Димитрије Марковић

”Када се, медицински речено, сумирају досадашње дијагнозе односа Србије са Албанцима доминантна јесте да се ради о секуларном покрету изразито антирелигиозном,чији је циљ стварање секуларне Велике Албаније. Ако је то тако, онда би се проблем могао решити остваривањем те идеје која у најамбициознијим замислима иде нешто јужније од Алексинца. То значи, да би тако окрњена Србија, од победничких Албанаца била остављена на миру. Али ако је проблем исламски… онда је тај покрет само део панисламсог, чији је циљ претварање читавог света у земљу ислама – Дар-ал ислам. То онда значи да је Велика Албанија само фаза (подвлачење Д.М.) у освајању читаве Србије а онда и Европе,” пише проф др. Мирољуб Јевтић у једном свом раду. [1]

Да бисмо стекли пуну и исправну слику о дешавањима на Косову и Метохији и како бисмо дошли до трајног и одрживог решења морамо дати одговор на питање: да ли је проблем исламски или није? Чињенице говоре да је проблем недвосмислено исламски. Да бисмо то показали кренућемо хронолошким редом.

Академик Димитрије Богдановић у ”Књизи о Косову” пише:

“Посредним путем, не само археолошки него и лингвистички, а онда и пажљивијим читањем извора XIII века, мора се закључити да је етнички супстрат косовско-метохијског подручја већ столећима пре доласка Немањића био српски. (…)

Примарни додир српског и албанског народа није имао карактер сукоба, као што га српско-албански односи неће имати све до исламизације Арбанаса у XVI веку.

У средњовековној српској држави, од последњих деценија XII века, Арбанаси су потпуно интегрисани, како у државноправном тако и у друштвеном смислу. То се односи на албанску властелу и грађане, но исто тако на сељаке-сточаре, који уживају исти статус као и Власи. Српски цар Душан [1331-1355], у складу са средњовековним схватањима државе, која никада није била национална у данашњем смислу речи, носио је титулу „цар Срба, Грка, Бугара и Арбанаса”. [2]

На другом месту Димитрије Богдановић пише следеће:

“Пре исламизације Албанаца, о српско-албанским односима може се говорити само у повољном светлу: то је однос коегзистенције и сарадње у јединственом друштву средњовековне Србије или на једном ширем балканском простору.  (…) Исламизацијом је албански народ у правој Албанији захваћен најпре у XV веку (први талас после продора Османлија у ту област), да средином XVI века тај процес достигне врхунац. Он је постао карактеристичан у социолошком смислу за албанску колонизацију Косова, Метохије, Македоније и Поморавља. Без обзира на узроке емиграције из планинских крајева северне и средње Албаније, албански досељеници су по правилу били хришћанског (католичког) порекла; приликом насељавања Метохије и ових крајева примали су ислам или су се као већ исламизован елемент отискивали даље, у етапама, на исток. Ислам их је учинио надређеним у односу на хришћанску ,,рају”, установљавао се релативно привилегован, а поготову заштићен положај. Осим тога, али не на последњем месту када је реч о албанској колонизацији у XIX веку, исламски Албанци су постали оруђе методичне турске политике изолације ослобођених балканских држава (Србије, Црне Горе, донекле и Грчке) и отоманске борбе против ослободилачких покрета балканских хришћана. Без ислама и турске политике албанска експанзија на исток, која је правог маха ухватила тек у прошлом веку, не би могла да буде остварена и не би могла имати такав, у суштини освајачки карактер.” [3]

Академик Богдановић даље пише:

”На размеђи епоха, између српске слободе и турског ропства, стоји догађај који ће постати симбол и знамење српске историје: косовска битка [15/28. јун 1389].

Турска инвазија покренула је велике етничке масе на Балкану и изазвала поремећаје са трајним, најчешће трагичним последицама. (…)

Положај народа под Турцима био је веома тежак, утицај турске владавине и исламизације, како то у својој докторској тези каже Иво Андрић, „апсолутно негативан”. О томе сведоче сви историјски извори. Османлијска власт је почивала на закону дискриминације и апсолутне владавине ислама, са легалним могућностима да се у пракси спроводи појединачно или масовно насиље, све до физичког уништења појединаца или читавих области.” [4]

Овде ћемо дати само кратку напомену да до битније измене етничке слике на Косову и Метохији долази тек након сеобе Срба у Аустроугарску 1690. а затим и 1737. године, а не непосредно након косовске битке коју помиње академик Богдановић, иако је реч о једном од преломних догађаја. О досељавању Албанаца и промени етничке слике писали смо детаљније другом раду па ћемо тај део овде изоставити.

Због чега је, како пише академик Богдановић, ”Османлијска власт… почивала на закону дискриминације и апсолутне владавине ислама, са легалним могућностима да се у пракси спроводи појединачно или масовно насиље”? Да бисмо ово разумели неопходно је да знамо шта је то ислам. Одговор на то питање даје нам проф. др Мирољуб Јевтић, један од најбољих познавалаца ислама не само код нас већ и шире.

”Корен из кога је настао појам ислам, односно муслиман, значи мир. А муслиман је онај који се покорава, то значи који прихвата на миран начин оно што одређује Бог. Међутим, има једна друга ствар, која је ту врло битна. Остваривање мира, онако како га је замислио ислам, подразумева да мир мора да влада на читавој земаљској кугли и да све креатуре божије, а сви смо божије креатуре, морају да живе по божијим прописима. С те тачке гледишта они људи који су сазнали на прави начин Божију поруку, у овом случају исламску поруку, дужни су да свим божијим креатурама, значи на сваком парчету земаљског шара, земљине кугле, кажу да бог као њихов створитељ од њих очекује да се покоре објављеном закону који се назива шеријат, и да живе по прописима шеријата. У исто време муслиманима се налаже да ако не-муслимани не желе да прихвате божију поруку, односно да се покоре божијим законима, онда они морају противно њиховој вољи бити приморани да живе по исламским прописима (подвлачење Д.М.),” објашњава проф. др Мирољуб Јевтић. [5]

Ради потпунијег разумевања ислама а посебно његове везе са политиком и државом, погледајмо додатно објашњење професора Јевтића:

”Што је посебно важно суштина исламске државе јесте у ширењу ислама. То је разлог њеног постојања. Дакле жеља да сви људи једног дана постану муслимани. (…)

Исламска мисија се, као што је то и нормално, пре свега служила проповедањем јер је то најбољи пут да се вера учврсти. Али је од самог настанка исламске вере и сила постала једно од средстава преко кога се ислам ширио. То је стога што је ислам и вера и држава у исто време. И те две ствари се не могу одвојити (подвлачење Д.М).Тако да је ширење ислама обавезно подразумевало ширење исламске државе, а држава се у принципу шири силом. Тек после тога када се створи исламска држава и успостави исламски систем може се вршити проповедање, али је оно и тада опет праћено силом, јер иза њега стоји сила државне принуде. А становништво неисламске вере се јасно и јавно ставља у подређени положај само зато што не жели да пређе на ислам. Тако да се немуслиманима оставља избор или ће прећи на ислам па се изједначити са муслиманима, или ће остати немуслимани и имати нижи статус само зато што нису муслимани. Уз могућност да се у сваком тренутку осолободе нижег статуса простим преласком на ислам. Фискални систем у исламској, у овом случају османској држави, је био тако успостављен да се њиме јасно дискриминишу хришћани. Не би ли се и тако натерали да пређу на ислам. Јер би се ослободили пореза које су плаћали само немуслимани. Најважнији порез такве врсте био је џизја или главарина. Зове се тако јер се плаћао по глави. А био је обавезан да га плаћа сваки пунолетни немуслиман здрав духом и телом. Тај порез је био директан намет хришћанима, зато што неће да пређу на ислам. Како је прелазак на ислам подразумевао и свест о томе шта се чини, било је логично да тај порез не плаћају ментално болесни људи који нису свесни шта ислам и религија уопште значе.” [6]

Ове речи професора Јевтића потврђује и академик Димитрије Богановић у делу своје књиге где говори о исламизацији Албанаца.

”Исламизација Албанаца није почела са њиховим насељавањем српских земаља. Прва етапа потурчивања пада још у последње деценије XV века, нарочито после ликвидације Скендербегове Албаније. Један део Албанаца побегао је у јужну Италију, али је остатак почео да прима ислам, добијајући са исламизацијом не само гарантију даљег опстанка него и могућност за напредовање. Исламизација је захватила прво феудалце, па градско и, најзад, сеоско становништво. Турска власт се нарочито старала да убрза тај процес, дајући посебне, нарочито финансијске олакшице, тако да је цела средња Албанија била примила ислам углавном већ у XVI веку.  Исламизирано становништво је мењало свој социјални статус и економски положај, ослобађало се разних дажбина и терета, од потлачене раје постајало у сваком погледу повлашћени слој, коме су се отварали сви путеви ка власти у систему турске феудалне управе. С друге стране, постизала се пуна заштита и, колико је то било могућно у Турској, сигурност лична и колективна. При томе никако не треба заборавити на општу верску мотивацију исламизације: свака толеранција у исламу је условног и у крајњој линији привременог карактера. Функција исламске државе, према томе и Отоманског царства, састојала се у распростирању и победи „праве вере”, са циљем да сав свет, а поготову сви поданици овакве државе, приме ислам. Најзад, муслимански елеменат је у начелу за исламску државу поузданији елеменат. У раздобљима веће спољне опасности и унутрашњег превирања било је, дакле, довољно разлога чак и за милитантну исламизацију, каква је спровођена према балканским хришћанима.

Исламизирани Албанци постали су најснажније и најсуровије оруђе за исламизацију и покоравање хришћанске раје. Није ствар само народног предања, већ се утврђује и многобројним историјским сведочанствима да се над српским народом, као и над другим хришћанским народима Балкана, столећима покушавало и спроводило насилно потурчивање, са различитим дејством: са стварним исламизирањем појединих делова народа, група или појединаца, или без успеха, али по цену великих жртава у људским животима, имовини или земљи. Да би се избегло насилно потурчивање, хришћанско становништво је често морало да напушта своју земљу, свој крај, да се отискује у ближу или даљу сеобу. При томе је, опет, поред свега осталог играо важну улогу и верски моменат, па и национална свест,” пише Димитрије Богдановић. [7]

Речи академика Богдановића и професора Јевтића потврђују и изјаве косовских Албанаца који су се борили у редовима терористичке организације Исламска држава:

”Студент исламских наука убијен у јулу 2014. објаснио је своју одлуку у пропагандном видеу Исламске државе објављеном на интернету: „Дошао сам [у Сирију] због џихада, тако да је Алахова реч највиша, а шеријат наш закон”. У другој видео изјави, бивши ватрогасац који је постао страни борац и на крају убијен у Сирији 2015. године узвикнуо је: „Нека наша генерација буде та која ће уништити све лицемјере, невернике и одбациваче… Нећемо стати док не уздигнемо Алахову реч широм света и шеријат учинимо јединим законом“. Исто тако, у ратоборној видео изјави издатој у јануару 2014, најистакнутији косовски страни борац и успешан регрутер је рекао: „Настојаћемо да успоставимо Исламску државу у Ираку, Сирији и широм света. Или ћемо постићи свој циљ или ћете ви, неверници, ходати по нашим мртвим телима.” [8]

О процесу досељавања Албанаца и улози ислама у том процесу, Димитрије Богдановић, позивајући се на извештаје католичких визитатора, даље пише:

”Најзад, они откривају и једну важну околност, која ће за читав проблем колонизације Албанаца и исељавања Срба бити скоро до наших дана, а сигурно све до 1912. године, од битног значаја. То је исламизација у служби колонизације. Разуме се, примећено је и пресељавање католичког албанског становништва, али је његова даља судбина, даљи опстанак у области колонизације пресудно условљен његовим примањем ислама. Ислам је, дакле, био одлучан чинилац за опсег и трајност албанске колонизације (подвлачење Д.М.) у југословенским земљама – и у Старој Србији и у Македонији. Исламизацијом је пресељени елеменат учвршћен на новој земљи, а тиме је дат подстицај и замах читавој колонизацији – чак и кад се, за моменат, занемари политички фактор (планско насељавање вољом и силом државне власти). С друге стране, исламизацијом је не само албански елеменат доведен и утврђен у југословенским земљама него је и словенски елеменат однарођен, албанизован. На крају, исламизација је дала читав лик албанској колонизацији, условила јој је изглед и ток. Како су се Албанци насељавали на Косову и у Македонији, како су Срби и Македонци отерани са своје земље и како су уместо хомогених српских и македонских крајева добијени, у крајњем исходу, компактни албански крајеви – може се разумети само уз помоћ овога друштвеног и историјског феномена (подвлачење Д.М.). Сукоб између албанског и српског народа, заправо, и није нужно национални сукоб: та два етникума живела су заједно без икаквог уопштеног конфликта кроз многа столећа средњег века. Сукоб настаје у новој верско-друштвеној диференцијацији турскога, отоманског феудалног поретка. [9]

Академик Атанасије Урошевић, који је  је као научни радник вероватно најпознатији по књигамао Косову, о досељавању Албанаца, између осталог, пише:

”У свом продирању на исток Арбанаси су долазили и као католици, мада је већина долазила у исламу. Но, и за неке родове досељене у исламу зна се, из предања, да су у матици и то нешто пре исељења били католици. Отац досељеног претка рода Мусовића у Бајгори почетком. века био је у свом завичају католик и звао се Деда. Отац досељеног претка рода Шуге у Ошљану као католик у Малесији звао се Пренк. Али они који су се досељавали као католици убрзо су прелазили на ислам. Тако су Марк и Ђока, у Реснику (код Вучитрна, примедба Д.М.) и Шалцу, ислам прихватили по досељењу.

Долазећи као муслимани или примајући ислам по досељењу, Арбанаси су на Косову тако постајали повлашћени елеменат. И као тако повлашћени елеменат и још брђанског менталитета постали су јако агресивни према неповлашћеним Србима, према раји.” [10]

Овде веома важно нагласити чињеницу да су повлашћени елеменат постајали искључиво исламизовани Албанци а не досељени Албанци уопште.

”…Арнаути хришћанске вере представљали су потчињени живаљ, као и други хришћани у турској царевини. Били су бесправни као и други хришћани, и излагани су насиљима од стране мухамеданаца као и сваки други њихов једноверац. Арнаути као нација нису имали повлашћени положај (подвлачење Д.М.),” пише академик Јован Н. Томић. [11]

Један од оних који су писали о насиљу исламизованих Албанаца не само према православним Србима него и према Албанцима католичке вероисповести је и надбискуп Матија Масарек. Говорећи о његовој визитацији 1764. године и запажањима о злочинима исламизованих Албанаца, академик Димитрије Богдановић, између осталог, пише: ”Надбискуп је несрећан због ових силних крађа, отимачина и убистава. Њему се срце стеже када угледа по шумарцима и гајевима силне гробове православних и других које су они побили. Масарек, најзад, истиче једну одлику у понашању исламизираних Албанаца, која ће заиста, и тада и касније, бити кључ за разумевање ове стравичне колонизације: мухамедански Албанци су нарочито опасни, каже он, „јер су Турци (тј. муслимани – Д. Б) и могу да чине свако зло које им се свиди”. [12]

Како је претходно речено да су битну улогу у процесу исламизације имали намети које су плаћали само немуслимани а да је међу њима најважнија била џизја или главарина важно да кажемо неколико речи о томе.

”Да би поспешиле прелазак на ислам власти подижу висину џизје. Поменути албански историчари Стефанаћ Поло и Арбен Путо кажу да је џизја у 15 веку износила 45 аспри по глави. Да би почетком 17 века порасла на 305 аспри, а за само пола века, дакле средином 17 нарасла је на 780 аспри. При томе је џизја веома често наплаћивана на изричито тежак начин. Дошли би муслимански порезници праћени полицијом у село или део града насељен хришћанима, тукли би и малтретирали оне који треба да плате џизју, хранили се на њихов трошак, веома често силовали им жене, кћери, снахе, мајке, сестре итд. А све то се заснивало на Курану. Дакле није било никаве злоупотребе ислама. Правни основ за наплату џизје је курански стих (ајет) 29 из поглавља (суре) 29. који гласи: ”Борите се против оних којима је дата Књига, а који не вјерују ни у Аллаха ни у онај свијет, не сматрају забрањеним оно што Аллах и Његов посланик забрањују и не исповиједају истинску вјеру, све док не дају главарину послушно и смјерно”. Да би се видело шта ово ”послушно и смјерно” значи објашњавају у свом преводу Курана некадашњи реис ул улема исламске заједнице Џемалудин Чаушевић и Мухамед Панџа. Они тај појам преводе управо речју понижени ”док не дадну џизју својом руком, понижени”, пише проф. др Мирољуб Јевтић. [13]

Да би избегли насиље и поменуте намете у ислам је прешао и један број Срба.

”Установљено је да је, ако се изузме специфична исламизација босанског становништва, као и занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско и македонско становништво које је подлегло исламизацији потурчено у зони изложеној албанској експанзији – од Скадра до Охрида. То су тзв. „Арнауташи“, чији је број врло велики. Пошто су преко Албанаца, и због њих, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су се потурчени Срби и Македонци за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. (…)

Постојање извесне масе муслиманских Албанаца српског порекла на Косову и у Македонији не може се аргументовано оспорити. Разуме се, било би претеривање тврдити да су сви косовски Албанци „Арнауташи”, тј. поарбанашени Срби, јер то заиста не одговара стварности. Међутим, исто тако је неосновано априорно оспоравање ове несумњиве антропогеографске и етнолошке чињенице, јер нису у питању “ретки” примери „етничке симбиозе у оба правца“, него једна вишевековна трагедија српског народа, који је и на тај начин губио свој идентитет. (…)

У начелу, прве су групе Срба исламизиране и албанизоване у првој, западној или пограничној етапној зони (етапна зона досељавања Албанаца, примедба Д.М.), а последње – у крајњој зони на истоку,” пише академик Димитрије Богдановић. [14]

О овоме пише и Атанасије Урошевић: ”Поисламљивање Срба почиње углавном од средине 18. века и траје све до краја турске владавине на Косову. Како се то поисламљивање Срба вршило у мешовитој српско-арбанашкој средини, то је као последица тога долазило њихово поарбанашење, јер су брачне везе између њих и Срба у православљу биле немогуће, већ само са Арбанасима.” [15]

Не улазећи дубље у питање исламизације и албанизације Срба навешћемо само један пример.

”Заслужују пажњу бројке из статистичко-етнографског прегледа који даје Јозеф Милер, према стању у 1838. години. Он даје податке за три вароши – Пећ, Призрен и Ђаковицу, али су му главна статистичка обележја верска и језичка припадност.

У Пећи је од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога је 2108 кућа муслиманских (српског матерњег језика, дакле исламизованих али још не и албанизованих Срба!), према 102 хришћанске српске куће (тј. 95,4% према 4,6%). Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, у Пећи је свега 4,17%.” [16]

У време када пишемо овај рад, 2024. године, непуна два века после године за коју Јозеф Милер износи податке, у Пећи више нема ни једног српског становника. Оних 2108 кућа исламизованих Срба које он помиње су у међувремену и поарбанашене. Оне 102 куће које су 1838. године биле православне, или су у међувремену исламизоване и поарбанашене, или су ти Срби побијени и протерани.

Историчар, академик Јован Н. Томић у делу које смо претходно цитирали пише о томе да нису одмах исламизоване целе српске породице него да су само мушкарци примали ислам а жене и деца и даље су остајали у хришћанству. Прелазак мушкараца у ислам био је начин да се избегну намети и порез од којих су били слободни жене и деца до 12 године старости.

Ипак, јасно је да селективно примање ислама од стране чланова породице није могло да донесе дугорочну корист у погледу очувања хришћанства и националног идентитета.

”Ако је један из породице био и на силу потурчен, он је сва средства употребљавао да и остале потурчи, ваљда за то што није могао трпети да његови укућани гледају на њега као на туђинца и непријатеља,” пише Петар Костић, наставник и управник призренске богословије, чија је баба, да би избегла присилно превођење у ислам у већ делимично исламизованој породици, са децом побегла у Призрен. [17]

За разлику од селективног примања ислама код Срба, код Албанаца је постојала пракса привидног примања ислама, тзв. двоверство или љараманство, али су њихови мотиви за то били сасвим другачији.

”Љараманима се називају тајни католици, или управо то је такво становништво, које се јавно издаје за муслиманско а тајно посећује католичке цркве и свештенике и врши католичке обреде. Не знамо тачно када су се и где су се прво појавили ови тајни католици. (…)

Како они, који су долазили као католици, нису били сигурни да ће одржати самовласно узета имања, јер их је турска власт могла дићи са њих, они су, ради обезбеђења заузетих имања и ради добијања слободе и премоћи над затеченим српским живљем, прелазили у муслиманску веру. Знајући за препреке, које их очекују, многи су још на путу, приликом сеобе, узимали муслиманска имена и у новој области се насељавали као муслимани.

Али је многима било тешко да се одвоје од своје старе вере, па су задуго били само привидни муслимани, а у ствари тајно исповедали католичку веру,” пише академик Атанасије Урошевић о Албанцима-двоверцима. [18]

Као ни селективно тако ни привидно примање ислама није могло бити трајног карактера. Један од разлога је и сузбијање ове појаве од стране католикчке цркве. Како пише Атанасије Урошевић на истом месту, католичка црква је ”енергично устала против ове по њу штетне појаве”.

Дакле, док су поједини Срби примали ислам ради избегавања насиља и намета и како би сачували животе и имовину, мотив католичких Албанаца за примање ислама било је отимање српских имања.

Оно што морамо имати у виду када је реч о исламизованим и албанизованим Србима јесте да они нису само губили свој верски и национални идентитет већ су постајали агресивни према својим дојучерашњим сународницима. ”…Као што је чест случај са конвертитима, чин примања ислама стварао је ново непријатељство према својој старој средини; исламизовани и албанизовани Срби били су потом најборбенији, ударни део албанске народности,” пише академик Димитрије Богдановић. [19]

Како подсећање на конвертитство (преверавање), било лично или национално, може да буде веома непријатно а осим тога може да доведе и до нестабилности идентитета, не би требало да чуди што поједини албански научници, попут нпр. проф. др Џабира Хамитија, покушавају да релативизују чињеницу да су се Албанци преобратили у ислам тек након османских освајања тврдњом да постоје једнако валидна мишљења да су ислам примили и пре тога, тачније у VIII веку. [20] Колико је ово утемељено довољно говори чињеница да се  Албанци први пут у писаним изворима поуздано помињу тек 1078. године, што значи у 11. веку. Али ова тврдња, што је посебно важно за тему овог рада, показује и њихову приврженост исламу.

Примајући ислам Албанци нису постали само повлашћени у односу на Србе и друге хришћане већ им је то, по мишљењу неких научника, донело и друге користи а имали су и значајну улогу унутар самог Османског царства.

”Још у време Османског царства, Албанци су били стуб тадашњег халифата. Заузимали су најважније државне функције, а чак 35 њих било је на позицији великог везира. Албански муслимани били су високо рангирани и у османској војсци, заузимајући и позиције начелника бројних провинција у оквиру царства. Управо су јединице које су чинили Албанци пружале најјачи отпор хришћанима на Балкану који су се борили за ослобођење. Дакле, османски период представљао је златно доба албанских муслимана, са чиме се слажу чак и њихови историчари, па један од њих тврди: „Ислам је донео Албанцу позу господара која му је омогућила да се сматра изједначеним са наследницима најеминентнијих народа света (подвлачење Д.М.),” пише др Милан Вукелић. [21]

У светлу претходно реченог биће нам лакше да разумемо следеће речи проф. др Мирољуба Јевтића:

”Албанци су, генерално гледано, чинили све да спрече европеизацију Балкана и да задрже османску империју на европском тлу.” [22]

Ово се односи и на низ реформи у периоду када је већ дошло до пада моћи Османског царства а пре његовог коначног нестанка.

У питању је, између осталог, тзв. Хатишериф из Ђилхане објављен у јесен 1839. године, некон што је у лето те исте године малолетни Абдул Меџид наследио оца султана Махмуда. Њиме је ”хришћанима… зајемчена верска равноправност. У вези са тим хатишерифом уведене су ,,тензимати хеирије”, тј. ,,срећне уредбе”, које су имале да оживотворе нови либерални дух.”. [23]

Затим је Турска 1856. године прогласила Хатихумајун тј. са највишег места објављени закон о пуној равноправности између муслимана и хришћана. [24] ”Али тај закон није могао променити, ни брзо ни лако, дотадашње дубоко уврежене навике, нити су се муслимани хтели одрећи свог повлашћеног положаја (подвлачење Д.М.),” закључује наш познати историчар Владимир Ћоровић.

На другом месту, у вези са ефектима тих реформи,  Ћоровић каже: ”Турска је била црвоточна и држава без правне сигурности. Хришћани у њој, поред свих формалних закона и изјава, нису били равноправни елеменат. Међу хришћанима Срби су били понајугроженији. У Старој Србији њих су Арнаути просто истребљивали, одузимали им имања, грабили жене. На класичном нашем Косову, у Пећи, Призрену, под Звечаном, ми смо постали мањина коју су они проређивали из дана у дан.”. [25]

У лето 1908. године избила је младотурска револуција. ”Вођени либералним духом они (младотурци, примедба Д.М.) нису хтели, као стари режим, да ислам сматрају главном основом државне политике,” пише  Владимир Ћоровић. [26] ”Арбанаси, који су били плански повлађивани у време Абдул Хамидово, нису могли да се помире с режимом младотурака…”, пише даље Ћоровић.

Ово нам потврђује и сведок тих догађаја Јанићије Поповић, учитељ и национални делатник из Грачанице, у својој књизи ”Живот Срба на Косову”.  

”Док су се Младо-Турци и Срби првих дана одушевљавали и песмом славили хуријет (хуријет – младотурски покрет, примедба Д.М.) , дотле су Арнаути само посматрали забезекнуто, јер нису разумевали шта је устав, слобода и равноправност. Они су дотле знали да постоји само господар и раја: господар заповеда, а раја слуша; господар има сва права, а раја чак ни на голи живот! Сад се, пак, спомиње, слави и пева некакав хуријет. ,,Бог би га знао шта је то?! Чекаћемо, видећемо”, говораху, и једно време се повукоше у себе, и били су у ставу ишчекивања шта ће даље бити! Но то њихово, ишчекивање односило се само према властима, а у погледу Срба, ништа им није сметало да и опет чине: што дикла навикла!

Тако је то ишло све до свргнућа султана Абдул Хамида, 23. IV 1909. год. А после?

Султан Абдул је био пријатељ Арнаута: дозвољавао им је да оружје носе слободно; порез је од њих слабо наплаћиван; на злочине према Србима гледано је кроз прсте; а своју телесну гарду у Цариграду сачинио је био само од њих. Стога су га Арнаути и звали ,,наш отац”.

Као његови ,,добри синови”, они не могоше равнодушно да трпе хапшење ,,свог оца” –  цара Абдул Хамида. Штавише, они схватише и као своју личну увреду, а као да се иде противу њихових „вековних личних интереса”. А свему томе био је крив хуријет. “Доле хуријет!”… почело је да се шапуће међу њима, и настало је неко комешање.

Иса Бољетинац је први од њих дигао главу, јер је он и највише био погођен хуријетом: Младо-Турци су му ускратили оне благодети које је дотле примао ,,од оца”, цара Абдул Хамида, нити је могао да буде неприкосновен у своме Бољетину. Зато је ступио у договор и са свима другим арнаутским кренама осталих покрајина. Сви скупа су доконали хуријет да сруше, а поврате старо стање. У ту сврху подигоше све Арнауте на устанак, у пролеће 1910. године,” пише Јанићије Поповић. [27]

Ово потврђује и академик Димитрије Богдановић.

 ”…Реформе турске администрације и први покушаји европеизације царства (Танзимат, 1839) изазивају отпор Албанаца муслимана, који се, као и муслимани у Босни и Херцеговини, у име старих повластица, верско-националне дискриминације па чак и „праве вере”, окрећу против турских реформи. Хришћанска раја је отуда главни објекат и жртва албанског антиреформног, конзервативног и фанатичног покрета, који се испољио у низу локалних буна и погрома. Педесетих и шездесетих година XIX века геноцид над српским народом посведочен је великим бројем докумената, жалбама раје турској администрацији на злочине Албанаца, и извештајима европских конзула (Битољ, Скопље, Призрен, Приштина). Зулум Албанаца муслимана влада на целој територији од Санџака до Македоније и од Метохије до Јужне Мораве,” пише он. [28]

На другом месту Богановић пише:

”О крвавом албанском терору шездесетих година XIX века, како над српским тако и над македонским становништвом, говоре веома опширно и извештаји руских конзула у Призрену и Битољу. Велики руски научник А. М. Селишчев говори о крвавом терору који је пратио насељавања Албанаца у Македонији и Старој Србији. (…) „Владајући положај муслимана у односу према ђауру, пљачкаштво дошљака, пасивност турске власти у обуздавању разбојништва Албанаца угњетавали су словенско становништво. То угњетавање постало је још јаче у другој половини XIX века уз заоштрене религиозне разлике (подвлачење Д.М.), уз пробуђен национално-друштвени покрет, уз мешање страних агената у том покрету, уз испољену државну немоћ Турске. Извештаји конзула у Битољу и Призрену о условима живота словенског (и уопште хришћанског) становништва у овим областима пуни су ужаса“.  Тако руски конзул у Призрену, Тимајев, пише 1866: “Пишу ми из Пећи да су злочини Арнаута безбројни, да су страдања хришћана (подвлачење Д.М.) неизмерна и неизрецива, а овдашње турске власти уверавају да је све мирно и ничега необичног нема. Овим уверавањима ни у ком случају није могућно веровати, јер ја имам позитивне доказе о нередовном и немирном стању земље“.” [29]

У светлу свега претходно реченог о исламу као кључном елементу у животу и политици Албанаца ваља тумачити и настанак тзв. Призренске лиге.

”Питање настанка „Призренске лиге“ (1878), и посебно карактера Лиге спада y једно од оних питања која су незобилазна y свим студијама која ce баве новијом албанском историјом. При томе ce, по правилу, истиче ослободилачки карактер ове организације, a занемарује њен панисламски карактер који чини главну одредницу политичког и верског деловања Лиге. (…) У сагладавању карактера „Призренске лиге“ често ce губе из вида опште политичке и верске прилике y којима je она настала, и главни смер њеног деловања. (…) Лига je више дело Турске и неких великих сила, као што je Велика Британија, него аутохтоног албанског ослободилачког покрета. Српско-турски ратови 1876. и 1877/78, затим бугарски устанци, као и устанци Грка, били су саставни део напора балканских хришћанских народа да ce ослободе вишевековне власти Османског царства и формирају своје слободне националне државе. Напори ових народа нису наишли ни на какву солидарност код суседних Албанаца муслимана. (…) Албанци муслимани, који су чинили знатну већину укупног албанског становништва, били су током Велике источне кризе (1875-1878) потпуно на страни Османског царства и најватренији браниоци теократског карактера османског друштва, супротстављајући ce било каквом виду европеизације друштва. Образованији и имућнији део Албанаца муслимана, који су живели y Цариграду и неким другим местима, био je интегрисан y османске државне и социјалне структуре и није одвајао интересе Албанаца од интереса целог Османског царства на Балкану. Верска идентификација и исламски карактер османског друштва били су главни мотиви за овакво понашање Албанаца муслимана (подвлачење Д.М.),” пише академик проф др. Славенко Терзић.[30]

Истоветан став има и проф. др Мирољуб Јевтић.

”Политички покрет који се формира међу Албанцима, пре свега Прва Призренска лига је панисламски покрет. А сваки панисламски покрет је антинационалан самим тим и антиалбански. То је покрет који је настао као реакција на Берлински конгрес 1878. године који је претио да отме делове османске царевине,насељене између осталог етничким Албанцима. И његов основни циљ био је да се сачувају границе османске – исламске државе,а не да се створи нека Албанија било мала или велика. Основни програмски документ Лиге ”Карарнаме” (изјава или владин декрет) ни једном не спомиње стварање албанске државе. Посебно је важно да не спомиње ни саме Албанце, осим једном. Али зато стално говорио о муслиманима, као субјекту покрета и њиховој верности султану. Карарнаме је изјава воље заснована на исламу… А то је обавеза да се за сва времена остане у оквиру османске државе и под влашћу халифа. Знајући да Европа не прихвата исламску логику у пропратном акту упућеном британском представнику на Конгресу Дизраелију они истичу да су Албанци и да због тога неће да буду испоручени Словенима или Грцима,” пише професор Јевтић. [31]

У прилог ставу о панисламском а не националном и карактеру Призреннске лиге говори и закључак др Теодоре Толеве да албанска нација у том периоду још увек не постоји.

Уопште, за боље познавање Албанаца веома је важна књига Теодоре Толеве „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908”. Бугарска историчарка у њој, на основу докумената из Бечког династичког, дворског и државног архива, подробно описала процес стварања албанске нације.

Да подсетимо, циљ стварања албанске нације је био – ограничавање моћи Србије, Црне Горе и Русије (стр. 26)

Прва тајна конференција која се бавила овим питањем одржана је у Бечу 17. новембра 1896. године а процес је трајао наредних неколико година. Подразумевао је израду албанског алфабета који до тада није постојао (резултат је писмо које Албанци данас користе а прихваћено је на Конгресу у Битољу 1908. године), отварање албанских школа, финансирање штампе, књижевних текстова итд.

”Албанска нација у време поменутих саветовања још увек не постоји,” пише др Теодора Толева. (стр. 26) ”Након првог ,,случајног архивског податка” низало се све више нових фиока пуних докумената, све док сумња, несигурност и колебање нису уступили место убеђењу да се аксиом о постојању албанске нације пре независне албанске државе мора изнова отворити и преиспитати… (стр. 24) Међу Албанцима  не постоји никакво национално осећање, не увиђају постојање заједничких интереса, нису једни са другима солидарни, нити стварају неку унутрашњу динамику која би могла подстаћи поменуто национално осећање (подвлачење Д.М.) (стр. 441).”. [32]

О разлозима за стварање Албаније као националне државе проф. др Мирољуб Јевтић пише, између осталог, и ово:

”…Стицај околности је утицао да је после балканских ратова, остало или да буду подељени између суседа или да прихвате да су Албанци и тако се ствара независна Албанија. Зашто је створена најбоље одсликавају речи Клода Фарела.”Албанац је сачувао у односу на царство и халифа поштовање и дирљиву нежност детета за мајку и дом који мора напустити… та Албанија која, пошто не може опет да постане Турска, одбија да буде италијанска, одбија да буде грчка и хоће да постане албанска”. (…)

То је разлог зашто је Албанија уопште створена. То се посебно видело 1915. године. Независна Албанија је у том тренутку већ три године постојала као међународно призната држава са практично пуним међународно-правним капацитетом. И без граница са османским царством. Али упркос томе у централној Албанији избија масовнa побуна сељака, пазимо, не феудалаца него обичних сељака, предвођених дервишом Хаџи Ћамилом, припадником исламског дервишког реда Меламија. Они под ауторитетом Курана покрећу прави свети рат – џихад. И како сами албански историчари Путо и Поло веле претварају тај устанак у устанак исламских верских фанатика Као основни циљ за који гину, побуњеници истичу жељу да се одрекну националне независности и да се опет врате под власт свога верског вође – халифа,који је истовремено османски султан. Та је одлука донета на скупу у граду Круји поменуте 1915. године.”.

Даље, проф. др Мирољуб Јевтић пише о разлозима за стварање Велике Албаније.

”Османска царевина је пропала. Халифат је укинут, остатак исламског света великим делом колонијализован и понижен. Све то није давало никакве наде на уједињење са осталим муслиманима. Поготову због тога што је модерна Турска створена на развалинама османске царевине по свом карактеру била анти-исламска држава. За албанске муслимане било је више могућности да као муслимани живе у Албанији и краљевини СХС него у Турској. Тек тада се рађа покрет који има обрисе борбе за стварање онога што би се могло назвати Великом Албанијом. Када већ не могу у заједницу са османским царством, кога нема, Албанци шире идеју да је право решење да се територије насељене Албанцима у оквиру Албаније, краљевине СХС и Грчке уједине у једну албанску државу. Тако да се о велико- албанском покрету као озбиљном политичком покрету, који окупља велики број људи може говорити тек после Првог светског рата. (…)

Идеја Велике Албаније која би окупила све Албанце без обзира на веру свој замах је добила после Другог светског рата када је створена комунистичка Албанија. Албански комунисти били су уствари прикривени националисти који су комунизам користили као средство за остваривање националних циљева. Они су успели да највише развију идеју лаичке албанске нације, која би окупила све Албанце без обзира на веру. Комунисти су користили секуларни дискурс а исто тако укинули религију, будући свесни да је она узрок непостојања јединствене националне свести. Зато се стекао утисак да је та идеја преовладала код Албанаца и да су они, не само укинули религију, него да су сви дубоко антирелигиизни. Због свега тога се улога религије у анализирању албанског политчког покрета потпуно занемарила (подвлачење Д.М.). Од тада скоро све анализе политичких збивања у Албанији су говориле како је то антирелигиозна нација и да религија уопште не утиче на албански политички пројекат,” пише Мирољб Јевтић.

Подсетимо, у вези са претходно реченим, да је у периоду Краљевине Југославије формирана и албанска „Муслиманска јужна организација”, позната и као Џемијет (Xhemijeti, на албанском).

 ”„Муслиманска јужна организација” (Џемијет), формирана 1923, била је коришћена и за спровођење иредентистичке пропаганде, нарочито после погоршања југословенско-албанских односа 1924. Према неким подацима председник ове организације Ферат-бег Драга био је у сталној вези са тиранском владом, од које је примао и новац. Због таквог става југословенска влада је 1925. забранила рад „Џемијета“, али овај наставља да ради у илегалности,” пише Димитрије Богдановић. [33]

Управо у току периода комунистичке владавине, тачније 1951. године, у Приштини је  основана исламска основна и средња школа, медреса Алауддин.

”Њено деловање је било изузетно плодно у развоју и изградњи образованијих албанских, турских и бошњачких верских вођа. До 1962. године ова медреса је била само основна школа, а од 1962. године и средња школа за стручне исламске студије. Мора се нагласити да је ова медреса обухватала и потребе верске наставе албанских земаља и санџачког региона након што су верске активности забрањене на албанском 1967. године. После Другог светског рата ова медреса је истовремено била и главни стуб у континуираном одржавању ислама на Косову, у Македонији, Црној Гори, Санџаку, Прешевској долини и иностранству. У оквиру медресе Алауддин данас постоји неколико одвојених школа: мушка школа у Призрену и Гњилану и женска школа у Приштини и Призрену. (…) Медресу као средњу школу прихватају сви исламски универзитети широм света,” пише др Џабир Хамити. [34]

Осим тога, за овај период се везују и почети исламског новинарства на Косову и Метохији.

”…На Косову и у другим албанским земљама ван матице, први елементи исламског новинарства на албанском језику почињу после 1950-их, захваљујући индивидуалним иницијативама и једном од великих лидера исламског новинарства  Шерифа Ахметија (Haxhì Hafëz Sherif Ahmeti, примедба Д.М.). Исламска заједница Косова (Bashkësia Islame e Kosovës, скраћено BIK, примедба Д.М.) је издала свој први исламски часопис под називом Булетини (Buletini, примедба Д.М.) 1962. године, 1970. је издала годишњи Таквими (Takvimi примедба Д.М.), а 1971. је издао часопис Едуката Исламе (Edukata Islame, примедба Д.М.)  и Дитуриа Исламе (Dituria Islame, примедба Д.М.) 1986. Њихово бјављивање је било веома важан корак који је Исламској заједници Косова дао снажну иницијативу да настави своје активности по питању  исламског новинарства. Такав простор за слободно исламско новинарство на албанском језику олакшан је тек после 1974. године, када је Косово добило аутономију у југословенској федерацији. Исламско новинарство се данас проширило објављивањем многих нових наслова који долазе из Исламске заједнице Косова,” пише Џабир Хамити на истом месту.

У другом делу рада бавићемо се периодом историје који је још увек у нашем живом сећању и улози ислама у процесу стварања независног Косова.

Аутор: Димитрије Марковић

---

[1] Проф. др Мирољуб Јевтић, ПРЕРАСТАЊЕ АЛБАНСКОГ СЕЦЕСИОНИЗМА У АНТИАЛБАНСКИ ПОКРЕТ

[2] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018.

[3] Димитрије Богдановић, Разговори о Косову, стр. 74

[4] Исто, стр. 316, 318

[5] https://www.youtube.com/watch?v=pjja8ALQpdA од 0.45 минута

[6] Проф. др Мирољуб Јевтић, ПРЕРАСТАЊЕ АЛБАНСКОГ СЕЦЕСИОНИЗМА У АНТИАЛБАНСКИ ПОКРЕТ

[7] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 119-120

[8] Adrian Shtuni, Dynamics of Radicalization and Violent Extremism in Kosovo. United States Institute of Peace, 2016

[9] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 116-117

[10] Атанасија Урошевић, О Косову, НУБ Иво Андрић, Приштина. Београд, 2009.

[11] Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Григорије Божовић, Приштина; Просвета, Београд, 1995. године  стр. 11-12

[12] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 118

[13] Проф. др Мирољуб Јевтић, ПРЕРАСТАЊЕ АЛБАНСКОГ СЕЦЕСИОНИЗМА У АНТИАЛБАНСКИ ПОКРЕТ

[14] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 120-122

[15] Атанасија Урошевић, О Косову, НУБ Иво Андрић, Приштина. Београд, 2009.

[16] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018.

[17] https://teodulija.net/2024/02/22/%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B0/

[18] Атанасија Урошевић, О Косову, НУБ Иво Андрић, Приштина. Београд, 2009. стр.79-80

[19] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 124

[20] Xhabir Hamiti, The Kosovo Islamic Council Its History and Future, Prishtine 2010

[21] Милан Вукелић, ИСЛАМСКИ ЕКСТРЕМИЗАМ НА КОСОВУ И  МЕТОХИЈИ – БЕЗБЕДНОСНИ ИЗАЗОВ  ЗА РЕПУБЛИКУ СРБИЈУ

[22] Јевтић Мирољуб, Шиптари и ислам, Графомотајица, Прњавор, 1995; исти аутор, Ислам и национализам на примеру Албанаца, у: Ислам, Балкан и велике силе(XIV– XX), САНУ, Историјски институт, Београд, 1997

[23] Владимир Ћоровић, Историја Срба, 9. издање, Зограф, Ниш 2007. стр. 584

[24] Исто, стр. 617

[25] Исто, стр. 669

[26] Исто, стр. 704

[27] Јанићије Поповић, Живот Срба на Косову 1812-1912. Ниро, Књижевне новине Београд 1987. стр. 350-351

[28] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 320

[29] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 167

[30] Др Славенко Терзић: Стара Србија и Албанци

[31] Проф. др Мирољуб Јевтић, ПРЕРАСТАЊЕ АЛБАНСКОГ СЕЦЕСИОНИЗМА У АНТИАЛБАНСКИ ПОКРЕТ

[32] Толева, Теодора. Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908. Београд: Издавачка кућа Филип Вишњић – Институт за европске студије, 2020

[33] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 234

[34] Xhabir Hamiti, Faculty of Islamic Studies Kosovo. The History of the Islamic Community in Kosovo