Целокупна делатност Антихриста и свих претеча његових у роду људском има један циљ: да све законе Божје, законе Христове прогласи за лоше, за опасне, за убитачне по људе, по род људски. Зато их треба одбацити и заменити другим законима, супротне садржине и супротног смисла: Христа заменити Антихристом, све Његове законе — Антихристовим законима. –
Свети Јустин Ћелијски
Димитрије Марковић
,,А змија рече жени: Нећете ви умријети; Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови” (1Мој. 3, 4-5).
На овај начин је змија, тачније ђаво који је узео обличје змије, наговорила прву жену, Еву, на први грех. Поверовавши змији и починивши првородни грех, Адам и Ева су отказали послушност Богу, Творцу неба и земље и њиховом Творцу.
Овде се нећемо бавити ни самим прародитељским грехом, који је путем наслеђа прешао и пренео се на све људе, ни неваљаством људским које је довело до потопа (1Мој. 6, 5-7) нити различитим и бројним гресима после потопа. Бавићемо се само содомским и њима блиским гресима, у светлу змијиног обећања Еви да ће, ако окуси са дрвета од знања добра и зла, она и Адам постати као богови.
Циљ нам је да покажемо да су заступници идеологије хомосексуализма, феминистичке и родне идеологије поверовали обмањивачу и опадачу, змији, да су заиста (постали) богови. Наиме, главни, врховни дух зла назива се у Светом Писму Сатана што на јеврејском (satan) значи противник, или обмањивач, и ђаво што на грчком (διάβολος) значи клеветник или опадач.
У вези са тим, а имајући у виду речи Светог Јустина Ћелијског да у историји људског рода постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин, можемо да кажемо да је пад заступника идеологије хомосексуализма, феминистичке и родне идеологије четврти велики пад у историји човека. Истина, у вези са тим су могућа и другачија мишљења па можда теорија еволуције могла да се наведе као четврти а побројане идеологије као пети велики пад. Ипак, то питање је од споредне важности, оно што је неоспорно јесте повезаност пада до кога су довеле идеологије хомосексуализма, феминистичке и родне идеологије са падом папе падом заступника теорије еволуције.
”Сваком хуманизму сва је суштина: човек = homo. Сведен на своју онтологију, сваки је хуманизам не друго него хоминизам (homo-hominis), човек – највиша вредност, свевредност; највиши критеријум, свекритеријум: „човек – мера свих бића и ствари”. То је, in nuce, сваки хуманизам, сваки хоминизам. Отуда су сви хуманизми, сви хоминизми, у последњој линији, незнабожачког, многобожачког порекла. Сви европски хуманизми, од оних преренесансних, па ренесансних, па надаље: протестантских, философских, религијских, социјалних, научних, културних, политичких, радили су свесно и несвесно, и непрекидно раде на једном: да вером у човека замене веру у Богочовека, да еванђељем по човеку замене Еванђеље Богочовека, да философијом по човеку замене философију по Богочовеку, да културом по човеку замене културу по Богочовеку; једном речју: да животом по човеку замене живот по Богочовеку”, пише Свети Јустин Ћелијски и додаје да се вековима радило тако, док се на Првом ватиканском концилу није слило у догмат ο непогрешивости папе. ”Овим догматом су сви европски хуманизми дошли до свог идеала и идола: човек је проглашен за врховно божанство, свебожанство”, пише он и додаје да је догматом ο непогрешивости папа присвојио себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку – Господу Христу. Овим догматом је, каже Свети Јустин Ћелијски, европски човек на догматски одлучан начин објавио догмат ο самодовољности европског човека, и тако обелоданио да њему Богочовек није потребан, и да Богочовеку нема места на земљи. Сви хуманизми европског човека, каже он, у суштини нису друго до непрекидни устанак против Богочовека Христа док папизам означава као посредног и непосредног, вољног и невољног родитеља свих европских хуманизама.
”Богочовек се свуда замењује човеком; на све европске престоле устоличује се европски хуманистички човек. Отуда, не један Vicarius Christi већ њих безброј, само у разним одорама. Јер, у крајњој линији, догматом ο непогрешивости папе проглашен је непогрешивим човек уопште. Отуда широм Европе безброј папа. И ватиканских и протестантских”, пише даље авва Јустин.
Битну улогу у хуманистичком устанку против Бога има теорија еволуције која негира како само стварање човека од стране Бога (1Мој. 1,27) тако и власт која му је дата да влада земљом и да буде господар свега на њој створеног: ”од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи” (1Мој. 1,28).
”Теорија еволуције као основа свих области науке о животу, суштински је допринела унапређењу хуманизма. (…) Човек није јединствена надприродна креација изолована од остатка живог света, нити му је природа подређена и дата на господарење”, пишу заступници ове теорије[1], што значи бунџије против Богочовека у име хуманизма.
”У васионом свету, како га је Дарвин замишљао – и још изразитије Дарвинизам – присутне су све могуће силе и сви фактори, изузев Бога, духа и морала. (…) Они који би хтели да издвоје Дарвина из кола негатора и безбожника, и да га одбране на основу неколико промуцаних речи о духу, заборављају једино правилно мерило, а то је да добро дрво не може родити зле плодове (Мт. 7, 18). ”, пише Свети Николај Охридски и Жички у ”Трима аветима европске цивилизације”.
Иако ћемо тиме донекле одступити од основне теме морамо да скренемо пажњу и на утицај теорије еволуције на данас сасвим уобичају појаву, чак и код нас, да људи кохабитирају, односно живе са животињама. И не само да живе са скотовима него њихови власници користе изразе уобичајене у односима родитељ-дете. Другим речима, називају се мајкама и очевима паса и мачака[2] (и у Србији) а младунце свог пса називају унуцима (granddogs)[3]. Колико је ово узело маха можда најбоље показује чињеница да је у науку већ ушао термин ”родитељство над кућним љубимцима” (pet parenting).[4] Власници животиње са којима живе доживљавају као способне за размишљање.[5] У вези са тим ваља скренути пажњу и на Кембриџку[6] и Њујоршку[7] декларацију о свести код животиња (прва је из 2012. а друга из 2024. године). Међутим, закључак да је човек на овај начин себе спустио на ниво скота је погрешна. Ако се узме у обзир време, труд и новац које ови људи улажу у своје кућне љубимце, очигледно да је су они слуге тих животиња а не равни са њима или њихови господари.
О ђаволу Свети Јован Дамаскин, у ”Тачном излагању православне вере”, каже да је у питању Анђео који није створен злим по природи, него је био добар и створен за добар циљ али се погордио против Бога који га је створио желећи да му се супротстави. Први је отпавши од добра, обрео се у злу и по самовласној жељи од светлости постао тама. За демоне, пак, каже да су мноштво Анђела који су били под његовом (ђаволовом) власти и пошли и пали заједно са њим.
Према томе, није тешко закључити у чије име, и по чијем наговору и под чијим руководством, хуманизми западног човека устају против Бога.
Теоријом о Великом праску негира се Бог као Творац света, односно свемира и саме Земље, док се теоријом еволуције Бог негира посебно као Творац човека и живих бића на Земљи, али истовремено и као Законодавац.
Овде се нећемо упуштати у излагање теорије еволуције јер је добро позната, нити ћемо се бавити оповргавањем ове теорије што је предмет бројних до сада објављених радова, само ћемо скренути пажњу, из теолошког угла, на две важне тачке које често превиђају а које су, истовремено, у вези са темом овог рада.
Као што је познато, према заступницима теорије еволуције људи потичу од мајмуна [8] што нас, из угла православне хришћанске антропологије, доводи до још једног у низу врло спорног питања а које се тиче душе.
”Човек је саздан по образу [икони, лику] Божијем. Тај образ свакако се не односи на тело, него углавном и превасходно на душу. Образ је у човеку снажнији него у анђелима, јер човекова душа, како ћемо видети, оживотворава тело са којим је везана. Могли бисмо уопштено рећи да је душа образ Божији. Како је Бог Тројичан – Ум [Нус], Слово [Логос] и Дух [Пневма], исто тако и човекова душа има три силе: ум [нус], реч [логос] и дух (св. Григорије Палама, „Добротољубље”, 4. том, 145-146). Образ је у човеку снажнији него у анђелима. Свети Григорије Палама, говорећи о Христовом крштењу у реци Јордан и објашњавајући зашто „тајна сазданог и пресазданог човека разоткрива тајну Пресвете Тројице”, пише да се то не дешава само зато што је једино човек посвећеник и земаљски служитељ [поклоник] Пресвете Тројице, него и зато што је он једини [саздан] по Њеном образу. Чулне и бесловесне животиње поседују само живототворни дух, а он не може постојати сам по себи; оне немају ни ум [vous] ни реч [“слово”, словесност, разум, λόγος ]. Анђели и арханђели имају и ум и реч, јер су и умни и словесни, али немају живототворни дух, с обзиром да немају тело које би тај дух оживотворавао. Будући, дакле, да човек поседује ум, разум [словесност, реч, логос] и живототворни дух који даје живот телу са којим је свезан, једино је он образ триипостасне природе” (св. Григорије Палама, 60. беседа, Е.П.Е, 512). (…) Упоређујући душу човека са душом животиње, свети Григорије каже да ,,животиње поседују душу као енергију, а не као суштину”. Душа сваке бесловесне животиње јесте живот за тело које оживотворава, животиње не поседују суштину него енергију, будући да зависе од нечега другог и да не постоје саме по себи”. Будући да душа животиње поседује само енергију, она умире заједно са телом. Напротив, човекова душа не поседује само енергију, него и суштину: „Душа не поседује живот само као енергију него и као суштину, јер живи сама по себи”. Из тог разлога, када пропада тело, душа не пропада заједно са њим. Она остаје бесмртна. (св. Григорије Палама, „Добротољубље”, 4. том, стр. 143-144) (…) Свети Максим Исповедник у свом учењу износи да душа поседује три силе: „Од душевних сила, једна је која храни и узраста [тело], друга – која изазива маштања и нагоне [афекте], а трећа – разумна и мислена [умна, ноетичка]. Биљке [растиње] заједничаре само у првој, у другој заједно са овом (првом) – неразумне [бесловесне] животиње, а у трећој заједно са прве две – људи” (,400 глава о љубави”, стр. 90). То показује велико човеково достојанство у односу на бесловесне звери”, пише митрополит Јеротеј Влахос [9].
Једно од питања на које теорија еволуције не даје, нити може да понуди одговор јесте разлика између душе човека и душе животиња, укључујући и душу мајмуна од кога је, наводно, човек постао. Како што смо видели, душа животиња, за разлику од душе човека, не поседује суштину него само енергију и не поседује ум [vous] ни реч [“слово”, словесност, разум, λόγος ].
Питање на која теорија еволуције не даје, нити може да нам да одговор, а у вези са речима Светог Григорија Паламе, јесте разлика између душе човека и душе животиња. Исто важи и за три силе душе о којима говори Свети Максим Исповедник у вези са човеком, животињама и биљкама.
”Неодарвинизам је оспорен фосилним записом, тј. неуспехом палеонтологије да открије убедљиве прелазне форме”, пише проф. Др Здравко Пено[10]. Питање прелазних облика који би требало да покажу наводну постепену еволуцију живих организама од примитивних до напредних врста оправдано може и мора да се постави и у вези са душом, односно психом (иако се, наравно,значење православног термина душа и научног психа не поклапа).
”Неизбежна промена живих врста (подвлачење је наше, Д.М.) је оно што се назива еволуција. Ово је процес који се догађа у живом свету који нас окружује, полако али сигурно мењајући његов облик,” каже се на једној страници посвећеној теорији еволуције.[11]
Иако се бави променом живих врста теорија еволуције игнорише питање душе. Ако је, како заступници теорије еволуције тврде, човек настао од мајмуна, не можемо а да не поставимо питање зашто мајмуни имају душу као енергију али не и као суштину, за разлику од човека? Зашто, као и човек, имају животворни дух, али немају ни ум [vous] ни реч [“слово”, словесност, разум, λόγος ]?
На сличан начин заступници теорије еволуције избегавају и питање преласка неживе у живу природу и формирања душе. ”Питање настанка живота није део теорије еволуције. Уместо еволуције, настанком живота се бави теорија абиогенезе”, каже се на страници коју смо претходно цитирали, али ни абиогенеза не даје задовољавајући и научно утемељен одговор на ово питање. Када је реч о души, ни психологија, која се бави психом (иако се, као што смо претходно нагласили, значење православног термина душа и научног психа не поклапа), не даје задовољавајући и научно утемељен одговор, а у вези са теоријама абиогенезе и еволуције, о појави (настанку) свести.
Свест је једна од основних одлика човека и појава која је у уској вези са све три силе душе. Истовремено, питање свести је веома важно из хришћанског и теолошког угла због тога што је уско повезано са негирањем Бога као јединог Законодавца од стране заступника теорије еволуције.
”Теорија еволуције није заснована на случајности, већ на неизбежној акцији закона природе (подвлачење је наше, Д.М.)”, кажу они. [12]
Управо помињења закона природе јесте једна кључних спорних тачака теорије еволуције јер не постоји никакав закон природе пошто законодавац може бити само биће које поседује свест.
Уосталом, овог проблема су свесни и поједини научници. На пример, Бојс Ренсбергер (Boyce Rensberger) тврди да природна селекција „не поседује вољу која може одлучити шта је добро, а шта лоше за живе организме.[13]
”Онај ко даје законе и онај ко прима законе морају бити свесна бића. Не може несвесан прописивати законе за свеснога, нити свесан може давати законе несвесноме. Јер је закон у суштини својој ствар свеснога разума. Са обе стране закон претпоставља свесан разум: са стране онога ко даје закон и са стране онога ко прима закон. Недостаје ли свестан разум било на једној било на другој страни, закон није закон него нешто сасвим друго са другим и друкчијим назвањем,” пише Свети Николај Жички у ”Номологији” и додаје: ”Кад људи хоће да праве законе, они бирају између себе, по правилу, најсвесније и најсавесније па им поверавају законодавни посао. Дакле, вишу свесност и савесност сматрали су људи од памтивека за квалификацију оних који законе састављају”.
Потпуности ради, ваља додати да се прави грешка, истина нехотична, када се говори о ”Мојсијевом закону” или о Мојсјију као законодавцу: Мојсије је законопрималац а не законодавац.
Даље, заступници теорије еволуције негирају и промисао Божији, сугеришући да природа, иако без свести, одржава саму себе.
Шта је то промисао Божији? ”Пошто је свет премудра творевина доброте и љубави Божје, то се он и одржава у постојању дејством вечне доброте и љубави Божје. Зависан од Бога бићем свет је зависан од Њега и постојањем. Створивши свет са одређеним циљем Бог га и води остварењу постављеног циља својим непрекидним промишљањем (πρόνοια) о њему,” пише Преподобни Јустин Ћелијски. [14]
Теорија еволуције нам не каже да ли природа води саму себе постављеном циљу јер нам не даје одговор ни на питање шта је уопште циљ неживе и живе природе, и света уопште (осим ако циљ није непрестана промена у живим организмима само по себи !?).
”Бог је Творац и Свети Цар, савршена Свест и савршена Савест. Због тога је ауторитет и надлежност Бога као законодавца ван спора и сравњења. Људи као законодавци – такозвани законодавци – или објављују закон добијени од Бога, или га парафразирају, ситне и гранају, ради примене у више или мање разгранатим околностима и приликама живота. Наравно, где је слобода ту је и злоупотреба. Људи су често злоупотребљавали како закон Божји тако и своју законодавну власт. И наметали су своје законе, личне и себичне, вређајући тиме Бога и понижавајући своје ближње. Такве злоупотребе у законодавним радњама вршили су или поједини владари, или завојевачи, или олигархијске групе и партије. Злоупотребе закона и законодавства Бог није благосиљао, али их је Он попуштао, да би се очувала човекова слобода и објавила човекова злоба”, пише Свети владика Николај Охридски и Жички у Номологији.
Заступници родне идеологије, феминистичке и идеологије хомосексуализма настављају да ситне и гранају богоборачке законе. Теоријом о Великом праску негира се Бог као Творац свемира и саме Земље, теоријом еволуције Бог се негира посебно као Творац живе природе и човека, док родна идеологија оспорава Бога као Творца мушкарца и жене. Феминистичка идеологија и идеологија хомосексуализма одбацују Бога као Законодавца и покушавају да наметну нове, богоборачке законе.
Креатори и следбеници идеологије хомосексуализма, феминистичке и родне идеологије, под очигледним дејством кнеза овога света (Јн. 14,30), настављају устанак против Бога негирајући га као Творца мушкарца и жене али и као Законодавца, преузимајући на себе улогу законодаваца, супротно речима Светог апостола Јакова: ”Један је Законодавац и Судија” (Јак. 4,12). У овом случају они одлазе корак даље од папе који је на себе преузео улогу Vicarius Christi тј. намесника Христовог, што значи намесника Бога на Земљи.
Помраченог ума, креатори и следбеници идеологије хомосексуализма, феминистичке и родне идеологије они не знају да не може постојати никакав, не само природни или природни закон паралелно са моралним законом Божијим и назависно од њега, већ ни политички.
”Не постоје никакви политички закони; постоји само морални закон Божји. Постоји и политичко уређење једне земље, са уредбама, правилима, прописима и параграфима, – уређење које може бити благословено или проклето према томе да ли је оно засновано на вољи Божјој и сагласно са моралним законом Божјим или није. Ако јесте, онда је политичко уређење дотичне земље благословено; ако ли није, онда је проклето. У првом случају политика се може назвати добром, у другом кобном. Јер у првом случају Бог, као Законодавац моралног закона, по Своме светом обећању, штитиће ту земљу од глади, помора, земљотреса, потопа, револуције, и рата; од гусеница, црви и змија, зверова, и свих недаћа и зала. И дароваће род земљи и стоци, мир и спокојство, ситост и радост, здравље и обиље сваког добра међу људима. У другом случају пак, Бог као Чувар Свога закона, попустиће сваку беду, муку и невољу на земљу, сушу и неродицу, болест и страх, неслогу и страхоту, земљотрес и буну, мач и ропство. Зато се она прва политика може назвати добром, а ова друга кобном. Тако је речено и проречено и на безбројним примерима из историје и искуства посведочено” пише Свети владика Николај Охридски и Жички у ”Номологији”.
У вези са заступницима родне идеологије, феминистичке и идеологије хомосексуализма ваља подсетити на речи Светог Јустина Ћелијског из Догматике, који каже да је и пре главног Антихриста ”било, има их, и биће много антихриста, јер по речи Апостола љубави, антихрист је сваки који одриче да је Исус — Месија, Искупитељ, сваки који одриче оваплоћење Бога у Христу, сваки који одриче Свету Тројицу”.
Да се подсетимо речи из књиге Постања о стварању човека: ”И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их” (1Мој. 1, 27). Шта, међутим, кажу заступници родне идеологије? Они тврде да не постоје само мушки и женски пол већ низ родних категорија при чему сваки појединац одлучује са којом од тих категорија ће да се идентификује. Број родних категорија није коначан јер сваки појединац не само да бира категорију већ је, на основу различитих чинилаца субјективне природе, и сам креира. Тачније, заступници родне идеологије негирају сам пол као скуп морфолошких, анатомских, генетичких, биохемијских и физиолошких особина и у том циљу, уместо речи ”пол”, уводе термин ”род”. Тако, на пример, без обзира на билошки пол, мушкарац може да се изјасни као жена и жена као мушкарац, у складу са дефиницијом рода.
Од мноштва могућих родова, осим мушког и женског, које нуди родна идеологија, поменућемо само неколико примера, како бисмо стекли јаснију слику. Тако нпр. Ародна (Agender) особа себе не идентификује ни са једним родом, Адамас родне (Adamas gender, од старогрче речи Ἀδάμας) особе одбијају да буду сврстане у било коју родну категорију, Аерородне (Aerogender) особе су оне особе чији родни идентитет се мења у складу са окружењем, Афективнородне (Affectugender) особе су оне особе чији се родни идентитет заснива на променама или флуктуацијама расположења, Љубородни (Amaregender) идентитет који се мења у зависности од особе за коју је неко емоционално везан итд. итд. [15]
Не можемо а да чињеницу да родна идеологија нуди (и силом намеће!) сваком човеку да бира родну категорију не доведемо у везу са речима змије упућеним Еви да ће она Адам постати као богови (1Мој. 3, 4-5). Шта нуде креатори родне иделогије људима? Да одбаце чињеницу да је Бог створио мушкарца и жену и да за себе бирају или измисле родну категорију, тј родни идентитет, и на тај начин буду као богови. Овај привид да они стварају нешто ново мимо мушког и женског пола, упркос примарним и секундарним полним карактеристикама које једнозначно указују да је реч о заблуди, показује степен помрачености њиховог ума али истовремено још једном потврђује да је змија лукава ”мимо све звијери пољске” (1Мој. 3,1).
У житију Свете мученице Јулијане ђаво, приморан силом Створитеља, признаје: ”Ја сам онај што некада пагубно саветовах Еви у рају да преступи заповест Божију. Ја нахушках Кајина да убије свога брата Авеља. Ја научих Навуходоносора да постави златног идола на пољу Деиру. Ја преластих Јудејце да се клањају идолима. Ја премудрог Соломона обезумих изазвавши у њему страст према женама. Ја Ироду саветовах да изврши покољ деце, а Јуди – да изда Учитеља и да себе обеси. Ја подстакох Јевреје да Стефана заспу камењем, а Нерона – да Петра распне стрмоглавце и да Павла посече мачем”. Ђаво је, дакле, онај који је убедио следбенике родне идеологије да Бог није створио мушкарца и жену већ да су они богови који стварају људе различитих родова.
Да не мора све да заврши само на бирању (непостојећих) родних идентитета показује и пример Дениса Авнера (Dennis Avner), познатог као „човек-тигар“, који се подвргао низу хируршких интервенција како би изгледао као тигар. [16]
Све ово нас доводи до још једне сличности са теоријом еволуције.
”Биолози пре Дарвина су говорили о природној селекцији, али она је сматрана за „механизам који држи врсте непроменљивим, тако да не буду деформисане“. Дарвин је ишао супротним смером и тврдио је да природна селекција има еволуциону снагу (о томе говори и назив његове књиге: Порекло врста путем природне селекције). Међутим, још од његовог времена није се појавио нити један доказ у вези с тим да природна селекција има снагу да наведе организме да пређу из једне врсте у другу, јер „нико никада није механизмом природне селекције произвео неку врсту“. Природна селекција, дакле, не може нити да дода један нови орган неком живом организму, нити може да га уклони, не може повећати или побољшати генетску информацију једне врсте, нити може трансформисати једну врсту у другу”, пише проф. Др Здравко Пено у већ цитираном тексту. Слично је и са родном идеологијом: иако подразумева и тзв. терапијску корекцију пола ни један мушкарац који се повргао различитим медицинским процедурама које она обухвата није се трансформисао у жену, нити жена у мушкарца. Једино што се добија и што може да се на овај начин добије јесте привид трансформације. Нажалост, немали број оваквих експеримената је завршен самоубиством или еутаназијом.[17]
Родна идеологија је уско повезана и облачењем које није у складу са сопственим полом. О томе у Старом Завету читамо следеће: “Жена да не носи мушкога одела нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом твојим ко год тако чини” (5. Мојс. 22, 5).
Заступници феминистичке идеологије оспоравају речи Творца и Законодавца упућене жени: ”Воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар” (1Мој. 3,16). Ову заповест налазимо и у Новом завету: ”Жене! слушајте своје мужеве као Господа. Јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тијела. Но као што црква слуша Христа тако и жене своје мужеве у свему”, каже Свети апостол Павле у Посланици Ефесцима (Еф. 5,22-24).
Узмемо ли у обзир речи Светог Јустина Ћелијског о процесу замењивања Богочовека човеком нема разлога за чуђење што је под утицајем феминистиче идеологије на место кентерберијског надбискупа, а тиме и на чело Цркве Енглеске, дошла жена, Сара Малали (Sarah Mullally).[18] У великом броју протестантских заједница жене на месту пастора и свештеника су већ неко време сасвим уобичајена појава.
Прихватањем идеја идеологије феминизма одбацује се шеста божија заповест о забрани убиства, јер се заступници ове идеологије залажу за право жене на чедоморство. Штавише, заступници идеологије феминизма кажу да је ”абортус кључна компонента (подвлачење је наше, Д.М.) за постизање једнакости” мушкараца и жена. [19]
Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква намерни прекид трудноће сматра тешким грехом а канонска правила изједначавају намерни прекид трудноће са убиством јер људско биће настаје у тренутку зачећа.
У 2. канону Светог Василија Великог каже се: ”Која (жена) је намерно убила (плод у утроби), подлеже казни за убиство. Тачног одређивања: да ли је (плод) добио облик или је без облика, код нас нема”. У 8. канону овај Светитељ додаје: ” И оне које дају лекарства за побачај, убице су и оне, а и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβρυοκτόνα = ембриоцидне) отрове”.
Они који шире идеологију феминизма потпадају и под грех духовног убиства. О томе Свети Филарет Московски у ”Катихизису” пише: ”Осим телесног постоји и духовно убиство. Духовно убиство потиче од саблазни – када неко ближњега заводи у неверовање или га увлачи у безакоња и самим тим подвргава његову душу духовној смрти. Спаситељ каже: А који саблазни једнога од ових малих који верују у Мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врат његов, и да потоне удубину морску (Мт. 18, 6)”.
Даље, феминистичка идеологија подржава и трговину људима [20] у виду тзв. сурогатног материнства. [21]
Ово је једно од поља где се сустичу феминистичка и неолиберална идеологија као тржишни фундаментализам, где мушке и женске полне ћелије и деца постају роба, а трудноћа и рађање услуга.
”„Сурогатно материнство”, тојест ношење, до краја трудноће, оплођене јајне ћелије од стране жене која, после порођаја, враћа дете „наручиоцима”, противприродно је и морално недопустиво, чак и када се остварује без новчане надокнаде. Овај метод доводи до рушења дубоке емотивне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета већ за време трудноће. „Сурогатно материнство” изазива трауме, како код жене која изнесе трудноћу до краја и чија материнска осећања бивају погажена тако и код детета, које касније може доживети кризу идентитета.
Оплодња неудатих жена уз коришћење донаторских полних ћелија или реализација „репродуктивних права” било неожењених мушкараца било лица са такозваном нестандардном сексуалном оријентацијом лишава будуће дете права да има и мајку и оца. Коришћење репродуктивних метода ван контекста Богом благословене породице постаје облик борбе против Бога, која се води под плаштом заштите људске аутономије, а уствари у име изопаченог схватања слободе личности”, каже се у Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве. [22]
У уџбенику социологије који се користи на нашим факултетима, политички коректног аутора Ентонија Гиденса који је идеологију феминизма уздигао на ниво науке, на страни 201 се каже:
,,Породични дом је, у ствари, најопасније место у модерном друшву. Када је реч о насиљу над женама, може се рећи да је жена изложена далеко већем ризику од напада мужа или блиских познаника, него од непознатих особа.”
Бројке које се наводе у вези са насиљем над женама су кривотворене и подешавају се у складу са циљевима феминистичке идеологије и њихових политичких покровитеља.
Да је реч о политички и идеолошки мотивисаној пропаганди потврђује библиографија са 343 истраживања (270 емпиријска студија и 73 рецензија и/или анализа) спроведених широм света током неколико деценија која су показала да су жене или једнако агресивне према мушкарцима са којима су у брачној или емотивној вези, или да су чак агресивније. Овим истраживањима је укупно обухваћено 440.850 особа.[22а]
Циљ приче о насиљу над женама је divide et impera (завади па владај) на микронивоу и разарање породица. Ако узмемо у обзир да Свети Апостол Павле породицу назива ”домаћом црквом” (Рим. 16, 3-5; Кол. 4, 15; Фил. 2) и да је, по речима Светог Јована Златоустог, породица ”мала црква” [22б], јасно је да идеологија феминизма представља облик борбев против мале или домаће цркве.
Треба ли одрастао син да у своме домаћинству слави Крсну славу?
Када је реч о идеологији хомосексуализма њени заступници негирају Богом установљени поредак и Бога као Законодавца како кроз блуд са особама истог пола (мужелоштво и женелоштво) тако и кроз заједнице за које они покушавају да присвоје реч ”брак”.
У Старом завету читамо о хомосексуалним односима: ”Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих.” (Лев. 20, 13). У Новом завету се каже: ”Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници.” (1. Кор. 6,9). И тако даље.
Када је реч о хомосексуалцима, не можемо говорити о љубави већ искључиво о блудничењу. Нпр. Гаетан Дугас (Gaëtan Dugas), један од првих људи заражених сидом[23], једно време широко познат као ”Нулти Пацијент”, тврдио је да је имао полне (углавном хомосексуалне) односе са преко 2.500 особа[24], односно са неколико стотина особа годишње. Нека каснија истраживања (нпр. Sex in America: A Definitive Survey, Robert T. Michael, John H. Gagnon, Edward O. Laumann, Gina Kolata) су потврдила да високе бројке нису претеривање када је реч о полним односима међу хомосексуалцима.
Брак је могућ једино између мушкарца и жене због чега се заједнице хомосексуалаца не могу називати браком. У Светом Писму Старог Завета се каже да ће ”оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело” (1Мој. 2,24).
У „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве” се каже: ”Разлика међу половима је посебан дар Творца људима које је Он створио. И створи Бог човека по обличју Својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су мушкарац и жена у једнакој мери носиоци лика Божијег и људског достојанства, они су створени ради њиховог целовитог сједињења у љубави: Зато ће оставити човек оца својега и матер своју и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Супружански савез, који је Господ продужетка благословио, оваплоћује првобитну вољу Господњу о творевини и постаје средство и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом(1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена појављују се као два начина постојања у једној људској природи. Њима је неопходно општење и узајамно допуњавање.“
Усвајањем идеологије хомосексуализма одбацује се и Божија заповест о рађању које је могуће једино у супружанској заједници мушкарца и жене. ”И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу” (1Мој. 1,28).
Да би створили привид породице хомосексуалци користе услуге тзв. ”сурогатног материнства” (мушкарци), донације или куповине мушких полних ћелија (жене) или усвајају децу.
О одрастању деце у хомосексуалним заједницама проф. др Роберт Оскар Лопез (Robert Oscar López), кога су и самог одгајиле две жене, написао је књигу чији назив говори довољно – ”Јефтајеве ћерке: Невине жртве истополног родитељства” (Jephthah’s Daughters: The Innocent Casualties of Same-Sex Parenting). Књига садржи личне и веома потресне приче деце коју одгајају хомосексуалци, односно истополни родитељи. Одломке неколико прича из ове књиге смо превели пре неколико година. [25] На пример, Бронах Касиди (Cassidy Bronagh) коју су одгајале две жене у својој причи каже: ”Хомосексуални партнери желе право на дете, али не размишљају како ће се то дете осећати. Сама могу да потврдим да се никад нисам могла ослободити осећаја да сам само лабораторијски експеримент“. Сличан закључак износи и Чарлс Мичел (Charles Mitchell), кога су заједно са двојицом његове браће усвојила два мушкарца који су живели у хомосексуалној заједници: „Усвајање од стране хомосексуалних парова је трагичан друштвени експеримент”. Једна девојка, анонимна, коју одгајају две жене прича: „Већину времена проводим са мојом најбољом пријатељицом. Са њеним оцем, кога ја никада нисам имала. Фантастично је (подвачење је наше, Д.М.)… Не знам мог оца, нити ћу га икада упознати. Чудно је, али ми недостаје. Недостаје ми особа коју никад нећу упознати“. Још једна анонимна особа, коју одгајају два хомосексуалца овако описује свој живот „Моја биолошка мајка (донатор јајне ћелије) долази код нас кући често. Има 38 година. Желим да је ословљавам ”мајка”, али моји очеви се страшно буне када то покушам. Шта мислите о томе? Не кажем да мрзим хомосексуалце, ја бих само желео да су моји родитељи хетеросексуалци. Јесам ли зао кад то тако осећам? Сви желе да прихватим оно шта ја не могу и не желим“.
Осим тога, у неколико чланака смо навели већи број примера злостављања и убистава деце у хомосексуалним заједницама. На пример, четворогодишњи Џандре Бота (Jandre Botha) је одбио да жену са којом је његова мајка живела у хомосексуалној заједници назове “тата” и то платио својим животом. [26]
Осим тога, писали смо и о Сајму деце за хомосексуалце у Бриселу[27] под покровитељством америчке организације ”Men having babies” (Мушкараци који имају бебе)[28]. Реч ”сајам” употребљена је на два места ”Gay Parenting Resource Fair”, што у преводу значи „Сајам ресурса за хомосексуално родитељство“. Осим тога, сам програм и економски термини који се користе као што су ”аранжман”, ”финансијска ограничења”, ”пружаоци услуга, буџетирање и финансијска подршка”, ”процењени трошкови”, ”извозни посао” итд. јасно и недвосмислено показују да је реч о јавном, специјализованом сајму где су мушке и женске полне ћелије и деца роба, а трудноћа и рађање услуга. Хомосексуалци овде, поред осталог, добијају и савете како да уштеде приликом куповине деце (”Cost saving best practices”). Осим тога, могу да изаберу и “all inclusive пакете” који укључују све услуге: психолошку подршку, правну помоћ, обезбеђивање мушких и женских полних ћелија, обезбеђивање тзв. ,,сурогат мајки”, летова и хотела у земљама у којима ће се оне порађати итд.
Заступници идеологије хомосексуализма одбацују и заповест о поштовању родитеља: ”Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи”. Наиме, како хомосексуалне заједнице подразумевају особе истог пола, укидају се речи мајка и отац а уместо њих уводе термини родитељ 1 и родитељ 2. [29] Међутим, термини родитељ 1 и родитељ 2 се не користе само као замена за речи отац и мајка, већ и због тога што се неки заступници идеологије хомосексуализма залажу за заједнице са већим бројем ”родитеља”, тако да је поменуте термине лако допунити са ”родитељ 3”, ”родитељ 4”, ”родитељ 5” итд. Док речи отац и мајка подразумевају само две особе и то супротног пола. Маша Гесен (Masha Gessen), један од најпознатијих заступника ове идеологије каже да има троје деце ”која имају мање-више пет родитеља, и не видим зашто не би требало да имају пет родитеља и легално”. Ових петоро родитеља се, како она каже, ” дели на две групе од по три”. Међутим, Маша Гесен је истовремено, током истог говора, два пута нагласила да ”институција брака не би требало да постоји” (подвлачење је наше, Д.М.).[30]
”Своје богоодступништво Антихрист ће нарочито пројавити у томе што ће потрти све Божанске законе, зацарити безакоње, починити хиљаде безакоња, и друге побуђивати на њих, због чега га Апoстол и назива у изузетном и нарочитом смислу безакоником — ό ανομος (1 Сол. 2, 8),” пише Свети Јустин Ћелијски у Догматици.
У циљу јачања подршке идеологији хомосексуализма (али истовремено и ради ослобађања хомосексуалаца од терета греха а тиме и удаљавања од покајања и исцелења!), спровођена су истраживања како би се пронашао ген који условљава хомосексуалност.[31] У каквој је ово вези са јачањем подршке идеологији хомосексуализма? Истраживање које је спровео Галуп а Америци показало је да Американци који верују да се хомосексуалци рађају као такви много више подржавају права хомосексуалаца него они који кажу да је хомосексуалност последица васпитања и окружења. Ипак, овде се нећемо бавити шире овим питањем јер је утицај различитих идеологија и политичке коректности на науку и научна истраживања нешто што је добро познато. Додаћемо само да је потпуно бесмислено вршити истраживања у потрази за геном који, наводно, условљава хомосексуалност а да се истовремено не врше истраживања у вези са инцестом, педофилијом, зоофилијом, некрофилијом и другим страстима и гресима.
Бог није створио зло и грех. Да постоји такав ген, то би значило да јесте и да нису тачне речи из Светог Писма: ”Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома” (1Мој. 1,31).
”Пошто је апсолутно свет и апсолутно добар, то Бог не може ни чинити зло ни бити узрок зла. За Бога је природна немогућност — бита зао, чинити зло, бити узрок зла. Грех се ни у каквом виду не може приписати Богу. Сваки грех је преступање воље Божје, што човек чини злоупотребом богодане му слободе. У ствари, грех је једино зло. По премудром човекољубљу свом Бог је створио људе слободноразумним бићима, да би добровольно узрастали у божанским савршенствима, опредељујући се слободно за оно што је Божије. Но Бог није крив што људи своју слободу употребљавају на грех и зло. Пошто је љубав, Бог не жели да људе насилно приводи добру, нити да им уништава слободу коју им је даровао као божански дар,” пише Свети Јустин Ћелијски у Догматици.
Да се подсетимо, у вези са претходно реченим, шта се о зоофилији каже у Старом Завету: ”Ко би облежао живинче, да се погуби; убијте и живинче. И ако би жена легла под живинче, убиј и жену и живинче, нека погину, крв њихова на њих.”(Лев. 20, 15-16). О инцесту: ”Ко би спавао са женом сина свог, обоје да се погубе; учинише срамоту; крв њихова на њих”, (Лев. 20, 12).
Свима нам је добро позната библијска прича о градовима Содому и Гомору које је Господ затро јер ”гријех је њихов грдан” (1. Мојс. 18, 22). Да постоји ген за хомосексуализам, инцест, педофилију, зоофилију и друге изопачености Содом и Гомор не би били уништени јер све ове појаве, на тај начин, не би могле ни да се посматрају као греси.
Чињенице јасно показују да је брисање хомосексуализма са списка менталних поремећаја било резултат политичке коректности. Пре неколико година превели смо разговор (интервју)[32] са америчким психијатром др Робертом Спицером објављеном у часопису за хомосексуалце Journal of Gay & Lesbian Mental Health фебруара 2003. године, који је у томе одиграо кључну, или једну од кључних улога.
Овај разговор је веома важан јер из њега можемо да изведемо неколико важних закључака.
Први, основни и најважнији закључак односи се на чињецу да је хомосексуализам, ипак, ментални поремећај. На ово указује разлог брисања хомосексуализма из ДСМ-а (Дијагностичког и статистичког упутства о менталним поремећајима, енглески Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders или, скраћено DSM), 1973. године, а затим и из МКБ-а (Међународне класификације болести и сродних здравствених проблема) 1990. године. Наиме, Спицерове речи јасно показују да брисање хомосексуализма са списка менталних поремећаја није резултат научних истраживања и сазнања већ плод политичке одлуке. Осим тога, чињеницу да је хомосексуализам ипак ментални поремећај потврђује и истраживање које је спровео сам др Роберт Спицер, које се помиње у овом разговору, а које је показало да је лечење хомосексуализма могуће. У међувремену су се појавила бројна сведочанства оних који су се излечили (чак и на српском језику) а своја искуства износе јавно како би помогли и другима. Штавише, у САД постоји више групе и организације које окупљају некадашње хомосексуалце у циљу подршке онима који желе да се ослободе ове страсти и начина живота који она подразумева.[33]
У вези са тим, од мноштва могућих примера, довољно је да поменемо Светог Серафима Роуза.
Његово световно име било је Јуџин Денис Роуз ( Eugene Dennis Rose) и рођен је у Сан Дијегу, у САД. Пре него што је кренуо путем спасења примивши Свету Тајну Крштења а затим и монашки постриг био је хомосексуалац. Живећи хришћанским животом, под духовним руковођењем Светог Јована Шангајског, очистио се од те страсти и греха и данас га прослављамо као једног из низа Божијих угодника.
“У православну цркву завирио сам само зато да бих се упознао с још једним учењем… Ипак, било је потребно тек да прекорачим праг руске цркве у Сан Франциску, па да ми се догоди нешто што дотад нисам доживео у другим храмовима. Срце ми је дошапнуло: ово је твој дом. Коначно сам нашао оно што сам тражио…,” пише Свети Серафим Роуз.
Коначно, да у вези са брисањем хомосексуализма са списка менталних поремећаја скренемо пажњу и на то да је Америчка асоцијација психијатара, о чему отворено говори др Роберт Спицер, о томе одлучила – гласањем. Да ли је могуће замислити ситуацију у којој би математичари, физичари, хемичари, историчари, археолози или експерти из било које друге академске дисциплине о неком проблему из своје области одлучивали гласањем? Постоји ли гласање, и да ли је икада постојало, као елеменат научног истраживања и научног метода? Није, нити може постојати. Гласање је метода доношења одлука и изражавања мишљења у политичким процесима.
Овде ваља скренути пажњу још и на то да хомосексуалност није “сексуална оријентација” баш као што ни канибализам није “оријентација у исхрани” ни клептоманија “професионална оријентација”, него душевна болест.
Осим тога, морамо имати на уму да неолиберни појам ”толеранција” и хришћански ”љубав” не само да нису једно те исто него су два потпуно супротстављена појма.
Хришћанска љубав подразумева љубав према Богу, а то у најширем смислу значи и љубав према Божијим законима и њихово поштовање, и љубав према ближњем. Истовремено, љубав према Божијим законима подразумева мржњу према злу и борбу против зла (греха): ”Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач.” (Мт. 10,34).
Толеранција, са друге стране, подразумева управо супротно: толерисање греха и зла, односно мирење са грехом и злом.
Ово подвлачимо јер нас позивају на толеранцију према најразличитијим гресима међу којима су и хомосексуализам, инцест, педофилија, зоофилија, идеје родне идеологије и слично.
”Човеку је својствено да се гневи на ђавола који подмеће своја лукавства. Природна сила ума је мржња према злу,” каже Свети Јосиф Ватопедски. У овом случају ђаво нам подмеће толеранцију приказујући је као највиши степен љубави према човеку.
Истовремено, веома је важно да разликујемо појединце које је савладао овај грех и идеологију хомосексуализма која нам се намеће као део новог система вредности а у ствари анти-вредности. Ми се боримо против овог другог а не против човека, против појединца који је пао. И не само да се не боримо против човека кога је савладао овај грех и не мрзимо га, него смо дужни и да му помогнемо.
Коначно, хомосексуализам је, као што смо већ рекли, као и било која друга страст излечив.
,,Пошто је одвратио од Бога различите способности своје душе и тела свога и пошто их је усмерио према чулној стварности како би у њој тражио задовољство, човек у себи изазива рађање страсти (πάθη), које се још називају и пороци (κακία).
Свети Оци се једногласно слажу у томе да оне нису саставни део човекове природе. „Оне нису биле укључене у обличје Божије“, подсећа Свети Василије. „На почетку, страсти нису биле створене заједно с природом, иначе би оне биле саставни део њеног одређења”, пише Свети Максим. Оне су, каже Свети Никита Ститат, „потпуно стране, нимало својствене природи душе‘‘. Реч „страст” [πάθος] означава патњу [страдање, трпљење] и потиче од глагола „пасхо” [πάσχω], што указује на унутрашњу болест. Према св. Филотеју Синајском, „страшћу се обично назива оно што се током дужег периода страствено прикрива у души”… (…) Овде желимо да нагласимо да се грех, који се учестало понавља и који се током дужег временског периода прикрива у нашој души, назива страшћу. Свети Оци јасно разликују страст од греха. Страст је „оно што се креће у души”, док је грешно дело „оно што се пројављује у телу”,” пише Жан Клод Ларше у књизи ,,Лечење духовних болести”.[34]
Молитвама Светог Серафима Роуза Господ да нас спасе и помилује.
Димитрије Марковић
[1] https://pescanik.net/zasto-je-darvin-vazan/
[2] https://www.boisestate.edu/news/2021/11/01/new-research-suggests-cat-and-dog-moms-and-dads-really-are-parenting-their-pets-heres-the-evolutionary-explanation-why/
[3] https://www.boisestate.edu/news/2021/11/01/new-research-suggests-cat-and-dog-moms-and-dads-really-are-parenting-their-pets-heres-the-evolutionary-explanation-why/
[4] https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S1558787824000819
[5] https://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/socf.12351
[6] https://fcmconference.org/img/CambridgeDeclarationOnConsciousness.pdf
[7] https://sites.google.com/nyu.edu/nydeclaration/launch-event
[8] https://teorijaevolucije.com/evolucija_coveka/#pagetop
[9] Православна психотерапија – Митрополит Јеротеј Влахос, Наука Светих Отаца. Стр. 66-67
[10] https://teodulija.net/2022/11/26/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84-%D0%B4%D1%80-%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D0%BE-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8%D1%98/
[11] https://teorijaevolucije.com/uvod2/
[12] https://teorijaevolucije.com/evolucija_coveka/
[13] Цитирано према: Проф. др Здравко Пено: Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије
[14] Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика Православне Цркве – Том I, О Божјем промислу
[15] https://www.medicinenet.com/what_are_the_72_other_genders/article.htm
[16] https://www.independent.co.uk/news/people/news/stalking-cat-dennis-avner-found-dead-in-apparent-suicide-after-years-of-body-modification-to-look-like-a-feline-8316569.html
[17] https://www.bbc.com/news/world-europe-24373107
[18] https://www.bbc.com/news/articles/c2lxyxqzxkdo
[19] https://geia.elliott.gwu.edu/2022/09/23/the-link-between-abortion-rights-and-gender-equality/
[20] https://www.eurojust.europa.eu/publication/surrogacy-and-human-trafficking
[21] https://sarahjefford.com/feminism-and-surrogacy/
[22] Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве – Јубиларно заседање Архијерејског Сабора Руске Правоскавне Цркве, Москва, 13-16. августа 2000. Године. “Беседа”, Нови Сад 2007. Година. Стр. 153-154
[22а] https://www.researchgate.net/publication/261543769_References_Examining_Assaults_by_Women_on_Their_Spouses_or_Male_Partners_An_Updated_Annotated_Bibliography
[22б] Цитирано према: Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II
[23] https://www.aidschicago.org/correcting-the-record-gaetan-dugas-and-the-patient-zero-narrative/
[24] https://somatosphere.com/2018/patient-zero.html/
[25] https://teodulija.net/2019/07/15/%D0%BE%D0%B4-%D0%BD%D0%B0%D1%81-%D1%81%D1%83-%D0%BD%D0%B0%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D0%BE%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%80/
[26] https://teodulija.net/2019/07/14/%d0%b7%d0%bb%d0%be%d1%81%d1%82%d0%b0%d0%b2%d1%99%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d1%81%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d0%b8-%d1%83%d0%b1%d0%b8%d1%81%d1%82%d0%b2%d0%b0-%d0%b4%d0%b5%d1%86%d0%b5-%d1%83/
[27] https://teodulija.net/2019/10/27/%D1%81%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%BC-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D1%83-%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%B5%D0%BB%D1%83-%D0%BF%D0%BE-%D0%BF%D0%B5%D1%82/
[28] https://menhavingbabies.org/surrogacy-seminars/brussels/
[29] https://www.newsweek.com/mother-and-father-replaced-parent-1-and-parent-2-french-schools-under-same-1332748
[30] https://www.str.org/w/same-sex-marriage-won-t-be-enough
[31] https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/22720828/
[32] https://teodulija.net/2019/02/23/%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D1%81%D0%B0-%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D1%81%D0%B8%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BC-%D0%B4%D1%80/
[33] https://www.freetochange.org/ex-lgbt-stories-of-change-index-htm
[34] Жан-Клод Ларше, ЛЕЧЕЊЕ ДУХОВНИХ БОЛЕСТИ. Увод у аскетску традицију Православне цркве. Службени гласник, Међународни центар за православне студије, Ниш 2017. стр. 121
ТЕОДУЛИЈА 