Антони Пратканис (Anthony R. Pratkanis), професор психологије на Калифорнијском универзитету у Санта Крузу (University of California, Santa Cruz), у чланку под насловом
”Како продати псеудонауку?” наводи више тактика које користе лажинаучници да би ”продали” своје теорије, тј. да би друге убедили у истинитост својих тврдњи и теорија.
Као једну од тактика како ”продати” псеудонауку Пратканис наводи и ”произвођење извора кредибилитета и искрености”. У слачају ”наших” псеудоисторичара то су разне лажне титуле којима се ките као што су доктор наука, професор, академик и слично. Као један од разлога зашто је кредибилитет ефективно средство пропаганде Пратканис наводи чињеницу да кредибилитет спречава постављање питања. Ко смо ми да сумњамо у неког ”доктора”, ”професора” или ”академика”?
Уз име Радивоја Пешића који је ”открио” ”винчанско писмо” такође се често могу видети титуле ”професор” (10), ”универзитетски професор” (11) или ”професор доктор”. (12) На једном месту се наводи да је био ”члан неколико светских академија” (13) а у загради се дају називи две од тих наводних ”неколико светских академија”: Tiberina и Paestum.
Погледајмо најпре шта о Радивоју Пешићу пише проф. др Александар Палавестра у раду под насловом ”Измишљање традиције: винчанско писмо” (ОВДЕ):
”Но, пре свега: ко је био Радивоје Пешић? Његова личност стално нам измиче. Пошто у његовим књигама нема биографских података, погледајмо шта о њему пишу други. Како каже један његов биограф: „Радивоје Пешић (1931-1993). Родио се у Велесу, у Македонији. Средином 60-тих отишао у Италију. Тамо постао универзитетски професор. Открио винчанско писмо, превео Велесову књигу. Умро у Бечу. Његов значај схваћен је тек после његове смрти“ (Милосављевић 2006, 33). Каква штура биографија таквог великана! Новине су о њему извештавале издашније, али контрадикторно, наводећи разноразне институте и универзитете на којима је Радивоје Пешић наводно радио: истичу се Institut di Balcanologia, Roma /Trieste; Институт за оријенталне студије у Арецу, Instituto degli studi orientali, Milano, Катедра за оријенталну археологију Универзитета у Фиренци… Писало се чак и да је стручњак за оријенталну палеонтологију (Станковић 2004) и да је због дешифровања винчанског писма морао да бежи из Србије у Милано и Рим (Јовановић 2004). Богата и разбокорена каријера, нема шта. Само што, нажалост, нигде није доступна његова проверљива научна биографија и библиографија која би га квалификовала за овако престижна и угледна места, па се не треба чудити ако на италијанским универзитетима нико није чуо ни за многе од наведених катедара и института, а некмоли за професора Пешића.”
Уколико потражимо податке за академије (Tiberina и Paestum) поменуте у уводу видећемо да је реч о приватним удружењима а не о државним научним и уметничким установама.
Префикс „псеудо“ у термину “псеудонаука” потиче од грчке речи ψευδειν, што значи „варати, лагати или обмањивати“. Аналогно томе самопроглашене “академије” можемо (и морамо) означавати као псеудоакадемије. Неосновано присвајање звања академика на темељу чланства у удружењу грађана које у свом називу садржи реч академија и друштвеног и научног статуса које оно носи, води ка његовој девалвацији и наноси штету како науци тако и самом друштву. (Више о псеудоакадемијама ОВДЕ)
Да бисте добили неко од звања у академији Тиберина (Accademia Tiberina) (нпр. Matricula Tiberina, Accademico Associato, Accademici Residenti o Corrispondenti, Accademici Ordinari, Accademici Onorari) довољно је да најпре пошаљете попуњени образац за пријем, приложите биографију са фотографијом у боји и потврду да нисте осуђивани и да се против вас не води кривични поступак а затим да уплатитете одговарајућу суму. (14)
Занимљиво је, а у вези са тврдњама псеудоисторичара да нам историју забрањује, брише и фалсификује осовина Ватикан-Беч-Берлин, да на званичној презентацији Академије Тиберина налазимо податак да је папа Лав XIII овој Академији дао ”трајно гостопримство у палати Апостолске канцеларије‘‘ као и да су петорица папа били њени чланови (Пије VIII, Гргур XVI, Пије IX, Лав XIII, Пије XII). (15)
Ако на то додамо да је први муж Олге Луковић-Пјановић био познати хрватски лингвиста Братољуб Клаић, рођен као Адолф Клоц ( Adolf Klotz), члан Државног уреда за језик за време Независне државе Хрватске; да је Јован И. Деретић причао о томе како је врбован од стране Американаца; да је Горан Шарић не само завршио Католички богословски факултет него да је близак са Антом Пркачином, генералом ХВО и бившим начелником Генералштаба ХОС-а (Хрватске одбрамбене снаге) чији су припадници познати по коришћењу усташке шаховнице и поклича ”За дом спремни” као и и црних униформи; да је Александар Шаргић члан главног одбора ЛДП-а Чедомира Јовановића и да је анатемисан и одлучен од СПЦ итд. (више о томе ОВДЕ), очигледна је апсурдност етикете “бечко-берлинска школа” која се прилепљује нашим угледним научницима. Истина је потпуно другачија – псеудоисторија је средство које се користи споља у циљу изазивања кризе националног идентитета и извршења етноцида.
Интернет презентација Академије Паестум (Accademia di Paestum) је у тренутку претраживања била у изради (”Sito in costruzione”) тако да нисмо били у могућности да добијемо подробније информације о њој. Оно што је познато јесте да је њен оснивач песник и књижевник Кармине Манци (Carmine Manzi), али и ово је сасвим довољно да се закључи да је реч о приватном удружењу а не о установи Републике Италије. Такође, могу се пронаћи информације да је у часопису Академије Паестум ”Fiorisce un Cenacolo” могуће објављивање песме, приповетке или есеја али да је за то неопходно уплатити одговарајућу суму (16).
Као издавачи Пешићеве књиге ”Винчанско писмо и други граматолошки огледи” (17) наведене су издавачке куће ”Пешић и синови” из Београда и ”Дуган” из Милана.
Одмах иза ове информације налази се текст потписан са ”Euroanali-Dugan, Milano” у коме се, између осталог, каже: ”У другој половини 80-тих година, Euroanales – Grande Enciclopedia Contemporanea (у издању Dugan-Milano) остварила је знатан помак у квалитету: од традиционалног регистровања догађаја до промоција и потпоре у науци. Тако смо активно учествовали и подржали рад проф. Р. Пешића на винчанском писму, као првом људском алфабету.”
Уколико унесемо ове кључне речи у оквиру колективног каталога библиотека Народне библиотечке службе Италије (OPAC SBN, Catalogo collettivo delle biblioteche del Servizio Bibliotecario Nazionale) видећемо да је реч о монографији из 1986(?) године, издавача ”Дуган” из Милана, чији је директор Ники Дуган Батон (Dugan Baton, Niki) (18).
Остаје нам још питање ко је Ники Дуган Батон? Према информацијама новинара Марка Лопушине, у питању је Никола Дуганџија из Београда који је Југославију напустио 1955. године и живи у Милану. Ники Дуган Батон је његово измишљено име (алијас). (19)
Дакле, као што су поменуте академије, заправо, удружења грађана а не државне установе, тако ни у случају издавачке куће Дуган, очигледно, не можемо говорити о некаквом високом угледу и квалитетним научним издањима, напротив.
Аутор: Димитрије Марковић
(Извор: “Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква”)
Литература:
10) https://www.knjizara.com/Radivoje-Pesic-o6636
11) http://www.pesicisinovi.co.rs/index.php…
12) https://www.youtube.com/watch?v=5uIU6qNj0pI
13) https://www.knjizara.com/Radivoje-Pesic-o6636
14) https://accademiatiberina.it/diventare-accademico/
15) https://accademiatiberina.it/pontefici/
16) https://web.archive.org/…//www.accademiadipaestum.it/…
17) https://ivoandric.no/…/Radivoje%20Pesic%20-%20Vincansko…
ТЕОДУЛИЈА 