Пише: Димитрије Марковић

Мирољуб Петровић је био припадник секте Адвентисти седмог дана, широј јавности познатијој под називом Суботари. Како нам познавање учења и деловања ове секте помаже да боље разумемо не само теолошке ставове и учење Мирољуба Петровића него и његово деловање у области псеудомедицине, ”здраве исхране” и фиктивних образовних установа које он назива институтима и факултетима, најпре ћемо изнети основне информације о тзв. ”Адвентистичкој цркви”. Видећемо да је залагање за оно што Мирољуб Петровић назива ”здравом исхраном”, оснивање Института за природну медицину и осталих сличних ”факултета”, затим његови ставови у вези са Пресветом Богородицом, светитељима, иконама итд. у директној вези са учењем и деловањем секте Адвентиста, односно Суботара.

Свештеник Алексеј Јанг о Адвентистима пише, између осталог, следеће (1):

”Адвентиста има неколико група поред адвентиста седмог дана почињу са Виљемом Милером, фармером који је рођен у Масачусетсу убрзо после америчке револуције.

Његово интересовање било је највише усмерено на библијска пророчанства садржана у књигама о Данилу и Откривењу. На основу своје интерпретације одломака из књиге пророка Данила, Милер је објавио 1831. да ће се Христос вратити на земљу између марта 1843. и марта 1844.

Неких 200 проповедника помогло је Милеру у ширењу његових гледишта и до 1840. привукли су око 50.000 следбеника који су себе звали ,,милеровци“.

Када се Христос није вратио током предвиђене године, Милер је признао своју грешку, али један од његових ученика поново је „израчунао“ време другог доласка за 22. октобар 1844. Толико је напето било њихово ишчекивање да је када је „велико разочарење“ дошло, известан број милероваца полудео, а неки су чак извршили самоубиство, мада се већина једноставно вратила својој претходној конфесионалној припадности.

У међувремену, још један милеровац, Џозер Бејтс, постао је убеђен да je свети дан у седмици субота, Сабат,и да овај дан, пре него недеља, треба да се слави. Ово наизглед ново учење међу протестантима било је у ствари позајмљено од баптиста седмог дана. Било је званично осуђено од умереног крила милероваца 1845., али већ идуће године ширила га је мања трупа под утицајем младе „пророчице“, Јелене Г. Хармон. Убрзо после сусрета са Бејтсом 1846., имала је визију: „На небу, рекла је, Исус јој је дозволио да види плоче од камена на којима су исписане десет заповести. На њено чуђење, четврта заповест која се односи на поштовање седмог дана, била је у самом центру тих десет поука, са благом ауром (колутом светлости) око ње.

Те године деветнаестогодишња Јелена удала се за Џејмса Вајта, адвентистичког проповедника. Венчање суботарке и адвентисте створило је основу за организацију нарочите гране милероваца која је усвојила званичан назив „Адвентисти седмог дана‘’ 1860. године. Оснивање ове нове верске организације значило је признавање Јелене Г. Вајт као божански надахнуте пророчице која је била једнака пророцима Старог Завета. Заиста, Милер се већ био повукао из активног предвођења покрета и вођство се за кратко време пренело на Џејмса Вајта, а нарочито иа његову супругу. Она се сматра оснивачем адвентизма седмог дана. Упркос тврдњи адвентиста да верују у Библију и само у Библију, управо књиге госпође Вајт – она је била плодан писац – адвентисти сматрају за првенствен и ауторитативан коментар Светог Писма.

Госпођа Вајт је имала великог успеха у својим говорима јер се залагала за умереност и трезвеност и убрзо је проширила своју забрану на алкохол и на стимулансе: чај, кафу, дуван. Касније, 1863., имала је визију која је надахнула да дода месо, јаја, путер и сир својој листи забрањене хране.

Она и њен муж били су непрестано болесни, и није чудо што питање здравља доминира у њеној теологији. Чак и савременици не могу а да не примете уочљиве паралеле између њених „божански надахнутих“ изјава на ту тему и идеја неког од водећих реформатора у здравственој сфери тих дана, нарочито оних који се појављују у Л. Б. Коловој „Филозофији здравља“, Једна од њених књижевних асистената, Франсис Болтон, коначно се пожалила сабрату адвентисти: „Већина онога што ја пишем појављује се у часопису „Review and Herald“ као да је изашло испод пера сестре Вајт и да је резултат надахнућа Богом. Желим да вам кажем да ме ово веома жалости јер осећам да ја играм преварантску улогу“. Када је госпођа Вајт сазнала за ово признање, госпођица Болтон је била разрешена свог положаја no кратком поступку.

Постепена разоткривања ове врсте изазвала су расколе у редовима адвентисга, али чак ни оптужбе за плагијате нису биле довољне да уздрмају поверење које су већина адвентиста имали у пророчицу која их је водила. У сваком случају, под њеним вођством наставили су да оснивају институте за здравље и санаторијуме у разним деловима САД и у иностранству. Године 1910. један од ових санаторијума, У Лома Линда, Калифорнија, отворио је своја врата као колеџ за лекаре – евангелисте. Данас адвентисти руководе многобројним болницама у земљи. Кафетерије у овим институцијама нуде само вегетаријанска јела (најоданији адвентисти су вегетеријанци, а употреба кафе, чаја и алкохола је забрањена), а болнички пастори нуде духовну угеху и дају упутства пацијентима која су базирана на списима Јелене Г. Вајт, чије су књиге доступне.

Поред њихових доктрина које се односе на други долазак и суботу, адвентисти седмог дана уче да човек нема бесмртну душу. Када умре једноставно престаје да постоји све до Христовог другог доласка када му Он васкрсава тело и тада му даје бесмртну душу. Они такође верују у потпуно истребљење неправедних (тј. неђе подносити вечите муке).

Адвентисти су нарочито привлачни јер истичу традиционалне породичне вредност и здравље за све људе који су узнемирени због савремена дезинтеграције породице и све веће затрованости хране. Теолошки, међутим, њихове аргументе лако ђе оповргнути оии који имају солидно знање Библије и историје Цркве.”

Да подсетимо на овом месту само на то да је Горан Шарић, по сопственим тврдњама, студирао на Адвентистичком теолошком факултету у Хрватској, о чему смо подробније писали у једном од претходних текстова.

Као што видимо, оно што Мирољуб Петровић пропагира као ”здраву исхрану” није утемељено у науци него у учењу ове секте. Нажалост, има и православних хришћана који су ”студирали” на Институту за природну медицину Мирољуба Петровића (о овом и другим његовим ”институтима” смо писали у тексту који смо претходно поменули) и након тога наставили да се баве продајом ”здраве хране” и пропагирањем учења у вези са ”здравом исхраном”, не знајући да је реч, заправо, о јеретичком учењу, односно учењу Адвентиста. Познат је пример једне такве особе из околине Бајине Баште која се на темељу безвредне дипломе поменутог Петровићевог Института назива ”доктором природне медицине”, и која је приликом Петровићевих посета, под утицајем његових учења и на његов захтев, скидала иконе са зида. Овај пример на очигледан начин показује да Петровићеви Институти не служе само за ширење псеудонауке већ и јеретичких учења.

Када је реч о Православној Цркви не постоји забрањена храна, у складу са Спаситељевим речима „Не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека.” (Мт. 15, 11)

Ово се потврђује и виђењем које је имао Свети Апостол Петар у Јопи:

” А сутрадан док они путоваху и приближаваху се граду, изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа. И огладне, и хтеде да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос, и виде небо отворено и сасуд некакав где силази на њега, као велико платно завезано на четири краја и спушта се на земљу; у коме беху све четвороножне животиње на земљи и звериње и гмизавци и птице небеске. И дође му глас: „Устани, Петре, закољи и једи.” А Петар рече: „Нипошто, Господе, јер никад не једох било шта погано или нечисто.” И опет глас њему по други пут: „Што је Бог очистио, ти не погани!” И ово би трипут, и сасуд се опет узнесе на небо.” (Дап. 10, 9-16).

Питање исхране у православљу је непосредно повезано са питањем поста, односно уздржања од одређене врсте хране (мрсне хране) посним данима (среда и петак) и током четири велика годишња поста (Васкршњи, Петровски, Госпојински и Божићни).

Осим тога, питање хране и пића је у Православној Цркви повезано и са учењем о страстима, односно препоручује се трезвеност и уздржање у погледу количине хране и пића како се не би развиле страсти стомакоугађања и пијанства.

Питањем поста и врсте хране која се користи током поста бавио се блаженопочивши патријарх Павле у својој књизи ”Да нам буду јаснија нека питања наше вере” (у поглављима Пост у Православној цркви, Која се храна употребљава уз пост, Када не треба постити од Васкрса до Спасовдана, Како треба постити пред Причешће итд.), која је доступна и у електронској форми. (3)

О Адвентистима је писао и официр полиције Зоран Луковић у књизи ”Верске секте. Приручних за самоодбрану”. Као догматска обележја Адвентиста (суботара) Луковић наводи следеће:

• Христос је једини посредник између Бога и човека и нема потребе за молитвеним обраћањем

Богородици и свецима.

• Нема монаштва.

• Нема поштовања икона, реликвија и крста.

• Римокатоличку цркву називају „великом блудницом”, док су према православнима

прозелитски оријентисани.

Када је реч о крсту, након цитата из Светог Писма које је неко навео а у којима се помиње крст (Посланица Галатима 6,14; Филипљанима 3, 18-19; Ефесцима 2,16; 1Коринћанима 1,17-18) Мирољуб Петровић даје следеће објашњење:

”Текстови које си навео нигде не говоре о крсту као симболу који треба обожавати. Крст се спомиње у контексу Исусове жртве и нема везе са оним сто се данас ради, када је крст у питању.

Такође, немамо оригинални хебрејски текст који је Павле записао, већ само превод, тако да и ту треба бити опрезан. Погледај како је у нашем преводу термин “обредно купање” преведен са “крштење”. У Библији не постоји “крштење”. Незнабошци су били опседнути крстом као симболом, и то је касније ушло у хришћанство, и преводе Библије, а оригинални текст на хебрејском није сачуван јер су у свом скретању од изворног јеврејства хришћани одбацивали све сто има везе са Јеврејима, јер су Јевреји, као Божји народ, одувек били омражени од стране целог паганског света, као што данас елита Црногораца, Хрвата, Албанаца, Македонаца, Бошњака и др уништава све што има везе са њиховим српским пореклом, фалсификују историју и сл, и заводе своје народе, као што хришћанске вође фалсификују Библију, мењају редослед књига у Библији, убацују нове књиге у Библију, одбацују више од 70% Библије (Танах или Стари завет), нетачно преводе делове које хоће да уклопе са својом новом теологијом (као текстове везано за стање мртвих и наводно постојање вечног пакла) итд.”

Овде најпре уочавамо тврдњу не само да су посланице Светог Апостола Павла фалсификоване већ и да су ”хришћанске вође”, које поистовећује са ”паганским светом” (?!), због омразе према Јеврејима фалсификовале Библију.

Ко су те ”хришћанске вође”? Иако Петровић не наводи експлицитно ко су они, сама логика нам каже да су то на првом месту Свети Апостоли а затим њихови наследници, епископи, као и свештеници и ђакони, кроз све векове постојања Цркве до данас. Осим на Свете Апостоле и писце Јеванђеља, као прве хришћане који су учили све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа (Мт. 28, 19) ова Петровићева оптужба за фалсификовање се посебно односи и на Свете Оце учеснике Васељенских сабора.

Али, ни ово није ништа ново, Спаситељ је ово предвидео о чему нам сведоче речи из Јеванђеља: ”Сетите се речи коју вам рекох: Није слуга већи од господара свога. Ако су мене гонили, и вас ће гонити; ако су моју реч одржали, и вашу ће одржати.” (Јн. 15, 20).

Овде нећемо улазити у то одакле Петровићу закључак да је Свети Апостол Павле писао на хебрејском језику а не на грчком. Као што је познато, Свети Апостол Павле је био апостол незнабожаца за разлику од Светог Апостола Петра који је проповедао Јеврејима. У посланици Галатима сам Апостол Павле пише да је њему ”повјерено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане.” (Гал. 2, 7). Из тога можемо да изведемо закључак да се у проповедима користио грчким језиком, као што нам логика говори да посланице Галатима, Коринћанима, Ефесцима или Филипљанима нису биле писане на хебрејском језику него на коине дијалекту старогрчког језика. Осим тога, пишући посланице, Свети Апостол Павле следи тада постојећа правила грчке епистолографије (увод – садржи име онога ко пише, име онога коме се упућује и поздрав – обрада теме – поздрав на крају) што нам такође указује на то да је писао на старогрчком (4).

Друго, овде имамо оно што је познато као замена тезе – логичку манипулацију коју Петровић користи са циљем да обмане јавност, односно оне који прате његов рад. Наиме, Петровић говори о обожавању крста, иако је у Православљу крст предмет поштовања, а не обожавања. Исти ”аргумент” Петровић користи и у покушају да образложи због чега одбацује иконе.

Ни одбацивање Крста, попут других јереси које шире Мирољуб Петровић и други псеудоисторичари, није ништа ново. О томе пише, и људима попут њих се обраћа, Свети Григорије Палама:

”Нису, међутим, само „смисао“ и тајна Крста – божанствени и достојни поклоњења, већ је то и само знамење Крста, Спасоносно Дрво, Царски Скиптар, Божанствени Знак Победе над видљивим и невидљивим непријатељима, јер је знамење Крста свештени и часни Печат који освећује и савршава, од Бога дарована људскоме роду, натприродна и неизречена блага, сакрушујући проклетство и осуду, уништавајући трулежност и смрт, дајући живот вечни и благослов; иако неразумни јеретици у своме безумљу одбацују (такво поштовање Крста Господњега), јер нису разумели значење апостолске молитве (Еф. 3,14), те онда ни не могу да, са свима светима, разумеју „шта је ширина и дужина, а шта дубина и висина“: јер се Крст Господњи јави као оно што објављује свецели домострој Доласка Господњег у телу, као оно што у себи садржи сву тајну тог Доласка, као оно што се простире до свих крајева и као оно што све обухвата – тј. оно што је горе, што је доле, што је около и што је између. Правдајући се изговором због кога би, напротив – када би имали ума – требало да се заједно са нама клањају Крсту, они (јеретици) се одвраћају од Символа Цара Славе, Символа којега Сам Господ, пре него што ће се на њега попети, јавно назива Својим узвишењем и Својом славом. Када дође време Његовога будућега Доласка и Јављања, Њега ће са силом и славом многом предобјавити управо ово Знамење (Крст) Сина Човечијега.

На њему је, будући прикован, Христос умро – говоре (јеретици) – и зато ми не трпимо ни облик (крста) нити (Крсно) Дрво на коме је Он убијен. Међутим, на чему је била прикована наша обвезница (греха), којом смо били обремењени услед преступа везаног за дрво (познања) када се према њему пружила рука Праоца (Адама)? И благодарећи чему је та обвезница била избрисана и уклоњена, чиме смо поново ушли у благослов Божији? На чему сакруши Христос началства и власти духова лукавства, који на основу дрвета преступа загосподарише нашом природом, на чему их потпуно одагна и победивши посрами, чиме смо (изнова) примили слободу? На чему је била разрушена преграда која је растављала и наше непријателлтво према Богу било сакрушено и уништено? И кроз шта смо се измирили са Богом и примили благовест за мир са Богом, ако не на Крсту и кроз Крст? Нека они (јеретици) слушају речи Апостола, који пише Ефесцима: Јер је Он мир наш, (Који и једне и друге састави у једно) и разруши преграду која је растављала… да обадва сазда у самоме Себи у једнога новош човека, стварајући мир: и да помири с Богом и једне и друге у једном телу Крстом, убивши непријатељство на њему (Еф. 2; 14-16). Колошанима он пише следеће: И вас који бесте мртви у гресима и у необрезању тела вашега, оживе вас с Њим, опростивши нам све грехе: избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и беше против нас, и уклони је приковавши је на Крст; разоружавши началства и власти, и жтоса их јавно, победивши на њему (Кол. 2,13-15).

Како, дакле, да не поштујемо и да се не служимо тим божанственим Победничким Знамењем општега ослобођења људскога рода, чија сама појава наводи на бекство, побеђује и посрамљује змију, зачетника зла, објављујући њен пораз и сакрушење, (Знамењем) које прославља и велича Христа, објављујући свету победу Његову? А ако Крсту не би требало указивати поштовање због тога што на Њему Христос умре (као што мисле јеретици) нити, пак, сматрати да Његова крсна смрт беше свештена и спаситељска, зашто се онда, како говори апостол (Павле), управо у смрт Њешву крстисмо! Како да будемо учесници Његовога Васкрсења ако не постанемо сродни Њему и по подобију Његове туге? Осим тога, ако би се ко поклањао (некаквом) знамењу крста на коме не би стајало исписано Христово име, таквом би се, може бити, с правом могао упутити прекор због чињења нечега непотребног, али када пред Именом Исуса Христа приклањају колена сви небесни, земни и преисподњи – а управо то Име коме се клања све Крст носи на себи – какво би онда било безумље не приклањати колена пред Крстом Христовим!?”

Ово је само мањи део текста Светог Григорија Паламе о Часном и Животворном Крсту. О Тајни Часнога Крста је писао и Свети Јустин Ћелијски у ”Догматици Православне Цркве” (5), али и бројни други Свети Оци.

Додајмо још неколико речи Светог Владике Николаја о три врсте крста, јер се један од њих односи и на самог Мирољуба Петровића:

”Кад смо ми, поклоници Гроба Божјега, били на страшној Голготи, видели смо место где је био Крст Господњи. На левој и на десној страни налазе се места где су били крстови двојице разбојника. Свега три крста. Кад смо се спустили у једну пештеру иза Голготе, показали су нам место где је царица Јелена откопала крстове. Она је откопала три крста: крст Христов, крст покајаног разбојника и крст непокајаног разбојника. Свега три крста.

Браћо моја драга, и сада су свега три крста, које људи носе. Један је крст праведника. Други је крст покајаног грешника. Трећи је крст непокајаног грешника. Који је крст најлакши?

Крст означава страдање. Једно је страдање праведника. Друго је страдање покајаног грешника. Треће је страдање непокајаног грешника. Које је страдање најлакше? Најлакши је онај крст, који се носи са вером и надањем. Најлакше је оно страдање, које се држи на крилима вере и надања. Двојица знају зашто страдају, а трећи не зна. Праведник зна да страда по вољи Божјој ради добра других људи и ради свога већег савршенства (као што се гвожђе меће у огањ да од њега постане тврди челик). Покајани грешник зна да страда због грехова својих, страда ради свога очишћења (као што се платно бије и гњечи и трља да би се убелело), страда у овоме свету да не би страдао у ономе. А непокајани грешник не зна зашто страда. Он оптужује свакога само не себе; и он страда без вере и надања. Зато је његово страдање најмучније. Зато је његов крст најтежи.

Ето вам, браћо, три пута. Једним од њих мора се поћи. Ето вам три крста. Један од њих мора се носити у овоме животу. Или крст Христов, или крст покајаног разбојника, или крст непокајаног разбојника. Свега су три крста у животу људском.”

Мирољуб Петровић, нажалост, носи овај трећи крст, иде путем непокајаног грешника и не одступа од њега.

Као што је речено, Адвентисти не поштују ни мошти светих ни иконе. На форуму ”Центра за природњачке студије” један од учесника дискусије је Мирољубу Петровићу поставио следеће питање:

”Мирољубе, како је онда мртав човек који је бачен у Јелисејев гроб и дотакао се Јелисијевих костију ОЖИВЕО ? То значи да ипак мошти побожних људи могу да помогну, исцеле итд. То је записано у Библији:

Кад су једном неки људи сахрањивали једног човека, угледали су разбојнике па су бацили мртваца у Јелисијев гроб и отишли. Кад се мртвац дотакао Јелисијевих костију, одмах је оживео и стао на своје ноге. (2. Цар 13:21)”

На ово питање Петровић даје следећи одговор:

”Поменути случај нема везе са наводним исцелењима која се дешавају код посмртних остатака знаменитих људи. У случају Јелисија, дошло је до ВАСКРСЕЊА мртвог човека, а васкрсење може да учини само Бог.

Када је Исус лечио људе, фарисеји су негирали његова чуда излечења јер су знали да демони могу да утичу на људе да им буде боље, па су Исуса оптуживали да уз помоћ демона лечи људе, и стално су од њега тражили ЗНАК да је Он послат од Бога. Онда је Исус васкрсао Лазара, који је 4 дана био у гробу, и то је био необорив доказ, па су тада фарисеји одлучили да га убију.

Слично је било и са Јелисијем. Њему су се ругали да није Божји пророк, па га је банда уличних разбојника напала, а Бог је послао медведице да растргну ту банду разбојника. Ни то није било довољно да неки прихвате Јелисија као Божјег пророка, па је Бог учинио највеће чудо и васкрсао човека који је пао на Јелисијеве посмртне остатке.

Е сад, треба бити јако теолошки површан и неодговоран па из овог примера извлачити закључак да је обожавање посмртних остатака знаменитих људи угодно пред Богом и да посмртни остаци знаменитих људи могу бити “чудотворне”. Јасно је да су пагани имали култ обожавања мртвих људи (фараони, пирамиде итд), и да је и тај култ ушао у хришћанство.

Према закону датом у Библији, најстроже је забрањено упућивање молитве мртвима, обожавање мртвих предмета (укључујући и посмртне остатке знаменитих људи), обожавање слика (икона) итд, итд, а много тога што је забрањено ради се на местима које многи хришћани називају “светим” и где се наводно дешавају Божја чуда, што је библијски неприхватљиво и што јасно указује на демонска чуда.” (6)

Пре него што дамо коментар овога, наведимо још један пример како бисмо били сигурни да није реч о грешци или изолованом случају.

О поклоњењу моштима Светог Василија Острошког, Мирољуб Петровић пише следеће:

”Дакле, као и у Јерусалиму, у питању је велика брука и срамота која се ради у срцу православља – најстрашнији облик идолопоклонства и ширења физичке и духовне заразе. За разлику од тзв. “светог огња”, на Острогу сам био и видео ста се ради. Људи стоје у великом реду и улазе у малу пећину где стоји изложен леш Василија Острошког, и онда љубе тај леш (који је умотан у неко платно или ћилим). Страшно, стварно страшно. Поред ковчега са лешом седи неки дебели кабадахија од монаха и “заводи ред”. Ја сам ушао на кратко у пећину и изашао.” (7а)

”А Свети Василије је леш, кажете…”, пише један од учесника дискусије на форуму поменутог Центра Мирољуба Петровића.

Петровић на то одговара:

”Што се тиче “нетрулежних моштију”, свако мртво тело се распада, неко брже, а неко спорије. Постоји више спољних и унутрашњих фактора који утичу на брзину распада мртвог тела – количина кисеоника и влаге којем је мртво тело изложено, температура, присуство бактерија и др. Мртво тело које се налази у сувој и хладној просторији, и није изложено ваздуху, спорије ће се распадати. Ако томе додамо и демонски фактор, да ако људи раде нешто неморално, да ће демони бити присутни на посебан начин, онда се неки феномени изгледати људима “чудни”.

Са библијске тачке гледишта, обожавање посмртних остатака људи је потпуно неозбиљно и окултно. У питању је древни “култ мртвих” који је постојао код свих паганских народа и који је, на жалост, ушао у хришћанство. Онда је “пронађен” текст из Библије којим се то оправдава (као што су пронађени текстови и за друге ствари које су ушле из паганства у хришћанство.” (7б)

Најпре ћемо одговор на ово дати речима Светог Владике Николаја из његове књиге ”Вера Светих. Катихизис Источне Православне Цркве”, намењене управо почетницима и неупућенима:

”Шта су свете мошти?

Нераспадљиви остаци светитељских тела, која су показала чудотворну моћ.

Постоји ли пример у Библији који показује чудотворну моћ светитељских моштију?

Постоји, види II Књ. о Царев. XIII, 21.

Да ли обожавамо светитељске мошти?

Не. Ми обожавамо само Јединог Истинитог Бога који даје силу моштима својих љубљених светитеља да их прослављамо, као што су они прослављали Бога, док су били у својим телима.

Да ли приписујемо мађијску моћ моштима и другим свештеним предметима?

Не. То је заблуда незнабожаца. Чудотворну моћ таквих предмета ми приписујемо живоме Богу и Његовим живим светитељима, а никако мртвом предмету.

Закључак

Из св. Писма дознајемо да је свемогући Бог понекад чинио чуда кроз мртве, безживотне ствари, на пример:

Кроз Мојсијев штап (Изл. IV, 2),

Кроз змију од бакра (Бројеви, XXI, 9),

Кроз Јелисејеве кости (II Цар. XIII, 21),

Кроз Христове хаљине (Мат. IX, 20),

Кроз иловачу и бању Силоамску (Јн. IX, 7),

Кроз сенку св. ап. Петра (Дела ап. У, 15),

Кроз марамице и убрусе св. ап. Павла (Дела ап. XIX, 12).

Стога нема сумње да је Господ Бог чинио чуда и кроз свети Крст, свете иконе и свете мошти.

Ова чуда треба схватити као милост Божју према немоћним и напаћеним људима; као Божје сведочанство да је Он свуда присутан, живи Бог, који све види па види и наша дела, а исто тако чуда су Божја опомена да уколико их више видимо утолико треба чвршће да верујемо у Њега с љубављу и страхом и да утолико више управљамо свој морални живот према Његовим заповестима. Иначе, постоји опасност да и ми будемо осуђени с оним Јеврејима у чијем је присуству Исус „чинио толика чуда, али нису веровали у Њега” (Јн. XII, 37). Стога је Господ рекао: „Да нисам међу њима чинио дела која нико не чини, не би греха имали: а сад и видеше и омрзнуше мене и Оца мога.” (Јн. XV, 24).”

Међутим, као што смо видели, Петровић Божија чуда учињена кроз светитеље, свете мошти, иконе и друге предмете назива ”демонским чудима”. Нема сумње да се ова Петровићева хула односи и на саме Свете Апостоле који ”чинише многа чудеса и знаке у Јерусалиму.” (Дап. 2, 43).

Додајмо на ово и неколико реченица Светог Јустина Ћелијског, из његове Догматике:

”Светост Светитеља, светост и њихове душе и њиховог тела је од њиховог благодатно-врлинског живљења у богочовечанском телу Цркве Христове. Таква светост обухвата целокупну личност човекову: сву душу и тело, све што улази у тајанствено устројство човекова бића. Светост Светитеља се не задржава само у души њиховој, већ се неминовно распростире и на тело њихово, те је у Светитеља свето и душа и тело. И ми, побожно поштујући Светитеље, поштујемо целокупну личност њихову, не раздељујући при томе свету душу од светог тела. Отуда је побожно поштовање светитељских моштију природан саставни део побожног поштовања и молитвеног призивања Светитеља. Све то сачињава један недељиви подвиг, као што душа и тело сачињавају једну недељиву личност светитељску. Очигледно, Светитељ за живота на земљи непрекидном и једнодушном благодатно-врлинском сарадњом душе и тела свог, постиже светост личности своје, испуњује и душу и тело благодаћу Светога Духа, и тако их претвара у сасуде светих тајни и светих врлина. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодати.” (8)

Рецимо неколико речи и о Петровићевоj jeреси иконоборства.

Иконоборство је била јерес која је захватила Цркву најпре у првој половини VIII века а затим, по други пут и у првој половини IX века.

Ова јерес је свој основ имала у неразликовању иконофилије (поштовања икона) и иконолатрије (обожавања икона), односно њиховом поистовећивању, управо као што то ради и Мирољуб Петровић. Резултат таквог става имао је за последицу уклањање икона из храмова и других места где су биле истакнуте, њихово уништавање (отуда и термин иконоклазам, од είκονοκλάστης – уништавалац икона) и прогон хришћана који су се томе противили и устајали у одбрану икона.

Први државни указ против икона 726. године издао је цар Лав III Исавријанац, иконоклазам је наставио и његов наследник, Константин V Копроним а противник икона је био и Лав IV Хазар.

Након смрти Лава IV Хазара његова супруга, царица Ирина, заједно са новоизабраним патријархом Тарасијем сазива 787. године Седми васељенски сабор у Никеји. 

У оросу овог Сабора каже се, између осталог, следеће:

”Ми се држимо неизменљиво свих Црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве.

Пошто је то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве – јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој – одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе – које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала – у светим Божијим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима: икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама, тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости, као што је то био побожан обичај и у древних (Хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан.

Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: “Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена” (Соф 3,14-15; Вар 3,13).

Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују Црквена предања и измишљају неку новину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног крста или живописање икона или свете мошти мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима – (за такве), ако су Епископи или клирици, наређујемо да се свргну, а ако су монаси да се одлуче од Причешћа.”

Почетком IX века иконоборство поново оживљава. Међу иконоборцима су се овога пута нашли Цар Лав V Јерменин као и цареви Михаило II и Теофило, све док царица Теодора и патријарх цариградски Методије нису коначно васпоставили поштовање светих икона 843. године. Ову Победу Православља прослављамо од тада сваке године на самом почетку Васкршњег поста, у њену прву недељу.

Један од оних који су устали у одбрану поштовања икона био је и Свети Јован Дамаскин, због чега  је у време цара Лава Исавријанца, иконоборца, био оклеветан код калифа, по чијој наредби му је била одсечена десна рука. Након молитве пред иконом Пресвете Богородице, одсечена рука му је срасла и оздравила. Међу његовим делима значајно место заузимају и ”Апологетска слова против опадача светих икона” где, између осталог, каже:

”И заиста, ако бисмо ми правили слику (икону) невидљивог Бога, грешили бисмо, јер је немогуће изобразити оно што је бестелесно и без облика, невидљиво и неописиво. Ако опет правимо слике (иконе) људи и сматрамо их за богове и као боговима им служимо, стварно безбожно радимо. Међутим, ми ништа од свега тога не чинимо. Јер то није грех ако сликамо икону Бога који се оваплотио и јавио телесно на земљи н по неизрецивој доброти поживео са људима, и примио на себе природу и тежину и облик и боју тела.” (9)

Мирољуб Петровић има благонаклон став и према Јеховиним сведоцима, секти која је одавно присутна и у нашој земљи, и која дели нека учења са Адвентистма, са којима их ставља у исту раван.

”Па зашто је настао протестански покрет?”, поставља Мирољуб Петровић реторичко питање и наставља: ”Између осталог је настао због богохулних тумачења Библије, обожавања посмртних остатака знаменитих људи, и др. Тај покрет је настао као побуна против онога сто је радила римска црква. Данас је и тај покрет девалвирао многе добре ствари које је имао, тако да данас међу протестантима, од званичних заједница, само Јеховини сведоци и адвентисти (суботари) не верују у бесмртност душе, а сви остали верују, што значи да свим тим осталим заједницама теологија дозвољава да упућују молитве мртвима и да сутра поверују да се приказала “Девица Марија”, “Свети Петар” и други, када демони буду симулирали мртве знамените људе.” (10)

Наведимо део онога што о Јеховиним сведоцима пише Зоран Луковић у књизи коју смо поменули.

”Јеховини сведоци су једна од најбројнијих, најраспрострањенијих и најдисциплинованијих секти у свету.

То су верници који друге људе гледају или као демоне или као потенцијалне јеховисте. У својим богомољама-скупштинама, јеховисти уче своје учење, али уче и како да поучавају, тј. како да преносе и шире своје учење. Унутар секте, вође бесомучно терају полазнике да проповедају 100 сати месечно, а проповедници то чине 9 сати дневно. Овако војнички обавезно проповедање без животности, вере, без потврде личним радом и делом даје проповеди које су бесмислене и које постају супротност самима себи.  Међутим, апокалиптично стање о којем проповедају учитељи и вође, ратови, болести, несреће наговештавају скори долазак Исуса Христа други пут на Земљу, па се самим тим наглашава потреба за већом дисциплином, ревношћу и проповедањем. Неретко се тако психички слабији припадници Јеховиних сведока доводе до параноје, различитих страхова и тешких фрустрација, па и до тежег душевног обољења. Такође, имамо чак забележене случајеве напрасних самоубистава чланова Јеховиних сведока, који претходно нису имали дијагнозу о евентуалним психопатолошким поремећајима.

Учење Јеховиних сведока јесте смеса свих јереси осуђених на свих седам Васељенских сабора.”

Осим тога, Луковић пише и следеће:

”После података о адвентистима/ суботарима, Јеховиним сведоцима, мормонима и пентекосталцима,  потребно је навести податак који је веома важан са безбедносног аспекта. Наиме, по подацима који су из добијени Грчке, централе ове четири секте налазе се у САД, где су повезане са америчком обавештајном службом ЦИА и Саветом за националну безбедност САД.(подвлачење је моје, Д.М.)”

Од више примера погубног деловања секти које наводи Луковић, а који потичу из полицијске праксе, навешћемо само један.

”Славица и Илија венчали су се као адвентисти. Заједно су држали цвећару, преко дана вредно радили, а увече су тумачили Библију или су се дружили са својим истомишљеницима. Децу нису имали. У свој храм ишли су, наравно, редовно. Суботом су празновали. Проблем је настао кад су испоруку цвећа преузели неки нови људи. Наиме, претходни су уредно, по договору, цвеће испоручивали петком, а ови нису могли никако другачије осим суботом или недељом, „Онда,  молим вас, нека буде недеља”, инсистирао је Илија. „У реду, мада може да се деси да неки пут буде и субота”, одговори један од достављача, који су се заиста и трудили да поштују жељу својих муштерија. Ипак, с времена на време наишли би и суботом. Илија је тада увек одбијао да прими пошиљку. „Али, господине, ми ћемо унети цвеће. Ви само потпишите доставницу.” „Не долази у обзир”, одговарао је домаћин. Временом је Славица попустила и приликом једне доставе недељом предложила је да се ови најаве ако долазе у суботу. Она би се побринула да Илија тада не буде код куће. Тако је и било, али муж је зато сазнао и дошло је први пут до тешке свађе. Славица је наставила по своме и тако после неког времена зарадила и батине од мужа. Ни то није помогло. Видевши да жену не може да „преваспита”, Илија се обесио. „Боље да не живим оваквим животом…”, писало је измећу осталог у опроштајном писму. То се десило 1995. у Панчеву,” пише полицијски официр и струшњак за секте Зоран Луковић.

Као што је раније речено, адвентисти су према православнима прозелитски оријентисани.

Социолог Драган Тодоровић, са Филозофског факултета у Нишу, о прозелитизму, који назива и ”куповином душа”, пише следеће:

”Прозелитизам (гр. prosēlytos = запаљеност, занесеност новопримљеном вером – од pros-ēlitos = онај који је прешао у другу веру, обраћеник) означава “настојање око прикупљања што већег броја нових следбеника неке вере и доминантно се везује за хришћанство и ислам”. Одређује се и као “пропаганда у циљу обраћања у своју религију сљедбеника других религијских учења”, а прозелит као “особа која је из једне вјерске заједнице прешла у другу и која настоји да добије што више нових присташа”.” (стр. 20)

У циљу обраћања верника Српске православне цркве у своју јерес, Мирољуб Петровић се користи подлим и нечасним поступцима. Како би што већи број њих преварио Петровић се представља као православац (11) а поврх свега је и једној од својих књига, написаних управо у ту сврху, дао наслов ”Православље за почетнике”. (12)  

С обзиром да је поменута књига обимна и да у њој готово да нема реченице у којој нису изнети ставови супротстављени православном учењу, изабрали смо насумично свега неколико примера које ћемо, колико је то могуће, кратко прокоментарисати.

Наравно, у књизи нема ни помена о Пресветој Богородици и светитељима, из разлога које смо претходно навели али је зато значајан простор посвећен ономе што Петровић сматра ”здравом исхраном”.

Тако, Мирољуб Петровић пише: ”Анђели су такође створени „по Божјем обличју”, што значи да као и људи могу да бирају између добра и зла – да ли ће прихватити законе живота и нап ретка, или пут самоуништења.” (стр. 21-22)

Да видимо сада да ли је ово тачно и да ли је у складу са учењем Православне Цркве.

”Свети Григорије Палама, говорећи о Христовом крштењу у реци Јордан и објашњавајући зашто „тајна сазданог и пресазданог човека разоткрива тајну Пресвете Тројице” пише да се то не дешава  само зато што је једино човек посвећеник и земаљски служитељ [поклоник] Пресвете Тројице, него и зато што је он једини [саздан] по Њеном образу. Чулне и бесловесне животиње поседуiy само живототворни дух, а он не може постојати сам no себи; оне немају ни ум [νοῦς] ни реч [„слово”, словесност, разум, ]. Анђели и арханђели имају и ум и реч, јер су и умни и словесни, али немају живототворни дух, с обзиром да немају тело које би тај дух оживотворавао. Будући, дакле, да човек поседује ум, разуум [словесност, реч, логос, λόγος ] и живототворни дух који даје живот телv са којим је свезан, једино је он образ триипостасне природе” (св. Григорије Палама, 60. беседа, Е.П.Е. 512),” пише митрополит Јеротеј Влахос ‘у ”Православној психотерапији”. (13)

Даље, Мирољуб Петровић пише следеће: ”Место на планети Земљи, на којем је човек у почетку живео, названо је „Еденски врт”, а Божји план је био да човек вечно живи. Човек је тада имао много веће потенцијале од оних које има данас, у сваком погледу; могао је да посећује друге светове у свемиру где живе друга створења, имао је много развијенија чула, као и могућности опажања, учења и памћења.” (стр. 24)

Овде већ видимо очигледну Петровићеву лаж и измишљотину, јер у Светом Писму Старог Завета на које се он толико позива и на чије изучавање упућује друге, не постоји ништа из чега би могао да се изведе закључак о стварању других светова и створења у свемиру. Ово је познато свакоме ко је читао Књигу постања.

”У почетку, кад још не беше дана ни времена, створи Бог небо и земљу. Под небом се разуме свет невидљиви духовни, – бестелесни духови, обдарени разумом и слободном вољом, који се зову анђели, и њихово место живљења; а под земљом – свет видљиви, вештаствени.

Земља беше без обличја и пуста. То је вештаство, које није имало одређена облика, особине и граница, није било утврђено на одређеном темељу. Над овим невидљивим вештаством дизаше се животворни Дух Божји и уливаше у њега творачку и живоносну силу.

И рече Бог: „нека буде светлост“, и би светлост. Бог растави светлост од таме; светлост назва дан, а таму – ноћ. Отпоче рачунање времена: би вече и би јутро, – дан први.

Потом рече Бог: „нека буде свод посред воде. “ И би тако: створено прво вештаство света растави се на многа тела небеска, и међу овим телима образоваше се отворене просторије неба ваздушастога и звезданога, у којима се она тврдо држе: са чега се небеске просторије и називају свод. И би вече, и би јутро, – дан други.

У трећи дан рече Бог: „нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже сухо“. Тако, дакле и би. И сухо назва Бог земља, а зборишта водена назва море. Опет Бог рече: „нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе и дрво родно“. И појави се на земљи трава, биље, што носи семе, и дрвета родна.

У четврти дан Бог рече: „нека буду видела на своду небеском да обасјавају земљу“. И гле, светлост, створена у први дан, усредсредила се у одређеним местима, и на своду небеском појавише се сунце, месец и звезде.

У пети дан, на реч Божју, земља произведе све живе душе што се мичу и рибе, и птице полетеше над земљом. И благослови их Бог, говорећи: „рађајте се и множите се и напуните воду по морима, и птице нека се множе на земљи“.

У шести дан, на реч Божју, земља произведе стоку и ситне животиње и звери земаљске. Кад се на земљи појавише жива бића, Бог створи човека, – мужа и жену. И виде Бог све што створи, и нађе да је све врло добро. И би вече, и би јутро, дан шести.

У седми дан Бог почину од дела стварања, то јест није стварао ништа ново: зато је дан тај назван субота, што значи одмор. Господ благослови тај дан и освети га, и поста субота празник људима, свештени дан у спомен створења света.” (15)

Овако протојереј Димитрије Соколов у ”Библијској историји” сажето препричава стварање света према опису датом у Књизи постања.

Издвојићемо као кључне речи и поновити још једном следеће речи: ” У седми дан Бог почину од дела стварања, то јест није стварао ништа ново.‘‘

О ванземаљцима смо већ писали у вези са јеретичким учењем Горана Шарића, па нећемо понављати овде. (15)

”Оригинални хебрејски текст нам открива да су људи били голи у смислу да нису носили одећу какву ми данас носимо, него су били „обучени у светлост”. Овај феномен постоји и данас код неких организама који имају могућност да емитују светлост, као што су на пример: инсект свитац, неке рибе и медузе. Код ових организама су у функцији одређени гени који стварају посебан ензим за стварање светлости.

Први људи, са својим много већим потенцијалима, имали су могућност да преко коже емитују светлост (на хебрејском језику се речи „кожа” и „светлост” исто изговарају – хебреј ска реч„ ор” означава и једно о друго),” пише даље Мирољуб Петровић. (стр 25 26)

Овде наилазимо на још један плод погрешног тумачења и фантазије Мирољуба Петровића. И у вези са овим је довољно погледати Књигу постања да би се видело да је реч о измишљотини. Како у Књизи постања нема ни помена о светлећим људима, следствено томе ни код Светих Отаца не можемо наћи било шта од онога о чему пише Петровић.

 Свети Јован Дамаскин у ”Тачном излагању православне вере” подробно пише о човеку и његовом телу али нема ни трага о било каквим ензизмима за стварање светлости. (16)

Ни у тумачењу Старог Завета Јефрема Сирина, који је сасвим сигурно боље познавао хебрејски језик од Мирољуба Петровића, не налазимо било шта од Петровићевих фантазија. (17)

Код Светог Јустна Ћелијског, у Догматици, о човековом телу читамо ово: ”Што важи за душу, важи и за тело првих људи. Створено Богом, и оно је било безгрешно, бестрасно, а са тим и слободно од болести, страдања и смрти. Са таквом душом и таквим телом човек је могао несметано и радосно постићи циљ живота који му је Бог поставио.” (18) Дакле, ни речи о било каквим ензимима и емитовању светлости.

У Петровићевој књизи у вези са тим налазимо и следеће: ”Жена је поверовала у ову лаж и конзумирала забрањени плод, а затим уверила мужа да и он то учини. Ситуација се одмах драматично променила јер су људи видели да њихова кожа ви ше не емитује светлост и уочили су да су голи, па су брзо своје тело покрили најближим лишћем.

Наиме, у тренутку конзумирања забрањеног плода дошло је до покретања генетских механизама који су код човека узроковали престанак емитовања светлости преко коже, а оно што је много важније, покренути су механизми да човек почне да стари и умире. У исто време, комплетан биљни и животињски свет, који је створен само због човека и за човека, такође је претрпео драматичне промене јер су и код њих били покренути одређени генетски механизми који су унапред били успостављени (али у почетку неактивни) у случају дадође до побуне човека.” (стр. 28-29)

Након овога можемо да изведемо закључак о очигледној опчињености Петровића идејом да су први људи, прародитељи Адам и Ева, светлели, јер не само да о овоме пише на више места, него као главну последицу прародитељског греха види управо престанак емитовања светлости преко коже. Уместо да као кључну последицу види нарушавање односа човека према Богу, Петровић као последицу види нарушавање фиктивне (измишљене) функције организма (способност да емитује светлост).

Наравно, у Књизи постања (1Мој. 3) нема помена ни о каквим генетским механизмима код Адама и Еве, нити код биљног и животињског света. Ово је само један од небројених примера колико дубоко може да падне човек ума помраченог гордошћу и са уверењем да сам и само уз помоћ сопственог разума и дискутабилног познавања хебрејског језика може да тумачи Свето Писмо.

”Грех наших прародитеља је бескрајно важан и судбоносан поступак, јер је њиме поремећен сав Богом прописани однос човека према Богу и према свету. До пада сав се живот наших прародитеља заснивао на богочовечанском поретку који је Бог прописао. По том поретку: Бог је био све у свему, и наши су прародитељи то са радошћу осећали, сазнавали и примали; Бог им је непосредно откривао своју вољу, и они су јој се свесно и добровољно покоравали; Бог их је руководио у свему, и они су Му свим бићем свесно и радосно следовали. Падом су наши прародитељи нарушили овај богочовечански поредак живота, а усвојили супротан овоме који би се могао назвати ђавочовечански и ђавоцентрични. Јер су добровољним прекршајем заповести Божје први људи објавили да желе достићи божанско савршенство, постати „као богови“ не помоћу Бога већ помоћу ђавола. А то значи: мимо Бога, без Бога, против Бога.

Уствари, грех наших прародитеља значи одбацивање од стране човека Богом одређеног циља живота: уподобљавање Богу, – и замењивање тога уподобљавањем ђаволу,” пише Свети Јустин Ћелијски у ”Основном богословљу”.

О последицама по тело Преподобни Јустин Ћелијски пише:

”Због присне и тесне везе душе са телом првородни грех је произвео растројство и у телу наших прародитеља. Последице греха по тело њихово биле су: болести, патње и смрт. „Из греха су се као из извора излиле на човека болести, невоље, страдања“. Грехом је тело изгубило своје првобитно здравље, невиност и бесмртност и постало болешљиво, порочно и смртно. До греха оно је било у савршеној хармонији са душом; од греха та је хармонија престала, и настао је рат тела са душом. Као неминовна последица првородног греха јавила се смрт тела, јер је грех унео у тело разорно начело болести, немоћи и трулежи.

Грехом су наши прародитељи пореметили свој Богом прописани однос према видљивој природи: истерани су из раја, изгубили су у многоме власт над природом, и земља је постала проклета због човека: почела је рађати трње и коров.

Пошто сви људи воде порекло од прародитеља, то је првородни грех путем наслеђа прешао на све људе. Стога је првородни грех у исто време и наследни грех. Примајући од прародитеља људску природу, сви ми примамо њом пропадљивост, слабост, греховну исквареност и смртност.”

Дакле, промене у телу долазе као последица присне везе са душом а не активирања генетских механизама.

У Петровићевој књизи можемо да прочитамо и ово: ”Човек не може у потпуности да разуме процесе који постоје у Божанском Бићу, што и није толико важно. Важно је знати да је човек створен „по Божјем oбличју”, али једно је човек (створење),а друго је Бог (Створитељ). Добра аналогија је „писац – књига”. Можемо рећи да је књига написана „по обличју писца”, и када читамо књигу можемо да видимо многе карактерне особине писца. Али, једно је писац, а друго је књига. Књига има странице, слова, корице и др., а писац има срце, мозак, бубреге и др.” (стр. 45-46)

Овај пример показује колико је, заправо, теолошко знање Мирољуба Петровића оскудно, иако се представља као врхунски познавалац Библије.

Када је реч о бићу Божијем, не можемо говорити о процесима него о суштини и особинама (својствима).

”По богооткривеном учењу Цркве, Божје биће својом суштином недоступно је разуму људском, али је донекле доступно кроз своја својства. По најунутрашњијем бићу свом Бог не може бити предмет људског посматрања, расуђивања и закључака, јер живи изнад сваке људске мисли и мислимости уопште. Но једном страном свог надмислимог бића Бог је отворен према духу људском, и човековом сазнању утолико доступан уколико је мислени орган човеков способан за богопознање. То је она страна бића Божјег која се у видљивом свету пројављује кроз разна својства Божја, као што су: љубав, правда, светост, свемогућство, доброта, премудрост и др., и на тај начин објављује у видљивом облику своја унутрашња невидљива својства, по којима се донекле може судити о његовом унутрашњем бићу. Под својствима Божјим ваља разумети оне искључиво божанске особине, које Бога чине Богом и издвајају Га од свих осталих бића.

За правилно богопознање од огромне је важности правилно одговорити на питање: какав је однос између својстава Божјих и најунутрашњије суштине бића Божјег; уколико су својства стварни изрази бића Божјег; какво је оно у себи и по себи? И Свето Писмо и Свето Предање одговарају: да су својства Божја стварни изрази бића Божјег, али собом не дају сву дубину бића Божјег. …

У духу људском разликујемо биће духа и силе духа, тј. дух у његовој недељивој, органској целини, и пројаве духа: разум, вољу, осећање; аналого томе, можемо у Богу разликовати биће Божје и силе његове. Према томе, најзгодније је разврстати својства Божја на својства бића Божјег и на својства сила његових, тј. ума, воље и осећања. Пошто биде Божје сачињава заједничку принадлежност сила, то се својства бића Божјег могу назвати општим својствима, а својства ума, воље и осећања — посебним својствима Божјим. Према томе, општа својства бића Божјег била би: самобитност, неизменљивост, вечност, свудаприсутност, духовност. Посебна својства ума Божјег јесу: свезнање и премудрост, — воље: слобода, свемогућство, светост, правда, — осећања: блаженство и љубав,” пише Преподобни Јустин Ћелијски у Догматици (I том).

И пример са писцем и књигом показује Петровићево незнање, а како се тиме дотиче и самог циља и смисла живота православног хришћанина неопходно је да дамо одговарајуће објашњење.

Човек је створен не само по образу (лику) него и по подобију Божијем (κατ’ εικόνα ήμετέραν και καθ’ όμοίωσιν) како читамо у Књизи постања (1Мој. 1,26).

Узмимо, када је реч о образу и подобију, део објашњења која даје Свети Јустин Ћелијски у првом тому своје Догматике:

”Сва непролазна вредност, незамешьивост и драгоценост душе долазе од њене боголикости, тј. од тога што је човек саздан по лику Триипостасног Бога. Душа је драгоценија од свега створенога, вели свети Макарије Велики, јер је једино човек саздан по образу и подобију Божјем[27]. Боголикост душе састоји се у одражавању првообраза Божјег у богообразној души човековој: Бог је свесавршена духовност, првообраз духовности, душа је одражај те духовности; Бог је свесавршени Ум, ум човеков је одражај тога Ума; Бог је свесавршена Слобода, слобода човекова је одражај те Слободе; Бог је апсолутна Вечност, првообраз Вечности, бесмртна душа јесте одражај те Вечности; Бог је свесавршена Светост и Доброта,способностдушечовековезасветостидоброту јесте одражај те Светости и те Доброте; Бог је врховни господар и управитељ свега, човекова способност владања природом одражај је тога. Уопште, све карактеристичне црте Божанства, по учењу светог Григорија Ниског, садрже се на известан начин у боголикој души човековој. … Али при свој сличности која постоји између Бога и онога што је створено по образу Божјем, постоји у исто време и велика разлика међу њима, јер док је Бог нестворен, неизменљив и увек исти, дотле створена природа не може постојати без промене.”

”Поставља се питање: где се и у ком делу човекова бића налази боголикост? Одговарајући на ово питање свети Епифаније вели да Црква верује и исповеда, да је човек уопште створен по лику Божјем, али не одређује у коме се делу човекова бића налази та боголикост. Други Оци и Учитељи Цркве дају разне одговоре по овоме питању, али та разлика не иде дотле да би они противречили један другоме или основном богооткривеном учењу,” пише даље Свети Јустин.

Наведимо као пример одговор Светог Григорија Паламе на ово питање.

”Човек је саздан по образу [икони,лику] Божијем. Тај образ се свакако не односи на тело, него углавном и превасхолно на душу. … Могли бисмо уопштено рећи да је душа образ Божији. Како је Бог Тројичан – Ум [Нус], Слово [Логос] и Дух [Пневма], исто тако и човекова душа има три силе: ум [нус], реч [логос] и дух (св. Григорије Палама, „Добротољубље”, 4. том, 145-146),” пише митрополит Јеротеј Влахос наводећи учење Светог Григорија Паламе о образу Божијем у човеку.

Додајмо још речи Светог Јустина Ћелијског о подобију (το καθ’ όμοίωσιν):

”Бити по образу Божјем нама је својствено по првом нашем стварању, али постати по подобију Божјем — зависи од наше воље. И то што зависи од наше воље налази се у нама само као могућност; а стичемо га стварно помоћу наше саморадње. Да Господ, намеравајући створити нас, није претходно казао: да створимо човека… и по подобију, и да нам није даровао могућност да будемо по подобију, ми не бисмо могли својим сопственим силама постати подобии Богу. Ми смо при стварању добили могућност да будемо подобии Богу. Али, давши нам ову могућност, Бог је препустио нама самима да изграђујемо своје подобије с Богом, да би нас за наш подвиг удостојио пријатне награде, да не би били слични безживотним сликама које праве живописци. …

Облагодаћеним умом својим удубљени у библијску повест о стварању човека, свети Оци уче: да се το κατ’ εικόνα налази у самој природи душе човекове, у њеном разуму, у њеној слободи, у њеној осећајности, а το καθ’ όμοίωσιν — у правилном развићу и богоцентричном усавршавању свих психофизичких својстава бића човекова, тј. у уподобљавању Богу кроз све мисли и дела, речи и осећања, намере и жеље. … Пошто је Бог створио човека по образу своме и дао му могућности дасе уподобљава Њему, Он је, самим тим, одредио и циљ човековом постојању. У тајанственој суштини свог бића човек носи богодани циљ живота свог и средства за његово остварење. Образ Божји у човеку је реална сличност образа са Првообразом, а подобије циљ човековог живота, по коме се човек у свему има уподобити Богу као своме Првообразу. Нови Завет је сав у тој мисли: циљ је човекова постојања да сву садржину, сва својства бића свог уподоби Богу, да постане савршен као што је Бог савршен, да постигне обожење (Φέωσις) целокупне природе своје заједничарењем у Божјој природи. Поступним уподобљавањем Богу кроз веру, љубав, наду, молитву, пост, кротост, смиреност, богољубље, братољубље и остале добродетељи човек у ствари поступно доживљава све веће и веће блаженство, учествује у њему свим бићем својим, због чега и прославља Бога, Творца и Спаситеља свога. Отуда подобије Божје као циљ човекова постојања значи: даноноћно усавршавање себе Богом и по Богу, служење Богу, прослављање Бога, блаженствовање у Богу,” пише свети Јустин Ћелијски.

Мирољуб Петровић даље пише: ”На жалост, и после Исусовог васкрсења, јеврејске религиозне вође су уз помоћ окупатора (Римљана) задржале примат код јеврејског народа, тако да је пропао план о успостављању слободне државе Израел у којој би Бог био цар. Из тог разлога, Бог је применио алтернативни (тежи) план за промовисање својих закона целом човечанству – сви Јевреји су били расејани по целом свету, укључујући и оне који су прихватили Исуса Христа, и у земљама где су расејани требали су својим животом да буду видело незнабожачким народима са којима суживели.” (стр. 51)

И овде видимо како Петровићево погрешно тумачење. Да ли је оно плод незнања или других фактора мање је важно.

У трећем члану Символа вере каже се да је Христос: ”…ради нас људи и нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек,” тако да свако ко је читао Символ вере зна да се Спаситељ није оваплотио и васкрсао ради ”успостављања слободне државе Израел у којој би Бог био цар”.

Нешто боље познавање црквене историје и Јеванђеља нам помаже да разумемо одакле долазе оваква Петровићева тумачења:

”Читав ток суђења био је сасвим конфузан, јер старешине нису могле да нађу разлог да оптуже Исуса. Након неуспеха са лажним сведоцима, Кајафа је посгавио кључно питање: Јecи ли ти Mecиjа, Син Благословеног. Ово питање је требало да испровоцира Исусов одговор, који би га показао као бунтовника против римске власти, јер је владало опште уверење да Месија – Син Божији треба да  подигне устанак против Рима. Назив  Месије у то време у Израиљу имао је, дакле, већином политички и војни, а не толико верски призвук, и њиме се није угрожавао интегритет јединог Бога. Син Благословеног је такође предањски назив за Божијег помазаника и no тадашњем јеврејском схватању није обавезно означавао суштаствено синовство Божије. Међутим, Исус не само да  признаје да је Месија (Христос), већ додаје речи које су изазвале ужас првосвештеника. Наиме, речи: који ceди са десне стране силе и долази на облацима небеским, односе се искључиво на Божанство и показују да Исус није био политички Месија, већ истински Син Божији и сам Бог (4 Мој. 10,34; Пс. 104, Ис. 19. 1). Ипак, Синедрион није имао право да осумњиченог осуди на смрт и било је сасвим неизвесно да ли he непредвидљиви Пилат пристати да Исуса казни смрћу само због тога што је себе назвао Сином Божијим, јер по римском закону то није било кажњиво, осим у случају када је неко веровање подривало темеље државе, односно апсолутне власти и божанства императора. Зато ће јеврејске старешине, видевши Пилатову неодлучност, посебно инсистирати на оптужби за подривање римске власти оптужујући Исуса да заводи народ, брани плаћање пореза hecapy и себе назива царем (уп. Лк. 23,2),” пише некадашњи настојатељ манастира Високи Дечани и игуман, а данас епископ Рашко-призренски, Теодосије (Шибалић). (20)

Као што видимо, Петровић овде негира свемогућство као једно од својстава воље Божије, тврдећи како је Богу пропао план.

”Свемогућство (παντοδυναμία) је својство Божје којим Бог остварује све што је угодно његовој пресветој, предоброј и премудрој вољи. Свемогућство је Божје у апсолутној хармонији са свима осталим својствима Божјим, и дејствује из њих, кроз њих, и са њима, а никако без њих или против њих. Отуда Бог чини све што може хтети својом савршено светом, савршено добром, савршено праведном, савршено мудром, савршено неизмешьивом природом,” пише Свети Јустин Ћелијски у првом тому Догматике Православне Цркве.

Мирољуб Петровић износи и јеретичка учења о души:

”Дакле, већина људи верује, јер је погрешно научена, да након човекове смрти „човекова душа иде код Бога на небо” и да ми са том душом „можемо да комуницирамо”. Али, како можемо знати шта се дешава са човеком након његове смрти? Можемо знати једино ако нам Бог то открије. Бог нам у Библији јасно каже да се човек након смрти налази у несвесном стању које се описује као „спавање”, и у том стању човек остаје све до тренутка васкрсења. Са умрлим човеком није могуће комуницирати. (…) Треба истаћи да је правилно разумевање одговора на питање „Шта се дешава са човеком након његове смрти?” веома важно да би се човек охрабрио и уверио у предивна обећања која Бог даје човеку везано за живот после смрти. Наиме, спавање је најбољи опис онога што се дешава са човеком након његове смрти, па све до васкрсења. Ево једне добре аналогије. Замислимо да смо легли да спавамо у 10 сати увече и да смо се пробудили у 7 ујутру (спавали смо 9 сати). Ако нисмо ништа сањали, наш сан од 9 сати је прошао као један тренутак- када смо се ујутру пробудили, прво чега смо се сетили јесте тренутак када смо легли да спавамо претходне ноћи. Није важно да ли смо спавали 5 сати, или 7 сати, или 10 сати – за нас тај период спавања увек представља само један тренутак (ако нисмо ништа сањали).

Исто се дешава са човеком приликом смрти – у тренутку смрти он „заспи” и „спава” све до тренутка васкрсења, које је Бог обећао свим људима. Да ли је неко био мртав (спавао) 10 година или 5 .000 година, свеједно је из перспективе оног ко је умро – јер он период смрти доживљава као спавање – као један тренутак.” (стр. 94, 98 – 99)

Осим тога, Петровић каже и следеће:

”Дакле, спој тела и духа животног даје душу или живо биће. Запазимо да Бог приликом стварања човека спомиње три елемента:

1) тело – настало од праха земаљског или тела родитеља

2) дух животни – који долази од Бога

3) душа жива – која настаје спојем претходна два елемента – тела и духа животног (…)

И још једном да поновимо: када спојимо тело и дух животни, добијамо душу. Шта се дешава када раздвојимо даске и ексере? Нема више сандука. Шта се дешава када раздвојимо сијалицу и струју? Нема више светла. Шта се дешава када се раздвоји тело од духа животног? Нема више душе. Дакле, веома је важно да запазимо да душа постоји само док су тело и дух животни спојени. Термин „душа” уствари означава „живог човека” или „живо биће”. Када човек умре, дух животни се одваја од тела и душа не постоји (човек као живо биће не постоји). Из тог разлога није могуће комуницирати са умрлим људима. На жалост, Сотона је успео да увери људе у погрешно разумевање питања стања мртвих и да на тај начин, кроз безбројна наводна појављивања умрлих људи, манипулише великим бројем људи.” (стр. 95, 97-98)

Даље, Петровић учи и о накнадном спајању ”духа животног” и тела: ”у утроби мајке долази до обликовања човека (спој гена сперматозоида и јајне ћелије одређује физичке особине човека), да би касније дух животни, дат од Бога, постао део новорођеног човека”. (стр. 95)

Како питања стварања човека, његовог тела и душе и њиховог међусобног односа, као и загробног живота и васкрсења, спадају у основна питања хришћанске вере, то су се њима Свети Оци опширно бавили током свих векова постојања Цркве. Из тог разлога је непознавање основних чињеница у вези са овим питањима потпуно неприхватљиво и не може имати оправдања. Наравно, када је реч о Мирољубу Петровићу на првом месту се ради о злој намери у виду покушаја да се читаоцима његове књиге јеретичка учења о овим питањима представе као православна. Ипак, и поред тога, очигледно је његово оскудно знање и о овим питањима.

Како би нам само набрајање свих текстова учитеља Цркве на ову тему заузело превише простора, на ове Петровићеве тврдње одговорити са само неколико цитата и поменути неке од радова на ову тему који су доступни и читаоцима код нас, како би они који желе да прошире знање о овим питањима могли да дођу до одговарајуће литературе.

Петровић каже како је ”разумевање одговора на питање „Шта се дешава са човеком након његове смрти?” веома важно да би се човек охрабрио и уверио у предивна обећања која Бог даје човеку везано за живот после смрти,” да би затим, већ у следећој реченици, устврдио следеће: ”наиме, спавање је најбољи опис онога што се дешава са човеком након његове смрти…”. Из овога недвосмислено закључујемо да није реч о обећањима (у множини) него о једном обећању, а то ”предивно обећање”, једно обечање, је – спавање. Ово ћемо, ипак, оставити по страни као мање важно  јер можда за некога и обећање да ће у загробном животу спавати може бити ”предивно обећање”. Међутим, Петровић даље каже да ”када човек умре, дух животни се одваја од тела и душа не постоји (човек као живо биће не постоји),” па се поставља питање како онда нешто што не постоји може да спава? Како Петровић човека дели на тело и ”дух животни” који спојени дају ”душу живу”, логичан одговор би био да спава овај дух.

Наравно, реч је о још једном у низу погрешних (јеретичких) учења посматрано из угла (православне) хришћанске антропологије. Нити се душа може поистовећивати човеком на начин на који то ради Петровић, нити дух са душом.

Не можемо а да и на овом месту не приметимо огромну провалију између Петровићеве таште надувености и високог мишљења о себи, са једне стране, и очигледног и потпуно неприхватљивог незнања, са друге.

Опште је познато да по православном учењу човека чине душа и тело а не од три елемента духа, душе и тела, како учи Петровић, и да су створени у исто време.

”И душа и тело створени су у исто време, а не онако како то пустослови (празнослови) Ориген, да је прво једна, а друга после,” пише Свети Јован Дамаскин у ”Тачном излагању православне вере”.

”Душа у свом постојању не претходи телу, нити тело души, него ово двоје настају истовремено,” пише Свети Иринеј Лионски. (21)

Исто је и када је реч о зачећу.

”Душа је, како смо нагласили, створена када и тело. Исто тако је и „заметак [ембрион] обдарен душом у моменту зачећа”. Душа се, дакле, ствара у тренутку зачећа и она у том часу „дејствује исто онолико колико и тело. Како се тело развија, тако и душа испољава своје енергије [дејства]” (Св. Јован Синајски, „Лествица”, 2. примедба уз 26. поуку у грчком издању ”Лествице”.)”, пише митрополит Јеротеј Влахос у ”Православној психотерапији”.

Наставимо даље са Петровићевим погрешним поистовећивањем духа са душом и душе са човеком што је, нема никакве сумње, једна од последица самосталног тумачења Светог писма својственог протестантима и другим јеретицима (самостално тумачење и јесте први корак у јерес), да бисмо након тога прешли на питање загробног живота.

Из поистовећивања душе и човека происходи и Петровићево учење о смртности душе.

”Реч „душа” једна је „од најсложенијих у Библији и хришћанској књижевности”. „Душа има многа значења и у Светом Писму и у светоотачким списима”… Како запажа професор X. Јанарас, „преводиоци Септуагинте [превод Седамдесеторице, антички превод Старог Завета на грчки] употребили су грчку реч „душа” [грч. „ψυχή”] да би превели јеврејску реч „нефеш”, термин са много значења. Иако се све што поседује живот, свака животиња, назива душом, уобичајено је да се у Светом Писму она односи на човека. Душа је живот који постоји у свакој творевини, као и у биљкама или животињама, али је душа и живот који постоји у човеку, а такође и сваки човек који поседује живот. Душа је, исто тако, и живот који се изражава унутар духовних елемената у нашој егзистенцији, и управо она и јесте тај духовни елемент наше егзистенције,” објашњава митрополит Јеротеј Влахос у поменутој књизи ”Православна психотерапија”.

Даље, митрополит Јеротеј даје више примера за свако од различитих значења термина ”душа”, од којих ћемо издвојити само нека.

”Господ и апостоли употребљавају ову реч да би означили живот. Анђео Господњи је рекао Јосифу, зарученом са Пресветом Богороди- цом: Устани, узми дете и матер Њешву и иди у земљу Израиљеву; јер су помрли они који су тражипи душу Детета (Мт. 2,20), ” пише митрополит Јеротеј о једном од значења овог термина.

”Реч „душа” се, како смо рекли, на другим местима користи да би означила духовни елемент нашег бића. Навешћемо неколико цитата из Светог Писма да бисмо потврдили то становиште. Господ каже Својим ученицима: Не бојте се оних који убијају тело, α душу не могу убити; него се бојте више оног који и душу и тело може погубити у паклу (Мт. 10,28). Људи не могу убити душу, али ђаво може то да учини, што значи да је душа, уколико је лишена Светог Духа, мртва. Ђаво је мртав дух јер није причастан Богу и ту смрт он преноси и у оне који му се придруже,” пише о другом значењу термина ”душа” митрополит.

Коначно, он на трећем месту даје примере у којима се ”душа” поистовећује са (васцелим) човеком: ”Реч „душа” се употребљава и да би означила васцелог човека. Апостол Павле саветује: Свака душа да се покорава властима које владају… (Рим. 13,1).”

О души, али и уопште о човеку, односно души и телу и њиховом односу, пише се у бројним светоотачким списима који су доступни и на српском језику, а нека од њих и у дигиталном формату на интернету. Нпр. у ”Тачном излагању православне вере” од Светог Јована Дамаскина, у спису ”Татијану, кратка поука о души” Светог Григорија Чудотворца, у ”400 глава о љубави”, Светог Максима Исповедника и бројним другим. Такође и код Светог Јустина Ћелијског у његовој ”Догматици” која је доступна и на интернету у дигиталном облику. Корисне информације о овој теми се могу пронаћи и код митрополита Јеротеја Влахоса у његовој књизи коју смо већ помињали ”Православна психотерапија. Наука Светих Отаца”, али и код Жан-Клод Ларшеа у књизи ”Лечење духовних болести. Увод у аскетску традицију православне душе.”. Последња два рада су корисна јер је на једном месту сабрано учење о души већег броја Светих Отаца.

Ипак, осим претходно наведених примера, неопходна су и додатна појашњења како би се боље разумело колико су погрешна тумачења и бесмислене тврдње које износи Петровић.

”Упоређујући душу човека са душом животиње, свети Григорије каже да „животиње поседују душу као енергију, а не као суштину”. „Душа сваке бесловесне животиње јесте живот за тело које оживотворава, животиње не поседују суштину него енергију, будући да зависе од нечега друтог и да не постоје саме по себи”. Будући да душа животиње поседује само енергију, она умире заједно са телом. Напротив, човекова душа не поседује само енергију, него и суштину: „Душа не поседује живот само као енергију него и као суштину, јер живи сама по себи”. Из тог разлога, када пропада тело, душа не пропада заједно са њим. Она остаје бесмртна. Словесна и умна, душа је сложена, али како постоји у односу на друго, она се не усложњава” (св. Григорије Палама, „Добротољубље”, 4. том, стр. 143-144),” пише митрополит Јеротеј Влахос.

”Као што Бог поседује суштину и енергију, тако и душа, која је образ Божији, поседује и суштину и енергију [дејство],” додаје митрополит Јеротеј нешто даље.

Као што видимо Петровић нас, учењем о смрти душе заједно са телом, своди на ниво животиња.

Претходно смо већ писали о томе да је човекова душа, по образу Божијем, тројична, и да је чине ум (νους), реч (λόγος) и дух (πνεύμα). Међутим, Петровић поистовећује душу са човеком а дух са душом, иако је дух само једна од три њене силе а уместо о тројичности душе говори о томе да човека чине три елемента.

”Свети Максим Исповедник у свом учењу износи да душа поседује три силе: „Од душевних сила, једна је која храни и узраста [тело], друга – која изазива маштања и нагоне [афекте], а трећа – разумна и мислена [умна, ноетичка]. Биљке [растиње] заједничаре самоупрвој, у друтој заједно са овом (првом) – неразумне [бесловесне] животиње, а у трећој заједно са прве две – људи” („400 глава ο љубави”, стр. 90). То показује велико човеково достојанство у односу на бесловесне звери. Оно што је претходно речено јасно показује и на који се начин анђели разликују од људи. Због тога се Христос и ваплотио, примивши човечије тело а не анђелско обличје, поставши Богочовек а не Богоанђео,” пише даље митрополит Јеротеј Влахос.

Да појаснимо још, кроз речи Светог Григорија Паламе, на који се начин анђели разликују од људи:

”И заиста, чувствене и бесловесне животиње поседују само живототворни дух, али он није способан да постоји сам по себи, при чему уопште не поседују ни ум (νους) ни разум, тј. реч (λόγος). Бића која су у потпуности изнад чувственог, тј. архангели и ангели, као умна и словесна (разумна) будући да поседују ум и разум (реч, логос), не поседују живототворни дух с обзиром да немају тело које би тај дух оживотворавао. Будући дакле да човек поседује ум, разум (реч) и животворни дух који оживотворава тело, једино је он образ троипостасне природе.” (22)

Када је реч о Петровићевом погрешном учењу о смртности душе одговорићемо цитатом и из списа ”Татијану, кратка поука о души” Светог Григорија Чудотворца:

”Будући да је душа проста и да није састављена из различитих делова, да је несложена и неуништива, из истог разлога мора бити и непропадљива и бесмртна. Осим тога, све што бива покренуто од стране нечега другог и што своју животну силу не добија од себе самог него од онога што га покреће, остаје у таквом стању све дотле, док бива подржавано силом која у њему дејствује; када дејствујуће прекрати своје дејство, прекрати се и оно, будући да га оно покреће. Како душа покреће саму себе, она ника-да не престаје да постоји, јер оно што се само покреће мора увек бити у покрету. Оно пак што се стално креће, никада се не може прекратити; што се не може прекратити, оно нема краја; оно што нема краја је неуништиво, а што је неуништиво, оно је и бесмртно. Према томе, уколико душа покреће саму себе, као што је већ доказано, онда ће, на основу управо изложеног силогизма, бити и неуништива и бесмртна.”

Кроз ових неколико цитата смо назначили колико је ова тема озбиљна и опширна, и колико је оскудно Петровићево знање и погрешна његова тумачења.

Пређимо сада на кратак коментар његовог погрешног учења о загробном животу које се надовезује на ову тему.

Прво, и овде наилазимо на кривотворење које је уобичајено код псеудоисторичара. Наиме, за своју тврдњу ”Бог нам у Библији јасно каже да се човек након смрти налази у несвесном стању које се описује као „спавање”…”, Петровић у коришћеној литератури даје следеће упутнице: ” Библија, Проповедник 12,7; Псалам 115,17; Проповедник 9,5.6.10; Данило 12,2; Јован 11,1; Лука 8,52.”, док за тврдњу да ”у том стању човек остаје све до тренутка васкрсења” даје следећу упутницу: ”Библија, Данило 12,2”.

Међутим, у Књизи проповедниковој на том месту нема ни речи о спавању: ”И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, који га је дао”, као ни у 115. псалму, где се каже: ”Неће мртви хвалити Те, Господе, нити сви који силазе у ад.”

О спавању нема ништа ни у наведеним стиховима девете главе Књиге проповедникове: ”Јер живи знају да ће умрети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио.”(Проп. 9,5),  ”И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је, и више немају дела никада ни у чему што бива под сунцем.”(Проп. 9,6), ”Све што ти дође на руку да чиниш, чини по могућности својој, јер нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у гробу у који идеш.’‘(Проп. 9,10).

О спавању, нити о смрти уопште, нема речи ни у Јеванђељу по Јовану на месту које наводи Петровић,: ”Бијаше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине.”

У Књизи Пророка Данила, на месту које наводи Петровић, помиње се спавање, али не душе: ”И много онијех који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вјечни а други на срамоту и пријекор вјечни.” Слично је и са Јеванђељем по Луки: ”И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава.”

Да је у последња два случаја реч о погрешном тумачењу потврђују нам речи Светог Јустина Ћелијског из његове Догматике (трећи том):

”Смрћу се назива тајанствено раздвајање душе од тела, привремени растанак душе и тела. При томе тело губи животворну силу и предаје се трулежи и распадању, а душа остаје да живи сама у своме бестелесном бићу. Отуда се у Светом Писму смрт назива: одласком душе из тела, спавањем у коме тело заспи, повратком тела у земљу и бесмртног духа Богу.

У Откривењу је на врло јасан и очигледан начин показана и посведочена и смртност тела људског и бесмртност душе људске. Душа људска је бесмртна јер је боголика, јер је саздана по обличју бесмртнога Бога. Добивши дух од Бога, сваки је човек бесмртан душом. Као бесмртан, дух се по смрти тела човековог враћа Богу који га је дао.” (23)

Своје речи да је смрт спавање у коме заспи тело Свети Јустин Ћелијски поткрепљује управо педесет другим стихом, осме главе, Јеванђеља по Јовану, које наводи и Петровић погрешно га тумачећи. Осим тога, Свети Јустин Нови наводи опис истог догађаја (васкрсење Јаирове кћери) и из Јеванђеља по Матеју (Мт. 9, 24) и Марку (Мк. 5, 39), као и дванаести стих једанасте главе Јеванђеља по Јовану, где се говори о Лазаревој смрти: ”Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће.”

У наставку Свети Јустин Ћелијски пише о бесмртности душе:

”Својом бесмртношћу душа људска је једина апсолутна вредност у свету човечанском; на њој се и зида сав богочовечански домострој божанске истине и спасења. Јер да је човек смртан душом, сав би Спаситељев подвиг био утопија и обмана, и хришћани би били најнесрећнији људи, пошто је њихов живот на земљи непрекидно страдање ради вечног живота на небу. Ако је душа смртна, онда нема васкрсења мртвих; нема ли васкрсења мртвих, бесмислен је и Христос и вера у Њега. Спаситељ управо на бесмртности душе људске заснива и могућност и саму стварност васкрсења мртвих, јер се душа не може убити. Душа живи у иловачном телу да по смрти изиђе из њега и уђе у небески свет где вечност царује и влада. Својом причом ο богаташу и Лазару Спаситељ показује да је бесмртна не само праведна душа Лазарева већ исто тако и грешна душа богаташева.” (24)

У ”Основном Богословљу” Преподобни Јустин Ћелијски пише и ово:

”Продужујући у загробном свету живот свим својим бићем, душе располажу потпуном личношћу и самосвешћу: оне осећају, сазнају, схватају, расуђују, и уопште обављају све психичке функције. Очигледан пример за то имамо у Спаситељевој причи о богаташу и Лазару: богаташ види и познаје Лазара и Аврама, осећа муку у пламену, моли за помоћ, сећа се своје браће на земљи и брине за њихову судбу на земљи и у загробном животу; патријарх Аврам живи у блаженству, објашњава богаташу природу раја и пакла, оправдава постојање блаженства и мука у загробном животу, указује на средства спасења.”

Коначно, када су у питању о Петровићеве речи да је ”на жалост, Сотона… успео да увери људе у погрешно разумевање питања стања мртвих и да на тај начин, кроз безбројна наводна појављивања умрлих људи, манипулише великим бројем људи”, навешћемо један пример који јасно показује да овај јеретик и самог Богочовека сматра за Сотону. Реч је о преображењу Христовом:

”И послије шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху.” (Мт. 17, 1-3).

Као што видимо, Петровић нам имплицитно каже да је Христос уствари Сотона који је обмануо људе, односно своје ученике Петра, Јакова и Јована, да су се Мојсеј и Илија наводно појавили и говорили са Њим. Јер, да подсетимо, Петровић, као ни адвентисти уопште, не признаје постојање светитеља што потврђују и термини које, сходно томе, користи када се поведе реч о светима, као што су ”знаменити људи”, ”побожни људи”, ”великани вере” и сл. (25)

Но, ово није први пут да неко, из мржње и зависти, Богочовека назива Сотоном. Учинили су то и фарисеји након што је Христос исцелио ”бјесомучног који бјеше слијеп и нијем”. Чувши то фарисеји су Га оптужили: ”Овај другачије не изгони демоне до помоћу Веелзевула, кнеза демонског.” (Мт. 12, 24).

Из житија Светих су нам познати бројни примери јављања Христа или Богородице а међу њима је и Свети Силуан Атонски, са којим је имао прилике да разговара и Свети Владика Николај Жички и Охридски, који га назива и својим учитељем.

”Пресвета Богородица му се јавила у моменту његове најтеже борбе са страстима и очистила га од нечистих телесних жудњи и помисли. Христос му се јавио и дао му снагу да надвлада земаљске мисли и зле духове”, пише о Светом Силуану Свети Владика Николај. (26)

Осим тога познати и бројни примери јављања Светих, не само монасима и подвижницима него и мирјанима. (27)

Један од најпознатијих примера код нас је јављање Пресвете Богородице девојчици Милојки Јоциж на месту где је касније изгражен манастир Покрова Пресвете Богородице, познатији као манастир Ђунис. (28) Често су јављања Светих у мирјанима у вези са чудесним исцељењима о чему постоје бројна сведочанства. Познато је и јављање тројице јеромонаха: Серафима, Авакума и Мардарија једној благочестивој жени у Медној, код Мркоњић Града, захваљујући чему су, по након што је о томе обавештен епископ бихаћко-петровачки Хризостом (Јевић), и пронађене њихове мошти. О овом догађају, проналажењу и ископавању њихових моштију из земље, снимљен је и документарни филм ”Чудо у Медној”. (29)

Од многих примера поменули смо само ова два верницима Српске православне цркве најпознатија примера.

Коначно, не постоје само сведочанства о јављању Христа, Богородице и Светих, него и небеских сила – анђела и арханђела.

”У Светом Откривењу налази се читав низ сведочанстава о јављањима анђела као стварних, личних бића, која посредују између Бога и људи. Тако, пророк Давид види анђела Господња где по заповести Божјој мори народ; анђео Господњи јавља се пророку Илији и даје му упутства поводом болести цара Охозије; пророк Исаија види шестокрилне се­рафиме где окружују престо Господа Саваота славећи Га, од којих један слеће к њему и жаром се дотиче уста његових говорећи му: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се; пророк Језекиљ види многооке херувиме, који видовито прате сва догађања у васељени; пророку Данилу се неколико пута јавља арханђео Гаврил и открива му будућу судбину његовог народа; пророку Захарији се у неколико махова јавља анђео Господњи и саопштава му вољу Божју. На стварности оваквих јављања анђела људима у Откривењу и заснована је вера људи у анђеле као лична бића и Божје веснике.

Новозаветно Откривење нарочито изобилује појавама анђела и сведочанствима о њима. У историји новозаветног човечанства анђели учествују од самог почетка па све до апокалиптичког завршетка. Ту су измешани анђели са људима као браћа по вери, љубави и нади. Нови Завет се отвара јављањем арханђела Гаврила Захарији са вешћу да ће жена његова, нероткиња Јелисавета, родити сина — Јована Претечу,и јављањем истога Арханђела светој Деви Марији са благовешћу да ће родити Спаситеља света. Приликом Спаситељевог рођења у Витлејему јавља се мноштво анђела који славослове новорођеног Богомладенца. Анђео се неколико пута јавља у сну праведном Јосифу, дајући му потребна упутства. Анђели се јављају и служе Господу Исусу у пустињи пошто је победно кушача. У Гетсиманском врту анђео се јавља Спаситељу и крепи Га. Анђео одваљује камен са гроба Спаситељева. Анђео први објављује Мироносицама благовест да је Господ васкрсао. При Спасовом вазнесењу анђели се јављају Апостолима и објашњавају им тајну вазнесења и другог доласка Спаситељевог. Анђели учествују у животу младе Цркве: анђео се јавља и ослобађа Апостоле тамнице; анђео упућује Корнилија на пут спасења; анђео се јавља апостолу Петру у тамници и изводи га из ње; анђео удара првог црквоборца Ирода који умире изједен од црва;  анђео се јавља апостолу Павлу и објављује да му ваља путовати у Рим пред ћесара. Апокалипсис сав припада њиховим јављањима и дејствима. Све ово очигледно показује да су анђели самостална бића и чудесне личности које учествују у целокупном новозаветном домостроју спасења, извршујући вољу Божју као посланици Божји.”, пише Свети Јустин Ћелијски. (30)

Свима који су читали Стари Завет познато је јављање Бога Мојсију на Хориву: ”Још рече: ја сам Бог оца твојега, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. А Мојсије заклони лице своје, јер га страх бијаше гледати у Бога.” (2Мој. 3, 6).

Из Старог Завета нам је познато и јављање Светог пророка Самуила Саулу код жене у Ендору: ”Он јој опет рече: какав је? Она му рече: стар човјек излази огрнут плаштем. Тада разумје Саул да је Самуило, и сави се лицем до земље и поклони се.” (1. Сам. 28, 14)

Речи Богочовека из Јеванђеља по Јовану јасно говоре да ли су Свети мртви, како тврди Петровић, или живи: “Аврам, отац ваш, био је рад да види дан Мој; и видје га, и обрадова се” (Јн. 8,56).

Како знамо да у случајевима које смо поменули није реч о јављањима демонима, како то тврди Мирољуб Петровић? Захваљујући способности разликовања духова.

”Дух Свети даје човеку дар — „да разликује духове“. И то даје за веру и остале свете врлине, које сачињавају један недељив еванђелски подвиг. Тај подвиг је истовремено н дело благодати Божје и дело слободног труда човековог. Он дуго траје и постепено се усавршава. И само савршени подвижници имају дар за разликовање духова, за јасно знање и сагледање добра и зла у њиховој суштини и бескрајно сложеним пројавама. Зато духоносни апостол благовести: Савршених је тврда храна, који имају осећања — чула, чувства другим вежбањем обучена —уεуημναόμκνα (= извежбана) за разликовање добра и зла.

То значи: способност за разликовање добра и зла, добрих и злих духова стиче се духовним вежбањем, духовном „гимнастиком“, духовним подвигом. То је, пре свега, благодатно-врлинска пракса; њоме се постиже благодатна богочовечанска мудрост која једина и уме да се правилно снађе у човечанском свету духова, и да тачно разликује духове јесу ли од Бога или нису,” пише Свети Јустин Ћелијски у Догматици. (31)

Коначно, наведимо и кратку поуку у вези са виђењем коју даје Свети Владика Николај: ”Но ако свима није дато виђење, свима је понуђена вера. А онима којима је дато виђење, дато им је зато да би се појачала вера код маловерних и слобоверних. Међутим, вера није мања ствар од виђења. Господ је похвалио веру изнад виђења говорећи Томи: благо онима који не видеше а вероваше (Јов. 20, 29). Овај век и није век виђења но вере. А у другоме веку сви ћемо видети, само ако се удостојимо.”

Занимљиво је поменути да о виђењу Светих пише и један од највећих светских научника, Михаило Пупин, у својој аутобиографији ”Са пашњака до научењака”:

”А ускоро сам пружио доказа мајци да сам и у читању и у писању дорастао сваком свом вршњаку. И учитељ је приметио ту промену. Изненадило га је то, па је почео да верује како се „десило неко чудо.“ Моја мајка је у чуда веровала, па је учитељу одговорила: како то нада мном бди дух Светога Саве. Једног дана, у моме присуству, причала је она учитељу да је, у сну, видела: како је Свети Сава положио своје руке на моју главу и, обрнувши се њој, рекао јој: „Кћери Пијада, ускоро ће школа у Идвору бити тесна за твога сина. Када то буде, пусти га да пође у свет где може наћи више духовне хране за душу своју, тако жељну знања и науке …“

Али, не назива Мирољуб Петровић само Богочовека Сотоном, него и свештенике чиме се потврђују Христове речи упућене Његовим ученицима: ”Ако мене гонише, и вас ће гонити.” (Јн. 15, 20)

Ево шта Петровић каже о свештеницима:

”Такође, сотонски свештеници, вођени од стране демона, на посебан начин су манипулисали људима јер су их учили да су они (свештеници) једини пут како човек може да се приближи Богу и да му се опросте греси. Према њиховом лажном учењу, људи су требали да исповедају своје грехе овим свештеницима, а онда су свештеници, који су наводно блиски Богу, упућивали молитве Богу и тражили опроштај за људске грехе. Наивни људи су за ову врсту „услуге” скупо плаћали сотонским свештеницима, а у исто време ови су били упознати са гресима људи и могли су да их уцењују на разне начине уколико људи не би изражавали лојалности поштовање према њима, односно демонима који су преко њих деловали. Дакле, људи су били погрешно учени и присиљивани да буду део сотонске религије.” (стр. 169-170)

Ово је један од примера који најочигледније показују лицемерје Мирољуба Петровића јер је свештеничка служба установљена Божијом заповешћу о чему се пише у Старом Завету:

”Па ћеш дати Левите Арону и синовима његовијем; они су даровани њему између синова Израиљевијех. А Арона и синове његове; постави да врше свештеничку службу своју; ако ли би ко други приступио, да се погуби.”. (4Мој. 3, 9 -10) Левије је био трећи син Јакова и Лије, Мојсије и Арон су били његови унуци а левити његови потомци.

Свештенике из племена Левијева замењују Апостоли и њихови наследници на челу са Христом као Вечним Првосвештеником, о чему читамо у Посланици Јеврејима Светог Апостола Павла:

”Али када се мијења свештенство, мора се промијенити и Закон. Јер Онај за кога се ово вели из другога је племена, од којега нико није приступао жртвенику. Јер је очигледно, да је Господ наш произишао из племена Јудиног, за које Мојсеј ништа не рече о свештенству. И још је очигледније, када по подобију Мелхиседекову настаје други Свештеник, Који није постао по закону тјелесне заповијести, него по сили живота неуништивога. Јер Писмо свједочи: Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову. Укида се, дакле, пређашња заповијест због њене немоћи и некорисности. Јер Закон ништа није довео до савршенства, – а уводи се боља нада кроз коју се приближујемо Богу. Уколико не бјеше без заклетве, Јер они без заклетве посташе свештеници, а Овај са заклетвом Онога који му говори: Закле се Господ и неће се раскајати: Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову – Утолико Исус поста јемац бољега Завјета.” (Јев. 7, 12 -21).

На питање ”Ко је установио у Цркви јерархију?”, односно свештенство, Свети Владика Николај, у ”Вери Светих, Катихизису Источне Православне Цркве” одговора: ”Сам Господ Христос као први Првосвештеник (Јевр. V, 4—6). Он, као извор сваке власти и права у Његовој Цркви, дао је апостолима власт да уче, исцељују и опраштају грехе.” На питање: ”Шта онда представља целину јерархије?”, Свети Владика Николај даје одговор: ”Најпре Христос као вечни Првосвештеник и глава Цркве, онда од Њега апостоли, па од апостола епископи, и од епископа свештеници и ђакони.”

Да је Христос дао јерархијску (свештеничку) власт апостолима потврђују нам речи из Јеванђеља : ”А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је отац послао мене, и Ја шаљем вас.” (Јн. 20, 21)

О постављењу седморице ђакона, међу којима је био и Свети Архиђакон Стефан, читамо у Делима Апостолским: ”И избраше Стефана, човјека напуњена вјере и Духа светога, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу покрштењака из Антиохије. Ове поставише пред апостоле, и они помоливши се Богу метнуше руке на њих.” (Дап. 6, 5-6)

Одговор на Петровићеве лажи о лажном учењу свештеника о Светој тајни покајања (исповести), односно да су ”према њиховом лажном учењу, људи… требали да исповедају своје грехе овим свештеницима, а онда су свештеници, који су наводно блиски Богу, упућивали молитве Богу и тражили опроштај за људске грехе”, одговор налазимо у Новом Завету:

”И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20,22), као и у Јеванђељу по Матеју: ” Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу.” (Мт. 18, 18).

Даље, код Мирољуба Петровића читамо и ово: ”Појавом Исуса Христа и Његовом великом мисијом на Земљи, истина о Живом Богу Створитељу, аутору Библије снажно је запљуснула све народе. Сотона није могао да негира овај велики утицај и мисију Бога на Земљи, али је народима понудио фалсификовани облик религије Живог Бога. Наиме, сотонске ритуале, обичаје и начин живота Сотона је „нашминкао”, дао им нова имена, тако да је сотонска религија сада ,,личила” на религију Исуса Христа и Бога Библије. На тај начин су сви облици неморала остали на снази, као и сотонска религија, која је само добила ново име и нову „шминку”. У новој нашминканој религији Библија се отворено не одбацује, али се људи уче да Библију „не може свако да разуме”, да је нетреба прихватати дословно, већ симболички, и да треба консултовати „религиозне ауторитете” и бројну „религиозну литературу” која објашњава право значење библијских текстова и онога што Бог жели од људи. (Још једном да напоменемо да је Библија најпре писана за неписмене јеврејске пастире и да свако може да је разуме, као и да је Бог у Библији нај строже забранио било какво додавање или одузимање ономе што је записано.” (стр. 170-171)

Ако је Мирољуб Петровић самог Спаситеља назвао Сотоном а Апостоле и њихове наследнике, епископе, свештенике и ђаконе ”сотонским свештеницима” нема разлога за чуђење што и Православље назива ”сотонском религијом”.

То што Петровић говори о Христу као Богу може да збуни обе мање упућене, који не знају довољно о хришћанству па тако ни о христолошким јересима. Наиме, за све христолошке јереси је карактеристично управо то да не одбацују Христа, већ о њему уче на неправославан, што значи погрешан, начин. Чак ни ислам не одбацује Христа већ о њему развија јеретичко учење. Петровићево учење о Христу је, очигледно, неконзистентно, и креће се наизменично између христолошке јереси и одбацивање Христа као Месије.

Да је Петровићева тврдња да Библију свако може да разуме нетачна показују нам речи Богочовека Христа из Јеванђеља: ”И приступивши ученици рекоше му: Зашто им говориш у причама? А он одговарајући рече им: Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано.” (Мт. 13, 10-11)

Да није реч ни о каквој грешци када кажемо да Петровић православље назива ”сотонском религијом” потврђују и ове његове речи: ”Религија је препуштена неморалним људима, који су наставили у својим скупоценим храмовима да обожавају Сотону и демоне, приказујући се као следбеници Исуса Христа и Бога Библије. Због великог утицаја сотонске религије на народ, власт у државама је морала стално финансијски да помаже сотонске свештенике и да им омогућава градњу нових храмова за обожавање демона. И у овом случају, демонска манипулација је тако велика да огромна већина демонизованих свештеника и њихових следбеника заиста верује да служи Исусу Христу и Богу Библије. Када њихово познавање Библије не би било површно и испод сваког минимума, лако би увидели своје заблуде које их могу коштати вечног живота и спасења.” (стр. 171-172)

Нешто даље, на страни 193, Петровић пише следеће:

”Велики број појединаца и читави народи посвећени су сотонској верзији религије по којој они заиста верују да служе Исусу Христу и Богу Библије, а уствари служе самом Сотони. Мале су шансе да промене свој начин живота и своја религијска уверења, јер су погрешно научени да не треба да читају Библију, већ да треба да следе своје „духовнике” (сотонске свештенике) преко којих „Бог делује на Земљи”. На тај начин је велико мноштво заведено сотонким лажима и води се у пропаст.”

У вези са тврдњом о неморалним људима у Православној Цркви поменимо само Светог Јована Владимира, Светог Симеона Мироточивог и Свету Анастасију. Затим Светог Саву и небројене преподобне и богоносне Оце и Мајке наше, међу којима су и Свети из благородне династије Немањић, попут Преподобног Јоасафа Српског, а онда редом, преко Светог Кнеза Лазара Косовског до Новомученика Вукашина из Клепаца и блаженопочившег патријарха Павла. Притом помињемо само Свете који су пореклом Срби. О њиховим животима, и животима Светих Православне Цркве уопште, они који су заинтересовани могу да прочитају нешто више у ”Охридском прологу” Сетог Владике Николаја или ”Житијима Светих” Светог Јустина Ћелијског.

У вези са познавањем Библије од стране црквене јерерхије које је, како каже Петровић, ”површно и испод сваког минимума”, поменућемо само Светог Саву, Светог Николаја Охридског и Жичког и Светог Јустина Ћелијског, као наше најзначајније богослове. Колико је умесно да о њиховом знању суди неко попут Мирољуба Петровића, сувишно је коментарисати. Немамо довољно простора да набројимо све оне који заслужују да буду поменути ни из СПЦ а камоли из Православне Цркве уопште.

Опште је познато да су манастири били не само само расадници писмености него да су у њима осниване и прве болнице.

”Заслуге за оснивање српске средњевековне медицине, као и за оснивање првих болница у манастирима, Хиландару 1191. године и Студеници 1208. године, припадају Светом Сави,” читамо на интернет презентација здравствених установа у Србији. (32)

Најстарији и најзначајнији споменици српске писмености потичу из Цркве и у вези су са Црквом. Широј јавности је, свакако, најпознатије Мирослављево јеванђеље, ”најстарији и најрепрезентативнији ћирилски кодекс српске редакције старословенског језика” Биљана Самарџић, Стазама српског рукописног насљеђа Босне и Херцеговине, Српско културно и просвјетно друштво ”Просвјета”, Пале 2015., стр. 56 али морамо поменути и Вуканово јеванђеље и Хиландарску оснивачку повељу. Ако бисмо на ове српскословенске додали и старословенске споменике, како глагољске тако и ћирилске, списак би био знатно дужи. Коначно, и наше прво писмо, глагољицу, дугујемо Светој браћи Ћирилу и Методију, стр. 51 док нешто млађу ћирилицу дугујемо неком од њихових ученика, највероватније Клименту Охридском. стр. 89 Притом смо овде навели само примере из Српске православне цркве а не из Православне Цркве уопште. Познато је да су многи Свети Оци Цркве спадали међу најобразованије људе свога времена.

Према томе, оптуживати људе из Цркве за непознавање Светог Писма, или неписменост уопште, може само безумник и јеретик попут Мирољуба Петровића.

Од оних који су под утицајем Православља, које Петровић назива ”сотонском религијом”, довољно је поменути Михаила Пупина и Николу Теслу.

Православни свештеници су били Николин отац Милутин Тесла и још 36 предака по мајчиној линији. (33)

”У чувеном писму девојчици Поли Фотић (ћерки Константина Фотића, амбасадора Краљевине Југославије у САД), Тесла свог оца карактерише управо као „веома ученог човека“ који је, притом, „имао одговор на свако питање“. (…) ”Посебно је потребно нагласити утицај који је на Теслу извршио мајчин брат, православни свештеник Петар, потоњи митрополит Николај Мандић. Био је то Теслин омиљени рођак. Он га помиње у проналазачком периоду у америчкој штампи и поноси се тиме што је његов ујак митрополит Српске Цркве, док у приватној преписци са Американцима Тесла објашњава да је православни хришћанин и да је то вера његовог ујака-митрополита.” (34)

О Светом Сави Михаило Пупин, у аутобиографији под насловом ”Са пашњака до научењака, између осталог пише: ”Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања према овим великим услугама, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово. То је за мене било читаво откриће.”

Михаило Пупин је био и велики добротвор, помажући појединцима, различитим друштвима и организацијама, школама итд. али и Цркви.

Тако се на списку његових доброчинстава налази и помоћ Српским црквеним општинама у Идвору, Бајши, Баноштору (у Срему)… манастиру Жича, српским црквама у Љубљани, Тополи, Лесковцу, Ђакову, Лелићу, Чапљини, Оргошу… за подизање цркве Јежевице, за обнову цркве Самодреже, епископу Венијамину за српску цркву у Бихаћу, јеромонаху Георгију на Светој Гори, за жезал епископу чешком Горазду, манастиру Грачаница итд. итд. (35)

У писму Николи Пашићу од 13. маја 1921. године Михаило Пупин пише: „Нећу да пропустим ову прилику а да Вам не пошаљем неколико речи, које ће Вам укратко описати његов рад и велики успех у Америци.

Његов успех је био изванредно велик. Задобио је Американце са његовом озбиљношћу и са његовом искреношћу, и сваки је одмах приметио да он заиста и верује оно што проповеда и да му свака реч потиче из дубине срца и душе, где леже његова чврста вера и чврсто убеђење. (…) Тај успеј је тако велики и важан да Вам могу слбодно казати да цео рад свих Срба које је данас Србија послала у Америку не вреди ни стоти део оног успешног рада који је епископ Николај до данас извршио…“ (36)

Али, очигледно, Мирољуб Петровић себе сматра интелектуално надмоћнијим од Пупина и Тесле који су се својим радом и открићима сврстали међу највеће светске научнике.

Осим Пупина и Тесле могли бисмо да наведемо и друге велике људе из области науке или уметности који према Православљу и Цркви имају сличне ставове. Један од оних који би се нашли на том списку је и Фјодор Михајлович Достојевски.

У храмове у којима се, по Петровићу, обожавају Сотона и демони спадају, очигледно, и Грачаница, Високи Дечани, Богородица Љевишка, Пећка Патријаршија, Зочиште, Морача, Раваница, Манасија…

”Интересантно је запазити да је један од најугледнијих јеврејских интелектуалаца с краја 20. века – проф. др Енрико Јосиф – тврдио да ће главну улогу у обраћењу Јевреја своме Богу одиграти један мали народ на Балкану, са којим је он био толико одушевљен да га је називао „небеским народом”. Он је тврдио да тај народ представља потомке Дановог племена (једно од израелских племена), и да ће на крају историје „Бог судити свету преко тог народа”, као што и само име каже („Дан” на хебрејскомј езику значи „судити”).’‘, пише даље Мирољуб Петровић. (стр. 184)

Када је реч о ”виђењу” др Енрика Јосифа можемо да кажемо да оно има, вероватно, исту вредност као и ”виђења” Виљема Милера (William Miller) са којим и почиње историја адвентистичких секти, а који је објавио да ће Христос доћи између марта 1843. и марта 1844. године. (37)

Тврдња о пореклу Срба од Дановог племена има отприлике исту вредност као и Петровићева тврдња да је Мојсије писао ”винчанским писмом”. (38)

Петровић даље каже: ”Сотона је свестан да је утицај Библије веома велики на људе и да је то најпродаванија књига у људској историји, па су у складу са тим и његови напори да је обезвреди заиста велики.” (стр. 185)

Целу ову Петровићеву реченицу можемо да потврдимо али уз констатацију да ђаво обезвређује Свето Писмо управо користећи људе попут њега, и секте попут његове Адвентистичке ”цркве”.

О Светом Писму и о томе зашто и како читати Свето Писмо учи нас Свети Јустин Ћелијски:

”Свето Писмо је донекле биографија Бога у овом свету. У њему је Неописани донекле описао Себе. Свето Писмо Новога Завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету. У њему је описано како је Бог, да би људима казао Себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људима све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божји о свету и Божју љубав према свету. Бог-Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико речи људске могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овоме свету, и људима у њему – Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре. Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом Писму дат или посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом Писму. He нађеш ли одговор у Светом Писму на неко своје питање, значи да си, или поставио бесмислено питање, или ниси умео читати Свето Писмо и из њега ишчитати одговор.

Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето Писмо. Свети Оци, на челу са Светим Златоустом, најбољи су вођи у томе. Свети Златоуст је, тако рећи, написао пето Еванђеље. Свети Оци препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог Писма. Припрема се састоји, у чему? Најпре у молитви. Моли се Господу да ти просвети ум – да разумеш речи Светога Писма, и облагодати срце – да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божје, које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим врлинама еванђелским најбоље оспособљава човека за разумевање Светог Писма.

А како читати Свето Писмо?

Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи – сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето Писмо није књига већ живот; јер су речи њене – дух и живот (Јн. 6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. To je књига која се чита животом – практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељева реч: Ко хоће творити – разумеће да је ова наука од Бога (Јн. 7,17). Твори, да би разумео. To je основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично брзо чита Свето Писмо, па онда све спорије, док најзад не буде почео читати реч по реч, јер у свакој речи открива – бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Новог Завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику. Рецимо, прво опраштање увреда. To да ти буде свакодневна дужност. И уз то се моли Господу: Господе благи, дај ми љубав према увредиоцима мојим!… И кад ту врлину претвориш у навику, онда ће ти лакша бити свака друга за њом, и тако редом до последње. Главно је читај Свето Писмо што више. Што разум не разуме, срце ћe осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце не осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божје по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ћe ce збити Спаситељева реч о човеку који баци семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк. 4,26-29). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1 Кор. 3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање.”

Међутим, Свето Писмо се не може и не сме одвајати од предања и самостално тумачити.

Одговор на питање шта је то Свето предање и друга повезана питања даје нам Свети Владика Николај у свом ”Катихизису”:

”Шта је Свето предање?

То су сва она духовна блага која смо наследили од наших светих предака, а која су у савршеној хармонији са Светим писмом и која нам помажу да правилно разумемо Свето писмо.

Шта је старије: Свето писмо или Свето предање?

Свето предање.

Шта је обимније?

Свето предање. Свети Јован Јеванђелист потврђује ово говорећи: „А има и много друго што учини Исус, које када би се редом пописало, мислим, ни у сами свет не би могле стати написане књиге” (Јн. XXI, 25)

Шта нарочито обухвата Свето предање?

Свето предање обухвата:

1. Кратка излагања и формулисања нашег православног веровања;

2. Учење о седам светих тајана, као и чинове како се оне врше;

3. Апостолска правила (каноне);

4. Правила (каноне) седам васељенских сабора, који су држани у:

I Никеји 325. г. са 318 светих отаца,

II Цариграду 381. г. са 150 светих отаца,

III Ефесу 431. г. са 200 светих отаца.

IV Халкидону 451. г. са 630 светих отаца,

V Цариграду 553. г. са 160 светих отаца,

VI Цариграду 680. г. са 170 светих отаца, и у

VII Никеји 787. г. са 367 светих отаца

(На ових седам васељенских сабора, учествовало је, дакле, укупно око 2.000 представника хришћанске цркве из целог света);

5. Канони и правила неколико помесних синода или сабора;

6. Правила о црквеној дисциплини св. Василија Великог и других светитеља;

7. Списи светих отаца Цркве;

8. Литургије и друга црквена богослужења;

9. Житија хришћанских светитеља и мученика;

10. Побожни обичаји, знамења и символи као изрази наше вере, наде и љубави.

Може ли се одвојити Свето предање од Светог писма?

Не, они су неодвојиви. Јер у светлости Светог предања ми правилно разумемо Свето писмо и у светлости Светог писма ценимо и волимо Свето предање.

Какве би биле последице ако би се ово двоје једно од другог одвојило?

Рђаве последице оваквог одвајања дошле су до изражаја као: погрешна тумачења Светог писма, неспоразуми, јереси, шизме, и, на крају, цепање у васељенској Цркви.

Ко је позван да чува текст Светог писма и чистоћу Светог предања да не буду искварени?

ЦРКВА, која је, по апостолским речима, „стуб и тврђава истине” (I Тим. III, 15). У првом реду то је дужност црквене јерархије.”

Међутим, протестанти, међу које спада и Мирољуб Петровић, не само да да самостално тумаче Свето Писмо него уче и друге својим погрешним тумачењима и упућују их да га и они сами читају и  самостално тумаче, изван Цркве и без помоћи Цркве, одбацујући притом Свето предање.

Као што видимо Свето предање обухвата и правила (каноне) седам васељенских сабора. У 64. правилу константинопољског Шестог васељенског сабора о самоиницијативном узимању на себе власти да се други поучавају, како то чини Мирољуб Петровић и како саветује другима да раде, каже се следеће:

”Не приличи лаику да држи говоре и поучава народ те тиме на себе узимати учитељско достојанство, него се он (лаик) мора покоравати установи коју је Господ предао, и слушати оне који су добили благодат учитељства и од њих се учити ономе што је истинито. Јер у једној је Цркви различите удове устројио Бог, по речи апостола (1. Кор. 12, 27); (свети) Григорије Богослов, тумачећи то казује: „Браћо, овакав поредак поштујмо и овакав ред чувајмо: један нека буде ухо, а други нека буде језик; један нека буде рука, а други пак нешто друго. Исто тако, један нека учи а други нека се учи (поучава)… А онај који учи, нека то ради у послушности; онај који раздаје, нека то чини са радошћу; онај који служи, нека служи усрдно. И да не будемо сви језик (што је најбрже), а такође да сви не будемо апостоли или пророци, нити да сви тумачимо… Зашто се правиш пастир када си овца? Зашто се приказујеш да си глава, када си нога? Зашто се упињеш да будеш војвода, а уврштен си међу војнике?… Премудрост заповеда: Не буди брз на речи (Екл. 5, 1), и не прави се богатим, када си убог; не тражи да си мудрији од мудрих (Приче 23, 4)“. А који се затекне да је преступио ово правило, нека четрдесет дана буде одлучен од црквене заједнице.”

На интернет презентацији Адвентистичке ”цркве”, на страници ”веровања” каже се: ”Као адвентистички хришћани ми верујемо да је Библија једино мерило вере и живота…”. Ова теолошку доктрину, коју проповеда и Мирољуб Петровић, адвентисти деле и са другим протестантским сектама а позната је под називом Sola scriptura. (39)

Погледајмо на крају став протојереја Џона Вајтфорда (John Whiteford ) који је, пре него што се обратио у православну веру, био члан Назаренске ”цркве”. (40) Током студија теологије на универзитету ове ”цркве” (Southern Nazarene University) почео је да се интересује за православље. Ево шта он каже о доктрини Sola scriptura која важи и у Назаренској ”цркви”:

” После мог обраћења из евангелистичког протестантизма у православну веру, уочио сам опште запрепашћење међу многима који су одрасли као православци да протестант може да се обрати. (…) Наравно, када се има у виду да данас постоји двадесет и више хиљада протестантских група (чија је једина заједничка карактеристика то да свака група мисли да исправно схвата Библију), мора се мало снисходити онима које све то помало збуњује. (…)

Можда најобесхрабрујућа карактеристика протестантизма – карактеристика која му је и дала углед својеглаве доследности је велики број његових разлика и противречности. Као митска Хидра, његове бројне главе се само размножавају, и иако је хвале вредан задатак труд да се све ове јереси схвате и порекну појединачно то није кључ њиховог пораза. Да би се схватила јединствена веровања сваке поједине секте, потребно је знање историје и развоја протестантизма уопште, доста истраживања сваке битније гране протестантске теологије, богослужења итд., као и доста читања да би се схватили неки прожимајући трендови који су тренутно актуелни (као што су либерализам или емоционализам). Чак и са свим овим, тешко да се може одржати корак са новим групама које ничу скоро свакодневно. Ипак, уз све њихове разлике, постоји једна прожимајућа претпоставка која уједињује ову аморфну масу ових хиљада распарчаних група у општу категорију „протестантизма“. Све протестантске групе (уз можда мања одступања) верујују да је њихова група исправно схватила Библију, и иако се уопште не слажу шта Библија говори, они се углавном слажу како треба тумачити Библију – сам самцијат, одвојено од предања Цркве. (…) Овде лежи срце ове Хидре (јереси) – пробијте њено срце и њене безбројне главе ће пасти беживотно на земљу. (…) Протестанти који су вољни да искрено процене тренутно стање протестантског света морају себе да приупитају, ако је протестантизам и његово најосновније учење sola scriptura од Бога, како је дошло до преко двадесет хиљада различитих група које не могу да се сложе око основних начела онога што Библија учи, или чак шта значи бити хришћанин? Зашто сви (ако је Библија довољна и без светог предања) – баптиста, Јеховин сведок, харизматик и методиста – могу да тврде да верују у оно што Библија говори а опет ни један од њих не би могао да се сложи са другим око тога шта Библија каже? Очито, ово је ситуација у којој су се нашли протестанти, и она је лоша по сваком мерилу. На несрећу, већина протестаната је вољна да за ово јадно стање ствари оптужује све сем срж проблема. Учење sola scriptura је од толиког значаја за протестантизам да је њима истоветно одрицању Бога довести то учење у питање, али као што је наш Господ рекао, „свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа“ (Матеј 7:17). Ако судимо учењу sola scriptura по његовим плодовима онда нам не остаје ниједан други закључак него да је у питању дрво које се „сече и у огањ баца“ (Матеј 7:19).“ (…) Не само да се протестантско учење sola scriptura не налази у Писму – њега побија само Писмо (као што смо већ расправљали) учењем да је свето Предање обавезујуће за хришћане (2. Сол. 2:15; 1. Кор. 11:2).”

Овде смо навели само мали део текста оца Џона Вајтфорда ”Sola Scriptura – „у празноумљу своме“ (Еф. 4:17) – (православно преиспитивање протестантског учења)” који је у целости доступан и на српском језику. (41)

”Једна од главних оптужби које Сотона упућује на рачун јеврејског народа јесте њихово неприхватање Исуса Христа као Месије и Бога, које траје скоро 2000 година. Чињеница је да већина припадника јеврејског народа у овом тренутку не препознаје свог Бога, али је такође чињеница да они имају највећи потенцијал да Га препознају јер највише времена проводе у проучавању Библије и највише се придржавају Божјих закона датих преко Мојсија,” пише Мирољуб Петровић на страни 192. своје књиге.

Ово (да Јевреји имају највећи потенцијал да препознају Спаситеља) је пре плод личних жеља Мирољуба Петровића и његовог односа према јеврејском народу, него погрешног тумачења. Управо на овакве случајеве се односи народна изрека ”Што је баби мило, то јој се и снило.” Укратко ћемо и ово прокоментарисати.

На почетку Јеванђеља по Матеју наведен је родослов Исуса Христа који писац Јеванђеља закључује речима: ”Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест.” (Мт. 1, 17). Из овога видимо да су Јевреји од Авраама до Христа четрдесет и два колена читали и проучавали Свето Писмо али упркос томе нису препознали Христа као Сина Божијег. Штавише, нису им била довољна ни сва чуда која је пред њиховим очима чинио Исус да би поверовали у Њега. А онога што је учинио било је толико да, како каже Свети Јован Богослов, ”кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге.” (Јн. 21, 25)

Коначно, Адвентисти, Јеховини сведоци, Мирољуб Петровић и други јеретици су очигледан пример да читање Светог Писма само по себи није пут ка Богу, односно обожењу, уколико се погрешно тумачи и не прати га духовно делање, упркос томе што се формално Христос признаје као Син Божији. “Не може имати Бога за Оца ко нема Цркву за Мајку“, пише Свети Кипријан Картагински у ”Јединству Католичанске Цркве”.

Питање како је Петровић дошао до закључка да су Јевреји ти који проводе највише времена ћемо оставити по страни. У сваком случају, ако га повежемо са овим што смо претходно рекли, то питање и није важно.

Овде поново наилазимо на то да Петровић не само Православну Цркву назива Сотоном, него и самог Богочовека и Његове ученике. Наиме, из Јеванђеља знамо да је сам Христос корио и осуђивао Јевреје не само због тога што му нису поверовали већ због лицемерја и одбацивања речи Божије.

Тако у двадесет трећој глави Јеванђеља по Матеју неколико стихова почиње осудом ”Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери…”, али ту налазимо и речи ”Тешко вама, вођи слијепи…”. Да се ове осуде односе на њих као на учитеље Закона закључујемо из следећих речи са почетка поменуте главе: „На Мојсијеву столицу сједоше књижевници и фарисеји.“ (Мт 23, 2).

Даље, Христос осуђује и јеврејске градове Хоразин, Витсаиду и Капернаум:

”Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су се у вама догодила, давно би се у врећи и пепелу покајали. Али вам кажем: Тиру и Сидону лакше ће бити у дан Суда него вама. И ти, Капернауме, који си се до неба подигао до пакла ћеш сићи: јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до дана данашњега. Али вам кажем да ће земљи содомској лакше бити у дан Суда него теби.” (Мт. 11, 21-24)

Такође и Јерусалим:

”Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте!” (Мт. 23, 37)

Коначно, Христос осуђује Јудејце као недостојну децу Авраамову и робове греха чији је отац ђаво.

”Исус им рече: Да сте дјеца Авраамова, чинили бисте дјела Авраамова.” (Јн. 8, 39), а затим: ”Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи. А мени не вјерујете, јер ја истину говорим.” (Јн. 8, 44-45)

Јевреји, сем малог броја њих, нису поверовали у Христа ни након Његовог Васкрсења иако им је пружена могућност да се покају о чему читамо у Делима апостолским:

”Тврдо дакле нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса кога ви распесте. А кад чуше, ражали им се у срцу, и рекоше Петру и осталијем апостолима: Шта ћемо чинити, људи браћо? А Петар им рече: Покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријеха; и примићете дар светога Духа; Јер је за вас обећање и за дјецу вашу, и за све даљне које ће год дозвати Господ Бог наш. И другијем многијем ријечима свједочаше, и мољаше их говорећи: Спасите се од овога покваренога рода. Који дакле радо примише ријеч његову крстише се; и пристаде у тај дан око три хиљаде душа.” (Дап. 2, 36 – 41)

Због тога што нису поверовали у Христа Јевреји су одбачени као изабрани народ о чему недвосмислено говори сам Христос у осмој глави Јеванђеља по Матеју:

”А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.” (Мт. 8, 11-12)

У двадесет првој глави о томе каже:

”Другу причу чујте: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге у своје виноградарима да приме плодове његове. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. А виноградари видјевши сина рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним? Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим. Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове.” (Мт. 21, 33 – 43)

Управо због претходно наведених Христових речи у кондаку Часном Крсту читамо: ”Узнео си се на Крст Својом вољом, истоименоме Твоме новом становништву (Хришћанима) милости даруј, Христе Боже. Развесели силом Твојом благоверни и христољубиви род наш, даруј му победу над непријатељима, јер имамо Твоје оружје у свету, непобедиву победу Крста.” (Кондак, глас 4)

Иако своју тврдњу да Јевреји имају највећи потенцијал да препознају Бога Мирољуб Петровић образлаже тиме што они, наводно, највише времена проводе проучавајући Библију, ово можда можемо да протумачимо и као имплицитно признавање статуса изабраног народа Јеврејима, упркос томе што су га они изгубили. Овакво тумачење поткрепљује став Мирољуба Петровића према Јеврејима који бисмо могли да опишемо као дивљење и обожавање.

То иде дотле да у једној емисији Петровић тврди да Христа нису убили Јевреји него Римљани (42) а Србе покушава да представи као потомке или сроднике Јевреја. (43)

Очигледно, за Мирољуба Петровића су Јевреји изнад Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа.

Јевреји су, по Божијем обећању, уживали положај изабраног народа само уколико буду испуњавали одређене услове:

”А сада ако добро узаслушате глас мој и ушчувате завјет мој, бићете моје благо мимо све народе, премда је моја сва земља. И бићете ми царство свештеничко и народ свет.” (2Мој. 19, 5-6)

Како их нису испунили престало је да важи обећање да ће бити ”мимо све народе”. А да их нису испунили потврђују нам Христове речи: ” Онај који је од Бога, ријечи Божије слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога.” (Јн. 8, 47)

О другом доласку Христовом Петровић пише следеће:

”Бог Син – Исус Христос, који на посебан начин комуницира са створењима (људима и анђелима) доћи ће на Земљу на спектакуларан начин, у присуству великог броја анђела и том приликом учиниће неколико ствари:

 – Уништење живих грешника. Они који се затекну живи на страни Сотоне, биће ликвидирани и чекаће друго васкрсење које ће уследити након 1000 година.

– Васкрсење праведних или прво васкрсење.Прва ствар коју ће Исус учинити приликом свог будућег доласка на Земљу биће васкрсење или оживљавање свих мртвих људи који су током историје били на Божјој страни. Запазимо да они који су били у побуни против Бога, неће том приликом бити васкрснути, већ накнадно, у такозваном „другом васкрсењу”. (стр. 195)

”Ови праведни људи, који буду били васкрснути, биће затим пренети на Небо, најпре пред Божји престо, а затим на неку од планета у свемиру, и тамо ће провести 1000 година. Овај период од 1000 година је веома важан, јер ће у том периоду свако од спашених људи (праведника) моћи да постави било које питање везано за живот било ког човека који није васкрснут у првом васкрсењу. У том периоду ће сваки праведник моћи да добије одговор на питање, зашто неко од његових познаника или рођака није спашен. Бог ће удостојити сваког човека са адекватним одговором који неће оставити ни трунку сумње пре него што грешници буду били васкрснути у другом васкрсењу и уништени.” (стр. 196)

”Треба запазити да то неће бити први пут у историји да Бог обавештава своју децу о уништењу грешника и нуди им објашњење зашто то мора да учини. Пре него што је уништио сатанисте у градовима Содом и Гомор, Бог је разговарао са Аврамом и објашњавао му зашто то мора да учини. Аврам је имао доста питања, а Бог није спровео уништење пре него што није одговорио на сва Аврамова питања.” (стр. 196-197)

 ”- Преображење живих праведника. Приликом Христовог другог доласка, на планети Земљи ће постојати две групе живих људи – живи праведници (оник оји су на страни Бога) и живи грешници (они који су на страни Сотоне). Бог нас у Библији обавештава да ће се живи праведници том приликом „преобразити”, што је описано речима: „Ово распадљиво тело ће се претворити у нераспадљиво, и ово смртно тело ће се претворити у бесмртно.” (стр. 197)

– „Везивање” Сотоне. Библија каже да ће приликом Христовог другог доласка Сотона бити „везан” на Земљи и да ће заједно са демонима бити ограничен на Земљу 1000 година, без могућности да посећује друге светове у свемиру. На одређени начин, Сотона и демони ће бити у некој врсти затвора у периоду од 1000 година.”  (стр. 198)

”2. корак. Овај корак представља период од 1000 година. У том периоду неће бити живих људи на Земљи, а једина живас творења на земљи биће Сотона и демони који ће чекати извршење пресуде.

Овај период је веома важан за Бога, јер је Њему веома стало да Његова створења разумеју Његове поступке и то је посебна манифестација Његове љубави према људима.

3. корак. Након периода од 1000 година уследиће поновни долазак Исуса Христа на Земљу, са свим Његовим анђелима, али и са свим спашеним људима. Том приликом на Земљу ће се спустити Нови Град Јерусалим, великих димензија и грандиозног облика, у којем ће спашени имати свој дом кроз целу вечност.” (стр. 198-200)

”Када се Нови Град Јерусалим буде спустио на Земљу уследиће пуштање Сотоне и демона на привремену слободу, ограничену на кретање по Земљи. Одмах након тога десиће се друго васкрсење, када буду били васкрснути сви грешници – људи који су живели током целе историје и који су били упорни да остану на страни Сотоне. Они ће видети испред себе Нови Град Јерусалим, Исуса Христа и спашене људе, и онда ће се десити њихово уништење за вечност. Важно је запазити да нико од уништених неће „вечно горети”. Сотона је током целе историје претио онима који не буду стали на његову страну да ће их „вечно мучити у паклу”. Када је Библија постала свима доступна и када Божји концепт спасења више није могао да се игнорише, Сотона је убедио велики број људи да ће Бог на крају историје стали на Његову страну. Треба рећи да је у питању само једна од безбројних сотонских лажи. Нигде у Библији се не спомиње реч „пакао”, нити „вечне муке”. Спомиње се хебрејска реч „гехином” (или „гехена”) која означава долину изван града у којој су се спаљивали смеће и лешеви криминалаца. Осуђеници на смрт се нису сахрањивали у гробовима, него су њихови лешеви били спаљивани на сметлишту изван града. То је био симбол крајњег уништења које ће на крају историје задесити све оне криминалце који буду били упорни у побуни против Бога. Треба додати да се на сметлиште изван града стално довозило смеће тако да је ватра на сметлишту стално горела, али она је горела док је имало шта да сагорева. Дакле, у питању није била никаква „вечна ватра”. ” (стр. 200-202)

”Убрзо након тога уследиће Христов други долазак и сценарио који је описану Библији. Пред нама је да се определимо на коју ћемо страну и да се припремимо за тешко време које долази. Обавеза сваког озбиљног и разумног човека је да се што пре оспособи за живот у природи, независно од система. Имати кућу у природи, свој комад земље за производњу хране, извор воде и мало шуме за огрев, представља непроцењиво благо којим се може сачувати живот.” (стр. 208 2099

И учење о другом Христовом доласку Мирољуба Петровића је у потпуности јеретичко. Ако погледамо текст ”Миленијум и крај греха” на интернет презентацији секте под називом ”Хришћанска адвентистичка црква”, видећемо да је реч заправо о њиховом учењу које је Мирољуб Петровић само препричао својим речима. (44)

Иако се у поменутом тексту, а следствено томе и код Мирољуба Петровића, помиње други долазак Христов видимо да ових долазака има, заправо, најмање три. Осим тога видимо да и неколико васкрсења мртвих.

Оно што прво привлачи пажњу у Петровићевом тексту јесте опис Христовог доласка. Наиме, Христос ће, како пише Петровић ”доћи ће на Земљу на спектакуларан начин, у присуству великог броја анђела”. Овакав опис пре ствара слику изласка неке певачице или певача на бину на спектакуларан начин, уз пратећи ватромет, него на долазак Сина Божијег. Али већ након читања следеће реченице ову слику замењује мрачна слика јединице за погубљења која долази да изврши ликвидацију грешника: ”Они који се затекну живи на страни Сотоне, биће ликвидирани…”.

Речима како ће од Бога ”сваки праведник моћи да добије одговор на питање, зашто неко од његових познаника или рођака није спашен” и како је Бог уништио Содом и Гомор тек пошто је Авраму објаснио због чега то чини и одговорио на сва његова питања, Мирољуб Петровић унижава Бога и своди га на ниво човековог слуге. У једном од претходних примера смо видели како Петровић пориче свемогућност као једно од Божијих својстава док овде пориче најмање три својства Божије воље – слободу, светост и правду.

”Слобода (αΰτεξοΰσιον) воље Божје је својство које показује да се Бог у свему опредељује силом своје свесавршене, самобитне, вечне, премудре, неизмешьиве природе. Како бићем тако и вољом својом Бог је апсолутно независан од свега спољашњег. Воља Божја дејствује по апсолутном самоопредељењу, пошто Бог не зависи ни од кога и ни од чега спољашњег. Али та апсолутна слобода увек дејствује у савршеној сагласности са свима осталим својствима Божјим,” пише о слободи воље Божије Свети Јустин Поповић у ”Догматици Православне Цркве”, док о светости, на истом место, пише следеће:

”Светост (άγιότης) је својство Божје које показује да се воља Божја у свему руководи апсолутним добром, да је њено перманентно стање — потпуно јединство са добром у коме царује савршена чистота и отсуствује свако зло. Савршена светост је одлика свега Божјег. У Богу су и светост и слобода безгранични и неизмешьиви, зато Он не може грешити ни постати несвет. Његова је воља хармонична у свима својим својствима и дејствима; у њој је немогућ сукоб, или противречност, или немоћ.

Божја свесавршена светост пројављује се у свету као апсолутна доброта (άγαθότης). Сам Спаситељ одлучно изјављује: Нико није добар (αγαθός) осим једнога Бога.[43] Доброта људска, упоређена са Божјом, не може се назвати добротом; а и кад се назива добротом, назива се уколико долази људима као дар од једине апсолутне доброте — Бога. Пошто је апсолутно свет и апсолутно добар, то Бог не може ни чинити зло ни бити узрок зла.[45] За Бога је природна немогућност — бита зао, чинити зло, бити узрок зла.[46] То најречитије показује и доказује Богочовек Христос, у чијој је чудесној личности и безгрешном животу објављена људима савршена светост и савршена доброта Божја.”

И о правди: ”Правда (δικαιοσύνη) је својство Божје које показује Бога као свеправедног законодавца и свеправедног судију. У својој апсолутној правди и светости Бог је не само једини свеправедни законодавац, већ и једини свеправедни судија: Единъ есть законоположникъ и судiя, који као такав праведно награђује извршиоце свога закона а нарушиоце праведно кажњава. Све што ради на испуњењу праведног и светог закона Божјег Бог награђује или у овом или у оном свету; све пак што нарушава, потире и омаловажава његов свети закон Он кажњава или у овом или у оном свету. Праведни Законодавац је у исто време и праведный Судiя, који по вечној правди суди, и судиће на завршетку света и века сваком човеку посебно и свима људима скупа.” (45)

Нема никакве сумње да је овакав начин размишљања, у коме се Створитељ и Сведржитељ види као слуга човека, као слуга створенога, коме мора да даје објашњења, последица гордости Мирољуба Петровића и истовремено показатељ о ком степену гордости и помрачености ума је реч.

Даље, његов савет, у вези са другим доласком Христовим, да би требало ”имати кућу у природи, свој комад земље за производњу хране, извор воде и мало шуме за огрев,” јер то ”представља непроцењиво благо којим се може сачувати живот,” потврђује чињеницу да није реч о духовном човеку већ душевно-телесном.

Коначно, осим што потврђује да је Мирољуб Петровић јеретик а не православац, упркос наслову, књига ”Православље за почетнике” показује и да је Петровић теолошки полуписмен и да, у складу са тим, може да доведе у заблуду само оне који немају ни најосновнија знања о Православљу.

На крају наведимо православно учење о другом Христовом доласку из књиге ”Основно богословље” Преподобног Јустина Ћелијског. Овде ћемо навести кључне делове а подробнија објашњења се могу пронаћи у самој књизи.

”Природно је да Бог који је Творац, Спаситељ и Посветитељ буде у исто време и Судија. Јер као Творац, Он нам је дао живот; као Спаситељ, Он нас је спасао од греха, смрти и ђавола; као Посветитељ, Он нам је у Цркви дао сва средства за освећење и спасење; као Судија, Он цени, суди и просуђује како смо се користили животом који нам је дао и средствима спасења која нам је у Цркви оставио.

По учењу Светог Откривења Последњи суд над светом припада Господу Христу, пошто је Он Спаситељ света. У Св. Писму се вели: Бог Отац сав суд даде Сину. Овај суд над светом Господ Христос ће обавити при свом Другом доласку, јер ће онда доћи „да суди живима и мртвима“. И то ће бити завршни суд. Но и пре тога Господ врши претходни суд над сваким човеком чим умре и душа његова отиде из овог у онај свет. Овај суд се назива Посебни суд. На овом Посебном суду Господ одређује души удео у загробном животу све до општег васкрсења тела које ће бити при Другом доласку Господа Христа.

На Посебном суду Господ додељује праведним душама привремено и непотпуно блаженство, а грешним душама – привремено и непотпуно мучење. При томе Бог узима у обзир целокупно морално стање душе у тренутку смрти: сву садржину душе са којом је она ушла у загробни свет. Но ту је од пресудног значаја однос човека за живота на земљи према Тројичном Божанству, према спаситељском подвигу Господа Христа, и према Богочовечанском телу његовом – Цркви.

Душе умрлих људи улазе у загробни живот са целокупном садржином својом: „Дела њихова иду за њима“. Улазе са свима мислима и осећањима, са свима врлинама и пороцима, са свима вредностима и манама, са целокупним својим моралним светом. И таквима какве јесу, какве су изишле из тела и земаљског живота, њима се и суди на Посебном суду и одређује привремено стање у загробном животу, стање од Посебног до Страшног суда.

Живот душа у загробном животу, како нам казује Божанско Откривење, састоји се или у непотпуном блаженству или у непотпуном мучењу, јер ће потпуно блаженство или потпуно мучење настати тек после Страшнога суда, пошто је душа без тела само душа а не потпун човек. На Посебном суду душе се, према својим делима и слободном опредељењу на земљи, деле у две врсте: душе праведне и душе грешне. Отуда су и у загробном животу могућна само два одговарајућа стања: стање блаженства и стање мучења, свако са својим многобројним нијансама; и два места: рај и пакао, опет свако са својим многим обитељима.

Васкрсење мртвих збиће се при Другом доласку Господа Христа. О томе сведочи сам Спаситељ: „Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјег, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда“. Васкрсење ће се састојати у томе што ће се силом Божјом тела свих умрлих људи поново сјединити са својим душама и постати духовна и бесмртна. О томе Ап. Павле каже: „Сеје се тело телесно, а устаје тело духовно. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност“.

Главна разлика између садашњих и будућих васкрснутих тела и њихових својстава састојаће се поглавито у томе, што ће васкрснута тела бити бесмртна и духовна, и што ће дејствовати на духован начни. Бесмртност ће се њихова састојати у томе, што неће моћи да умру; а духовност, што ће живети као анђели.

Што се тиче оних људи који се при Другом доласку Господа Христа буду затекли живи на земљи, њихова ће се тела у трен ока изменити у духовна и бесмртна. О томе св. Апостол Павле вели: „Нећемо сви помрети, али ћемо се сви изменити, уједанпут, у трен ока, кад затруби последња труба. Јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се изменити“.

Ова измена и преображај при Другом доласку Спаситељевом обухватиће не само све људе већ и сав видљив свет. И видљив свет ће од распадљивог постати нераспадљив, од смртног бесмртан. Као што је човек грехом потчинио смрти и распадљивости сав видљиви свет, тако ће се и видљиви свет васкрсењем и преображењем људи ослободити робовања смрти и распадљивости. И настаће ново небо и нова земља, где правда живи.

При свом Другом доласку Господ Христос ће, пошто васкрсне све мртве, обавити Општи или Страшни суд. Овај ће суд обухватити све људе свих времена: нико га од људи неће моћи да избегне. О томе Ап. Павле пише: „Свима нама се ваља јавити на суду Христову, да примимо сваки шта је који у телу чинио, добро или зло“. Као свезнајући, свемилостиви и свеправедни Бог Он ће свима и свакоме судити по божанској правди и милости. Тада ће се обелоданити не само наша дела него и све наше мисли, осећања, жеље и речи, И ми ћемо морати пред свевидећим и свеправедним Судијом дати одговор за све.”

Пошто на Страшном суду ништа неће бити изостављено, заборављено и превиђено, то ће сваки човек посебно и сви људи укупно осетити и увидети сву праведност и сву милост Божју и према праведницима и према грешницима. И при непоречној очигледности доказа грешници се неће изговарати ни правдати.

На Страшном суду, пошто одвоји праведнике од неправедника, Господ ће праведницима доделити вечно блаженство у Царству Божјем, а неправедницима – вечне муке у царству ђавољем. Он ће праведницима рећи: „Ходите, благословени Оца мога, примите Царство које вам је приправљено од постања света“. А неправедницима ће рећи: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни, приправљени ђаволу и слугама његовим“. И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у живот вечни.”

Као што видимо ми ћемо на Страшном суду давати одговор Богу а не Он нама, како тврди јеретик Мирољуб Петровић. Осим тога видимо да је и његово учење о привременом огњу неправославно.

О свагдапалећем (вечном) огњу може се прочитати и у Словима Светог Марка Ефеског изреченим на Фераро-флорентинском сабору као одговор на латинску јерес о очишћујућем огњу. Као што не постоји очишћујући огањ тако не постоји ни привремени који проповеда Мирољуб Петровић.

Аутор Димитрије Марковић

Литература:

1) Верске секте и окултизам, Адвентисти седмог дана, Свештеник Алексеј Јанг стр. 32-35

2) https://teodulija.net/2021/03/14/%D0%BE-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B0/

3) https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/

4) Проф. др. Јоанис Каравидопулос, Увод у Нови Завет II, Свети Архијерески Синод СПЦ, Београд 2010, стр. 21

5) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/58/

6) http://www.creation6days.com/diskusije/print.php?type=F&thread=4&post=51848&nr=32617

7а) https://creation6days.com/diskusije/print.php?type=F&thread=4&post=9212&nr=7095

7б) https://creation6days.com/diskusije/forum/viewthread.php?thread_id=4&highlight=vasilije+ostroski&pid=56767#post_56767

8) https://svetosavlje.org/svete-mosti-iz-knjige-dogmatika-pravoslavne-crkve/

9) https://hhsbl.org/sr/duhovnost/65-apologetska-slova-protiv-opadaca-svetih-ikona-sveti-jovan-damaskin

10) https://creation6days.com/diskusije/forum/viewthread.php?thread_id=4&highlight=mosti+svetitelja&pid=51859#post_51859 

11) https://www.youtube.com/watch?v=2yfu8xW_MPQ

12) http://www.cps.org.rs/Knjige/pravoslavlje_za_pocetnike.pdf

13) Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија. Наука Светих Отаца. Треће, допуњено издање, Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 2010. стр. 76

14) Димтриј Соколов, протојереј. Bookur publisher, Панчево 2009, стр. 13 – 14

15) https://teodulija.net/2021/03/06/%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D0%B8%D1%81%D1%83%D1%81-%D1%98%D0%B5-%D1%85%D0%B0%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8/

16) Јован Дамаскин, Тачно излагање православне вере, Бијељина 2019, стр. 96 – 100

17) Свети Јефрем Сиријски, Господ говори. Тумачење Јеванђеља и Старог Завета. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 2016. стр. 429 -437.

18) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/37/

19) Православна психотерапија: Наука Светих Отаца, митрополит Јеротеј Влахос. Образ светачки, 2010. стр. 76

20) цитирано према: Свети Теофилакт Охридски, Тумачење Светог Еванђеља по Марку, Манастир Високи Дечани 2004, стр. 210 – 211

21) Цитирано према: Жан-Клод Ларше, За једну етику рађања. Елементи патристичке антропологије. Истина, Издавачка установа  Епархије далматинске, 2008. стр. 117

22) https://svetosavlje.org/gospode-prosveti-tamu-moju-sabrane-besede/61/

23) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/60/

24) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/60/

25) http://www.creation6days.com/diskusije/print.php?type=F&thread=4&rowstart=959

26) https://svetosavlje.org/starac-siluan/4/

27) https://svetosavlje.org/zitije-starca-pajsija-svetogorca/49/

28)  https://eparhijaniska.rs/manastiri/manastir-djunis

29) https://www.youtube.com/watch?v=yoBPv0l7qV4&t=688s

30) http://www.spc.rs/sr/prepodobni_justin_tshelijski_postanak_duhovnog_sveta

31) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-1/220/

32) https://www.domzdravljanis.co.rs/o-nama/istorijat-zdravstva-u-srbiji/

33) https://www.in4s.net/tesla-duhovni-lik-cak-37-predaka-srpskog-genija-bili-su-pravoslavni-svestenici/

34) http://www.spc.rs/sr/duhovni_lik_srpskog_genija

35) http://www.mihajlopupin.rs/fliptest/book/2/1?page=11

36) Александра Нинковић Ташић и Бранислав Станковић, Звонари Слободе, Catena Mundi, Београд 2019. стр. 10-11

37) Мр Радомир Шутић, Верске секте и окултизам, 2011. године, стр. 32

38) https://www.youtube.com/watch?v=7IOdTmGMY0I

39) https://www.adventisti.net/o_nama/verovanja/

40) https://orthodoxwiki.org/User:Frjohnwhiteford

41) http://kursevi.svedokverni.org/sola-scriptura-u-praznoumlju-svome-ef-417-pravoslavno-preispitivanje-protestantskog-ucenja-protojerej-dzon-viterford/

42) https://www.youtube.com/watch?v=x56UdG2HICA

43) https://creation6days.com/diskusije/print.php?type=F&thread=4&post=56345&nr=35860

44)  https://www.adventisti.net/o_nama/verovanja/poslednji-dogadjaji/milenijum-i-kraj-greha/

45) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/21/