На почетку ћемо дати кратак преглед историје Скадра и околине академика Александра Дерока из његовог рада ”У Бодиновој престоници: Путописне архитектонске забелешке из Скадра – града Росафа – и околине.

”Ради опште ориентације преписаћу прво неколико података из историје у колико се они односе на поједина поменута места.

Српска су се племена населила у Приморје око половине VII. века. Околина Скадра била је њихова најужнија тачка на Јадрану, који су називали море диоклитско. Скадар су звали Скьдьрь, а Скадарско језеро диоклитским езером. Цела шира покрајина звала се прво Диоклитија или Дукља, а од XI века Зета.

У VIII веку још, под именом Превалиса, потпадао је овај крај политички и црквено под Византију. Тада се, поред Скадра, помиње већ и град Дривост.

Прво име словенскога владаоца у Дукљи је некога кнеза Петра у IX или Х веку.

На крају Х века знамо да „Крајином“ влада Јован Владимир, доцније зет цара Самуила, са престоницом код цркве Свете Марије, у којој је био и сахрањен 1015. год. (Тело је пренето око 1215. у Елбасан). Дукља је тада вероватно црквено била под православним Охридом.

Сам Скадар са околином држе Срби вероватно од 1042. године, када је дукљански кнез Војислав разбио Византинце у кланцима црногорских брда. Од тада Скадар остаје српски кроз време од читава три и по века, т. ј. до 1395. када су га Млечани, узели, да би га најзад оставили Турцима.

Кнез Стефан Војислав је владао Дукљом од 1034. до 1050. Његов син Михаило (1051.-82.) пришао је одлучно римској цркви. Папа му је у земљи основао 1067. Барску архиепископију – која је добила своје епископије у Скадру, Балешу, Дривосту и Свачу; после 1200. год. у Дању, а од 1291. и у Сапи а затим му 1076. дао и титулу краља. Михаила је наследио његов син Константин Бодин (1082.-1101.), који је, са женом Јаквинтом, краљевао у самоме Скадру. Ту је он и, у зиму између 1096. и 97. године, примио Крсташе, који су сувим ишли ка истоку.

У Скадру је краљевао затим и Бодинов син Ђорђе, од кога су Византинци узели град заједно са околним утврђеним местима.

Дотле су често дукљански краљеви владали и Рашком. После Бодинове смрти пак, рашки владари преузимају вођство.

Немања око 1185, заузе поново од Грка Скадар, који романтично добија име „Росаф”, по сирискоме граду у коме је страдао свети Срђ, светац омиљен у Приморју. Поред Скадра Немања освоји и Сард, Дањ, Дривост и Свач.

Затим је Зетом остао да влада Немањин син Вукан, који је поштовао стечена права католичке цркве.

После Вукана овим је крајем владао његов син Ђорђе, а затим најстарији син Првовенчанога Стефан Радослав, као наследник престола.

У време око 1242 упада у овај крај инвазија Монгола под Кајданом унукуом Џингискана. Градови Дривост и Свач беху разорени а становништо им посечено,

Кад се 1243. краљ Владислав повукао са престола он се склонио у Скадар, одакле је владао Приморјем. Затим је у Приморје дошла и жена Уроша I краљица Јелена. Она је обновила разорене вароши Дривост и Свач. У Скадру је подигла цркву Св. Николе, у којој се и замонашила а 1290. је, са сиовима Драгутином и Милутином, обновила цркву… Срђа и Вакха на Бојани. На томе месту је било велико утврђено скадарско пристаниште за морске бродове који су дотле могли допирати уз Бојану; ту је био и трг соли као и царинарница. Сама првобитна црква Св. Срђа и Вакха била је, по Дукљанину, некропола дукљанских краљева и у њој су били гробови кнеза Војислава и краљева Михаила, Бодина, Владимира и Градихње.

Краљ Милутин је долазио у Скадар после смрти своје матере краљице Јелене († 1314.) и одатле одвео као заточеника свога сина Дечанскога, који је Зетом владао а био се побунио против свога оца.

По смрти Милутиновој († 1321.) у Зети је проглашен за краља његов син Константин, који је краљевао у Скадру годину дана и тада дао ковати пет разних врста свога сребрног новца. Сопствене бронзане новце ковали су и градови Дривост и Свач.

Константина је уклонио Дечански, који је ратујући са Дубровчанима, закључивао са њима један мир 1326. у граду Дању. Тада је Зету добио на управу његов син млади краљ Душан и подигао код Скадра на Дримцу свој дворац, који му је отац дао 1331. порушити. Трагови више зграда постојали су још 1416. год. и били забележени у млетачкоме катастру као остатци „corte de lo Imperador”.

У то време (1346) један од папа нарочито препоручује саборну цркву Св. Стефана у скадарскоме граду својим вернима са обећањем опроштаја грехова. Црква је постојала и раније јер је већ била чувена са својих религиозних чуда.

Године 1356. помиње се велика бенедиктинска опатија Св. Јована у пределу Врака, коју папа тада предаје епископу града Балеша. Ова се црква помиње још и у ХѴ веку под Венецианцима.

После смрти Душанове Скадром је, са околином, управљао Урошев намесник властелин Жарко (1356.-1357.), а затим од 1360. браћа Балшићи, који су око 1370. слали католичкога епископа из Свача папи молећи га за дозволу приступа црквеној унији. Балшићи су владали Скадром за владе деспота Стевана Лазаревића.

Године 1371. долазио је у Скадар краљ Вукашин са сином Краљевићем Марком.

У време доласка Турака Скадром је владао Ђурађ Страцимировић (1385-1403.) који је био (1391.) одредио римску цркву за свога наследника. Он је ипак морао предати Турцима Скадар, Дривост и Св. Срђ на Бојани, али их је опет од њих отео но најзад, пред поновном опасношћу, предао Венецији 1395. године.

То је крај српске власти у самоме Скадру, Млечани су га држали још 83 године а 1479. узимају га дефинитивно Турци.

Тада су Турци узели, од Ђурђева синовца Константина, и градове Дањ и Сапу. Примајући Скадар од Срба Млечани су уговорили да српска православна црква задржи старање над свима православним црквама и манастирима Скадра, међу којима се помиње и манастир Св. Петра (о коме је реч и доцније 1426. године).

У то време (1417.) се поново помиње Крајина (као „Пречиста Краинска”, са православним митрополитом Зете, који је ту имао своју столицу све до половине ХѴ века, када су дошли Млечићи).

Нешто доцније (1419.) Балша, син једнога од Балшића, поврати на јуриш град Дривост од Венецианаца, пошто је овима остало свега 40 људи одбране. После смрти Балшине хтеде Венеција узети његове земље али његов ујак деспот Стеван дође с војском и поседе Дривост а Скадар опседе. Тада је код цркве Св. Срђа закључен мир по коме Скадар остаје Млетачки. Накнадне појединости овога мира утврђене су у Дривосщу 1426. године.

Крајем 1429. Дривост је, уз турску помоћ против Млечића, држао Стеван Марамонте. У то време је Дривост био најважније српско место у скадарској околини, и српско-млетачка граница била је обележена између Скадра и Дривоста ровом, пограничним камењем и хумкама.

Турци су 1430. направили мир са Венецианцима, по коме су им узели град Дањ. Скадар је остао млетачки. Дривост је припадао тада Ђурђу Бранковићу, који је ратујући са Млечићима долазио под Скадар 1442. године но био зле среће јер му тада узеше ови град Дривост.

Тиме је завршен период српске власти над овим крајем који је трајао тачно четири стотине година.

Потребно је било дати историски преглед времена у које је сва ова архитектура постала, како би је лакше могли поставити у право време у које су поједини од објеката створени.” [1]

Иван С. Јастребов о албанској легенди о изградњи скадарске тврђаве, познате као Розафа, пише следеће:

”Сага, сачувана у албанској песми о Розафа, тј. о две сестре које су наводно цитадели дале то име, не објашњава ништа нарочито, можда само то да су Албанци кроз историју врло лоши и склони измишљотинама најапокрифичнијег својства.” [2]

У житију Светог Симеона Мироточивог од Стефана Првовенчаног о ослобађању Скадра и других градова од стране Стефана Немање, читамо следеће:

„И придодаде земљи отачаства свога област Нишавску до краја, Липљан и Мораву, и звано Врање, Призренску област и оба Полога до краја. Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и место рођења свог, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, тако да се прозвала грчка област, и у њој градове саздане од руку њихових, чија су имена: Дањ град, Сардоника град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, славни град Бар. А Котор утврди и пренесе свој двор у њ.

Победи непријатеље своје, неослабно носећи пред очима крст Христов, и њиме односећи победу над непријатељским варварима. И живљаше у благодарењу Богу и у молитвама дан и ноћ.”

Црква Светих Сергија и Вакха, коју помиње академик Александар Дероко,  задужбина је краљице Јелене (позната као Анжујска) супруге српског краља Стефана Уроша I и мајке краљева Драгутина и Милутина.

Подигнута је на месту старије светиње а у Летопису попа Дукљанина (Барски родослов или Gesta Regum Sclavorum) наводи да су овде сахрањени српски владари из династије Војислављевића – Михаило I Војислављевић и његов син Константин Бодин, као и Владимир и Градихња.

Данас је од ове цркве остао само један зид а обала Бојане је на том месту утврђена како и он не био однет. Уз сами овај зид је смештено католичко гробље.

У време када је Иван С. Јастребов посетио ову цркву она још увек није била у потпуности уништена, чак је био видљив и део живописа.

Ево шта он пише о њој:

“Од старих цркава, које још сасвим утамањене нису, које својим зидинама, премда у пола разваљеним, привлаче радозналост свакога, сачувала се једна знаменита црква, св. Срђа, на Бојани.

Ова је црква сад без крова, олтар са северне му стране обаљен је у Бојану, која тече под самом црквом.

Стоји на 2 сахата од Скадра на левом брегу Бојане.

Црква је велика, има 30 корака у дужину, 20 у ширину. Сва је унутра живописом на зидовима украшена, има по три квадратне колоне (стуба) по среди цркве, паралелне од западне стране црквене к источној; ови су стубови такође иконописани.

Иконопис, рекао би, није византијски, него право српски. Сви свеци имају одело исто онако, као што га имају на иконама у дечанској лаври, у пећској патријаршији и у грачаничкој цркви. (Жалосно је, што до сад нико од стручних људи није послан из Србије, или Русије, да сними слике са тих икона у поменутим четирма црквама).

Висина цркве, о којој говоримо, одговара дужини и ширини, има около 10 сежана. Црква се ова налази на врло удесном месту; близу ње тече река Бојана, наоколо шума и лепи чифтлуци турски и католички.

По врх врата, на која се улази у цркву, сачуван је следећи натпис урезан у камену:

IN NOMINE DEI AMEN. EXIMIAE VIRGINIS FI- LII ANNO M* XVIII MAGNIFICUS DNUS DNUS UROSIUS DIVINA GRATIA RASSIAE REX ILLUSTRIS MAGNIFICI REGIS UROSII NAT DOMINAEQUE HE- LENAE REGINAE EDIFICAVIT HANC ECCLESIAM IN HONOREM SS MARTYRUM SERGI ET BACHI A FUNDAMENTIS USQUE AD FINEM ASSISTENTE ABBATE PETRO DOCHNE SCUTARENSI.

На левој страни врата урезано је следеће:

MEMENTO DNE FAMULAE TUAE HELENAE REGINAE SERVIAE, DIOCLEAE, ALBANIAE, CHILMIAE, DALMATIAE ET MARITIMAE REGIONIS QUAE UNA CUM FILIIS SUIS REGIBUS UROSIO ET STEFANO DE NOVO EDIFICAVIT ISTAM ECCLESIAM AD HONOREM B. B. MARTYRUM SERGII ET BACHI ET AD FINEM USQUE COMLEVIT. ANNO DNI M** XVIII.

Број година, на првом и другом натпису, оштећен је. Фарлати, пошто је навео у Illyr. sacr. t, VII, р. 308 ове натписе, исправио је број година тако, да је у првом натпису означио годину MCCLXXXVIII (1288), а у другом MCCLXXXX (?) И једна је и друга година погрешна, а боље ређи својевољно од Фарлата наведена.

Почем је Урош велики умро године 1272, није могао зидати цркве у 1288, нити у 1278 години. Мора бити, да је у MCCLXVIII т. ј. 1268 г. он сазидао ову цркву, заједно са својом женом краљицом Јеленом, а године 1288 ова краљица, са својим синовима Драгутином и Милутином, српским краљевима, на ново сазидала исту цркву и богато је украсила.

Ова је црква сазидана на месту прастаре, која је била још у време краља Михаила, где је и био закопан. (Moritur ser- vianus princeps Michael, regni annis XXX exactis, in S. S. Sergii et Bacchi aede sacra tumulo conditus год. 1073 и т. д. види Istoria Bysantina Du Cange, Venetiis, MDCC.XXIV у одељку Familiae Dalmaticae, Sclavonicae, Turcicae стр. 225). Такође и син му Бодин закопан је у истом манастиру, (id. стр. 226), а такође и Драгиња, (види и у Фарлата VII, р. 308).

Краљица Јелена, штујући старину и значај ове цркве, сазида на ново цркву на темељу прастаре.

Још су живи људи, који ми причаху – да су њихове матере (православне) ишле тамо на светковину, премда су католици ујагмили и ову задужбину српску као своју имовину, доказујући, да је ова црква била свагда латинска, јер и натпис је латински, (за простака ово је доказ доста важан), па да је и краљица Јелена била латинка. И једно и друго је пресна лаж; но су они прозвали ту цркву ,,Santa Veneranda” по лику матере Божије, који се налази иконописан унутра на јужном зиду цркве, и начинили олтарић под овим ликом; али и они су већ, има година, прекинули службу, јер с године на годину све слабије иду католици у ту цркву.

Она је осуђена на коначно разваљење, јер Бојана сваке године више и више подко- пава јој темељ. Неће проћи много времена, и ове дивне цркве старих времена српске побожности православне краљице Јелене, жене Урошеве, нестаће…..

Мимогред бележим овде, да је, по казивању православних у Скадру, бивши драгоман аустријског консула Баљарина, г. 1854 радио о томе: да сатре имена потписана српски под сваким свецем, да не остане тобож трага, којим би се могао и простак убедити да је ова црква била српска задужбина.” [3]

(Више о институционализованој псеудонауци и присвајању српских светиња од стране Албанаца можете прочитати ОВДЕ)

Александар Дероко помиње и цркву Светог Николе, задужбину краљице Јелене. Управо у овој цркви краљица Јелена се замонашила, о чему читамо у њеном житију.

”Призвавши христољубива једнога нарочитога од монаха својих, најчаснијег старца по имену Јова, и из његове руке прими монашки образ (свету схиму) у цркви светога Николе, у славном граду Скадру. И у том великом анђелском образу би названа монахиња Јелена, и разгарајући се таквом љубављу срдачне вере у Господу, подлагаше врат свој под добар лаки јарам Христов, тихо живећи у сваком монашком исправљању, не кушајући ни дању ни ноћу у сласт сна, нити дајући мира телу своме. Непрестано шиљући својим устима неумучну песму једином Богу сакрушеним срцем и смерним духом, брзо текући, да би могла побећи од животног немира, до краја заборавивши земаљско и оставивши пропадљиво праха, и на висинама сведушно утврћује свој ум,” пише о Јеленином замонашењу архиепископ Данило II у Животима краљева и архиепископа српских.

Александар Дероко даје следећи опис цркве Светог Николе, њене задужбине у којој је примила анђеоски лик.

”Недавно је наш консул у Скадру г. Милчић по предању открио цркву Св. Николе, коју је дигла краљица Јелена и у којој се и замонашила и својом инициативом очистио од корова и оградио (…).

Црква је на изласку Бојане из Језера, на десној њеној обали, под самим Тарабошем (…). била је тробродна базилика покривена једним заједничким дрвеним двосливним кровом за сва три брода (није дакле била засведена а по источноме забату би се рекло да је таваница средњега брода била водоравна).

Од унутрашњих стубова остале су основе. Под цркве се диже у два степена идући од западнога улаза (који је свега 0,65 м. широк јужни је улаз био главни) ка олтару. Степен пред олтаром, где је био и иконостас (због чега је и последњи пар стубова мање удаљен од источнога зида, јер за олтар није требало више простора) има мали полукруг за амвон. У сред пода (…) сачувала се розета од разнобојнога камена и опеке (троугли).

Олтарска апсида није имала прозора, а по трагу на унутрашњој страни зида (…) изгледа као да је могла постојати и северна бочна апсида (данас је ту оживална ниша проскомидије), за јужну нема трагова.

У олтарскоме простору се виде испод малтера (на ретким местима одржао се чак и живопис) у зиду земљани судови (…) који су служили зато да простор боље одјекује, т.ј. ради боље акустике.

Грађевина је била сразмерно ниска. Зидови (који су израђени од притесанога камена и облутака) су се одржали готово до првобитне своје висине, сем забата. Крова, разуме се, више одавно нема,” пише академик Александар Дероко.

Вреди скренути пажњу на то да Иван С. Јастребов износи мишљење, које поткрепљује аргументима, да је “опатија Св. Јована” коју помиње Александар Дероко, за коју каже да је ”у пределу Врака”, заправо православни манастир посвећен Светом Јовану Крститељу.

Јастребов, између осталог, пише:

“У селу Рашу никада није било нити сада има католика. Напротив, његови становници су од памтивека православни, баш као што су и у селима Врака, Борич и Коплик житељи одвајкада били православни.

Маријан Болица у свом опису Доње Зете или, како се он изражава – скутарског санџака” помиње она места заједно са селима у којима су живели православци (de rito serbiano).

Истина, сада се не може набројати онолико кућа колико је било у то време. А ипак ни тада као ни сада није било ниједне католичке куће.

Вредна пажње је и околност да су житељи Коплика, који су се потурчили, били следбеници православаца у спору с католицима око рашке цркве. Њихови дедови и прадедови у близини села Раша, увек су ту цркву сматрали православном. Још је занимљивије то што су на њу гледали као на своју сопствену. И скадарски старци Турци су без околишања сведочили да је та црква била увек добро хришћана православне вероисповести и да су католици однедавно почели исказивати претензије на њу, и то спрам утицаја језуита који су желели да онде оснују свој манастир.

Као доказ свога права, католици су говорили да је поред те цркве сахрањено неколико католика. Савршено је тачно то да су Риољци сахрањивали мртве на овдашњем гробљу поред цркве, али не треба заборављати ни то да су то били католици који су убијени близу цркве, али који су били житељи удаљених места. Није било лако носити мртваце њиховим кућама, а рушевине хришћанске цркве са хришћанским гробљем беху у близини. Треба рећи и то да се тих неколико гробова налази изван српског гробља и без икаквих натписа и ваљаних плоча, док се на српским гробовима још виде остаци плоча и натписа које је уништила рука злобника.

Да је рашки манастир био православан сведочи и була папе Иноћентија VI, у којој он 26. октобра 1356. – дајући на знање балешком (Bolazensi) епископу о томе да је манастир Св. Јована, који се налази у Дривастској епархији у „рашской имперіи“, опустео и готово сасвим пропао захваљујући шизматицима те империје (et ab ipsius regni scismaticis quasi totaliter dissipatum) након што је последњи игуман (абат) Андреј умро у Риму „као католик” – налаже овоме епископу да он почне њиме управљати и да посебну пажњу обрати на његову црквену имовину и да спрам могућности настани тамо неколико монаха. Шта је балешки епископ урадио поводом те буле нигде не налазимо наводе. Међутим манастир је наставио да буде у рукама православних монаха и 1376. године, иако папа Григорије VI у својој були из те године пише дубровачком арихиепископу, између осталог, да се постара да за манастир Св. Јована нађе способног и достојног старешину. По свој прилици том архиепископу није пошло за руком да изврши папину вољу, премда је могао пронаћи таквог човека међу фрањевцима и доминиканцима.

Да је тај манастир и 1442. године био под управом православаца, видимо у капитулацији када су се Дривастинци добровољно покорили врховним властима Венеције. У њој се између осталог изражава захтев да њихов манастир Св. Јован de stole, а на другом месту de Stoya (по имену поља на коме се манастир налази) задржи своје границе да би резиденција православног епископа био град Птиста (Ptista). То место се налази на путу из Коплика преко Kaменице са десне стране у Кастратима. Сад су тамо само рушевине. Постоји предање да су из тог места потекли сви попови Зете. То тражи разјашњење.” [4]

О остацима ове цркве Александар Дероко бележи следеће:

”Грађевина је у равници, у средини је црква, около су биле манастирске зграде (судећи по темељима) а све је било ограђено зидом (…). Уз западну фасаду цркве (са северне стране њене) је звоник. Тај звоник је одржан још једно 15 м. у висину. На западној страни његовој виде се још два велика прозора, један изнад другога, сваки на по једноме спрату, спојени сада вертикалним проломом у зиду. Остале су стране још више оштећене и поједини делови прете да ће пасти. Испод доњега прозора, а изнад приземнога спрата, кула је имала водоравни венац, иначе њене су фасаде озидане у правилним ситним каменим квадерима, док је остала маса зида од ломљенога камена са малтером.

И сама црква је на исти такав начин озидана. Њени су зидови оборени скоро до темеља земљотресом и остали да леже на земљи у великим неразбијеним платнима. Испред цркве је била и припрата.”

Аутор: Димитрије Марковић

---

[1] Александар Дероко, У Бодиновој престоници: Путописне архитектонске забелешке из Скадра – града Росафа – и околине”. Старинар. 29-30: 128—151

[2] Иван С. Јастребов, Стара Србија и Албанија, Службени гласник 2019, стр. 300

[3] Иван С. Јастребов, Подаци за историју српске цркве и народа, Службени гласник 2020, стр. 151-155

[4] Иван С. Јастребов, Стара Србија и Албанија, Службени гласник 2019, стр. 306-309