ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ БЕЗ ИЛУЗИЈА

ВАЦЛАВ КЛАУС

Уз сагласност аутора са чешког превео: Димитрије Марковић

Из биографије Вацлава Клауса на страници САНУ:

ВАЦЛАВ КЛАУС (VÁCLAV KLAUS) Eкономиста Праг, 19. 6. 1941.

инострани члан

Одељење друштвених наука

Чланство у САНУ
Инострани члан од 5. новембра 2009.

Школска спрема
Економски факултет Универзитета у Прагу, основне студије (1962); докторат (1968)

Запослење
Институт за економију Чeхословачке академије наука (1963-1970); Чехословачка државна банка (1971‒1986); Центар за економске прогнозе Чехословачке академије наука (1987-1989); Економски факултет Универзитета у Прагу, професор (1995‒); министар финансија Чехословачке (1989‒1992); председник Владе Републике Чешке (1992‒1997); председника Доњег дома Парламента Републике Чешке (1998‒2002); председник Републике Чешке (2003‒2013)

(целу биографију можете прочитати ОВДЕ)

Предговор чешком издању

Књига председника републике је покушај да се у данашњој немирној ситуацији погледа на Европу без ружичастих наочара, без илузија, строгим и немилосрдним погледом, који међутим није лични напад на конкретне политичаре, већ поглед на систем, који се у последњих пола века у Европи изградио, на систем, који је бивши председник Европске комисије Романо Проди упоредио са вожњом на бициклу – морају се стално окретати педале, да човек не би пао.

Изгледа то међутим тако, да се бицикла преместила са пута у fitness центар, стоји на ваљцима, бициклиста, наследник Романа Продија, окреће педале из све снаге,стално све брже,али реалност је негде потпуно другде.Реалност се креће,  а бицикла – политичари и европске институције – стоје у месту, а толико потребна реакција на кретање реалности изостаје.

Аутор књиге се најпре бави кратким приказом више од пола века трајуће историје европских интеграција, описује данашњу ситуацију, коју сматра за нестабилни (и зато неодрживи) међустав, труди се да на праву меру сведе реалне могуће доприносе интеграције континента у стриктно  економском смислу (за разлику од ”доприноса” пропагандистички изношених), покушава да објасни трагичну грешку оснивача прејекта европских интеграција, када су видели у државним творевинама у Европи зло а у континенталној интеграцији добро.

Излаз види у дубокој промени, како се код нас почетком деведесетих година рађе говорило, у трансформацији како европског социјално-економског система, тако и европског интеграционог модела.Предлаже повратак од излета ка еколошко-социјалној тржишној економији назад на тржиште, и од одозго дириговане унификације Европе ка активној сарадњи европских земаља.

Садржај:

Уместо предговора: зашто управо сада ова филипика ?

1) Кратки приказ историје

2) Данашњи међустав и његова инхерентна нестабилност

     2.1) Какву улогу у томе има Грчка

3) Превише оптимистичко схватање економских доприноса територијалне интеграције

4) Погрешно схватање позитива денационализације Европе и њене  ”комунитаризације”

    4.1) Мало скретање ка чешкој политици

5) Где тражити излаз ?

Регистар имена

Списак коришћене литературе

Уместо предговора: зашто управо сада ова филипика ?

Европска историја протиче у овом тренутку посебно убрзаним темпом.Не прође седмица, да не дође нека нова узнемирујућа, ако не управо катастрофична вест – баш док пишем ове редове, на свим интернет серверима је последња таква акутелност фактички крах белгијске банке Dexia, коју – у европском контексту помало парадоксално – води познати еврократа, бивши премијер Белгије Jean-Luc Dehaene, са којим сам се по питању погледа на европске теме више пута веома оштро сукобио.Ипак би можда било боље да је остао у политици.

Не прође седмица, да не дође до сусрета двојке Саркози – Меркел, који за нас и без нас – са забринутим лицима, али и са професионално увежбаним обећавајућим осмесима – ”решавају” будућност нашег континента.Не прође седмица,а да се негде у Европи не појави и на изборима не постигне изненађујући успех једна нова популистичка скупина (управо слушам на радију вести о резултатима пољских парламентарних избора и о новој политичкој странци, која као своју прву иницијативу хоће да из пољског парламента уклони крст).Не прође седмица, или пре дан,да највиши представници Европске уније не издају неко веома невероватно звучеће, али за јавност споља умирујуће саопштење са уверавањем, да ситуацију држе чврсто под контролом.А притом се нећу мешати у управо насталу кризу владе у Словачкој, где је Словачка премијерка постала жртва европске дужничке кризе.

Упркос разним саопштењима европских политичара је садашња економска стагнација и са њом спојена свеопшта несигурност људи-грађана због последњег развоја у Европи неоспорна реалност.

Исто тако су реалност трајне и  дубоке политичке разлике унутар земаља и међу њима, када се дође до питања куда и како у Европи ићи даље.Још један незаобилазан чинилац реалности је растући број јавно, и насупрот прошлости веома снажно формулисаних израза неслагања са развојем европских интеграција, које су по многима евидентно кренуле у слепу улицу.Јавна критика се међутим помало погрешно концентрише на највидљивији нефункционишући интеграциони пројекат, а то је заједничка валута евро (а помало се између осталог заборавља на други проблематичан велики европски пројекат, а то је Шенген).Европска криза садашњице је, подразумева се, далеко шира него ова два пројекта.

Осим интересне коалиције, која је од ЕУ егзистенцијално зависна,дакле политичари ЕУ,службеници ЕУ, интересне – медијске, бизнис, научне, уметничке – групе повезане са ЕУ и са људима паразитирајућим на европским пројектима у појединачним земљама чланицама, више скоро нико други развој у Европи не брани.Ваљда осим сањара о уједињеном људству ( а кад већ то не иде на целом свету, онда бар у Европи), који заједно са Карлом Марксом већ више од сто педесет година сањају о тренутку, када ће држава коначно умрети.За разлику од Карла Маркса, међутим, ови људи не верују да ће спас доћи од радничке класе или пролетеријата, већ ”скромно” назначавају, да ће спас доћи од њих самих.Критика, коју слупшамо, је међутим превише опрезна, већином је то само критика спољашњих, површинских појава или парцијалних ствари.О суштини се не говори, она остаје недотакнута.

Света мантра еврократа већ више од пола века истрајава недотакнута: европске интеграције су добро,па нека се у њима дешава било шта,нека ствари иду или не иду, нека је критике више или мање, нека се Европска унија као институција људима ма колико удаљава и отуђује, нека су трошкови за одржавање појединих интеграционих пројеката ма колико високи, нека се првобитна обећања ефеката европског интегрисања ма колико разликују од реалности.Посебно заводљиво је то са евром: као да су сви заборавили на јавно и посебно ауторитативно (према нама који сумњамо) изговаране, више од десет година старе изјаве еврократа, да онај ко задржи своју сопствену валуту, тешко ће за то платити ! Данас је потпуно јасно, да ниједна европска земља, која је задржала своју сопствену валуту, не пролази кроз дужничку кризу сличну Грчкој. ( Летонија је такву кризу прошла још пре глобалне финансијске и валутне кризе, иако није имала евро, али је имала за евро чврсто везан валутни курс свога лата, што је скоро исто то).

Овако то не може да се настави, иако решење није и неће бити једноставно и сигурно неће бити тренутно.Радиће се о дугорочном процесу.Не говорим такође о идеалним решењима, о решењима која се изводе  ”у вакууму” или на шаховској табли, на којој су фигуре а не живи људи, већ о решењима у реалности.Ова решења зато не могу имати лепоту и чистоћу теорије, али смер решења чист, јасан и у овом смислу ”леп” мора да буде.Евидентно је да је једно такво решење данас од стране европског естаблишмента  – упркос свој различитости реторике његових заступника – изношено: прећи од валутне уније ка фискалној унији (трансферне, прерасподељујуће) као уговорно укотвљен институционални помак.Цео мој текст који следи је наизменично експлицитна, наименично имплицитна полемика са овим покушајем даљег продубљивања европских интеграција, са овим даљим (сада већ – са суштинске тачке гледишта – готово дефинитивним) анулирањем сваког смисла националних држава, са овим повишењем ЕУ у улогу основног ентитета наших живота.

Данас већ не можемо да останемо на половини пута.Ова ”решења” морамо одлучно одбити, никако само овде одважније, онде мање одважно их критиковати или оспоравати.Хтео бих унапред да кажем, да мој став (за некога можда не превише европски солидаристички поглед) не искључује решити данашњу ситуацију у Грчкој (а евентуално и у другим земљама) тренутно и зато нестандардно и можда и противно са свим Мастрихтским и Лисабонским уговорима (који су на крају крајева такође само временски одређене ”људске” творевине).Ово ”нечисто” решење бих као једнократну цену за нестварање ”Савеза европских постдемократских република” прихватио.Скоро бих хтео да почнем да износим симболичну скраћеницу СЕПДР, на енглеском UEPDR.Једино дугорочно решење европског проблема  које нуди наду на успех видим и надаље у очувању доминације државе (националних држава у већини случајева, држава Португалаца,Финаца,Шпанаца,Ираца и других народа, чиме се наравно уопште не мисли на етнички чисте државе) и у другоразредности и извођености чега било континенталног што државе комунитаризује и ”глобализује”.Морам да се вратим на свој предлог из 2005 године, када сам након неуспешних референдума у Француској и Холандији у оквиру званично организоване ”рефлексије” на европске интеграције предложио стварање ОЕД, Организације европских држава (Vytvořme jinou Evropskou unii /Створимо другачију Европску унију/ , Lidové noviny , 16 јул 2005).Рекао сам у њему: ”Смисао чланства у ОЕД не сме да буде покушај реализације било каквих идеолошких или идејних циљева, већ само заједничка вера у то, да су чланске државе способне – у одређеним областима – деловати заједно.”

У случају Грчке би морало да се ради о једнократној помоћи а након проласка акутне кризе у овој земљи, о њеној сопственој одлуци у смеру  евентуалног мирног напуштања еврозоне (или о њеној одлуци о радикалној промени унутрашњих односа).

Да бих био добро схваћен – а странице које следе то ближе објашњавају – не борим се против Европске уније или господина Ван Ромпуја или Бароза, већ се борим против несрећног развоја Европе, чија проблематичност је већ данас потпуно евидентна.

Судбина чешког народа и његове државе од рационалне саморефлексије Европе веома зависи.Не верујем да смо – судбински или својим географским положајем – одређени да будемо само просте фигуре на европској шаховској табли (негде између Москве и Брисела).Управо супротно сигуран сам да имамо право и дужност да се бринемо – са сопственим непоновљивим искуством – о својим сопственим интересима.Тражи то од свих нас одређену храброст.Постоје примери у историји.Роналд Реган је у сложеној ситуацији на прелому седамдесетих и осамдесетих година  једнако одбио да капитулира пред интелектуалним трендовима тадашњег доба.Урадимо то такође.Читам управо издату књижицу Џозефа Рота (Joseph Roth) ”Филијала пакла на земљи” (Academia, Praha, 2001) и он је имао осећај, да Европа – у септембру 1993 – капитулира.”Капитулира из слабости, из лењости, из равнодушности, безидејности.” (стр.38)

Због тога текст који следи.

Глава 1

Кратки приказ историје

Прошлост, чак и она релативно недавна, почиње да буде веома брзо заборављана.Нисам међутим историчар.Из тог разлога ми у овој књизи није стало до педантног писања о детаљима, о ”писању под лупом”, јер неке ствари из те прошлости са проласком времена незадрживо постају ирелевантне.Није ми стало до детаљног систематичног разабирања ситних промена и покрета у више од пола века трајућем процесу европских интеграција.Није ми стало до анализе појединачних европских самита и са њима – према местима, на којима су се одигравали, називаних – уговора, јер би то ”утопило” основне и суштинске ствари.Због тога ћу пре радити са ”дебљом четкицом” и пробаћу да погодим основне промене трендова и тенденција.Можда би неко еволуцију европских интеграција сликао другачије, али ја бирам овај пут – са дубоким уверењем да је то исправан пут.

При погледу уназад је потребно кренути од тога да  садашњи европски интеграциони процес, формиран у главним обрисима након другог светског рата ни тада није био потпуна новина.Са тачке гледишта свог циља, али и неких коришћених метода је наставак дуго времена трајућих и стално се понављајућих покушаја за уједињење континента, којих је Европа од пада универзалне римске империје доживела читав низ.Њен пример је међутим снове о европском јединству изнова и изнова инспирисао.За разлику од намера Хабзбурговаца, Наполеона,Хитлера или Стаљина ради се сада о првом покушају уједињења нашег континента мирним средствима, и то путем споразума између главних моћних играча.Због тога овај покушај испада у суштини  невинији.

Идејни корени, из којих су поратне европске интеграције израстале, могуће је наћи у тридесетим годинама двадесетог века, дакле након трагичних искустава првог светског рата и велике привредне кризе.У неким утицајним политичким круговима – пре свега у Француској а постепено и у Великој Британији – почело је да јача уверење, да традиционално супарништво моћних  европских велесила има поражавајуће последице и да је неопходно да европске велесиле уместо супарништва и сукоба односе на континенту уређују у заједничком договору и на заједничку корист, поврх тога без уплитања мимоевропских играча, као што су тада биле САД и комунистичка велесила на истоку, Совјетски савез.

За могућност настанка таквог новог уређења била је као неопходан услов потребна еманципација кључне европске велесиле – поражене Немачке.У овом светлу је почео да се јавља версајски мир и на њему засновани европски односи као грешка, која искључује да би Немачка могла да постане кооперантан саиграч.Овде пак можемо да нађемо и логику касније толико осуђиване и проклињане политике уступака западних сила у односу на нацистичку Немачку.Ови покушаји су међутим тада пропали углавном зато, јер западни политичари за сличан пројекат нису нашли партнера у Немачкој.Хитлер је такође тежио ка ”новој Европи”, али Европи тотално подређеној Tрећем рајху.За споразумe са осталима није био заинтересован,  и никакве није намеравао да поштује.

Након пораза нацизма, у ситуацији потпуно измењеној хладним ратом, било је ипак још увек могуће предратне представе о европској сарадњи реализовати.Поражена, подељена, демократски и економски динамична и напредна Немачка, трауматизована, а тиме и успоравана својим ратним кривицама, почињала је да буде погодан партнер за испуњење представа француских ”отаца” европских интеграција Шумана и Монеа (Schuman, Monnet), који су још у предратном, па на крају крајева и у ратном периоду, спадали у заступнике француско-немачке сарадње.

Дешавало се то у одговарајућем историјском тренутку, када је био потпуно одлучно поражен један од оних империјалних покушаја,који са демократијом немају ништа заједничко – Хитлерова амбиција да створи ”нову Европу” која је водила ка страшном другом светском рату а која је Европу скоро уништила.А дешавало се то поврх свега у време , када су се у западној Европи још увек добро сећали, да ни кратко пре Хитлера није било много боље.Велика привредна криза, протекционизам, меркантилистичко затварање земље у себе, самовољност,ка конкурентној повољности (ма како привременој) тежећа девалвација, то је све изазивало огроман хаос, страшну незапосленост, економски пад.И у исто време осећај одсуства било какве наде , што је водило ка отварању врата за не мање империјални и не мање деспотски комунизам.(Није много фалило, и након рата је могао да прескочи из источне и средње и у западну Европу).

Паралелно са првим покушајима ка западноевропској интеграцији (коју су Западноевропљани поимали као европску интеграцију, јер земље источно од Рајне или Лабе и северно од Дунава нису свакако сматрали за превише европске – не могу а да не поменем познату изјаву Конрада Аденауера, да источно од Лабе почињу азијске степе) на истоку Европе јачало је ново империјално царство – Совјетски савез и са њим добровољно и недобровољно повезане сателитске земље укључујући и нашу.И то је Европу, односно западну Европу утишавало и мотивисало је да ради неке ствари заједно.

Све то је међутим било засновано на неколико веома спорних идеја, које су се – као што то сада добро видимо – Европи осветиле.Творцима концепта европских интеграција је успело да изграде и у свест људи пренесу кратак спој између Хитлеровог агресивног национализма (национализма у потпуности негативног типа) и било какве националне државе, и постојања националних држава уопште.То је била једна од фаталних грешака и наравно кључних лажи.У потпуности је била потиснута чињеница и огромна позитивна моћ здравог бескрајно продуктивног националног осећања, другачије речено позитивног национализма (на националном идентитету и лојалности заснованој држави), и кад је то – у историјском погледу – далеко уобичајеније понашање било какве националне државе^.1( О разлици између позитивног и негативног национализма и о националном идентитету веома инспиративно пише Џон Фонт (John Fonte) у својој недавно објављеној књизи ”Sovereignty or Submission”, Encounter Books, New York 2001, поглавље 3.)

Оснивачи идеје европских интеграција готово сигурно  – а ваљда и искрено – видели су тада, а виде и данас само негативне црте националне државе.Успели су да од тога изграде једну од одређујућих идеја целог концепта европске интеграције.Заједно са тим је играла своју значајну улогу и идеја, да су  европске државе мале, и због тога не могу да се надмећу са велесилама попут САД и СССР (на земље типа БРИК се тада још није мислило).Због тога је био – потпуно у духу Орвеловог концепта књиге ”1984” – примењиван за некога вероватно привлачан аргумент, да ће једино уједињена Европа постати моћни партнер ових великих земаља.Не знам, са чим и у чему би Данска, Аустрија,Литванија или Република Чешка имали да се надмећу са велесилама.Ниједан грађанин ових земаља овакве амбиције никад није имао (и нема их ни сада), имали су их само неки од њихових политичара и има их сада – утолико јаче – европски естаблишмент.

Истовремено из ових, али и других разлога, идеја најпре само економскке интеграције, дакле економске сарадње, узајамног отварања, либерализације трговине, одстрањивања баријера које онемогућавају слободно кретање робе и услуга, али и радне снаге и капитала, стекла је у западној Европи одмах од почетка толико масовну подршку.Било је претпостављано, да је то економски пожељан корак, и истовремено је са тиме била и изношена хипотеза да економски повезане (а тиме до извесне мере међу собом економски зависне) земље неће сигурно међу собом никад ратовати.И данас сам стално изнова и изнова изненађен, када ми се приликом критике неких конкретних, потпуно предметних проблема европског функционисања мимо било каквог контекста упућују примедбе, да сам вероватно у праву, али бар влада мир.Нећу рађе ни помињати, како су сличне изјаве звучале у комунистичкој ери и како њихову неискреност и неистинитост нисмо могли да преживимо.

На овој идејној бази је 1957 године настала прва – на интерговернменталном принципу грађена – форма европских интеграција, Европска економска заједница (ЕЕЗ), уколико апстрахујем од пређашњег покушаја Европске заједнице за угаљ и челик и од паралелно са ЕЕЗ настале Европске заједнице за атомску енергију (ЕУРАТОМ), слово Е (економска, примедба преводиоца) у њеном називу било је сматрано у тадашње време за кључно, одређујуће и довољно.Знам, да бива аргументовано – и разним цитатима ”отаца оснивача” се то може доказати – да су већ тада постојали политичари, који су ову фазу интеграције сматрали само као тактичку међуфазу, која не може да се прескочи било зато што људи, грађани појединачних европских земаља, ништа темељније не би хтели (и у овом тренутку то без сумње не би хтели ни њихови ”национални” политичари), или зато, што се ионако мора кретати од једноставнијих форми ка сложенијим, и из овог разлога се виша форма интеграције одмах на почетку не би могла – чак иако би то био циљ – реализовати.Један од ових ”отаца оснивача” Жан Моне (Jean Monnet) изговорио је 30 априла 1952 у УН речи за памћење: ”Људи у Европи морају да буду вођени ка наддржави, без тога  да знају, шта се са њима дешава.” Ове Монеове ”искрене” речи не би требало да буду заборављене.

Упркос томе мислим, да је ЕЕЗ (без наших земаља средње и источне Европе, које су уместо тога скоро у исто време заједно са СССР изградиле СЕВ) одговарала тадашњој реалности, имала истинску подршку грађана почетних шест земаља, које су ЕЕЗ твориле, и била и економски рационална, и економски корисна.Језгром овог типа интеграција су постале зона слободне трговине, царинска унија и заједничка пољопривредна политика ( у суштини систем планирања, управљања и дотирања пољопривреде, који је имао и има црте сличне ономе, што смо познавали из комунизма).Опет понављам, да ми је стало до грубих обриса типа система, никако до детаљног пописа шта се све већ тада у ЕЕЗ радило заједно и организовано.

Опште је познато, да нису сви  форму интеграција оваквог типа тада желели.И ЕЕЗ је почињала да се означава неким амбициознијим цртама, зато је паралелно са њом – 1960 године – настала ЕFTA, Европска асоцијација слободне трговине, која је од почетка – на челу са Енглеском – показивала, да неће никакву дубљу осим економске интеграције.Када се Енглеска, за време владе конзервативаца на челу са премијером Хитом (Heath), почетком седамдесетих година предомислила и ”прешла” у ЕЕЗ, шанса за било какав алтернативни европски интеграциони пројекат је нестала, иако ЕFTA са Швајцарском, Исландом, Норвешком и Лихтенштајном постоји и данас.Добро се сећам, како сам од стране ових земаља – пре свега Швајцараца – на почетку деведесетих година био мамљен, да у ЕFTA уђе и наша република.

ЕЕЗ – иако је још увек реч о ”мирним” интеграцијама – почела је да потпуно законито ствара своје европске канцеларије, своју сопствену европску бирократију, своје ”европске” политичаре, своје лобисте, своје упућене и од европских интеграција зависне новинаре, просто постала је и сама бизнис (и велики послодавац).И ти људи, који су у њима седели, и ове европске институције, као увек у прошлости, почели су да живе својим сопственим животом и почели су да се – испочетка полако и опрезно, али упркос томе доследно – осамостаљују и извлаче из улоге простог службеника чланских држава, што је била њихова првобитна улога.Истовремено је почела да се ствара – било имплицитно а у сваком случају само поступно – европеистичка идеологија, коју називам европеизам (погледајте мој текст ”Шта је то европеизам ?” ²) која је почињала да види даље у времену и простору и која је почињала да формулише и пропагира црте будућих интеграционих фаза.Важан моменат у овом смислу био је тзв. Вернеров извештај из 1970 године, где се између осталог први пут јавља идеја заједничке европске валуте.³

Друга очигледна фаза европских интеграција је било изостављање слова Е из назива, дакле промена из ЕЕЗ у ЕЗ, Европска заједница (сједињењем свих трију претходних заједница,) али и са амбицијом да се јасно назначи, да ће се у европским интеграцијама радити и о другоме осим економских ствари.До ове промене је дошло на прелому шездесетих и седамдесетих година.

Отприлике у исто време број од првобитних шест земаља је порастао за Велику Британију а заједно са њом и Ирску и Данску (од 1 јануара 1973), и број земаља чланица се тиме усталио на цифри од девет.Квалитативно се није ништа променило ни са доласком три следеће земље – Грчке (1981), Шпаније и Португала (1986) – до којег је дошло деценију касније.Највећа промена је било вероватно то, да се значајно повећала унутаревропска прерасподела, управо као помоћ овим трима мање развијеним земљама европског југа.(Сличан обим помоћи више никада после – све до данашње Грчке – није био реализован.Због тога су остале разочаране земље средње и источне Европе, које су двадесет година касније  по свом уласку у ЕУ очекивале исту дарежљивост.)

И даље је међутим у називу европског интеграционог удружења остало слово З, које је назначавало, да се ради о савезу земаља, никако о – за сопствени суверенитет појединачних земаља ускраћујућем – ентитету, да се не ради дакле ни о федерацији, ни о наддржави.Грађанин је остајао грађанин своје државе, региони су остајали региони (окрузи, покрајине, савезне републике) својих држава, још увек је важило, да се ради о Европи држава, никако о Европи региона, али ни о Европи појединачних грађана.

Бриселска бирократија је расла (нарочито након потписивања ”Јединственог европског акта” у фебруару 1986, који је постао основа ”јединственог европског тржишта) и заједно са њом је расла и њена моћ, број људи издржаваних у Бриселу или од Брисела је нагло растао, европеизам (никако европејство, то је нешто друго) и његов утицај је јачао и ово све је доживело врхунац са активностима француског председника Европске комисије Жака Делора (Jacques Delores), који је постао главни идеолог и реализатор корака напред.До њега је коначно дошло почетком деведесетих година тзв. Мастрихтским уговором из децембра 1991.

Европска заједница (ЕЗ) се променила у Европску унију (ЕУ).Већина европљана то вероватно није ни приметила, посебно ми смо били толико исцрпљени својом радикалном и тешком трансформацијом из комунизма у слободно друштво са парламентарном демократијом и тржишном економијом, да се томе нисмо уопште посветили.Имам међутим са извесним  задовољством право, или дозволу, да припоменем, да сам већ тада на разним својим наступима говорио о разлици између интерговернментализма и супранационализма и да сам знао, да нас Жак Делор (Jacques Delores) води од овог првог ка овом другом.

Већ тада сам тешко подносио – са свешћу, да ћемо у ЕУ пре или касније ступити – када је негде око 1992 године Жак Делор почео да тражи ”душу” Европе.Добро је схватио да запалити Европљане за Европску унију (никако за Европу, јер њу сваки нормалан човек који живи у Европи природно и аутентично поштује) само ”ниским” аргументима о економској користи неће ићи.Било је потребно нешто духовно, и отуда Делорово ”обожење” Европе.Знам такође, да се тражење душе Европе нашим домаћим противницима тржишта и тржишне економије (коју су називали ситнотрговачким системом) страшно свиђало, и није то била само традиционална левица социјалистичког или комунистичког типа, већ и нова левица људи из табора председника Хавела (о њиховој идеологији сам у својој књизи Kde začíná zítřek /Где почиње сутрашњица / Euromedia -Knižní klub, Prahа 2009, говорио као о Хавелизму).

Све више и више је људима у Европи почињало, додуше касно, али ипак почињало бити јасно, да је унија нешто квалитативно различито од обичног савеза држава.Унија је почела  – и то веома јасно – да доминира над појединачним државама, и то не само путем транскрипције уговора, увођењем нових легислативних аката, формулацијом разних ”обавезних” докумената, већ и хиљадама појединости – каква је била пропагација девизе Европа региона (чиме се мислило никако држава), писањем уџбеника европске историје, где се намерно потискују народи и државе ( Леонардо да Винчи је према једном од њих, који имам на столу, европски,а никако италијански сликар), бриселска бирократија издаје карту Европе, где су називом дати само региони,а не државе ( у британском парламенту претресани скандал, када су на – у Бриселу направљеној мапи – били називи Енглеске, Велса, Шкотске, а уопште не Велике Британије) итд.Европско је дошло на прво место, национално на друго место.До Мастрихта је то било обрнуто.

Ово нису моје нове мисли.Пре десет година, у децембру 2001, написао сам чланак ”10 let od Maastrichtu” /10 година од Мастрихта/⁴  који је између осталог садржао и следеће реченице:

 ”Потписивањем тзв. Мастрихтског уговора се Европска заједница променила у Европску унију.Наизглед се није десило ништа друго осим измене једног слова – укратко се променила из ЕЗ у ЕУ.

Десило се то на самом крају кључног двадесетог века, у току којег је Европа два пута умало уништила саму себе.Десило се то у тренутку, када је дефинитивно завршио комунизам, када се чинило, да је навек победила слобода, и када смо се надали, да су опасне идеологије прошлости дефинитивно дискредитоване.Показало се, нажалост, да то није тако. (…) Дух времена (а овде  сада – као прикладна – иде немачка реч Zeitgeist) се поново искривио, слично као што је било на почетку двадесетог века.

То се Мастрихта веома тиче.Он је производ нове идеологије, идеологије европеизма, која је конгломерат (или амалгам) низа пређашњих парцијалних нелибералних ставова.Мастрихт је значио квалитативни прелазак од заједнице суверених европских држава ка унији, која је надређена државама, и која се зато труди да добије свој мандат и свој ауторитет од региона или директно од појединачних житеља Европе.Ради се о новодобом уједињењу Европе, које је од стране њених пионира сматрано за победу над њеном фрагментацијом у прошлости.Трошкове и приходе овог уједињења нико озбиљно не упоређује, односно априори се претпоставља, да су његови трошкови нулти а приходи високи.Ову претпоставку треба испитати.Политички трошкови и приноси се тешко упоређују, јер нису директно квантитативно мерљиви, али то не значи да не треба да пробамо да их анализирамо.Утолико је више потребно анализирати квантитативно мерљиве економске трошкове и приносе.

Видим један значајан ”трошак”, или пре претњу.Историчари нам доста уверљиво доказују, да је фрагментација Европе – у поређењу са другим великим империјама – створила њену слободу.Једнозначно то имплицира, да најзначајнију гаранцију индивидуалних слобода представља демократска национална држава и да је у овом смислу велика целоконтинентална унија, контролисана једним централним ауторитетом, неспорна опасност.Ни у најмањем зато не сумњам у то, да очување националне државе значи кључну претпоставку опстанка либералног демократског друштва.

Мастрихтски европеизам је производ нелибералних идеја које нажалост нису привилегија социјалистичког или социјалдемократског става, већ и демохришћанског става.Године 1993 француски (несоцијалистички) премијер Balladur на питање, шта је то тржиште, изрекао је речи за памћење: ” Тржиште је закон џунгле, то је закон природе.А цивилизација је борба против природе.” Бојим се да данас у Европи постоји широка коалиција људи, који ово такође мисле и који управо на овоме темеље своје поимање европејства.Под изговором отклањања ратова, успешног надметања са другим континентима, лажног интернационализма и ослобађања руку за амбициозне активности политичара  и бирократије (захваљујући ослобађању од унутрашњеполитичке одговорности и ”accountability”) настаје нови друшвени ред.Европски ”председник” Романо Проди је прошле године у новембру рекао на банкарском форуму у Франкфурту, да је ”интерговернментализам (или заједница суверених држава – В.К) рецепт за неодлучивање и, у најбољем случају, рецепт за то, да се пут напред оснује на најнижем заједничком именитељу”. Романо Проди тиме потпуно јасно говори, да жели активизам одозго и да хоће да иде даље а никако у складу са оним ”последњим”, који се одлучи да приступи овој или оној иницијативи, већ према оном првом или оним првима, који долазе са овом или оном иницијативом.А они последњи морају да је прихвате.”

Не могу да одолим а да не додам овоме данашњу, веома актуелну примедбу: Скоро је фасцинирајуће, како никако сличне, али потпуно идентичне речи користи данашњи Проди, Жозе Мануел Барозо, када је 28 септембра 2001 изнео у Европском парламенту следећи говор: ”Темпо нашег залагања не може да буде одређен најспоријим чланом.Ми смо међутим у ситуацији када најспорији члан даје свој темпо свим осталим чланским државама!” За Бароза из овога једнозначно произилази, да ће бити неопходно у Лисабонском уговору  извршити још радикалних измена, пре свега дефинитивно наметнути принцип једноумља.То је страшна аргументација.Када чланска држава користи као аргумент свој национални суверенитет, Барозо на то каже: ”Нема право да блокира кораке осталих, који једнако имају свој државни суверенитет, и уколико желе да иду даље, онда би за то морали да имају могућност.” (Европски препород – Говор о стању Уније”, 2011, Стразбург).То је скоро невероватан аргумент, али мене се то тиче – Барозо је поред Петра Нечаса мој други ”председник владе”.

Још бар две кратке примедбе.Заводљиво је када Барозо говори о препороду, без да је способан и за најмању критичку анализу прошлости.Препород је за њега само и једино дубља и дубља Унија.Пут напред, препород, води једино преко дубље и дубље Уније и све се мери брзином овог кретања.Због тога су неке земље спорије, док дођу до исправног разумевања ствари.Готово је искључена могућност, да могу да размишљају другачије.

Управо о томе је био Мастрихт.Био је онај историјски прелазак Рубикона, иако је много тога било усмерено ка томе већ раније.Познати енглески либерал ( и познати коментатор наше плишане револиције) Т.Г Аш (T.G.Ash) је ове године написао: ”Свака претходна алијанса, коалиција, споразум, империја, заједница или унија европских држава се пре или касније распала.” Важило је то у прошлости – важи ли и данас ? Мастрихт је значио велики корак ка учвршћењу или зацементирању унутаревропских веза (да се случајно некад не распадну) али о ризицима овог преласка од институције која гарантује европски либерализациони процес (што је било формирање заједничког тржишта на основу Римског уговора) ка европској наддржави (на основу Мастрихтског уговора) нико неће да слуша.

Овом своме десет година старом тексту немам разлог ништа да додајем, бољу формулацију нисам способан да створим, због тога је остављам без измена.Проблем је пре то, да на текстове овог типа није било за целу деценију реакције, да су били игнорисани, ако не карикатурисани и исмевани.Били су ауторитативно означавани као евроскептички и то је за све ово време било довољно – аргументи нису били потребни.Одлучивао је не аргумент, већ ауторитет.За допуњење историјског изношења наводим, да је од 1. јануара Европска унија била проширена Финском, Аустријом и Шведском, дакле на петнаест земаља.

Мастрихтским уговором европски институционални развој се нажалост није завршио.Еврократе су исправно осећале, да цео процес још ни издалека није завршен, и по истеку једне деценије су се усудили на даљи радикални пројекат – укотвљење текућих промена и њихово гурање далеко напред у форми европског устава, која је имала да води ка рађању новог ентитета на мапи светске политике и која је имала – коначно – да одгурне појединачне националне државе, дефинитивно у позадину.

Изнова морам да инсистирам на томе, да сам о томе још у априлу 2004 написао реченице, које немам разлог да мењам⁵ :”Европски устав (или, ваљда тачније, Уговор о Уставу за Европу) је превише дугачак, превише сложен и за нормалног смртног човека текст који се не може одгонетнути, а који ће – иако нечитан, непростудиран, и зато у својој суштини несхваћен – на суштински начин имати утицаја на животе житеља оних земаља европског континента, за које постане њихов највиши уставни документ.Утицаће на живот свих њих, дакле како оних којима се не свиђа, тако и оних, који мисле, да га чак ни не морају узимати на знање. (…) Ради се о кључном документу, у својој основи револуционарном.Оним што доноси, је ван сваке сумње потпуно посебан, иако се његови творци и заступници труде да његов значај на све начине прикрију.Из добрих и за њих разумних разлога не желе да о његовом стварном значају знамо.

У својој суштини овај документ представља одлучујући корак од Европе држава ка Европи једне европске државе.Представља корак од добровољне и стално изнова и изнова договаране и потврђиване сарадње европских држава у хиљаду конкратних случајева, ка једном и заувек важећој доминацији органа и институција целоевропских над националним органима и институцијама.

Представља корак од државе као резултата колективности јавног живота људи који живе у Европи ка потискивању њиховог суверенитета и ка предавању суверенитета наднационалним творевинама.

Представља корак од досад, од ниоткога и ничега оспораване различитости и самосталности европских народа ( од покоре према њима) ка покушају да се створи заједнички, и зато што више ”једнородан”, потпуно нов, до сада непостојећи европски народ ( а заједно са њим и заједнички европски симболи, знакови, и други спољни атрибути).

Све ово, и много тога још, није могуће ни у ком случају оспорити, иако то многи ”Европљани” или самозвани ”власници европејства” већ дуго покушавају.

На ратификацију поднет ”уставни уговор” – и нема сумње о томе, да се самом употребом речи устав хтело истаћи, да се ради о документу потпуно суштинског значаја – био је написан и у владама појединачних чланских земаља изнет од стране оних, који изразито убрзан унификациони развој на европском континенту желе и који се за њега већ низ година, или чак деценија залажу.Аргументи које у његову одбрану користе, су стари и познати кроз цео двадесети век.И нису их користили једино људи са племенитим намерама.

Националну државу ови људи сматрају за остатак трагичне, више мање варварске европске прошлости ( која је у њиховим очима трајала све до настанка Европског интеграционог пројекта педесетих година), за главни, ако не и једини узрок ратова, до којих је на европском континенту у овој варварској прошлости долазило, за плодно тле за понављајућу појаву недемократских, тоталитарних режима, за превише малу територију за одлучивање о ”великим питањима” човечанства, и на крају за слаб противтег великим земљама других континената, које су опасне због тога што им фали онај просветљени европски поглед на свет, чији су искључиви власници управо данашњи аутори европског уставног уговора.

Целоевропску државу, напротив, ови људи сматрају за предступањ просвећене, безпроблемске, одозго и мудро вођене будућности, за гаранцију непостојања ратова, за поузданог гаранта слободе, демократије и људских права ( и то чак навек), за власнике великих видика и прегледа, за ефикасну – са бољом идеологијом и ”вишим вредностима” опскрбљену – противтежу другим силама.

Европски демократи,у које се сврставам ( и то како по речи европски, тако и по речи демократи), виде то напросто другачије.Језгро Европе и гарант њене добре будућности за њих су ( и увек су биле) националне државе.Наднационалне или паневропске институције и свакојаки покушаји да се Европа овлада и управља њоме из једног центра су увек изазивали неслободу, национално тлачење, подређеност великим и друге сличне појаве.Због тога су били пре или касније напуштени.

Аутори овог текста, насталог на почетку обећавајућег двадесет и првог века, добро знају да житељи европског континента, који – на основу сопственог искуства и искуства читавих генерација својих предака – цене своје држављанство и своја грађанска права  у оквиру постојећих националних држава, овакав суштински, и у погледу својих последица несагледив, може се рећи управо ”мисијски” корак или скок у непознато не желе.Због тога се труде да њихов стварни став о овим стварима не узимају у обзир – под изговором, да обични људи одлучивању о овако великим стварима нису још дорасли ( и уосталом никад неће дорасти), и да зато морају да буду навођени од стране оних који су томе – као самозвана авангарда – дорасли већ давно.Много би могло да се напише о томе, шта је сакривено иза овог њиховог осећаја.Могло би да се напише много и о њиховим стварним мотивима.Не мислим да је њихово понашање изазвано неким њиховим интелектуалним дефектом, дакле њиховом неспособношћу да схвате различите зависности и последице, које вероватно на први поглед, уколико не гледамо довољно пажљиво, није могуће видети.Њихово понашање је пре изазвано њиховим погрешним погледима, њиховом погрешном интерпретацијом прошлости, њиховим неразумевањем кључних предуслова слободе, демократије и просперитета.Жртве су ”погрешног схватања” (Хајеков ”fatal conceit”) и поноса човека и његове памети.То је, међутим, такође узроковано њиховим веома приземним (иако у извесном смислу можда разумљивим) интересима, њиховим веровањем да могу да успеју у данашњој пребирократизованој целоевропској наддржави и њеним бројним институцијама (које имају ту предност, да се – за разлику од институција самих држава – налазе далеко од стварне грађанске контроле).Зато што све то ови људи добро знају, њихов ”уставни уговор” је намерно нејасан, намерно многојезичан, намерно неконзистентан.Зато крије низ ствари.Зато тамо неке ствари нису још доречене и изговорене.Зато га није лако разумети и зато истовремено није лако схватити све његове последице по живот свих нас.Зато је сам његов текст само међудокумент, након кога морају доћи следећи, на којима ће остати  да се уради онај мали, последњи, завршни, већ потпуно јасан и разумљив корак.”

Када сам пре седам година конципирао овај текст, знао сам, да су правни аргументи који се тичу европског устава сувише сложени и превише вишеслојни.Покушао сам да их поједноставим, и из зато сам формулисао некакав ”десетерац” онога што по мом мишљењу  ”европски уставни уговор” у својој целини и у својој суштини доноси:

1) Европска унија ће постати држава и имаће све основне црте државе.Имаће свој устав, своје грађане, своју територију, своју спољну границу, своју валуту, свог председника, свог министра спољних послова итд. Имаће сопствену заставу, химну и државни празник.(Неке од ових ствари већ данас постоје, али неке друге су овим документом по први пут установљене или изразито ојачаване.)

2) Данашње чланске државе ће се у овој новонасталој држави додуше и надаље звати као и до сада, али у стварности  појединачне чланске државе ће са својим овлашћењима бити само региони или провинције.Председник републике ће и надаље од стране европских службеника бити ословљаван са ”господине председниче”, али ће ”европске директиве” бити спровођене без обзира на било какве домаће државне органе.

3) Устав државе Европска унија ће бити надређен уставима појединачних чланских држава.И читав правни поредак Уније  ће бити надређен правном поретку чланских држава.

4) Сам термин ”уставни уговор” је непрецизан и само привремен.Овај документ ће бити споразум између суверених држава само до тада, док не буде у чланским државама – као уговор – ратификован.Онда ће овај документ постати стварни устав.

5) Ослабљује се – у данашњој, дакле старој ЕУ, до сада доминантан – концепт ”дељења суверенитета” а уместо тога настаје нови суверенитет, целоевропски.У новој ЕУ ће чланске државе дефинитивно изгубити своје искључиво право да стварају своје сопствене законе.

6) Грађани појединачних чланских држава ће постати грађани државе Европска унија, са правима и дужностима директно према институцијама ове европске државе.Да се ради о држави је очигледно – могуће је бити грађанин само и једино државе, није могуће бити грађанин међународне организације.

7) Чланске државе ће моћи да спроводе само она овлашћења, која им устав ЕУ остави, никако обрнуто, што је била првобитна идеја европских интеграција.Извођени (секундарни) правни акти ЕУ биће надређени изворним (примарним) правним актима чланских држава.Долази до извртања тога шта је примарно а шта секундарно.

8) ЕУ, а никако чланске државе, ће у својој искључивој правомоћи закључивати већину међународних уговора са другим државама.Чланске државе ће моћи са иностранством да потписују само такве уговоре, који ”без остатка подржавају заједничку инострану и безбедносну политику Уније”.

9) Уставним уговором се у процедурама гласања умањује тежина мањих чланских држава, дакле и Републике Чешке (насупрот садашњем стању, које произилази из уговора из Нице).

10)  Унија може тзв. ”додатком флексибилности” и тзв. ”премошћавајућим додатком” сама себи да прошири поље своје надлежности.И оне области одлучивања, у којима чланским државама остане у будућности право вета, могу бити у сваком тренутку подведене под већинско гласање (довољно је да једногласно са тим буду сагласни председници или премијери земаља ЕУ, не морају о томе дакле да одлучују национални парламенти, о сагласности грађана да и не говоримо).

Две земље су  се усудиле да о овом уставу распишу народни референдум и на изненађење свих еврократа ове две ”старе”, земље оснивачи из почетне шесторке – Француска и Холандија – су европски устав одбиле.Еврократе то међутим нису сматрале за значајан сигнал о ставовима јавности.Интерпретирали су то као неквалификованост, неприпремљеност и неразумевање обичних људи (de facto као њихово заказивање) и извели су из тога два закључка, која су за будућност веома упозоравајућа^.6 А били су упозоравајући.Амерички републикански политичар Њут Гингрич (Newt Gingrich) је још 2005 године веома лепо приметио, да је победа над европским уставом Пирова победа.

Први закључак је био, да више никада не сме да се одржи други референдум, јер погледи народа-гласача ствари безразложно компликују.Други закључак, проналазак правника око немачке канцеларке Ангеле Меркел, гласио је, да то људима не сме бити представљано у целовитој, релативно разумљивој, и зато неварљивој форми комплексног текста устава⁷ , већ да се то мора урадити неразумљивим, нечитљивим (и за стручњака) изменама уговора, где се у претходне текстове уговора само уносе уметци или се неке реченице или делови реченица изостављају.

Са изузетком формалних ствари – химне, заставе и сличних делова данас уобичајено коришћеног ЕУ колорита – био је европски устав преписан у Лисабонски уговор.⁸  Референдум о њему се одржавао само још у једној земљи ЕУ, у Ирској, и на изненађење свију тамо, и овај нови, намерно ”неразумљиви” уговор су бирачи одбили.Моја посета Ирској и понашање ирских еврократских политичара и новинара према мени сигурно нису заборављени код било ког од наших грађана.Јасно ми је било од стране политичког и медијског естаблишмента назначено, да критика Лисабонског устава – одбијеног од бирача – у Ирској није дозвољена.Све је то уствари далеко тужније , него што изгледа – Европска унија није онакав симбол демократије за какав се издаје.Фасцинирајућа је била мера личне мржње и напростог одсуства одвојеног погледа ових људи.

Остале земље ЕУ су Лисабонски уговор усвојиле – укључујући Републику Чешку – у парламенту (често и без тога да посланици имају његов текст у руци на свом сопственом језику) и за његово ступање на снагу у самој завршници целог бучног процеса  фалиле су још само три ствари:

– поновљени ирски референдум, који је – након невероватног притиска од куће и из иностранства према бирачима – уговор на крају усвојио;

– сагласност немачког Уставног суда, да уговор није противан немачком уставу, што је овај суд решио на  соломонски начин, који је био уствари само условна сагласност (њега је међутим немачка влада канцеларке Меркелове изнела као довољну сагласност);

– мој потпис, који је на крају био након драматичних  расправа у чешком Уставном суду, са чијим закључцима се ни у ком случају не слажем, као последњи придодат Лисабонском уговору.Било је могуће остати усамљен на своме, али никакав политички смисао то не би имало.Вероватно  бих био истиснут мимо политичког спектра и један глас отпора би у Европи утихнуо.

Можда грешим, и зато поштујем и узимам озбиљно мишљења многих разочараних код нас и у иностранству, који су ме након потписивања масовно контактирали.Неки су то чак поредили са понашањем председника Бенеша 1938 и 1948 године, али ја нити сам одлетео у Енглеску, нити  сам абдицирао.Од свих морам да именујем бар Ладислава Јакла, који је у свом чланку ”Лисабон је иза нас, конфликт визија остаје” (Newsletter CEP, новембар 2009) на питања, да ли сам требао чвршће да се противим Лисабонском уговору, да ли сам имао да поставим више услова, и чвршћег карактера, да ли сам требао да покушам блокирање ратификације, одговорио ”требао је”. Л.Јакл међутим по мени исправно додаје, да тај дуго вођени и на крају изгубљени двобој није био узалудан.”Евроцентрализатори су схватили, да ће им убудуће бити све теже и теже.Свако зрно песка уложено при ратификацији Лисабонског уговора у безобзирни механизам централизаторске евромашинерије, је инвестиција у будућност.” (стр.2) Након одлуке Уставног суда Л.Јакл је рекао: ”Епизода великог сукоба је иза нас.То је међутим вечни сукоб.То је сукоб између присталица слободе и међу следбеницима идеје, да добро мора бити изнето било каквим путем.” (стр.3)

Са Уставним судом Републике Чешке сам у вези овога комуницирао два пута, и то онда, када сам био на ово од стране овог суда званично позван.Први пут је то било у јуну 2008 ⁹ . Предлог Сената, да Уставни суд оцени сагласност Лисабонског уговора са нашим уставним поретком, сам лепо примио и поистоветио се са њим.Између осталог, због реда и као примедбу наводим да сам већ тада експлицитно полемисао са Повељом права ЕУ, као што доказује тачка 4.2 моје тадашње аргументације:

”Повеља права ЕУ је сама по себи сувишан документ.Чланске државе имају сопствене, по правилу много изграђеније повеље права.На међународном нивоу су људска права и слободе гарантоване Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода Савета Европе и њеним додатним протоколима.Она је историјски доказанна и истовремено располаже функционалним механизмом судске контроле (за разлику од Повеље права ЕУ).Повеља права ЕУ тако има свој смисао само онда, уколико се Унија сама осећа као држава sui generis, односно настајућом државом федералног типа, која је пак међународним правом сама обавезна да поштује и штити људска права.‘‘

Неко ће се ваљда сетити, да сам за довршетак ратификације Лисабонског уговора искористио услов тзв. изузећа, како Повеља права ЕУ не би била део Лисабонског уговора.Ову ствар је веома тачно описао Jiri Weigl у чланку ”О лисабонском изузећу и зависећим стварима” (Newsletter CEP, новембар 2009).

Добро је са размаком од неколико година и свеопштим заборављањем подсетити, да је већ 2007 године Тополанкова влада у свом мандату о преговорима о закључењу Лисабонског уговора себи задала да изнесе исти услов као ја две године касније.Нико то ни 2009 године, али ни сада не спомиње.Нисам био у томе тада тако оригиналан и уопште не тако сам.Био сам – а сигурно 2007 године и чешка влада – свестан, да ова повеља значи значајну несигурност у погледу тога како ће бити њене одредбе интерпретиране од стране суда у Луксембургу, а још више сам се плашио тога, како ће бити примењивана у судској пракси.Стало ми је било пре свега до имовинскоправних односа, односно до тога, како ће бити захваљујући овој повељи интерпретиране жалбе исељених судетских Немаца, што сматрам за кључно питање за нас, и одлучно се браним његовој багателизацији од стране наших европеиста и глобалиста, који националну државу ионако већ одавно не желе.

Потребно је подсетити, да су слично изузеће (тзв. ”opt-out”) за себе у тежој ствари договорили Велика Британија и Пољска, када је био – у првом случају – акценат стављан пре свега на максималистички схваћена тзв. социјална права и – у другом случају – на неприхватљивост разних модних напредних квазиправа за конзервативну католичку Пољску.

Мој захтев за opt-out је био на расправи Европског савета 29 – 30 октобра 2009 усвојен.И сада ће се радити само о томе, да ли ћемо бити способни да вучемо за један конопац, како пише Jiri Weigl, чији члланак поново помињем.(Упркос отпору нашег Сената ситуација сада, половином октобра 2011, делује обећавајуће).

Експлицитно сам се у свом одговору I изјаснио у односу на симболичне разлике европског устава и Лисабонског уговора у тачки 4.5:

”Насупрот одозго наведеним чињеницама, de iure је напротив потпуно безначајно, да Лисабонски уговор на крају не кодификује европску симболику – заставу, химну и мото.Симболика не спада у суштинска обележја држава на основу међунарадног права.Не спада ни у искључива обележја држава – своје симболе по правилу имају и заједнице и савези невладиног карактера и различитих усмерења.Поврх тога европска симболика одавно функционише а и надаље ће сигурно функционисати на бази међународних обичаја, односно тзв. секундарног права Уније.Не може се зато тврдити да њихово изостављање суштински разликује Лисабонски уговор од одбаченог предлога европског устава.Разлика између њих лежи само у форми: док је устав ЕУ садашње уговоре замењивао, Лисабонски уговор има карактер њихове обновљене варијанте и чини тако тзв. примарно право Уније још непрегледнијим, него што је сада.”

У закључку свог писма сам тражио експлицитне одговоре на пет основних питања:

Питање прво :

Да ли ће Република Чешка остати и након ступања на снагу Лисабонског уговора суверена држава и пуноправни субјект међународне заједнице, способна да самостално и без остатка поштује обавезе које за њу произилазе из међународног права ?

Питање друго:

Је ли одредба Лисабонског уговора о директном унутрашњем ефекту правних прописа ЕУ у складу са чл. 10 Устава Републике Чешке ?

Питање треће:

Има ли Повеља основних права ЕУ правни статус међународног уговора  по чл. 10а, односно чл. 10 Устава РЧ, и уколико да, јесу ли све њене одредбе у сагласности са Повељом основних права и слобода Републике Чешке, односно другим деловима уставног поретка ?

Питање четврто:

Да ли ће Европска унија остати након ступања Лисабонског уговора на снагу међународна организација, односно институција, на коју чл. 10а Устава РЧ дозвољава пренос овлашћења органа Републике Чешке ?

Питање пето:

Уколико Лисабонски уговор обнавља,макар и индиректно, приступни уговор, не односи ли се пак имплицитно и на Лисабонски уговор уставни закон бр. 515/2002 Сб., о референдуму о приступању Републике Чешке Европској унији ( у којем би пак било потребно обновити пре свега питање за референдум) ? Не би ли имала зато и сагласност са ратификацијом Лисабонског уговора бити предмет референдума ?

Са одговором Уставног суда нисам могао да будем задовољан, јер је био потпуно недостојан и главно никако на тему.Годину касније сам добио захтев од Уставног суда за још једно изјашњење, овај пут о предлогу групе сенатора, који су са новим аргументима упутили нова питања на исту тему.Мој одговор од 16 октобра 2009 (види www.klaus.cz и  Rok sedmý /Година седма/, Euromedia -Knižní klub, Praha  2010), означимо га као одговор II, рекапитулисао је моје аргументе.Нагласио сам:

”Уставни суд одлучује о ствари у целости кључној за будућност наше земље.Одлучује о будућности државе, за чији суверенитет су се бориле претходне генерације у оба светска рата, за суверенитет, без којег нас је оставила комунистичка тоталитарна велесила.Након двадесет година од обнављања наше демократије и нашег суверенитета изнова решавамо питање, имамо ли се – овај пут сами од своје воље и добровољно – одрећи положаја суверене државе и предати одлучивање о свим стварима европским институцијама, које су мимо демократске контроле наших грађана.”

Такође сам рекао:

”Потпуно сам свестан тога, да до расправе Уставног суда долази у време када је Република Чешка изложена изванредном притиску како из неких домаћих кругова, тако и из иностранства.Верујем, да ови спољни притисци неће имати на одлучивање суда никакав утицај.Исто тако на његово одлучивање никакав утицај не смеју да имају резултати ратификационих процеса у осталим земљама Европске уније, јер овде оцењује чешки Уставни суд сагласност Лисабонског уговора са Уставом Републике Чешке.Треба припоменути и то, да Уставни суд не оцењује сагласност Устава РЧ са Лисабонским уговором, већ обратно сагласност Лисабонског уговора са Уставом РЧ.”

Свој релативно дугачак и детаљан текст сам завршио речима:

”Нисам сагласан са тврдњом о неопходности брзе ратификације Лисабонског уговора без јасног и потпуног одстрањења свих сумњи, које код уставних чинитеља и у јавности претрајавају и након налаза Уставног суда од 26 новембра 2008.О томе да се ради о документу, који ће имати суштинске унутрашње и међународне последице, сведочи и случај и дужина ратификационог процеса у појединим чланским државама Европске уније.Он је био праћен низом компликација и проблема.У неким земљама решење је донело тек усвајање изузећа и гаранција.У случају овако преломног међунарадног уговора, потребно је одговорити на велики број питања, спојених како са њим самим, тако и са околностима и контекстом у којем је настао и у којем би имао да ступи на снагу за Републику Чешку а онда и за остале државе Европске уније.

Предлажем, као учесник процеса о захтеву  групе сенатора за оцену сагласности Лисабонског уговора који мења Уговор о оснивању Европске заједнице, односно њених изабраних одредби са уставним поретком, да Уставни суд одлучи јасно, конкретно и са детаљним образложењем о сагласности Лисабонског уговора као целине, са чланом 2 параграф 1 Повеље основних права и слобода, и да каже да ли ће Република Чешка остати и након ратификације Лисабонског уговора суверена, јединствена и демократска правна држава заснована на поштовању права и слобода човека и грађанина.”

Као што знамо, Уставни суд је на основу спорне аргументације о тзв. материјалном језгру Устава РЧ одлучио да је поднесак групе сенатора неисправан.Али да бих завршио са ”историјом” која је данашњим развојем након грчке кризе уствари постала праисторија, додајем, да се Европска унија такође – 2004 године – проширила за десет нових чланских земаља а 2007 године још за Бугарску и Румунију.

Почео је да функционише и евро, заједничка валута за – у садашње време – седамнаест чланских земаља ЕУ.

Овако или онако је функционисала све до избијања евродужничке кризе на пролеће 2010 године.Али о томе даље.

Напомене уз поглавље 1.

1 Одавно ме мучи релативно неутрално коришћење речи национализам у низу земаља (и језика), док у чешком контексту има ова реч готово недвосмислено негативан призвук.Нимало случајно сам зато употребио реч ”одавно”.У пролеће 1969 године  у оквиру свог боравка на Универзитету Корнел (Cornell) у САД је од мене непрекидно тражено да причам о нашем ”прашком пролећу” 1968 године, и неколико пута ми се десило, да је опис наших тадашњих амбиција тамо био назван национализмом, од чега сам се ја јако бранио.Говорили су ми да у тој речи не виде ништа лоше)

2 Mladá fronta Dnes , 8 април 2006, доступно на www.klaus.cz и у књизи Rok čtvrtý /Година четврта/, Euromedia -Knižní klub, Praha  2007

3 Пјера Вернера (Pierre Werner) сам у децембру 1998 као осамдесетпетогодишњег господина срео на конференцији у Луксембургу и он је тамо изрекао пажње вредну реченицу: Цео проблем у Европи јеу томе, како окончати вечни спор између германског и романског света, и додао, да управо зато то Енглезе и Словене мање брине.

4  Mladá fronta Dnes, 6 децембар 2001, на располагању на www.klaus.cz

5 Řekneme své ano nebo ne evropské ùstavě /Да ли ћемо рећи своје ДА или НЕ европском уставу/ CEP Praha, април 2005, , такође у: Rok třetí /Година трећа/, Euromedia -Knižní klub, Praha 2006.

6 То нису били први спорни референдуми.Французи су рекли 1992 године Мастрихтском уговору веома тесно да, Данци су овом уговору рекли не, Ирци су 2001 године одбили уговор из Нице,Швеђани су 2003 године одбили евро.

7 О томе да је објава европског устава морала наићи и да је морала изазвати одређену политичку опозицију, веома уверљиво пише John Laughland у чланку ”Evropean union: A Marxist utopia” (The Monist, св. 92, бр. 2, 2009).Сматра за готово симболично, да ”су европски лидери брзо постали свесни своје грашке и одлучили да се врате на старе методе. (…) Одлучили су да сакрију кључне елементе устава до новог уговора, који је био намерно израђен тако, да буде за нормалног гласача нејасан и неразумљив” (стр. 217) J.Laughland цитира познату чињеницу, да је председник Европског конвента створеног за припрему устава Giscard d’Estaing, ово изричито потврдио у чланку у Le Monde у октобру 2007, када је изјавио, да је уставни уговор садржан у Лисабонском уговору ”као целина, али у другачијем распореду и у форми уметака у претходне уговоре”.

8 Ове ствари годинама вероватно најтачније анализира ирски политиколог и правник, професор Antony Coughlan.Цитираћу из његовог кратког, али веома садржајног текста, који је написао као прилог моме ”Festschriftu” под називом ”Лисабонски уговор – скривана уставна револуција” (Fragment, Praha 2011): ”Лисабонски уговор установљава Европску унију, која је уставно одвојена од својих чланских држава и надређена им је. (…) Двадесетседам чланских држава ЕУ тиме губи свој положај стварно суверених држава.” (стр.35) ”Лисабонски уговор је дао постлисабонској унији уставну форму стварне међународне федерације, другим речима државе.” (стр.36) ”Унија може да функционише као држава како споља, дакле закључивањем државних уговора са другим земљама, тако и унутра, у односу према својим сопственим грађанима.” (стр.37) ”Лисабонски уговор је установио да ће држављанство ЕУ бити ”следеће” држављанство и да ће постојати поред држављанства државе.” (исто) ”Права и дужности која произилазе из држављанства Уније су уставно надређена оним која произилазе из држављанства чланске државе.” (стр.38)

9 ”Одговор председника републике Уставном суду у погледу Лисабонског уговора” је била реакција на предлог Сената Парламента Републике Чешке, који је тражио оцену сагласности Лисабонског уговора са уставним поретком.Одговор (даље ћу је називато одговор I ) је био предат Уставном суду 3 јуна 2008, погледај www.klaus.cz и Rok šestý /Година шеста/, Euromedia -Knižní klub, Praha 2009

Поглавље 2

Данашњи међустав и његова инхерентна нестабилност

У току развоја институционалног оквира европског интеграционог покрета – описаног помоћу скраћеница – од ЕЕЗ ка ЕЗ и од ЕЗ ка ЕУ смо у Европи у последњој деценији дошли до фазе, или пре само међуфазе, Европске валутне уније или ЕВУ.

Из много разлога је адекватна реч фаза, јер се – ма како тога европски политичари деведесетих година нису били довољно свесни, да о европској јавности и не говоримо – радило о квалитативном помаку, дакле о преласку у фазу, која има своје у потпуности специфичне карактеристике,а тиме и нове и другачије захтеве према чланским земљама.Данас је већ попуно неинвентивно и неодважно говорити наглас, да захтевности ове нове фазе многи у Европи нису били свесни и да су је веома потценили.То већ сада тврди скоро свако.

Реч међуфаза је вероватно такође одговарајућа, јер је на први поглед јасно, да је створен нестабилан систем, који се или мора покорно вратити назад ка ЕУ (као потенцијални излаз је могуће и то да ЕВУ остане, али са мањим бројем далеко истороднијих земаља, него што је то сада), или који мора течно да пређе у ЕФУ, Европску фискалну (или финансијску) унију, а онда – пре или касније – у дефинитивно коначну фазу: ЕПУ, Европску политичку унију¹  иако ће бриселски политичари вероватно и надаље истрајавати на скраћеници ЕУ.Надам се да је читатељима ових редова јасно, да ЕПУ једнако као и ЕФУ користим као аналитички термин, никако из амбиције да створим нови званичан назив будуће европског супернационалног блока.(Скоро бих хтео  да свему овоме додам и скраћеницу ЕСУ, Европска социјална унија, што је термин који је користио H.W.Sinn у раду ”Der kranke Mann Europas”, IFO Institut, Минхен, 15 новембра 2003.Тада – на почетку прошле декаде – мислио је Немачка, никако Грчка.Како се све то брзо мења!)

Европска унија је данас – у немалој мери управо захваљујући помаку од ЕУ ка ЕВУ – у евидентној кризи, иако то еврократе стално негирају.Криза није почела 2010 године – у вези са проблемима Грчке – али ни неколико година раније евроамеричком (или америчко-европском) финансијском и економском кризом.Била је потпуно очигледна и пре њих.Већ пре тога је Европа више мање економски стагнирала, већ пре тога је имала најразличитије економске проблеме.Економски раст у целој првој декади двадесетпрвог века био је у ЕУ (и посебно у Еврозони) најспорији од педесетих година, што нико неће да призна.²  У потпуности се слажем са професором Петром Фиалом (Petr Fiala) са Масариковог универзитета, да су ”људи знали, да нешто није у реду”, и да су то ”знали пре избијања привредних тешкоћа и давно пре тога што се појавила криза еврозоне” (у чланку ”Европа и слабљење окцидената”, Kontexty, бр.4, 2011, стр.6).

Ради се само и само о томе, да ли ће ЕУ, односно њени политичари дубину, озбиљност и не-случајност данашње кризе (која ни издалека није само економска криза, а уопште не финансијска) признати и почету у складу са тим да делују, јер уколико се настави данашње стање, засновано на представи, да се ништа стварно важно не дешава, да је довољно само неколико козметичких промена и ствари ће се решити, да је решење покренути (некаквим непознатим окидачким механизмом) економски раст, из кризе ћемо ”израсти” и зато не морамо да мењамо ништа суштинско, да и даље можемо да вршимо пререгулацију било које људске активности, и тиме је кочити и паралисати, да можемо да пустимо да нас повлаче зелени, дакле енвиронменталисти, у ирационалне, економски неодбрањиве пројекте, да можемо зеленима ( али сакривеним у најразличитијим политичким странкама лево и десно) да предајемо стално све већи удео јавног одлучивања, како се то – поврх свега убрзавајућим начином – дешава управо сад, да можемо и даље међу захтеве, поврх свега записаних у најразличитијим узвишено звучећим ”повељама” , да уврштавамо стално све више неисплативих ствари (сада мислим пре на црвене и наранџасте ствари него на зелене).

Све за сада назначава, да ћемо у Европи у овом смеру и наставити.Обични људи додуше већ одавно мисле, да их треба провести коренитим променама, које садрже ”критичну масу” реформи, али политичари, бирократија која их опкољава, јавни – из дефиниције свог положаја – неодговорни интелектуалци а заједно са њима и самосвесни и неодговорни медији промене овог суштинског типа ни по коју цену не желе, јер би биле против њихових интереса.Њима максимално одговара данашњи  status quo.³ Заједно су створили моћну коалицију – још сам заборавио на научнике и уметнике, дариване богатим грантовима, често ЕУ провинијенције – која било какву промену овог обима блокира.У просеку сам једном седмично на неком европском дискусионом форуму на разним местима нашег континента и видим то сопственим очима.

Питање је, да ли данашње неполитичко ⁴  европско устројство уопште било какву промену омогућава ?

Води ли се данас у Европи стварна политика – тј. политички сукоб погледа – или је већ политика ограничавањем тежине и значаја националних држава и програмском аполитичношћу бриселских органа у суштини елиминисана ? И је ли то неповратно ? Је ли заједно са политиком елиминисана и могућност било какве системске промене ? Нисам превише оптимистичан.

Изнутра бриселских институција промена сигурно неће доћи.Бојим се, да би једина могућност повратка на политику била подизање политичког таласа у некој великој европској држави.Од Шпаније,Француске и  Италије то не очекујем, али ни у Немачкој и Великој Британији не видим политичаре и политичке странке, који би нешто такво желели да ураде.Мале земље немају снаге за то, и у случају да би се такви политичари тамо нашли.

Данашњи међустав сигурно може – из искључиво економских разлога – неко време да преживи, али само и једино по цену стагнације и економског заостајања за остатком света.Комунизам је такође доста дуго стагнирао и преживљавао.Може међутим да дође и другачији судар – судар распада елементарне друштвене кохезије поједининачних европских земаља захваљујући мултикултуралној апотеози имиграције на једној страни и захваљујући апотеози свега мањинског , што у себи има исти експлозивни потенцијал.Овај судар може да буде далеко катастрофалнији него постепени економски распад.Да би бих био добро схваћен, не мислим под тиме упад нововременских варвара (данас исламских фундаменталиста) који, између осталог – у супротности са уобичајеним представљањем – другу велику унију, римско царство, такође није уништио.Она се уништила сама, изнутра, својом слабошћу, својим губитком друштвене кохеренције, губитком вредносног система, на којем је – иако тога није била потпуно свесна – била изграђена и уз помоћ којег је опстајала^.5

У другој половини септембра прошле године сам био у Њујорку на вечери коју је организовао часопис The New Criterion, и тамо сам стално био вучен на кризу еврозоне.Померао сам то даље и говорио да је дужничка криза еврозоне само врх леденог брега, да се у стварности ради о проблемима далеко ширим и много дубље укорењеним.Упркос томе сам остајао на политици и економији, говорио сам о дефекту европске интеграционе конструкције и о дефекту европског економског система (усвајањем модела социјално-тржишне економије, поврх свега са додатком еколошког аспекта), али један старији американац ме је упитао: Није ли то све проузроковано дефектом европског вредносног система ? Није ли то проузроковано екстремном секуларизацијом европског друштва још од доба француске револуције ? Не треба ли тражити кривца даље од Монеа (Monnet), Шумана (Schuman), Делора (Delores) или Бароза (Barroso) ? Није ли то пре Жан-Жак Русо (Jean-Jacques Rousseau) ? Није ми преостало ништа друго него да се сагласим.Тема међународне конференције коју су они организовали била је ”Да ли је Америка у опадању ?” (Is America Declining?) и ни они нису остајали на критици ове или оне од последњих америчких администрација.Видели су то далеко шире.И уверен сам, исправно.

Међутим, нећу овој теми посветити овај свој спис.До чега ми је у ширем оквиру стало, сам назначио у свом септембарском говору на народној световацлавској прослави у Старој Болеслави⁶ , и опет кажем, да ни о чем другом није ни наш мали чешки, донекле апсурдни спор, о господину Батору.Уколико то неки код нас – и из очигледно десничарских странака – не желе да схвате, онда је то тужно.Заступам став да проблеми европских интеграција и европског економског и социјалног модела нису решиви без ових општијих питања, али у оквиру рационалне структурализације свог приступа ћу од њих у овом контексту апстраховати.Знам о њима, али сада ћу их делимично оставити по страни.

Напомене уз поглавље 2.

1 Ову скраћеницу сам први пут употребио у свом говору у Луксембургу у децембру 1998, дакле неколико дана пред улазак прве фазе евра (безготовинског евра) у оптицај

2 Било би вероватно могуће прихватити аргумент, да је поратна реконструкција ратом разорене Европе једно време омогућавала надмерно брзи, дугорочно међутим неодржив раст, али то није аргумент за то, да би била од тог времена свака следећа декада спорија и спорија.

3 У свом чланку ”Створимо другачију Европску унију” цитираном у уводу, сам 2005 године рекао: ”Политичке елите су знале и знају веома добро, да пренос одлучивања из држава на надржавни ниво ослабљује традиционалне демократске механизме (неодвојиве од постојања националне државе) и да се тиме радикално повећава њихова лична моћ.Зато им је до овог преноса било толико стало  а стало им је и данас.

4 John Laughland у цитираном чланку упозорава на то, да од времена Жана Монеа (Jean Monnet) је ”политика сматрана за извор конфликата и да је пут ка миру деполитизација односно неполитика” (цитирано дело, стр.215). Ови – изворно европски, али данас уствари већ и амерички – погледи произилазе из претпоставке да ”политика може бити промењена у администрирање”.То води Laughland-а ка закључку, да се у ЕУ не ствара супердржава, већ ”не-држава” да се ради о ”деконструкцији држава” да је то уствари остваривање старе марксистичке утопије.Маркс је у својој ”Беди филозофије” сматрао државе за ”историјски и прелазни производ” и зато његово ”одумирање држава”.Прослављена изјава Џона Фицџералда Кенедија – из 1962 године – ”модерни проблеми су примарно технички, а не политички, и налазе се мимо способности разумевања већине људи” назначава, да у овоме творци европске интеграције нису били усамљени.

5 У овом правцу иде аргументација Џонатана Сакса (Jonathan Sacks) који размишља над тим зашто и велике цивилизације нестају.Није то због тога што ” се дигну јаче велесиле , већ зато што долази до унутрашњег распада” ( у чланку ”How to Reverse the West’s Decline”, Standpoint, септембар 2001, стр. 42).Као проблем види ”морално здравље западних либералних демократија, њихов осећај идентитета и колективне одговорности, њихову обавезу једног ка другом и идеалима који су их родили”.Европу оцењује као ,,химеру заједнице без заједничког моралног поретка, држава без осећаја колективног идентитета, култура без поштовања традиције, скупину људи без бриге о заједничкој ствари, политичаре без представе о историји” (исто, стр. 43).

6 ”Говор председника републике на Народној световацлавској прослави”, Lidove noviny, 29 септембар 2001.Доступно на www.klaus.cz

Поглавље 2.1

Какву улогу у томе има Грчка

Иако поновљено говорим да данашња европска криза није грчка криза и да Грчка није проузроковала целокупну дужничку кризу еврозоне, на грчком примеру се могу неке ствари показати.Грчку – јефтину, а данас модерну, према многима – не кривим ни за улазак у еврозону, јер Грчка тамо није само ушла него је и примљена. Кривица је зато потпуно еведентно на обема странама.Исто тако важи да је Грчка не само изнад мере позајмљивала, већ да  јој је такође изнад мере (и неодговорно) било позајмљивано. Упркос томе би Грчка требала да дозволи да сме да буде анализирана и од политичара пријатељских земаља.

Грчка није прва држава са огромном финансијском кризом.И у последњој декади мислимо пре свега на несрећно искуство Аргентине, изазвано између осталог такође валутним проблемима.Државе су у историји често банкротирале а још 1742 године Дејвид Хјум (David Hume) је написао у књизи ”Of Public Credit” да ” је боље позајмити расипном сину него позајмити политичарима, јер они остављају исплату на будуће генерације”.Економисти добро знају, да након финансијске кризе обично следи банкрот државе, а како каже Нил Фергусон ( Niall Ferguson) (прошле године John Bonython Lecture у аустралијском Сиднеју) ” са фискалним кризама су готово увек  повезани и падови империја”.Увек је без грешке  нађена најслабија карика ланца.Грчка има задивљујућу античку прошлост, али у модерно доба је то са њом горе.За последња два века се тамо променила Отоманска империја, краљевство, диктатура а сада демократија.Јавне финансије су биле у ово време такође у веома различитом стању.

Грчка је најпре банкротирала 1826 године а онда поново 1932 године.У последњих две деценије била је или целу половину у фази банкрота или у фази реструктурализације својих позајмица.И двадесет први век је почела дугом у висини 90% БДП, што је био трећи највећи удео дуга међу тридесет земаља ОЕЦД.Од 1995 године до 2008 године (односно пре финансијске и економске кризе) била је граница од 4% удела дефицита државног буџета у односу на БДП прекорачена десет пута ( а 2004 године, дакле у години летњих Олимпијских игара у Атини, било је то чак 7,4% што је добро имати на уму при нашим повременим сновима о организовању Олимпијаде у Прагу).Године 2010 чинио је дуг Грчке чак 140% БДП, само је Јапан имао већи дуг.

Водећи економиста једне од највећих грчких финансијских институција, Alpha Bank, Michael Massourakis, је у чланку ”Greece and the State” ( у тромесечнику World Economics, бр.2, 2010) грчку кризу описао веома добро.Између осталог је припоменуо да је ”Грчка ушла – као једина земља ЕУ – у ЕУ са двогодишњим кашњењем, јер у претходном термину није била спремна” (стр.45).Десило се тако тек 2001године.Узрок је по њему била и јесте изузетно доминантна позиција државе у економији.Његова пресуда својој сопственој земљи је посебно оштра: ”Имамо поремећену и ригидну економију, која максимализује повољности за инсајдере, за ”rent-seekers” (за ‘тражиоце’ ренте, односно, свих могућих повољности) и за све друге, који подређују државу да им служи, без икаквог обзира на остатак житеља и будуће генерације” (стр.48).Наводи много података, нисам ни слутио, да је према подацима Светске банке из 2010 године, у вези лакоће ”бавити се бизнисом” Грчка чак на 109 месту у свету и да је последња од свих земаља Европске уније.На основу података аналитичара Светског економског форума у Давосу је Грчка у конкурентности на 71 месту на свету (опет из 2010) године.Као што сам већ негде приметио, то је све могуће, али није могуће бити у истој валутној унији са Немачком. Или је то могуће, али то захтева да се по свим странама заведе иста политика и легислатива као у Немачкој.Једноставно постати бивша ДРН.

Грчка је данас солвентна само захваљујући прошлогодишњој позајмици од сто десет милијарди евра од Европске уније и Међународног монетарног фонда (из маја 2010) и захваљујући овогодишњем пакету помоћи од Европске уније приближно у истој висини ( у јулу 2011).

Проблем је настао тиме, што је Грчка – након уласка у еврозону – могла да изнад мере и јефтино позајмљује по истим каматним стопама као финансијски здраве земље еврозоне, дакле за далеко ниже, него што је морала да плаћа пре 2001 године.Томе је без сумње допринело и целокупно  потцењивање ризика, које је у целом свету трајало до 2008 године, до тренутка глобалне финансијске кризе.Године 2003, када је Грчка имала дефицит државног буџета у висини 6% БДП, давале су све главне рејтинг агенције Грчкој веома пристојну оцену А+.Овај рејтинг је имала Грчка све до времена од једног месеца пре момента када је 2010 затражила помоћ од Међународног монетарног фонда.То је са моје стране допуњујућа примедба уз разматрање о томе ко је то све скривио.Опет кажем да није само Грчка.

Никакво јако упозорење за све време перманентног грчког буџетског дефицита није изрекла ни ЕУ, ни ОЕЦД, ни ММФ.Слажем се са Адамом Крејгтоном (Adam Kreighton) у чланку ”Greece Debt Crisis: The Price of Cheap Loans” (Policy бр.3, 2011) да ”они који су позајмљивали Грчкој, имали су добар разлог да мисле да ће европске државе и разне наднационалне организације платити за Грчку, уколико се покаже да није способна да плаћа своје дугове” (стр.12).Управо то су повериоци Грчке евидентно мислили.

Време је да се каже, да данашњи Грчки и целоевропски проблем има далеко дубље узроке.Милтон Езрати (Milton Ezrati) у чланку ”Only the Beginning” (The International Economy, лето 2011) предвиђа да је то што видимо само почетак.Наглашава да ” је данашњи проблем заснован на самој структури евра и валутне уније” (стр.71) што је успут, иста формулација као у Крејгтона: ”Дужничка криза је настала из неразумевања суштине Европске уније и еврозоне” (цитирано дело, стр. 14).

То је сложеније и по томе што су крајем 2010 године слични проблеми настали и у Ирској (досад је добила од ЕУ на диспозицију осамдесет пет милијарди евра) а на пролеће 2011 у Португалу (досад је добио обећање о помоћи у висини седамдесет осам милијарди евра).Грчки дефицит међутим и даље расте и задужење ће ове године достићи 160% БДП.При планираном дефициту буџета у висини 8% БДП јасно је да ће се – поврх тога и при паду БДП – мера задужености и даље повећавати.То је елементарна аритметика.Грчка мора данас да плаћа камату у висини 15,5% на десетогодшње владине обвезнице а 23% на двогодишње обвезнице, што њену финансијску ситуацију страшно погоршава.Евидентно је да ће у Европи морати да буду непосредно погођени порески обвезници (позајмицама држава и међународних организација) али и они који су неодговорно позајмљивали, претежно банке, што може у неким случајевима да угрози њихову солвентност.Нико не жели ни да помисли шта би се десило када би у проблем дошла велика Италија, са својим дугом од 120% БДП.Никакво добро решење то не би могло да има.

Кривац је подразумева се сама конструкција евра.Не само тиме што је омогућила да све земље – веома различите са становишта свог фискалног понашања – позајмљују по истим каматним стопама, већ и зато што један девизни курс не може да одговара свима и што су земље ушле у еврозону са различито прикладно подешеним девизним курсом.М.Езрати тачно каже: ”Када су Грчка и већина земаља европске периферије улазиле у еврозону, замениле су своје националне валуте за виши курс него што је одговарало економским основама (‘fundamentals’) на нивоу продуктивности и профитабилности.Супротно, када је у еврозону улазила Немачка, урадила је то са далеко нижим валутним курсом, него што би то захтевала њена економија” (цит. дело, стр.73).Закључци из овога су напросто банални – Немци су добили својим уласком у евро повољности за свој извоз (отуда бум немачког извоза у целој протеклој деценији) а истовремено се Немцима снизио ”income” а то је водило ка расту штедње.

Грчка и друге ”периферне” (знам да је то помало груб израз данашњих економских аналитичара) земље су на томе стајале потпуно другачије.Висок курс је погоршао услове за њихове извознике а повећање куповне моћи је повећало осећај богатства а тиме и потрошњу, увоз и позајмљивање.

Резултат је био да су Немачка и неке друге земље штеделе, извозиле и инвестирале а тиме даље повећавале своје конкурентске способности,док су оне друге земље постале зависније од увоза, изостављале питања продуктивности и даље губиле своју конкурентност.

То све потврђује баналну истину, да је валутни курс кључни економски параметар, кључна вредност.Када би земље европске ”периферије” имале своје драхме, решење би било лако, односно до тако великих дискрепанција не би могло  да дође.Како драхме немају, морају да апсолвирају дугорочно, веома болно прилагођавање другачијим путем него кретањем валутног курса – дакле дефлацијом, или бар значајно нижом инфлацијом од Немачке и других јаких економија ЕУ.Економисти добро знају, да релативном променом цена и прихода може да се постигне исто што и ревалвацијом и девалвацијом.Али такође знају, да ће ова кретања трајати дуже време и да ће до тог времена морати да се настави ”спасавање” ових земаља разним пакетима.Спор у Европи данас је, и сутра ће бити, једино у томе да ли имају да буду главни плаћаоци ове ”солидарне” помоћи порески обвезници (дакле државе) или и повериоци који су начинили погрешне инвестиционе одлуке својом куповином неквалитетних и ненаплативих државних обвезница.

То да су ови инвеститори, банке и друге финансијске институције такође заказале је евидентно.Оцењивање кредитне способности клијента је главни задатак банака и то важи и у случају приватних и државних дужника.Уколико не дође до проширења проблема и на друге земље, европске банке – а највише се то тиче немачких и француских банака – за сношење свог евентуалног удела на грчком губитку без сумње имају новац, не може то да их фатално угрози.Не би требали да се зато труде да нам унапред наметну осећај, да ће и они морати да буду штићени и спашавани.При великодушном решењу претходне кризе у САД – али и у Европи – пре неколико година су се банке опасно засладиле, и зато и сада рачунају на то, да ће њихове губитке да плати неко други.

Као што сам вишље рекао, међуфаза ЕВУ је нестабилан систем а данашња евродужничка криза је савршен доказ тога.Грчка је ”само” најрањивији пример општијег проблема.

Поглавље 3

Превише оптимистично схватање економске користи територијалних интеграција

Стварање већег економског простора или проширивање тржишта је мимо било каквог оспоравања – али као увек све у људском животу, само до извесне границе – економски позитив.Отварање, либерализација, рушење ”граничних” баријера најразличитијег типа, слободно кретање робе и услуга, људи и новца (али и идеја и културних образаца) омогућава (а помало и присиљава) продубити поделу послова и специјализацију производње, доноси уштеде из обима, ствара позитивну спољашњост – у својој суштини, али опет само до извесне границе, ради се у свим овим случајевима о појави са позитивним префиксом.Тако такође иде стандардно економско разматрање у вези европске економске интеграције.

Истовремено је не мање познато, да се са растућом величином институционално повезане територије јавља проблем ”governability” (на чешком ваљда ”владања”) али и проблем хетерогености ове веће територије.Пре непуне деценије је била публикована често цитирана књига Алберта Алесина и Енрика Сполаореа ”The Size of Nations” (MIT Press, 2003) која је размишљала над тражењем оптималне тачке између користи која проистиче из већег обима (”the benefits of scale”) и трошкова хетерогености.Закључци обојице аутора нису били ни издалека недвосмислени, ни издалека нису подржавали превише поједностављену европеистичку доктрину.

Многи од нас добро знамо – да обрнем наслов познате Шумахерове књиге из осамдесетих година – да ”big is not always beautiful”.Постоје невероватно успешне и просперитетне мале земље (од Сингапура до Швајцарске) и из историје познате разне невероватно нефункционалне велике империје.Између економске ефикасности и величине политичког ентитета никада никаква чврста корелација није постојала, можда у овом смислу пре важи оно ”small is beautiful”, или бар прецизнија изјава: што је више децентрализована било која целина, тим боље.Економско отварање токовима трговине и токовима капитала је нешто друго него увећавање административне целине.

Са овом свешћу треба поставити питање, да ли је развој европских интеграција текао у прошлих пола века пре путем отварања или путем административног уједињавања претходних мањих ентитета, националних држава.То није потпуно једнозначно у сложеној европској реалности, подразумева се, прецизније је зато поставити питање, која је тенденција у којим раздобљима преовладавала.Убеђен сам да је у почецима европског интеграционог процеса , дакле од педесетих година двадесетог века, преовладавала прва тенденција – отварања и либерализације најразличитијих покрета и токова свих ”роба” ( у најопштијем, не само економском смислу) преко граница, односно институција, које су при томе биле створене,  нису имале велике регулаторне или диригентске амбиције, али ни било какве дужности овог типа.

Изградити зону слободне трговине и царинску унију није велики институционални или организациони проблем.Наше искуство је у овом смислу потпуно недвосмислено.За функционисање Средњеевропске зоне слободне трговине (CEFTA) која је деведесетих година релативно успешно помагала трговину између земаља данашње Вишеградске четворке (касније је била проширивана другим околним земљама), није био изграђен уопште никакав централни апарат.Ствари које су захтевале решавање су биле изношене на састанцима министара привреде, индустрије или трговине, није постојала никаква палата у Бриселу (или негде другде).Успут никакав управљачки административни центар нема ни данашња Вишеградска четворка.Прошлогодишњи октобарски састанак В4 у Мађарској је потврдио очигледну чињеницу да агенду припремају канцеларије све четворице председника а на последњем састанку један од председника објави да је спреман да организује следећи састанак и замоли за предлоге за теме овог састанка.

Прва фаза европских интеграција је била – управо са амбицијама овог типа – економски корисна.У другој фази су додуше у ”отварање” дошле и неке друге области осим токова роба, али – иако у почетку веома споро и опрезно, упркос томе очигледно – почела је да настаје обимна бриселска административна јединица, која – пошто је већ постојала – није могла да беспослено седи.Морала је да почне да масовно интервенише, управља, регулише,контролише, постепено и наређује.Било је то засновано на лажној антилибералној идеји, да велики простор захтева већу регулацију, иако ми – поучени од Хајека и наше комунистичке прошлости – добро знамо да већи простор (и комплексност) захтева више тржишта и децентрализованог одлучивања, никако обрнуто.То је канонски закључак.

Социјалистичка визија – у овом случају француско-немачка, или користећи другачију терминологију, визија колбертовска и хришћанско-демократска – изнела је регулацију, хармонизацију, стандардизацију, конструисање тржишта и на целоевропској равни (или управо на целоевропској равни) и то у обиму, који не би био у појединачним земљама политички прихваћен – јер у чланским земљама ЕУ још увек постоји политика.Чешки аутор Ондреј Крутилек ( у чланку ”Продубљивати европске интеграције је фатална грешка”, Ревија Политика, бр.9,2011) тачно говори, да ”ЕУ је са више мање субалтерне позиције међународне организације у рукама чланских држава постала до значајне мере самосталан ентитет који располаже према својим члановима читавим низом одбрамбених механизама. (…) Док је раније Европска заједница била тај ко је од стране својих чланских држава добијао задатке, у данашњој ЕУ је то неретко управо супротно”.Види у томе класичан проблем односа ”агент – директор”: од ”агента (ЕУ) је постао директор, а од директора (чланских држава) агент”.Ове ствари економска теорија већ дуго разрађује.Политиколог за то има друге термине, али и ови су веома продуктивни.

Дозволио бих зато себи да формулишем тезу, да је европска економска интеграција, заснована у принципу на наеолибералном погледу на свет, већ исцрпела своје либерализационе могућности ( неке свесно неће а из идејних разлога ваљда и не може да реализује) и да већ зато у њој почињу јасно да претежу – и у својим ефектима да домонирају – њени регулациони, антитржишни елементи, који не јачају економију, већ је напротив ослабљују.

Економских активности са целоконтиненталним обимом је страшно мало (иако можда неки људи мисле да је то другачије) и уопште не важи, да морају бити регулисане из једног места.Једнако је тако страшно мало континенталних ”public goods”.Слично је погрешно свуда видети негативне екстерналитете – оних позитивних је у било којој економици далеко више – а још важније је то, да у реалности доминирају позитивне ”интерналности”.

Ове три ствари

– хипотеза о целоконтиненталном обиму велике количине економских активности;

– хипотеза о великом броју јавних добара (public goods) на нивоу целог европског континента, дакле јавних добара за које није довољан обим општина (град), област (регион), држава, група држава;

– хипотеза о доминацији екстерналитета, пре свега негативних екстерналитета (насупрот – у мојој терминологији – ”интерналитета”) при било каквој економској активности;

би имали економисти да добро објасне политичарима.Нажалост се то не дешава.Онда је сасвим логично, да еврократе ове економске, прецизно дефинисане термине користе веома слободно ( и  за лаике успешно), али погрешно.

Овом разматрању се још може – у економском начину говора – додати, да и што се тиче интегрисања, важи немилосрдни закон опадајућих маргиналних прихода.Више не доноси више, пре по прекорачењу одређене границе доноси мање, ако не и ништа.Имати исте мере и тежине је добро, имати исте регистарске ознаке такође, али диктирати какве се смеју производити врсте сира или пива или колико дуго смеју након кувања у кухињи да ”стоје” готова јела је бесмислено.Сада је евидентно да ове непотребне регулације и наређења у невероватном обиму задиру у наше животе и да данас, и свакодневно расту.У већ цитираном чланку наводи О.Крутилек, да је за првих седам година нашег чланства у ЕУ (дакле од првог маја 2004 до дана писања његовог чланка 5 септембра 2011) било на нивоу институција уније усвојено 4527 наређења, 686 директива и 6617 одлука без преседана ! Бојим се да готово нико од наших суграђана обим ове бриселске ингеренције у наше животе ни не претпоставља.

Специфично питање је да ли је отвореном (у овом смислу јединственом) тржишту потребна и јединствена валута.Не може бити ни најмањи спор око тога да иста валута олакшава трансакције, економисти ће рећи да снижава трошкове трансакције, али – као и увек – само уз одређене претпоставке.Ове претпоставке је формулисао Роберт Мундел у свом славном, пола века старом чланку ”A Theory of Optimum Currency Areas” (The American Economic Review, бр.4, новембар 1961) ¹

Од тог доба су биле различито допуњаване и развијане, али у свом јазгру су доста лако интуитивно разумљиве: привредни простор погодан за једну једину валуту мора бити хомоген (што је тривијално, али неиспуњиво), морају у њему бити цене и плате које се еластично прилагођавају, поврх тога у оба смера, и мора постојати висок степен мобилности производних фактора – радне снаге и капитала.Таква оптимална валутна зона Европа, али ни ЕУ, ни данашњих седамнаест земаља еврозоне нису.То је баналан закључак, али још увек не потпуно оцењен, и уопште не од стране европских политичара признат.Има међутим своје недискутабилне последице а његова највидљивија последица је дубина данашње европске кризе.

Мунделови услови и једнако тако и друга уобичајена разматрања економиста често остају на равни ”поједностављивања трансакција”.То је баналан закључак, неоспорно истинит, али питање је његов квантитативни обим.Је ли то 0,1% БДП, је ли то 0,5% , 1% , или 10% БДП ? Или је то још мање него 0,1% БДП ? Пре свега уколико смо у ери доминације безготовинског плаћања и најразличитијих платних картица.Ништа мање ово је крајње емпиријско питање, које је међутим веома тешко дефинитивно разсудити.Економисти не живе у свету контролисаних експеримената и нису у могућности да за своје анализе вештачки обезбеде испуњење услова cateris paribus.

Обим овог ефекта међутим неће бити велики.Насупрот овом позитивном ефекту стоје други дисефекти.Колико губи земља тиме што нема свој, тачно према својим параметрима подешен валутни курс ? Што је раскорак већи, то је и губитак већи.Напросто је неоспорно, да овај негативни ефекат може више него да анулира позитиван ”трансакциони” ефекат.

Колико земља губи тиме што за њу важећа валутна и каматна политика није потпуно подешена на њу ? Какав је био ефекат неадекватно ниских каматних стопа за Грчку по уласку у еврозону ?

Усвајање заједничке валуте нема исти површински ефекат на све земље, а никако не на ”унутрашњост” појединачних земаља.Долази до неравномерног развоја појединих региона а тиме и до неопходности државе да реагује.

Усвајање заједничке валуте присиљава на међудржавне фискалне трансфере, што је данашња кључна тема еврозоне.

Мартин Фелдштајн истрајно истиче да земље без сопствене валуте не добијају од тржишта потребне сигнале.Сувишно је понављати, да их Грчка целу деценију потпуно очигледно није добијала.

Из свега тога произилази, да данашња дужничка криза еврозоне није случајна епизода.До ове кризе је морало доћи.И многи су знали да ће до ње пре или касније доћи.Истина је и то да јединствена валута није неопходан услов ефекетивно повезаног тржишта.Тржиште је аутоматски ”повезано” еластицитетом цена и плата и мобилношћу производних фактора, тржишта су при различитим валутама ”повезивана” еластичним валутним курсевима (горе фиксним курсевима или разним полуфиксним).Валутни курс је једна од кључних економских величина и његово насилно одстрањење унутар еврозоне – као што видимо сопственим очима, не само као што теоретски знамо – изазива велике проблеме.

Историјских примера економски неоснованог,и зато проблематичног валутног уједињења је више него доста.Политичко уједињење Италије пре сто педесет година укидањем прелазног механизма – валутног курса – између севера и југа разбило је могућност стварања јединствене италијанске економије и држи ову високо хетерогену економију у напетости већ један и по век.Уједињење Немачке пре две деценије (и укидање валутног курса између истока и запада Немачке) није водило у толикој мери ка хомогености обеју делова Немачке, да би заједничка немачка валута могла постојати без  фискалних транфера без преседана у историји (трансфери су били својом величином годишње близу нивоа БДП Републике Чешке² ) дакле без нечега што не постоји ни у Италији ни у данашњој ЕУ.

Добро знам и то, да је подела (или анти-уједињење) Чехословачке на почетку деведесетих година било узроковано хтењем Словачке, али – у реакцији на словачке сепаратистичке тенденције – и губитком осећаја солидарности на чешкој страни.Већ  на јесен 1991 године сам за једну годину продужио постојање заједничке државе тиме што сам издејствовао још једну годину чешко-словачког фискалног трансфера (упркос веома непријатељском отпору Питхартове чешке владе).

Поново сам се дотакао кључне речи – фискални трансфери, што изгледа као одлучујућа реч данашњег доба.Има ли ЕУ да их реализује (иако јој то ”уговори” укључујући Лисабонски забрањују) и има ли европско интеграционо удружење – тихо или наглас – да се претрансформише из валутне уније (ЕВУ) у фискалну унију (ЕФУ) ? Та трансформација наиме не мора да иде путем званичног проглашења ЕФУ, може да настане тихо, као што се то уосталом у значајној мери и дешава.Може да се уведе систем фискалних трансфера најпре као изузетне мере, могу да се сматрају за легитимну ствар куповине проблематичних државних обвезница дужничких земаља од стране Европске централне банке, могу да почну да се издају европске обвезнице, могу у Бриселу да почну да се контролишу државни буџети појединачних земаља, пре него што буду смели да се усвајају ”код куће”, може да се уводи још и још европских пореза, прилога, такси, могу бити уведени европски обавезни издаци, које поједине земље неће имати могућност да својим грађанима не исплаћују.Може да се деси још низ ствари овог типа и тужно је да не говорим о будућности.Већина од ових ствари већ данас – иако опрезно и неуверљиво – у овој или оној форми постоји.

Еврократе ниједну од ових ствари не узимају као проблем, што иначе није никакво изненађење, јер већ  одавно желе да буду у ЕФУ.Као бивши министар финансија и председник владе, који је конципирао државне буџете, као председник Посланичке скупштине који их је одобравао (или гласао против њих) али који их – исто као сада у улози председника – потписивао и тиме их уводио као закон у живот, морам да кажем, да је државни буџет (исто као на нижем нивоу општински буџет) осовина владавине, због државних буџета обично падају владе, са њим бива спајано гласање о поверењу влади, то је увек највећи политички сукоб у години, који предодређује главне финансијске токове у земљи и дотиче се тако свакодневног живота милиона људи.

Је ли могуће сопственог, дакле нашег државног буџета се одрећи ? Добро се сећам свог труда у првим месецима 1990 године да објасним грађанима онда још целе, неподељене Чехословачке, да је државни буџет њихов буџет, да их се непосредно тиче, да то није ствар која је мимо њихових живота, и да се и о том државном буџету – посредством својих изабраних представника – морају да старају.

Имам утисак да ми је то успело, људи су узели по први пут за минимално пола века државни буџет озбиљно.Имам ли сада као председник републике да им тврдим да то више не важи ? Да је то техничка или технократска ствар, коју за нас може да решава естонски или шпански еврокомесар, који има у европској влади, тачније Европској комисији, ову ствар на дужности ? Ја то ни у ком случају нећу радити и до краја свог председниковања никакав такав уговор нећу потписати.Већ сам се довољно огрешио потписивањем Лисабонског уговора.

Сво то убрзавање европског интеграционог процеса је почело са потписивањем Мастрихтског уговора 1991 године.Тај смо ми усвојили нашим уговором о уласку у ЕУ, који је нашем фактичком уласку, до којег је дошло 1 маја 2004, претходио.Овај уговор је између осталог формулисао Мастрихтске критеријуме (са њиховом релевантношћу за земље које улазе сам полемисао још пре много година и препоручивао сам уместо њих наше соптвене чешколипске или чешкобродске критеријуме³ ),који су постављали услове за улазак појединачних земаља у еврозону.

Мастрихтски критеријуми су ми и за ову намену – дакле из угла погледа еврозоне, никако земље која улази – деловали лоше и уствари неинтересантно.”Дозвољена” 3% дефицита државног буџета била су из мог угла погледа економисте и политичара апсурдно висока, нисам могао да себи уопште представим, да бисмо могли допустити тако висок дефицит буџета.Сећам се при том на наш труд у пролећним месецима 1997 године, када је почињало да буде евидентно, да је привреда нагло успорила (због крвице притискања кочнице од стране наше, уствари централне банке Тошовског⁴ ), да не дозволимо висок дефицит буџета радикалним ”пакетима”, чији обим – при много нижем номиналном БДП тадашњег времена – релативно високо премашује обим Калоускових прецртавања у данашње време.

Шта магични број 3% значи ? Значи да је могуће, да једни поред других у једној валутној унији, дакле са једном валутом, постоје земље, које ће дугорочно имати на пример нулти дефицит државног буџета (или чак и његов вишак) и земље које ће имати дугорочно дефицит у висини 3% ? (При том уопште не причам о данашњим далеко већим дефицитима, који се потпуно измичу моме поимању ствари – како у Европи, тако и код нас.)Да су наши високи домаћи дефицити настали у време Земанове, Шпидлове, Гросове и Пароубкове владе је потпуно евидентно (погледај моје аргументе у књизи ”Где почиње сутра”,Euromedia -Knižni klub,Праг 2009, део III , поглавље 2).Уверен сам, да валутна унија – дугорочно, у кратком периоду то без сумње иде, и зато је евро пар година функционисао – ни при ширини дефицита 0-3% не може добро постојати.

Морало би брзо да дође до окретања овог односа, једино тако би дошло до некаквог поравнања.И онај несрећни Кејнс који је својом одбраном буџетских дефицита (до тог времена ствар сматрану за друштвено зло) отворио бране данашњим дефицитима никада није мислио да дефицити имају да буду перманентне ствари ! И Кејнс је сматрао дефицит буџета за ”лек” само у време недостатка агрегатне тражње, или кризе (О томе, да је спорно, је ли то лек у кризи се економисти препиру већ дуге деценије а ја спадам међу оне који мисле да то није лек ни у таквој ситуацији – уосталом показала је то криза тридесетих година, јапанска деценија стагнације деведесетих година и напрости неуспех америчких дефицита да реше кризу краја прошле деценије.Славни Кејнсов мултипликатор има само веома малу вредност.) Кејнс је претпостављао да ће у доба привредног размаха бити дефицит исплаћен буџетским вишком.Ништа такво у данашњој Европи није истина.

Сложеније би било разматрање, да ли данашња форма демократске владе уопште може да омогући дугорочно избалансиране – и у збиру година – државне буџете, на шта су као први указали још 1977 године Buchanan и Wagner у књизи ”Democracy in Deficit: The Political Legacy of Lord Keynes”.Један од њихових најзначајнијих наследника P.J Boettke заједно S.A Beaulier-ом су о томе недавно рекли, да је кејнсијанство ”озбиљна болест” која може да постане за функционисање демократије потпуно фатална (у чланку ”Deficits, Debts and Debasement”, Cato Policy Report, бр.4,2011)

Теоретске хипотезе може било ко да оспорава, али искуство ово упозорење недвосмислено потврђује – у целој Европи, али и код нас.

Недвосмислено сам уверен у то, да одрећи се сопственог државног буџета значи одрећи се своје сопствене државности.Треба ли томе додати још неке аргументе ? Скоро би ми се чинило да никако, али показује се да ка томе Европска унија у последњим месецима недвосмислено иде.И да против тога никаква консолидована политичка снага у Европи не иступа.

Мислим да би било могуће изабрати међуигру,привремено,посебно  решење.Било би могуће рећи, да је направљена грешка пријемом латентно дефицитних земаља у еврозону и да ће за ово примање које није било измамљена провала у еврозону од стране ових земаља, већ последица позива овим земљама у еврозону,морати да плате и те земље ”позивари”.Једнократно платити, поравнати настали дуг и почети од нуле.Земље хронично дефицитне ће морати или напустити еврозону, или радикалним системским третманом (сличним нашој посткомунистичкој трансформацији) од себе направити земље никако хронично дефицитне.Изабрати дакле једнократан трансфер и одлучно нула-јединично решење за земље којима ће бити помогнуто.Једино то би могло – на колико дуго међутим ? – да спречи настанак ЕФУ.

Питање је, да ли ће бити кривци за позив (и одобрење уласка) спремни да прихвате ово решење, јер и они такође имају своје buchananovsko-wagnerovske ”демократске” владе.Подразумева се да мислим, да би то било са свих страна за њих јефтиније и уносније решење него било које друго.Позив и одобрење нису међутим урадили Саркози и Меркелова, него Ширак и Кол.Да ли ће се њихови наследници осећати довољно одговорни за тадашње одлуке и хоће ли убедити своје данашње бираче, да се плаћа за старе грешке и да су у томе Саркози и Меркелова (и други) у суштини невини ? Бојим се да политика овако не функционише.

Рекао бих такође, да корист од европских интеграција није била у Европи добро схваћена, и још,да је корист од територијалног проширивања тржишта већ наишла на своје границе ( и да чак може да води ка субоптималним решењима, која су типична за регионалне интеграције – губе се предности које проистичу из трговине са остатком света.Економисти добро знају да поред ”trade creation” регионалне интеграције воде и ка ”trade diversion”).Ово проширивање тржишта је било напросто неадекватно праћено прекомерном контролом (регулацијом, присилном хармонизацијом и стандардизацијом, или уствари блокирањем) овог већег тржишта, који је био поврх тога ограничен ”лудачком кошуљом” јединствене валуте,вештачки инсталиране у овај већи, али веома хетерогени простор.

Бивши британски министар финансија Nigel Lawson је написао почетком септембра за Лондонски The Times: ”Одлука о Европској валутној унији је била једна од најнеодговоријих политичких иницијатива поратног света” (We Need a Constitution to Protect Us from a Superstate”, The Times, 5 септембар 2011).Није се остало на томе.Кочење тржишта еколошким уплитањем је постало у садашњости следећи и својим обимом и формом најнебезбеднији и најзлоћуднији елемент контроле и регулације.

Европска економска интеграција – прелаз од модела затворених (или полузатворених) економија Европе пре Другог светског рата и још више током њега, ка отвореним економијама, или бар отвореним по формалној страни, јер најразличитије форме скривеног протекционизма су стално опстајале (о томе могу многе наше фирме да причају страшне приче) – је свој допринос побољшању европске економске ефикасности исцрпела.Био је то пре једнократан покрет нагоре, пре покрет, какав показује следећа слика:

него што би ишло о трајан покрет нагоре, који би показивала следећа слика:

Бојим се, да еврократе замишљају да смо у моделу Б.Мислим да смо у моделу А, који има међутим – захваљујући појачаној регулацији економије – пре има тенденцију да се промени у модел Ц⁵ :

Не знам да ли умемо да то променимо.Постоји могућност, да ће динамику европској економији давати само остатак света, тзв. земље типа БРИК, и да ће само њихов притисак водити ка нашој постепеној промени приступа.То је парадоксално, за еврократе немилострдно, али и то би било решење.

Било би могуће причати о хиљадама других ствари, о старењу житеља Европе, о веома двосеклим последицама повећавања номиналног образовања све већег броја Европљана (под песмицама о ”образовању друштва”) при наглом паду на било какав начин продуктивно корисног образовања, о контрапродуктивности модних антидискриминационих мера, о апсурдности борбе са емисијом CO_2, о погрешној вери у наш спас информационим технологијама, али то би био већ потпуно други текст.

Напомене уз поглавље 3.

 1 Роберту Мунделу сам се детаљније посветио на семинару ЦЕПа у јануару 2000, пошто му је била додељена Нобелова аграда за економију, у говору под називом ”Робер Мундел и оптималне валутне зоне”.Прештампано у мојој књизи ”Привреда и економија”, Euromedia – Knižni klub, Praha 2006

2 Ја већ дуго упоређујем унутарнемачки фискални трансфер са нашим БДП.Недавно сам био упозорен на то да је Немачка у протеклих две деценије годишње (!) давала у бившу НДР еквивалент целог Маршаловог плана, који је био намењен за петнаест земаља Европе, никако за једну, и то на три године.Трансфери оваквог обима су се дешавали у Немачкој сваке године.

3 ”Клаусови критеријуми за примање (или не примање) заједничке европске валуте”, Lidove noviny, 20 јануара 2006.Прештампано у књизи ”Година четврта”, Euromedia – Knižni klub, Праг 2007.

4 Види моје ”Три године по валутној кризи” у истоименом зборнику CEP-а, бр.5,2000, али и на пример Качарникову аргументацију у тексту ”Петнаест година од валутне кризе у Републици Чешкој” у ”Festschriftu Вацлаву Клаусу”, Fragment, Праг 2011, стр. 147-150

5 Случајно сам приметио да и Kenneth Minoque у безгранично корисној књизи ”The Servile Mind” (Encounter Books, Лондон 2010) користи приближно исти дијаграм.Једино има на вертикалној оси опис ”ефикасност интегрисане области”, што је међутим то исто.

Поглавље 4

Погрешно схватање позитива денационализације Европе и њене ”комунитаризације”

Европска идеологија (краће европеизам) која се ослања на идеалистичку теорију државе, коју – кад се већ није успело у њеном остварењу на равни националнних држава – се еврократе труде да примене овај пут на цео континент, је заснована на идеји,да државе, тачније националне државе,  јесу зло  – имеђу осталог и зато што воде ка рату – и да наддржавни, континентални, глобални ентитети јесу добро, јер у њиховом случају је – према мишљењу еврократа – било какво националистичко расправљање једном заувек елиминисано.Овај поглед је евидентно детињаст, али је упркос томе у Европи опште прихваћен.

На једној страни је овај став део далеко шире идеологије ”global governance” (глобалног владања), које је данашња свеопшта тенденција.Недељни боравак у Њујорку на заседању Генералне скупштине УН половином септембра 2001 човека ће брзо уверити, да тамо у то верују сви, и да се већ сви радују како ће глобално да владају.Уствари – до извесне мере основано – мисле да владају већ сада.На ову појаву упозоравам већ дугорочно, јавно – и за некога могуће мало изненађујуће – ваљда најочигледније сам то урадио у свом прошлогодишњем говору за 28. октобар, где сам рекао:

”Није могуће не приметити, да се ”интеграциони” труд политичких елита највећих земаља света стално све више и брже премешта из социјално-инжењерског пројектовања у оквиру држава и континената на интерконтинентални обим, уствари целосветски. И у овом погледу су тренутни економски проблеми до којих долази на многим местима света катализатор и убрзавач веома проблематичног развоја.

Сведоци смо тога да се групација економски најјачих и политички најзначајнијих држава света труди да постане неформални предступањ глобалне светске владе.Владе потпуно отргнуте од демократске легитимације грађана.Владе, која – па нек буде имала било какав формални оквир – ће фактички одлучивати о нашим животима без нашег учешћа и могућности утицаја.

У таквом уређењу ће појам држављанства брзо нестајати.Демократија без грађана је међутим оксиморон а лакомислено предлагано држављанство света је проста мистификација, замагљивање појма и манипулација.Примера да народ може да буде без своје државе историја познаје безброј.Не може међутим постојати држава без нације.Не може постојати држава без грађана.Не може постојати држава без политичког народа, који демократским процесом – посредством својих бираних представника – мења или коригује своју садашњост и будућност.

Управо тамо, у свет без демократске политичке легитимације влада, стално обнављане од стране грађана , је усмерена амбиција одлучујућих политичких, привредних и медијских елита данашњег света.Управо тамо се већ веома конкретно и практично оцртава ново, битно измењено устројство будућег света.¹ ”

Пре неколико седмица изашла је у САД већ помињана књига Џона Фонтеа ”Sovereignty and Submission”²  која је готово каноничко објашњење ове проблематике са мени веома блиске стране.Био сам упитан да напишем за омот америчког издања ове књиге своју препоруку, чију чешку верзију сада износим:

”Џон Фонте веома тачно идентификује коалицију институција, интереса и појединаца, која заговара глобално владање, и уверљиво аргументује против њених покушаја поткопавања националних држава.Нек би већ глобална влада имала било какав формални облик , фактички би контролисала наше животе, без да бисмо  могли било како на њу утицати.У таквом устројству света би појам држављанства веома брзо нестао.Демократија без грађана је међутим оксиморон а у данашње време толико популарно  држављанство света је проста мистификација и манипулација.Моје искуство са једном од њених варијанти,са Европском унијом, није уопште позитивно.”

John Fonte са Хадсон Института одмах у уводу каже: ,,Најзначајнији политички лидери и са њима повезани интелектуалци нам тврде, да су данашњи глобални проблеми толико сложени да не може да их реши застарели систем националних држава, да глобални проблеми захтевају глобална решења и да суверенитет мора бити редефинисан као нешто, што мора бити дељено.”(увод) Сматрам за важно да не полемише са тим да глобализација постоји.Схвата као подразумевајуће да би било наивно некако се бранити од ње и да се уопште не ради о томе да ли глобализацију треба прихватити или одбацити.Једино питање по њему је какву ће форму имати будући међународни систем: ,,Да ли ће бити интернационални, што значи заснован на сувереним државама,да ли ће бити транснационални, или ће бити супранационални ?” Даје притом јасна одређења ових појмова: интернационални значи односи међу сувереним националним државама, транснационални по њему значи да долази до уплитања у унутрашња политичка питања националних држава, такозвано преко граница, супранационални значи изричито преношење овлашћења о одлучивању на ”глобалне” институције.

Наслови појединачних поглавља књиге јасно назначавају његов приступ и став:

– Глобално владање или националне владе ?

– Угрожени либерализам

– Пад транснационализма

– Европска унија као модел глобалног владања

– Самоубиство либералне демократије ?

У предговору књиге каже John O’Sullivan (садашњи потпредседник Радија Слобаодна Европа са седиштем у Прагу) да је ”идеологија глобалног владања постала доминантно правоверје академског света, медија, света правосуђа, естаблишмента спољне политике,света великих корпорација, света политичких елита и пре свега света бирократа међународних организација и НВО” (стр. IX). ,,Глобално владање покушава да преузме политичку моћ од парламената, који су у сувереним државама одговорни својим бирачима, и преда је судовима, бирократама и непрофитним организацијама, који су одговорни једино сами себи или другим транснационалним органима.” (стр. Х). Сматрам да ове реченице одлично описују суштину.³

Унификацију Европе и покушај европског владања сматрам за варијанту на исту тему, иако на мало мањем простору.Идеје су међутим потпуно исте.Труд да се укину државе, које наводно воде ка ратовима, што значи укинути их њиховим слабљењем, исисавањем њихових надлежности у смеру на горе, у Брисел, и у смеру  на доле у регионе, је оправдаван хипотезом (никада дефинисаном, односно ниуком случају озбиљно дефинисаном) тзв. супсидијарности , која има у себи сву магију хегелијанско-марксистичке вечне променљивости и неухватљивости (сећам се, како сам крајем педесетих година, као млад студент на прашкој ВШЕ имао осећај сопствене невероватне ретардираности, јер нисам разумео марксистичку дијалектику, и сећам се, како сам мучио своје тадашње учитеље, да ми то једноставно објасне).

Дијалектичка магија концепта супсидијарности је у томе, да важи увек, нека је мера централизације или децентрализације ма каква, нека се брани било шта.Ми који смо преживели комунизам, знамо, да је некако слично ,,дијалектички” био дефинисан демократски централизам.Структурна сличност са појмом супсидијарности је невероватна.⁴ Често мучим еврократе питањем како је могуће да и у годинама 1960, 1970, 1980, 1990, 2000 или 2010 је увек ЕУ (и њене претходне форме) потпуно у сагласности са принципом тзв. супсидијарности , иако су овлашћења распоређена другачије, док су грађани – са својом способношћу да одлучују о стварима које их се тичу – увек исти и живе на истим местима.

Две деценије говорим, да би било потребно искористити економску терминологију и тражити ”public goods” на различито великим територијама.Или тражити каква су јавна добра на нивоу општине,града,области (региона, провинције,савезне државе) државе, али ваљда и групе држава или целог континента.Не могу сам себи да представим добро дефинисана јавна добра на нивоу целе планете.

Поврх тога сам убеђен, да постоји једна законитост која не може бити оповргнута – што даље идемо од јединице грађанина, тим мање стварних (никако фиктивних) јавних добара постоји.Чињеница да данас већ  ЕУ одлучује далеко више него појединачне државе, ову законитост никако не доводи у питање.Значи то само да су нека јавна добра која су припадала другим, дакле нижим нивоима – односно одлучивање о њима – померена све до бриселске централе.О томе где које од њих припада сигурно је могуће водити озбиљну дискусију, али једна ствар је сигурна: демократија припада максимално на ниво државе, вишље бити не може. И то је теза коју говорим – чешки, немачки,енглески,италијански – по целом свету изнова и изнова и чуо сам само нулту реакцију, ништа.Никада нисам чуо аргументацију, зашто би демократија била могућа на вишем нивоу, у монархији(мисли се на ммонархије попут Хабсбуршке, примедба преводиоца) или унији.

Аргумент да демократија захтева demos односно народ, је већ баналан и чини се да га нико не оспорава.Вероватно најпре зато што никога од еврократа у стварности демократија уопште и не занима.Поново Nigel Lawson: ”Потцењивање демократије је увек била једна од највидљивијих и и најмање позитивних карактеристика европског интеграционог процеса.” (цитирано дело). Слично David Goodhart у дневном листу Guardian (24 фебруара 2004) каже, да ”европска идеја је у потпуности нескривено заснована на непријатељству ка европским нацијама и њиховим националним идентитетима.”

Почетком прошлог септембра сам на конференцији у Cernobbi у Lago di Como говорио и о овим стварима – о демократском дефициту у ЕУ и о постдемократији – а ректор миланског универзитета, бивши еврокомесар Марио Монти⁵ је узвратио речима: ”У блоку двадесет седам држава мора бити асиметрије у одлучивању.”  Шта је то асиметрија у одлучивању ? Изгледа да то значи да ће неко да доноси одлуке, док други уопше ! Другу интерпретацију немам.Нико од неколико стотина људи у сали није протествовао.Вероватно никако случајно.Еврократе потпуно логички воле постдемократију која се све више намеће.Могу да одлучују иза леђа грађана и зато толико воле све бриселско.Бирачи су и у националној држави ”разбацана” група људи (док су интересне групе за притисак способне за организовање и добро су организоване ) али на нивоу Европе је бирач још више ”разбацан” или изгубљенији него на нивоу националне држава.Познати амерички мислилац Френсис Фукујама тачно каже да потпуно неизбежно ”изнад нивоа националне државе настаје вакуум легитимности” (”Has History Restarted Since September 11?”, CIS, Sydney, Occassional Paper, бр. 81, 2002).И живљењу у овом вакууму еврократе толико теже.

Као подршку својим погледима могу да цитирам низ других аутора, домаћих и из иностранства.У последње време ме је заинтересовао већ помињани текст професора Фиале, који такође примећује то да се у Европи укоренила ”веома опасна представа, да је потребно елиминисати националну државу”.Каже да је ,,европској елити састављеној од политичара, предузетника и интелектуалаца (…) успело да европским грађанима лако усади идеју,да је очување мира, осигурање благостања и свеопште спокојности могуће само тада, уколико се успе у превладавању националних држава”(цитирано дело, стр. 6). Не знам да ли им то успева баш тако лако, али је чињеница да грађани – ја бих полемисао са термином ,,европски грађани”, искључиво користим термин грађани европских држава, не осећам се као грађанин Европе, житељем Европе да – за целе те деценије нису никако протествовали.

За то постоји много разлога, али грађани о овим стварима нису никада експлицитно одлучивали, о њима вероватно ваљано и не знају (било би интересантно једном их искрено упитати) односно, нико им то никада није ваљано објаснио.Не знају да су већ националне државе de facto ликвидиране.Не знају – како пише Owen Harries, да су ,,националне државе угрожаване и одозго и одоздо: одозго од стране псеудоинтернационалних или универзалистичких организација, одоздо од стране свих разних сила, које не желе да примају ауторитет националне државе”. (Quadrant, октобар 2000). Љуте се на разна бриселска уплитања али не схватају чиме су омогућена.Професор Фиала тачно каже да ,, код националних држава наиме није важно да су националне у етничком смислу (то ионако низ њих и није) већ што граде разумљив простор који је извор идентитета и грађанске лојалности и захваљујући томе овде може да се реализује демократија” (цитирано дело).Као што сам већ рекао горе, мислим да демократија не може да се реализује другде.Не знам шта томе да додам.

Ништа мање је важна његова следећа теза:  ”Непостојећа наднационална европска демократија ослабљује функционишуће демократије европских националних држава.” Да, наша сопствена демократија је захваљујући ЕУ гора, никако боља – као што су нас терали да верујемо.И не само нама.Упозоравао сам давно, да улазак у ЕУ неће значити повећање демократије, да ће обрнуто значити њено ослабљење.То је сматрано за евроскептицизам, или чак за антиевропејство.Притом је то био само емпиријски суд, само последица пажљивог гледања око себе.

Веома одговарајуће формулације о овим проблемима налазимо у берлинском говору Јиржија Веигла (Jiri Weigl) у мају 2010 ,,Европа и национални идентитет из чешке перспективе” (Newsletter, CEP, август 2010) где идентитет сматра за ,,основно везиво заједнице, које код њених чланова ствара осећај припадности и кохезије и на њега се ослања и постојање друштвене солидарности” (стр. 1). О тзв. заједничким европским вредностима, какве су хришћанство, хуманизам, јеврејско-антички корени, просвећеност, постепено нестајуће демократске традиције, каже да ,,ове вредности јесу у друштвима појединачних чланских земаља ЕУ у различитој мери и интензитету присутне, али мало када су их њихови грађани свесни као вредности које су свима заједничке” (исто тамо).

Изговара и важну тезу да ”њихова уједињујућа сила још ни издалека не може да компензује оно што европске народе раздваја. (…) Свест о европској припадности и европски идентитет су изведени, секундарни и у много случајева још увек у заметку.” Неки људи управо ово неће да приме на знање.

Слично говори и Петер Хајек (Petr Hajek) ,, Док политичке елите готово јединствено интензивно раде на стварању европске државе, јавност у већини земаља има у односу на овај пројекат хладан, готово неповерљив однос и не дели интеграциони алтруизам својих влада.” (,,Smrt ve stredu”, Dokoran, Praha 2009, стр. 210)

Већ дуго година пажљиво чувам текст оксфордског професора Emanuelа Ottolenghiја ,,Can Europe Do Away with Nationalism” (American Enterprise Institute, European Outlook, мај-јун 2005) који било какав потенцијални европски идентитет сматра за ,,далеки сан”.Наглашава значај ”социјалне кохезије” и не верује да може постојати друштво ,,подељено различитим идентитетима, вредностима и историјским причама”, уједињено ,,апстрактним правима и дужностима формулисаним у уговорима ЕУ”.Држављанство за њега није апстрактна идеја о правима и дужностима, држављанство не бирамо, већ се рађамо у њега, држављанство израста из заједнички дељене историје, из дељеног искуства а често и из дељене патње.

Уверен је да против тога апстрактна европска идеја не може никада да буде довољна.Зато предвиђа ”грађанску апатију”.У ескалирајућим тренуцима Бушовог (или пре Рамсфелдовог) спора са Европом – сада је то већ мало, на тренутке, passe – каже да ,,антиамериканизам и фантазирање о европској позицији суперсиле” је лоша база европејства.

Интересантно о истом проблему говори и Roger Scruton у књизи ”О неопходности народа’‘  (CDK, Брно 2011), али ја ћу цитирати из истоименог одломка из ове књиге објављеног у часопису  Kontexty, бр.4, 2011).Било ми је драго, да такође говори о ,,догматској доктрини супсидијарности, коју је Европска унија усвојила са циљем да одузме чланским државама компетенције, док се прави да им их уствари даје” (стр. 16). Ја не бих додуше супсидијарност сматрао за догматичну, пре за ауторитативно и самовољно наметану, али њену магичну, произвољно дефинисану празнину је описао R.Scruton веома тачно.Еволуцију интеграционог помака напред види једнако – елите намећу као неизбежан процес, пут ,,ка наднационалној влади са заједничким правним системом, у којем национална лојалност неће бити много значајнија него подршка локалном фудбалском клубу” (стр. 17).

R.Scruton је такође уверен, да ,,се национална држава потврдила као стабилан основ демократске владе”, и зато бисмо имали да је побољшавамо, ,,али никако одбијамо”.Мене такође увек боли када се национална држава поистовећује са национализмом, и зато са њим морам да се сложим да је ,,национализам део патологије националне лојалности, никако њено нормално стање”.Roger Scruton поврх тога помиње и Честертона (Chesterton) који је некада рекао да, осудити патриотизам зато што људи иду у рат из патриотских разлога, је исто као ,,осудити љубав, зато што неке љубави воде ка убиствима”.Енглез Scruton мора наравно да истрајава на томе да ,,нацизам не би био никад поражен да није било националне лојалности британског народа и његове чврсте одлучности да брани своју домовину од инвазије” (стр. 24).Навешћу још један његов цитат: ,, Они који верују да је подела Европе на појединачне народе била главни узрок европских ратова, би имали да се подсете на разарајуће верске ратове, које је окончала тек лојалност људи, која се формирала, према овим народима.” (стр. 23)

Овакво размишљање ми је блиско.У свом говору за 28 октобар 2010 (везу види горе) сам рекао:

”Нисмо само статистички збир одвојених и усамљених бића, већ заједница више од десет милиона грађана, чланова једне, широко разгранате породице, која се разуме не само заједничким језиком, већ такође традицијама, историјским искуством, специфичном културом и на највишем могућем нивоу општости и заједничким интересима (…) Има ли држава коју смо преузели од наших предака као специфично и непоновљиво наследство, у данашњем свету још уопште неки смисао ? Осећамо ли је као нешто дубоко усађено у нашим мислима и срцима ? Не примамо ли је само као некакав неутрални простор, замењив са било каквим другим ? Не постаје ли за многе од нас само ”административна јединица” ка којој губимо било какав дубљи лични однос ?

Уколико да  (…) онда би смо имали да наглас себи признамо да смо генерација која се чешке државе свесно одриче.Да је наша хиљадугошња историја при крају.Да су наше наслеђене традиције, обичаји, култура, начин мишљења и специфична интересовања која из њих проистичу још само музеј на отвореном фолклорних занимљивости, јер живот је, као што рече наш значајни скептични писац, већ другде.

Уколико то тако међутим није за већину нас, уколико и надаље аутентично поимамо нашу заједничку националну егзистенцију као нешто различито од егзистенције Немаца, Француза, Британаца, Руса,Американаца и других независних народа, онда из тога нешто произилази.Онда нам је наше сидро, наша држава, животно потребна.Онда се ка наследству, традицијама и тешко стеченим искуствима наших предака, окрећемо са правом.Онда његово постојање и вредности морамо чувати.”

У сваком случају је јасно да национална лојалност и исто тако територијална лојалност јесу полазни предуслови за могућност демократске владавине, и делује једнако подразумевајуће да европски континент није простор за територијалну или националну лојалност.Територију није могуће превидети – од Кипра до Финске, од Португала до Естоније – и никакав народ, дакле европски народ, не постоји и никада није постојао.Зато је цео концепт ,,ever-closer Europe” , концепт максималне унификације, централизације, хармонизације и стандардизације(могло би се рећи глајцхшалтовања), максималног потискивања улоге држава, погрешан концепт.

Еврократе то мало осећају, и зато никако не говоре о националним или континенталним принципима, већ о ”комунитарном” принципу , што је још једна недефинисана и неодредљива правна флоскула, која у себи може да садржи – и истовремено да сакрије – било шта.Велики и превише самоуверени правници ”европског права” овај принцип подразумева се не могу никако и ничим бранити, они га само без било какве аргументације као одозго пало правило користе – ово или оно није за њих исправно или погрешно, функционално или нефункционално, корисно или некорисно, њима је довољно да могу ауторитативно да кажу да је то ”комунитарно”, односно сагласно са комунитарним принципом.

Правник Томаш Бжихачек, напрости изузетак критички размишљајућег правника, у свом иступању на семинару CEPа (објављеном у зборнику ,,Европска унија у замци централизације”, CEP, зборник бр.90, 2011) навео је да је ,,усмереност ка централизацији део генетске опремљености ЕУ” (стр. 11) јер је правни оквир ЕУ заснован на ,,ризичној комунитарној концепцији” (стр. 12).

И он каже да је ,,концепт супсидијарности толико савитљив, да може да буде изношен на најразличитије начине”, јер је заснован ,, на веома недефинисаним критеријумима, у које свако може да дода оно што му одговара” (стр. 15).Слично као Фиала и Scruton тврди да ,, унија не представља за разлику од националне државе разумљиву, прегледну, унутрашње сродну целину, јавни простор” (стр. 18).Генетски дефект ЕУ он види у томе што су централизација и померање надлежности у центар неизбежни, јер

– легислативни процес ЕУ је потпуно у рукама институција уније;

– ,,институције уније имају потпуно супротан интерес од кочења експанзије активности ЕУ и  своје сопствене моћи” (стр. 15).

На истом семинару је иступио и Лукаш Петжик, који је такође уверен,да представничка демократија може да функционише само на нивоу националне државе.Шаљиво пита: ,,Гледају ли житељи европских држава целоевропске вести ? Читају ли целоевропске дневне листове ? Постоји ли овде заједнички европски језик, заједнички инерпретирана историја, заједничка традиција, заједничке вредности, солидарност и заједнички интерес ?” (стр. 22).Ништа мање рационално наводи имена европских комесара и пита, да ли их неко зна.Додаје: ,,Наше политичаре познајемо.Знамо ко је Клаус,Калоусек, Нечас, Соботка,Хашек,Барта,Гребеничек.И такође можемо да их на изборима опозовемо.Међутим, еврокомесаре не.” (стр. 23)

Такође Александар Томски – на истом семинару – осећа у данашњој Европи ,,дух јакобинизма”, када европске елите теже да направе ,,нову централизовану Европу и новог човека без традиције, без нације, без цркве, атомизовану беспомоћну заједницу тоталне једнакости и моралног и интелектуалног релативизма, која је стварна суштина утопије” (стр. 32).Мој омиљени амерички коментатор George Will је приметио да ,,Европска унија има заставу, којој нико не одаје почаст, химну коју нико не пева, председника чијег имена нико  не може да се сети, парламент у који нико осим његових посланика неће, да би имао неку власт, главни град и бирократију, којој се нико не диви и не може да је контролише, валуту која претпостваља нешто што не постоји”.

Ово све наводим зато што хоћу да покажем да више мање апсурдну ситуацију у Европи примећује све већи број људи (и било би их могуће именовати далеко више, ово су били текстови који су случајно лежали на мом столу, када сам се лечио од ангине) и да то политичаре и грађане оставља хладнима.Да ли је могуће износити аргументе јаче,иновативније,нападније, уверљивије? Не знам.

Аргументи у корист денационализације Европе и европске унификације на ,,комунитарним” основама не постоје.Уколико постоје, онда су то аргументи у корист уништења демократије, елитистичког овладавања континентом, аргументи који се од аргумената коришћених приликом прошлих покушаја овладавања Европом много не разликују.

Напомене уз поглавље 4.

1 ”Говор за 28 октобар 2010 о смислу наше државе”, у ,,Година осма”, Euromedia – Knižni klub, Праг 2011.

2 John Fonte, ”Sovereignty and Submission: Will Americans Rule Themselves or be Ruled by Others?”, Encounter Books, New York 2011.

3 На веома сличан начин је деценију раније навео аргументе Jeremy Rabkin у делу  ,,Why Sovereignty Matters”, American Enterprise Institute, Washington, D.C. , 1998.

4 John Laughland у својој књизи ”Загађени извор” (Prostor,Praha 2001) подсећа да је супсидијарност корпоративистичка доктрина, првобитно формулисана у Ватикану при почецима италијанског фашизма.

5 Не могу а да се не насмејем над изјавом познатог писца, мислиоца и противника комунизма – аутора књиге ”Тама у подне” – Arthura Koestlera, који је некада рекао да је израз ”европски комесар”, ЕУ  проницљиво изабрала.

Поглавље  4.1

Мало скретање ка чешкој политици

Извесну пажњу заслужују такође и ставови чешке политичке репрезентације о овим стварима.На први поглед бисмо ваљда могли да очекујемо, да би десница имала да буде према социјалноинжењерском, утопистичком пројекту нове и боље Европе било априорно, унапред скептична, или са протоком времена још скептичнија.Требало би да буде све јасније свесна, да са мастрихтским а утолико више са лисабонским померањем долази до две већег угрожавања државног суверенитета Републике Чешке,до пада демократске легитимације европских структура, до пораста диригизма и централизма, до нестанка реалних грађанских слобода, до њихове замене низом формалних, јер су непотражива, такозваних људских права.

Супротно би се могло очекивати да ће левица, која је за разлику од деснице на европском нивоу добро организована, а Социјалистичка интернационала има европски интеграциони процес од почетка чврсто у рукама без обзира на актуелне резултате на изборима у појединачним чланским земљама, са протоком времена све више притискати на убрзавање процеса у смеру федерализације, дакле ка дефинитивној победи европског неолибералног пројекта.

У стварности међутим видимо нешто потпуно друго.Парламентарне странке, које се ”код куће” одређују као десничарске,односно у новоговору модерног доба као странке ”десног центра”, стоје готово без изузетка на страни супранационалног пројекта.Историјски потпуно неоспорно ODA, KDU-ČSL или Унија слободе, тренутно на пример TOP 09.Неке ванпарламентарне странке, које су се на нашој политичкој сцени појавиле тек након уласка у ЕУ – на пример странке Јани Бобошиковеј,Владимира Железног или Петра Маха – су додуше ,,еврореалистичне”, иако њихова политичка оријентација баш толико десничарска (са изузетком Слободних) сигурно није, полазе пре од забринутости за чешке националне интересе него од идејне резервисаности према интеграционом пројекту као таквом, и значајнији утицај на став Републике Чешке за сад немају.

На левици је стање једнако парадоксално.Комунистичка странка – која стабилно преставља око 15% гласова бирача – је додуше према ЕУ сигурно у опозицији, али то је због тога што јој усмереност европског пројекта дође још као мало левичарско.Чешка социјална демократија има, као што је речено, подршку ”чврсте” европске интеграције у опису посла, без обзира на то да ли је то или није у интересу Републике Чешке.У овом смислу је кроз поменуту Социјалистиучку интернационалу, већ потпуно евидентно ”европска” странка, никако чешка.(То се уосталом тиче и наших народњака у односу на ”европске” народне странке у Европском парламенту.) Поред тога и у левици постоје неке ванпарламентарне, радикалне левичарске странке и покрети, као нпр. Зелени, чија је интернационална база неформализована ”интернационала”.У припреми федералистичког уређења ЕУ играју код нас ове групе улогу пословичне ”пете колоне”.Овамо спадају такође многе лобистичке политичке, корпоративистичке и бизнис групе, чији уски интереси се далеко боље износе у средини са дубоким демократским дефицитом.И разумљиво, не можемо да изоставимо неформалну политичку странку ,,Медији” посредством којих је успевало и успева европејцима да врше јак притисак унутар политике и на јавност.

Посебан случај је Грађанска демократска странка (ODS, примедба преводиоца).У годинама када сам стајао на њеном челу, или још кратко после била је на нашој политичкој сцени – и фактички у целој континенталној Европи – једина релевантна политичка снага која је своју критику ужурбане интеграције градила на идејним темељима.Која је правила разлику између времена пре Мастрихта и после њега.Која је покушавала да објасни нашој јавности, омађијаној у првој деценији по колапсу комунизма слоганом ”повратка у Европу”, да смо у Европи увек били и бићемо, али да се управо зато о сопствене интересе морамо постарати сопственим снагама, да то за нас нико неће урадити.Да упркос узвишене и често патетичне реторике, ЕУ није примарно алтруистиички пројекат за ”уздизање и побратимљење” европских народа.Да је такође или пре свега игра моћи Немачке и Француске која се одиграва у потпуно социјалистичком руху, и има низ елемената сличних оним, које смо 1989 године са таквом радошћу напустили.Да додуше не можемо да останемо ван интеграционог процеса, али да је наша дужност да се у њему понашамо довољно суверено и рационално.Да је оно главно што у њега можемо при одбрани својих интереса да унесемо, управо наше историјско искуство са утопијским социјалноинжењерским пројектима централно управљаних империја, чије две варијанте смо недобровољно испробали.ODS је у почеку ову нелаку позицију имала као своју.У тој логици је било да сам као председник ODS-а и премијер владе поднео 1996 године пријаву у ЕУ, једнако тако као и подршка ДА на референдуму о нашем придруживању 2004 године.Али друга страна ове паре биле су наше суштинске резерве према смеру који је ова заједница узела усвајањем Мастрихтског уговора, и наредних уговора, посебно Лисабонског.На почетку смо били код куће и у Европи ућуткивани виком, да немамо шта о томе да причамо уколико смо изван ”клуба”.Након што смо постали пуноправни чланови је викање замењено аргументом, да смо о томе требали да размишљамо пре уласка, док би смо сада требали да ,,искористимо добро прилику да ћутимо” како је без увијања изјавио француски председник Ширак.

Тужно је да у чешкој средини постоје два става: један за кући а други за окружење европске бирократије, ,,европске владе” (Европска комисија) и Европског парламента.Из сопственог многогодишњег искуства знам да већина наших министара укључујући премијере, али такође и посланике свих нивоа, имају два лица.Једно које показују својим бирачима и друго са којим наступају у Бриселу, на разним самитима ЕУ и сличним форумима.Док код куће показују мишиће, чим дођу иза границе, њихова одлучност да се боре за чешке интересе већином брзо нестаје.

Да бих био праведан, овај феномен се не тиче само наше репрезентације.Такође две друге државе медијално етикетиране као ,,евроскептичне” – Велика Британија и Пољска – поступају слично.Најјасније се то познаје код британских конзервативаца – након Маргарет Тачер.Упркос томе што иза себе имају јако јавно мњење, оштро расположено према евру и даљем преносу компетенција у Брисел – и захваљујући оваквом ставу освајају много гласова бирача – чим пређу на континент, њихова одлучност да се боре за ове принципе нагло нестаје.Пољска опет својим ставовима пре игра партију у којој хоће да подигне своју цену, у покушају да постане регионални средњеевропски лидер, и да максимализује свој утицај као европске ,,силе”.Такав став је додуше потпуно легитиман, али са идејним основама критичког погледа има веома мало заједничког.Оба поменута случаја међутим добро илуструју ситуацију типичну и за нашу политичку репрезентацију.

Наши ставови о европским интеграцијама дакле не одражавају десно-леву поделу политичких репрезентација, која би требало да буде израз интереса група од стране њих бираних, и њих представљајућих.Могуће је чак рећи да је са ове тачке погледа то скоро потпуно другачије.Док су гласачи левице пре скептични, смером на десно подршка јавности у односу на европски пројекат пре расте.Ова наизглед парадоксна појава има међутим у потпуности једноставно  и логично објашњење.Бирачи од центра на десно далеко више прате медије и под њиховим су утицајем и притиском, који је осим изузетака у огромној већини европеистички.Могуће је само нагађати да ли у томе игра улогу такође и то што су код нас медији главног тока у рукама иностраних власника, или пре тиме, што су пупчаном врпцом интелектуалног снобизма везани за групе ,,неполитичне политике” што је опис за интелектуалце овако или онако спојене са бившим председником Вацлавом Хавелом.Насупрот томе грађани својим природним социјалним интересима, који инклинирају више ка левици, немају такву потребу да се конформишу са медијално изношеним погледима и ставовима, и зато далеко више просуђују интуитивно ,,здравим сељачким разумом”.

Померање, до кога долази у току времена, било је највише евидентно у време такозваног чешког председавања ЕУ 2009 године, када се низ политичара ODS-а који су се пре тога одређивали у погледу усмерења ЕУ ваљда још критичније него ја, нагло променио у ,,узорне Европљане”.То је у вези са појавом коју сам већ поменуо.Многим нашим политичарима је теоретски ,,јасно”, током времена их међутим ,,пратња уније” прогута и промени.Одједном се обраћају личним именима председницима и премијерима страних земаља, учествују на разним преговорима и самитима, улазе – претпостављено – у свет велике међународне политике и он их заслепи.

Често је то овако људски једноставно.У средини која је на сваком кораку наквашена ,,европском вером” је сигурно нелако сачувати свест да представљају једну од чланских земаља, њене интересе.Да лојалности ка ЕУ претходи лојалност ка својој држави.Кроз сличан процес често пролазе такође ,,европосланици”.Постају пре или касније припадници ”бриселског народа” који – мислим тиме на ових неколико десетина хиљада званичника и политичара – чини једини стварни ,,demos” једини политички народ европског федералистичког пројекта.И управо овај лични психолошко-интересни аспекат чини да наши политички представници на крају почињу да осећају већу лојалност ка онима међу које су били послати, него ка онима који су их послали.

Могуће је овде направити један уопштавајући закључак: Чешки политичари, без обзира на њихову десно-леву оријентацију, из различитих горе поменутих разлога не бране наше интересе у ЕУ онако како би требало.Више мање то оцртава исту линију какву видимо на домаћој политичкој сцени: идејни, принципијелни ставови – уколико су уопште неки постојали – све више атрофирају у корист тренутних циљаних решења актуелних проблема.Тиме свакако – са изузецима који потврђују правило – улазе у ред ,,великих играча” и постају често таоци њихових интереса.Бојим се да нека промена у овом смислу није на видику.

Поглавље 5

Где тражити излаз ?

Као што сам се трудио да аргументујем у целом овом тексту, у садашњем европском проблему не ради се само о дужничкој кризи еврозоне ( иако је она логичан, поврх тога највидљивији и такође најоштрији израз далеко општијег проблема).Не ради се ни само о кризи конструкције Европске уније, јер много тога назначава да се у политичкој, економској и друштвено-цивилизацијској кризи налази цео Запад.Ситауација у Обаминим САД није квалитативно боља.Када изражава, у горе цитираном чланку, бивши ректор Масариковог универзитета професор Фиала тезу о ,,слабљењу окцидента” има на уму вероватно то исто.

Важно је постати свестан, и главно дозволити, и са свим последицама схватити, да се други делови света не налазе у сличној кризи.Има то и своју ”магију нежељеног”.Бретон-вудске институције – Међународни монетарни фонд и Светска банка – од свог оснивања су помагали у суштини само делове света у развоју (и за нас су већ од почетка деведесетих година, од тренутка наше радикалне трансформације, потпуно ирелевантни) данас помажу углавном Европи, што је више него парадоксно.

Дужничка криза, постепени губитак конкурентности и трајно опадајући темпо економског раста, криза социјалне државе, растућа регулација свих области живота, растући социјални и друштвени конфликти, проблеми са имиграцијом, идејна испражњеност политике, свуда присутна медијска манипулација и читав низ других ствари назначавају да се о кризи може основано говорити.Ова реч није претерана.Такође је потпуно јасно да решење ове кризе није у померању неколико параметара европског економског и социјалног система, или можда само у већој енергичности деловања овог или оног министра финансија.У садашњој европској кризи се ради о широко разгранатом ланцу узрока, и зато и њено решавање мора бити конципирано једнако широко.

Негативан развој се поврх тога свакога дана продубљује и трошкови ношења са њиме ће даље расти.Плаћање садашњих дугова – ма колико одлучно и успешно – значиће да ће најмање цела следећа декада бити декада тешкоћа, прецртавања и мера штедње. Нешто као јапанска ,,изгубљена деценија”.Било би илузорно мислити да из ове непријатне ситуације постоји неки безболан, лак излаз.Било је могуће то предвидети и ја морам да припоменем да је већ 1998 године Милтон Фридман рекао да евро неће преживети прву велику кризу.Можда ће и преживети, али за немерљиво високу цену.

У најопштијем смислу се може рећи да неопходна и неодложжна промена у Европи може да дође као ,,припремљена политичка промена” или као нешто што ће протећи спонтано, и зато неизбежно конфликтно и хаотички. Трошкови такквог ,,решења” би били несумњиво далеко виши.Непосредно по паду комунизма смо такође имали избор – или спровести бар до извесне мере организовану, промишљену, рационално конципирану трансформацију система, или очекивати да ће протећи спонтано, дивље.Били су економисти – нпр. познати пољски економиста Јан Виниецки – који су говорили да држава и њени бирократски органи не умеју ништа и зато су истрајавали на томе да се држави не може поверити ни трансформација система.Други,посебно код нас веома гласни инострани саветници и инвеститори ( а и данас успешни, али претерано критички бизнисмени)  су желели дивљи развој из потпуно других разлога – немерљиво би на њему зарадили.Имао сам примедбе да се увек мора радити о рационалном упоређењу трошкова и прихода, и мислим да ми је реалност дала за право – остварили смо промену система не само са мањим трошковима, него што би настали при анархичном развоју, већ и са мањим трошковима него што су настали у земљама које се могу поредити са нама ( о овим међународним поређењима више у књизи В.Клаус, В.Томшик ,,Макроекономске чињенице чешке трансформације” NC Publishing, Brno, 20007).

Пут из данашње европске кризе, дакле решење за Европу (желим да овим направим разлику од Европске уније) води једино кроз обнављање економских и грађанских слобода, кроз ограничење бремена социјалне државе које се не може носити и једнако претешких еколошких оптерећења економије (са њиховим врхунцем у борби против емитовања CO₂ ) кроз повећање конкурентности у привредном и друштвеном животу, путем економске либерализације, дерегулације и десупсидијаризације.Неко ће имати примедбу да сам то већ једном рекао, да је то ,,стари програм”, али ја сам уверен да смо опет у ситуацији, да то опет почиње да буде програм баш за данашње доба.Посебно у другој половини последњих двадесет година смо се, нажалост, потискивањем тржишта враћали назад.Између осталог и због тога јер је комунизам био заборављен – код нас, али још далеко више у западној Европи.

Европска унија (сада не говорим о Европи) као институција може да преживи само уколико напусти социјално-инжењерске (и зато утопистичке) представе о вештачком уједињењу континента и врати се ка првобитној концепцији сарадње суверених чланских земаља, које морају да остану камен темељац интеграције, никако њене жртве.Не тражимо инспирацију у другим световима, тражимо је пре у нашим сопственим искуствима.Увек када је Европа била слободна, неограничавана социјалноинжењерским пројектима, била је просперитетна.Из недавне прошлости се ваљда још сви сећамо (иако већ имам склоност да уз реч сви стављам знак питања) да је тај део Европе, који је подлегао једној таквој социјалноинжењерској визији – централистичком управљању и планирању спојеном са неслободом човека –  био неефективан, док је њен други део био на томе неупоредиво боље.У тренутку када је ЕУ почела да се мења у централно управљани пројекат и у простор за социјалноинжењерске експерименте, зауставила се.Ничега другог у томе нема.Покушаји да се целом свету наметне јединствено управљање, јединствена визија, светска (или европска) влада, неизбежно ће пропасти. А центар просперитета ће се преместити негде потпуно другде – као што се то уосталом пред нашим очима дешава.

Европска унија – како нпр. показује цитат из никако маргиналног или ирелевантног прошлогодишњег говора Ж.М Бароза у Европском парламенту (наведен вишље) – жели данас пројекат који не функционише да замени са још већим дозама истог пројекта, што је потпуно апсурдно.

Имамо ли још снаге да то све променимо ? Односно имамо ли снаге да то променимо алтернативним политичким пројектом пре или боље, него што се то промени самовољно ? Нисам потпуно сигуран.Нисам сигуран да ли већ није касно, да већ нема надмоћ она друга страна, којој хаос не смета.Али која је то тачно страна ? Неко стално мисли да негде у сенци још увек вреба комунизам, други опет имају пред очима Осаму бин Ладена и исламски фундаментализам, политизујући свештеник Халик заједно са немалим делом наших политички коректних политичара свих странака види зло у конзервативизму господина Баторија, други виде опасност у Замку (место где се налази канцеларија председника Републике Чешке,дакле господина Клауса, примедба преводиоца) и његовом наводном национализму ( и ја не знам у чему све не).Опасност које ови људи уопште нису свесни (јер је не осећају) је међутим негде потпуно другде.

Цео проблем је у томе да су сви ови људи прихватили за своју спорну Фукујамину тезу са почетка деведесетих година (коју је он сам међутим постепено поправљао) да је либералнодемократски режим заснован на постојању националне државе већ дефинитивно победио – најпре над фашизмом (1945 године) а онда и над комунизмом, да ћемо исламисте ,,победити” и да никаква друга опасност не прети, да је већ настао онај чувени ,,крај историје”, да су принципи либерализма, индивидуалних права и традиционална (индиректна) демократија победили над свим идеолошким противницима.

Не изгледа то тако.John Fonte у већ цитираној књизи веома тачно каже: ,,Фукујама је погрешио, јер конкурентска идеологија, коју називам ,транснационални прогресивизам’ је већ сада постала веома јак конкурент либералне демократије, и зато и претња за либералнодемократску националну државу” (стр. 64). Цео мој претходни текст говори да најтипичнији изрази овог транснационалног прогресивизма – глобално владање Европске уније – побеђују над либералном демократијом и националном државом и да нас утерују у стадијум постдемократије.

Чешка политичка репрезентација би имала да чува егзистенцију и суверенитет чешке државе.Не би требала да подлеже туђем притиску и требала би да износи наше интересе.Не би требала да подлеже илузијама да ће се о нама неко други бринути боље него ми сами.

Мислим да то ,,прости” грађани наше земље разумеју боље него већина наших политичара, активистичких интелектуалаца и новинара.Сведочи о томе став јавности ка ситуацији у ЕУ, ка усвајању евра, ка лажном мултикултурализму и политичкој коректности, али и неспокојност јавности са свуда присутном медијском манипулацијом.Постало је модерно говорити да смо – мислим људи као ја – са својим погледима и ставовима усамљени и изоловани, али то није истина.Изолован,и затворен у себе, неспособан да слуша и реагује је напротив Брисел.Велики британски историчар Арнолд Тојнби у свом кључном делу ,,A Study of History” каже да цивилизацијско самоубиство настаје када лидери престају да реагују иновативно на изазове који пред њима стоје.Требали би смо из тога да се поучимо.

Идејна испражњеност садашње чешке политике, коју карактеришу ескалирајући сукоби око разних вештачких медијалних случајева и непрестаних скандала назначава да оваквом основном задатку политика није дорасла и да се за њега и не припрема.Потврђује се да наш изборни систем производи слабе владе, да су ове владе жртве трајно текуће као предизборне кампање, да недостаје политичко вођство, лојалност, одговорност, способност за договор и компромис.Специфична ствар је и невероватна снага моћи судства,судија,судијократије.Заинтересовало ме је да и John Fonte у делу своје књиге посвећеном Европској унији (поглавље 6) веома тачно разликује зашто ЕУ иде у смеру транснационалног система (одговара да је то идеолошка намера, ја бих рекао и интереси) од тога како ЕУ иде у смеру транснационалног система, и уверљиво показује да је то била углавном Европска палата правде (и судије) ко својим одлукама гура ка екстремној унификацији европског континента.

Бојим се да наша политичка репрезентација нема амбиције да спречи унификацијске и глобализацијске процесе.Није их изгледа ни довољно свесна.Изгледа да не осећа довољно јако постдемократски карактер ових процеса и губитак слободе који их прати.Губитак слободе се у авионима између Прага и Брисела и на непрестаним европским самитима довољно не осећа.Али слобода је кључна.Max Hoccut у чланку  ,,Compassion without Charity, Freedom without Liberty: The Political Fantasies of Jean-Jacques Rousseau” (The Independent Review, бр. 2, 2003, стр. 179) каже веома тачно: ,,Слобода није добра само својом унутрашњом суштином, слобода је такође невероватно драгоцена својим функционалним доприносом.”

Без слободе нећемо поправити Европу.Али требали бисмо.И то што пре.Идимо рађе путем ОЕД (Организације европских држава) него путем СЕПДР (Савез европских постдемократских република).

Регистар имена

Adenauer,Konrad                                       

Alesina, Alberto                                          

Ash, Timothy Garton                                  

Balladur,Edouard                                        

Barroso, José Manuel                                 

Bárta,Vít                                                   

Bátora,Ladislav                                            

Beaulier,Scott A.

Bin Laden, Osama

Bobošíková, Jana

Boettke, Peter J.

Břicháček, Tomáš

Buchanan, James McGill

Bush, George Walker

Colbert, Jean-Baptiste

Coughlan, Anthony

Creighton, Adam

da Vinci, Leonardo

Dehaene, Jean-Luc

Delors, Jacques

Ezrati, Milton

Feldstein, Martin

Ferguson, Niall

Fiala, Petr

Fonte, John

Friedman, Milton

Fukuyama, Francis

Gingrich, Newt

Giscard d’Estaing, Valery

Goodhart, David

Grebeníček, Miroslav

Gross, Stanislav

Hájek, Petr

Halík, Tomáš

Harries, Owen

Hašek, Michal

Havel, Václav

Hayek, Friedrich August

Heath, Edward

Hegel, Georg Wilhelm Friedrich

Hitler, Adolf

Hocutt, Max

Hume, David

Chesterton, Gilbert Keith

Chirac, Jacques

Jakl, Ladislav

Kalousek, Miroslav

Kennedy, John Fitzgerald

Keynes, John Maynard

Klaus, Václav

Kočárnik, Ivan

Koestler, Arthur

Laughland, John

Lawson, Nigel

Kohl, Helmut

Krutílek, Ondřej

Mach, Petr

Marx, Karl

Massourakis, Michael

Merkel, Angela

Minoque, Kenneth

Monnet, Jean

Monti, Mario

Mundell, Robert

Napoleon I., Bonaparte

Nečas, Petr

Obama, Barack

Orwell, George

O’Sullivan, John

Ottolenghi, Emanuele

Paroubek, Jiři

Petřik, Lukaš

Pithart, Petr

Prodi, Romano

Rabkin, Jeremy

Reaga, Ronald

Roth, Joseph

Rousseau, Jean-Jacques

Rumsfeld, Donald Henry

Sacks, Jonathan

Sarkozy, Nicolas

Scruton, Roger

Schumacher, Ernst Friedrich

Schuman, Robert

Sinn, Hans-Werner

Sobotka, Bohumil

Spolaore, Enrico

Stalin, Josif Vissarionovič

Špidla, Vladimir

Thatcher, Margaret

Tomský, Alexandr

Tomšík, Vladimir

Topolánek, Mirek

Tošovský, Josef

Toynbee, Arnold

Van Rompuy, Herman

Wagner, Richard E.

Weigl, Jiří

Werner, Pierre

Will, George

Winiecki, Jan

Zeman, Miloš

Železný, Vladimir

Списак коришћене литературе

ALESINA, A., SPOLAORE, E., The Size of Nations, MIT Press, 2003.

BARROSO, J.M., Европски препород – Говор о стању Уније 2011,SPEECH/11/607, Европски парламент, Стразбург, 28 септембар 2011.

BOETTKE, P.J., BEAULIER, S.A., Deficits,Debts and Debasement, Cato Policy Report, бр.4, 2011.

BŘICHÁČEK, T., EU má centralizaci vepsanou do vínku, зборник CEPа бр.90, Evropská unie v pasti centralizace, 2011.

BUCHANAN, J.M., WAGNER, R.E., Democracy in Deficit: The Political Legacy of Lord Keynes,Emerald Group Publishing Limited, Bingley 1977.

CREIGHTON, A., Greece Debt Crisis: The Price of Cheap Loans, Policy бр.3, 2011.

EZRATI, M., Only the Begining, The International Economy, лето 2011.

FERGUSON, N., Empires on the Edge of Chaos: The Nasty Fiscal Arithmetic of Imperiial  Decline, The 2010 John Bonyton Lecture, Sydney, 28 јул 2010.

Festschrift Václavu Klausovi, Fragment, Praha 2011.

FIALA, P., Evropa a oslabování okcidentu, Kontexty бр.4, 2011.

FONTE, J., Sovereignty or Submission, Encounter Books, New York 2011.

FUKUYAMA, F., Has History Restarted Since September 11?, CIS,Sydney,Occassional Paper, бр.81, 2002.

FUKUYAMA, F., Konec dějin a poslední člověk, Rybka Publishers, Praha 2002.

GOODHART, D., Discomfort of Strangers, The Guardian, 24 februar 2004.

HÁJEK, P., Smrt ve středu, Dokořán, Praha 2009.

HOCUTT, M., Compassion without Charity,Freedom without Liberty: The Political Fantasies of Jean-Jacques Rousseau, The Independent Review, бр.2, 2003.

HUME, D., Of Public Credit (Essays: Moral, Political, and Literary, Part II), Liberty Fund Inc., Indianapolis 1985.

JAKL, L., Lisabon je za námi, konflikt vizí zůstává, Newsletter CEP, новембар 2009.

KLAUS, V., 10 let od Maastrichtu, Mladá fronta Dnes, 6 децембра 2001, доступно online: http: //www.klaus.cz/clanky/1880.

KLAUS, V., Co je to europeismus ?, Mladá fronta Dnes, 8 априла 2006, такође у: Rok čtvrtý, Euromedia -Knižní klub, Praha 2007, , доступно online: http: //www.klaus.cz/clanky/1278.

KLAUS, V., Ekonomie a ekonomika, Euromedia -Knižní klub, Praha 2006.

KLAUS, V., Kde začíná zítřek, Euromedia -Knižní klub, Praha 2009.

KLAUS, V., Klausova kritéria pro přijetí (či nepřijetí) společné evropské měny, Lidové noviny, 20 јануара 2006, , такође у: Rok čtvrtý, Euromedia -Knižní klub, Praha 2007, , доступно online: http: //www.klaus.cz/clanky/637.

KLAUS, V., Odpověd’ prezidenta republiky Ùstavnímu soudu ohledně Lisabonské smlouvy, 3 јуна 2008, , такође у: Rok šestý, Euromedia -Knižní klub, Praha 2009, , доступно online: http: //www.klaus.cz/clanky/1493.

KLAUS, V., Odpověd’ prezidenta republiky Ùstavnímu soudu ohledně Lisabonské smlouvy, 16 октобра 2010, , такође у: Rok sedmý, Euromedia -Knižní klub, Praha 2009, , доступно online: http: //www.klaus.cz/clanky/1062.

KLAUS, V., Projev k 28. řijnu o smyslu našeho státu у: Rok osmý, Euromedia -Knižní klub, Praha 2011, , доступно online: http: //www.klaus.cz/clanky/2705.

KLAUS, V., Projev na Národni svatováclavské pouti,29 септембар 2011, Lidové noviny, доступно online: http: //www.klaus.cz/clanky/2934.

KLAUS, V., Řekneme své ano nebo ne evropské ùstavě, CEP Praha, април 2005, , такође у: Rok třetí, Euromedia -Knižní klub, Praha 2006, , доступно online: http: //www.klaus.cz/clanky/542.

KLAUS, V., Tři roky po měnové krizi,зборник CEPа ,бр. 5, 2000, доступно online: http: //www.klaus.cz/clanky/585.

KLAUS, V., Vytvořme jinou Evropskou unii, Lidové noviny,16 јул 2005, доступно online: http: //www.klaus.cz/clanky/196.

KLAUS, V., TOMŠÌK, V., Makroekonomická fakta české transformace, NC Publishing, Brno 2007.

KOČÀRNÌK, I., Patnáct let od měnove krize v České republice, y Festschrift Václavu Klausovi, Fragment, Praha 2011.

KOESTLER, A., Tma o polednách, Odeon, Praha 1992.

KRUTÌLEK, O., Prohlubovat evropskou integraci je fatální chyba, Revue Politika бр. 9, 2011.

LAUGHLAND, J., European Integration: A Marxist Utopia, The Monist, св. 92, бр. 2, 2009.

LAUGHLAND, J., Znečištěný pramen: Nedemokratické počátky evropské ideje, Prostor, Praha 2001.

LAWSON, N., We Need a Constitution to Protect Us from a Superstate, The Times, 5 септембар 2011.

MASSOURAKIS, M., Greece and the State, World Economics, бр. 2, 2010.

MINOGUE, K., The Servile Mind, Encounter Books, London 2010.

MUNDELL, R., A Theory of Optimum Currency Areas, The American Economic Review, бр.4, новембар 1961.

OTTOLENGHI, E., Can Europe Do Away with Nationalism?, American Enterprise Institut, European Outlook, мај-јун 2005.

PETŘÍK, L., Evropská unie je protidemokratický podvod, зборник  CEPа бр. 90, Evropská unie v pasti centralizace, 2011.

RABKIN, J., Why Sovereignty Matters, American Enterprise Institut, Washington D.C., 1998.

ROTH, J., Filiálka pekla na zemi, Academia, Praha 2011.

SACKS, J., How to Reverse the West’s Decline, Stand-point, септембар 2011.

SCHUMACHER, E.F., Small Is Beautiful: Economics As If People Mattered, Blond & Briggs, London 1973.

SCRUTON, R., O potřebnosti národů, Brno, CDK,2011, истовремено одломак у часопису Kontexty, бр.4, 2011.

SINN, H.W., Der kranke Mann Europas: Diagnose und Therapie eines Kathedersozialisten, IFO Institut, Минхен, 15. новембар 2003.

TOMSKÝ, A., Unie je past evropských národů, зборник  CEPа бр. 90, Evropská unie v pasti centralizace, 2011.

WEIGL, J.,  Evropa a národní identita z české perspektivy, Newsletter CEP, август 2010.

WEIGL, J., O lisabonské výjimce a věcech souvisejících,, Newsletter CEP, новембар 2009.

WILL, G.F., European Union: A coalition of irresponsability, The Washington Post, 16 мај 2010.