Аутор: Димитрије Марковић

1. део

У овом тексту бавићемо се питањем светости, условима за канонизацију и самим поступком канонизације.

Текст је, на првом месту, апологетски одговор на различита неутемељена и погрешна тумачења научника, пре свега историчара, рационалистичко-позитивистичког типа који канонизацију представљају као резултат промишљене одлуке црквене јерархије, донете у складу са одређеним, унапред постављеним циљевима, укључујући и циљеве политичке природе.

Истовремено, текст је одговор и на јеретичко (антиправославно)  учење познатог проповедника из протестантске средине, који ширећи догме Хришћанске адвентистичке цркве (Црква адвентиста седмог дана, тзв. Суботари) светитеље Православне Цркве своди на ниво знаменитих личности, нетљене мошти назива лешевима, док поклоњење моштима Светих угодника Божијих представља као култ мртвих.  [1]

Коначно, текст има за циљ и да недовољно упућеним православним верницима појасни питања светости и канонизације.

Светитељи

Да бисмо могли да говоримо о моштима Светих и да разумемо однос Цркве према њима, најпре морамо да објаснимо ко су то светитељи и на који начин један човек, православни хришћанин, постаје свет и  бива проглашен за Светог.

Како је ово питање које захтева широку и подробну обраду за коју нема простора у оквиру ове књиге, овде ћемо дати једно краће и упрошћено објашњење.

Преподобни Јустин Ћелијски у ,,Основном богословљу” пише:

,,Циљ је човекова бића и постојања: уподобити се Богу, тј. постати сличан Богу и заједничарити у вечном Животу Божјем. Пошто је Бог створио човека по лику свом, Он му Је самим тим дао силе и могућности да се уподобљава Њему. Човеково уподобљавање Богу састоји се у његовом правилном развијању и усавршавању боголиких сила и способности са циљем – да постигне божанско савршенство.

Нови Завет је сав у тој истини: циљ је човекова бића и постојања да постане савршен као што је савршен – Бог.”

У складу са претходно написаним можемо да кажемо да су светитељи они који су остварили циљ човековог бића и постојања, који су се уподобили Богу, постали слични Њему, и заједничаре у вечном Животу Божијем.

Питањем светости и канонизације Светих у Православној цркви уопште а посебно у нашој, Српској, бавио се блаженопочивши патријарх Павле у својој књизи ,,Да нам буду јаснија нека питања наше вере” у поглављу под насловом ,,Зашто се врши парастос изгинулим у борбама за слободу – од Косова до данас – кад су они Свети?” одакле доносимо краћи одломак.

,,Као једну од основних истина Свето Писмо истиче Божју вољу да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1 Тим. 2, 4), те Бог упућује свима исти позив: Будите свети, јер сам ја свет, Господ Бог ваш (3 Мојс. 11, 44). На ову истину указује Свети апостол Петар велећи: По Светоме који вас је позвао, будите и сами свети… (1 Пет. 1, 15, 16), а такође апостол Павле: Ово је воља Божја, светост ваша (1 Сол. 4, 3). На другом, пак, месту апостол Павле казује да без светости нико не може прићи Богу нити га видети (Јевр. 12, 14). Постићи, дакле, светост прави је циљ људског живота, јер тек светошћу достиже човек пуноћу свога бића, постаје човек у правом смислу те речи. Тај човек скинуо је старог, грешног човека и обукао се у новог, по Богу створеног у правди и светости (Еф. 4, 22-24). У томе отац Јустин Поповић види разлог доласка на земљу Господа Исуса Христа: „Ради тога је Бог постао човек, да нам као Богочовек покаже како се може постати божански свет“.

У истом циљу, да би и по свом Вазнесењу помогао људима у достизању освећења, Господ Исус је основао Цркву своју. Она их упућује добру, пружа благодатну помоћ, бодри и похваљује оне који путем светости ходе и прославља оне који су постигли светост и блаженство,” пише блаженопочивши патријарх Павле.^[2]

При томе морамо имати у виду да су чланови Цркве, ,,Божје породице створене речју и крвљу Исуса Христа, а руковођене и надахнуте Богом Духом Светим” како Цркву дефинише Свети Владика Николај Охридски и Жички ^[3], не само живи (видљива Црква), ,,који су уједињени истом вером и надом, везани истим законом Божјим о љубави, освећени истим светим тајнама и које руководе законити епископи и свештеници”, да се поново послужимо речима Светог Владике Николаја,  него и умрли (невидљива Црква), међу којима су и Светитељи.

Заједница видљиве (живих) и невидљиве (умрлих) Цркве огледа се и у молитвама и делима милосрђа живих чланова за умрле, са једне стране, и у молитвама и заузимању умрлих Светитеља за живе, са друге стране.

Садржину чина за упокојене, како пише патријарх Павле, сачињава читање Светог Писма (псалама, Апостола, Еванђеља), затим молитве и песме, и сличан је, по његовим речима, јутрењи вршеној у част Светих. Осим тога, служи се Литургија али, каже патријарх Павле у поменутом тексту, док се у канону и другим песмама за упокојене молимо Богу да упокоји душе њихове, у канону и песмама у спомен Светих ови се прослављају због својих врлина и моли њихова духовна помоћ пред Богом за нас.

,,Тако је од IV века разлика између помена Светим и другим упокојеним већ потпуно одређена према принципу који је изложио Блажени Августин: „Када се мученици спомињу пред олтаром Божјим, да се (верни) не моле за њих, него да се моле за друге умрле који се помињу. Јер неправда је молити се за мученика, за онога чијим молитвама ми треба себе да препоручујемо, јер се он подвизавао против греха до крви“. У Литургији Светог Марка, наведеног калабријског рукописа, у даљем тексту, после имена обичних покојника свештеник се моли: „Душама свију ових подај Господе покој у светим твојим обитељима“, а после имена Светих изговара речи: „Слава Ти, Господе“. Слично се казује у сугубој јектенији, после паримија Јаковљеве Литургије једног Синајског рукописа из ХII века: „Поменимо Свете славне апостоле, пророке и победоносне мученике, и све Свете и праведне, да би њиховим молитвама сви ми били помиловани. (…)

Прослављајући Свете, верни им се моле за помоћ, да би и они могли достићи светост и блаженство Царства Божјега,” пише патријарх Павле у претходно цитираном тексту.

Осим тога, немали број Светитеља је оставио иза себе писана дела у којима су члановима Цркве дали упутства за кретање духовним путем утемељена на њиховом личном искуству. Дела Светих Отаца су, уз њихово молитвено  посредовање, ван сваке сумње, један од најзначајнијих видова помоћи које један православни хришћанин може да добије на његовом духовном путу ка хришћанском савршенству (Мт. 5, 48) и светости.

Коначно, један од бројних начина на који нам видљива (жива) Црква помаже у напредовању на нашем хришћанском путу јесу житија Светитеља.

„Новозаветна јеванђелска етика имала је смисла само ако се реализује у стварном животу, од стварних људи. Отуда потреба да се примери реализованог јеванђеља уоче, забележе и тако сачувају од заборава, да се стално обнавља успомена на њих”, пише академик Димитрије Богдановић и додаје да су  живи примери религиозног савршенства били  најбоље средство ширења нове вере и најбољи начин да се утиче на понашање и моралну свест хришћана. Тако је, како он каже, и настала хагиографска литература.

,,Са развојем просветитељства и рационализма у XVIII веку, а поготову у светлу критичких историјских школа XIX столећа, као да се изгубила представа о томе шта житија стварно значе. Житијна литература је стављена под лупу строге историјске критике па није било тешко установити да у великој маси житија „беже“ из видног поља једне објективне, позитивне историје. Откривене су тако у овој литератури многе легендарне црте, анахронизми, материјалне неистине, погрешна традиција о познатим, из других и поузданих извора утврђеним историјским догађајима. Присуство чудеса и демона, у неким житијним текстовима нарочито јако, скандализовало је науку, која никакве метафизичке и мистичке појаве не сматра могућим. Са овог становишта, читава хагиографија би се морала сврстати у документе људске глупости и затуцаности, незнања и празноверице”, пише Богдановић.

Ствари ипак не стоје тако, мишљења је Димитрије Богдановић и каже да житијна литература крије у себи не само важне поруке што нам долазе из једне већ далеке епохе него и праве хумане и уметничке квалитете какве уопште има свака права књижевност.

Отуда, како он закључује, ништа погрешније него тражити у житијама обичну историју и биографију јер житија то не дају и неће да дају.

,,Обичне овоземаљске околности важне су за писца житија само ако су одиграле неку улогу у формирању свеца. … Житије хоће да саопшти једну моралну поруку, да илуструје остваривање јеванђелске вере. Оно је историја светости, не историја света. (…) Управо та сазнања почињу поново скретати нашу пажњу према житијама светих и откривати, поново, њихову велику духовну истину. Ако се одрекнемо тражења оног што је емпиријски могуће, оног што се искључиво чулима може осетити и опипати, само оног што улази у наше материјалне представе, − наћи ћемо ипак један прави људски свет, противречан, често необичан али истинит,” пише Димитрије Богдановић.

Међутим, чак и када занемарује историјску фактографију, верује Богдановић, хагиографија говори истину — истину о човековом бићу, о његовим врлинама и падовима, о мукама, радостима и непрестаном распећу између добра и зла. Житија светих немају за сврху, како он каже, да бележе податке о којима се иначе брине марљива чиновничка администрација нашег века. ,,Она нам сликају л и к о в е, карактеристичне и увек веродостојне ликове светих људи у њиховим духовним обележјима, у ономе што их одваја од године и места рођења, и претвара у вечне т и п о в е људског отимања ка светости,” пише Богдановић.

Историјска веродостојност, историчност једне личности, по њговим речима, није само у њеном стварном, материјалном постојању, није у томе што је тих и тих година живео такав и такав човек, и умро без икакве сумње, већ је историчност у духовној егзистенцији једне личности. Личност, како он каже, постоји у свести људи, у историјској свести народа. ,,Она је присутна и дејствена, и то је чињеница, историјска чињеница сама по себи… Ваљда се сва синтетичка свест народа о једном типу или идеалу понашања сабере око једног лица и тада то лице постане симбол, духовна стварност стварнија од саме биографске подлоге на којој је саграђена,“ пише академик  Димитрије Богдановић у „Ликовима светитеља“.

Наравно, када је реч о помоћи на духовном путу ка светости, не смемо заборавити ни оне хришћане, иако малобројне у односу на укупан број, који су имали благослов и срећу да живе уз неког Светитеља за време његовог овоземаљског живота и буду његови ученици и под његовим духовним руковођењем.

Ко су, дакле, Светитељи и на који начин су то постали?

Светитељи су, према речима Преподобног Јустина Ћелијског,  најсавршенији хришћани, јер су у највећој мери осветили себе подвизима свете вере у васкрслог и вечноживог Господа Исуса Христа. У ствари, како он истиче, светитељи су једини истински бесмртници у људском роду, јер свецелим својим бићем живе у васкрслом и ради васкрслог Господа Исуса Христа. Над њима, каже он, никаква смрт нема власти и зато „Житија светих“ и нису ништа друго него живот Господа и Бога Нашег Исуса Христа поновљен у сваком светитељу у мањој или већој мери, у овом или у оном облику.

,,Или тачније: то је живот Господа Христа, продужен кроз светитеље, живот оваплоћеног Бога Логоса, Богочовека Исуса Христа, који је и постао човек: да би нам као човек дао и предао Свој божански живот; да би као Бог Својим животом осветио и обесмртио и овечнио наш људски живот на земљи. (…) Поставши човек а оставши Бог, Богочовек је водио свет, безгрешан, богочовечански живот на земљи, и Својим животом, смрћу и васкрсењем сатро ђавола и његову државу смрти, и тиме дао, и непрекидно даје благодатне силе свима који верују у Њега, да и они сатиру ђавола и сваку смрт и свако искушење (ср. Јевр. 2, 14.15.18),” пише Преподобни Јустин Ћелијски у Предговору Житија светих.

У најкраћем, светитељи су они хришћани који су постигли обожење као највиши од три степена духовног живота који подразумевају: очишћење, просвећење и обожење.

Да бисмо могли да разумемо шта је то обожење најпре морамо да укажемо на разлику између Разума и Ума у складу са хришћанском антропологијом.

,,У светоотачком богословљу прави се разлика између ума и разума [словесности, логосности]. Када свети Јован Дамаскин говори ο стварању човека, каже да је Бог прво створио тело, а потом саздао душу и учинио је, каже, „словесну и умну”. Свети Јован Дамаскин, дакле, разликује „словесност” [разум] и „ум”. Разум [словесност] и ум су две упоредне енергије душе. Ум је, према светоотачком учењу, „око душе”. Дакле, као што човеково тело има очи и очима гледа све што је тварно, тако и душа има своје око. И то око је ум. Ум је тај који гледа Бога. …Ум општи са Богом, он стиче богопознање… Α разум обликује у језичку форму то познање, то виђење које има ум. (…) Свети Григорије Палама, који је разматрао ову тему, рекао је да је душа, човек уопште, саздана по образу [обличју] Божијем. И као што је Бог Тројичан – Ум (Νοϋς), Слово (Реч, Λόγος) и Дух (Πνεύμα) – тако и човекова душа има три силе. Душа је једна, али има више сила… Има ум (νοϋς), реч/разум (λόγος) и дух (πνεύμα).,” пише митрополит Јеротеј Влахос у књизи ,,Православна психотерапија. Наука Светих Отаца.”. ^[4]

Говорећи о поистовећивању ума са разумом митрополит Јеротеј Влахос наглашава да као што човеково око не може да види када је озбиљно оштећено, тако је исто и са оком душе, а то је ум, и да затим одмах на његово место долази разум.

,,Тако разум хоће да створи познање Бога, да види Бога, а онда долази до интелектуализације, стварају се философије и представе ο Богу и тако човек више нема истинско познање Бога. Има само знање ο Богу као појму. Зато настају разне јереси и тако отпадамо од православног учења… Ум се не разара у потпуности, него је само оштећен, боље речено, ослепљен, помрачен, затамњен, губи светлост,” пише он.

Дакле, Ум је сила, чуло или орган душе без кога не може бити духовног узрастања и постизања духовног савршенства, односно светости.

Разлику између познања Бога Умом до кога се долази путем духовне праксе, што значи подвижништва (пост, молитва, бдење, покајање, милосрђе итд.) и научног знања о Богу стеченог кроз образовање најбоље ћемо разумети ако узмемо у обзир да проповед на темељу научног знања о Богу може да држи и тзв. вештачка интелигенција, као што се већ десило у јуну 2023. године  једној протестантској цркви у Немачкој.

Вест о томе пренео је и РТС, а у чланку се, између осталог, каже:

„ChatGPT, оличен у аватару брадатог човека на великом екрану изнад олтара, држао је службу пред више од 300 људи у петак на експерименталној служби у лутеранској цркви.

„Драги пријатељи, част ми је да стојим овде и да вам проповедам као прва вештачка интелигенција на овогодишњој конвенцији протестаната у Немачкој”, рекао је аватар.“. ^[5]

Да ли вештачка интелигенција има обиље информација (,,знање”) о Богу? Несумњиво да има. Вероватно неупоредиво више од било ког човека-теолога. Да ли је онда вештачка интелигенција света? Није, нити може бити. Али то исто важи за било кога ко има знање о Богу али не живи животом који води ка светости. То истовремено значи да таква особа не може да буде руководитељ другима на путу спасења.

Према томе, Ум је сила, чуло или орган душе уз помоћ којег познајемо Бога, а када његову улогу преузме Разум  изостају духовни раст, спасење и светост а јављају се јереси.

Хришћанску догму и дела каја су писана захваљујући присуству и дејству Духа Светога као што су Свето Писмо и дела Светих Отаца, али и хришћанско Предање,  може исправно да разуме само онај ко је очистио Ум путем духовне праксе (подвижништва)  и на тај начин и сам стекао благодат Светога Духа.

Погрешно разумевање православног хришћанског учења од стране научника, а у складу са тим и бројни погрешни закључци,   леже управо у чињеници да богонахнута дела тумаче као дела настала рационалним путем, као производ разума, логичког расуђивања и закључивања, односно изједначавају их са профаним (секуларним, нецрквеним) књижевним делима.

Тумачење богонадахнутих дела на овакав начин је, ван сваке сумње, последица интелектуализма који можемо да одредимо као потпуну закржљалост (атрофирање) органа (чула) којим се познаје Бог, тј. Ума.

Важно је скренути пажњу и на то, у вези са овом темом и разликом између ума (νοϋς) и разума (λόγος), да се још у средњој школи, на часовима социологије, учи да ,,треба правити јасну разлику” између  ,,вере као индивидуалног, субјективног или личног чина неког појединца”, ,,теологије као учења о Богу”, и од ,,теолога, који располаже нарочитим знањем о богу”, при чему ,,не мора безусловно и да верује у Бога”. ^[6]

И док тамо где постоји знање о Богу не мора нужно да постоји и вера, са друге стране,  тамо где постоји вера, по правилу постоји и подвижништво и плодови подвижништва. Интелектуални рад и духовни рад (подвижништво) су две потпуно различите активности па се према томе и производи подвижништва у виду богонадахнутих дела не могу сврставати у категорију производа интелектуалног рада.

Кроз даљи текст ћемо показати да постоје две врсте знања о Богу у зависности од тога да ли су у вези са умом (νοϋς) или разумом (λόγος). За ону врсту знања која је у вези са разумом користићемо термин теологија док ћемо за знање које је у вези са умом користити термин богословље, иако је, из угла семантике реч о синонимима. Одлучили смо се за ове термине јер сматрамо да се употребом једноставних термина (реч) неупућенима омогућава лакше разумевање него употребом сложених термина (група речи) као што су нпр. ,,академска теологија” и ,,мистичко богословље”. Уосталом, значење речи ,,теологија” и ,,богословље” зависи од тумачења суфиксоида -логија и -словље. Тако је према Речнику српског језика Матице српске ,,-логија грч. суфиксоид који значи науку, учење о ономе што значи први део речи; уп. биологија, геологија, минералогија, физиологија, филологија итд”. Са друге стране, Владан Јовановић из Института за српски језик САНУ о значењу речи ,,богословити” пише следеће: ,,богословити  (>  богословљење;  богословство  >  богословствовати  >  богословствовање итд.) „говорити, писати о Богу“; од глагола богословити изведена је именица богословство, а према њој глагол богословствовати у истом значењу као богословити „писати, говорити о Богу“”.^[7] Ми реч богословље употребљавамо управо у том значењу, односно значење суфиксоида -словље доводимо у везу са глаголом словити у значењу „беседити, говорити”. Да скренемо пажњу, у вези са тим, да у православно-хришћанској литератури нпр. не постоје термини празнологија, славологија, молитвологија итд. већ говоримо о празнословљу, славословљу, молитвословљу итд. Према томе, под теологијом подразумевамо науку о Богу, док под богословљем подразумевамо беседу или говорење (или писање) о Богу на темељу духовног искуства. Сложени термини који би могли да се употребе, а да не уносе додатну забуну, били би теоријска теологија и практично богословље.

Под теологијом подразумевамо знање о Богу до кога се дошло вербалним учењем, што значи да је у  питању теоријско знање, док се под богословљем подразумева знање које је плод духовне праксе, односно реч је о емпиријском знању.

Како пише Жан Клод Ларше, доктор философских (1987. год) и теолошких (1994. год) наука,  богословље је ,,са становишта онога ко га практикује, нераскидиво повезано са духовним животом у свој његовој пуноћи, с тим што је духовни живот сам по себи неодељив од живота у Православној цркви, где хришћанин прима благодат без које његов лични напор не води никуда.”. ^[8]

Ово нам потврђује и митрополит Јеротеј Влахос у претходно цитираном делу: ,,Светитељи не примају „божанске ствари интелектуалним путем” и, према Светим Оцима, они се богословљем не баве на аристотеловски начин, путем интелекта, него на „начин апостола”, друтачије речено, дејствовањем Светога Духа.” (стр.25)

Нешто даље (стр. 91), Жан-Клод Ларше каже да му је његов духовни отац, старац о. Сергије (Шевич), када је Ларше почео да проучава свете оце, саветовао да их чита на исти начин као и Свето писмо, а то значи не посредством разума, већ посредством духа сједињеног са срцем, у молитви. Тако је могуће, како пише Ларше, успоставити истинско општење у духу са светим оцима у оквирима оне средине која је фундаментално – њихова, и која је одгајила њихову мисао – средине црквене заједнице.

,,Једино Духом Светим људи могу сазнати и схватити оно што је од Трисветог Бога и Господа. Сам дух људски, одвојен од Светога Духа Божјег, никада није у стању да то сазна и схвати. Он се мора родити и препородити Духом Светим, да би то могао сазнати и схватити. А то бива када човек сав свој ум и сав свој разум помоћу благодатних врлина еванђелских сједини са умом Христовим, умом Богочовечанским, умом Цркве, те са светим и превеликим апостолом може рећи: Ми ум Христов имамо (1. Кор. 2, 16)”, пише Преподобни Јустин Ћелијски у преговору житија Светог Саве,  и каже да је торазлог што се само Духом Светим може схватити, и објаснити, и усвојити свети живот светитеља Божјих,”. ^[9]

Управо због тога Теодосије у Уводу Живота Светог Саве пише: ,,Не нешто измишљено ја предлажем овде ради похвале блаженог Саве, него сушту истину. И бојимо се да га многим похвалама пре не покудимо него ли похвалимо; штавише, бићемо срећни ако и оно што је стварно било могнемо јасно исказати, јер је он богат небеским похвалама, и божанским и анђелским, које ум наш као страстан и нечист није у стању изрећи.” ^[10]

У Догматици Правословне Цркве ^[11] проф. др Јустин Поповић пише да је Божанство непостижно људском духу још и због тога што је овај, поред своје ограничености, помрачен и унакажен грехом, па је тиме појачана његова неспособност за правилно познање Бога и чисто созерцање Божанства. О томе он, даље, пише следеће:

,,Грехопадом је покварен дух као орган богопознања, и људи осуетишася помишленiи своими (έματαιώθησαν έν τοις διαλογισμοϊς αύτων) и омрачися неразумное ихъ сердце. Огубављен губом греха људски ум је искварио и унаказио своју боголику природу и залудео у таштим мислима својим. Окужен нечистотом греха и зла, ум је људски онеспособио себе за чисто богопознање. Као разбијено огледало, он је неспособан да огледа у себи Бога Творца. А када се томе дода још и то, да сав свет у злу лежи, онда постаје јасно да ни природа, разбијена и оскрнављена злом, не претставља собом читаво и чисто огледало, у коме би се могао одражавати пречисти лик узвишеног Творца. Искварена грехом, боголика душа људска је неспособна за спасоносно познање Бога. Зато свети Богослов објављује: Којигод греши не виде Га нити Га позна”.

Једини начин да човек оспособи себе за правилно и спасоносно богопознање, како пише Јустин Поповић,  јесте да очисти себе од греха, јер само чисти срцем могу видети и познати Бога. То се, како он истиче, постиже благодатним препорођајем човека и свих његових органа познања путем упражњавања еванђелских добродетељи.

,,По мери упражњавања у благодатним добродетељима еванђелским човек се очишћава од греха; по мери очишћења стиче истинско богопознање, и небеска мудрост силази у његову душу. Јер је света и чиста мудрост Божја изрекла: Въ злохудожную душу не внидетъ премудрость, ниже обитаетъ въ телеси повиннемъ греху. Истинско и спасоносно знање о Богу човек стиче када га кроз Свето Откривење и кроз овај свет, осветљен „Светлошћу света”, води благодатним подвизима очишћено срце и просветљен ум. О томе један од тројице светих Богослова овако богословствује: „Не може сваки философирати о Богу… За ово су способни људи опробани, који су провели живот у созерцању (έν θεωρία), а пре свега очистили и душу и тело, или их бар очишћавају. За нечистог опасно је коснути се Чистога, као за болестан вид — сунчеве светлости… Очишћењем себе стиче се Чисти. Желиш ли да постанеш богослов (θεολόγος) и достојан Божанства? Држи заповести; ходи путем заповести Божјих; јер пракса одводи созерцању (πράξις γαρ έπίβασις θεωρίας)”. Свети Григорије Ниски пише: „Нико се не може приближити Божанској чистоти, не поставши најпре сам чист”.”, пише др Јустин Поповић.

Према томе, веома је важно разликовати теологију као теоријско знање о Богу стечено вербалним учењем и богословље Светих Отаца које је резултат подвижништва (ἄσκησις). Висок ниво знања у области теологије (теоријског знања о Богу) ни у ком случају не може бити разлог да се неко прогласи светим док је са друге стране  богословље производ подвижништва и исцелења душе, што значи очишћења Ума, и светости.

Ово је веома важно имати у виду јер научници не увиђају не само везу између подвижништва и богословља, већ често ни светост не виде као резултат вере и аскезе (ἄσκησις), односно напредовања кроз три ступња духовног живота, него канонизацију одређене особе виде као плод рационалне и промишљене одлуке Цркве.

Спасење и светост, у најкраћем, подразумевају исцељење душе од страсти, стицање њима супротних врлина и задобијање благодати.

Митрополит Јеротеј Влахос у претходно цитираном раду напомиње да ,,…Хришћанство није ни философија ни религија у оном смислу у коме се схватају „природне” религије, него да је, у највећој мери, терапија, исцелење. Оно подразумева исцелење човекових страсти како би могао задобити јединство и заједницу са Богом.”. (стр. 21)

Потврду за овакав став митрополита Јеротеја Влахоса налазимо и у Јеванђељу. Тако Свети Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима каже ,,изволи се Богу да […] спасе оне који вјерују” (1. Кор. 1, 21), односно ”εὐδόκησεν ὁ θεὸς […] σῶσαι τοὺς πιστεύοντας” (подвлачење је наше, Д.М) , при чему се реч σῶσαι од глагола σῴζω користи и у значењу лечити.

На пример, у Јеванђељу по Матеју се каже: ,,Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљине његове, оздравићу |σωθήσομαι|.” (Мт. 9, 21) и ,,А Исус, обазревши се и видјевши је, рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла |σέσωκεν| те је. И оздрави |ἐσώθη| жена од онога часа.” (Мт. 9, 22). У Јеванђељу по Марку: ,,И мољаше га много, говорећи: Ћерчица је моја на самрти; да дођеш и метнеш на њу руке, да се спасе |σωθῇ| и да живи.” (Мк. 5, 23) и ,,Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљина његових, |σωθήσομαι| оздравићу.” (Мк. 5, 28).

Оваквих примера има више па их нећемо све наводити. На неким местима где у српском преводу Новог Завета стоји ,,спасти” у другим језицима ћемо на истом месту наћи реч ,,оздравити”. Штавише, и код нас се једна те иста реч на једном месту преводи као ,,спасти” а на другом као ,,оздравити”.

На пример, у Делима апостолским на једном месту читамо ,,Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти |σωθῆναι|.” (Дап. 4, 12) док нешто даље за исту реч налазимо другачији превод: ,,Овај слушаше Павла гдје говори, који погледавши на њега и видјевши да има вјеру да ће оздравити |σωθῆναι|, Рече снажним гласом: Теби говорим у име Господа Исуса Христа, усправи се на ноге своје! И он скочи, и хођаше.” (Дап. 14, 9-10).

Навешћемо и један пример из Саборне посланице Светог апостола Јакова који јасно показује да су речи спасти и исцелити својеврсни синоними. 

”Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње.

И молитва вјере ће спасти |σώσει| болесника, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се.” (Јак. 5, 14-15).

О исцелењу говори и сам Спаситељ. ,,А Исус чувши рече им: Не требају здрави љекара него болесни. (…) Јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање” (Мт. 9, 12-13; Мк. 2, 17; Лк. 7, 31). У Јеванђељу по Луки читамо ове речи: ,,И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам…” (Лк. 4, 23) и ,,Дух Господа је на мени… посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим… слијепима да ће прогледати” (Лк. 4, 18).

Протојереј проф. др Јован Романидис наводи да светоотачко предање није нити социјална философија, нити етички систем, нити пак верски догматизам, већ да је оно исцелитељски поступак, и да у том погледу у великој мери подсећа на медицину, и то углавном на психијатрију.

,,Умна [мислена, ноетичка] енергија душе која се умно и непрекидно моли у срцу јесте физиолошки орган који свако поседује и он захтева исцелење. Нити философија, нити било која позитивна или друштвена наука нису у стању да исцеле тај орган. Једино трезвеноумно и подвижничко руковођење Светих Отаца води ка исцелењу тог органа. Неисцељени, дакле, нису чак ни свесни постојања тог органа,” пише проф. др Јован Романидис. ^[12]

На ову последњу реченицу Јована Романидиса могли бисмо да додамо само то да је у питању духовни аналог аносогносији. Аносогносија је феномен када особа није свесна дефицита у функционисању, иако то може бити очигледно за друге. Нпр. Антонов синдром је један од класичних облика аносогносије. У овом случају, пацијент је потпуно кортикално слеп, али није свестан свог слепила. ^[13]

У цркви смо, како у наведеној књизи пише митрополит Јеротеј Влахос, подељени на болесне, на оне који се лече и оне који су већ излечени а то су светитељи. Влахос затим наводи цитат из дела проф. др Јована Романидиса: „Свети Оци не одређују људе као добре или лоше, као моралне и неморалне на основу моралних закона. Таква подела је површна. Човечанство се у дубини дели на оне са болесном душом, излечене и оне који се лече. Сви, који нису у стању просветљења, имају болесну душу. Православним не чини само добра воља, добра одлука, морални поступци или оданост православном предању него, исто тако, и очишћење, просветљење и обожење. Ти степени исцелења су сврха светотајинског живота Цркве, ο чему сведоче и литургијски текстови.”. ^[14]

Митрополит Јеротеј Влахос истиче да многи наши савременици, говорећи и пишући о исцелењу душе и уопште о човековом спасењу, говоре и пишу у апстрактним појмовима. ,,Када кажу човеково спасење под тим подразумевају улазак у некакав простор који се одликује бестрашћем и одсуством чувствености у складу са стоичким учењем, а када говоре о исцелењу душе, опет под тим подразумевају некакав привидан свет, то јест настојање да се нађемо у некаквом апстрактном простору: да будемо само добри људи”, пише митрополит Јеротеј Влахос а затим додаје да Свети Оци у својим поукама, међутим, нису никако ни апстрактни ни медитативни, него веома практични. ,,Са великом тачношћу дефинишу шта је исцелење душе и у чему се састоји човеково спасење (подвлачење је наше, Д.М.). Зато треба да подвучемо да исцелење душе иде заједно са спасењем душе. Доживљавајући спасење, Свети Оци добро познају то стање и због тога су тако одређени,” пише митрополит (стр. 265). Свети Оци, каже он, наглашавају да је подвижништво једини метод човековог исцелења. ,,А када кажемо подвижништво, мислимо, у ствари, на држање заповести Христових и напор и труд хришћанина да прође кроз три стадијума усавршавања, а они су истовремено и стадијуми духовног живота. Ти стадијуми су: очишћење, просветљење и обожење,” пише Јеротеј Влахос и додаје да је, у сваком случају, опште прихваћено од свих Светих Отаца да је први стадијум очишћење срца, након кога следи просветљење ума, и да тако човек доспева до созерцања, које је истовремено и човеково обожење, као и да се пролажење кроз ова три стадијума назива подвижничким исцелитељским методом (стр. 257).

Шта је то грех и шта су страсти од којих се исцељујемо?

,,Пошто је одвратио од Бога различите способности своје душе и тела свога и пошто их је усмерио према чулној стварности како би у њој тражио задовољство, човек у себи изазива рађање страсти (πάθη), које се још називају и пороци (κακία).

Свети Оци се једногласно слажу у томе да оне нису саставни део човекове природе. „Оне нису биле укључене у обличје Божије“, подсећа Свети Василије. „На почетку, страсти нису биле створене заједно с природом, иначе би оне биле саставни део њеног одређења”, пише Свети Максим. Оне су, каже Свети Никита Ститат, „потпуно стране, нимало својствене природи душе‘‘, пише Жан Клод Ларше у књизи ,,Лечење духовних болести”. ^[15]

,,Реч „страст” [πάθος] означава патњу [страдање, трпљење] и потиче од глагола „пасхо” [πάσχω], што указује на унутрашњу болест. Према св. Филотеју Синајском, „страшћу се обично назива оно што се током дужег периода страствено прикрива у души”… (…) Овде желимо да нагласимо да се грех, који се учестало понавља и који се током дужег временског периода прикрива у нашој души, назива страшћу. Свети Оци јасно разликују страст од греха. Страст је „оно што се креће у души”, док је грешно дело „оно што се пројављује у телу”,” пише митрополит Јеротеј Влахос у ,,Православној психотерапији”.

Господ је, напомиње Влахос, на многим местима објаснио Своје учење ο страстима и оно је забележено у светим Јеванђељима, а затим наводи одређене примере.

,,Овде истичемо само нека од њих… Господ је, одговарајући на питање фарисеја: Зашто ученици Твоји не живе према предању од старих него једу хлеб неумивеним рукама (Мк. 7,5), усмерио пажњу на унутрашњег човека: Изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавства, разврат, зло око, хула на Бога, Гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе и погане човека (Мк. 7,21-23).

Тумачећи параболу ο сејачу и посебно указујући на семе које је „пало у трње”, Господ каже да су страсти оно што гуши семе и не дозвољава му да донесе род. Α које у трње паде, то су они који чуше, и живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени и не донесу рода (Лк. 8,14).

Апостол Павле је такође свестан постојања страсти у човековом срцу. Говорећи ο стању које претходи св. Крштењу и које представља телесни, плотски живот, он пише: Кад бејасмо у телу, страсти греховне кроз закон дејствоваху у нашим удима да се смрти плод доноси (Рим. 7,5),” пише Јеротеј Влахос и каже да када говоримо ο страстима, неопходно је да прецизније одредимо шта су заправо страсти. ,,Јесу ли то силе које ступају у душу и које треба да искоренимо, или су то пак природне силе душе које су се исквариле грехом и нашим удаљавањем од Бога?”, пита се он и додаје да читаво библијско-светоотачко предање верује да су страсти ово друго. Осимтога, каже да је постојање врлина човеково природно стање, док су страсти неприродне. ,,Ми смо преиначили и изопачили енергије [дејства] душе и довели их из природног у неприродно стање. Према св. Јовану Синајском, „Бог није створио ни начинио зло”. „Ми смо позитивна својства душе претворили устрасти”. (…) Из тог разлога Свети Оци стално наглашавају истину да страсти, какве ми познајемо у палом стању, представљају неприродан живот, неприродно кретање,” пише митрополит Јеротеј Влахос у ,,Православној психотерапији”. ^[16]

Жан-Клод Ларше истиче да је превасходно неопходно да човек добро упозна страсти да би се исцелио од болести које представљају страсти, да би се ослободно лудила које оне стварају и да би му се олакшале патње које оне изазивају, као и да би се од њих сачувао, а затим, у вези са тиме, наводи речи Светог Јована Касијана: „Ако нисмо најпре изложили различите облике неке болести, ако најпре нисмо пописали њено порекло и њене узроке, нећемо моћи да на болесника применимо одговарајућу негу, нити да здравима омогућимо да сачувају добро здравље“.

Митрополит Јеротеј Влахос пише о различитим страстима и наглашава да на самом почетку треба истаћи да се учење ο страстима не налази само у светоотачким списима него и у Светом Писму.

,,Апостол Павле говори ο телу. Добро је познато да апостол телесним човеком назива оног, ко је лишен дејстава [енергија] Светог Духа: Јер тело жели против Духа, α Дух против тела; а ово се противи једно другоме (Гал. 5,17).

Апостол у наставку наводи телесна дела, а то су телесне страсти: Α позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност. Идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапред казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега (Гал. 5,19-21).

Апостол Павле и у Посланици Римљанима набраја грешна дела, страсти које  узнемирују читаво наше биће. Говорећи ο онима који су напустили Бога и клањају се идолима, пише: Како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично. Њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима; неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви (Рим. 1,28-31),”  пише митрополит Јеротеј Влахос а затим наводи део ПосланицеТимотеју, у којој Свети Апостол Павле описује стање људи „у последње дане”: ,,Али ово знај да ће у посљедње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, Безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, Издајници, напрасити, надувени, *више сластољубиви него богољубиви, Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли” (2.Тим. 3,1-5).

Три наведена одломка, истиче митрополит Јеротеј Влахос, у целини указују на стање у каквом се налази човек удаљен од Бога. То је, како он каже, истински „психограм” и изванредна рендгеноскопија човекове душе којом владају страсти.

Свети Оци набрајају и подробно описују различите страсти, дају  њихову поделу и начин на који се оне искорењују и замењују њима супротним врлинама.

У вези са свим претходно написаним даћемо једну важну напомену: ,,Ми се не трудимо да бисмо једноставно постали добри људи, прилагођени друштву. Другачије речено, циљ терапије није да човека учини бољим у друштвеном погледу нити да удовољи антропоцентричном начину живота, него да доведе до заједнице са Богом и да то виђење не буде огањ који ће спалити, него светлост која ће просветлити”. ^[17]

Оне који су заинтересовани да се боље упознају са овом темом упућујемо на монументална дела митрополита Јеротеја Влахоса и Жан-Клод Ларшеа у којима су сва ова питања подробно обрађена уз мноштво упутница ка делима Светих Отаца.

Пошто смо показали да је пут исцелења у ствари пут ка спасењу и светости, остаје нам да дамо одговор на питање чијим посредством и уз чију помоћ се врши исцелење хришћана унутар Цркве. Одговор на ово питање ћемо, поново, дати кроз речи митрополита Јеротеја Влахоса.

Он истиче да, ако проучавамо изворе, углавном светоотачке списе, постаје јасно да су три степена свештенства (ђакон, свештеник, епископ) тесно повезана са три основна степена духовног живота. То значи да се човек, каже он, уколико напредује у оздрављењу, успиње духовним лествицама свештеничке благодати и благослова или да бар тако уче Свети Оци. Према његовим речима, говорећи ο исцељујућој благодати свештенства, требало би да потпуније развијемо ову темељну тачку светоотачког учења.

Митрополит Јеротеј Влахос даље подсећа на оно што је већ нагласио, а то је да је духовни живот подељен у три степена очишћење, просветљење и обожење, и да ту поделу налазимо код многих Отаца, иако им могу давати различита имена, а затим наставља: ,,Свети Никита Ститат, на пример, каже да постоје три степена у напредовању према савршенству: почетно стање очишћења, прелазно стање просветљења и мистичко стање савршенства. Како хришћанин напредују кроз ова три стања, он утолико узраста у Христу. Циљ очишћења је да укроти тело и да избегне сваки грех који подстиче страст; оно побуђује на покајање, сузе, итд. Стање просветљења је почетак бестрашћа, које карактерише „познање свега постојећег”, „созерцање унутрашњих начела [„логоса”] творевине”, и „причасност Светом Духу”. Његов задатак је „очишћење ума”, „духовно отварање очију срца…, откривање тајни Царства небеског”. „Мистички и савршени степен” тајанствено води човека кроз „скривене тајне Божије”, испуњава га „заједништвом са Светим Духом”, показује га као „мудрог богослова усред велике Цркве”, итд.” (стр.51).

Јеротеј Влахос наглашава да је добро познато да се у спису „О црквеној јерархији” св. Дионисија Ареопагита описују три степена духовног живота, названа очишћење, просветљење и савршенство, при чему је савршенство истоветно обожењу. Затим, у вези са тим, наводи и одговарајући цитат из поменутог дела Светог Дионисија Ареопагита: „Епископи [‘епископски чин’] у потпуности поседују моћ посвећења… њихов задатак није само да посвећују, него и да усавршавају. Свештеници су просветљени и просветљују, док ђакони очишћују и знају да расуђују”.

Другим речима, каже Јеротеј Влахос, освећени обреди Цркве нису форма, него очишћују, просветљују и усавршавају [обожују] човека (стр. 52-53).

Влахос даље наводи да анализирајући учење Светог Дионисија Ареопагита долазимо до сазнања да сваки од три степена свештеничких чинова одговара једном стадијуму духовног живота. ,,Будући да је ђаконов задатак да друге очисти од страсти, претпоставља се да он сам, пре рукоположења, мора достићи степен очишћења, тако да и сам буде живи пример практичне философије. Како је, према светоотачким списима, свештеников задатак да просвећује, његово рукоположење претпоставља да поседује просветљен ум, а то је, као што смо видели, степен созерцања. Свештеник се, дакле, у својим молитвама мора непрестано сећати Бога, мора познавати духовна дела, бити добар познавалац Светог Писма и бити у стању да созерцава унутрашња начела [„логосе”] свих створених ствари. Што се тиче епископа, а будући да је његов превасходни задатак да усаврши људе у унутрашњим начелима [„логосима”] богословља, он, са своје стране, мора имати опис мистичког богословља и живети у заједници са Богом. Та тесна повезаност са Богом чини га пророком, божанским посвећеником, способним да мистички објави реч истине народу Божијем,” пише митрополит Нафпакта и Светог Власија Јеротеј Влахос у већ цитираном делу (стр. 54).

Све то, каже он, јасно показује да епископ, свештеник и ђакон нису само литургијска лица предвиђена за извршавање Светих Тајни, него да су, исто тако, и духовни лекари који помажу људима да се очисте, да буду посвећени и узнапредују ка заједништву са Богом (стр. 55).

Нажалост, већ дуже време не постоји сагласје између ова три свештеничка чина и три степена духовног живота.

Како наводи протојереј проф. др Јован Романидис, који се посебно бавио овом темом, како је време пролазило, није увек било могуће да се пронађе обожен, па чак ни просветљен човек да би га одабрали и рукоположили за епископа или свештеника. Уколико су и постојали такви људи, каже он, они што су их одабирали, нису их желели. Уместо тога, много пута су били пожељнији људи који су једноставно били морални и добри, али нису поседовали исцелитељско знање, неопходно за просветљење и обожење. Током времена појавили су се, како истиче Романидис, епископи и свештеници који нису достигли ни степен просветљења. ,,Такво стање ствари изазвало је побуну (коју је покренуо св. Симеон Нови Богослов) и исихастичко преузимање јерархије, што је углавном постигнуто тек у време св. Григорија Паламе. Апостолски исцелитељски поступак сачуван је и у послеапостолском периоду, све до појаве Франака и царског и неохеленистичког Православља, уз усредсређеност овог апостолског предања у монаштву. Другачије речено, исцелитељски поступак просветљења и обожења пренео се из световне парохије, која је постала слаба, у монашку парохију. У исто време су митрополије и епископије постале манастири. Због тога је чак и у световном предању Света Софија називана Великим Манастиром. Монаштво је постало једна врста „медицинске школе”, где су кандидати за епископе изучавали апостолски терапијски поступак. Паралелно са тим, световне [мирјанске] парохије су имале задатак да, колико год је то могуће, подражавају манастирску парохију, будући да су просветљење и обожење неминовни у исцелењу свих људи, пошто сви имају помрачен ум,” пише проф. др Јован Романидис и наглашава да са догматске тачке гледишта, нема разлике између световне [мирјанске] и манастирске парохије када су у питању понуђене Свете Тајне и потреба за исцелењем, већ да је разлика само у квантитету и квалитету успешности исцелења. ^[18]

Овде ћемо се још једном, на кратко, вратити на питање богословља јер нам и дела Светих Отаца помажу на путу ка исцелењу и спасењу.

Православно богословље, како каже митрополит Јеротеј Влахос, јасно показује да је оно, с једне стране, плод исцелења, док са друте указује на пут ка исцелењу. По његовим речима богослови су само они исцељени, који су задобили заједницу са Богом, и само они могу показати хришћанима прави пут за досезање „места” исцелења. Дакле, богословље је и плод и метод исцелења.

,,Сматрам да би требало да почнемо са светим Григоријем Назијанским, јер није случајно да је управо њега Црква назвала Богословом. На почетку својих чувених богословских текстова, он пише да није за свакога да богословствује, да говори ο Богу, јер ово није једноставна и лака тема. Нису сви за ово дело него само „они који су испитани и који су прошли кроз боговиђење, који су претходно били очишћени у души и телу или се бар очишћују,” пише митрополит Јеротеј Влахос (стр. 24).

Нешто даље Влахос каже да је све ово ненадмашно исказао и св. Григорије Богослов који пише: „Најпре је потребно бити очишћен, па онда очистити друге; постати мудар, а онда и друге учинити мудрим; постати светлост, па онда просветљивати; приступити Богу, па онда и друге Њему приводити; постати освећен, па онда освећивати…”. (стр. 42).

Према томе, руководитељ (учитељ) на духовном путу ни у ком случају не може бити теолог, који је знање о Богу стекао вербалним учењем, већ искључиво богослов, дакле онај ко има духовно  искуство и сам је одмакао далеко на путу исцелења.

Свети Теофан Затворник, између осталог, каже да би неко могао да води, треба да види сва распућа, да их из искуства познаје, и да зна како се она отклањају, и да је за то  неопходно стајати на некој висини са које могу да се виде и сви путеви и сви који њима иду, а међу њима и онај који им се поверио. ,,Својом речју, као руком, он ће га тада усмерити како да иде право, без скретања, без лутања усред свих распућа. Међутим они који се нису очистили од страсти сви стоје на истој линији и истом нивоу, па били они учени или прости, читали они науку о подвижништву или не (подвлачење је наше, Д.М.)”, пише Свети Теофан Затворник.Он каже да људи који се налазе у гомили не виде куда и како треба ићи, него само гурају једни друге и иду где и други, час тамо час овамо, очекујући неће ли можда наићи на добар путић, како би изашли на чист простор. Али на чистину лако може изаћи једино онај који чује глас који је изван гомиле. ,,Читава ствар се састоји у томе да се страсти савладају: и онај ко није савладао страсти, не може дати поуздано правило како да се оне савладају, јер је и сам страстан и суди страсно,” пише Свети Теофан Затворник и износи закључак да је очигледно да истински руководитељ може бити само онај ко је победио страсти и кроз бестрашће постао сасуд Духа Светог, који га свему учи, или онај ко је прошао први степен и кроз унутрашњи крст и распеће примио Бога, или је Њиме примљен и Њим вођен и Који је онда присутан у његовим делима. ,,Само такав може да се назове искусним, необмањивим, опитним, поузданим руководитељем,” наглашава он. ^[19]

Следеће питање које се поставља јесте на који начин се исцељујемо, спасавамо и постајемо свети? Уз помоћ благодати Светога Духа, односно нестворене Божанске енергије, као што се каже у посланици Светога апостола Павла Ефесцима: „Благодаћу сте спасени“ (Еф.2,5). Због тога се током Свете Литургије и других богосужења молимо ,,Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом“.

,,Он нас је спасао не по дјелима праведним која учинисмо, него по Својој милости, бањом препорода и обновљењем Светим Духом, Којег изли обилно на нас кроз Исуса Христа, Спаситеља нашега, да бисмо ми, оправдавши се Његовом благодаћу, по надама нашим, постали насљедници вјечног живота,” каже се у посланици Светог Апостола Павла Титу (Тит. 3:5–7).

На који начин стичемо благодат Духа Светога, односно божанске енергије? У најкраћем бисмо могли да кажемо – животом по Јеванђељу јер „Закон се дaдe Преко Мојсеја, а благодат и истина постаје кроз Исуса Христа“ (Јн. 1,17). Нешто шири одговор би био да благодат стичемо подвижништвом, под којим се подразумева како подвиг душе тако и подвиг тела.

Појединачна средства уз чију помоћ стичемо благодат су бројна и због тога их нећемо сва набрајати већ ћемо поменути само нека од њих.

На првом месту то су Свете Тајне: најпре Света Тајна Крштења, затим Света Тајна Миропомазања, потом Света Тајна Покајања, Света Тајна Причешћа, а затим и остале.

,,Тражиш препород? Потражи га у светој Православној Цркви. Она и само она родиће те водом и Духом, у Тајинству светог Крштења. Тражиш дар Духа Светога? Потражи га у светој Православној Цркви. Она, и само она, предаће ти га у Светој Тајни Миропомазања. Сагрешио си, кајеш се и тражиш излечење душевних рана и разрешење уза савести? Иди у свету Православну Цркву. Она и само она, у лицу својих пастира који су добили дар да узимају и отпуштају грехове, лековитим обавезама (које ти наметне) разрешиће те од грехова и исцелити ране твоје душе. Потребно ти је и тражиш најприсније општење са Господом? Иди у свету Православну Цркву. Она, и само она, даће ти да окусиш Тело и Крв Господњу од Жртве Његове, коју она свагда приноси, и учиниће да будеш у Господу и Господ у теби по истинском обећању Његовом,” пише Свети Теофан Затворник. ^[20]

Света Тајна Кршења се врши по узору на самог Христа и Његово крштење у Јордану (Мк. 1, 9-11) и у складу са Његовом заповешћу: „Идите, дакле. и научите све народе. крстећи их у име Оца, и Сина и Светога Духа” (Мат. 28, 19) и опоменом: ,,Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје”(Јн. 111,5).

Света Тајна Кршења представља први и основни услов за исцељење душе и постизање светости.

Кроз Свету Тајну Миропомазања онај који се крстио добија дарове Светога Духа ,,који му помажу да чува праву веру и да живи светим животом” како пише Свети Владика Николај.

Приликом вршења Свете Тајне Миропомазања свештеник помазује одређене делове тела крштене особе светим миром изговарајући притом речи: „Печат дара Духа Светога. Амин” у складу са речима светог апостола Павла, који каже: „А Бог који нас утврди с вама у Христу и помаза нас, који нас запечати и даде залог Духа у срца наша” (II Кор. 1, 21-22).

У Светој Тајни Причешћа православни хришћани под видом хлеба и вина примају истинито тело и крв Господа и Спаса нашег Исуса Христа.

Ову Свету Тајну установио је Христос на последњој вечери са својим ученицима, пред своје страдање и смрт, како је описано у Јеванђељу: „И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши га преломи га и даваше ученицима, говорећи: узмите, једите ово је тело моје. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради отпуштања греха” (Мат. 22, 26-28).

Ово је, опет, у складу са речима из Јеванђеља „Ко једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему” (Јн. 6, 56) и „Ко једе мене и он ће живети мене ради” (Јн. 6, 57).

Да је ова Света Тајна на исцелење душе и спасење верујућих потврђује нам и молитва која се изговара пред њено примање:

„Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да спасеш грешнике од којих сам први ја. Још верујем да је ово истинито и пречисто тело Твоје и да је ова сама пречиста крв Твоја.

Стога Ти се молим: помилуј ме и опрости ми сагрешења моја, учињена хотимично или нехотимично, речју, делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се без осуде причестим светим Тајнама Твојим за опроштење греха и за живот вечни”.

,,Јован Претеча проповеда покајање, Спаситељ је своје служење отпочео благовешћу покајања, и прва реч из уста Апостола по примању Духа Светога била је: Покајте се,” пише Свети Теофан Затворник. ^[21]

Кроз Свету Тајну Покајања се ,,опраштају наши греси, ако се исповеде, и кроз коју добијамо измирење с Богом” како пише Свети Владика Николај. Грехови се исповедају пред свештеницима којима је сам Христос дао власт да опраштају грехове рекавши апостолима: „Примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се” (Јн. 20, 22-23).

,,Крштење препорађа, а Миропомазање укрепљује и украшава даровима новорођени дух. Покајање умива, а Тело и Крв Христова хране – свака Света Тајна врши своје духовно дејство у нама,” каже Свети Теофан Затворник. ^[22]

Света Тајна Брака је важна како за лични духовни пут супружника тако и за духовни пут деце, кроз њихово хришћанско васпитање од стране побожних родитеља.

,,Света тајна брака или венчање је света тајна кроз коју Свети Дух сједињује у једно биће хришћана и хришћанку који пред свештеником непоколебљиво изјаве да ће се цео свој живот узајамно волети и једно другом бити верни, и који примају благослов за рађање и васпитање деце. Рађање деце у прехришћанском времену имало је за циљ „напунити земљу”, док хришћански брак има за циљ напунити Христову Цркву и на земљи и на небу, коначно – напунити Рај,” каже се у ,,Вери светих, Катихизису Источне Православне Цркве” Светог Владике Николаја. На који начин напунити Рај? У складу са речима Светог Јована Златоустог: ,,Све треба да нам буде споредно у поређењу са бригом за децу и са трудом да их подигнемо у васпитању и науци Господњој” (Еф. 6,4).

,,Света тајна јелеосвећења састоји се из молитава свештеника и помазивања болесника освећеним уљем, кроз које делује Божја благодат за оздрављење болесника. Шта овде значи болест? Обољење душе или тела. Како делује Божја благодат у овој светој тајни? Она лечи тело од његових немоћи и душу чисти од њених грехова,” пише Свети Владика Николај у ,,Вери светих”.

,,Света Тајна Свештенства је врхунац благодатних тајинстава; јер без њега би и сва друга тајинства остала неделотворна, а Црква би се претворила у безблагодатну,” пише Свети Теофан Затворник.

И саме Свете Тајне су у тесној вези са подвигом. На пример, када је реч о Светој Тајни Покајања, према озбиљности грехова свештеник може да наложи и одређену епитимију (казну) која захтева улагање напора како би се греси и страсти искоренили и заменили њима супротним врлинама. Крштење, Миропомазање, Причешће итд. подразумевају одговарајућу припрему кроз пост и молитву итд.

Поменућемо и нека од средстава која су нам на располагању у циљу стицања благодати али опет без намере да будемо исцрпни у њиховом набрајању.

Међу најпознатија и најчешће коришћена спадају молитва, пост, бдење и милостиња.

Свети Серафим Саровски, у разговору са Николајем А. Мотовиловим, каже да се истински циљ нашег хришћанског живота састоји у задобијању или стицању Светога Духа Божијег, а да су средства за његово задобијање пост, бдење,  молитва, милостиња и свако дело учињено Христа ради. Он наглашава да само Христа ради учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, подвлачи он, неће нам донети награде у будућем животу, нити ће нам донети у овдашњем животу благодати Божије. Свети Серафим ово поткрепљује речима из Јеванђеља ,,који не сабира са мном, расипа” (Лк. 11,23). Добро дело, подвлачи он, учињено Христа ради, не само да прибавља венац правде у будућем животу, него и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога, и то  безмерно. У прилог овој тврдњи он наводи речи Јеванђеља ,,Бог Духа не даје на мјеру” (Јн. 3,34).

,,Благодат Свесветога Духа Божијег, коју наша природа задобија изнутра, претвара наше биће од овога у оно, преображавајући га од трулежног (пропадљивог) у нетрулежно (непропадљиво) и преводећи из смрти душевне у живот духовни, из таме у светлост, из пећине бића нашег, у којој су као скотови и зверови свезане наше страсти у храм Божанства, у пресветлу Одају вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших,” поучава он даље.

Свети Серафим Саровски каже да молитва више од свега доноси Духа Божијега, и да је њу лакше испуњавати од свега. ,,Благо нама, ако нас Господ Бог (у часу смртном) затекне на (молитвеном) бдењу, испуњене даровима Духа Његовог Светога! Тада се ми можемо веома смело надати да ћемо бити узнесени на облаке, у ваздух, у сретење Господу,” каже он и препоручује да се благодат Духа Светога стиче и свим другим добродетељима (врлинама и добрим делима) Христа ради. ,,Ако вам, на пример, молитва и бдење доносе више благодати Божије, то бдите и молите се! Ако вам пост доноси много Духа Божијега, онда постите! Ако ли вам више привлачи милостиња, онда милостињу творите. И тако расуђујте о свакој добродетељи, коју творите Христа ради,” саветује Свети Серафим Саровски. ^[23]

На питање Николаја Мотовилова о благодати Духа Светога ,,Али, како и где ја могу њу да видим? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може да се види? Како ћу, дакле, ја да знам да ли је Он са мном или није,” Свети Серафим Саровски даје дужи одговор из кога ми издвајамо само део.

Најпре, Свети Серафим каже да у данашње време, због своје безмало свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа и због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његова Божанска Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, ми смо дошли дотле да смо се готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота.

,,Нама сада изгледају чудновате речи Светога Писма, када Дух Божији говори кроз уста Мојсеја: ”И виде Адам Господа где ходи по рају”. Или кад читамо у апостола Павла: ”Иђасмо у Ахају и Дух Божији иђаше с нама; окренусмо се у Македонију, а Дух Божији иђаше с нама.” И на другим местима Светога Писма више пута говори се о јављању Бога људима. А, ето, неки говоре: “Та места су несхватљива. Зар су збиља људи могли тако очигледно видети Бога?”,” каже Свети Серафим Саровски и износи закључак да ту нема ничега несхватљивог већ да је до тога несхватања дошло због тога што смо се ми удаљили од простодушности духовног знања првих хришћана, и под изговором просвећености запали у такву таму незнања да нам се тешко схватљивим чини оно што су наши претходници у толикој мери јасно разумели, да им појам о јављању Бога људима није изгледао чудноват ни у обичним разговорима.

,,Тако је праведни Јов, када су га пријатељи укоревали због тога што тобоже хули на Бога, овима одговорио: ”Како би могло то да буде када дах Сведржитељев осећам у ноздрвама својим?” Или, другим речима: “Како бих ја могао хулити на Бога, када Дух Свети са мном пребива? Када бих на Бога хулио, Дух Свети одступио би од мене, а ја, гле, и дах његов осећам у ноздрвама својим”… Стуб од облака и стуб огњени, који нису били ништа друго до видљива благодат Духа Светога, служили су као путовође народу Божијем у пустињи. Нису људи видели Бога и благодат Његовог Духа Светога у сну, нити у маштарији, нити у иступљењу (екстази), нити у уобразиљи растројеног духа, него уистину – на јави,”  научава Свети Серафим Саровски.

Он даље каже да смо ми постали сасвим непажљиви према делу сопственог спасења и да је последица тога да ми и многе друге речи Светога Писма не узимамо у оном смислу у коме би требало да их узимамо. А све је то отуд, истиче он, што не иштемо Божије благодати, нити јој допуштамо, по гордости свога ума, да се усели у наше душе, и због тога немамо истинског просветљења од Господа, које се шаље у срца онима који су свим срцем гладни и жедни правде Божије.

,,А када је Господ наш, Исус Христос, изволео да изврши свеколико дело спасења, Он је по Своме Васкрсењу, дунуо на апостоле, обновивши у човеку дах живота који је Адам изгубио, и даровао им исту ону адамовску благодат Свесветога Духа Божијега. Али, то није све. Господ Христос је говорио Апостолима да је за њих боље да Он оде к Оцу, јер ако не оде, Дух Божији неће доћи у свет. Ако пак Он, Христос, оде Оцу, послаће им Га у свет и Дух Утешитељ научиће и њих и све следбенике њихове свакој истини и напоменуће им све што им је Он рекао, док је још био у свету. Овим је већ била Христом обећана благодат на благодат. И, заиста, у дан Педесетнице Он им је победоносно ниспослао Духа Светога у даху бурном ветра, у виду огњених језика, који су сишли на сваког од њих и у њих ушли, и испунили их силом огњелике божанствене Благодати, која росоносно дише и радостотворно делује у душама оних који су судеоници Њене силе и дејстава. И, ето, сама та огњем дишућа благодат Духа Светога даје се свима нама, Христовим вернима, у Тајни светога Крштења и свештено запечаћује миропомазањем по најглавнијим местима нашега тела, како је то указано светом Црквом као вековечном чуварком те благодати. Каже се: “Печат дара Духа Светога”… И да ми после крштења грех не чинимо, занавек бисмо остали свети и непорочни угодници Божији, сачувани од сваке скврни тела и духа”, објашњава и поучава Свети Серафим Саровски.

Али, како он каже, несрећа и јесте баш у томе што ми, напредујући у годинама живота, не напредујемо у благодати и разуму Божијем, као што је у њему напредовао Господ наш Исус Христос, већ напротив, развраћајући се постепено, лишавамо се благодати Свесветога Духа и постајемо у различитој мери грешни и многогрешни људи.

,,Но, када се неко, будући побуђен на то Премудрошћу Божјом, која иште наше спасење, реши да ради ње (ове Божје премудрости) јутрењује Богу и бдије ради достизања вечнога свога спасења, онда такав, послушан њеном гласу, мора прибећи истинитом покајању за све грехе своје, покајању и творењу добродетељи супротних учињеним гресима, а кроз добродетељи Христа ради и – задобијању Духа Светога, Који дејствује унутра у нама, и унутра у нама ствара Царство Божије.

Не говори забадава Реч Божија: “Царство је Божије унутра у вама и с напором се узима и само подвижници га задобијају”. То јест: они људи који, не обазирући се на узе греховне, које су их сапеле и својом принудом и навођењем на нове грехе не допуштају им да приђу к Њему, Спаситељу нашем, са савршеним покајањем, да би са Њим пострадали, презиру јачину тих греховних уза, и силе се да их раскину – такви људи јављају се потом пред лицем Божјим бељи од снега, убељени благодаћу Његовом,” каже, између осталог, Свети Серафим Саровскки.

Његове речи да је благодат Светога Духа нешто стварно и опипљиво а не апстрактно и умишљено, може да потврди сваки православни хришћанин који је, подвизавајући се под руковођењем искусног духовног наставника довољно дуго, осетио њено дејство.

Као што знамо да неоспорно постоје нпр. електрична енергија или морска струја, које су као и благодат невидљиве чулом вида, ако дођемо у прилику да осетимо или видимо њихово деловање, тако исто знамо да непобитно постоји благодат Светога Духа када осетимо или видимо њено дејство.

Могућност да кроз континуирано упражњавање молитве, бдења и поста осете дејство благодати Светога Духа пружа се свима који су крштени у Православној цркви и који верују, укључујући  и заинтересоване научнике. Заправо, у случају научника који се у својим радовима дотичу одређених питања вере, био би то, у складу научним методом, вид провере сопствених претпоставки кроз експеримент.

Један од несумњиво најбољих начина је посета Светој Гори и манастиру Хиландару, у коме се и данас живи у складу са типиком Светог Саве (,,Писмени указ живота у манастиру Пресвете Богородице Наставнице, што сам га ја грешни и смерни монах Сава предао вама, у Господу вазљубљена чеда и браћо…”) ^[24], најбоље у току Васкршњег или неког другог поста.

,,Јер како треба ви да чините, написао сам вам, да положите као неко мерило и образац, не само вама него и онима који после вас остају у овом животу. Што требате за душу и тело, указано вам је, а у овај устав погледајући имаћете са Богом помоћника и пречисту његову Матер, и моју иако грешну молитву, да без варке исправљајући се пређете ваше живљење. Останите у подвизима ка добру (подвлачење је наше, Д.М.) …”, пише Свети Сава у Хиландарском типику.

Немали број научника је био у посети Хиландару и другим светогорским манастирима али је најчешће реч о краткотрајним боравцима, било да је реч о туристичким или научним посетама, током којих не може да се стекне било какво богатије духовно искуство. Штавише, многи током оваквих краткотрајних боравака (уколико је реч о поклоничкој посети могуће је добити благослов за највише два ноћења ^[25]) не присуствују чак ни свим богослужењима.

Да би се осетило дејство благодати или да би се под утицајем  напора бар развила свест о томе да континуирано подвизавање неминовно мора да донесе одређене духовне резултате, неопходно би било провести одређени период у манастиру живећи у потпуности манастирским (подвижничким) животом.

Када је реч о науци потпуно је јасно, на пример, да некога ко је по завршетку студија у некој од високошколских установа стекао научно звање у изучаваној области науке може да разуме и доноси судове о његовом раду само онај ко и сам има одговарајуће знање из те области. Али, када је реч о духовном животу и његовим плодовима, о њима се неретко расправља, суди и доносе закључци а да они који то раде немају никаквог искуства у подвижништву. Оправдано можемо да поставимо питање: са којим правом?

 ,,Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт. 11, 12) каже се у Јеванђељу. Без напора и без подвижништва не само да не може да се освоји Царство Божије већ не могу ни да се разумеју они који о плодовима свог подвижништва пишу и говоре.

Онога ко је крштен и тиме постао члан Цркве али не живи хришћанским (подвижничким) животом, ко је, дакле, само номинални хришћанин, можемо да упоредимо са оним ко се уписао на неки факултет и добио студенстку књижицу али не присуствује предавањима,  не учи градиво из уџбеника и других наставних средстава, нити полаже колоквијуме и испите. И као што се таква особа по знању ни најмање не разликује од оних који немају студенстку књижицу и самим тим нису студенти, тако се ни они који имају крштеницу али се не подвизавају, што значи не живе истинским хришћанским животом, ни по чему не разликују од оних који нису хришћани. Први на описани начин никада неће завршити студије и стећи диплому и жељено звање, док се други неће и не може спасити и постати свет.

Коначно, као што ни студент, било стварни или онај који има статус студента само захваљујући томе што поседује студентску књижицу, није ни типични ни меродавни представник научне заједнице, тако ни онај ко не живи хришћанским животом (укључујући и теологе) није и не може бити типичан и меродаван представник Цркве.

Дакле, да бисмо могли да разумемо оне који су одмакли на путу очишћења, просветљења и обожења, и да бисмо и сами убрали неке плодове и осетили предукус Раја, морамо да уложимо труд и стекнемо искуство у подвижничком животу. Као што читање књиге рецепата не може да ублажи осећај глади, спречи последице недовољног уноса хране и изазове осећај ситости тако ни знање о Богу стечено вербалним учењем без подвижништва нема никакву корист за онога коме је циљ спасење:

,,А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим?

Сваки који долази мени и слуша ријечи моје и извршује их, казаћу вам коме је сличан:

Сличан је човјеку који, градећи кућу ископа и удуби и положи темељ на камену; а када дођоше воде, навали ријека на ту кућу и не могаше је покренути, јер јој је темељ на камену.

А који је чуо и није извршио сличан је човјеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали ријека и одмах паде, и распаде се кућа она страшно”.(Лк. 6, 46-49)

У складу са Његошевим речима ,,у добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци!” можемо недвосмислено да кажемо да се разлика између побожних (εὐσεβής) и номиналних  хришћана најбоље показује приликом одређених искушења, а ово истовремено важи и за разликовање теолога од богослова. У добру, односно у периодима без искушења, ову разлику је теже уочити онима који немају довољно искуства у духовном животу.  

Нпр. током пандемије болести коју изазива корона вирус (COVID-19) било је лако уочити разлику између теолога и богослова, номиналних и благочестивих (εὐσεβής) хришћана.

Због чега сматрамо да је једна од најбољих могућности за стицање духовног искуства дужа посета Хиландару или неком другом светогорском манастиру, и то управо у току Васкршњег поста? Због тога што је то место где у пуној мери могу да се искусе молитва, бдење и пост, посебно у току поста, а да то истовремено буде под духовним руковођењем искусних подвижника.

Наиме, у овом периоду у данима од понедељка до петка једе се само једном дневно, при чему се понедељком, средом и петком употребљавају јела припремљена ,,на води”. Суботом и недељом обедује се два пута. Осим тога, ваља имати у виду да се прва три дана ништа не једе и не пије (тзв. тримирје). Наравно, они који то могу да издрже.

,,Пре свега: у прве велике посте, у први дан то јест понедељак прве недеље, нити појемо литургије, нити се бринемо за трпезу и јело, а у остале дане исте недеље треба се бринути и за трпезу и за јело онима који хоће да окусе (подвлачење је наше, Д.М.), то јест од сочива квашена водом и неког сировог зеља и воћа, а пиће је врућа вода смешана с кимином,” пише Свети Сава о првим данима поста у Хиландарском типику.

Богослужења трају укупно и по седам и по сати а у дане када се врши целоноћно бдење трају и много дуже. ,,Бденија треба да бивају по закону у недеље и у Господње празнике, и о спомену осталих светих које наводи синаксар,” пише Свети Сава у Хиландарском типику.

На пример, средом јутарња служба (полуноћница, јутрење и 1. час) почиње у 4.00 и траје до 7.00 сати (ваља имати у виду да је у Хиландару и на Светој Гори у употреби византијски часовни систем); часови, вечерње и Литургија пређеосвећених дарова су од 11.00 до 14.00 сати, након чега следи трпеза, а велико повечерје је од 18.00 до 19.30 сати.

Суботом и недељом јутарња служба (полуноћница, јутрење, 1, 3 и 6. час и Литургија) почињу у 4.00 сата а ручак је одмах после Литургије. Вечерња служба је у 17.00 сати након чега следи вечера, а одмах после вечере је повечерје.

На све ово ваља додати да они који су добили благослов за дужи боравак у Хиландару имају дневни распоред веома сличан монашком (али не и потпуно исти), тако да су четири сата дневно, између богослужења, посвећена раду, односно послушању.

Осим наведених заједничких молитви (богослужења) монаси имају и време одређено за лично молитву, тзв. келијно правило, које обављају у својим келијама.

,,Монашка 24 сата једнога дана деле се у три осмосатнице. Оне су намењене: молитви, раду и одмору. Цео живот светогорских отаца у вези је са молитвом. Монашка молитва је, као и код других хришћана заједничка и лична. (…)

У поређењу са остатком света могло би се рећи да су светогорци у сталном посту. Храна се уноси само ради одржања тела и његових функција. Месо је потпуно искључено из јеловника, а основу исхране чине хлеб, уље, вино, маслине, поврће и у одређене дане риба. Једе се два пута дневно, ујутру и увече. Поред уобичајног поста средом и петком на Светој Гори се пости и понедељак. У ова три дана јутарњи оброк замењује се чајем и хлебом, а у време Великог и Часног поста обедује се само једном дневно. (…)

У дане празника и свечане дане, које прати целоноћно бдење, 15 од 24 сата у једном дану посвећује се непрекидној молитви. Годишње се обави и по 50 бдења,” пише, између осталог, на званичној презентацији манастира Хиландара на интернету. ^[26]

Већ и овај кратки опис живота светогорских монаха показује да је реч о захтевном подвигу који подразумева свакодневно, дуготрајно улагање труда и ставља на нимало лак испит нашу вољу.

,,Јер свет не остависмо ради одмора и раскоши, него ради старања и борбе по могућству, ради примања обећаних добара. “Присилимо, дакле, себе”, као што је речено, “присилимо, јер у царство небеско продире се на силу, и они који се отимају о њега успевају да га уграбе”. Јер нико ленив није никада постигао победу, нити је ко код спавајући и сањајући победио свога ратног непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби,” пише Свети Сава у другој поуци игуману и братији Хиландарског типика.

Према томе да би неки научник, или било који појединац који се интересује за хришћанско учење и хришћански живот, боље разумео сва битна питања православне хришћанске вере укључујући питања светости и благодати Духа Светога, и ослободио се стега интелектуализма, било би неопходно да у подвигу (покуша да) проведе одређено, али довољно дуго време, у Хиландару или неком другом светогорском манастиру или било ком другом манастиру са сличним типиком.

Наравно, не смемо изгубити из вида да монаси који живе изван манастира, пустињаци, попут оних који живе у светогорској Каруљи, излажу себе знатно захтевнијим подвизима од монаха у општежитељним манастирима.

Имајући све претходно написано у виду моћи ћемо да разумемо речи проф. др Јустина Поповића, потоњег Преподобног Јустина Ћелијског, из Предговора житија Светог Саве. Он пише да је историја личности неизмерно сложенија и замршенија од историје догађаја. Догађаји су, како он каже, обично резултанта стваралачких сила личности које су скоро увек невидљиве. Човек је видљив, али су невидљиве оне духовне силе које делају из њега и њиме и због тога је неупоредиво теже писати историју човека, било ког, него историју догађаја.

,,У новије доба у Европи преовлађује код историчара рационалистичко-позитивистички критеријум историчности збивања у роду људском. Све што не може да се утисне у епрувету тог критеријума проглашује се за нестварно, митско, легендско. Све што не може да се подведе под то мерило – није исторично. Све што није у сагласности са тим мерилом – легенда је, мит је, измишљотина је. (…)

Мерен њиховим мерилом – какав изгледа Христос, та најисторичнија личност људске историје! Нико у историји рода људског није створио тако свевредносну и свепреображајну револуцију као Господ Христос, револуцију која већ две хиљаде година траје изазивајући све спасоносне преображаје и неизмерно важне догађаје, па ипак Он за историчаре рационалистичко-позитивистичког типа све је друго само не Богочовек,” пише Преподобни Јустин Ћелијски.

По његовим речима, то што историчари рационалистичко-позитивистичког типа раде са Христом, раде и са христоносцима, а као класичан пример тога код нас наводи случај Светог Саве, кога назива најсавршенијим христоносцем у историји српскога рода.

,,Читајући радове ових историчара о Светоме Сави, ви обично наилазите на мртву схему Светога Саве, али не и на објашњење тајне његове свете личности. У њих нема ни трага од објашњења које су то стваралачке силе преобразиле кнежевића Растка у светитеља Саву и начиниле га бесмртним владарем српскога народа. Они величају Светога Саву и као просветитеља и као архијереја и као државника и као родољуба и као књижевника и као богослова, али систематски прикривају или одричу или превиђају оне стваралачке духовне силе које су Светога Саву начиниле и великим просветитељем и великим архијерејем и великим државником и великим родољубом и великим књижевником и великим богословом. Иако су им Доментијан и Теодосије главни извори о Светом Сави, јер других у ствари и нема, они, робови свога рационалистичко-позитивистичког критеријума, узимају од њих само оно што може да стане у оквире тога критеријума, а све остало што говори о Господу Христу и Његовим свестваралачким и свепреображајним силама у личности и раду Светога Саве, они називају – легендом, фанатизмом, легендарним причањем, легендарном сценом, светлом легендом, легендом средњевековном,” пише Свети Јустин Ћелијски и закључује да у ствари код њих и нема Светога Саве, јер се њима хоће Растко и Сава, само без Христа. ,,А Свети Сава без Господа Христа, то је најувредљивија бесмислица српске историјске науке. Та у чему је главна сила и моћ, главна свесила и свемоћ Светога Саве? Једино и само у чудесном и чудотворном Господу Христу, вечно живом и животворном Богочовеку,” наводи Преподобни Јустин и износи закључак да би без Христа, Растко заувек ocтao Растко, и никад не би постао и остао Свети Сава, света и бесмртна савест српскога народа.

,,У сваком светитељу Господ Христос је све и сва и у његовој души, и у његовој савести, и у његовом срцу, и у његовом животу, и у његовом раду. То је и психологија и онтологија светитељства уопште, и сваког светитеља посебно. То je, нема сумње, психологија и онтологија и Светога Саве. Али од те онтологије и те психологије нема ни трага код наших историчара, те њихов Свети Сава у ствари и није историјски Света Сава, већ Свети Сава пресаздан и прерађен према њиховим рационалистичким схватањима, у којима нема места за оно што је Светоме Сави све и сва у свима световима: за – Господа Христа. Ма колико трагали код наших историчара, ви нећете наћи у њих оног дивног кнежевића Растка, који је као монах Сава даноноћно сагоревао у христочежњивим подвизима вере, молитве, поста, љубави, милосрђа и осталих светих врлина еванђелских, вођен и руковођен светим начелима непогрешиве православне педагогике и методике. У наших историчара нема ни помена о оној савршеној духовној архитектоници, вековима разрађиваној и примењиваној од стране свих православних подвижника, по којој је и христољубиви монах Сава прерађивао и преображавао себе даноноћним христочежњивим подвизима у христоносног праведника и христоликог светитеља,” износи даље своја запажања Преподобни Јустин Ћелијски. Одмах затим, он износи закључак да историчари о којима говори одбацују учешће свега надрационалног, натприродног и божанског, како у историји људског рода уопште, тако и у животу сваког човека посебно. Међутим живот, у свима својим безбројним нијансама, како он истиче, није ништа друго него непрекидно преливање натприродног у природно и природног у натприродно, небеског у земаљско и земаљског у небеско.

Историчари рационалистичко-позитивистичко-хуманистичког типа, каже он даље, примењујући нехришћански критеријум на личност и живот светог христоносца Саве, одричу у њему све што је богочовечанско и  зато њихов Свети Сава и није прави Свети Сава, већ унакажени, обезбогочовечени Свети Сава. ,,Замислите, шта би остало од Христовог Еванђеља да су га писали историчари овога типа? А шта тек од Дела Светих Апостола да су их они написали? Скоро ништа, јер би из њих они избацили све што је богочовечанско, божанско, надприродно, чудесно и чудотворно,” подвлачи Свети отац наш Јустин Ћелијски.

,,А оригинални лик историјског Светог Саве, сав вечножив, христолик и христоносан, у свој пуноћи своје чудесне и чудотворне историске стварности и непосредности, налази се код његових првобитних животописаца: Доментијана и Теодосија,” наставља он даље. Доментијан и Теодосије нам, како он наглашава, казују главну тајну личности Светога Саве и откривају оне духовне стваралачке силе које су од Растка начиниле Светога Саву, и истовремено верно приказују и убедљиво показују како се Растко упражњавањем светих еванђелских врлина преобразио у светог христоносца и богоносца Саву.

,,Верни физичким и духовним чињеницама, они нам као непосредни и веродостојни сведоци еванђелски савесно снимају и приказују сав духовни развој Светога Саве, од првобитних зачетака до потпуне зрелости,” пише проф. др Јустин Поповић – Преподобни Јустин Ћелијски. ^[27]

Свети Јустин Ћелијски у свом тексту наводи, од познатијих српских историчара, име академика проф. др Станоја Станојевића.

Ми ћемо овде навести само један пример од много могућих, и то онај који је у уској вези са нашом темом.

У питању је историјска расправа Мирка Драговића под насловом ,,Свети сава није спаљен”, објављена у виду књиге 1930. године. Иако је веома упитног научног квалитета ова расправа данас изазива велику пажњу јавности.

Пре него што наведемо кратак цитат из ове расправе који се односи на Растков одлазак у Свету Гору, навешћемо најпре два одломка из житија Светог Саве, ради поређења.

Први одломак се односи на мотиве Растковог бекства у Свету Гору, онако како их види један Јустин Ћелијски, светитељ, који је и сам, слично Растку, оставио свет и кренуо монашким и подвижничким путем. Циљ нам је да истакнемо разлику у виђењима и тумачењима једног истог догађаја историчара рационалистичко-позитивистичког типа, укључујући и Мирка Драговића, са једне, и обоженог човека, у овом случају Светог Јустина Ћелијског, са друге стране.

,,Устремљен својом христочежњивом душом ка свему небеском, божанском, бесмртном, Растко се ревносно и упорно отимао и одвајао од свега световног, земаљског, пролазног. Будно пратећи побожна дела свога оца, мајке и стрица Страцимира у подизању задужбина: Студенице, Светог Николе, Топлице, Граца; и читајући побожне књиге и житија светих, млади Растко је суревњиво неговао у себи судбоносну жељу: да и он, по примеру пустињака и испосника, напусти двор свога оца, повуче се у свету тишину, и свега себе посвети Богу. Проводећи своје младићке дане у овој узвишеној и слаткој жељи, Растко је често и много слушао, нарочито од побожних монаха, који су ради милостиње долазили у Рашку и на Немањин двор, како тамо далеко на југу иза Солуна постоји једна планина одвојена од света, која се зове Света Гора, како тамо има много манастира, у којима живе многобројни монаси, који су ради Христа и спасења своје душе оставили свет, одрекли се свега телесног и земаљског, и посветили себе Богу, посту и молитви. Сем тога њему су казивали да тамо има много испосника, који живе по шумама, пећинама и урвинама, муче своје тело на разне начине и проводе тежак и строг живот у сталном посту и молитви, даноноћно служећи Господу Христу, да би осигурали себи живот вечни и блаженство вечно. По навршеној шеснаестој години родитељи његови намеравали су да га ожене, а та намера је одлучно утицала на Растка да жељу душе своје претвори у одлуку и приведе у дело. Томе много допринесе долазак светогорских монаха баш у то време. На седамнаестогодишњег Растка нарочито је утицао један руски монах, који са другим светогорским монасима беше дошао на двор његова оца да проси милостињу,” пише Преподобни Јустин Ћелијски у житију Светог Саве.

Да погледамо сада како монах Теодосије описује Растков сусрет са поменутим руским монахом и само бекство у Свету Гору.

,, …И гле, као Богом упућени, дођоше родитељима његовим неки калуђери из Свете Горе, Атона, да просе потребну им убоштву помоћ. И догоди се да међу њима један беше родом Рус. Овога божанствени младић узе насамо, па га распитиваше о Светој Гори, утврдив га најпре заветом да ником не прича његове тајне. А овај му исприча све о правилу пустињском: о заједничком животу по манастирима и засебном, по два или три заједно, и о онима који, удаљивши се, усамљено живе у посту и мучању. Све му то исприча тачно, јер и тај калуђер не бејаше прост него зналац онога што прича, велим, од Бога беше послан. А младић саслуша све о животу калуђерском и о старању њихову према Богу, о добрим њиховим делима, па му се сузе реком изливаху из очију његових. После, одахнув мало, рече старцу: „Видим, оче, да је Бог, који зна све, видев вољу срца мога, послао твоју светост да утеши мене, грешна. Сада се утеши срце моје, и душа се моја овесели неисказаном радошћу. Сада разумех чему вечито жуђах. Блажени, преблажени они који се удостојише таква безбрижна и неметежна живота. Шта, дакле, да чиним, оче, како бих се могао уклонити од многометежног живота овога света, па да се удостојим таква анђеоског живота? Ако ме родитељи моји ожене, нећу достићи таква живота. После овога не бих хтео да останем овде ни један дан, да ме се како не би коснула сласт љубави овога света, те да ми и против воље моје отргне душу од такве љубави према анђеоском животу, као што учиш оче. Хтео бих бежати, али, не знајући пута, могао бих далеко залутати, а отац би ме, како му је могућно, стигао и вратио, чиме бих и оца ожалостио и себе много осрамотио, а потом не бих постигао оно што желим.” (…)

А старац се дивљаше његовој топлој љубави према Богу и божанственом огњу који је тако зажегао душу његову, слушаше његове речи пуне чедности и узбуђености, па му рече: „Видим, чедо, да ти је душа зашла дубоко у Божју љубав, него се пожури да извршиш своју добру жељу, да не би како сејач зла посејао кукољ у срце твоје, који би, укоренив се, угушио пшеницу твоју, добру мисао, те би се одрекао такве намере… Ја ћу ти за такво дело послужити, и с помоћу Божјом спровешћу те до Свете Гоpe, камо желиш отићи…“, пише, између осталог, Теодосије.

Након овога Растко је од родитеља затражио благослов за наводни одлазак у лов као део плана намераваног бекства.

,,А кад наста ноћ, и благородници, који се с њим весељаху, поспаше, он одбеже са мало њих, који су знали за његову тајну, имајући Бога и калуђера за вође. И кад дан свану, они благородници тражаху господина свога, и гле, не могоше га ни видети ни наћи. Говораху међу собом: „Да се не шали с нама, па се вратио к оцу?“ Потражише и калуђера, који бејаше с њим, и друге од слугу његових, па, не нашавши ни њих, говораху: „Какав је ово ужас с нама? Камо се деде господин наш?“ Тако жалосни и збуњени оставише лов и одмах се вратише господару, оцу његову, и испричају му да не знају где му је син. А родитељи, чувши о свом сину тако ненадан и непријатан глас, тако се ожалостише, да умало не свискоше. И дошавши себи, сетише се да нико други него га је онај Рус, калуђер, одвео у Свету Гору, јер још из раније знађаху да је жудео тамо,” пише о Растковом бекству монах Теодосије.

Као што је познато Растков отац, Стефан Немања, након што је сазнао за његово бекство, послао је за њим потеру, о чему ћемо у једном од наредних поглавља рећи нешто више.

Погледајмо сада како Савино бекство у Свету Гору види Мирко Драговић.

,,У нашој је историји познато да је он као дете побегао у Св. Гору кријући то од браће и родитеља, и тамо примио монашки чин… Неће бити ово све тачно.

Биће пре: да је Св. Сава отишао у Св. Гору по савету своје браће и родитеља, који су добро знали да црква игра врло велику улогу на Истоку а још већу на Западу, и да је црква душа народа. Догађало се баш у оно доба да црквени поглавар има већу власт и утицај у народу него световни. Немањи је добродошло да му један од синова буде црквени поглавар, као што је доцније и било. И заиста је Св. Сава поставио јаче темеље српској држави, њеној просветној, економској и националној култури него и његов отац, и браћа, и братанићи. Значи да је замисао Немањина: – домаћи договор; и Савино монашање родило је онај плод који су замишљали кад су Саву слали у Св. Гору,” пише Мирко Драговић.

Ове закључке Мирка Драговића можемо, у складу са речима проф. др Јустина Поповића, окарактерисати као рационалистичко-позитивистичке и нехришћанске (можда чак и антитеистичке) али нећемо погрешити ако их истовремено означимо и као ненаучне јер нису поткрепљени никаквим научним доказима већ су донети складу са личним ставовима писца и његовим погледима на свет и човека.

О овоме је своје мишљење дао и академик Димитрије Богдановић.

,,Извори сложно говоре о његовој неутољивој жудњи да живи светим, испосничким животом. Не само химнографски текстови него и биографије Савине описују веома подробно Расткову монашку мотивацију; зато неуверљиво изгледају домишљања, једно време омиљена у српској историографији, да је Растков одлазак у Свету Гору и његово монашење планирао сам Немања из политичких разлога,” пише Димитрије Богдановић у предговору књиге ,,Свети Сава. Сабрани списи.“ ^[28]

Осим што имплицитно оптужује Доментијана и Теодосија да су  у житијима Светог Саве која су написали изнели неистине о Растковим мотивима за одлазак у Свету Гору и измислили само бекство и остале детаље у вези са тим, Мирко Драговић негира и саму христочежњивост Расткове душе и тежњу ,,ка свему небеском, божанском, бесмртном”.

Из свега што је Драговић написао произилази да је измишљено и подвизавање монаха Саве у Светој Гори а самим тим и његова светост и чуда која је чинио. За Мирка Драговића, као што видимо, Сава је претворни политичар а не монах, подвижник и светитељ. И не само то, него ако упоредимо тврдње Мирка Драговића са оним што је Сава писао у Карејском, Хиландарском и Студеничком типику стиче се утисак да је Сава лицемер какав се ретко среће.

Питање које се природно намеће јесте да ли Мирко Драговић негира могућност постојања христочежњивих осећања и тежње ка свему небеском, божанском, бесмртном само код Растка или уопште, код свих људи? Да ли се сви монаси и монахиње, укључујући и Стефана Немању и Ану, родитеље Светог Саве, у ствари, при одласку у манастир руководе политичким или неким другим овосветовним мотивима а не христочежњивошћу душе и тежњом ка свему небеском, божанском, бесмртном?

Ово није усамљен случај, сличан начин размишљања налазимо и код других научника. Остаје питање да ли је реч само о одсуству свести о постојању богочежњивих осећања и тежњи човека ка божанском, или верују да ће негирањем свега натприродног увећати свој научни кредибилитет.

Ако је у питању ово последње пример који показује колико је такво мишљење погрешно даје нам један од највећих светских научника, Михајло Пупин.

У својој аутобиографији ,,Са пашњака до научењака”, коју је написао као зрео човек и са значајним научним открићима иза себе, он пише следеће:

,,Моја мајка је била врло побожна жена, а као ретко ко познавала је Стари и Нови завет. Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и живот Светаца. Њен омиљени светац био је Свети Сава (…) Као и сваки други ђак, и ја сам сваке године у јануару присуствовао прославама дана Светог Саве. (…)

Ускоро сам се могао похвалити мајци да знам да читам и пишем, бар тако добро као и сваки други дечак. И учитељ је приметио промену. Био је изненађен и веровао је да се догодило чудо. Моја мајка је веровала у чуда и говорила је учитељу да нада мном бди дух Светога Саве. Једног дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела како је Свети Сава положио руку на моју главу и, окренувши се ка њој, рекао: „Кћери Пијада, школа у Идвору ускоро ће бити тесна за твога сина, нека онда пође у свет, где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања.” Следеће године учитељ ме је одабрао да рецитујем на дан Светог Саве. Написао је и говор за мене. Мајка је то исправила и проширила и нагнала ме да неколико пута поновим своју беседу. На тај дан први пут сам јавно говорио. Успех је био преко сваког очекивања“. ^[29]

Од бројних доброчинстава Михајла Пупина поменућемо само неколико: Српској црквеној општини у Идвору, манастиру Жича, за жезал епископу Горазду (потоњи Свети Горазд Чешки); за Српску цркву, преко епископа Николаја; Српској цркви у Љубљани, Звоно слободе на храму (црква Богородице Перивлепте) у Охриду, Српској цркви у Тополи, Црквеној општини Бајша, Саборној цркви Света тројица у Мостару, Српској црквеној општини Баноштор у Срему, српској цркви у Лесковцу, Српској цркви на Косову, Српској цркви у Бабином Мосту, Српској цркви у Ђакову, српској цркви у Лелићу, за подизање цркве Јежевице, епископу Венијамину за српску цркву у Бихаћу, за обнову цркве Самодреже, цркви Светог Илије у Црној Гори, Српској цркви у Чапљини, Српској цркви у Оргошу, јеромонаху Георгију на Светој Гори, манастиру Грачаница, Српској цркви у Банату, Српској цркви у Лици, за цркву у Александровом Гају у Банату итд. ^[30]

‚,Као једно од најинтересантнијих представљања српске културне и духовне баштине може се истаћи одлично опремљена књига која је захваљујући Пупину објављена 1918. године у Лондону. Српска православна црква чије је издавање било прави подвиг финансирао је и приредио Михајло Пупин. У њено стварање је као супервизор био укључен Владика Николај Велимировић…” ^[31]

Имајући све ово у виду могли бисмо, у складу са речима из Јеванђеља ,,Који је међу вама без гријеха нека први баци камен на њу” (Јн. 8, 7), да кажемо: ко је већи научник од Пупина нека први баци камен на Бога, Цркву и христочежњивост душе.

Као што смо видели из претходно наведеног одломка житија, Растка Немањића је у Свету Гору жеља за подвижништвом, тј. да се и он, по примеру пустињака и испосника, повуче у свету тишину и свега себе посвети Богу. ” ^[32]

О начину Савиног живота у Светој Гори и подвизавању читамо у његовом житију, између осталог, и ово: ,,…Радио је дан и ноћ са великим смирењем; дању је радио са братијом, а ноћи проводио стојећи пред Богом у светим молитвама; стално је имао пред очима животе древних светитеља, и гледајући на њихову кончину, он једну мисао неговаше у срцу свом: да угоди Христу и да спасе душу своју, и да добије обећана блага; свима је помагао у потребним пословима, и много се трудио са великим смирењем, те су га сви волели и дивили му се; дању се бавио телесним службовањем, а ноћ је проводио у молитвеном бдењу, те се мислило да је бестелесан, или да му је тело некако од челика, самооживљено. А лежање на земљи и мноштво метанија, којима умртвљиваше тело, ко ће испричати! Многим и различним трудовима он распињаше тело своје. Хлеба и воде окушаше, и то оскудно; вина и уља по мало кушаше, те изнураваше младићку снагу. У све часове дневне и ноћне непрестано се мољаше Богу, a y недељне ноћи никада не затвараше очи своје на сан, док не би свануло. Носио је само худу власену хаљину, тек да покрије наготу тела; и тако се мрзнуо од зиме. Ходио је увек бос, те му кожа на ногама тако очврсну, да се није бојао убоја од оштрог камења. Презрев овај привидни живот и славу и све сласти земаљске, он по све дане многим трудовима мучаше тело своје. Тако радећи, он биваше некакав немилостив и љут непријатељ своме телу, да су се игуман и сви остали дивили такој ревности његовој и благој промени.” ^[33]

Након подизања Хиландара и смрти свога оца Сава се упућује у Кареју како би се подвргао још ревноснијем и напорнијем подвизавању.

,,…Тамо нађе једно изванредно место, богато водом и украшено плодоносним дрвећем; купи га од прота, и подиже себи келију за мучање, сихастирију, и сазида цркву у име светог Саве Освећеног. Одрекавши се живљења у заједници са многима, он се задовољи само тројицом, који строго испуњаваху сав црквени устав; а сам, побожно тихујући у келији, упражњаваше само молитву. Ту он и поживе, вели Доментијан, по подобију древних првих светих отаца са великом уздржљивошћу, пошћењем, бдењем, обноћним стајањем; лиши себе сваке телесне утехе; у пошћењу и сузама сатвори сву силу своју; сав живот свој провођаше по угледу на анђеле, уподобљавајући се Бестелесним Силама, сваки дан духовно се веселећи бујицама суза, свом силом подражавајући живот светих. И свагда умртвљујући тело своје подвижничким молитвама, он душу своју заливаше богопознањем“. Он борављаше ту у великом побожном ћутању бдијући свеноћним молитвама, никада ум не скрену, чекајући помоћи од Вишњега; и ради тога умртвљаваше себе сваки дан, једући хлеб по мери, пијући воду по мери, и дајући телу свом одмора један час или два.

Обнављајући младићке трудове у сихастирији, свети Сава провођаше оскуднији и суровији живот него раније; и пошћењем, бдењем, метанијама коленоклањањем и ноћним стајањима постајаше још виши; и заборављајући по речима Апостола, оно што је остраг, он се сезаше за оним што је напред (Флб. 3, 13). И када би смо како ваља, и како је у ствари било, испричали сва његова тајна и јавна уздисања и све умилне сузе, онда би то неискуснима и лењивима изгледало невероватно. Јер у таквом усрдном подвигу, после смрти свога оца, монах Сава провођаше сваки дан, сав помишљу ка Христу плењен, и сећањем на смрт као да умираше сваки дан. (…)

И умножи бдење изнад силе и усхођење молитвама ка вишњим боговиђењима, још прилежније приносећи дела духовна и богоугодна…” ^[34]

Видљиви плодови Савиног подвижништва били су бројни:

,,А чудеса и силе његове не беху далеко од светих: молитвама својим и помазивањем миром он духове нечисте изгоњаше, болесне исцељиваше, раслабљене подизаше, и многа друга чудеса чињаше. Он све чињаше по вољи Оца Небескога: свако добро дело Божје у Богу почињаше, и Бог му извршење даваше.” ^[35]

Већ смо рекли да се путем различитих средстава која су нам дата стиче нестворена божанска енергија.

,,Својим подвижничким животом у Христу свети Сава је још пре телесне смрти обесмртио себе и пред Богом и пред својим народом, јер је светим еванђелским врлинама низвео и у своју душу и у своје тело свете божанске силе, које освећују и обесмрћују и душу и тело,” пише о томе Преподобни Јустин Ћелијски у житију Светог Саве. ^[36]

Архимандрит Георгије Капсанис, игуман Светог манастира Григоријата у Светој Гори писао је о благодати Светога Духа, односно о божанским енергијама и обожењу у својој књизи ,,Обожење – циљ човековог живота”.

,,Енергије Бога су Божанске енергије. Божанске енергије су, такође, Бог, а да при том нису Његова Суштина. Оне јесу Бог и отуда оне обожују човека. Када Његове енергије не би биле Божанске и нестворене, оне не би биле Бог. Оне не би могле да нас обожују, да нас сједињују са Богом. Тада би између Бога и човека зјапио непремостиви амбис. Али, будући да Бог има Божанске енергије кроз које се сједињује са нама, и ми можемо да заједничимо са Њим и да се сједињујемо са Његовом Благодаћу, а да притом не постајемо исто што и Бог, што би био случај када бисмо се сједињавали са Његовом Суштином,” пише Георгије Капсанис и додаје да се ми, дакле, сједињујемо са Богом кроз Његове нестворене, Божанске енергије а не кроз Његову Суштину.

,,Свети Божији виде Нестворену Светлост и други их виде у тој Светлости, баш онако како их видимо на њиховим светим иконама са златокрузима око глава.

У Житију Светог Василија Великог, на пример, читамо да су док се он молио у својој келији, монаси (наравно, они који су били удостојени да то виде) виђали да су и он и његова келија потпуно били обасјани Нествореном Светлошћу Божијом, Светлошћу Благодати Божије. (…) Благодат обожења очувава тела Светих нетрулежним, претварајући их у свете мошти, мироточиве и чудотворне. Божија Благодат, како вели Свети Григорије Палама, сјединивши се са душама Светих, усељава се и у њихова света тела, облагодаћујући и њих у потпуности. И не само њихова тела, већ и њихове гробове, и њихове иконе, и цркве које су њима посвећене,” пише архимандрит Георгије Капсанис. То је разлог, истиче он, зашто ми поштујемо и целивамо иконе, свете мошти, свете гробове и цркве посвећене Светима. Дакле, јер у њима обитава Благодат Божија коју Свети има у својој души, благодарећи свом сједињењу са Богом, што значи своме обожењу.

Управо зато ми у Цркви примамо благодат обожења, каже Георгије Капсанис, не само душом већ и телом, и зато тело, које заједно са душом тежи ка Богу, бива прослављено, заједно са душом, као храм Духа Светога који обитава у њему.

 ,,Све ово, наравно, не збива се одједном. Православни хришћанин мора да се бори читавог свог живота да би, постепено, задобио Благодат Божију у Цркви, да би – кроз смирење, кроз покајање, кроз молитву, кроз Свете Тајне – задобио светост и обожење,” пише блаженопочивши архимандрит Георгије Капсанис. ^[37]

Проф. др Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, пише да се сарадњом благодати Божје и човекове слободне воље постепено остварује усавршавање, док се најзад не достигне “у човека савршена” (Ефес. 4,13).

,,Имајући у виду све то, свети апостол и вели: „Око тога се и трудим, борећи се по Његовој моћи која у мени силно ради”. Старам се не просто и како било, него се трудим и борим са великом ревношћу, са великом будношћу”, употребљавајући сваковрсне подвиге, ратујући са непријатељима видљивим и невидљивим. Но, помаган благодаћу Божјом, ја радо узимам на себе сваки труд, сваку муку, да бих учењем проповеди еванђелске учинио све људе савршенима.

Такав је богочовечански закон богочовечанске сарадње у богочовечанском телу Цркве. Свети апостол се свим бићем својим труди, и моћ Христова у њему силно ради. Тако се обавља, једино тако подвиг еванђелског богочовечанског усавршавања човека. Човеково је да се труди, а Христово је да даје силе. (…) Али, пошто је усавршавање, спасење – богочовечански подвиг, то је потребно и једно и друго: богочовечанска равнотежа у богочовечанској сарадњи,” пише проф. др Јустин Поповић. ^[38]

Овде ћемо још да додамо напомену да су спасење и светост у извесној мери синоними и да је разлика између спасенога и светога у степену савршенства. Степен савршенства зависи од нашег труда и подвига у овоземаљском животу.

Може да се каже, пише Преподобни Јустин Ћелијски у ,,Основном богословљу”, да је Христово Јеванђеље,  Јеванђеље о вечном човековом животу, животу који почиње на земљи а продужава се у другом свету, и да је, по Спаситељевом божанском учењу, овај живот темељ на коме се зида вечни живот. Веровати у Богочовека Христа, истиче Преподобни Јустин Ћелијски, значи непрестано се борити и мучити за вечни живот, на који је човек и позван када га је Бог створио боголиким. У ствари, каже он, сви хришћанинови напори, подвизи и врлине имају за циљ да се помоћу њих достигне у васкрсење мртвих и своме људском психофизичком бићу осигура вечни живот.

Човеков живот иза гроба, пише Преподобни Јустин Ћелијски, природна је и логична последица његовог живота у овом свету. ,,То је једна од главних еванђелских истина. Спаситељева благовест о загробном животу човековом казује нам шта бива са човеком када телом умре а бесмртном душом крене у онај свет, каква је њена тамошња судбина и каква њена вечност,” каже он.

Даље, каже да по учењу Светог Откривења Последњи суд над светом припада Господу Христу, пошто је Он Спаситељ света.  ,,Овај суд над светом Господ Христос ће обавити при свом Другом доласку, јер ће онда доћи да суди живима и мртвима». И то ће бити завршни суд. Но и пре тога Господ врши претходни суд над сваким човеком чим умре и душа његова отиде из овог у онај свет. Овај суд се назива Посебни суд. На овом Посебном суду Господ одређује души удео у загробном животу све до општег васкрсења тела које ће бити при Другом доласку Господа Христа.

На Посебном суду Господ додељује праведним душама привремено и непотпуно блаженство, а грешним душама – привремено и непотпуно мучење. (…)

Душе умрлих људи улазе у загробни живот са целокупном садржином својом: <<Дела њихова иду за њима>>. (…) И таквима какве јесу, какве су изишле из тела и земаљског живота, њима се и суди на Посебном суду и одређује привремено стање у загробном животу, стање од Посебног до Страшног суда,” пише Преподобни Јустин Ћелијски у наведеном делу.

Религиозно-морално стање душа, по његовим речима, не мења се коренито у загробном животу јер када би га Бог коренито изменио, учинио би насиље над неприкосновеношћу слободе људске душе и уништио оно што личност чини личношћу.

Осим тога, он каже да и сама душа у загробном животу, макар свим својим бићем хтела и желела да потпуно измени себе и почне нови живот који би се сасвим разликовао од њеног живота на земљи, не би то могла да учини. Другачије речено, покајање у загробном животу није могуће, јер тамо дозрева оно што је почето на земљи, и у правцу у коме је почето, на шта указује и Свето Писмо када живот на земљи назива сетвом, а живот у загробном животу жетвом.

Даље, Свети Јустин Ћелијски наводи да се живот душа у загробном животу, како нам казује Божанско Откривење, састоји или у непотпуном блаженству или у непотпуном мучењу, јер ће потпуно блаженство или потпуно мучење настати тек после Страшнога суда, пошто је душа без тела само душа а не целовит човек.

,,На Посебном суду душе се, према својим делима и слободном опредељењу на земљи, деле у две врсте: душе праведне и душе грешне. Отуда су и у загробном животу могућна само два одговарајућа стања: стање блаженства и стање мучења, свако са својим многобројним нијансама; и два места: рај и пакао, опет свако са својим многим обитељима.  Свето Откривење јасно и одређено учи да је у загробном животу могућна само двојака жетва: од тела – погибао, од духа – живот вечни. Но, с обзиром на разне и многобројне степене моралног савршенства или порочности душа, разни су и многобројни су и степени блаженства и степени мучења душа у загробном животу,” пише Преподобни Јустин Ћелијски у ,,Осовном богословљу”.

При свом Другом доласку Господ Христос ће, подсећа он, пошто васкрсне све мртве, обавити Општи или Страшни суд, после кога ће настати вечни живот како за праведнике тако н за грешнике. За праведнике ће се тај живот састојати у вечном блаженству, а за грешнике  у вечним мукама.

,,Колико нам је у Светом Откривењу казано, то ће блаженство праведника долазити од њихове близине са Богом, од општења са њим, и од живљења у Његовој светлости, благодати и слави. (…)

Вечно блаженство праведника неће бити подједнако. Степен блаженства зависиће од степена праведниковог моралног савршенства. Сваки ће учествовати у том блаженству по мери свога моралног савршенства. Степен, јачина, пуноћа суделовања у вечном блаженству зависиће од пуноће, јачине, степена моралног савршенства сваког праведника. Као што о томе пише Апостол Павле: «Друга је слава сунцу, а друга слава месецу, а друга слава звездама; јер се звезда од звезде разликује у слави. Тако и васкрсење мртвих»,” пише Свети Јустин Ћелијски у ,,Основном богословљу”. ^[39]

Овде је важно имати у виду да под ,,моралним савршенством” Преподобни Јустин Ћелијски не подразумева морално савршенство како га одређује наука већ је реч о хришћанском савршенству у складу са учењем о степенима духовног живота.

Коначно, важно је имати у виду да спасење резултат милости Божије а не самог човековог подвига, у складу са речима Светог Апостола Павла: ,,Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији“ (Еф. 2, 8).

Аутор: Димитрије Марковић

---

[1] https://teodulija.net/2021/10/03/%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D1%98/

[2] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I, Зашто се врши парастос изгинулим у борбама за слободу – од Косова до данас – кад су они Свети?

Треће исправљено издање. Београд 2008. Издавачки фонд СПЦ Архиепископије београдско-карловачке.

[3] Свети Владика Николај, Вера Светих.Православна веронаука. Епархија Шабачка, Шабац 2016. стр. 36

[4] Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија: Наука Светих Отаца. Треће, допуњено издање. Образ светачки, Београд 2010. стр. 421-423

[5] https://rts.rs/magazin/tehnologija/5209845/vestacka-inteligencija-sluzba-crkva-nemacka.html

[6] Др Милован Митровић, др Сретен Петровић, Социологија за III разред стручних школа и IV разред гимназије. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005. стр. 163

[7] ВладанЗ. Јовановић*Институт за српски језик САНУ, Београд. ОСНОВА (-)СЛОВ(-) И ЊЕНЕ ПРОШИРЕНЕ ВАРИЈАНТЕ (-)СЛОВЕС-, -СЛОВЉЕ, -СЛОВ(И)ЈЕ У МОРФЕМСКОЈ И ТВОРБЕНОЈ СТРУКТУРИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

[8] Жан-Клод Ларше, Шта је богословље? Центар за црквене студије, Ниш 2022. стр. 34

[9] Архимандрит др Јустин Сп. Поповић, Житија Светих за месец јануар, Издање Манастира Св. Ћелије код Ваљева, Ваљево 2005. стр. 341-449

[10] Цитирано према: Архимандрит др Јустин Сп. Поповић, Житија Светих за месец јануар, Издање Манастира Св. Ћелије код Ваљева, Ваљево 2005. стр. 341-449

[11] Догматика Православне Цркве – Том I,  Задужбина ,,Свети Јован Златоуст” Аве Јустина Ћелијског и манастир Ћелије код Ваљева. Београд 2003. стр 89-90

[12] Цитирано према: Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија: Наука Светих Отаца. Треће, допуњено издање. Образ светачки, Београд 2010. стр. 23

[13] https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0010945210002959

[14] Исто, стр. 23

[15] Жан-Клод Ларше, ЛЕЧЕЊЕ ДУХОВНИХ БОЛЕСТИ. Увод у аскетску традицију Православне цркве. Службени гласник, Међународни центар за православне студије, Ниш 2017. стр. 121

[16] Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија: Наука Светих Отаца. Треће, допуњено издање. Образ светачки, Београд 2010. стр. 174-177

[17] Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија: Наука Светих Отаца. Треће, допуњено издање. Образ светачки, Београд 2010. стр. 192

[18] Цитирано према: Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија: Наука Светих Отаца. Треће, допуњено издање. Образ светачки, Београд 2010. стр. 57-58

[19] Свети Теофан Затворник, Савети почетнику. Старчество. Манастир Успења Пресвете Богородице, Суково 2019. стр. 31-34

[20] Свети Теофан Затворник, Речник хришћанског опитног живота.  Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд; библиотека „Образ светачки“. Београд 2015, стр. 33

[21] Свети Теофан Затворник, Речник хришћанског опитног живота.  Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд; библиотека „Образ светачки“. Београд 2015, стр. 35

[22] Исто, стр. 33

[23] https://svetosavlje.org/sticanje-duha-svetoga-cilj-hriscanskog-zivota/6/

[24] https://www.hilandar.info/strana.php?strana_id=214

[25] https://www.hilandar.org/kako-posetiti-hilandar/

[26] https://www.hilandar.info/strana.php?strana_id=45

[27] Архимандрит др Јустин Сп. Поповић, Житија Светих за месец јануар, Издање Манастира Св. Ћелије код Ваљева, Ваљево 2005. стр. 341-449

[28] Свети Сава: Сабрани списи. Просвета и Српска књижевна задруга,

Београд 1986. Едиција “Стара српска књижевност у 24 књиге”, Књига друга

[29] Михајло Идворски Пупин, Са пашњака до научењака. САНУ, Матица српска, Епархија шабачка. Београд – Нови Сад – Шабац 2014, стр. 20-21

[30] http://www.mihajlopupin.rs/fliptest/book/2/1?page=11

[31] http://www.mihajlopupin.rs/fliptest/book/2/1?page=10

[32] Архимандрит др Јустин Сп. Поповић, Житија Светих за месец јануар, Издање Манастира Св. Ћелије код Ваљева, Ваљево 2005. стр. 341-449

[33] Архимандрит др Јустин Сп. Поповић, Житија Светих за месец јануар, Издање Манастира Св. Ћелије код Ваљева, Ваљево 2005. стр. 341-449

[34] Архимандрит др Јустин Сп. Поповић, Житија Светих за месец јануар, Издање Манастира Св. Ћелије код Ваљева, Ваљево 2005. стр. 341-449

[35] Архимандрит др Јустин Сп. Поповић, Житија Светих за месец јануар, Издање Манастира Св. Ћелије код Ваљева, Ваљево 2005. стр. 341-449

[36] Архимандрит др Јустин Сп. Поповић, Житија Светих за месец јануар, Издање Манастира Св. Ћелије код Ваљева, Ваљево 2005. стр. 341-449

[37] Архимандрит Георгије Капсанис, https://svetosavlje.org/obozenje-cilj-covekovog-zivota/10/

[38] Догматика Православне Цркве – Том III (први део), ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ. Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Сарадња Благодати и слободне воље.  Задужбина ,,Свети Јован Златоуст” Аве Јустина Ћелијског и манастир Ћелије код Ваљева. Београд 2003.

[39] Преподобни Јустин Ћелијски, ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ (Тајне вере и живота), Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 2010. стр. 149-157