”Пре него што почнем износити у колико је верно… описао Гору, треба ми да кажем, да ми је Гора постојбина. Мој покојни отац родио се у Броду, а стриц ми је јоште жив. Ја сам од њих као и од других Горана православних радо слушао, кад су ми причали, а и данас слушам, како су се и због чега Горани истурчили.

И г. Јастребов је ревносно све испитивао кад је у Гору ишао, особито у Броду, најстарије људе. Нема сумње да је најглавнији узрок њиховог турчења било турско насиље. Ако је један из породице био и на силу потурчен, он је сва средства употребљавао да и остале потурчи, ваљда за то што није могао трпети да његови укућани гледају на њега као на туђинца и непријатеља.

Највише их се истурчило у Руменлији. Ко се потурчио, одмах је скидао с доламе ,,спредњице“ (с једне и друге стране на прсима по један комад чохе модре боје) и замењивао их са чохом зелене боје. Због грдног насиља у Руменлији и православни, кад су тамо ишли са стоком или што друго радили, стављали су ,,спредњице“ зелене боје, да насилници у таквом случају на њих не нападају и не убијају их. Али им није ни то помогло. Потурице, путујући са својом браћом и рођацима православним, обично су у таквим случајевима измицали напред и казивали Турцима, да њихови рођаци нису мухамеданци, и ако имају на доламама ,,спредњице” зелене боје. Забадава су ови уверавали праве Турке, да су и они мухамеданци, позивајући се на ,,спредњице“ зелене боје, они нису хтели ни да чују за то. Свакога, који није могао утећи, визитирали су и за тим му на вољу остављали: или да погине, или да се своје вере одрекне. Многи су радије пристајали на друго, и кад су се враћали својим кућама, они су турчили и своју нејаку чељад, па и саме одрасле, а готово све на силу. Многи су опет и гинули, само да своју веру сачувају.

Неисказане муке појединих прешле су као у пословицу. Тако неки Шоља, који се није хтео
потурчити, скочио је у реку Галић (код Солуна), из које је пуцао на мучитеље и
они на њега. Али се није могао спасти. Турци скоче у воду, ухвате га живог и на
силу обрежу. И данас Горани, кад хоће да искажу своје или другога муке, обично
кажу: „Ја претрпех Шољин стискот”.

Кад је опасност претила и заосталим неколиким фамилијама, моја баба са још некима,
да би сачувала себе и своје четворо деце у православној вери, коју је хтео на
силу потурчити њихов стриц Јакуп-Анастас, морала је све истом Јакупу оставити и
побећи у Призрен. Дошавши у Призрен, као последњи хришћани из Брода, они су
после себи оставили само једну хришћанку, моју по оцу стрину у Броду, по имену
Божану, а не Марију као што г. Јастребов вели, која је сваке године у Призрен
долазила у госте, и ја је по мало памтим.

Њу је грдно мучио, како њена ћерка прича, њен муж Јакуп, само да је принуди да
остави веру православну. Кад је није могао нагонити бичем, он је средом и
петком и обично уз сваки пост доносио за јело месо, а у остале дане и сам је готово
постио, само да би се Божана полакомила и омрсила. Тако је она принуђена била,
да неколико година једе само сува леба, јер и кад су посна јела готовили, то је
било у мрсним судовима. Али је она то издржала и умрла, не као што г. Јастребов
вели, 1867, него 1855, дакле дванаест година раније, међу синовима и унучадма
потурчењацима. Брђани су је сахранили по хришћански, наравно без попа, у
хришћанско гробље. Она је после себе оставила два сина Станка-Сељама,
Гаврила-Алиља и две кћери: Кату-Кадиму и Атуљу, коју је отац одмах потурчио.
Синови су јој помрли, а њене кћери и данданас к мени долазе, и највише говоре о
томе, како их је отац потурчио.

Ја сам од њих и од других, који су још живи у Призрену (као н. пр. Марко Чучуљ и
Дима Кукевац), а особито од мога покојног оца, који је скоро до саме своје смрти по 3-4 месеца сваке године кроз сва села својом радњом ишао, коме је свака планина и брдо познато – могао врло тачно узнати о свима стварима у опште у Гори. По његовом казивању као и других, ни у једних се потурица није тако брзо и у толикој мери развио фанатизам, као што је у Горана. Било је и јест потурица свуда у овој нахији, али су многи од њих, потурчивши се, остављали цркве да саме опадају, док су међу тим у Гори и саме жене потуричке устајале и цркве до темеља рушиле. Ни једна црква није била већа од обичне фамилијарне цркве наших старих.”

Одломак из књиге Петра Костића, наставника и управника Призренске богословије ”Милош
С. Милојевић у Призрену и његовој околини”

Приредио:
Димитрије Марковић

Напомена:
Упркос овом потресном сведочењу о исламизацији Срба из Горе, важно је имати у
виду да Горанци себе сматрају грађанима Републике Србије и да се школују
на српском језику, према наставном плану и програму Министарства
просвете Србије. Један од главних празника им је Ђурђевдан који се обележава јавно а празновање траје
неколико дана.