Аутор: Димитрије Марковић

2. део

Пошто смо се у првом делу текста (ОВДЕ) бавили питањем светости и начина на који се православни хришћани спасавају и постају свети, у овом делу ћемо се бавити условима за канонизацију и самим поступком канонизације.

Текст (који се састоји из три дела) је, на првом месту, апологетски одговор на различита неутемељена и погрешна тумачења научника, пре свега историчара, рационалистичко-позитивистичког типа који канонизацију представљају као резултат промишљене одлуке црквене јерархије, донете у складу са одређеним, унапред постављеним циљевима, укључујући и циљеве политичке природе.

Истовремено, текст је одговор и на јеретичко (антиправославно)  учење познатог проповедника из протестантске средине, који ширећи догме Хришћанске адвентистичке цркве (Црква адвентиста седмог дана, тзв. Суботари) светитеље Православне Цркве своди на ниво знаменитих личности, нетљене мошти назива лешевима, док поклоњење моштима Светих угодника Божијих представља као култ мртвих.  [1]

Коначно, текст има за циљ и да недовољно упућеним православним верницима појасни питања светости и канонизације.

,,Канонизација је прибрајање од стране цркве неког упокојеног подвижника благочестија лику њених светих. Реч канонизација је латинска – canonizatio (canonisatio), а у наш научно-теолошки језик је позајмљена из западног научно-теолошког језика. Пошто је изведена од грчке речи κανων преузете у латински у следећем значењу: списак, каталог, она значи уврштавање неког упокојеног подвижника благочестија у списак, у каталог светих…. Код Грка не постоји посебна реч која одговара латинском canonizatio, а о прибрајању к лику светих кажу: τον χορον των αγιων (смештање, уврштавање у лик светих, прибрајање к лику светих),” пише академик Јевгениј Евсигњевич Голубински у ,,Историји канонизације светих у Руској Цркви”. ^[2]

Говорећи о канонизацији ,,коју црква има власт да обавља” Никодим Милаш каже да су раличити начини на које је то Црква радила током векова.

,,Али у главноме ово припада саборној власти, која је у томе поступала, колико опрезно, толико исто и са највећом строгошћу. Обичном нормом за цркву у овоме важи слиједеће. Ако се једно лице одликовало у свему и свагда узоритом светињом живота, ако су га свагда украшавале све хришћанске врлине, ако су дјела његова свагда таква била, да су показивала живу унутрашњу тежњу да се приближи идеалу светиње, и свагда су служила за узор љубави и побожности, ако су црте пророштва и чудотворства код дотичнога лица биле, или је тијело његово послије смрти давало знаке светитељства, једном ријечју, ако је неко лице у животу и смрти такво било, каквим може бити само један светитељ, тада се јавља код власти црквене мисао, да треба томе лицу одавати јавно поштовање, то јест, да га треба признати за светитеља и угодника божјег. Испитује се тада све, што се тог истога лица тиче, па ако се очигледним свједоџбама докаже, да је оно светитељски живило и умрло, и то се покаже на начин, да нико на свијету не може ништа рећи противу светиње његове, тада црквена власт проглашује светитељем то лице, и наређује свима и свакоме, који цркви припада, да се томе лицу јавно штовање одаје, да му се тијело на светоме мјесту чува, и да му се света успомена сваке године прославља на дан, кад је оно прешло у блажени живот”, пише Милаш. ^[3]

О канонизацији је писао и блаженопошивши патријарх Павле.

Он, између осталог, каже да је назив „свети“ којим су у Новом Завету називани сви верни, у II веку почео већ да се даје само одређеним лицима која су у Цркви имала посебан значај, тј. онима који су се прославили својим строго моралним животом и који су се јавили као борци до личног самопожртвовања, јер су и свој живот заложили за Царство Христово.

,,Светост није неки чин, или одликовање, које Свети нису имали, него им тек придали верни или Црква својим прослављањем и величањем,” истиче патријарх Павле и додаје да не могу верни и Црква дати или не дати светост Светима, него они њихову светост само објављују и сведоче. Свети су, подвлачи он, светост постигли својим трудом, уз помоћ благодати Божје а у томе им је помагала Црква својим средствима освећења. Оно што Црква није чинила, нити је могла чинити јесте створити од несветих Свете својим декретом, или канонизацијом. За Цркву је акт канонизације, и кад је вршен формално и када није, увек био декларативан, имао је смисао објављивања и сведочења постојеће стварности, тј. светости, а не конститутиван, тј. придавање Светим светости коју они дотле нису имали. Патријарх Павле скреће пажњу да то потврђује и сам назив „канонизација“, што значи уношење у канон, списак Светих, као и новији грчки израз за тај појам „анакириксис агион“, објављивање Светих.

,,Својим дејством већ утврђени култ појединих локалних Светих виша црквена власт је само објављивала целој Цркви. Углавном, то је бивало без неког нарочитог званичног поступка канонизације, него самим уношењем службе Светих у званичне црквене књиге, Минеје и др.

Зато нас не чуди што из тог старог доба „не само да до нас није дошао ниједан оригинални акт о вршењу канонизације, ако је било таквих аката, него није познат индиректни запис који говори управо о томе“,” пише патријарх Павле. ^[4]

Голубински у претходно поменутом делу пише да ,,немамо скоро апсолутно никаквих историјских података о канонизацији светаца у старој грчкој цркви”.

О условима за канонизацију патријарх Павле пише следеће:  

,,Размотримо ли особине и подвиге који су у свести народа и Цркве уздигли Свете изнад осталих верних, односно били услов за њихово прослављање као Светих, видећемо да у Православној цркви одувек, како вели јерусалимски патријарх Нектарије 1680 г.: „Три се ствари признају доказом истинске светости међу људима: Беспрекорно православље, 2. вршење свих врлина, што претпоставља стајање за веру до крви, и најзад 3. прослављање од Бога натприродним знацима и чудесима.“; или, како ова три услова формулишу други писци: Да су крштени водом или крвљу, тј. да припадају Цркви; Да су или пострадали као мученици за хришћанску веру, или да им је живот у свему беспрекоран; Да су, или за живота или после смрти, посведочили своје посланство чудима која су општепозната”.

У свом тексту Патријарх Павле често цитира управо Голубинског укључујући и део о условима за прослављење хришћана као Светих.

Тако Голубински пише о јерусалимском патријарху Нектарију који је преминуо 1680. године а ,,код кога се у делу Περὶτῆςἀρχῆς τοῦ πάπα ἀντίῤῥησις штампаном у Јашију, у Молдавији, две године после његова смрти 1682. читају речи о канонизацији светих. Нектарије пише: ,Три ствари се признају као доказ истинске светости у људима: 1) беспрекорно Православље, 2) испуњење свих врлина, праћено стајањем за веру до крви, и на крају 3) Божијом пројавом натприродних знакова и чуда’ ”.

,,Канонизовани или прави светац је сваки светац за кога је установљено и врши се празновање, било да је општи или локални, било да му је време установљења празновања познато или непознато (под светитељима који нису прави подразумевамо свеце за које није установљено празновање или који нису канонизовани, али који су признати за свете и као такви су поштовани у народу). Светитеља за кога је установљено опште празновање црква признаје као већег светитеља; светитеља за кога је установљено месно празновање црква признаје за мањег, као што има и већих и мањих светитеља и међу светитељима општецрквеним: али је светац за кога је установљено месно празновање исто толико прави светац као и светац за кога је установљено општецрквено празновање. Месним светитељима се не савршава празновање у целој цркви, него само на неким или чак на врло мало места; али на неким или немногим местима оно се савршава као правим свецима – врши се на потпуно исти начин као што се врши општим црквеним светитељима по целој цркви. Општецрквени свеци су они које црква признаје као молитвенике за људе пред Богом; али исти или потпуно исти молитвеници за људе пред Богом су и месни светитељи, јер и ка њима, као и ка првима, црква се обраћа са молитвама, „да се стојећи пред престолом Господа Бога, заузму за спасење душа наших“. Уопште, и једном речју, месни светитељи су потпуно исти светитељи као и општи свеци, и односе се према општим свецима на исти начин као што се међу последњима мањи светитељи односе према већим свецима.

Једини општи основ да се упокојени подвижници благочешћа приброје лику светих, то јест – за њихову канонизацију, било је у нашој цркви прослављање подвижника даром чудотворства, било за живота, чији су примери познати, или, што је најчешће бивало, после смрти, при чему су се чуда највећим делом дешавала на њиховим гробовима и од њихових моштију. (…)

Што се тиче подвижника, мора се претпоставити да је црква од давнина почела да признаје ове или оне међу њима за свете по истом основу по коме их је признавала у каснијим временима и по чему их признаје до данас, наиме, на основу натприродног сведочанства о њима самог Бога, који је овог или оног међу њима удостојио дара чудотворства за живота или после смрти. Не претпостављајући ову, једину чврсту и независну од људских склоности, основу, морали бисмо помислити да је у признавању подвижника за свете у древно доба владала самовоља, што је, наравно, немогуће замислити. Читајући житија древних подвижника, прибројаних од цркве к лику светих, тешко да међу њима налазимо икога ко још за живота није поседовао дар чудотворства: и овај заједнички атрибут дара чудотворства подвижницима, признатих од цркве као светаца, даје све разлоге да се претпостави да је управо тај дар био разлог њиховог прибројавања к лику светих. (…) У каснијој грчкој цркви постоје две класе светих: мученици и подвижници. (…) Каснија грчка црква је гледала и гледа на своје новомученике потпуно исто као што је стара грчка црква гледала на своје првобитне мученике, односно признавала их је и признаје за свеце ео ipso или за само мучеништво, не захтевајући од њих, што је неопходан услов када је реч о светитељима друге класе, прослављање даром чудотворства, иако се ово последње углавном дешавало,” пише Голубински.

Свети Сава је чинио чуда како током свог живота тако и по свом престављењу. Једно од најпознатијих чуда учињених током живота је враћање у живот умрлог брата, краља Стефана.

,,Потом Стефан, благочастиви краљ, обузет болешћу, призва брата свога, сада хваљеног, и много га мољаше да га удостоји светога и анђеоског иночког лика. А Свети га о том никако није послушао. „Кад дође време, рече, таквој твојој молби, ја ћу те сам у том послужити.” Опорави се од болести, и свети архиепископ отиде у свој крај. И опет Стефан оболи од теже болести, па с плачем написа Светоме, молећи га да дође и да га удостоји светога и анђеоског иночког лика, „јер, рече, нећеш ме више у овом животу видети.”

Свети се подиже и брзо иђаше својему брату, али Стефан брже изиђе из живота, отиде ка Господу, и нико не смеде га удостојити иночкога живота, очекујући Светога. И ни краљевство не беше оставио никоме од својих синова, го- ворећи: ,,Краљевство није моје, него Божје и онога који се трудио о њем, Светога владике и брата мојега. И, као што га пређе даде мени молитвама и благословом, и сада Богом учен, тако ће да га да коме хоће.”

Синови његови и сви мали и велики плакаху и спремаху за погреб, па на сретање Светога послаше говорећи: „Владико свети, трудним путовањем не бацај себе у болест, брат твој и без иночкога лика отиде ка Господу.” А свети архиепископ, кад чу о смрти брата својега, оружје болести пролажаше му кроз душу. Сјахав с коња, који га је носио, захвалив Богу с много сузног ридања, рече: „Слава Богу за све” Ражалостив се много, више што не удостоји брата својега да прими анђеоски лик него што је умро, рече: „Ја, бедни, бих крив своме господину брату мојему, него као увек, и сада још више, Господе, Господе, не остави ме да се због тога увек у животу мом потапам тугом.” И, падајући на земљу с плачем великим и опет устајући, мољаше се, говорећи: Владико Го- споде, Исусе Христе, Боже наш, који си с беспочетним Богом и Оцем својим сабеспочетан, који си увек с Њим и једнога јестаства, Син Једнородни, и Који си се и после времена по вољи његовој ради нашега спасења неизречено оваплотио у утроби Пресвете и свебезгрешне деве Марије безмужно, од Духа Светога и пресвете њене крви, и родив се двогубо на земљи поживео с нама као Бог и човек; који си по при- роди човечјој просузио над Лазаром, и по природи божанства влашћу истргао овога из утробе ада, и подигао из гроба после четири дана, и, представив га жива Марти и Марији, сестрама његовим, утолио си им сузе; који молбе сатникове за слугу ниси презрео; који си помиловао Хананејку, када се мољаше за кћер болесну; који си подигао Јаирову кћер из смрти као иза сна; који си подигао удовичина сина са одра, када су га носили на погреб; и ја, грешни, данас се угледам на њих, па, падајући молим се твојој благости, као њих у старини и мене данас услишав помилуј, јер ти си тада и сада и увек исти. Све је теби могућно, није ти немогућно ништа. У рукама твојим је душа и дисање свакога створа, јер ти живот држиш и смрћу владаш, и осим тебе нема спасиоца. Свесилном речју твојом заповеди пресветломе твојему и благом анђелу да врати душу слуге твојега, брата мојег, да буде опет жив данашњи дан до ноћи која долази, у твоје благости просим, у који ћу моћи да га украсим анђеоским и иночким ликом, што му беше жеља. Смилуј се, дакле, сада и на мене грешна, као што ниси презрео ни оних некада, да и ја, слуга твој, памтим твоју милост на нама, да будем, смео и усрднији у остатку живота мојега да теби Богу мојему слу- жим.” Па с многом вером и слободом рече: „Анђеле Божји, у име Господа нашега Исуса Христа говорим ти: Врати душу слуге својега, брата мојега, да, дошав њему, опет га нађем жива.” И тако, уседав на коња, брже гоњаше путем, говорећи: “У те се, Господе, уздах, да се не постидим! “

А кад дође над брата својега, одгуриваше од њега оне који плакаху, и, окропив довољно часно лице његово огњеним сузама, мољаше се много о њему тајним речима у срцу к зналцу тајни и свевидеоцу скривенога. И, прострв на срце његово своју десну свету руку, у име Свете Тројице написа по нагу знак крста, и одмах осети у рукама својим да се кренуло, и, опипав по прсима његовим, нађе и ова опет топла и жива, и како се молио силно, би услишан и зарадова се, па говораше реч Христову синовима његовим који напред стајаху и свему народу: „Не плачите, нити вичите, не умре краљ, него спава, и душа је његова у њему.” И буђаше га као иза сна, говорећи му: Устани, господине мој, и говори ми!” Тада он, из самртног сна отворив очи своје и познав Светога, дохвати се руку његових и целиваше их, а Свети га подиже, и одмах устаде и седе. Ко ће, Христе, твоје силе изрећи? Ко ће испричати мноштво твојих дарова, да онај који је био умро и без душе угашен и укочен и спремљен погребно да се преда матери земљи, опет оживи молитвама Светога, и ускоро беше жив? Беше и дивљење и ужас у оних који су стајали на- пред, и сви се слагаху у једном: „Господе, помилуј,” зваше се.

Потом га Свети архиепископ украси светим и анђеоским и великим ликом иноштва, именовав га Симон монах место Стефан. Тада и најстаријег сина његова Радослава приведе руци његовој, и рече: “Ја влашћу скиптар, а ти молитвама благослов.” И тако, примајући иночко одело у које беше новоодет, целиваше га, и више од првога царског бисерног радоваше се овим последњим власеним. Потом га Свети архиепископ удостоји да прими пресвете страшне, ужасне и животворне Христове тајне, и пошто сврши на њему све по уставу, рече: „Захваљујем ти, Господе, што услиша молитву моју, и како жељах, видех слугу твојега, брата мојег. Прими опет у мир Господе, душу његову, да се као о уздигнућу његову и о престављењу његову опет прослави Име Твоје Свето.” И тако поменути Симон, држан у рукама Светога архиепископа, слатко се веселећи и Богу захваљујући, у рукама његовим предаде дух свој. Сви који стајаху напред од удивљења оставише се плача, и, славећи Бога и Светога, чуђаху се светости његовој, што Бог учини међу њима таква чудеса молитвама његовим,” пише о овом чуду Светог Саве монах Теодосије.

Вредан је пажње опис и виђење овог догађаја од стране академика проф. др Реље В. Катића у његовој књизи ,,Српска средњовековна медицина”.

,,Било би сувише једнострано и нетачно кад би се сви поступци око светих чудотвораца и њихових реликвија код нас у средњем веку свели само на ниво сујеверја. У држави Немањића формирао се, у једном континуитету, известан слој људи који је одржавао на висини образованост свога доба, која нам и данас импонује, па се зато њихово религиозно схватање разликовало од скромне вере неписмених. Из њега су излазили књижевници, државници, сликари, архитекти и други културни ствараоци. Због тога је овај образовани слој имао и свој посебан однос према чуду и чудотворству. Отуда у старој српској уметности и књижевности оригинални списи чудотворних излечења само привидно личе на уобичајене средњовековне легенде. Ово се најбоље види из Теодосијевог описа чуда св. Саве. Његов опис како је св. Сава подигао обамрлог брата Стефана Првовенчаног сасвим се одваја од наивности обичне легенде. Док спољашњи ток збивања личи на општа места из светачких житија, све остало о чему говори Теодосије знатно је узвишеније од просечног побожног штива. Св. Сава хита на коњу да би брата затекао у животу. У двору сазнаје да је умро и прилази брату, полаже му руке на срце, почиње своју молитву Христу и дуго се моли ,,зналцу тајни и свевидцу скривенога”. Теодосије мирно, без претеривања, описује кратак повратак обамрлог Стефана у живот. У хитњи св. Сава све редом свршава: подиже брата и монаши га. Овде чудо св. Саве над смртним одром брата уопште нема тон примитивних миракула. У ствари, овде се само чудо и опис спољашњих поступака ритуала стапају у посебну реалност средине средњовековне атмосфере у којој се немоћ над загонетком смрти приказује на начин који психолошки није стран ни савременом човеку. Ово велимо зато што се описано чудо св. Саве у својој суштини не приказује као његово чудо, већ Христово: у ствари, он је овде посредник и молитељ коме је молитва услишена. Ми смо сматрали за потребно да у овом поглављу посебно укажемо на ову чињеницу, тј. да се схватање чудотворног лечења држало код нас на висини и било изнад наивних представа везаних за врачање и сујеверје, као што је био случај на Западу,” пише академик проф. др Реља В. Катић. ^[5]

Бројна чуда се везују уз име Светог Саве и након његовог престављења. У делу житија где се говори о преносу његових моштију у Србију читамо, између осталог, и ово:

,,Пошто би припремљено све што је потребно за пренос светих моштију, краљ Владислав позва своје епископе да у храму отслуже свету литургију за покој Преосвећенога; и када отворише гроб, нађоше светитеља потпуно целог телом и непорушеног, и као да спава; власи главе и браде његове беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Па не само свето тело преподобнога, него и дрво које је било около њега, и гробни прах, Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима.

Чувши то, трновски грађани се у гомилама стицаху да виде Светога, и добијаху исцељење од својих недуга, јер велика сила излажаше из њега: бесомучни се ослобађаху од нечистих духова, хроми ходаху, грбави се исправљаху, глуви слух добијаху. A који због мноштва народа не могаху приступити светим моштима његовим, узимаху миомирисни прах гробни, и, призивајући Светога, метаху прах на своје болеснике, и сви добијаху здравље молитвама његовим Богу. И сви који ово гледаху, слављаху Бога и дивљаху се светости Светога, па разграбивши миомирисни прах гробни, хитаху да овај благослов однесу у домове своје, негодујући на цара што је допустио да Светога носе од њих”.

Упркос јасним критеријумима и данас постоји погрешно мишљење да је нетљеност моштију услов за канонизацију. О овоме је писао Патријарх Павле у већ цитираном тексту.

,,Неки писци, као услов за признање светости помињу и нетљеност мошти. Но, кад се узме у обзир да се у старини помињу како нетљене мошти Светих, тако и њихове кости, чињеница нетрулежности и мириса мошти није битна, битно је чудотворство, дејство благодати Божје преко Светих. Голубински наводи неколико случајева где су остала нетљена тела епископа, или неких верних, али без чудотворства, поново враћена у земљу. Године 1479. нађено је тело митрополита Филипа, шест и по година од смрти му. Остављено је 12 дана да се види хоће ли се појавити чуда. Кад се то није десило, поново је враћено у земљу. У два градића код Кијева, 1724. г., при копању гроба за неког покојника, нађена су нетљена два женска тела од око 10 и 15 година. Кијевски архиепископ Варлаам писао је Светом Синоду да је видео оба тела која су онаква „како изгледају нетљене мошти“. Но, како није било ниједног достоверног сведочанства чудотворства, он је наредио да се закопају.

Закључак Голубинског можемо примити као принцип у тој ствари: ,Уопште, по неиспитаним одлукама Божјим, телесни остаци једних Светих прослављени су нетљенијем, а других нису’, ” пише патријарх Павле.

О погрешном уверењу да је нетљеност моштију услов за канонизацију и правилима Сабора одржаног у Москви 1666.-1667. године Голубински пише и ово:

,,Међу правилима сабора из 1667. године читамо: ,Немојте се усудити да нетрулежна тела која се проналазе у садашњем времену, осим по поузданом сведочанству и саборној заповести, у свете убрајати: многа тела се налазе цела и нетрулежна не од светости, већ као изопштена и умрла под клетвом епископа и свештеника, или за преступање божанских и свештених правила и закона, цели су нераспадљиви; а кога  хоћете да убројите у светитеље, о таквим пронађеним телима вреди на сваки могући начин испитивати и сведочити поузданим сведочанством пред великим и савршеним сабором архијерејским’.”.

О начину прослављања Светих Патријарх Павле пише: ,,Начин пак на који се указивало поштовање Светим и њихово прослављање у Цркви одвојило се у овим општим карактеристикама: 1. Придаван им је назив Свети; 2. Поштовање је указивано њиховим гробовима, моштима (уколико су сачуване) или другим реликвијама које су им припадале; 3. Поштују се њихове иконе; 4. Подижу се храмови и капеле у њихово име; 5. Одржавају њихови годишњи помени са посебно састављеном службом за тај дан‘‘.

Прослављање неког од Светих у старој Цркви, како наводи патријарх Павле, редовно је почињало и развијало се на тај начин што су верни који су са Светим живели у истом месту и који су знали његов живот, или видели његову мученичку смрт, први почели да га прослављају, да се скупљају на годишњи дан његове смрти на његовом гробу или месту мучења, уз знаке поштовања као што су молитве и песме у његову част, приређивање трпеза љубави (агапе), паљење свећа итд.

,,Многи од њих били су очевици и сведоци чудесног исцељења на његовом гробу, или другог дејства Божје благодати на њега. Уз оне који су Светоме захваљивали за указану помоћ, други су их верни призивали у својим потребама. „Ово призивање заступништва Светих сачињава битни део црквеног поштовања, у смислу да их Бог, коме су они угодили, слуша. У томе су узимали учешћа и поједини свештеници, од којих су они са књижевним способностима састављали најпре тропар и кондак, а затим целу службу Светоме, хвалећи његово дело, или мученичку смрт, као и благодатну помоћ указану другим, или себи самом.

У старој Цркви, култ појединих Светих имао је првобитно локални карактер. У месту где су живели и подвизавали се, Свети су прослављани од верних који су њихове подвиге познавали и видели. У прва три века не помиње се „ниједан општецрквени празник у част кога било Светог или мученика“. Али током времена, слава појединих Светих, због околности у којима су се подвизавали, или мученички пострадали, ширила се све више,” пише патријарх Павле ^[6] 

Да су Свети били поштовани због њиховог светог живота и да се та врста поштовања недвосмислено разликује од поштовања одређене особе због неких световних квалитета, постигнућа и заслуга најбољи пример је Петар II Петровић Његош.

Његош је, по многима, највећи српски песник и спада, ван сваке сумње, у групу најпоштованијих личности српске историје али је цењен искључиво због својих овоземаљских квалитета, постигнућа и заслуга а не као светитељ, за разлику од његовог стрица  Петра I Петровића, то јест Светог Петра Цетињског.

Петар II Петровић Његош је истовремено добар пример и због тога што показује да није довољно поштовање и мишљење појединца унутар Цркве, макар то био и угледни архијереј, према одређеној личности и питању њене светости, већ мора постојати саборна свест, свест Цркве, и потврда Светог Духа.

Наиме, блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије је покренуо иницијативу за канонизацију Петра II Петровића Његоша, очигледно утемељену на његовом личном поштовању и личном ставу према питању његове светости, али је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на свом заседању у мају 2013. године одлучио да се та иницијатива повуче. ^[7]

Петар II Петровић Његош, једноставно, не испуњава горе наведене услове за уврштавање у ред Светих.

Академик Јевгениј Евсигњевич Голубински у поменутом делу пише о општецрквеном празновању светих следеће:

,,Празник свих мученика (садашњи празник Свих Светих недељу дана после Педесетнице) постојао је већ у време Златоуста. Из овога се са великом вероватноћом може закључити да је у Златоустово време већ било признато као општецрквено прослављање мученика различитих места. А пошто апостоли чине највиши чин светитеља и мученика, неопходно је мислити да су они почели да се прослављају у целој Грчкој Цркви или раније или, у сваком случају, не касније од мученика (Константин Велики је подигао храм у Цариграду у славу 12 апостола – чувени храм апостола који је морао да служи и служио је као гробница царева и патријараха). После апостола и мученика, није се скоро распространило опште поштовање светитеља и преподобних”.

Као примере локалног поштовања светих који још увек нису канонизовани можемо поменути Преподобног Новомученика Харитона Косовског и самог Светог Патријарха Павла Српског.

Блаженопочивши Патријарх Павле у свом тексту пише:

,,У писму Смирнске Филомалијској цркви, о смрти Светог Поликарпа, који је пострадао истовремено са 11 хришћана из Филаделфије, вели се да „њега самога готово сви прослављају тако да се међу незнабошцима у свима местима о њему говори“. У Сиријској Дидаскалији, од Светих помињу се само мученици, али као месни Свети. Апостолске Установе пак наређују већ њихово опште празновање. „А о мученицима кажемо вам да буду код вас у свакој части, као што се код нас (апостола) поштују блажени Јаков епископ и наш свети саслужитељ (синдиаконос) Стефан. Јер они су и од Бога ублажени и од преподобних мужева поштовани…” У својој VIII књизи, овај спис, поред Светих мученика помиње опште празновање Светих апостола и наређује да тада робови не раде: „Нека не раде у дане апостолске, јер (они) постадоше ваши учитељи у Христу и удостојише вас Духа Светога. Нека не раде у дан Стефана Првомученика и осталих Светих мученика који претпоставише Христа своме животу“. Тако је, дакле, поред општег поштовања Свете Богородице, Јована Крститеља, старозаветних патријараха и пророка, као и Светих апостола, култ Светих мученика, и осталих Светих, постепено прелазио границе месне Цркве и ширио се даље”.

Од IV века, пише патријарх Павле, јављају се одлуке појединих помесних и Васељенских сабора које се односе на прослављање Светих, а из ових прописа произлази да је црквена власт будно пратила начин и развој прослављања Светих и у случају каквог застрањивања упућивала на прави пут и исправљала неправилности култа и химнографије, уводећи их у границе догматских и литургичких принципа. Али сва та акта више црквене власти, напомиње патријарх Павле, већ рачунају са култом Светих као са постојећим, она га не стварају.

,,Према речи Господњој: Не може се град сакрити кад на врху горе стоји (Мт. 5, 14), ни светост Светих није могла да остане непримећена од верних и свештенства, те они нису могли да је не посведоче прослављањем. „Како да не поштујемо оне“ – вели Свети Јован Дамаскин – „који су постали слуге и пријатељи и синови Божји!“. Кад их је Господ „прославио дивним чудесима, извором неким обилним, или такорећи стално обилном реком дарова…, нечувено је и заиста неумесно, ако их је Бог дивно, пред свима прославио као Свете, а ми се не наслађујемо њиховим поштовањем и чак се лишавамо користи од тога, особито имајући потребу у овим заступницима“,” пише патријарх Павле и додаје да су наведени општи принципи празновања и проглашавања Светих били у важности и у Руској и у нашој Српској цркви, а чудодејствовање, којим је Бог обдарио Свете, било је и код Руса и код нас општи услов за њихово прослављање.

,,И писци ван Цркве знају да је код нас Срба „култ најчешће отпочињао народ. Њихову ставу спонтано се временом прикључила и званична Црква. Јасно је да код нас не постоје строга правила отпочињања тога акта“. С друге стране, има података и да су поједини Свети канонизовани од званичне црквене власти: Светогорског сабора, Пећког Патријарха и, најзад, Архијерејског Сабора наше Цркве. (…)

…Из Доментијановог житија Светог Саве излази јасно да је Светог Симеона-Немању званично канонизовао Сабор преподобних отаца Свете Горе, на челу са Протом, побуђени чудом изливања мира и исцељивања од сваке болести на гробу његовом: „Написаше га у ред Светих великих преподобних Отаца, још и чудотвораца, и поклонише му се као и свима Светима и Богом прослављеноме на небу и на земљи. И свршивши Св. божанствену Литургију, сатворише празник Светом Симеону, новоме мироточцу, и приложише га ка Светоме Симеону Богопримцу, да им се празнује заједнички празник у један дан. И благословише богоноснога оца нашега кир Саву да му напише каноне и чудотворства његова“. Из овог казивања види се јасно у чему се састојала канонизација: Уписивање у каталог Светих, указивање поштовања клањањем као и свима Богом прослављеним, вршење Свете Литургије, одређивање дана прослављања уз писање службе. Проф. Мирковић тачно примећује: ,Ово су свакако главне црте начина канонизације и осталих Срба Светитеља, а не само Светог Симеона…’

Званичном канонизацијом биће да је уведен у каталог Светих цар Урош, како изгледа према његовом житију од патријарха Пајсија. Свети Петар Цетињски уведен је списак Светих одлуком Петра II Петровића Његоша.

Кад и на који начин је извршена канонизација осталих Срба не може се рећи са извесношћу. За њихово празновање у целом нашем народу пресудан моменат је било уношење њихових служби у Србљак Римнички и Московски (1761. и 1765. г.), а затим Београдски 1861. године. Коначан акт у погледу канонизације Светих у нашој Цркви извршио је Свети Архијеријски Сабор својом одлуком бр. 1894/зап. 396 од 3. јула 1962. г.: „Да се као признати Српски Светитељи у Српској православној цркви и Српском народу поштују и славе Светитељи према овом Именику Срба Светитеља…“ Набројана су имена 54 Светих, и означени дани у које се сваки од њих слави. Овај број допуњен је 1965. и 1973. г., тако да потпуни званични Именик обухвата 59 светих Срба и Српкиња…,” пише Патријарх Павле.

У међувремену је Именик допуњен тако да обухвата више од поменутих 59 светих Срба и Српкиња. Поменућемо само неке од њих.

На заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. канонизован је епископ Николај (Велимировић) кога сада прослављамо као Светог Николај Охридског и Жичког.

Саборни празник Светих мученика дабробосанских и милешевских као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године.

Свечано прослављење новоканонизованих угодника Божјих Преподобног Јустина Ћелијског    и  Преподобног Симеона Дајбабског извршено је на саборној Светој Архијерејској Литургији у недељу, 2. маја 2010. године, у Храму Светог Саве на Врачару.

Свети Мардарије Љешанско–Либертивилски и Свеамерикански, прибројан је лику светих на заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 2015. године.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, уврстио је у календар Светих Свете сурдуличке мученике. На истом заседању у Диптих светих уписани су и Свети пивски новомученици.

У диптих светих 2018. године унети су преподобномученик Григорије Пећки, мученик Василије Пекар из Пећи и мученица Босиљка Рајичић из Пасјана код Гњилана.

Ваља напоменути да су неки од светих Срба и Српкиња прибројани к лику светих од стране других помесних Цркава. На пример, Свети Архијерејски Синод Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије на својој редовној седници која је одржана  11. априла 2024. године у диптих светих је унео преподобномученицу Стефаниду Скадарску, Дечанску и Битољску.

Патријарх Павле истиче да је лаичко схватање да је Црква Свете прогласила светим из захвалности што су јој давали прилоге, подизали цркве и манастире и указивали јој помоћ, тј. да су они постали Свети зато што их је Црква таквим прогласила, већ да ствар стоји обратно, што значи да их је Црква прогласила светим зато што су били свети. ,,Несумњиво, светост не може остати затворена унутра без пројављивања споља у чињењу добрих дела: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела… (Мт. 5, 16). Стога се и доброта Светих царева и краљева неминовно показивала у помагању сиротих, заштити слабих, подизању цркава итд. Али, ако им при томе не би био главни мотив љубав према Богу и ближњима (како и народ у песми каже да је цар Немања потрошио благо зидајући манастире Богу на славу, а градећи мостове и калдрме „дијелићи кљасту и слијепу“, из љубави према ближњим, „док је души мјесто ухватио“), него гордост, престиж и репрезентација, тежња да задобију подршку свештенства у одржавању власти итд., они не би били Свети, нити би им Црква светост могла признати,” пише даље патријарх Павле и наводи пример Светог Кнеза Лазара: ”Светом Кнезу се… врши служба у којој га прослављамо за његову веру и света дела по вери, и молимо га да нам помогне у достизању Царства Небескога. Црква не сматра да је он свет и мученик само зато што је био вођа хришћана против нехришћана, и борац за слободу против завојевача. Него зато што је он свети став имао и пре борбе. Борба је његову светост и свети живот само запечатила. То је схватио и народ и ставио му у уста оне славне речи коначног опредељења не за Царство земаљско, него за Царство небеско и правду његову. Само живот у Христу и смрт за веру у Њега уздиже човека до светости и мучеништва”. ^[8]

Аутор: Димитрије Марковић

---

[1] https://teodulija.net/2021/10/03/%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D1%98/

[2] Евге́ний Евсигне́евич Голуби́нский, История канонизации святых в русской церкви. Напомена: коришћено је електронско издање књиге због чега изостају бројеви страна.

[3] Др Никодим Милаш, архимандрит,  Православно црквено право, Печатња Ивана Водицке, Задар 1890. стр. 531-532

[4] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I. Зашто се врши парастос изгинулим у борбама за слободу – од Косова до данас – кад су они Свети?

[5] Др Реља В. Катић, Српска средњовековна медицина, Дечје новине, Горњи Милановац 1990. стр. 83

[6] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Издавачки фонд СПЦ Архиепископије београдско-карловачке, Београд 2015, књига I стр. 119-138

[7] https://mitropolija.com/2013/05/23/sabor-spc-nece-raspravljati-o-kanonizaciji-mitropolita-petra-ii-petrovica-njegosa/

[8] https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/13/