међународном сајму књига у Београду.

На страни бр. 73 свог ”критичког превода” Крстић и Стојановић, у вези са теоријом о досељавању Словена наше угледне научнике, што значи и наше најугледније академике и универзитетске професоре, етикетирају познатом псеудоисторичарском етикетом као припаднике ”бечко-берлинске историјске школе”.

Етикетирајући научнике (не само домаће, и не само историчаре) као припаднике ”бечко-берлинске школе” Крстић, Стојановић и остали псеудоисторичари желе да их представе као квислинге и инструмент у рукама оних који нам, наводно, бришу, забрањују и фалсификују историју.

Рекли смо на почетку да је овај рад Крстића и Стојановића по свом карактеру псеудонаучни (псеудоисторијски), конспиролошки и антихришћански. Најпре ћемо, укратко, дати одговор на питање због чега је овај рад антихришћанског карактера, затим ћемо образложити због чега спада у област псеудоисторије и конспиролошких теорија (теорија завере) а на самом крају ћемо веома кратко рећи нешто о досељавању Словена на Балканско полуострво.

Псеудоисторија је по свом карактеру антихришћанска. Њен антихришћански карактер се пројављује на два плана, личном и општем.

Префикс „псеудо“ потиче од грчке речи ψευδειν, што значи „варати, лагати или обмањивати“. Да ли је изношење неистина тј. лагање хотимично или нехотимично мање је важно јер су последице исте.

Једна од карактеристика псеудонауке је и интелектуално непоштење, односно фабриковање (што значи измишљање), фалсификовање и плагирање.

Из Светог писма знамо да је отац лажи ђаво. У Јеванђељу по Јовану се каже: ”Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.” (Јн. 8,44) Ово је лични план.

На општем плану псеудоисторија је антихришћанска јер пропагира и велича пагански период и неодвојива је од неопаганизма, као што је и неопаганизам неодвојив од псеудоисторије.

Словени и Срби су се доселили на Балканско полуострво у 7. веку после Христа а процес христијанизације је завршен у 9. веку. Инсистирањем на аутохтоности Срба на Балканском полуострву инсистира се на паганском периоду, ставља акценат на њега и истиче се као важнији у односу на период наше крштене историје.

Осим тога тврдњом да су носиоци култура Винче и Лепенског Вира Срби, као и да су наши преци Трибали и Илири а не Словени, Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава и сви светитељи се претварају у саучеснике наводног прикривања наше ”праве” историје, јер нигде не налазимо да се називају Трибалима, Илирима или њиховим потомцима. Наравно, иако смо поменули само Светог Саву и Светог Симеона, терет оптужбе за наводно прикривање и фалсификовање наше историје пада на целу Цркву, што неки псеудоисторичари, попут нпр. Јована И. Деретића, и отворено тврде. У Житију Светог Симеона од Стефана Првовенчаног читамо нпр. о ослобађању Улциња од стране Стефана Немање. Улцињ је, као и друге градове који се набрајају, каже Стефан Првовенчани, не само “држао грчки народ” него је и “сазидан од руку њихових”, дакле грчких. Да су Срби аутохтони на Балканском полуострву, био би сазидан нашим, а не грчким, рукама.

Питање аутохтоности и наводног прикривања наше историје нас неминовно доводи и до питања писмености пре Светих Кирила и Методија. Тврдећи да смо имали писменост и пре њих се имплицитно али сасвим јасно каже да нас лаже Црква на челу са  Светитељима, тачније да прикривају тај податак.

У књизи „Руски неопаганизам. Историја, идеје, митови“ члан Мисионарског центра Рјазањске епархије РПЦ, Максим Кузњецов  не само да потврђује везу између неопаганизма и псеудоисторије него тврди да се неопаганизам темељи на њој и објашњава због чега је то тако.  Наиме он каже да је група псеудоисторијских митова основа  новопаганске идеологије, створене, прво, да оправда потребу за повратком паганству, показујући невиђену моћ и напредак претхришћанске Русије, и друго, да се унизе сва достигнућа Русије која су се догодила после Крштења.

Уочио је и да неопагани покушавају да докажу „наметање“ хришћанства помоћу митова „о крвавом крштењу Русије“. Све ово важи и за Србе.

Према томе, није могуће да неко каже како пропагира само аутохтонизам али не и неопаганизам.

Псеудоисторија и неопаганизам су две половине једне исте, змијине јабуке (Пост. 3,4).

Псеудоисторију бисмо могли да посматрамо и као квазирелигију по дефиницији Паула Тилиха или да је сврстамо у трећи тип псеудорелигија (популизам или расизам) по подели коју даје Јоахим Вах. Није случајно што је високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара у разговору који је аутор овог текста водио са њим, псеудоисторију окарактерисао као обоготворавање нације.

Коначно, први кумир једном паганском богу подигао је псеудоисторичар Драган Јовановић у селу Мокро, код Беле Паланке. Кумир је посвећен „врховном богу Виду“, а ту се одржавају и „предавања“ псеудоисторичара.

Видећемо кроз анализу књиге да су Крстић и Стојановић свој кључни доказ у прилог псеудонаучној теорији о аутохтоности Срба на Балкану, у ствари, преузели од Александра Шаргића.

Да подсетимо, једног од најпознатијих домаћих псеудоисторичара, Александра Шаргића, епископ крушевачки господин Давид је, 21. јула 2021. године, анатемисао (предао проклетству) због ширења старог словенског многобоштва о чему је издато и званично саопштење. У светлу свега претходно реченог морамо да констатујемо да је Крстићева и Стојановићева књига апологија не само Шаргићевих псеудонаучних теорија већ, макар и имплицитно и посредно, и његових неопаганских, што значи антихришћанских, учења.

У уводу Крстић и Стојановић, између осталог,  пишу: ”Постоји још један разлог зашто је за наше истраживање битан Плитонов утицај на Халкокондила. Плитонова етнографија је имала велики утицај на етнографски интерес Халкокондила и њену заступљеност у Доказима Историје. На крају књиге о Халкокондиловом описивању Срба, као екскурс ће бити дат превод одломка Плитоновог посмртног говора царици Јелени Драгаш, у коме Георгије Гемист наглашава српско порекло царице које је идентично Халкокондиловом ставу о Србима. Једина разлика је у називима за Србе у делима учитеља и ученика: док их Плитон назива Трачанима, Халкокондил их именује као Трибале.”

Као што видимо, већ у самом уводу се срећемо са једним од најшире коришћених ”доказа” домаћих псеудоисторичара о аутохтоности Срба на Балкану, посмртним говором Георгија Гемиста Плитона. Овај ”доказ” се може пронаћи на бројним страницама на интернету и друштвеним мрежама које уређују псеудоисторичари.

Овај одломак посмртног говора, којим доказују да су Срби Трачани а тиме и аутохтони на овом простору, налазимо између осталог, и код псеудоисторичара и окултисте Милана Николића Изана, на његовој личној страници, у тексту под насловом ”VINČANKA, TRAČANKA, BALKANKA – ŽENA MUZA”[7], али и у текстовима[8] Јована И. Деретића, некада водећег домаћег псеудоисторичара, познатог по речима „Главни сатирач Срба је хришћанска Црква! … Српство, овде на Балкану, је сломила православна Црква, из Византије!“[9]  Осим тога, Деретић је оптуживао Цркву и за прикривање српске историје. Тако у емисији „Без устручавања“ Деретић каже да је прикривање историје Срба била организована акција Источне и Западне цркве  док у емисији „Голи живот“ тврди да се „документ који Србима забрањује историју пре Немањића“ налази у Хиландару.

Ово је друштво у које су сврстали Крстић и Стојановић.

У уводу Крстић даље пише:

”Карактеристично је да Халкокондил само на једном Meсту користи термин Срби (I, 26,12), док их у свим осталим случајевима назива Трибали. (…)

У етнографским дискурсима Халкокондил за њему савремене народе често користи античка имена. Тако су Французи Келти, Мађари Пеонци, Монголи Скити, Срби Трибали. .. Калделис тврди да је већина ових античких етнонима резултат свесног Халкокондиловог имитирања Херодота, што је уосталом било типично за позновизантијску историографију и реторику. Овде се поставља суштинско питање: да ли је Халкокондилово коришћење античких етнонима за њему савремене народе само романтични анахронизам при покушају имитирања Херодота или он стварно мисли да постоји историјски и етнографски континуитет између античких народа и народа у ХУ веку који носе античка имена. (подвлачење је моје, Д.М.) Одговор на ово питање ће бити дат при анализи Халкокондилових ставова о Трибалима; међутим, за наше истраживање је занимљиво да Халкокондил сигурно није преузео назив Трибали, као одредницу за Србе, од Херодота јер се етноним „Трибал“ појављује само једном у Херодотовој Историји, и то као географски назив „трибалско поље“ (ГУ, 49).”

Крстић и Стојановић у њиховом ”критичком преводу” покушавају да докажу, као и многи псеудоисторичари пре њих, ”историјски и етнографски континуитет” Трибала и Срба. На ово питање одговор је дао проф. др Радивој Радић у књизи ”Срби пре Адама и после њега”.

”Византијски писци имају манир да имена њима савремених народа архаизирају, да их означавају називима старих народа који су некада живели на тој територији и у међувремену су ишчезли. Тако, на пример, Србе називају Трибалима, Бугаре Мизима, Мађаре Хунима. Ако се то зна, онда не може бити било какве забуне. Међутим, псеудоисторичари то не знају и не схватају, и ту почињу њихове странпутице,” пише професор Радић.

Упркос томе, Крстић и Стојановић у напомени на страни бр. 109 не само да негирају архаизацију већ коришћење имена Трибала за Србе претварају у аксиоматску тврдњу о њиховом континуитету. ”Према томе, Халкокондил ће Србе у целом свом делу називати Трибалима. Значајно је да он ову своју аксиоматску тврдњу приказује као налаз пажљивог и поновљеног истраживања,” кажу Крстић и Стојановић. Да постоји континуитет Трибала и Срба је, наравно, аксиоматска тврдња Крстића и Стојановића.

Коначно, остаје им још само да своје порекло пронађу међу Трибалима, као што је њихов колега, псеудоисторичар Јован И. Деретић, порекло свог племена нашао међу Илирима. Ипак, имајући у виду наслов  једног од пододељака у њиховом преводу ”Трибали су илирског рода”, могуће је да ће и они своје порекло потражити међу Илирима.

”Име Илири односило се на Србе све до двадесетог века, а Венетима који су део Илира и данас тако Србе зову. Ко су били ти Илири о томе нам говоре антички писци. Херодот је први дао податак да су Венети и Илири један исти народ. (1. 19б) То нам кажу и други антички писци. Приликом пописа регрута за римске легије у време императора Августа 12. године на пределу римске Далмације, то јест централне Илирије, ми налазимо помен више србских племена која и данас постоје, а међу њима је и име племена писца ове књиге,” пише Јован И. Деретић у својој књизи ”Срби и Арбанаси”.

О Илирима, Трачанима, Мизима и Трибалима постоји велики број научних радова, како код нас тако и у свету, тако да онима који желе да знају и хоће да читају није тешко доћи ваљаних (научних)  информација о њима.

Препоручујемо као полазну тачку рад академика, проф. др Фануле Папазоглу ”Средњобалканска племена. Трибали, Аутаријати, Дарданци, Скордисци и Мези.”, који је доступан и у електронском облику. (За оне мање упућене, Аутаријати су илирско племе).

Да бисмо стекли макар грубу слику са киме нас Крстић и Стојановић поистовећују, навешћемо свега неколико реченица из рада проф. др Фануле Папазоглу (од 374 до 398. стране).

”Подаци које ћемо овде обрадити осветљавају менталитет и карактерне црте трибалског народа и откривају нам неке његове обичаје. Та су сведочанства утолико драгоценија што су савремена, тј. узета из дела писаца који су живели у време када је трибалска заједница још била моћна.

Трибали се помињу… код Исократа, у говору о миру, написаном 356. године. У њему се они наводе као отеловљење примитивизма… (…)

У сасвим другу сферу уводи нас један податак из Аристотелових Топика. Говорећи о разлици између апсолутних и релативних појмова, Аристотел, између осталог, каже: На исти начин, има крајева где ће се рећи да је добро принети на жртву оца, као, на пример, код Трибала; али просто речено (тј. у апсолутном смислу), то није добро. Овде у ствари и није у питању место (где се тај поступак сматра добрим), већ људи. Јер сасвим је свеједно где ће се ти људи налазити: свуда ће тај поступак за њих бити добар, зато што су они Трибали. Као што је корисно давати лекове кад је неко болестан, а просто давати лекове није корисно, тако, неће се рећи да је добро принети свог оца на жртву, већ да је то само за извесне људе добро. Према томе, то није добро у апсолутном смислу, јер је апсолулно оно што се може рећи без икаквих додавања. Тако је просто добро поштовати богове јер се томе не мора додати ништа: ни где је то добро, ни по чему, ни када. У примеру који је Аристотел навео две ће ствари задржати нашу пажњу: 1. Чињеница да је код Трибала постојао обичај жртвовања оца и 2. Чињеница да је Аристотел изабрао управо Трибале, а не неки други народ у кога је тај обичај исто тако постојао. (…)

Обичај жртвовања очева, о коме говори Аристотел, може се код њих протумачити као сирвивал који се одржао и када су нестали мотиви који су га изазвали, али је исто тако могуће да је тај обичај одговарао културном нивоу Трибала, њиховим условима живота. Другим речима, можда на основу овог обичаја треба закључити да су Трибали били на веома ниском ступњу развитка, који је био ближи дивљаштву него варварству. Пре него што покушамо да заузмемо став о овом питању, треба да укажемо на још један случај убијања стараца, који је временски удаљен скоро један милениј од Аристотелова сведочатнства, али је територијално ближи Трибалима него сви раније поменути. Галско-римски песник Сидоније Аполинарис, у једној песми посвећеној западноримском цару Антемију (467—472), помиње Тракију и описује сурови живот њених становника: снег и лед очвршћују нежне мишиће њене деце, она се не отхрањују на мајчиним грудима, већ се напајају коњском крвљу, још недорасла играју се бојним копљима, као дечаци проводе време у лову на дивље звери, а као младићи знају само за право мача. Онемоћалом старцу, стоји у тој песми прекратити живот железом не сматра се ни за какав грех…

Напајање деце коњском крвљу подсећа нас, с једне сtране, на приче о крволочности неких трачких племена која су из лобања убијених непријатеља пила њихову крв, а с друге стране, на обичај Меза да пре почетка боја принесу на жртву коња. И уопштавање, за целу Тракију, једног обичаја који је могао постојати, у оно време или много раније, у овом или оном трачком племену, али, свакако, није био општетрачки, указује на то да на Сидонијев податак не треба гледати као на неко историјско сведочанство. Ипак врло је вероваtно да бисмо обичај убијања стараца нашли и у неком другом балканском племену, а не само код Трибала, кад наша документација не би била тако фрагментарна као што јесте. Мање је вероватно, међутим, да се тај обичај одржао до позне антике у оквиру једне римске провинције, па макар се радило и о најзабаченијим крајевима.

Било како било, пошто нема других елемената који би сметали таквом закључку, мислим да се обичај убијања стараца код Трибала може узети као индиција о врло примитивним привредним и друштвеним односима и о једној средини са менталитетом дивљака.

Што се тиче питања зашто је Аристотел изабрао баш њих кад је хтео да покаже како је обичај жртвовања оца код неких народа важио као добар, није тешко одговорити. Као што смо видели, постојало је много таквих народа у антици, и они су били познати Грцима пре Аристотелова времена. Међутим, Трибали су били за Атињане оличење настраности и такав обичај код њих био је у потпуном складу с оним што се мислило о њима. Сасвим је природно што је управо њихов пример пао на памет Аристотелу. Убијање родитеља, само по себи, не може се сматрати добрим чином, али ако је неко Трибал, за њега ће и то бити добро — то је суштина Аристотелове мисли.‘‘

Пре него што наведемо још неколико реченица из дела проф. др Фануле Папазоглу морамо укратко појаснити шта значи да су Трибали ”били за Атињане оличење настраности”.

У поглављу под насловом ”О речи Τριβαλλός код Атињана” (стр. 64-68) академик Папазоглу пише о томе да је код Атињана име Трибала постало синоним за ”распусник” и ”педераст (хомосексуалац)” али да је употребљавано и као симбол грубости и примитивности. ”Још у најстарије време – у време када су Херодот и Тукидид записали прве вести о трибалској земљи – реч Τριβαλλός добија погрдно значење у античком говору”, пише она на стр. 64. поменуте књиге.

Наведимо сада још неколико реченица из овог дела.

”Тек темељно истраживање њихових структура, начина живота, обичаја и веровања довело ме до сазнања да су Трибали, Аутаријати, Дарданци, Скордисци и Мези представљали веома неједнаке друштвене целине. По свом културном нивоу они се могу поделити у две групе: прву чине Мези, Трибали и Аутаријати; другу — Скордисци и Дарданци. У област између Мораве и Балкана и даље на северу према Дунаву, у том најизолованијем делу Полуострва, који је био подједнако удаљен од културних жаришта на Егејском, Црном и Јадранском мору, било је племена која су све до римског времена остала на тако примитивном ступњу развитка да им више пристаје име дивљака него варвара. Мези су се налазили на дну лествице. Били су као одсечени од осталог света и када су их почетком I века н.е. Римљани открили, њихови дивљачки обичаји изазвали су згражавање и ужас. Живели су у малим, лако покретљивим групама, бавећи се ловом, примитивном земљорадњом и сточарством и нису имали трајна насеља. Изгледа да се таквим стањем може објаснити њихова тако позна појава на историјској позорници и њихово брзо нестајање.

Трибале треба такође замислити као полуномадске сточаре и земљораднике који се лако селе и показују се неотпорним у сукобима са боље наоружаним и боље организованим агресорима. Ни они нису градили утврђена насеља. О њима чујемо неколико векова раније него о Мезима, али у последњим вековима пре н.е. они се налазе у стању очигледног политичког и културног опадања, тако да у време римског надирања једва да се могу разликовати од Меза. Ипак у доба процвата они су били организовани у племена која су повремено стварала и веће племенске савезе.

Аутаријати, који крајем IV и почетком III века пролазе кроз средњебалкански простор, били су, вероватно, на приближно истом ступњу развитка. Ни они нису имали утврђена насеља и могли су лако да се селе, носећи са собом сав свој иметак.

Племена прве групе остала су, из различитих разлога, изолована од утицаја хеленизма. Мези — због свог положаја, Аутаријати — зато што су рано нестали, а Трибали — зало што су већ од краја IV  века били изложени јаком притиску од стране суседних племена и приморани на стално повлачење. Друкчије је било с племенима друге групе. Она су имала трајније додире са грчко македонским светом. Истина, ти додири су били углавном и непријатељски, али и на тај начин они су отварали путеве продирања културних тековина са југа у варварске земље. (…)

Предвиђам да ће ми се пребацити што сам исувише ниско спустила на лествицама културе племена прве групе и што сам на нашем добром старом Балкану усред антике открила дивљаке. Пребациће ми се да сам се дала завести пристрасним и тенденциозним изјавама римских освајача и да сам у горем светлу приказала живот тих народа него шло је он у стварности био.

Као своје оправдање навешћу да сам крeнула с опште прихваћених позиција и да су ме саме чињенице натерале да променим мишљење. И то не одвојене вести, које се могу овако или онако интерпретирати, већ сагласност и подударање већег броја података који се односе на разне аспекте живота. Поједини податак може да се одбаци као focus communis, други се може оценити као непоуздан, трећи се може интерпретирати тако да баца мање лоше светло на племе на које се односи. Али, ако се не губи из вида целина, ако се сваки податак мери према свима осталима, онда је њихова доказна моћ прилично велика. За оне који не могу веровати да су ти наши далеки преци јели утробе својих непријатеља и убијали своје старце навешћу, на крају, веорна речит податак из Аристотелових Проблема: постојало је у Тракији неко племе које је умело да броји само до четири!”

Са овим и оваквим племенима, по сваку цену,  желе да нас поистовете Крстић и Стојановић.

У светлу претходно реченог (покушаја доказивања ”историјског и етнографског континуитета” Трибала и Срба) можемо тумачити следеће Крстићеве речи:

”У приложеном преводу Халкокондила, преводиоци су се трудили да што верније репрезентују грчки оригинал, тако да се увек користе античка имена за писцу савремене народе тамо где их је и он користио. Сходно томе, „Трибали“ код Халкокондила никада неће бити преведени као „Срби“, већ увек као „Трибали“.“

Из истог разлога Крстић критикује једног од најугледнијих светских византолога, проф. др Ентонија Калделиса (Anthony Kaldellis) и његов превод Халкокондиловог дела на енглески језик.[10] Да подсетимо, проф. др Ентони Калделис (Αντώνιος Καλδέλλης) је рођен у Атини где је и започео своје образовање да би се касније преселио у САД.

”Ово је суштинска разлика са Калделисовим методом превођења Халкокондила, који увек античке етнониме преводи са модерним етнонимима. Тако, ако код Халкокондила стоји „Трибали“ Калделис преводи са „Срби“, чиме преиначава Халкокондилов стил и информацију, имплицирајући тиме да не постоји никакав континуитет између нпр. античких Трибала и средњовековних Срба (подвлачење је моје, Д.М.). Савременом српском читаоцу сигурно није исто да прочита да су Лазар, Милош Обилић или Ђурађ Бранковић доследно описивани као Трибали, а не просто као Срби.”

Иако смо већ одговорили на питање архаизације имена савремених народа, да помене само и чешки превод Халкокондиловог дела где се каже: ”Халкокондил, исто као и други византијски историчари, користи за означавање савремених  народа античка имена, односно имена народа који су у антици живела том простору”.[11]

Крстићу и Стојановићу не остаје ништа друго него да ”докажу” да су угледни чешки филолози,  проф. др Јан Каливода (Jan Kalivoda) и проф. др  (Růžena Dostálová), који су превели Халкокондилово дело на чешки језик, као и византолог, проф. др Вера Хрохова (Věra Hrochová), такође припадници бечко-берлинске школе.

‘‘Слободно се може рећи да је важност Халкокондила за историјску науку обрнуто пропорционална њеном интересу за овог атинског историчара ХV века. Ово нарочито важи за његове етнографске увиде, који пружају право богатство података о разним народима Европе и Азије. Сви они представљају објекат посебног пишчевог интересовања, чија је знатижеља задовољавана како личним сведочењима тако и многобројним писаним изворима које је користио. (…)

Његов суд о етнографским питањима завређује много већу пажњу код савремених историчара управо јер представља кровног историчара ромејскогрчке повести који своје закључке доноси на основу свих њему pacположивих извора о етнографији старих народа. Такође је од великог значаја и чињеница да Халкокондил сведочи да поред бројности њему доступних извора о етнографији разних народа (у овом случају Илира), сви ти извори не конвергирају ка јединственом закључку већ су оштро супротстављени међу собом. За Халкокондила не постоји сагласје старијих извора по питању досељавања или одсељавања Илира или Трибала на подручје Балкана. Немогуће је преценити значај овог Халкокондиловог сведочења које би требало да унесе креативну полифонију у истраживање једног тако комплексног научног питања као што је прапостојбина и миграције Трибала и Илира. Ненаучно и немогуће би било да медиевистика и историја раног средњег века остану глуве на овакво сведочење кровног византијског историчара и скупљача старијих сведочанстава и да и даље по питању порекла, прапостојбине и миграције Словена доминира спис De Administrando Imperio (O управљању царством), који се приписује Константину Порфирогениту,‘‘ пише  Крстић у уводу ”критичког превода”.

Крстић и Стојановић, из разумљивих разлога, покушавају да подигну вредност Халкокондиловом делу јер на тај начин истовремено подижу вредност својих ”доказа”. Он је, заправо, изузетно важан историчар за аутохтонисте, као извор на коме граде своју теорију да су Трибали, у ствари, Срби.

”Лаоник је у суштини био Отомански историчар, иако је писао на грчком…” пише Ентони Калделис у уводу свог превода Халкокондилове Историје.

Када је реч о етнографији, погледајмо шта у поговору чешког превода Халкокондиловог дела о његовој поузданости у том погледу, пише византолог, проф. др Вера Хрохова:

”Посебно географски подаци о ”Германији”, коју аутор локализује чак до Гибралтара, не одговарају уобичајеном знању  средњовековних историчара. Ни чешке земље нису са стране географских и етнографских знања најбоље окарактерисане. Истина је, додуше, да аутор помиње главни град Чеха Праг (Брага),које га је заинтересовало развојем и густином насељености, али има потпуно искривљену представу о верском животу хуситских Чеха. Запрепашћује нас непознавање ситуације и изненађује нас да Халкокондил поставља Чехе на ниво старих паганских кнежевина. Житељи Чешке се по њему изјашњавају истовремено и као припадници паганске вере Литванаца, и вере Немаца. Њихова ношња је наводно слична угарској. Имају главни град који се расцветава и густо је насељен, а зове се Праг. Не тако давно, велики део житеља је престао да обожава ватру и сунце. Закључује да је овај народ једини у Европи који не припада ни једној познатој религији, као што је Исусова религија, Мухамедова и Мојсијева…. Чешки народ по Халкокондилу још увек верује у друге богове, на пример у Диа и Херу.” (стр. 393-394)

Халкокондил прави велики број грешака и када је реч о временски и територијално ближим догађајима. Тако је нпр. помешао Жарка, српског властелина из средине XIV века, који оженио Теодором Дејановић, ћерком деспота Дејана и Теодоре Немањић, са његовим тастом Дејаном (стр. 25 Крстићевог и Стојановићевог превода);  даље, Халкокондил говорећи о Маричкој бици као команданта турских снага наводи Сулејмана иако, како и Калделис наглашава, Сулејман тада више није био међу живима а турским снагама је вероватно командовао Лала Шахин; затим, Халкокондил Стефана Вукчића Косачу назива царем као и босанског краља Твртка II Котроманића; даље, Халкокондил пише о Стефану Лазаревићу и Вуку Лазаревићу мислећи да су једна особа: ‘‘Дакле, овај Степан (Стефан) [син] Елеазара (Лазаров), брат Пеазитове (Бајазитове) жене [Оливере], имаше и име Вулк (Вук),” итд.

Додајмо на ово и речи Ентонија Калделиса из његовог превода:

”Лаоник застаје да прокоментарише место и обичаје многих народа, од Британије до Арабије и централне Азије. Он позитивно карактерише већину нација и не показује верску пристрасност. Ове дигресије су фасцинантне јер су производ Византинца, али нису увек поуздане или корисне (подвлачење је моје, Д.М.).

На Крстићеве речи да Халкокондил ”закључке доноси на основу свих њему pacположивих извора о етнографији старих народа” и да се користио ”многобројним писаним изворима” одговорићемо, поново, Калделисовом закључком: ”Чини се да се углавном ослањао првенствено на усмене изворе(подвлачење је моје, Д.М.) у сваком случају. Не постоји доказ, на пример, да је имао приступ делима последњи византијских историчара Нићифора Григоре и Јована Кантакузина…”

Даље,  Крстић најпре наводи да Халкокондил у свом делу износи различита мишљења о пореклу Словена и Срба (Илира или Трибала), односно да не даје коначан закључак да ли су се доселили на Балканско полуострво или се са њега одсељавали,  да би већ у следећој реченици написао нешто што само на први поглед делује као апсурдан закључак: ”Немогуће је преценити значај овог Халкокондиловог сведочења које би требало да унесе креативну полифонију у истраживање једног тако комплексног научног питања као што је прапостојбина и миграције Трибала и Илира.”. Како да тумачимо Крстићев став да је Халкокондилова несигурност  у вези са питањем порекла (прапостојбине) Словена и Срба, односно одсуство коначног и недвосмисленог одговора, од непроцењивог значаја? Ако имамо у виду чињеницу да су Крстић и Стојановић псеудоисторичари одговор је једноставан. Њима је, као и свим аутохтонистима, од непроцењиве важности све што, по њиховом мишљењу,  доводи у питање  научну теорију о досељавању Словена и Срба.

О Спису о народима ћемо рећи нешто више у наставку ове анализе.

”За Халкокондила именица Европа… означава данашњи Бanкан. Не треба сумњати у чињеницу да је он ово добро испитао. Ово би био још један доказ да је Балкан колевка данашње „европске” цивилизације. Дакле, Бanкан није југоисточни, култгурно и цивиллзацијски заостао део данашње Евроле, већ стара, древна Европа,” пишу Крстић и Стојановић на страни број 25.

”У радовима дилетаната, које прате гламурозне најаве у медијима, на методолошки недопустив и опасан начин преплићу се епска поезија,  дневна политика, митологија, прижељкивана историја, слободна домишљања. У њиховим радовима је све могуће, па тако за трен нека сањарија прераста у „чврсто” историјско језгро,” пише проф. др Радивој Радић у предговору четвртог издања своје књиге ”Срби пре Адама и после њега”. У светлу ових речи ћемо лако разумети закључак Крстића и Стојановића да је ”Балкан колевка данашње „европске” цивилизације.” Како се ова прижељкивана историја претворила у доказ? На темељу вере да је Халкокондил све добро испитао (”Не треба сумњати у чињеницу да је он ово добро испитао.’‘).

На страни број 43 Крстић и Стојановић дају напомену да је могући узрок пораза на Марици то што су српки војници били пијани. ”…Постоји чак претпоставка да је узрок оваквог погрома било пијанство српске војске”, пишу Крстић и Стојановић.

Где су нашли ову претпоставку? Вероватно код њиховог колеге, псеудоисторичара Драшка Шћекића у његовој књизи ”Сораби: историопис” где, како каже проф. др Радивој Радић, Шћекић ”српске ратнике, учеснике Маричке битке, описује као некакве распојасане свадбаре”:

„Краљ Вукашин намјераваше да с том војском протјера Турке са Балкана, а онда кад буде овјенчан славом побједника, оснује ново српско царство. Вукашину и његовом брату Угљеши одиста пође за руком да потерају Турке пут Дренопоља и Босфора. Кад су стигли до Черноменских лугова, на дан хода од дренопољских утврда, утаборише се на десној обали ријеке Марице. Румелијски беглербег Лалашахин, кад увиђе каква је сила у Срба и кад процијени да јој се у директном судару неће моћи супротставити, послужи се лукавством: поручи краљу Вукашину да је спреман да му се покори да му плаћа данак (sic! – Р.Р.), ако престане да прогони Турке. А баш у то вријеме кад упути изасланике краљу Вукашину, заповједи свом вештом војсковођи Хауи-Либеку да 4000 његових војника мотри на војску краља Вукашина. Кад краљ Вукашин ступи у преговоре с изасланицима румелијског беглербега, у српском табору настаде весеље. Око распаљених логорских ватри пило се, пјевало, свирало и играло у ноћи између 25. и 26. септембра 1371. године. Српски витезови, опијени дотадањим побједама, веселише се те ноћи без престанка или било каквог обезбјеђења око табора. И, док су у српском табору одзвањали звуци музике и пјесме, Хауи-Либек се са оних 4000 својих војника неопажено приближи табору и окружи га. Чекао је као запета стријела да се српски ратници уморе од весеља, погасе ватре и поспу у својим чадорима. А када се то догоди, негдје испред праскозорја, на Хауи-Либеков знак, Турци одједном и са свих страна хрупише у логор халаучући на сав глас.” [12]

На 46. и 47. страни Крстићевог и Стојановићевог ”критичког превода” налази се одломак у коме Халкокондил каже за Србе и Бугаре да су најстарији народи на свету:

”После овога, [Амурат] јахаше [с војском] на Мисијсце и на Трибале. А овај [на]род је највећи и најстарији од [свих] народа по васељени (васколиком свету), који отцепивши се од дела Илира насели ову земљу, или, као неки (што тврде, су дошли) са оне стране Истроса (Дунава) од последњих [крајева] Европе, дакле од Хрватске и[територије] Пруса, [која је] до Северног педеног океана, и[од] Сарматије, сада такозване Русије, све до земље [која је] због хпадноће ненасељива, и одатле устремивши се и прешавши Истрос стигли су до земље на Јонском [мору] и [по] њој се баш доста проширипи до Венета, [и] освојивши [је] населипи се [у њој]. Или боље [треба] рећи баш супротно: да су се одавде са земље уз Јонско море устремили и прешавши Истрос доспели до оне стране васељене, иако [ово] што је речено не би могло да се [до]каже од нас баш сигурно. Али, толико заправо знам да, иако се ови народи очито разликују [по] именима, никако се пак не разликују међу собом [по] обичајима, а очигледно је да се служе истим језиком и говором још и сада. Како су се расејавали (ширили) по Европи, населили сy се [по] многим местима, другде свакако и у неким крајевима Пелопонеза – даконијском [крају], на планини Тајгет и на насељеном Тенарону. Овом [роду] свакако [припада] и настањени народ који је доспео из Дакије преко Пинда у Тесалију. А и једни и други називају се Власима, иако немам баш [нешто] детаљно да изложим како бих рекао [ко] је од њих први стигао. Тако, и овде сам сигуран [за] Трибале и Мисијце и Илире и Хрвате и Пољаке и Сармате [да] они говоре истим говором (језиком). Ако би требало [нешто] овде осведочено peћи, то је да је овај [на]род сам по себи један и истородан. Али, временом су почепи да се раззикују једни од других и настанили су се дошавши у други крај. Нико, дакле, од нас јасно не говори о њима [па] да имамо неки доказ за приповедање. (подвлачење је моје, Д.М.)”

Најпре морамо да скренемо пажњу на последњу реченицу овог одломка у којој Халкокондил експлицитно каже да нема јасних сведочанстава и доказа о прапостојбини Трибала (Срба) и Илира (Словена). Упркос томе, Крстић и Стојановић покушавају да докажу супротно.

Дужни смо још да напоменемо да се под Јонским морем код Халкокондила подразумева Јадранско море.

О Олги Луковић Пјановић, познатој псеудоисторичарки, и крилатици ”Срби, народ најстарији” која потиче управо одавде,  професор Радић пише следеће:

”Госпођа Луковић Пјановић је звучни наслов своје књиге, показаће се погрешно, преузела из дела позновизантијског историчара Лаоника Халкокондила, а потом је израстао у горостасну идеју водиљу и постао непресушно извориште надахнућа српских псеудоисторичара. (…) Премда по образовању класичар, госпођа Луковић Пјановић је, сва је прилика, погрешно превела поменуту крилатицу и тај нетачни превод је ставила у наслов своје небулозне књиге. Потом су је остали псеудоисторичари, иначе потпуне незналице када је у питању грчки језик, заправо аналфабете на куб (не разликују ни грчка слова, а о превођењу да и не говоримо), само механички, у основној школи би се то рекло ,,без разумевања”, преузели за свој кредо, поклич, начело, мото, знак распознавања, лозинку, идеју водиљу, манифест, „логос”.” Професор Радић најпре наводи оригинални грчки текст („Μετὰ δὲ ταῦτα ἢλαυνεν ἐπὶ Μυσοὺς καὶ ἐπὶ Τριβαλλούς. τὸ δὲ γένος τοῦτο παλαιότατόν τε καὶ μέγιστον τῶν κατὰ τὴν οἰκουμένην ἐθνῶν”) а затим даје и његов превод: ”После тога је Мурат кренуо против Миза (Бугара) и Трибала (Срба). Овај род (дакле и Бугари и Срби!) најстарији је и највећи међу свим народима на свету.”

Природно, Крстић и Стојановић су устали у одбрану Олге Луковић-Пјановић и њеног тумачења.

”Понављајући два пута предлог ἐπί у првој реченици… Халкокондил у својој нарацији јасно одваја ова два народа један од другог. Дакле, [на]род о коме говори на почетку друге реченице нису Мисијци, веh Трибали,” кажу Крстић и Стојановић покушавајући на макијавелистичко-псеудонаучни начин да убеде лаковерне да је Халкокондил само за Трибале, односно Србе, написао да су најстарији народ.

На све ово морамо додати и то да је први муж Олге Луковић-Пјановић био познати хрватски лингвиста Братољуб Клаић, рођен као Адолф Клоц ( Adolf Klotz), члан Државног уреда за језик за време Независне државе Хрватске. Клаић је, између осталог аутор ,,Кориенског писања”, ,,Хрватског правописа”, ,, Рјечника страних ријечи, израза и кратица” итд. О његовом утицају на аутохтонисте посредством Олге Луковић-Пјановић говори се у једном тексту објављеном у ,,Вечерњим новостима”, у делу текста који носи наслов ,,Псеудоисторија у Србији — увоз из НДХ”.[13]

Погледајмо, као допуну речима професора Радића,  како Калделис преводи овај део:

”After this Murad marched against the Bulgarians and the Serbs. This race {I.e., the Slavs} is the most ancient and largest among all the peoples in the world.”

На српском: Након тога је Мурат кренуо против Бугара и Срба. Ова раса (тј. Словени) је најстарија и највећа међу свим народима на свету.”

Да подсетимо у вези са овим  и на реченицу Ентонија Калделиса из увода где каже да је његов превод пречишћен ”од стране најстрашнијег тима филолога које византолог може пожелети”.  

Коментаришући помињање Хрватске у претходном цитату из Халкокондиловог дела, Крстић и Стојановић пишу у напомени: ”Изузетно је важно напоменути да Хanкокондил уопште не помиње постојање било какве хрватске државе у историји, нити Хрвате посебно onисyje као друте европске народе.”

Уколико се упустимо у анализу  рада псеудоисторичара постаје очигледно да ни у ком случају не можемо говорити о родољубљу као мотиву за њихове активности, него о шовинизму који се наслућује и из ове Крстићеве и Стојановићеве напомене.

До овог закључка је дошао још архимандрит Иларион Руварац, ректор Карловачке богословије и академик, један од зачетника критичког правца у српској историографији. Наиме, Руварац пореди Пантелију Срећковића, кога иронично назива највећим Србином међу Србима, са Антом Старчевићем, кога назива највећим Хрватом међу Хрватима, и каже да су чеда и еманације истог духа, да раде исти посао и сеју исто семе.

У вези са делом где Халкокондил износи могућност да су се Срби (Трибали) селили даље са Балканског полуострва као прапостојбине Крстић и Стојановић критикују Калделиса и његов тим филолога и држе им предавање.

Код њих је тај део преведен, као што смо видели, на следећи начин: ”Или боље [треба] рећи баш супротно: да су се одавде са земље уз Јонско море устремили и прешавши Истрос доспели до оне стране васељене…”,  док код Калделиса налазимо следећи превод: ”Or perhaps it would be better to say the exact opposite…”, односно на српском: ”Или би можда било боље рећи управо супротно…” (подвлачење је моје, Д.М.).

”Речца δή никако не може да значи можда, веh значи: јасно, очевидно, очито, свакако, дакако, баш, особито итд. Калделис је овде намерно или ненамерно погрешио и та грешка никако ниje мала, јер је Лаоник Халкокондги овде прилично сиryран да су Трибали и Мисијци, као и сви они који су њиховог рода и који говоре њиxов језик, прастановници бaлканског простора,” пишу Крстић и Стојановић.

Осим тога, Крстић и Стојановић овде дају психолошку процену степена сигурности Лаоника Халкокондила у оно што пише, што се дешава на више места у овом ”критичком преводу”. Они, заправо, само пројектују своје жеље и ставове на Халкокондила.

Говорећи о Мизима (Бугарима), односно Мисијцима у њиховом преводу, Крстић и Стојановић читаоцима препоручују Википедију (”види српску Википедију”), а за Прабугаре цитирају текст са Википедије.

Литература конспиролога и лажиисторичара је препуна случајева у којима су очигледно фиктивни производи, попут филмова, романа, видео игрица, народних песама и сл. истицани као тачни, чињенични прикази стварности. Осим тога, широко је присутно и коришћење Википедије као извора, о чему смо већ писали.[14]

Коментаришући место где Халкокондил каже ”од нас” (”…не би могло да се [до]каже од нас баш сигурно.”) Крстић и Стојановић, не знајући за праксу приповедања у трећем лицу закључују ”Лаоник персира себи, пошто је племић.”

На страни 49. Крстићевог и Стојановићевог ”критичког превода” налазимо следећи одломак из Халкокондиловог дела:

”Зацело, царства су њима и са ове стране Истроса (Дунава) и преко [њега], а[на]род је овај веома велик и засигурно веома распрострањен, тако да би већма [било] боље рећи да је, кад се јавила прилика, овај  [на]род оданде дошао овамо и населио земљу уз Јонско [море], и[онда] прешао преко Истроса и ту се више населио, него да је устремивши се одавде доспео у тамошње [делове] света [који су] скоро ненастањени.

Било да је, дакле, побуђен неком нуждом или својевољно спремивши се за одбрану, као што се види, десило се тако да су мигрирали (удаљили се) једни од других, што се [да] пре закључити неголи потврдити. Отуда, дакле, неки сматрају да је правилно рећи и Горња Мисија и Доња Мисија; као што Горња Мисија није уз горњи [ток] Истроса, већ насељена земља преко (са оне стране) Истроса, а Доња Мисија није уз доњи [ток] Истроса, вeћ земља [од] Истроса наовамо, која допире све до Италије. Сигуран сам да Бугари, које бољи стручњаци грчког језика називају Доњом Мисијом, сежу (допиру) до Истроса, од града Видина све до Евксиноса (Црног мора), одређујући своју царску престоницу у граду Трнову.”

Овде поново видимо да Халкокондил није сигуран у место порекла Словена и Срба али да као вероватнију могућност износи претпоставку досељавања на Балкан (”тако да би већма [било] боље рећи да је, кад се јавила прилика, овај  [на]род оданде дошао овамо и населио земљу уз Јонско [море]…”) него одсељавања са Балкана (”него да је устремивши се одавде доспео у тамошње [делове] света…”).

Коментар Крстића и Стојановића којим покушавају ово да оспоре и наведу воду на воденицу своје псеудонаучне теорије је следећи:

”Када Лаоник каже овамо… и одавде… мисли на место одакле је он, дакле на данашњу јужну Грчку, на Атину и Пелопонез. То је његова тачка гпедишта. Никако не би требало доводити ову реченицу са теоријом о досељавању Словена на Балкан. Ова реченица, као и оне претходне, управо говоре супротно овој теорији. За Лаоника, Словени (тј. Трибали, Мисијци, Илири итд.) су одвајкада на Балканском полуострву. Видимо да он говори да су Илири, тј. Словени већ живели са десне стране Дунава, па су одатле населипи депове Грчке где је он живео, тј. дуж тадашњег Јонског мора (што је данас и Јадран и Јонско море), па тек после прешли на леву страну Дунава и тамо се умногоме населили!”

Одломак у коме Халкокондил говори о Муратовим вазалима, који налазимо на страни бр. 53 Крстићевог и Стојановићевог ”критичког превода”, они покушавају да искористе као доказ да је византијски цар са својом војском учествовао у Косовском боју на турској страни. Погледајмо најпре шта се у поменутом одломку каже:

”Списак Муратових вазала који су са њим војевали дo кpaja Амурат (Мурат), дакле, најбрже пролазеhи свукуда, испуњаваше страхом и опрезношhу сва [места]. Имајуhи Харатина (Хајредина) за увек одличног служитеља (помоhника), [који] му је био на помоћи шта год да се узимало у обзир, и будући вешт у највишем степену, учини не мало за његову власт по Европи. Покори, дакле, толике народе и впадарима у Европи уведе порезе, а цареве Грка имаде [за вазале] да га прате ратујуhи гдегод би војевао. А Емануип (Манојло) му се, свакако, допадаше највише [од] свих Грка. А, имаше [за вазала] и цара Мисијаца, као и Драгаша, сина Жарковог;  и Богдана који поседоваше Родопе, и у Европи друге владаре – и трибалске и грчке и апбанске. Иђаше у ратове мобилишуhи све њих, па и владаре у Азији који су га пратили, пак, до краја [живота]. И претходно сам изјавио, дакле, да потчињени Грци беху поробљени од Амурата, Орхановог [синаЈ, а сада бих прикладно рекао само толико као подсетник.”

Коментар Крстића и Стојановића је следећи:

”Партицип τελευτώ значи и: на крају, најпосле, напокон, коначно, завршавајући. Треба посебно напоменути да овај партицип, као и цела ова реченица, па цело приповедање у овом одељку о Муратовим вазалима u њиxовнм обавезама према њему, потпуно мењају слику Муратове војске на Косову пољу. По Лаонику Халкокондилу, Мурата су сви поменути вазали пратили све до његове погибије на Косову – и Византинци (Грци) и Мисијци (Бугари) и неки Трибали (Срби), и неки Албанци, као и некн азијски владар. Дакле, византијски цар је са својом војском учествовао као турски вазал на Косову пољу. Томе се уопште не треба чудити, јер се исто дешавало и у бици на Ровинама, као и у многим другим биткама у историји (поменимо само војску персијског цара Дарија, или Ксеркса, па и Александра Великог, ипи данас НАТО). Овом Лаониковом тврдњом noтпунo се мења гледиште о опасности са којом се сукобио Свети кнез Лазар, али и највећи јунак свих времена, или барем до Лаоникове епохе, Милоин (Милош Обилиh).”

У одељку под насловом ”Из Халкокондиловог сведочења о вазалима Мурата I недвосмислено произлази да су византијски цар и његова војскаучествовали у Косовском боју на турској страни” Крстић и Стојановић, као што говори сам наслов, поново макијавелистичко-псеудоисторичарским аргументима покушавају да докажу учешће византијског цара и његове војске у бици против Срба.

За боље позаваоце домаће псеудоисторије њихови мотиви за ово су прилично јасни и требало би их тражити у мржњи његовог интелектуалног узора, Александра Шаргића, према Грцима.

Александар Шаргић нам Грке путем својих објава представља као крвне непријатеље, а у ту сврху је са Игором Милосављевићем и Александром Митићем снимио и три емисије под насловом ,,Историја Срба и Грка” (поднаслови емисија су ,,Како је почело”, ,,Ко је живео у Грчкој” и ,,Године расплета”) у укупном трајању од преко два сата и двадесет минута.

О овим емисијама Александар Шаргић пише: ”На једном тасу геноцид почињен према твоме народу. На другом тасу прање гу.ице (цензура моја, Д. М.) у сланој води уз изједање гироса. Због ових који бирају тас број 2 одлучили смо да серијал о геноциду почињеном над Србима у Грчкој има 3 уместо 2 наставка. Уколико буде довољно болесника којима је пречи гирос, прогласићу месец посвећен геноциду и етноциду почињеном над Србима од стране Грка. Материјала има за целу годину. Геноцид над Србима од кога год и кад год да је почињен, не сме бити заборављен. Ни по коју цену.”

Видели смо да Крстић и Стојановић своју тврдњу о наводном учешћу византијског цара у Косовском боју темеље на речима да су Муратови вазали са њим ”војевали дo кpaja”. Узмимо као пример који показује апсурдност оваквог начина закључивања следећи цитат из Јеванђеља по Луки:  ”А они излазећи пролажаху по селима проповиједајући јеванђеље и лијечећи свуда.” (Лк. 9,6) Да ли на основу речи ”по селима” и ”лијечећи свуда” можемо да закључимо да су Христос и његови ученици пролазили и кроз село Стрмово код Бајине Баште? Ако смо научници, не можемо, али ако смо псеудоисторичари наравно да можемо.

Крстић и Стојановић на страни 55 овако коментаришу чињеницу да Халкоконил кнеза Лазара назива ”Елеазар”: ”Пун старозаветни облик имена Лазар је Елеазар, зато га Лаоник и користи, да буде што прецизнији.” Ако оставимо по страни апсурдност овог објашњења (” да буде што прецизнији”?!) могли бисмо да поставимо питање због чега порекло кнеза Лазара не доказују од Елеазара, сина Ароновог? (Изл. 6, 23)

На страни 63. налази се одломак из Халкокондиловог дела у коме, говорећи о Косовској бици, пише следеће: ”А када Пеазит (Бајазит) преузе царску власт и извуче корист у овој чувеној победи над противницима, многи и од његових изгибоше у бици.”

Крстић и Стојановић, штитећи Халкокондила, реченицу у којој каже да су Косовом пољу победили Турци, коментаришу овако: ”Лаоник као чињеницу овде прихвата ромејску, тј. грчку верзију о Косовској бици.”

На страни 73. део где Халкокондил говори о Русији (Сарматији) Крстић и Стојановић преводе овако:

”Сарматија (Русија), пак, се простире од Скита номада до Дачана (Србовлаха) и Литванаца, [и то је на]род који у највећој мери користи илирски језик.”

У вези са језиком, дају следећу напомену: ”Оно што је за Лаоника илирски језик, то данас називамо словенски језик.”

Код Калделиса налазимо следећи превод: ”Russia extends from the nomadic Skythians to the Wallachians and Lithuanians. The Russians are a race that for the most part speaks the language of the Illyrians [i.e., Slavs} (подвлачења су моја, Д.М.).” На српском: ”Русија се протеже од номадских Скита до Влаха и Литванаца. Руси су раса која већим делом говори језиком Илира [тј. Словена}“.

Код Крстића и Стојановића  Власи (Дачани) се, ради њихових циљева, претварају у некакве ”Србовлахе” (?!) док се за Русе, опет у складу са њиховим циљевима, како би доказали да су словенски и илирски језик један те исти, каже да користе ”илирски језик” уместо, како је то Калделис превео, ”језик Илира [тј. Словена}.”.

За мање упућене, ради се о томе да под Илирима Халкокондил подразумева Словене и Босанце што Калделис наводи у Додатку (Appendix).

На страни 73 је следећи одломак из Халкокондиловог дела:

”Сармати (Руси), пак, употребљавају језик веома близак Илирима који  живе уз Јонско [море], све до Венета. Али који су [од] њих старији, и који [од] њих су се ширили земљом других [племена, народа] – било да су Илири прешавши с оне стране Европе (Балкана) настанили Поланију (Пољску) и Сарматију (Русију), или су, пак, Сармати (Руси) дошавши ту негде до Истроса (Дунава) населили Мисију и земљу Трибала и, дакако, Илира (Босанаца) према Јонском [мору] све до [земље] Венета – нити сам сазнао од ког другог од ониx старијих који су [то] детаљно истраживали, нити бих имао [нешто од тога] да потврдим као потпуно истинито. (подвлачење је моје, Д.М)”

Овде поново морамо да скренемо пажњу на последњу реченицу овог одломка у којој Халкокондил још једном експлицитно каже да нема јасних сведочанстава и доказа о прапостојбини народа о којима говори.

Крстић и Стојановић, упркос свему, у напомени наводе воду на своју псеудоисторичарско-аутохтонистичку воденицу. Ово је њихова напомена:

”Од кључне је важиосги истаћи да Лаоник уопште не сумња да сy народи које данас зовемо Словенима Илири. Највећи доказ за то је за њега њихов језик, што потврђује и исказ из нап. 1. Даље, што се тиче митрације о којој овде roвори, она нема никакве везе са досељавањем Словена на Балкан у VI или VII веку, већ се ради о мoгућоj миграцији Илира која је вероватно много старија од сеобе коју потенцира бечко-берлинска историјска школа. Јасно је да Лаоник нa овом месту потврђује да је најревносније нстраживао списе старијих историчара, а не да се само користио усменим сведочењима својих савременика.”

Како ћемо на крају анализе рећи нешто више о језику, овде ћемо изоставити коментар напомене.

На странама 167 до 169 налазимо Халкокондилов опис Мехмедовог пoxoда  1463. против Босне и краља Стефана III  Томашевића, бившег кратковременог српског деспота, сина краља Томаша.:

”И тада, следећег лета крену [цар] у поход на Илире и на цара Илира. А овај народ Илира је стар и живи на обалама Јонског мора, и по многим земљама се спомиње како је славан. А они се сада називају Босанци. Међутим, Далмати и Мисијци заједно са Трибалима и чак и Сарматима заједно са њима [Илирима] roвope исти језик и то у свему сличан, тако да им није тешко да се споразумеју једни са другима. Доста је вероватније сматрати да су они кренули са обале Јонског мора, бивајући народ који је много и на многим местима био славан, и да сy Тракију потчинили себи и да су прешавши Истрос (Дунав) населили се у земљи Сармата, него, као што неки  сматрају, да су гоњени од Скита прешли на територију са ове стране Истроса и да су, на тај начин покоривши Тракију, стигли до обала [јонског) залива и ту се настанипи. И чудим се ако неко на основу неких знакова тврди да су Албанци Илири, закључујем то по томе што су се Илири са обала Јонског мора насепипи Епир и Етопију и на територију Тесалије. Али од Епидамноса (Драча) до такозваног залива Карнериоса (Кварнера) – овај простор се протеже на више од 3000 стадија – станује само један народ који одувек користи исти језик, и у залеђе се протеже све до Истроса, граничи се са територијом Сандалисовом (Сандаља Хранића) и на тај начин истовремено и са оним царским земљама на којима живе Трибали и Мисијци. Штавише, тврдеhи да је илирски народ достигао велику моћ и да се на тај начин раширио по Тракији, закључујем да су тај народ Илири а не Албанци. Ја се такође слажем и са онима који тврде да је илирски народ добио своје име по територији [коју насељава] и да је, бивајући раздвојен, у различитим периодима говорио различитим језицима тако да се састоји од многих народа који се међусобно разликују по свои језику, али који се називају овим именом Илири! Али све ово нека ми буде довољно што сам записао; ако међутим ово име није исправно дато овом народу, због тога што се територија на којој сада станују чини територијом Илира, опет је дозвољено да [овај народ свугде] носи то име, и иека не постоји икакав бес против оних који о овим стварима ие мисле овако. Јер ја бих рекао да Албанце више треба придружити Македонцима, него било ком другом народу у васељени; јер ни са ким се не слажу тако као са народом Македонаца. Али ово што је речено нека буде довољно, а ја да називам овим именом оне Илире који живе поред Јонског мора све до полуострва названог Истрија (Истра), што се протеже од обала [Јонског] запива све до пучине, као и оне Илире који живе у залеђу [Јонског Мора].

Крстић и Стојановић у вези са Халкокондиловим речима ”А они се сада називају Босанци” и у складу са својим циљевима, дају следећу напомену:

”Халкокондил је јасан да се некадашњи Илири сада називају Босанцима, јер постоји држава Босна, али да су идентичан народ са некадашњим Илирима.”.

Да бисмо у потпуности разумели ову напомену, наводимо Крстићеву и Стојановићеву напомену са стране 109.: ”Лаоник је потпуно сиryран у своју тврдњу да су Босански Срби директни потомци Илира.”.

За део где се Халкокондил поново бави пореклом Словена (”Доста је вероватније сматрати да су они кренули са обале Јонског мора…”), Крстић и Стојановић дају следећу напомену:  

”Халкокондил наводи два правца миграције Илира са своје прапостојбине, која умногоме коинцидира са границама босанске државе у XV веку. Један је на исток и југоисток, у Трачку земљу, а други на север, преко Дунава, у Сарматију.”. Затим, да би подвукли оно што је за њих важно, дају још једну напомену у вези са тим делом:  ”Халкокондил се јасно ограђује од мишљења неких неименованих историчара да су се Илири доселили на Балкан прогоњени од Скита.”

Коментаришући Халкокондилове речи ”чудим се” из реченице  ”И чудим се ако неко на основу неких знакова тврди да су Албанци Илири” Крстић и Стојановић дају следећу напомену:

”Грчки θαυμάζω у контексту расправе о миграцијама Илира, емфатички изражава чуђење и презир према мишљењу неких који сматрају Албанце Илиримa.”

И у овој напомени видимо да своје жеље, ставове и осећања Крстић и Стојановић приписују Лаонику Халкокондилу. Можда они презиру оне који Албанце сматрају Илирима,код Халкокондила у цитираној реченици тога нема. Уосталом, ако узмемо у обзир да Халкокондил под Илирима подразумева Словене, а не античке Илире као Крстић и Стојановић, онда је потпуно јасно његово чуђење.

Коначно, θαυμάζω значи бити задивљен (на), у чуду, зачуђен, изненађен, а не презирати. Погледајмо два примера из Светог Писма Новог Завета:

Θαυμάζω ὅτι οὕτως ταχέως μετατίθεσθε ἀπὸ τοῦ καλέσαντος ὑμᾶς ἐν χάριτι Χριστοῦ εἰς ἕτερον εὐαγγέλιον…” (Γαλ. 1,6 ) На српском:  ”Чудим се да се тако брзо одвраћате од онога који вас је позвао Христовом благодаћу, на друго еванђеље…” (Гал. 1,6)

”Ἀπεκρίθη Ἰησοῦς καὶ εἶπεν αὐτοῖς· ἓν ἔργον ἐποίησα, καὶ πάντες θαυμάζετε.” (Ιω 7,21) На српском: ”Одговори Исус и рече им: Једно дјело учиних, и сви се дивите томе.” (Јн. 7,21)

Али презир није довољан па на страни 207 Крстић и Стојановић пишу још и о Халкокондиловој наводној ”жестокој иритираности”: ”Примећује се жестока иритираност Халкокондила чињеницом да неки истраживачи тврде да би Албанци могли бити Илири.”

Позивајући се на Халкокондилову реченицу где, говорећи о Илирима каже ”Али од Епидамноса (Драча) до такозваног залива Карнериоса (Кварнера)…станује само један народ који одувек користи исти језик…”, Крстић и Стојановић уз помоћ лингвистичког шарлатанизма покушавају да докажу континуитет и истоветност илирског и српског језика:

”Израз τη αύτή φωνή διαχρώμενων  који се односи на илирски народ (γένος) преведен је овде као „(народ који) одувек користи ипи језик”. Глагол διαχράομαι са дативом означава константно, непрекидно коришhење нечега (Liddell-Scott, διαχράομαι I), што потврhује префикс δια који означава дуго временско трајање. Употреба тлarола διαχράομαι чији објекат је језик представља Халкокондилово херодотско наслеhе, јер Херодот у Историји (1, 58) каже: „Το δε ‘Ελληνικον γλωσση μεν, επειτα εγενετο, αιει κατε τη αυτη διαχραται, што Арсенић преводн са: „А Хелени, како ми се чини, одувек су говорили истим језиком” (АрсениЋ, Милан (прев.) (2009), Херодотова Историја, Београд: Дерета, 20). Према томе, Халкокондил користи Херодотов опис непрекидности грчког језика да опише временскн континуитет илирског језика.”

Овај покушај наметања континуитета нас неминовно доводи до и до наводног континуитета вере, на чему такође инсистирају псеудоисторичари покушавајући да нам православно хришћанство представе као наставак или плагијат старе многобожачке вере Словена. Наведимо само један пример у вези са тим.

У тексту под насловом ”Српска слава је потекла из Лепенског вира, али то смета аутошовинистичкој елити”, као што може да се закључи из наслова, псеудоисторичар Горан Шарић покушава да докаже порекло српске Крсне Славе из Лепенског Вира. На питање новинара ”Шта вам говори огњиште као централни елемент куће и обичај сахрањивања покојника испод прага?”, Шарић одговара: ”Имате ту традицију у Србији и након примања хришћанства. Идентично се задржава сахрањивање покојника испод прага. Имамо огњиште (које је) свето. Касније имате то код Илира – Лар кућно божанство. У Далмацији се то место где се чува храна и дан данас зове сулар, или слар. То је мјесто где они држе храну које је посвећено том Богу хране, Богу заштитнику куће. То је та веза са прецима. Јер веровали су древни Словени, а и ти наши још старији преци, да некад и предак или божанство вас може посетити кроз госте. Онда се ту јавља и култ гостопримства и то вам је слава. Слава вам је култ гостопримства и култ претка у једном. До данас се Слава задржала једино код Срба. Ми овде видимо огњиште што је већ зачетак Славе, јер је огњиште уједно и сакрални простор. Пошто је ватра на небу Сунце, у ваздуху је муња, на земљи је огањ. Има опет ту своју тројствену улогу, као и вода. Као и ове куће које су на некаквој троугластој основи.”

Као што видимо, у своје конфузно објашњење Шарић умеће и кућног бога Лара кога наводи као илирског а не бога из римске религије , како би успоставио везу са Илирима и доказао и на тај начин да смо староседеоци на овим просторима.[15]

Као што смо рекли на почетку, псеудоисторија је по свом карактеру антихришћанска. Пропагирање идеологије аутохтонизма неминовно доводи до поклоњења паганским боговима.

Даћемо на овом месту и кратак одговор и на питање о пореклу Албанаца од Илира.

„Савремена српска медиевистика о пореклу Албанаца и њиховој историји у средњем веку има следећи став: нису непосредни настављачи Илира или Дарданаца јер у време када почиње процес формирања Албанаца, ти стари народи већ одавно нису постојали; Илири нису директни преци Албанаца, како тврде албански научници; Илири нестају најкасније у III, а Албанци се први пут помињу тек у XI столећу, што значи да између њих постоји јаз од око осам векова; „настали на старобалканским основама, уз знатне друге утицаје, Албанци су у суштини, на Балканском полуострву, нова етничка формација”; у XIV и XV веку долази до ширења Албанаца према Тесалији, Епиру и Етолији, и коначно Пелопонезу, али у византијским изворима нема помена Албанаца на територији Југославије (подразумева се СФРЈ), што значи ни на Косову. Ово су резултати до којих су дошли наши најугледнији историчари и изложили их у књизи Илири и Албанци, коју је објавила Српска академија наука и уметности 1988. године.

У питању је пет подробних научних текстова, објављених како на српском тако и у преводу на француски – због осетљивости тематике рачунало се не само на нашу публику него и на рецепцију књиге у иностранству – чији су аутори академици, научници светског гласа, Милутин Гарашанин, Фанула Папазоглу, Владислав Поповић, Божидар Ферјанчић и Сима Ћирковић,” пише проф. др Радивој Радић у књизи ”Клио се Стиди”.[16]

На страни 75 читамо следећи одломак из Халкокондиловог дела о бици код Ангоре: ”А, Пеазит (Бајазит) везавши као заклетвом Темира (Тимура) да га неће напасти док се најбоље могуће не припреми, сакупио је колико је могао већу војску, укључивши своје копљанике (телохранитеље) Трибале (Србе), којих је било око десет хиљада, о којима је имао високо мишљење као онима који су, где год да се нашли, били храбри људи.”

Крстић и Стојановић дају следећи коментар: ”Позната је чињеница да је Св. деспот Стефан Лазаревиh био учесник битке код Ангире (Ангоре, Анкаре), међутим, будући да је Срба било по читавом Балкану, видимо да их је било много више у Бајазитовој војсци и да су били његова најоданија и најхрабрија војска.”

Прво у бици код Ангоре није учествовао ”свети деспот Стефан” јер није могао бити, још за живота, канонизован. Иако се деспот Стефан назива Светим у текстовима насталим непосредно после његове смрти, проглашен је за Светитеља тек 19. јула 1927. године од стране патријарха Димитрија. Друго, у бици није учествовао не само као свети, већ ни као деспот. Ту титулу је добио по повратку из ангорске битке. Коначно, за део реченице где Крстић и Стојановић кажу да је ”Срба било по читавом Балкану” али да ”их је било много више у Бајазитовој војсци”можемо само да закључимо да је крајње бесмислен.

На страни бр.  109 читамо овај одломак из Халкокондиловог дела:

”Земља, пак, [која се граничи са] његовом земљом припада Стефану (Стјепану), Сандалисовом (Сандаљевом) [сину], [такође] илирског рода, која се простире до мора, на Јониј (Јадран) поред {…}, [на]звана. Овај [на]род је збиља уистину  илирски, који се одавно отцепио од осталих илирских [на]рода. Јер дакако  имају исте обичаје и начин живота, али не и исте законе. А сви становници Сандалисове земље зову се Кудугери.”

Коментаришући другу и трећу реченицу Крстић и Стојановић оптужују научника светског гласа, Ентонија Калделиса, за фалсификовање историје Срба. За другу реченицу кажу следеће ”Капделис на овом месту намерно изоставља превод грчког израза μὲν μέν δή , којим се изражава позитивна сиryрност онога који прича или пише (у овом спучају Хапкокондила). Још једном, Лаоник је потпуно сиryран у своју тврдњу да су Босански Срби директни потомци Илира.”

За трећу пишу ово: ”И овде Калделис изоставља битан део превода, а то је иэраз μέν γάρ  који значи: јер дакако, јер свакако, јер уистину. Лаоник је потпуно cиrypaн да Босански Срби имају исте обичаје и начин живота са осталим илирским народима, а разпичите законе.”

Још једном да напоменемо: ако знамо да Халкокондил под Илирима подразумева Словене и житеље Босне, што значи највећим делом Србе, онда су ови коментари Крстића и Стојановића не само сувишни већ и бесмислени. Али ако знамо да су они адвокати псеудоиторичрских теорија, онда је јасно да је за њих свака реч важна јер могу да је злоупотребе за доказивање онога што желе.

Погледајмо, потпуности ради Калделисов превод:

”This people is Illyrian [i.e., Slav] and broke away from the rest of the Illyrian people a long time ago. They have the same customs and way of life, but not the same laws.”

На српском ово значи: ”Овај народ је илирски [тј. Словенски] и давно се отцепио од осталог илирског народа. Имају исте обичаје и начин живота, али не и исте законе.”

Сада бар знамо како се врши фалсификовање историје: код Калделиса у првој реченици нема Крстићевог и Стојановићевог ”збиља уистину ” док у другој нема њиховог ”јер дакако”.

На стр. 121 Крстић и Стојановић овако преводе Муратове речи: ”Ратници муслимани, ви видите да су наше ствари дошле до неизбежности. Јер су ови Пеонци (Угри) већ кренули у поход, и повевши и Дачане и владара Трибала, марширају против нас…”

Код Калделиса налазимо овакав превод: “Muslims, you see to what dire necessity our affairs have come. These Hungarians are marching against us, bringing the Wallachians and the ruler of the Serbs too.”.

На српском: ”Муслимани, видите до које нужде су наше ствари дошле. Ови Мађари иду против нас, водећи и Влахе и владара Срба са собом.”

Прво, Крстић и Стојановић нам не дају објашњење јесу ли Пеонци Угри, односно Мађари, као што тврде да су Трибали Срби? Јесу ли Мађари аутохтони на простору данашње Мађарске? Постоји ли континуитет Пеонаца и Мађара као што, наводно, постоји континуитет Трибала и Срба? Значи ли ово да се ни Мађари нису доселили, као што лажиисторичари, а међу њима Крстић и Стојановић, тврде да се Срби и други Словени нису доселили?

Не дају нам ни објашњење одакле Дачани у 15. веку (1443. години)?

Осим тога, и овде, као и на другим местима, видимо погрешан превод. Наиме, Крстић и Стојановић  ἄνδρες преводе као ”ратници” иако је значење ове речи ”мушкарци”. Погледајмо нпр. Јеванђеље по Марку:  οἱ δὲ ἐσθίοντες ἦσαν ἄνδρες ὡσεὶ πεντακισχίλιοι χωρὶς γυναικῶν καὶ παιδίων. (Μτ 14,21), у преводу ”А оних што су јели бјеше људи (мушкараца) око пет хиљада, осим жена и дјеце.” (Мт. 14,21)

На странама од 33 до 35 Крстићевог и Стојановићевог превода налазимо део где Халкокондил, говорећи о цару Душану, пише:

”И отиде [c војском] на Македонију и учини град Скопље царском престоницом. Колико је могуhе закључити одакле су напредовали [и] стигли до владавине над Европом, они мора да су били илирски народ. Кренувши напред са запада из земље на Јонском [мору] до града Скопља, употребљавали су говор сличан онима [Илирима]. А [на]род Илира је велики и проширио се у великој мери по Јонском мору, све до Венета, те не би било тешко доказивати да су се [Ср6и] тада од ових [Илира] раселили по Европи. Јер се и једни и други и данас користе истим језиком, и истим обичајима и начином живота, тако да није исправно ако би они набеђени износили мишљење о Илирима да су [ониЈ што и данашњи Албанци. Никако (нипошто) не прихватам став да су Албанци илирски [на]род. Заправо, и они се беху устремили из Епидамноса (Драч, примедба Д.М.) на територију према истоку Европе, стигавши до Тесалије и до Етолије и Акарнаније, насељаваху не мапо неких обпасти Македоније пошто их потчинише – знам и сам сам сиryран, уверен [доказима] од многих, и дакако сам слушао [од] многих. Или су, пак, дакле, из Јапигије, како једни кажу, прешли у Епидамнос на територију коју потчинише себи, стигоше један овде, други онде, или су управо око Епидамноса најпре били суседи Илира, напредујуfiи полако, заузимајући земљу према истоку од Епидамноса – не знам како сигурно да закључим. Оно, пак, што ћу овде казати је да су се оба ова [на]рода, Трибали и Албанци, устремили из земље на Јонском [мору], први идући према истоку Европе населише ову земљу и потчинише не мало [крајева] под своју власт, а други устремивши се према западу скоро до Евксиновог (Црног) мора дођоше, и напредовавши преко Истроса (Дунава) до Тесалије.

Коментаришући део реченице у коме се каже ”они мора да су били илирски народ” Крстић и Стојановић поново критикују Калделиса јер се његов превод не уклапа добро у њихове планове. На чему се темељи њихова критика? На основу психолошке процене, као што то неретко чине.

”Све ово nотврhује да Калделисов превод „Срби сy можда илирски народ” (the Serbs may well be an Ilyrian реорlе) не изражава сигурност која је присутна у Лаониковом исказу. Лаоник је, како видимо, овде поприлично сиryран у истинитост свога исказа,” пишу Крстић и Стојановић.

Дајемо и Калделисов превод уз напомену да Халкокондил под Европом подразумева Балкан:

”As far as one may infer, the Serbs may well be an Illyrian people [i.e., the Slavs}, given where they came from before they acquired dominion over Europe.”

На српском: „Колико се може закључити, Срби би могли бити илирски народ [тј. Словени}, с обзиром на то одакле су дошли пре него што су стекли власт над Европом.“

Коментаришући Халкокондилове речи ”Или су, пак, дакле, из Јапигије…” Крстић и Стојановић дају следећу напомену: ”Јапигија – Апулија. Халкокондил овде не каже да су Албанци Јапиги, него да су можда стигли из Јапигије.”

Апулија је једна од регија Италије, налази се у источном делу земље, грубо говорећи наспрам Црне Горе, а главни град регије је Бари. Циљ напомене Крстића и стојановића је очигледан – да неко не би случајно помислио да Албанци потичу од Месапа.

У напоменама бр. 15,  у вези са последњом реченицом, на страни број 35, Крстић и Стојановић најпре оспоравају Калделисов превод, као део завере у циљу фалсификовања ”праве” историје Срба, наравно, а затим постављају следеће питање: ”Да ли је Лаоник ипак знао за Кавкаску Албанију, будући да је само тако могуће објаснити долазак Албанаца „према западу скоро до Црног Мора и преко Дунава (или: ка Дунаву) до Тесалије”?

У напомени број 16, у вези са истом реченицом, између осталог кажу: ”Порекло Албанаца источно од Црног мора, у области Кавказа потврђују и многи писци пре Халкокондила. Навешћемо само неколико њих.” Затим, наводећи  Страбона, Фпавија Аријана, Темистија,  Крстић и Стојановић закључују: ”Коначно, Михајло Аталијат у Историји (18,16-19) је први сведок доласка Албанаца на Балкан, за време побуне византијског војсковође Георгија Манијакиса (1043), као његових војника у побуни против византијског цара Константина Мономаха.”

И овде Крстић и Стојановић показују неприхватљиво незнање и поступке недостојне православних хришћана а камоли учитеља хришћанске вере. Аталијат ни у ком случају није сведок наводног доласка Албанаца на Балкан, како неупућене покушавају да обману Крстић и Стојановић, већ у његовој Историји налазимо први помен Албанаца. Међутим, први неупитни помен Албанаца је везано за 1078. годину а не за 1043. О томе проф. др Борис Стојковски каже следеће:

”Историја која је настала из пера Михаила Аталијата, византијског аутора, је дело где се Албанци несумњиво први пут помињу. Први потенцијални помен, везан 1043. годину, је заправо у науци доста упитни помен Албанаца (које Аталијат наводи као Албанои/Албани), али је са друге стране њихово учешће у побуни 1078. године неупитно и то је потпуно извесно сигуран први помен Албанаца на Балканском полуострву.”[17]

Пре него што наставимо даље морамо да поменемо да је дело Михаила Аталијата објавио научник Имануел Бекер у оквиру Бонског корпуса, у Бону, 1853. године. (I. Bekker,  Corpus Script. Byz., Bonn, 1853.)Занимљиво је да ову чињеницу не помињу и не критикују Крстић и Стојановић.

Да појаснимо мало речи професора Стојковског.

”Тн први спомени Албанаца или Арванита у византијским изворима одавно су запажени и различито тумачени, а од предложених објашњења навешhемо само она новијег датума. Г. Штатмилер је опреэно остао у дилеми да ли су Албанци у војсци Георгија Маниакиса Албанци са Балканског полуострва или они из античког Лација. Друкчије тумачење етникона Албанци везаног за збивања у Италији предложио је Г. Стојков, по коме се овде ради о најамницима из Шкотске, која се у неким изворима наэива и Албанијом. Вести Михајла Аталијата детаљно је анализирала Е. Враноусис, пре свега ynозорившн да он употребљава два назива Албанци (‘Αλβανοί) и Арванити (‘Αρβανίτες); први се јавља эа византијске одреде у Италији, а други за одреде побуњеника Нићифора Василакија. За први термин oна одлучно сумња да означава Албанце са Балканскоr полуострва и смarpa да проистиче од латинске речи albanus, albania, што значи странац или страна земља. Михајло Аталијат је, по њeнoм уверењу, овде мислио на Нормане, односно Франке, који вeћ после 1017. године почињу да пристижу у Италију. А. Диселије се у два маха осврнуо на ова нова тумачења имена Албанци у византијској војсци у Италији краја прве половине XI века. Сматрао је да се ради о Албанцима са Балканског полуострва, обративши пажњу пре свега на то да Михајло Аталијат за њих каже да су ксте државности и вере као Ромеји, као и да су њихови савеэници (σύμμαχοι). Ако су међу историчарима постојале дилеме у тумачењу имена Албанци у саставу византијских трупа у Италији, са друге стране сасвим је прихваћено да се спомен Арванита у побуњеничкој војсци Ниhифора Василакија (1078) однoси на Албанце са Балканског полуострва,” пише о овоме академик Божидар Ферјанчић у раду под насловом ”Албанци у византијским изворима”.

Теоријом псеудоисторичара о доласку Албанаца на Балкан бавио се и професор Радивој Радић у књизи ”Клио се стиди” одакле ћемо навести само мањи део.

”Једина сличност је назив: једна Албанија је на Кавказу, а друга на Балканском полуострву. Довођењу у везу и поистовећивању Албанаца са Кавказа и са Балкана опиру се неке ноторне чињенице. Једна од њих тиче се језика. За албански језик меродавни стручњаци истичу да је „као и грчки, аутохтон балкански језик”, да има „око „2000 речи изворног старобалканског порекла”, да је „његово старобалканско порекло несумњиво” док се у случају кавкаске Албаније истиче да је писменост добила у У веку и да је прилагођена једном од локалних, дакле, кавкаских језика, староудинском или гаргарејском, уз напомену да је веома раширена била и употреба јерменског језика.

Начелно и суштински важно питање је и да ли се на основу сазвучја могу доносити тако одлучни закључци. У вези са тим,одмах можемо поставити неколико практичних питања: Шта ћемо са топонимима који носе исти назив као и две Албаније, кавкаска и балканска? Шта ћемо… са Албанским горјем (Monti Albani) у провинцији Рома (Италија) или Албанским језером (Laso di Albano) у вулканском кратеру Албанског горја, јужно од Рима, које је још у старом веку било познато као летовалиште? Да ли то значи да су Албанци у најстарија времена насељавали и Апенинско полуострво или, ео ipso, да су Албанци одатле досељени на Балканско полуострво? Све cу то конструкције типа „причам ти причу” а историја ипак тежи да буде озбиљна наука, свакако озбиљнија од олаке игре језичких асоциција. Лако можемо увести нове дилеме и недоумице уколико подсетимо да je античко и поетско име за Велику Британију било – Албион. (…)

Морам да им поставим једно питање: Како је могуће да ви, који не признајете сеобу Словена и сеобу Срба, јер оне не одговарају вашим унапред смишљеним фантазмагоричним теоријама, и чак тврдите да Велике сеобе народа, о којој утемељено пишу сви медиевисти света (и која је потврђена небројеним историјским изворима и археолошким материјалом), радо говорите о сеоби Албанаца која је у најмању руку неколико пута дужа, захтевнија и тежа од српске? Срби не могу да се спусте из предела данашње Пољске и Украјине по терену на коме нема неких претешких препрека, а Албанци волшебно могу да превале смерницу Кавказ – Арабија – Сицилија – Балканско полуострво. (Упућујем читаоце да погледају мапу и јасно увиде колико је наводни пут Албанаца био дужи од пута који су прешли Срби.) Једном речју, указујем на недоследност у промишљању о прошлости и процењивању појединих догађаја и историјских процеса код представника тзв. ,,србске аутохтонистичке школе”.

Како су Албанци превалили тај дугачки пут ,,преко седам мора и седам планина”? Да ли су их Арабљани, ти снажни „синови пустиње”, можда носили ,,на кркаче’’ од Кавказа до Црвеног мора? Да ли су можда Арапи пребацили Албанце некаквим чартер летовима неке арапске авио-компаније? Или су, може бити, Албанци невероватно издржљиви надљуди који са лакоћом подносе све напоре копнених, пустињских и прекоморских путовања, а Словени и Срби некакви мекушци који нису свикли на велика физичка напрезања и не могу чак ни само копном, по релативно лако савладивом терену, да дошетају до Балкана?”, пише професор Радић.

Међутим, не мора незнање бити једини разлог за Крстићеву тврдњу о досељавању Албанаца из кавкаске Албаније.

О кључним мотивима псеудоисторичара говори професор Радић на истом месту. Говорећи о публикацији ”Илири и Албанци” он, између осталог, каже:

”Фамозна тзв. „србска аутохтонистичка школа“ има крајње негативнo мишење o овој значајној публикацији, као, уосталом, и Српској академији наука и уметности, на коју се у свакој прилици баца дрвљем и камењем и о којој говори са омаловажавањима најгоре врсте. У чему je неслагање (свесно сам употребио најбенигнији израз)? Зашто српски псеудоисторичари настоје да дифамирају књигу Илири и Албанци насталу под окриљем САНУ? Шта они замерају поменутим научницима?

Прибојавам се даје одговор крајње једноставан. „Аутохтонисти’ су пошли од унапред смишљене и зацртане тезе да ,,Албанци никако не могу (и не смеју!) бити староседеоци Балканског полуострва”, поготово не у светлости чињенице да званична историографија говори о досељавању Срба на Балкан у првој половини VII века. Управо је тај прокламовани став био њихов spiritus movens да се ухвате у коштац са овим замршеним научним проблемом и да по сваку цену докажу да су Албанци однекуд пристигли, док су Срби „наравно” староседеоци Балканског полуострва.Та у суштини сцијентистичка проблематика,у сложеној политичкој ситуацији у којој се Србија налази ако не више, а оно барем четврт века, хитро је нарасла до хамлетовске дилеме „бити или не бити” и постала питање националне части и патриотизма, с једне, или издајништва, с друге стране.”[18]

Да ово итекако важи и у случају Крстића и Стојановића потврђују њихове речи из одељка ”Косовски завет није мит…” где кажу ”Зато је несхватљиво и са научне и са патриотске сrране гледишта због чега Халкокондилова дела до сада нису преведена на српски језик.” (подвлачење је моје, Д.М.)

Коначно, када је реч  о кавкаској Албанији заинтересованима препоручујемо публикацију ”Caucasian Albania: An International Handbook”[19] која је окупила међународно познате научнике, истраживаче и практичаре из различитих области. Они дају извештаје и разматрају стање истраживања о кавкаским „Албанцима“, њиховој историји и археологији, језику и писаним споменицима, религији, историји цркве и њиховој уметности, укључујући њихов однос према данашњем народу Уди.

У њој нећемо наћи оно што износе Јован И. Деретић, Крстић и Стојановић, и други псеудоисторичари.

Говорећи о цару Душану, Халкокондил пише, према Крстићевом и Стојановићевом преводу,  и ово: ”И Грке нападаше одузимајући [им] власт, и на многа места пуштао је војску до области близу Византиона (Цариграда), [која се] враћала натраг и повлачила се.”

Иако је и Калделис за ово дао коментар да ”нема доказа да је српска војска операсила у близини Константинопоља” (”There is no evidence that Serbian armies operated close to Constantinople”) Крстић и Стојановић у својој напомени, ни овога пута не наводећи доказе, кажу:

”Цар Душан је слао мање јединице у јуришне нanаде, да би тиме ослабио одбрану Царигада. Овде се не ради о спабости његове војске, јер је непосредно пре овога речено да је он био велики војсковођа са војском у којој је бипо доста храбрих, одважних ратника. Да се ради о јуришним нападима управо говори партицип επαφείς, од глагола έπαφίημι што значи на што одапети, бацити, xитнути.”

У пододељку ”Трибали су илирског рода” налазимо још једну у низу несувислости. ”Етнографски доказ је веома кратак и сажет, и самим тим кристално јасан: ”Јер се и једни и други и данас користе истим језиком, и истим обичајима и начином живота.”, пише Крстић, да би већ у другој реченици сам обеснажио оно што назива ”кристално јасним доказом” наводећи како Халкокондил неколико редова раније износи другачије мишље: ”Ово је крајњи закључак Халкокондила, иако неколико редака раније износи нешто другачије мишљење, наиме како Трибали говоре језиком сличним Илирима.”. Дакле, више није исти, него сличан. На крају, већ у следећој реченици, Крстић  наводно ”кристално јасни доказ” у путпуности анулира: ”Овде се уочава чињеница да у вези Трибала (Илира) Халкокондил може да изнесе и донекле различите ставове, што само показује колико је питање порекла Трибала (Илира) за њега било битно и трајна преокупација током писања свог дела.”

Наравно, ово смо написали имајући у виду псеудонаучно тумачење Крстића и Стојановића да су Трибали и Илири Срби а не архаизирани називи које Халкокондил користи за Србе и словене. Ако, пак, имамо у виду да је реч о Србима и Словенима, онда Халкокондилов текст постаје потпуно јасан.

На страни бр. 208 налазимо следећи одломак о Стефану IV Душану:

”Степан постаде цар Трибала и беше се устремио из земље на Јонском [мору] (από τῆς ές  τόν ´Ιόνιοv χώρας), освојивши [подручје] око Епидамноса. И отиде  [с војском] на Македонију и учини град Скопље (ές  τήν  τών  Σκοπίων) царском престоницом. Елем, дакле, било како било, колико је могуће закључити одакле су напредовали [и] стигли до владавине над Европом, они [су] Илирски народ. Кренувши напред са Запада из земље на Јонском [мору] до града Скопља (άπό τής πρός έσπέραν τῆς ές  τόν ´Ιόνιοv χώρας προελθόντες επί τήν τών Σκοπίων πόλιν), говорили су језик сличан онима [Илирима].”

 Да Крстић и Стојановић не дају увек напомене у складу да својим надринаучним циљевима већ да и не разумеју увек о чему Халкокондил пише потврђује и овај одломак. Наиме, на страни 282 налазимо следећи Крстићев коментар: ”Ни овде Халкокондил не даје јасну одредницу колико се пре 1282. roдине догодило слично проширење Трибала на исток и освајање Скопља, али се стиче субјективан утисак да је реч о даљој прошлосrи. У сваком случају трибалски владар Стефан (кога Халкокондил погрешно идентификује са Душаном) шири државу из области Јадранскот мора…на исток до Скопља где утврђује своју владарску палату.”

Стефан о коме овде говори Халкокондил јесте Стефан Урош IV Душан што, уосталом, потврђује и Калделис у својим напоменама. Осим тога, овде се не говори о освајању Скопља 1282. године већ о томе да га је Стефан IV Душан учинио ”царском престоницом”.

Али Крстић Стефана о коме говори Халкокондил не поистовећује ни са краљем Милутином већ о њему говори неодређено, као о непознатој личности. Такође неодређено говори и о његовим прецима. Уопште, цео Крстићев коментар овог Халкокондиловог одељка је опскуран. На самом почетку имплицира да су Срби освојили Скопље и пре 1282. године а затим, у складу са својим надринаучним циљевима, каже да Халкокондил под земљом на  Јадранском (Јонском)  мору означава не само полазно место Срба већ можда и њихову прапостојбину.

На страни 212. Крстић поново покушава да докаже да је Халкокондил мислио само на Србе као народ најстарији и да је Калделисов превод погрешан. Да псеудонаука није опасна социјална болест овај покушај доказивања бисмо најпре могли назвати лакрдијом. Крстић, између осталог, пише следеће:

”Сваки покушај решавања наведеног проблема – ко јe за Халкокондила тај најстарији народ – који не узима у обзир његову синтаксичко-семантичку повезаност са проблемом миграција тог најстаријег народа превиђа најважнији критеријум за одређивање његовог идентитета који је сам Халкокондил оставио читаоцу кроз изузетно гломазну структуру реченице у I, 30,19-31,8. Другим речима, инсистирање само на проблему идентитета најстаријег народа без повезивања са проблемом његових миграција представља необјашњиво изостављање изузетно важног аспекта етнографије најстаријег народа. Ово изостављање је могуће једино ако се читање наведене Халкокондилове гломазне реченице усиљено и вештачки прекине код I, 30,21… и пренебрегне чињеница да после ових речи следи зарез, а не тачка, и да је сам Халкокондил завршио реченицу тек поспе писања још десет рeдова (у Darko-овом критичком издању), у којима расправља проблем миграција најстаријег народа.

Ако је наведена методологија за идентификацију најстаријег народа тачна и ако је назаобилазна водиља при решавању овог проблема сама синтакса Халкокондилове реченице где су питање највеће старине и питање миграција овог најстаријег народа нераскидиво везани једно за друго, онда није тешко идентификовати овај најстарији народ. ”

Ако оставимо по страни питање научне и друштвене оправданости истраживања старости народа, доношење суда о томе који је народ најстарији на основу синтаксе Историје Лаоника Халкокондила могли бисмо, као што смо претходно рекли, да није реч о псеудонауци, да означимо као неозбиљност и лакрдију и интелектуални шарлатанизам.

Наравно, ако знамо мотиве онда је овај макијавелистичко-псеудонаучни метод лако објаснити. Халкокондил доста простора посвећује Србима, а како их назива Трибалима а Словене и Босанце Илирима, довољно је негирати и не прихватити да је у питању архаизирани назив већ да нас Халкокондил поистовећује са тим народима и на тај начин његово дело претворити у ”доказ” не само о аутохтоности на Балканском полуострву, него и о древности српског народа.

Нема питања ни на основу чега је Халкокондил изнео ту тврдњу, нити, уопштено говорећи,  како је неко ко је живео у 15. веку уопште могао, узимајући у обзир степен развијености науке и научноистраживачке инфраструктуре у то време, да се уопште озбиљније бави тим проблемомом. Сетимо се, у вези са тим,  да је Кристофор Колумбо на тло Америчког континента ступио крајем 1492. године, више од две деценије после смрти Лаоника Халкокондила, a холандски поморац Вилем Јансзон на тло Аустралије тек у 17. веку, тачније 1606. године. Као што видимо, не наводећи друге бројне примере, у Халкокондилово време се није знало ни за постојање свих континената. Коначно, и кад су народи у његовом делу у питању, Халкокондил често није сигуран у њихово порекло, па према томе како може да одреди ову старост? Нпр. за Турке каже ”Не знам којим древним именом да зовем Турке, а да то не буде науштрб истине о тој ствари. Неки верују да су Турци потомци Скита…”  (Код Калделиса стр. 11 ”I do not know by what ancient name to call the Turks that would not fall short of the truth about the matter. Some believe. that the Turks are descendants of the Skythians…”)

 Уосталом, Халкокондил и за Ските пише да су најстарији народ на свету. Ово Халкокондил наводи пишући о походу Тимура против Скита. Код Калделиса на стр. 207:

”Timur hired a large number of Persians because they were very experienced when it came to the Skythians, and their way of life is not a luxurious one… He had learned that this race is the most ancient among all the peoples in the world and that no king before him had been able to conquer them.”

На српском: ”Тимур је ангажовао велики број Персијанаца јер су били веома искусни када су Скити у питању, а њихов начин живота није луксузан… Сазнао је да је ова раса најстарија међу свим народима на свету и да ниједан краљ пре њега није успео да их победи.”

Наравно, Крстић ово покушава да оспори тврдећи да је то мишљење Персијанаца а не Халкокондилово при чему нас, подразумева се, оставља без објашњења на који су начин Персијанци а на који Халкокондил дошли до својих сазнања, односно због чега је Халкокондилова информација о старости Трибала поузданија од информације Персијанаца о старости Скита. Подразумева се, ово питање не захтева анализу, навели смо ово само као један од примера начина на које псеудонаучници долазе до својих теорија.

”У модерној историографији би “откриће” да су Срби најстарији народ на планети било равно открићу лека против рака у медицини, чинило би заиста истинску револуцију у знањима о историји старог и средњег века и као такво било достојно Нобелове награде. Кад је већ тако, зашто ти “нови” Архимеди само нас овде у Србији обасипају светлошћу непорочне историјске истине? Када је то већ тако, дакле, предлажем псеудоисторичарима да своја епохална открића уобличе у текст на једном од светских језика, рецимо на енглеском, и пошаљу било ком од најеминентнијих научних часописа за стару историју. Зашто оклевају да их Шведска академија прогласи лауреатима најпрестижније светске награде?,” пита се проф. др Радивој Радић а ми се придружујемо и питамо Крстића и Стојановића: Због чега свој ”критички превод” не пошаљете у неки од поменутих часописа?

Професор Радић нам даје одговор због чего то нико од псеудоисторичара није урадио нити ће урадити:

”Наравно, они то никада неће урадити јер знају да би им “епохални” радови били враћени али не зато што тамо седе масони, коминтерновци, папини легати, комуњаре и разни белосветски завереници, него из простог разлога што су у редакцијама тих часописа људи који знају шта је наука и шта је научна аргументација.”

У одељку ”Сармати, Илири и Трибали” Крстић доказује да су Срби народ старији сам од себе.

”Према томе, тврдећи да Сармати и Илири говоре идентичан језик и да исти тај језик говоре и Трибали, Халкокондил имплицира да су сви они идентичан народ. (…) Халкокондил импплицира да су и Сармати и Илири млађи народи од Трибала, који држе примат старине. (…) Како је могуће разумети на први поглед контрадикторне тврдње Халкокондила да, иако су Илири и Трибали истоветан народ, једни (Трибали) сy старији од других (од Илира)?”, пита се Крстић. Затим, у потпуности потврђујући закључак проф. др Радивоја Радића да је у радовима псеудоисторичара ”све могуће”, Крстић даје објашњење како је могуће да један народ буде старији сам од себе.

”Ако желимо да избегнемо конфузију у Хaлкокондиловим тврдњама, једини логичан одговор је да сy Трибали окарактерисани као најстарији народ у периоду док је живео на јединственој територији, као најстарији етнолошки супстрат народа. Чим ry почеле миграције Трибала, разни делови тог најстаријет народа ry добијали етнониме по територијама на којима су се насељавали: Трибали који сy остали у Илирији су добили назив Илири, Трибали у Сарматији сy названи Сармати… Према томе, различита имена Трибала потичу од топонима области на које су се населили (Илири, Сармати), док сy пре миграција носили заједничко име Трибали. Једино тако јв мoryћe објаснитн чињеницу да су за Халкокондила Трибали најстарији народ, док су истовремено идентични са њима Илири млађи од Трибала u Хапкокондил их представља као стар народ.”

Да појаснимо на једном упрошћеном примеру. Близанци су рођени нпр. 01.01.2000. године. Након рођења родитељи се разилазе па једно од деце остаје са оцем и добија његово презиме док друго одлази са мајком и добија њено девојачко презиме. Иако су оба детета рођена истог датума једно је старије од другог јер су након раздвајања добили различита презимена.

”У њиховим радовима је све могуће”, како лепо рече професор Радић у својој књизи ”Срби пре Адама и после њега”.

Један од најпознатијих сличних примера је тврдња псеудоисторичара Драшка Шћекића да су Срби 5.000 година пре Христовог рођења имали две државе у Индији, при чему Шћекић у истој књизи тврди да је свет створен 4004. године старе ере. Из овога произилази да су Срби старији од неба и земље а самим тим и од првог човека, Адама. Управо због тога је професор Радивој Радић за своју књигу изабрао наслов поменутој књизи.

Крстић и Стојановић су тврдњом да су Срби старији сами од себе, ван сваке сумње, преузели врх лествице од Шћекића.

Бавећи се питањем да ли су се Илири, Трибали и Сармати доселили на Балканско полуострво или су се са њега селили, Крстић у одељку ”Одсељавање или досељавање на Балкан?”’ констатује: ”Најзад, као што у одељку о миграцијама Трибала Халкокондил није сигуран који одговор је исправан, тако исто и у одељку о миграцијама Илира или Сармата није у могућности да презентује веродостојан одговор.”

У следећем одељку, ”Станиште Илира на територији све до Венета”, Крстић закључује: ”Другим речима, Халкокондил сведочи да постоје бројни историчари који у својим списима заступају теорију о одсељавању Трибала (Илира), али и они који тврде супротно. Ово је изузетно важно сведочанство о томе да у другој половини XV века писани извори византијске ипориографије не дају идентичан одговор на питање прапостојбине и миграције Трибала (Илира, Сармата) и да има много историчара који у својим списима заступају било једну било друту теорију.”

На овај начин, закључком да ”у другој половини XV века писани извори византијске ипориографије не дају идентичан одговор на питање прапостојбине и миграције”, Крстић жели или да релативизује теорију о десељавању Словена и Срба на Балканско полуострво савремене науке или, можда, у складу са теоријом завере о фалсификованој историји Срба, да имплицира да је након XV века реализован тајни план моћних људи окупљених у ”бечко-берлинској школи” да Србима наметну поменуту теорију о досељавању.

Ипак, у складу са циљевима њиховог ”критичког превода”, што значи доказати да су Срби најстарији народ и аутохтони на Балканском полуострву, свега пар страна даље чека нас одељак под насловом ”Ипак су обале Јонског мора прапостојбина Илира”.

”На овом месту се Халкокондил последњи пут хвата у коштац са проблемом илирске (трибалске) прапостојбине, закључујући да је доста вероватније сматрати да је Јонско море прапостојбина Илира него да су се доселили на Балкан са територија преко Дунава,” пише Крстић. Пошто Халкокондилово дело није расправа већ излагање, ово је, у ствари, последњи пут да се Крстић хвата укоштац са питањем прапостојбине, пошто је претходно ”савладао” питање старости народа. Пошто нам је познат циљ, познат нам је и резултат овог последњег Крстићевог ”рвања” са питањем прапостојбине. Уосталом, резултат је дат већ у наслову одељка.

”Карактеристичан је начин на који Халкоклндил саопштава свој финални став у вези одсељавања Илира (Трибала) са Балкана на територнје преко Дунава,” пише Крстић. И у овом случају се не ради о саопштавању Халкокондиловог ”финалног става” већ Крстићевог. Лаоник Халкокондил је само марионета у Крстићевој и Стојановићевој псеудонаучној представи.

Уосталом, када кажемо да неко ”саопштава свој финални став” у вези са неким питањем, то указује да је доношењу коначне одлуке претходила неодлучност и колебање.

Погледајмо сада на основу чега нам Крстић саопштава свој финални став, да су ”ипак… обале Јонског мора прапостојбина Илира”.

”Он (Халкокондил, примедба Д.М.) користи реч εικός  да би oписаo вероватнoћу теорије о одсељавању Илира (Трибала) са Балкана.Термин εικός означава могуhе и вероватно знање, могућност која је вероватнија и логичнија од неке друге могућности, али ипак не означава апсолутно сигурно знање. Корен –εικ-  у старогрчком језику означава лик, слику (одатпе εικών слика, лик). Сходно томе, епистемолошки појаи εικός је базиран на чулу вида и означава знање које више личи, тј. које више изгпеда као истинито у поређењу са неком другом верзијом, које је изтледније,” пише Крстић.

Дакле, Крстић (и Стојановић) до епохалног открића да је Балканско полуострво ипак прапостојбина Срба долазе на основу псеудолингвистичке анализе једног извора.

Први део методологије историјске науке односи се на проналажење историјских извора, односно сведочанстава о прошлости, затим утврђивање веродостојности и избор најверодостојнијих, што подразумева нижу и вишу критику, и на крају излагање добијених резултата. Крстић и Стојановић су, од мноштва извора, опортунистички изабрали онај који им одговара за остваривање њихових псеудонаучних циљева.

Међутим, ово није ништа ново. У Русији, САД и другим земљама је, за разлику од Србије, на тему псеудонауке објављен велики број научних радова тако да су методе псеудонаучника добро познате.

Роберт Тод Керол (Robert Todd Carroll) у „Речнику скептика” (The Skeptic’s Dictionary) за псеудоисторију, између осталог, каже да је „наводна историја која је… селективна… у коришћењу древних докумената, наводећи са наклоношћу оне који се уклапају у њену агенду, а игнорише или тумачи по свом нахођењу оне документе који јој не одговарају”, као и да ”није ни критична нити скептична у свом читању древних историчара, узимајући њихове тврдње здраво за готово и занемарујући емпиријске или логичке доказе супротне тврдњама древних историчара.”

Крстићу и Стојановићу ћемо поновити препоруку коју је проф. др Радивој Радић у својој књизи ”Срби пре Адама и после њега” (стр. 251-252) пре много година дао псеудоисторичарима.

”Стога ћу бити слободан да “аутохтонистима” препоручим да свакако погледају два тома књиге коју су пре неколико година објавили Руска академија наука и њен Институт за славистику и балканистику, а која носи наслов Зборник најстаријих писаних вести о Словенима. У списку коришћене литературе која је наведена у овој узорној едицији налази се више од хиљаду – понављам, више од хиљаду! – научних радова, што значи, књига, студија и расправа које се односе на најранију историју Словена. Дакле, реч је о публикацији непосредно везаној за тему којом се “аутохтонисти” баве. Мећутим, они пишу своје радове као да та огромна библиографија уопште и не постоји. Штавише, бојим се да “аутохтонисти” за највећи број тих радова никада нису ни чули, што је такође недопустиво када се ради о озбиљном и скрупулозном бављењу једном научном дисциплином и једним тако важним научним питањем. Тим пре што они хоће да негирају закључке званичне науке. У том Зборнику ће псеудоисторичари видети дубину својих заблуда уколико бисмо тако еуфемистички могли означити њихове небулозне теорије”.

Зборник који помиње професор Радић (Свод древнейших письменных известий о славянах. М., 1994. Т. I: (I–VI вв.); 1995. Т. II: (VII–IX вв.)) је доступан за бесплатно преузимање на званичној презентацији Института за славистику Руске академије наука.[20]

Због чега се онда, ако је Зборник јавно доступан, Крстић, Стојановић и други псеудоисторичари не користе њиме? Због тога што је питање аутохтоности Срба на Балканском полуострву за њих и друге псеудоисторичаре питање вере. Наиме, професор Марио Банџ (Mario Bunge) са Универзитета Мекгил (Mc Gill University) уместо да дели когнитивне домене на науке насупрот не-наукама, предложио је поделу на оно што је назвао „пољима веровања“ и „пољима истраживања“. Наука спада у поља истраживања а у поља веровања је укључио религије, политичке идеологије, псеудонауке и псеудотехнологије.  Главна особина поља веровања је да је за њихове приврженике доказ личан и субјективан.

Ни овај рад псеудоисторичара није мога да прође без напада на угледне представнике наше историјске науке. На мети Крстића и Стојановића се нашао наш угледни академик Божидар Ферјанчић, некадашњи директор Византолошког института, дугогодишњи професор Филозофског факултета и руководилац катедре за византологију.

Крстић и Стојановић на стр. 247 пишу:

”Из досадашње синоптичке анализе Халкокондилових одељака о етнологији Трибала (Илира), као народа који се умногоме разликује од Албанаца, јасно се на више места уочава Халкокондилова „опсесија” током писања Доказа Историје за доказивањем да Апбанци нису и никако не могу бити Илири нити илирског порекла. Међутим, упркос овој чињеници наш познати академик, Божидар Ферјанчић, врло произвољно, потпуно нетачно и неутемељено (подвлачење је моје, Д.М.) у тексту и контексту Доказа Исшорије описује Халкокондила као једног од заступника тезе да су Албанци Илири. У чланку Албанци у византијским изворима Ферјанчић посвећује само неколико редова питању да ли су код Халкокондила Албанци Илири, иако је, као што је напред речено, Халкокондил ову тематику елаборирао на више места, што би изискивало много опширнију анализу од некопико редова. Академик Ферјанчић тврди за Халкокондила да је он: „најпре склон да порекпо Трибала, односно Срба, тражи у народу Илира, а онда наглашава да се сматра да Албанци такође потичу од Илира, у шта сам у почетку није веровао. У то га је уверила чињеница да су се они из Драча проширили на Тесалију, Етолију, Акарнанију и многе крајеве Македоније.”

Крстић и Стојановић академика Ферјанчића оптужују неутемељено, што је јасно и из његовог текста који су навели. Дакле, Халкокондил није веровао да Албанци потичу од Илира (Словена) а у то га је уверила чињеница да су се они из Драча проширили у наведене крајеве.

Из Калделисовог превода (стр. 41) наводимо део Халкокондиловог текста на који се односи коментар академика Божидара Ферјанчића. Када се прочита текст и упореди са Ферјанчићевим коментаром постаје јасно да он ни у ком случају не описује нити може да опише ”Халкокондила као једног од заступника тезе да су Албанци Илири,” како то тврде Крстић и Стојановић. Наравно, важно је имати у виду да се под Илирима код Халкокондила подразумевају Словени (што и Калделис, подразумева се, наводи у свом преводу)  а не племена која су у предсримско и римско доба живела на овим просторима, како то, у складу са својим циљевима, тумаче Крстић и Стојановић.

”As far as one may infer, the Serbs may well be an Illyrian people [i.e., the Slavs}, given where they came from before they acquired dominion over Europe.  They thus came to Skopje from the lands to the west, by the Adriatic Sea, and speak a language similar to that of the Illyrians. The Illyrian people is populous and has spread far and wide along the Adriatic Sea, as far as the Venetians. It would, then, not be difficult to infer that it was from them that the Serbs came to be dispersed across Europe. Even today both of them speak the same language and have the same customs and way of life, so that those who venture an opinion about the Illyrians would be wrong were they to say that they are the present-day Albanians. I do not accept the premise of the argument, that the Albanians are au Illyrian [i.e., Slavic} people. I know perfectly well that they too came out of Durres and moved to the more eastern lands of Europe, reaching Thessaly, Aitolia, and Akarnania, and that they inhabited many regions of Macedonia after they had conquered them, I have inferred this from much evidence and heard it from many people.”

Као што видимо на темељу овог одломка из Калделисовог превода, говорећи о Илирима (Словенима)  и Србима, Халкокондил каже: ”И данас и једни и други говоре истим језиком и имају исте обичаје и начин живота, тако да би они који се усуђују да изнесу мишљење о Илирима погрешили када би рекли да су они данашњи Албанци. Не прихватам премису аргумента да су Албанци илирски [тј. словенски} народ.”

Остаје нам још да одговоримо на питање одакле овај бестидни напад Крстића и Стојановића на нашег угледног академика? Одговор можда лежи у коментару који је Божидар Ферјанчић некада дао у „НИН”-у:  „Тезе о Србима као најстаријем народу на свету и о српском језику као прајезику свих других, немају никаквог научног основа и на њих се, иако им се у медијима даје доста простора, не треба обазирати. Опасно је, ипак, када такве ставове заузимају људи који су професионални историчари и који, дакле, сносе велику одговорност за оно што говоре. Таквим изјавама само још више збуњују овај, ионако довољно збуњен народ.”[21]

Антони Пратканис (Anthony R. Pratkanis), професор психологије на Калифорнијском универзитету у Санта Крузу (University of California, Santa Cruz), у чланку под насловом ”Како продати псеудонауку?”  наводи више тактика које користе лажинаучници да би ”продали” своје теорије, тј. да би друге убедили у истинитост својих тврдњи и теорија. Запажања професора Пратканиса су веома важна јер је и сам вршио истраживања која су се бавила ефективношћу више различитих тактика убеђивања (нпр. Pratkanis and Aronson, 1992). Његова теза је да псеудонаучници свакодневно користе тактике убеђивања које су открили социјални психолози, иако можда не потпуно свесно. Пратканис као једну од поменутих тактика  наводи и хеуристику дугачке поруке, то јест ако је порука дугачка онда је снажна. Неинформисани посматрач ће бити импресиониран тежином доказа.

Ово је уочио и проф. др Радивој Радић, о чему пише у већ поменутој књизи ”Срби пре Адама и после њега” (стр. 150-156). Да подсетимо, пре него што наведемо цитат, да професор Радић за псеудоисторичаре користи термин ”новоромантичари”.

”Дакле, основна мисао водиља “новоромантичара” јесте поистоветити сва најстарија племена са Србима и онда приступити градњи “вавилонске” куле народа, при чему су наши давнашњи преци и извориште и утока. Да би се то постигло, користе се димне завесе тобожње учености, које замагљују видике недовољно упућенима, али у себи крију грубо непознавање основних начела научне методологије. Присутно је настојање да се силесијом тобожњих доказа, који нису одмакли даље од пустог домишљања, читаоци затрпају и да под тим “теретом”, као омамљени, поверују у натегнуте псеудонаучне конструкције.

Потом се ти примери понављају више пута, при чему такво мултиплицирање има задатак да обезбеди снагу некаквог доказа. На том плану је најстрпљивија и најревноснија била госпођа Луковић-Пјановић која је на страницама своје књиге, потпуно разливена и без потребне унутрашње кохезије, безброј пута наводила поједине изворе у оригиналу, па затим доносила њихове преводе на српски. Онда је податке тих извора поткрепљивала цитатима из неких већ давно заборављених књига или расправа слависта који су живели и радили на размеђу 18. и 19. века, када је историјска наука још увек била без чврсте методологије, и којих се данас, бар кад је у питању етногенеза разгранатог индоевропског стабла, с много разлога више нико и не сећа јер нису издржали пробу времена, једини и непристрасан суд свим истраживачима. И овде, дакле, у другој фази – коју ни у ком случају не можемо назвати доказним поступком – госпођа Луковић- Пјановић доноси цитате поменутих аутора на француском или немачком, али и у српским преводима. Затим, у трећој фази, све то допуњује цитатима њених интелектуалних узора о којима говори дирљиво и трапаво патетично, а то су Милош С. Милојевић – чију библиографију чак доноси на страницама своје књиге, што је, наравно, сасвим бесмислено (али књигу треба учинити дебљом, што ће рећи ученијом и озбиљнијом по сваку цену) – и Сима Лукин Лазић,” пише професор Радић а затим, након навођења примера на неколико  страна, закључује:

”Ето овако изгледа научна лабораторија госпође Луковић-Пјановић – савршена као Колумбово јаје – и њена истраживачка лупа, по потреби како телескоп, тако и микроскоп. И, онда све испочетка, и све то у два тома на укупно седам стотина страница – згуснути редови, минималан проред, ситна слова – упорном пресијом на читаоца као да рачуна на његово изнуривање и чињеницу да ће у једном тренутку он изгубити стрпљење и, западајући у растројство, очајнички завапити:”Верујем Вам, госпођо, све Вам верујем, само да овако нешто више не морам да читам!”’.”

Све ово у целости важи и за Крстића и Стојановића и њихов ”критички превод”. Читање стране за страном њихових псеудонаучних доказа је изнурујуће и ставља стрпљење на тежак испит, као уосталом и сваки други сличан псеудонаучни текст.

У одељку под насловом  ”Косовски завет није мит – Милоин (Милош Обилић) је стварна нсторијска личност и највећи јунак у историји за кога су Халкокондпл и његови византијски савременици икада чули” Александар Стојановић, између осталог, пише:

”Сведочанство Лаоника Халкокондила о догађањима у Боју на Косову јасно и недвосмислено показује да је Милоин, тј. Милош Обилић,  био стварна историјска личност. Будући да је Лаоник, по свему судећи, рођен пре 1430. године, а да је почео писање својих Доказа Историје 1450-тих и завршио их 1460-их година, распршава се свака сумња о томе да косовски јунак Милош није постојао. Зато је несхватљиво и са научне и са патриотске сrране гледишта због чега Халкокондилова дела до сада нису преведена на српски језик. После читања ових редова н познавања великог значаја Лаоника Халкокондила за историјску науку произлази закључак да је негирање и сумња у историјско постојање косовског јунака Милоша потпуно нетачан и научно крајње неозбиљан приступ.”

Најпре морамо, у вези са наведеним Стојановићевим речима, да подсетимо да префикс „псеудо“, у термину ”псеудонаука”,  потиче од грчке речи ψευδειν, што значи „варати, лагати или обмањивати“.

Стојановић овде покушава да обмане мање упућене да српска историографија негира постојање Милоша Обилића, како би на тај начин урушио поверење у историјску науку и научнике-историчаре. Иако је ово, по свему судећи, примарни Стојановићев мотив, не смемо да у потпуности искључимо ни његово незнање.

Онима који није познато какав је став домаће историографије у вези са Милошем Обилићем, и који су из тог разлога склони да поверују интенционалним дезинформацијама Александра Стојановића, препоручујемо рад нашег угледног историчара и редовног члана Академије наука и умјетности Републике Српске Радета Михаљчића под насловом ”Јунаци косовске легенде”, која је доступна за преузимање у ПДФ формату. Михаљчић не само да потврђује да је реч о историјској личности већ износи све оно што је о Милошу Обилићу доступно у изворима. Име Милоша Обилића, осим Халкокондила, наводи и Константин Михаиловић из Островице у свом делу Јаничарове успомене писаном крајем 15. века. Осим тога, такође крајем 15. века, Дукин преводилац на италијански наводи име Милоша Обилића. Његово име наведено је и у домаћем, ћирилицом писаном летопису с краја 15. или почетка 16. века[22] а  Милош Обилић се помиње и у глагољскоој хроници фра Шимуна Климантовића, која је завршена 1508. године. Милошево име налазимо и у Бугарској хроници која је писана почетком 15. века иако је, по мишљењу неких историчара, белешка која садржи његово име унета касније.[23]

”Будући да је Лаоник, по свему судећи, рођен пре 1430. године, а да је почео писање својих Доказа Историје 1450-тих и завршио их 1460-их година, распршава се свака сумња о томе да косовски јунак Милош није постојао,” пише Стојановић. На који начин сама чињеница да је Халкокондил рођен пре 1430. године и писао књигу у одређеном временском периоду распршава сваку сумњу да Милош Обилић није постојао јасно је, вероватно, само Стојановићу. Можемо само да констатујемо да је ово нови начин на који псеудоисторичари доказују своје тврдње: чињеница да се нека особа родила одређеног датума или пре одређеног датума,  доказује постојање неке друге особе која се родила у претходном веку ?! Код псеудоисторичара је, заиста, све могуће.

Коначно, већ сама чињеница да Халкокондилово дело није преведено на српски језик говори довољно о његовом значају за историјску науку. Халкокондил је значајан једино за Крстића, Стојановића и остале псеудоисторичаре, из разумљивих разлога.

”Грчка верзија приче је, са друге стране, доста вероватнија и од огромне је важности за схватање и изучавање Косовског завета… Заиста је невероватно и трагично да нико од српских истраживача, посебно оних црквених, до сада није превео и прокоментарисао  ову верзију”, пише Стојановић (стр. 263-264). Затим, нешто даље, понавља: ”Ово приповедање већ на свом почетку има огромну и незаменљиву вредност за поимање Косовског завета, па и самог Светосавља уопште.”.

Најпре морамо да констатујемо да Стојановић овде износи још једну неистину тврдњом да нико од наших истраживача није узимао у обзир Халкокондилов опис Косовског боја. Поменули смо већ Михаљчићев рад а како би нас набрајање свих историчара који су се користили Халкокондиловим делом одвело предалеко, поменућемо само да се још Иларион Руварац користио Халкокондиловом  Историјом у својим радовима. Због чега Стојановић износи ову неистину? Јер његов и Крстићев тзв. ”критички превод” стиче статус значајног открића. Они су први који нам преводе једно тако важно и значајно дело као што је Халкокондилова историја.

Друго, из наведених Стојановићев речи видимо да он не разликује Косовску битку као историјски догађај, од Косовског завета као нашег духовног наслеђа. Када је реч о Косовској бици као историјском догађају, тачну слику о том догађају, колико је то могуће, можемо да добијемо само анализом свих доступних извешаја, као што то историчари и раде, а не, попут Стојановића, избором оног који највише годи нашем националном поносу.

Када је реч о Косовском завету он није у непосредној вези са Милошем Обилићем већ је у вези са кнезом Лазаром и његовим опредељењем за Царство Божије. Обилићев подвиг је пример личне храбрости и јунаштва, попут оног Стевана Синђелића и других сличних примера, иако их по много чему надмашује. Подвиг Милоша Обилића је у вези са Косовским заветом само у контексту поменутог избора кнеза Лазара. Према томе, чин Милоша Обилића сам по себи и без одговарајућег контекста ни у ком случају нема и не може имати ”незаменљиву вредност за поимање Косовског завета”, како то тврди Стојановић а камоли ”самог Светосавља уопште”.

Косовски завет је по својој суштини завет љубави. Свети кнез Лазар је на Косовом пољу испунио завет дат крштењем, када је постао Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, тако што  је испунио обе заповести о којима “виси сав Закон и Пророци”:

“Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.”

(Мт. 22, 37-39)

Прву и највећу заповест је испунио изабравши између Царства Небеског и царства земаљског Царство Божије – земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека.

Другу заповест је испунио тако што је мученички пострадао у борби против иноверника ”да не би заједно са телесним ропством и душа њихова заробљена била”, како се каже у житију Светог Равноапостолног Кирила. О тој жртви се у Јеванђељу каже: “од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље” (Јн. 15,13)

Коначно, Косовски завет је завет (завештање) које нам оставио Свети Кнез Лазар Косовски да следимо њев пут и избор.

”Милош је, по свему судећи, био племић…” пише Стојановић на истом месту али не образлаже на основу чега је дошао до тог закључка.

Михаљчић, у поменутом раду, овако образлаже због чега се име Милоша Обилића не помиње у житију Деспота Стефана Лазаревића: ”Иако житије дсспота Стефана Лазаревићa садржи сразмерно велики број историјских личности, Константин Филозоф се строго држао њиховог друштвеног положаја. Имена људи из нижих друштвених слојева нема, чак и у случају када потанко описује њихова дела. То управо потврђује опис подвига косовског јунака…”.  (стр. 15)

У вези са овом Стојановићевом тврдњом можемо само да поновимо оцену професора Радивоја Радића о томе на који начин ”псеудоисторичари састављају своје радове”. ”Они их пишу најприземнијом врстом есејистичког брзописа који мало или нимало води рачуна о чињеницама, искључује било какво трезвеније промишљање и углавном је надахнут унапред постављеном тезом…” пише професор Радић.[24]

Стојановић даље пореди Халкокондилов описа јуриша Милоша Обилића са описом Диодоровог јуриша Александра Великог на Дарија III ”у бици код  Гаугамеле” а затим и наводи Диодоров опис. Да и овај тзв. ”критички превод” Крстића и Стојановића, као и други радови псеудоисторичара, има и забављачку функцију потврђују следеће речи Стојановића: ”Ово Диодорово сведочанство искоришћено је за једну од најспектакуларнијих сцена у филму Александар, редитеља Оливера Стоуна из 2004. године.” Осим тога, Стојановић нешто даље (стр. 267-269), коментаришући сведочанство из Халкокондиловог дела да је Обилић Мурата убио копљем, пише следеће: ”Овде би само могли да констатујемо да Милошев јуначки подвиг физички мије био немотућ. Светски рекорд нашег доба у бацању копља држи Чех Јан Железни и он износи 98,48м. Рекорд је постављен још 1996. године. Не треба заборавити ни чињеницу да је Милошев коњ био у веома брзом галопу, па је брзина његовог коња значајно повећала домет баченог копља. Све у свему, сигурно је да је Милош био крајње искусан ратник који је и раније са врхунском прецизношћу и великим дометом бацао копље, и да је пре свог подвига на Косову Пољу целог живота вежбао ову борбену технику. Уз своје ратничко искуство, врхунску спремност, веома брзог и увежбаног коња, вероватно је могао да баци копље и више од тих 100м.”

Врхунац макијавелистичко-псеудоисторичарских подвала Крстића и Стојановића представља одељак индикативног наслова ”Да ли постоји могућност да је српска историја фалсификована и постоје ли конкретни докази за то?”  

Стојановић у овом одељку у неколико наврата износи мишљење да су, по свему судећи, преводи појединих извора за историју Срба кривотворени како би се прикрила наша наводна аутохтоност на Балканском полуострву.

Управо на темељу тврдњи о уроти (завери) на брисању, забрани и фалсификовању српске историје, теорије псеудоисторичара истовремено, осим у област псеудонауке, спадају и у област конспиролошких теорија.

Кембриџ речник (Cambridge dictionary) дефинише конспиролошке теорије, односно теорије завере, као ‘‘веровање да су догађај или околности резултат тајног плана моћних људи.“  

Међу најпознатије и најраспрострањеније конспиролошке теорије присутне и код нас, спадају ”Масонска завера” (тврди се да масони владају светом), ”Завера Илумината” (Илуминати владају светом), ”Јеврејска завера” (Јевреји владају светом), „Завера рептила“ (рептили владају светом) итд. У последње време све више узима маха ”Завера равне земље” чији заговорници тврде да нас научници обмањују у погледу облика планете на којој живимо тј. да крију од нас да је Земља равна плоча.

Ниједна од ових конспиролошких теорија није присутна искључиво у Србији, напротив, реч о глобално присутним теоријама завере. То важи и за теорију завере о ”забрањеној историји” која је, такође, присутна широм света. Основни образац ове завере је свуда исти – моћни чиниоци из неког разлога скривају ”праву” историју коју конспиролози ”откривају” јавности.

Закључак до кога су дошли научници путем посматрања и бројних истраживања јесте да теорије завере нису ограничене на било коју одређену културу или временски период и да је вера у једну теорију завере одличан предиктор веровања у различите, неповезане завере. Чак су и веровања у међусобно неспојиве завере у позитивној вези.

”Разликовање на основу здравог разума између чињеница и фикције се топи у свету конспиролога. И више од тога, ово двоје замењују места, тако да на упечатљив начин завереници често тврде да је оно што свет уопште сматра чињеницом у ствари фикција, а друго да је оно што изгледа као да је фикција уствари је чињеница,“ пише професор Мајклу Баркну (Michael Barkun), са Универзитета у Сиракузи.[25]

Из начина на који Стојановић покушава да докаже наводно кривотворење уверићемо се у истинитост и течност речи професора Баркна.

Јан Виљем ван Проје (Jan-Willem van Prooijen) и Марк Вугт (Markvan Vugt) у свом раду ”Conspiracy Theories: Evolved Functionsand Psychological Mechanisms” наводе да је ”прекомерно конспиролошко теоретизирање уобичајено… код параноидних шизофреника.”  Осим тога, наводе истраживања која су открила повезаност између веровања у завере и бројних релевантних променљивих, укључујући интерперсоналну параноју, нарцизам, опште неповерење, црте анксиозности, непријатности и макијавелизма (тј. у којој мери су људи спремни да искоришћавају друге за личну корист). Такође, да су теорије завере често повезане са љутитим, непријатељским реакцијама. Два истраживања која су спровели Карен Даглас (Karen Douglas) и Роби Сатон (Robbie M. Sutton) показала су ”да је лична спремност да се учествује у завери предиктовала подршку теоријама завере. Макијавелијализам је такође предиктовао подршку теоријама завере. Коначно, однос између Макијавелизма и веровања у завере био је у потпуности условљен спремношћу учесника да и сами учествују у завере. Садашњи резултати су важни јер пружају прве доказе који сугеришу да људи подржавају теорије завере јер пројектују сопствене моралне тенденције на наводне заверенике. Заједно, ове студије сугеришу да људи који имају лабавији лични морал могу у већој мери да подржавају теорије завере јер су они у просеку спремнији да и сами учествују у заверама.“[26]

Најочигледнији и најстрашнији пример тога какве последице може имати веровање у конспиролошке теорије је холокауст. Као што је знамо, Адолф Хитлер је спадао у оне који верују у заверу Јевреја.

О конспиролошким теоријама (теоријама завере) писали смо подробније на другом месту.[27]

У поменутом одељку Стојановић, између осталог, пише:

”Један од главних циљева ове књиге је да се поново успоставе незаменљиви критеријуми који су потребни за бављење иоле озбиљним научним радом у обпасти истраживања Источног римског царства.То су, дакако, познавање световне историје, затим познавање хришћанског боrосповља и историје Цркве, и последње, апи никако не на крају, студиозно познавање старогрчког језика. Недостатак критичких превода византијских извора и дела византијских Светих отаца код нас нaj6oљe говори о томе колико је стручњака који испуњавају поменуте критеријуме. Ово, нажалост, указује на то колика је озбиљност научнот приступа бипо којој теми која се везује за историју Византије. Што се тиче српског богословља, сведоци смо бопне чињенице да данас постоји само некопико људи који би се усудипи да ураде критички превод неког старогрчког рукописа. Нажалост, не верујемо да ствари стоје боље ни код наших византолога. јасно је да у таквој „научној” клими нема места за проналажење правих закључака и померања граница научних сазнања и истина. (…)”

Стојановић пропушта да нам објасни због чега је као један од критеријума ”за бављење иоле озбиљним научним радом” хришћанско богословље. Са научне тачке гледишта ово је, наравно, бесмислица као и све остало што пишу псеудоисторичари и конспиролози и не завређује посебан коментар. Ипак, мотиве који се  крију иза уврштавања познавања богословља међу критеријуме неопходне за бављење историјом Византије није тешко докучити узимајући у обзир шири контекст. Критеријуми су, нема сумње, постављени према слици коју Крстић и Стојановић имају о себи. То потврђују и ове речи ”сведоци смо бопне чињенице да данас постоји само некопико људи који би се усудипи да ураде критички превод неког старогрчког рукописа.” Крстић и Стојановић, заправо, сами себе представљају као припадникемале групе научника, или чак као једине, који су кадри  да се баве ”иоле озбиљним научним радом у обпасти истраживања Источног римског царства.” Они су ти који ће поново успоставити, очигледно нарушене, ”незаменљиве критеријуме” за бављење ”озбиљним научним радом”. Истовремено Крстић и Стојановић понижавају  наше угледне научне раднике, на првом месту историчаре, а посебно византологе, тврдњом да се, због наводно нарушених ”незаменљивих критеријума”, не баве ”озбиљним научним радом”. Истовремено их омаловажавају тврдећи да међу њима нема оних који би се ”усудипи да ураде критички превод неког старогрчког рукописа”.

Очигледно Крстић и Стојановић свој такозвани ”критички превод” доживљавају као изванредан научни подухват и немерљиви допринос науци на основу а себе као интелектуалне и научне горостасе.

Ипак, раскорак између незнања псеудоисторичара и њихове погрешне самопроцене није ништа непознато у науци, напротив. Неспособност да се правилно оцени степен сопственог знања познат је као Данинг Кригеров ефекат. Овај когнитивни поремећај назив је добио по Дејвиду Данингу (David Dunning) и Џастину Кригеру (Justin Kruger) а резултат је серије експеримената спроведених на Универзитету Корнел (Cornell University). За свој рад  у коме се описује овај ефекат Данинг и Кригер су 2000. године добили Нобелову награду из психологије.[28]

У једном чланку у коме говори о овом раду Дејвид Данинг погрешну самопроцену (илузију о сопственој супериорности) назива ”надуваним самооцењивањем”.

”Оно што је занимљиво је да, у многим случајевима, инкомпетенција не оставља људе дезоријентисане, збуњене или опрезне. Уместо тога, инкомпетентни су често благословени непримереним самопоуздањем, узнети нечим што им се чини као знање.”

Даље, Даниниг скреће пажњу на феномен аносогносије, када особа није свесна дефицита у функционисању, иако то може бити очигледно за друге, и наводи пример особе којој је паралисана једна страна тела али она тога није свесна. (На другом месту наводи се пример особа са биполарним поремећајем или шизофренијом, које не узимају прописане лекове јер немају свест о свом стању.) Након овога Дејвид Данинг закључује: ”У овом чланку изнели смо психолошки аналог аносогносији. Тврдили смо да инкомпетенција, као и аносогносија, не само што узрокује лоше перформансе, већ и неспособност да се то препозна.”

Нема сумње да Данинг-Кригеров ефекат и психолошка аносогносија дају најтачније и најпотпуније објашњење за Крстићево и Стојановићево ”надувано самооцењивање”.

Неведимо један пример који то недвосмислено потврђује. Говорећи о Јовану Малали, као што ћемо видети у наставку текста, Крстић и Стојановић га називају историчарем иако је општепознато да је Малала – хроничар.

”Разликовање два рода средњовековне књижевности – историје од хронике – постаје права ноћна мора „новоромантичара”. Они, у ствари, не праве никакву разлику између ове две књижевне врсте. Напротив, реч хроника и историја, односно хроничар и историчар – авај! – користе као да су синоними. То је отприлике иста грешка као када не бисмо правили разлику између песме и романа, односно песника и романсијера, и када бисмо за Фјодора Достојевског, Чарлса Дикенса или Иву Анцрића рекли да су знаменити песници, а за Џорџа Гордона Бајрона, Сергеја Јесењина или Милана Ракића устврдили да су изразити романописци,” пише професор Радивој Радић. (стр. 83-84)

Како каже народна изрека – ко високо лети, ниско пада.

Стојановић даље наставља:

”Једна од… једностраних научних „догми”, посебно код нас, јесте догма о досељавању Словена на Балкан y VI и VII веку. Она вeћ деценијама није само теорија, него управо догма. У последње време, сведоци смо раскринкавања ове световне догме на многим пољима, а надамо се да ћe и овај критички превод дела Лаоника Хапкокондила дати свој допринос томе.”

И овде нам Стојановић указује на своју припадност тзв. ”Српској историјској аутохтонистичкој школи” тј. псеудоисторичарима. Наиме, теорија о досељавању Срба и других словенских племена на Балканско полуострво је чврсто утемељена на доказима различитих наука, од филологије преко археологије до антропологије, о чему ћемо касније ћи нешто више. Под ”раскринкавањем ове световне догме” Стојановић подразумева нападе свог интелектуалног узора Александра Шаргића и других псеудоисторича, којима су се он и његов сарадник Крстић придружили.

Даље, Стојановић пише:

”На овом месту не можемо а да се не дотакнемо катастрофално лошег или, још тачније речено, намерно погрешног превода познате реченице византијског историчара Јована Малале (око 491-578), из његовог дела Хронографија, за коју се сматра да је један од кључних доказа за теорију (или боље рећи: догму) о досељавању Словена на Балкан:

‘‘Μηνί μαρτίῳ ἰνδικτιῶνος ζ΄ ἐπανέστησαν οἱ Οὖνοι καὶ οἵ Σκλᾶβοι τῇ Θράκῃ᾽‘

Јован Малала, Χρονογραφία, PG 97, 709A

Ову реченицу смо с разлогом цитирали из познате збирке светоотачких дела Pаtгologia Graeca, пошто је заиста невероватно да нико од српских богослова до сада није видео о каквом се кривотворењу истине овде ради. Наиме, у преводу Византијских извора за историју народа Jугославије (у далем тексту ВИИНЈ) превод гласи: „Месеца марта, индикта седмог (тј. 559) провалише Хуни и Словени (Σκλᾶβοι) у Тракију”. Овде је глагол ἐπανέστησαν (3. л. мн. аор. акт. инд. и 3. л. мн. aopII мед. инд.) погрешно преведен, па се тиме значење реченице у потпуности мења, пошто ie закључак да су Хуни и Словени већ били у Тракији и да нису провалили нити упали у њу, јер старогрчки глагол ἐπανέστημι, односно данашњи новогрчки επαναστατώ никада нису имали значење: упасти, провалити (на туђу територију), вeћ су увек значили: побунити се, дићи устанак или револуцију. Тако, именица έπανάσταση и дан-данас означава устанак, буну или револуцију. (…)

Иако је ова констатација можда помало неразумљива онима који не познају старогрчки језик, да кажемо само да се овде ради о елементарној семантици старогрчког језика и да би за горе поменути превод ВИИНЈ ученик у било којој средњој богословској школи добио слабу оцену. О испиту на факултету да и не говоримо. Све у свему, не само да је нетачан, него је, по свему судећи, и кривотворен. (подвлачење је моје, Д.М.)”

Прво, овај ”доказ” су Крстић и Стојановић преузели од псеудоисторичара и неопаганина Александра Шаргића.

”На овој слици јасно се види да је употребљен термин ’’епанестисан’’ који буквално значи: ’’они који су подигли устанак’’. Тачан превод грчког текста гласи управо онако како је написано у новом енглеском преводу из 2019. године: ’’Месеца марта, индикта седмог, Хуни и Склави (Σκλαβοι=Срби) подигоше устанак у Тракији’’, пише Александар Шаргић.[29]

По узору на Александра Шаргића, Крстић и Стојановић наводе и реченицу из Хронографије Теофана Исповедника, па чак и устанак из 1821. године.

И овде Стојановић показује своје оскудно знање. Као што смо већ рекли, теорија о досељавању на Балкан се темељи на чињеницама из различитих научних области. Хронографија Јована Малале је само један у низу извора који ову теорију потврђују а ни у ком случају једини и кључни. Стојановић Малалино дело представља као један од кључних доказа интенционално а рачуница је проста: ако је то један од кључних доказа и они (Крстић и Стојановић) га оспоре, истовремено су оспорили и теорију о нашем досељавању на Балканско полуострво.

Оно што Крстић и Стојановић не узимају у обзир, или свесно прећуткују како би обманули мање упућене и лаковерне, јесте да научници у свим земљама, укључујући и словенске земље, заступају теорију о досељавању Срба и Словена на Балкан. Како то, не кажу нам Крстић и Стојановић,  да чешки, словачки, словеначки, руски научници заступају истоветне ставове? Како су њима успели да наметну наводну лаж о досељавању на Балкан? Или су сви они саучесници у фалсификовању историје Срба и Словена? Да ли нико од научника у Европи и свету, било да су филолози, историчари или теолози, није умео правилно да преведе дело Јована Малале, посебно горе наведену реченицу, и остале изворе за историју Словена? Крстић и Стојановић нам кажу управо то и поручују да су само њих двојица, и Александар Шаргић, наравно, једини правилно превели горе наведену Малалину реченицу.

”Данас на свету, почев од Русије, преко свих европских држава, до Америке и Аустралије, има неколико стотина катедри за историју старог и средњег века. Уђите на било коју од њих и реците да су Срби народ најстарији и они ће вас гледати као да сте сишли с ума. Али, понављам, не зато што на тим катедрама предају неки србомрсци који ништа друго не раде него смишљају како да напакосте Србима и да им ,,украду” неколико хиљада година њихове тобожње прошлости већ зато што је историја озбиљна наука, наука која претендује да буде најегзактнија међу хуманистичким дисциплинама, наука, дакле, која има своју методологију брушену већ неколико столећа, те су људи који се озбиљно баве историјом способни да разликују играрију или лакрдију од сциентетичких достигнућа,” пише професор Радивој Радић.

Наведимо као пример превод у издању Бугарске академије наука:

”22. Хуни и славяни нахлуват в Тракия

През месец март на седмия индикт хуните и славяните нахлули в Тракня. При своите нападения те избивали мнозина, а други отвличали. Заловили също и военачалника Сергий, син на Вакх и Едерма, по-стария син на Калоподий, и ги взели като пленници. Намерили иякои разрушени места на Константинополската стена, минали оттам и извършили опустошения чак до Св. Стратоник.

(Българската академия на науките.Гръцки извори за българската история. – София, 1958. – Т. II. – 380 c.)

На српском:

22. Хуни и Словени упадају у Тракију

У месецу марту седмог индикта, Хуни и Словени су упали у Тракију. У својим нападима многе су убили, а друге отели. Такође су ухватили војсковођу Сергија, сина Вакховог, и Едерму, старијег Калоподијевог сина, и одвели их као заробљенике. Нашли су нека разрушена места на цариградском зиду, прошли туда и опустошили све до Св. Стратоника.”

(Бугарска академија наука, Грчки извори за бугарску историју. – Софија, 1958. – Т. II. – 380 c.)

Као што видимо и бугарски превод је истоветан ономе из Византијских извора за историју народа Jугославије.

Овде можемо само да констатујемо да ни у Бугарској очигледно нема никога ко испуњава ”незаменљиве услове” за ”озбиљним научним радом”. Испуњавају их само Крстић, Стојановић и Шаргић, наравно.

Погледајмо, када је реч о другим изворима, најпре догађај из 447-447 године о коме пише Приск (пореклом по свему судећи из трачког места Панион) у својој Историји:

Атила шаље цару Теодосију II (408—450) псланство у коме се налазе Едекон u Орест, Атилин писар, „родом из Сирмијума која je у Панонији крај Саве”. Taj крај je припадао Хунима ирема уговвору склопљеном са Ајецијем, западноримским војсквођом. У писму које посланици носe Атила Прети ратом ако му се не изруче пребеглице u тражи „да Ромеји престану да обрађују земљиште које je копљем освојено (од Хуна), и то по дужини од Паноније (тј. од дан. Срема) na током Дунава до трачког града Novae, a y ширину пет дана хода. Затим, да погранично илирско сајмиште не буде више на обали реке Дунава, као некада, него у Нишу, који je град, као од њега порушен, одредио за границу између скитске (хунске) и ромејске земље, a удаљен je од реке Дунава управо пет дана доброг хода”.[30]

Тибор Живковић овај одломак коментарише овако:

”Ако Атила помиње ромејске сељаке на територији коју је освојио шест или седам година раније, то јасно говори да се сеоско становништво задржало у својим старим стаништима упркос хунској инвазији. Оно је свакако било бројно с обзиром да је било предмет дипломатског сукоба између Хуна и Византије.”[31]

Дакле, Ромеји а не Словени или Срби да престану да обрађују земљу.

Погледајмо затим извештаје Прокопија из 545, 548, 550 и 551. године у којима се говори о томе да су Словени вршили нападе након преласка Дунава и вршили злодела над Илирима (становницима Илирика).

јесен 545:

”Десило се, наиме, да je једна велика група Словена (Σκλαβηνων πολϋς δμιλος)

недавно прешла реку Дунав, пљачкала тамошње крајеве и заробила врло много Ромеја.”[32]

548 година:

„У то време војска Словена (Σκλαβηνν στράτευμα), прешавши реку Дунав, почини страшна злодела над свим Илирима све до становника Драча (Έπιδαμνίων), убијајући и заробљавајући све одрасле људе на које би наишли и пљачкајући благо (χρήματα). Пође им чак за руком да освоје и много тамошњих тврђава (φρούρια) које су дотле сматране као сигурне, будући да их нико није бранио, и кретали су се тамо амо претражујући све по милој вољи. За њима су ишли илирски архонти са војском од петнаест хиљада људи, али нису имали смелости да се игде сасвим приближе непријатељима”.[33]

Следећи Крстићеву и Стојановићеву ”логику” морали бисмо да закључимо да Словени чине злодела над сопственим народом.

Пролеће 550 године:

”У το време војска Словена (Σκλάβηνών στράτευμα) у којој се прикупило највише до три хиљаде људи, пређе реку Дунав без ичијег противљења и, прешавши реку Марицу (Εδρον) без икакве муке, разделише се. Први њихов одред имао “je хиљадуосамсто људи, a други преостале (тј. око хиљадудвеста). Кад су са оба ова одреда, иако међусобно растављена, ступили у борбу архонти ромејске војске у Илирику и Тракији, били су неочекивано поражени…”.” [34]

551. година:

”Док je Герман у илирском граду Сардики прикупљао и уређивао војску и у свему се веома темељито припремао за рат, на земљиште Ромеја провали толика маса Словена (Σκλαβηνών όμιλος) као никад пре . Прешавши реку Дунав стигоше у околину Ниша (άμφί Νάϊσον ed., Ναϊσσόν L)…”[35]

Погледајмо и веома важан коментар Тибора Живковића у вези са овим догађајем:

”На повратку ове Словене Гепиди превозе преко Дунава уз накнаду од једног златника по глави. Претпостављамо и да су ови Словени продрли у Царство управо из Паноније.149 Питање које следи јесте, где су стална станишта ових Словена који у јесен 551. године пљачкају Илирик? Претпостављамо да су живели источно од Гепида, тачније, северно од Дунава и источно од Тамиша – дакле, североисточни суседи Гепида. Само тако можемо да објаснимо сплаварину коју су платили Гепидима. (подвлачење је моје, Д.М).”[36]

”Сиријски историчар Јован Ефески, који је као и Прокопије живео у VI веку бележи: „Та иста година, трећа по смрти цара Јустина (у питању је цар Јустин II, а година је 584), позната је и по најезди једног проклетог народа који се зове Славонима, који је прегазио целу Грчку, земљу Тесалију, и целу Тракију, освојио градове и заузео велики број тврђава, опустошио и попалио, народ бацио у ропство, а себе прогласио господаром целе земље у којој су се на силу настанили и у њој живели као у властитој, без страха. (…)

Себеос, јерменски историчар VII века, у оквиру догађаја из 590. године, саопштава да су варвари који живе поред Тракије (тј. на левој обали Дунава) бројним војскама нападали и разарали по Царству, настојећи да униште римску државу и народ.”[37]

Могли бисмо да неведемо још примера, али и ових неколико је сасвим довољно да укажемо на интелектуално непоштење (намерно користимо најблажи могући израз) Крстића и Стојановића.

Стојановић даље наставља:

”Веома интересантан је и податак ко је за ВИИНЈ превео ову кључну реченицу као и многе друге пасусе из визаитијских историјских извора о Словенима. То је Фрањо Баришић (1914-1988), хрватски историчар, који је похађао фрањевачку, дакле, римокатоличку класичну гимназију у Високом. Он је, како многи верују, био један од највећих југословенских византолога. Без трунке уплитања у њетову националност и римокатоличко средње образовање, морамо нагласити да он при превођену ове кључне реченице није испоштовао основни научни метод, а то је стручно превођење са старогрчког извора. Превод ове реченице је, понављамо, трагично лош. (подвлачење је моје, Д.М.) Њетов превод се ослања на нетачан латински превод (подвлачење је моје, Д.М.): „Mense Martio, indictionis VII, Hunni Sclaviqae Thraciam invaserunt‘‘.”

У напомени Стојановић каже: ”Баришиh је користио издање Ioannis Маlаlае Chronographia, y: Corpus scгiptorum historiae Byzantinae, ed. L. Dindorf, Bonnae: Impensis Ed. Weberi,1S31, 490. В.: ВИИНЈ, том III (1955), 84. Погрешан латински превод овог издања је исти као y PG 97, 710А.”

Као што видимо, Стојановић нам овде открива ко нам то фалсификује историју – Хрват, Фрањо Баришић. Истицањем његове националне припадности Стојановић нам указује на Баришићеве мотиве а посредно и на могуће налогодавце из Беча и Берлина. Стојановић не истиче да је Баришић само Хрват већ и ђак римокатоличке класичке гимназије. Тиме нам указује, прилично јасно, да је и Ватикан укључен у фалсификовање наше историје.

Да подсетимо, по псеудоисторичарима и конспиролозима, фалсификовање и брисање историје Срба као и забрана његов изучавања је тајни план моћних људи окупљених у осовини Беч-Берлин-Ватикан.

Корисно је да у вези са овим скренемо пажњу на двоструке аршине Крстића и Стојановића. Наиме, у уводу књиге они о Лаонику Халкокондилу пишу следеће:

”Међутим, погрешно би било ограничити утицај Георгија Гемистоса на младог Халкокондила само у сфери псеудонимије. Халкокондилов поглед на свет се умногоме поклапа са Плитоновим. Недостатак било каквог интереса за хришћанску веру, учење о Светској Души, перцепција ислама као легитимне религије а не као непријатеља хришћанства и ромејског идентитета, повратак хеленској култури као ефикасно средство очувања хеленског идентитета (подвлачење је моје, Д.М.) – све су то обриси Плитоновог погледа на свет у Халкокондиловом делу.” На страни бр. 29 кажу (у напомени) да се Плитон залагао да се поново установи старогрчка многобожачка религија.

Халкокондилови ставови и верска уверења Крстићу и Стојановићу, као што видимо, нимало не сметају и нису сумњиви, нити им представљају препреку да његово дело претворе у неку врсту свете књиге аутохтониста.

Како би нам бављење научном биографијом Фрање Баришића и његовим доприносима историјској науци, укључујући и историју Срба, одузело превише простора, поменућемо само да захваљујући њему знамо тачан датум смрти Стефана Немање, односно монаха Симеона, потоњег Светог Симеона Мироточивог. Баришић је доказе изнео у раду под насловом ”Хронолошки проблеми око године Немањине смрти”, објављеног у Хиландарском зборнику 2 (1971) 31–56.

Скренимо пажњу на то да Стојановић и превод Малалине реченице на латински из такозваног Бонског корпуса византијских писаца (Corpus scriptorum historiae byzantinae) означава као погрешан.

Након овога Стојановић наставља са изношењем псеудолингвистичких доказа са циљем да неупућене и лаковерне обмане и убеди да су ”Словени и Хуни већ били у Тракији, а не да су упали у њу”.

Крстићеви Стојановићеви псеудолинвистички докази у овом ”критичком преводу” неодољиво подсећају на Сокалову подвалу.

Након тога Стојановић даје свој превод Малалине реченице и наставља са доказивањем теорије о аутохтоности Словена и Срба на Балканском полуострву:

”Месеца марта, индикта седмог, подигоше устанак (буну) Хуни и Словени  [у] Тракији”.

 Очигледно, ово није никакав доказ о досељавању Словена на Балкан. Латниски и досадашњи ”југословенски” превод су погрешни и по свему судећи кривотворени. (подвлачење је моје, Д.М.) Када говоримо o Јовану Малали, не можемо а да не поменемо сведочанство преп. Теофана Исповедника (758/760-817/818), из његовог дела ”Хронографија,” који је јако сличан Малалином сведочанству:

”Τῴ δ’  αὐτῴ ἕτει ἐπανέστησαν οἱ Οὖνοι καὶ οἵ Σκλᾶβοι τῇ Θράκῃ πλήθη πολλά, καί έπολέμησα’ αύτήν, καί πολλούς έφόνευσαν καί ήχμαλώτευσαν.‘‘

Теофан Исповедник, Χρονογραφία, PG 108, 509BC

Ову реченицу смо поново цитирали из дела Patrologia Greaca, поново се чудећи како нико из црквених кругова више од једног века није обратио пажњу на погрешан превод који даје потпуно погрешне смернице о српској историји. По нашим болдованим (подебљаним) словима јасно је да и Теофан користи исте кључне речи које смо горе објаснили: глагол ἐπανέστησαν и именицу у локативном дативу τῇ Θράκῃ. Међутим, ову реченицу је у ВИИНЈ превела Мила Рајковић на следећи начин:

„Те исте године подигоше се на Тракију Хуни и Словени (οἵ Σκλᾶβοι) у великим гомилама и заратише против ње и многе убише и заробише” Она није користила поменуто издање Patrologia Graeca, већ издање de Boor-a из 1883. године. Међутим, овај превод је погрешан (подвлачење је моје, Д.М.)  . Са друге стране, у издању Patrologia Graeca налазимо следећи превод ове реченице на латинском језику: „Нос etiam аппо Hunni et Sclavi cum maximis copiis in Thraciam irruentes еат bello vastaverunt, multosque homines vel occiderunt, vel in captivitatem abduxerunt”.

PG 108, 510ВС

Превод са латинског на српски би изгпедао лвако: „Ове, пак, годинe Хуни и Склави (Словени), наваливши у Тракију с вепиким снагама, опустошили су је ратом, и много људи побили или одвепи у ропство”.  Јасно је да је и овај превод погрешан и, највероватније, кривотворен. (подвлачење је моје, Д.М.)  Правилан критички превод ове реченице са старогрчког текста требало би да гласи:

 „Ове, пак, године подигоше устанак (буну) Хуни и Склави [у] Тракији [у] мноштвима многим, и заратише [на] њу и многе убише и заробише.”‘‘

Након овога можемо само у најкраћем да ззакључимо да, по Стојановићу, ни један научник, не само наш него ни у свету уопште, не уме тачно да преведе неколико једноставних реченица са латинског или старогрчког.

Стојановић жели да докаже да су Словени већ били (живели) у Тракији (τῇ Θράκῃ) и унутар Тракије дигли устанак (ἐπανέστησαν‘).

Доказивати аутохтоност само на основу превода једне реченице из једног извора, не узимајући у обзир остале изворе (које ћемо касније навести), ни сазнања других наука је ништа друго него псеудонаучна лакрдија.

Погледајмо сада руски превод реченице из Хронографије Теофана Исповедника:

”л. м. 6051, Р. Х. 551.

В том же году появилось в Фракии великое множество гуннов и славян, и повоевали они Фракию, и многих убили и взяли в плен.” (Переводчики – Терновский Филипп Алексеевич (1838 – 1884), Оболенский Василий Иванович (1790-1847))

Превод са руског на српски:

”Исте године појавио се велики број Хуна и Словена у Тракији, и завојштили су на Тракију, многе побивши и одводећи у ропство.” Са грчког превели В. И. Оболенски и Ф. А. Терновски.

Да ли ће Крстић и Стојановић устврдити да В. И. Оболенски и Ф. А. Терновски нису умели тачно да преведу наведену реченицу из дела Теофана Исповедника? Да подсетимо, Ф. А. Терновски је био професор Кијевске духовне академије и доцент на катедри за црквену историју на Царском универзитету Светог Владимира, док је В. И. Оболенски био филолог, предавао је латински и грчки и преводио са грчког.

Погледајмо шта о овом упаду Кутригура и Словена пише византолог, проф. др Мартин Хурбанич (Martin Hurbanič) са Филозофског факултета Универзитета Коменског у Братислави.

”…цео одбрамбени систем је подбацио у великом налету Кутригура и Словена, који се догодио у зиму на прелазу 558/559 године. Нападачи су лако прешли Дунав и у одсуству већег броја (византијских) војника наставили да нападају јужне покрајине царства. Један део је зауставила римска војска у источној Тракији, али су преостали Кутригури успели да дођу до предграђа Цариграда,” пише професор Хурбанич.[38]

Један од разлога за лоше преводе са којима се неретко сусрећемо, у овом случају Крстићев и Стојановићев, јесте дословно превођење. Оно подразумева занемаривање контекста и превођење сваке речи за себе због чега се често назива и ропским превођењем. На тај начин се добија текст без смисла што је најочигледније при превођењу идиома. Узмимо као пример овај грчки идиом:

μου έφαγες τα αυτιά

Како ћемо га превести? Ако применимо Крстићев и Стојановићев метод онда ово морамо превести дословно као ”Појео си ми уши.” Шта Грк хоће да нам каже речима μου έφαγες τα αυτιά? Да смо му појели уши? Наравно да не. Поручује нам да говоримо или прегласно или превише.

У случају Крстића и Стојановића имамо превод који је подређен постављеном циљу. Превод користе као средство да би доказали псеудонаучну теорију о аутохтоности Словена и Срба на Балкану.

Филолог Жарко Вељковић о овоме пише: ”Грчки глагол epanístêmi значи ,,изазвати побуну против неког (epí + dat.), подићи побуну против неког (+ акуз.), подићи се против некога/подићи се против нечије власти (+ dat.).  У оригиналу стоји: epanéstêsan hoi Hoûnoi kaì hoi Sklâboi têi Thráikêi, што значи буквално: ,,Подигли су се Хуни ( = Кутригури) и Словени (не пише Срби, не пише Словини!) против (провинције) Тракије”, што значи да су – из угла ромејског василевса који је богомдани владар и околним ‘варварима’ — Кутригури и Словени извршили напад на ромејски суверенитет и власт у ромејској провинцији Тракији, што значи да су (војном) силом упали у Тракију.  Такође, могло би се — прецизније, према генералном значењу dat. у грчком — рећи да стоји буквално: ,,Подигли су се Кутригури и Словени НА (провинцију) Тракију”. Дакле, то је стилски реторизован начин да се каже да су они (војном [у ондашњем смислу]) силом упали у ромејску провинцију Тракију.”

Да бисмо све ово боље разумели, невешћемо и два примера из Новог Завета, из Јеванђеља по Матеју.

”ὃς ἐὰν οὖν λύσῃ μίαν τῶν ἐντολῶν τούτων τῶν ἐλαχίστων καὶ διδάξῃ οὕτως τοὺς ἀνθρώπους, ἐλάχιστος κληθήσεται ἐν τῇ βασιλείᾳ τῶν οὐρανῶν· ὃς δ’ ἂν ποιήσῃ καὶ διδάξῃ, οὗτος μέγας κληθήσεται ἐν τῇ βασιλείᾳ τῶν οὐρανῶν.”

Превод овога је следећи:

”Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небескоме. (Мт. 5,19)

Следећи пример:

” μέλλει γὰρ ὁ υἱὸς τοῦ ἀνθρώπου ἔρχεσθαι ἐν τῇ δόξῃ τοῦ πατρὸς αὐτοῦ μετὰ τῶν ἀγγέλων αὐτοῦ, καὶ τότε ἀποδώσει ἑκάστῳ κατὰ τὴν πρᾶξιν αὐτοῦ.”

Превод овога је следећи:

”Јер ће доћи Син Човјечији у слави Оца својега са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по дјелима његовим.” (Мт. 16, 27)

Дакле, да ли се у првом случају онај ко укине и изврши и научи,  већ налази у Царству Небеском? Не. Да ли ће, у другом примеру, Син Човечији доћи у слави или је већ дошао? Доћи ће.

Стојановић даље пише:

”Како видимо, и код Малале и код преп. Теофана је употребљена именица Склави (Σκλᾶβοι), расистички и потцењивачки назив за Словене, од речи склавос (σκλάβος, ό) што значи роб. (…) Није ни чудо што је дошло до овог устанка, јер сам назив упућује на ропску потлаченост и тешко ниподаштавање словенског, тј. српског становништва у Римском и Ромејском царству. Не можемо рећи са потпуном сигурношћy да су Малала и преп. Теофан баш овако називали Словене или су то умеци каснијих преписивача, али могућност ипак постоји.”

Овај пример добро показује како псеудоисторичари, а међу њима и Крстић и Стојановић, избирају само оно што им одговара. Ако Малала користи за Србе архаизирано име Трибали, и Крстић и Стојановић упорно покушавају да докажу порекло Срба од Трибала и њихову истоветност, зашто онда овде не примене исти критеријум и не покушају да докажу порекло Словена од робова? Наравно, ово је само реторичко питање.

Како је Спис о народима (О управљању царством) Константина VII Порфирогенита једна о најчешћих мета псеудоисторичара, и како су њихове тврдње да је овај спис фалсификат својеврсни псеудоисторичарски симбол вере, подразумева се да се са њим сусрећемо и у Крстићевом и Стојановићевом ”критичком преводу”.

На страни 275 Стојановић, између осталог, пише:

”На овом месту никако не смемо заобићи ни можда највећу ,,догму” наше историографије, а то је спис О уирављању царством (De administrando imperio), који је приписан ромејском цару Константину VII Порфирогениту. Нажалост, у круговима црквеног богословља нико се није позабавио овим више него важним питањем, иако од њега умногоме зависи не само историја и порекло српског народа, вeћ и од- нос СПЦ са Старим и Новим Римом. Сама констатација да овај спис не спомиње нико од других византијских историчара, па ни Халкокондил, да се он волшебно појављује тек у XVI веку и да његово прво издање објављује холандски сарадник језуита Јохан ван Меурс тек 1611. године је за било ког православног богослова више него сумњива. (…)

Међутим, сва деликатна научна питања у вези аутентичности и стила овог списа ипак нису тема ове књиге и захтевају мнотл детаљнију и обимнију анализу. Ипак, једном православном теологу који се дуго бави историјом догматских спорова у Цркви и који зна да су јеретици били склони фалсификовању манускрипата да би оправдапи своје учење, мора се појавити оправдана сумња у аутентичност списа De Administrando Imperio. Колико нам је познато, наши историчари никада нису поставили питање његове суштинске аутентичности. Није нам познато ни да смо икада имали домаће експерте који су били способни да изврше независну, валидну и детаљну научну анализу манускрипата овог или било ког другот византијскот историјскот извора. (подвлачење је моје, Д.М.) Све је почињало и завршавало се на ономе што кажу страни стручњаци, стране анализе, страни истраживачки радови, и то посебно они са Запада. Када је реч o De Administrando Imperio, наши новији научни радови никада не иду до краја научне критике, тачније речено, никада не крећу од почетка научне методолотије, јер не постављају питање да ли је овај спис дошао до нас у свом аутентичном облику. Више или мање, они се завршавају хвалоспевом о важности и круцијалности рада и дела Константина VII Порфиротенита.”

И овде поново видимо омаловажавање наших научних радника (”Није нам познато ни да смо икада имали домаће експерте који су били способни да изврше независну, валидну и детаљну научну ана- лизу манускрипата овог или било ког другот византијскот историјскот извора.”) али и отворене лажи (”Колико нам је познато, наши историчари никада нису поставили питање његове суштинске аутентичности.”). Да је реч о лажи а не о незнању закључујемо на основу следећих Стојановићевих речи:  ”Више или мање, они се завршавају хвалоспевом о важности и круцијалности рада и дела Константина VII Порфиротенита.” Дакле, познато му је да постоје радови који су се бавили овим питањем.

Да подсетимо, особа која се са оваквим ниподаштавањем односи према нашој науци и домаћим научницима и износи лажи предаје у  богословији Св. Кирила и Методија у Нишу.

Међу бројним научницима који су се бавили питањем списа Константина Порфирогенита, поменимо бившег директора Историјског института САНУ, др Тибора Живковића који је 1996. године магистрирао са тезом Славизација на територији Србије од VII-XI века, а докторирао 2000. године са дисертацијом Словени под влашћу Византије од VII до XI века (до 1025. год.). Неки од његовох радова на тему Списа о народима су следећи:

• „О такозваној “Хроници српских владара” из списа De administrando Imperio цара Константина VII Порфирогенита” (PDF). Византијски свет на Балкану. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 313—332 (2012);
• „Sources de Constantin VII Porphyrogénète concernant le passé le plus ancien des Serbes et des Croates”. Byzantina Symmeikta. 20: 11—37 (2010);
• „Constantine Porphyrogenitus’ Kastra oikoumena in the Southern Slavs Principalities” (PDF). Историјски часопис. 57: 9—28. (2008);
• „Contribution to the New Reading about the Constantine Porphyrogenitus` Statement on the Numbers of Croat Horsemen, Foot Soldiers and Sailors in Early 10th Century”. Byzantinoslavica. 65: 143—151. (2007);
• „Constantine Porhyrogenitus and the Ragusan Authors before 1611” (PDF). Историјски часопис. 53: 145—164. (2006).

Од млађих историчара поменимо Предрага Коматину, вишег научног сарадника Византолошког института САНУ који је, такође, објавио више радова у вези са Списом о народима, међу њима и следеће:

• „O hronologiji hrvatskih vladara u 31. glavi spisa De administrando imperio”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 42: 83—105. (2010);  
• „Идентитет Дукљана према De administrando imperio”. Зборник радова Византолошког института. 51: 33—46. (2014);
• „Constantine Porphyrogenitus, De Administrando Imperio and the Byzantine Historiography of the Mid-10th Century” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 56: 39—68. (2019);
• Константин Порфирогенит и рана историја Јужних Словена. Београд: Византолошки институт. (2021).

Тибор Живковић пише следеће о Порфирогенитовом спису:

”De adrninistrando imperio je спис настао на основу обавештења царских чиновника који су боравили у непосредној близини описаних племена или у областима где су односи између варвара и Ромеја били редовно одржавани, као и на основу службених списа из цариградских архива. Стога, тешко да му се може одрећи веродостојност или приписати покушај да “zaobiđe historijsku istinu” како je το тврдила Η. Клаић. Састављен као поверљив спис, који je царевог наследника и сина требао да упути у сложене односе Византије и околних варвара, у њему није било места за искривљивање тока историјских догађаја или лажног приказивања византијских суседа.” [39]

Занимљиво је, као што видимо,  да Стојановић дели неповерење хрватске историчарке Наде Клаић према Порфирогенитовом спису.

Наведимо сада и неколико речи професора Радивоја Радића о спису Константина Порфирогенита.

”Јоханес Меурсиус (1579-1639), професор универзитета у Лајдену и први издавач Порфирогенитовоr трактата о народима (1611), дао је царевом спису наслов De administrando imperio (скраћено DAI), како се и данас у византологији најчешће назива. Потпуно је нетачна тврдња да је Сипис o народима сачуван и приступачан само у латинском преводу. Научно утврђене историјске чињенице су спедеће: дело Константина VII Порфорогенита сачувано је у четири рукописа (наравно, грчка!). Најстарији – Codex Parisinus gr. 2009 – потиче из друге половине ХI века и припадао је цезару Јовану Дуки, угледном византијском великодостојнику и брату цара Константина Х Дуке (1059- 1067). На крају текста налази се кратка белешка кописте: „Књига цезара Јована Дуке, писана руком његовог секретара Михаила.” Тај рукопис настао, дакле, у византијско време – прецизније се датује у период од 1059. и 1081. године – и данас се чува грчком рукописном фонду Националне библиотеке у Паризу. Остала три рукописа сy млађи и потичу из XVI века: друти – Соdех Vaticanus -Palatinus gr. 126 је из 1509, а сачинио га је Антоније Епарх (1491-1571), познати хуманиста, пореклом са острва Крфа; трећи – Cоdех Parisinus gr. 2967 – настао је између 1509. и 1529; четврти — Codex Mutinensis gr. 129 — преписао је Андреа Дармари између 1560. и 1586. године. Дакле, сви рукописи Списа о народима настали су пре фамозног XVII века када је по „балканско-шпијунским” теоријама псеудоисторичара вршена некаква интервенција, односно када су, по др Деретићу, заправо и „написани” Порфирогенитови списи. У сваком случају, прича о антисрпској завери скованој у мрачним буџацима Ватикана и „преправци” или „првом” писању Порфирогенитових списа y XVII веку отпада као глупава ватрогасна шала,” пише професор Радић.[40]

Као што видимо, једина разлика између Јована И. Деретића и Александра Стојановића је што Деретић тврди да је Спис о народима ”написан” у 17. веку док Стојановић тврди да се то десило у 16. веку када се спис, како он каже, ”волшебно појављује”.

Професор Радић у вези са оваквим „балканско-шпијунским” теоријама псеудоисторичара пише следеће:

”Или, узмимо случај Житија светог Симеона које је написао Стефан Првовенчани у првој четвртини XIII века. Упркос чињеници да је сачувано једино у рукопису који се чува у Националној библиотеци у Паризу – Codex slav. 10 – a који потиче из краја XIII или друге деценије XIV столећа, дакле, у препису насталом неколико десетлећа после смрти Стефана Немањића нико за њега не тврди да је „чист фалсификат”. Напротив, посреди  је изванредан књижевни текст н неизмерно драгоцен историјски извор за средњовековну прошлост Cpбa.

Да ли ћемо, дакле, када ово знамо и када знамо да је Спис о народима Константина Порфирогенита сачуван у четири рукописа, прогласити дело василевса-писца за „чист фалсификат”? Наравно, да нећемо! (Псеудоисторичари cу га прогласили за „чист фалсификат” јер се оно што је цар написао о Ср6има не уклапа у њихове фантазмагоричне пројекције.)”[41]

Остатак књиге не завређује посебну пажњу па ћемо изоставити коментаре. Крстић и Стојановић, између осталог,  покушавају да докажу да је”српски живаљ насељавао Пелопонез још у давним временима” (стр. 292).

 ”Не грешимо када кажемо српски живаљ, јер је етноним Срби много старији од етнонима Словени,” пишу они,  али и ту је, да се још једном послужимо речима професора Радића, ”присутно… настојање да се силесијом тобожњих доказа, који нису одмакли даље од пустог домишљања, читаоци затрпају и да под тим “теретом”, као омамљени, поверују у натегнуте псеудонаучне конструкције.”.

О продору Словена све до Пелопонеза и њиховом присуству на Пелопонеском полуострву, о чему сведоче и бројни топоними, постоји обиље научних радова, а чињеницу да су досељени потврђује, између осталог, и то што су још у 10. веку били пагани.

”Иако византијски извори не користе појам Склавинија када говоре o Пелопонезу, знамо да je Словена тамо било у великом броју. Монемвасијска хроника и Константин Порфирогенит бележе веома занимљиве вести o процесу наметања византијске власти Словенима са Пелопонеза. Поименце знамо за постојање два, чини се велика племена, Језерита и Милинга, док су имена осталих, посебно оних у Ахаји у околини Патраса, занавек остала непозната. Према вестима Константина Порфирогенита можемо закључити на који начин се одражавала византијска власт према Словенима који су сматрани за покорене. 1. Словенског архонта постављао je стратег теме Пелопонез. 2.Обавеза Словена била je да дају потребну војску као и остало ромејско становништво. 3. Плаћали су порез разрезан на читаво племе, док je ствар појединачног плаћања препуштена самим Словенима да се између себе договоре, што je један од показатеља ограничене самостланости. 4. Имали су обавезе за јавне радове, вероватно поправке и одржавање путева, мостова, утврђења и слично.

Податак код Павла Монемвасијског сасвим јасно говори да су још почетком X века Словени са Пелопонеза, највероватније они са обронака Тајгета, били некрштени. У Житију Никона Метаноита такође налазимо сличну вест, где су изричито поменути Милинзи, “људи чије руке носе крв, који хитају злу и одишу убиством”, како краду стоку са манастирског метоха,” пише др Тибор Живковић.[42]

Ни то што за своја  истраживања користе Википедију (стр. 287-288) није ништа ново, о томе смо већ говорили.

Даћемо сада неколико напомена о прапостојбини Словена и досељавању

Чешки историчари Јармила Беднаржикова, Алеш Хомола и Зденек Мержински у књизи ”Селидбе народа и исток Европе. Византија, Словени и Арапи” (‘‘Stěhování národů a východ Evropy: Byzanc, Slované a Arabové‘‘, Jarmila Bednaříková , Zdeněk Měřínský , Aleš Homola) пишу о језику и простору на коме се одвијала етногенеза Словена следеће:

”С обзиром на чињеницу да највећи број заједничких елемената словенски језик има са балтским, даље следе везе са германским и иранским а неке сличности је имао прасловенски и са келтским, илирским и трачким, његов развој је морао да се одвија на територији између германског етноса на западу, балтског на северу, иранског на истоку и келтског, трачког и илирског на југу. … Етногенеза Словена се према томе одиграла јужно и југозападно од Балта а њихови северозападни суседи су били Германи, којима су Словени после Балта језички најближи. На овом месту такође треба констатовати, да се почетак доба словенске експанзије према филолозима временски подудара са датовањем настанка тзв. класичног прасловенског језика или се на њега наставља. Он је временски одређен годинама 400-800 нове ере и у вези је управо са завршетком процеса етногенезе Словена и временом њихове експанзије. Експанзија Словена је пак у следећим вековима довршила језичку мапу Европе до оног облика који у грубим цртама траје све до данас.” [43]

На ово додајмо да је први књижеви језик свих Словена старословенски који је формиран средином IX. века. Структура старословенског језика је веома слична структури прасловенског који, да још једном нагласимо, није писмено посведочен већ се реконструише поредбеним путем.

‘’Дуги ток посрбљавања старословенског језика и образовања српске редакције – српскословенског језика – завршио се током XII. века.’’ [44]

Најстарији сачувани датирани српскословенски споменици су потписи великог жупана Стефана Немање и кнеза Мирослава а налазе се на уговору потписаном 27. септембра 1186. године о потпис кнеза Мирослава на повељи написаној 17. јуна 1190. године. Од недатираних сачуваних српскословенских споменика то су Мирослављево Јеванђеље настало у последње две деценије 12. века, затим Вуканово јеванђеље, јеванђелистар настао око 1200. године и Хиландарска оснивачка повеља Стефана Првовенчаног настала вероватно у другој половини 1198. године.

Између појединих језика постоје упадљиве, систематске сличности на свим нивоима које су, претпоставља се, наследили од 367 заједнчког претка. Група језика који потичу од заједничког претка званог прајезик, чини једну језичку породицу. Породица се даље дели на гране, а више породица чини род. Језичка сродност се испољава и у језичком склопу и граматици. Српски језик спада у подгрупу јужнословенских језика. Заједно са другим словенским језицима, потиче од прасловенског језика и припада балтословенској грани индоевропских језика.

Са друге стране, илирски и трачки припадају палеобалканској (старобалканској) групи језика[45], док албански језик представља посебан огранак.

Поређењем индоевропских језика и реконструкцијом њиховог првобитног језичког система и протокултуре бави се лингвистичка дисциплина упоредна индоевропеистика.[46]

Када је реч о Трибалима и њиховом језику, проф. др Фанула Папазоглу у раду који смо помињали, каже, између осталог, следеће:

”Закључујучи ову главу можемо констатовати да је тешко било шта одређеније рећи о етничкој припадности Трибала. Језички материјал нас оставља исто тако у недоумици као и антички писци. Сигурно је само толико да је њихова територија у антици сматрана трачком, да је њихова веза с Трачанима била старија и јача него веза с Илирима и да су се у историјско доба измешали и с трачким и с илирским елементима. Једино кад бисмо располагали језичким материјалом за који бисмо били колико-толико уверени да потиче из времена пре овог мешања, могли бисмо се надати да ће једног дана њихов етнички положај бити боље осветљен. Такав материјал међутим не постоји и зато је најбоље задржати први утисак који се на основи наративних извора добија, а то је да су Трибали представљали посебну етно-политичку групацију у северном делу средишњег Балкана.”[47]

Према томе, Крстић и Стојановић тврдњом о континуитету трибалског и српског језика износе отворену лаж.

Када је реч о археологији као почетну тачку можемо препоручити књигу академика Валентина Васиљевича Седова, руководиоца за теренска истраживања Института за археологију Руске академије наука,  ”Словени у далекој прошлости”.

”Словени у далекој прошлости доносе преглед археолошких, лингвистичких, антрополошких и истраживања других наука која расветљавају раздобље које је аутор дефинисао као „период од времена издвајања словенског етноса из масива индоевропских племена Европе до Велике сеобе народа (крај IV – V век н. е.)“ (стр. 8), дакле доба у коме су Словени чинили „етничко и језичко јединство“… (…)

Аутор је текст поделио на десет поглавља, при чему прва два („Историја сазнања о Старим Словенима“ и „Етногенезеологија Словена“) заузимају око једне трећине текста. У осталим поглављима аутор хронолошки и просторно прати развој различитих археолошких култура у средњој и источној Европи, затим од културе звонастих погребних посуда (око 400 – око 100. п. н. е.) покушава што јасније да оцрта одлике материјалне културе која се приписује Словенима, њихово место у односу на остале етнојезичке групе из суседства и њихову интеракцију на различитим пољима.

Монографија… је, очекивано, опремљена обимним пропратним материјалом и критичким  апаратом који обухвата на десетине карата које илуструју различите  археолошке културе, неколико графикона који приказују развој језичких група, илустрацијe које приказују различите типове керамике, металних украса и других остатака материјалне културе који помажу у идентификацији различитих култура,” пише историчар Урош Миливојевић у приказу Седовљеве књиге.[48]

Када је реч о периоду од досељавања на Балкан као полазну тачку за уопштене информације можемо да препоручимо књигу археолога Марка Алексића ”Српске земље пре Немањића, од 7. до 10. века” у којој су у знатној мери коришћени и резултати новијих археолошких истраживања и њихових тумачења.[49]

За свако појединачно питање, пак, неопходно је консултовати неки од научних радова који се тим питањем баве. У вези са темом ове анализе пре свега препоручујемо радове др Тибора Живковића Етничке промене на територији данашње Србије у периоду од VI до X века[50] и Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века.[51]

Коначно, важно је да напоменемо да се на страници САНУ Споменици културе у Србији налази електронски каталога споменика културе у Србији који укључује и археолошка налазишта.

”У каталогу су комбиновани записи из више институција из Србије које се баве заштитом наслеђа, укључујући и библиографске референце које омогућавају даље детаљно изучавање представљених садржаја.”[52]

Оно што је веома важно јесте да су материјали дати веома прегледно, по временским осама (Палеолит, Мезолит, Неолит, Енеолит/ Бакарно доба, Бронзано доба, Гвоздено доба, Предримско доба, Римско доба, Пре Немањића итд.) тако да је претрага једноставна и брза.[53]

Навешћемо овде одломак из рада др Тибора Живковића ”Славизација на простору Србије од VII до XI века”:

”У изложеном раду, методолошки ослоњеном превасходно на историјскоантрополошке аспекте проблема нашег занимања, уз не малу подршку археолошко-лингвистичких сазнања, покушали смо да одговоримо на следећа питања: 1. Када je отпочео процес насељавања Словена на Балканско полуострво; 2. Да ли je аутохтони елеменат остао на просторима где je живео пре доласка Словена; 3. Где се налазио етнички простор Словена на Балканском полуострву и где су живели староседеоци; 4. Којом брзином се одвијала славизација ромејске популације.

Историјски извори епоха које смо обрадили довели су до следећих резултата:

1.Словени су трајно отпочели да се насељавају на простору данашње Србије у две етапе. У првој, која се може датирати између 614/617. године, словенски насељеници су углавном прошли преко територије Србије и спустивши се дубље на југ сместили на просторима античке Македоније, средње Грчке, Пелопонеза и Епира. Такође, један крак ове струје заузео je простор који би могли да омеђимо данашњом државном границом између Бугарске и Југославије са тежиштем у западној Бугарској. У другој етапи, 627-634. године, Срби, као водеће племе једног ширег племенског савеза, настанили су се у данашњој централној и западној Србији, Црној Гори, обухватајући источну Херцеговину и источну Босну на средњем току Дрине. У само раду дошли смо до закључка, ослањајући се и на резултате истраживања стручњака који су се овим проблемом бавили раније, да словенског насељавања Балканског полуострва није било пре истека VI века.

2.Показали смо да je градска популација Илирика већ у последњој четвртини VI века отпочела појачану миграцију пут безбеднијих делова Царства, налазивши уточишта, највероватније у Солуну и Тракији. Међутим, такође смо изрекли становиште да je бројније било сеоско од урбаног становништва, те да je оно могло преживети први словенски талас и склонити се на места мимо главних кретања Словена или у пределе који придошлицама нису привлачили пажњу. Тако je ромејски живаљ, потиснут из својих насеља, нова станишта организовао у неприступачнијим пределима где je извесно време остао на периферији словенског света. 3. Оно што смо закључили, на основу историјског, археолошког и лингвистичког материјала, дакле мимо антрополошких показатеља, јесте да су староседеоци остали на просторима средишњег Балкана у далеко већем броју него што се то раније претпостављало. У питању je један широки појас који je попут какве раселине раздвојио источну од западне јужнословенске групе a το je могао да учини само у случају да je та ромејска популација била изузетно бројна. Поред овог широког, етнички хомогеног простора чије постојања пре свега заснивамо на антрополошким и лингвистичким изучавањима, постојала су и острва Ромеја/Романа оријентисане у правцу север-југ почев од Сингидунума, Арсе, Призрена и потеса између Охридског и Преспанског језера. Историјски извори упућују на постојање изолованих група Ромеја/Романа у околини Сингидунума, Арсе и охридско/преспанског територија, док за Призрен податке црпимо из антрополошког материјала.

Закључили смо да славизација није била брз и једноставан процес који се одиграо већ почетком VII века. Другим речима, претпоставку да су Словени приспели на фактички испражњен простор, где су се Ромеји/Романи задржали на далматинској обали и по брдима, у основи прихватамо али уз ограду да су ти староседеоци били бројнији него што се то раније сматрало као и да су, испрва потиснути са својих станишта у плодним долинама и околине великих градова, од XI века почели постепено да се враћају и ступају у ближи додир са Словенима, Заправо, процес славизације од XI века улази у најважнију фазу у којој етничка карта Балканског полуострва почиње да поприма обрисе какве ће имати у тзв. “пуном” средњем веку.

Антрополошки приступ омогућио je сагледавање етничке припадности становништва Балканског полуострва и за она раздобља када историјски извори нису постојали (гвоздено доба) или пак за епохе где су они оскудни и мање подробни (предримско доба). Такође, антрополошки материјал био je од највеће важности приликом разматрања хипотетичне територије насељене хомогеним ромејско/романским живљем дуж линије Тимок-Скопље-Призрен. Поређењем антрополошког материјала са историјским, археолошким и лингвистичким, чини се да смо успели да употпунимо етничку слику Балканског полуострва за раздобље VII-XI века. У сваком случају потврдило се и у пракси да je антропологија наука од које можемо очекивати значајан допринос у разрешавању сложеног проблема какав je славизација. Антрополошки материјал, иако малобројан и територијално разуђен, незаобилазан je чинилац у сваком иоле значајнијем покушају одређивања распростирања етничких заједница на Балканском полуострву. Овде желимо да изнесемо најзначајније закључке до којих смо дошли посредством антропологије. 1. Несумњиво смо утврдили, заснивајући наша истраживања пре свега на напорима стручњака који су обрадили антрополошки материјал и одатле извели одговарајуће закључке, да je аутохтона популација средишњег дела Балканског полуострва почев од гвозденог доба па све до у римско доба, углавном брахикрана и мезокрана (са ретким одударањима као што je случај са материјалом из Криве Реке). Брахикранија и мезокранија су два основна обележја становништва овог простора и од те основе се мора поћи желе ли се пратити даљи токови етничких гибања и промена у време доласка Словена. 2. Антрополошки материјал приписан раним Словенима показује да je у питању долихокрана популација, што je на врло јасан начин раздваја од аутохтоног брахикраног типа. Док скелетни материјал са локалитета Ђонај код Призрена управо одсуством планокципиталије указује на несумњиво одвојен живот Словена и староседелаца, дотле антрополошки материјал из источне Србије (Песак/Корбово) показује, иако je долихокранија и овде више заступљена, на сажимање са староседеоцима. Такође, неколико брахикраних лобања са локалитета Ђонај, уколико je тачна наша претпоставка да се могу датирати у XI век, показује стапање аутохтоног са словенским елементом. VIII-XI век словенска поплулација населила je оне просторе одакле je аутохтоно становништво устукнуло пред дошљацима. Ипак, домаћи елеменат се задржао на ободима словенског етничког простора одакле je од XI века отпочео полако да се сажима са придошлицама. Међутим, на данашњем степену антрополошке истражености још немамо поуздане показатеље o бројчаном односу новопридошлих Словена и староседелаца на простору средишег Балкана у раздобљу између VII и XI века.

Историјски извори су показали да je насељавање везано за раздобље VII века a да je према антрополошким резултатима процес мешања са аутохтоним становништвом отпочео знатно доцније, највероватније крајем XI века.”

Аутор: Димитрије Марковић

---

[1] https://www.prometej.rs/prodavnica/istorija/laonik-halkokondil-dokazi-istorije/

[2] https://youtu.be/Z2cKOdl-yqM?si=k4YCXdPWoFqBAcxw

[3] https://ognjilo.com/laonik-halkokondil-prikaz-knjige/

[4]  DOSTÁLOVÁ, Růžena. Byzantská vzdělanost. Vyšehrad: Praha, 1990.

[5] https://www.pravenc.ru/text/2463117.html

[6] https://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus:text:1999.04.0057:entry=a)po/deicis

[7] https://izano.rs/vincanka-tracanka-balkanka-zena-muza/

[8] https://mistakisradio.blogspot.com/2013/10/JovanDereticIstorija.html

[9] https://teodulija.net/2021/03/27/%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B8-%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D0%B2/

[10] Anthony Kaldellis, Laonikos Chalkokondyles, The Histories (2 vols.). Dumbarton Oaks Medieval Library, 33-34. Cambridge, MA; London: Harvard University Press, 2014. xxii, 537; 559 pages. ISBN 9780674599185

[11] Poslední zápas Byzance, Laonikos Chalkokondyles, 1988 , Odeon, Překlad: Jan Kalivoda, Růžena Dostálová, стр. 344

[12] (цитирано према: Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Еволута, Београд 2015.)

[13] https://teodulija.net/2022/11/29/%D0%BA%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D0%BC-%D1%82%D0%BE-%D0%BE%D1%82%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%83/

[14] https://teodulija.net/2021/04/28/%D0%BE-%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B0/

[15] https://teodulija.net/2021/10/29/%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2-%D0%BA%D1%80%D1%81%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B5/

[16] Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016.

[17] https://www.kcns.org.rs/agora/poreklo-i-najstarija-istorija-albanaca/

[18] Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016,  стр. 30-44

[19] Caucasian Albania: An International Handbook, Jost Gippert (editor), Jasmine Dum-Tragut (editor), European Research Council (ERC) (editor), Deutsche Forschungsgemeinschaft (editor), De Gruyter Mouton, 2023.

[20] https://inslav.ru/publication/svod-drevneyshih-pismennyh-izvestiy-o-slavyanah-m-1994-t-i-i-vi-vv-1995-t-ii-vii-ix-vv

[21] Цитирано према: Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Eволута, Београд 2015.

[22] Раде Михаљчић, Јунаци косовске легенде, БИГЗ 1989., стр. 18

[23] https://pdfslide.tips/documents/rade-mihaljcic-junaci-kosovske-legende.html?page=1 (исто, стр. 16)

[24] Радивој Радић Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011,  стр. 237

[25] Димитрије Марковић, Сербонини сведоци : псеудоисторичари, неопаганизам и црква, Народна библиотека ”Милош Требињац”, Бајина Башта 2023, стр. 85-86

[26] https://teodulija.net/2021/05/04/%D1%82%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B5-%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D0%B8/

[27] Димитрије Марковић, Сербонини сведоци : псеудоисторичари, неопаганизам и црква, Народна библиотека ”Милош Требињац”, Бајина Башта 2023, стр. 80

[28] Димитрије Марковић, Сербонини сведоци : псеудоисторичари, неопаганизам и црква, Народна библиотека ”Милош Требињац”, Бајина Башта 2023, стр. 139

[29] https://pametnik.rs/clanci/kljucna+otkrica+o+falsifikovanju+istorije+srba

[30] ВИНЈ I, стр. 12-13

[31] Живковић, Тибор (1997). „Етничке промене на територији данашње Србије у периоду од VI до X века”. Гласник Етнографског института САНУ. 45 (1996): 89—100.

[32] Цитирано према: ВИИНЈ стр 36-37

[33] Исто, стр. 38

[34] Исто, стр. 41

[35] Исто, стр. 45

[36] Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века. Београд: Историјски институт.

[37] Предавање проф. др Радивоја Радића „Да ли су Срби народ најстарији?”

Предавање проф. др Радивоја Радића „Да ли су Срби народ најстарији?”

[38] Martin Hurbanič Stredoveký Balkán Kapitoly z politických, sociálnych a hospodárskych dejín juhovýchodnej Európy v 6. – 15. storočí.

https://fphil.uniba.sk/katedry-a-odborne-pracoviska/katedra-vseobecnych-dejin/clenovia-katedry/martin-hurbanic/

[39] Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века. Београд: Историјски институт.

[40] Радивој Радић Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 257-259

[41] Радивој Радић Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 265-266

[42] Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт.

[43] Stěhovánínárodù a Východ Evropy. Byzanc, Slované, Arabové. Praha : Vyšehrad, 2006. стр. 15-16

[44] Зоран Ранковић, Граматика црквенословенског језика, Врњци 2016, стр 14

[45] https://www.lingvistickitermini.rs/pojmovnik/indoevropska-jezicka-porodica/

[46] исто

[47] Фануле Папазоглу ”Средњобалканска племена. Трибали, Аутаријати, Дарданци, Скордисци и Мези.”

[48] Урош Миливојевић, Valentin Vasiljevič Sedov, Sloveni u dalekoj prošlosti, Novi

Sad, Akademska knjiga, 2012, 495 str

[49] Марко Алексић, ‘Српске земље пре Немањића, од 7. до 10. века, Лагуна 2020, стр. 11

[50] Живковић, Тибор (1997). „Етничке промене на територији данашње Србије у периоду од VI до X века”. Гласник Етнографског института САНУ. 45 (1996): 89—100.

[51] Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века. Београд: Историјски институт.

[52] http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/

[53] http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/timeline.php