Пише: Димитрије Марковић

У Бриселу је 21-22. септембра 2019 године по пети пут заредом одржан сајам деце за содомите (хомосексексуалце). У претходном тексту који смо објавили (1) дат је опис прошлогодишњег сајма, а садржај и дневни ред овогодишњег сајма готово је истоветан.
Иако смо тада објавили фотографију дела програма на којој се јасно види да је употребљена реч ”сајам”, било је и оних који су ово оспоравали, било због тога што нису прочитали ништа осим наслова, или из неког другог разлога, док су неки портали пренели текст али стављајући реч ”сајам” под наводнике.
”Привредни сајам (привредна изложба или експо) је изложба која се организује са циљем да компаније из појединих индустријских грана изложе и прикажу-представе своје најновије производе и услуге, сретну се са индустријским партнерима и купцима…” (2)
У овогодишњем програму који је јаван (3) са текстом на четири језика (енглески, француски, немачки и холандски) реч ”сајам” употребљена је на два места (”Gay Parenting Resource Fair”). Осим тога, сам програм и економски термини који се користе (”аранжман”, ”финансијска ограничења”, ”пружаоци услуга, буџетирање и финансијска подршка”, ”процењени трошкови” итд.) јасно и недвосмислено показују да је реч о јавном, специјализованом сајму.
И док су нпр. на сајму књига производ који се представља и продаје књиге, на сајму венчања производи и услуге из области индустрије венчања, на сајму за содомите у Бриселу производ који се продаје су деца, а услуге које се нуде су повезане са усвајањем деце и сурогатним материнством.
Поред осталог, содомити на овом сајму добијају и савете како да уштеде приликом куповине деце (”Cost saving best practices”).
”…чак се спомиње и цена избора пола. За малу цену од 5000 долара, можете наручити…да добијете дечака или девојчицу.” (4)
”У Белгији се деца свакодневно зачињу анонимним генетским материјалима. Такви „третмани плодности“ нуде се хетеросексуалним паровима,слободним женама и лезбијкама. Чак смо створили извозни посао привлачећи људе других националности који прелазе наше границе да се подвргну третману који је у њиховој земљи забрањен.
Ово више није „путовање“: то је посао. Родитељи већ иду на мрежу како би упоредили стопе успеха клиника са наведеним ценама и листама чекања. Белгијске клинике већ увозе 60% своје сперме из страних банака сперме, неки лекари чак увозе и јајјне ћелије.” (5)
Оваква трговина децом је могућа захваљујући томе што су у појединим земљама законом дозвољени сурогатно материнство и усвајања деце, и због тога у овом случају није могуће позивати се нпр. на Конвенцију Савета Европе о борби против трговине људима (6) или Конвенцију о правима детета (7).
На званичној интернет презентацији Министарства унутрашњих послова наводе се различити разлози за трговину људима (експлоатација рада,принудни рад, вршења кривичних дела, проституција, друге врсте сексуалне експлоатације, просјачење, употребе у порнографске сврхе, успостављања ропског или њему сличног односа, одузимања органа или дела тела и коришћења у оружаним сукобима). (8)
Разлог за куповину деце од стране содомита јесте стицање нематеријалне користи, а мотив је исти као и у случају захтева за правом на брак – на тај начин постају слични хетеросексуалним породицама. Брачни друг и деца се, у овом случају, виде као нека врста спољашњих атрибута нормалности.
Са тачке гледишта православне вере и Цркве све је много јасније, а став према хомосексуализму, браку и сурогатном материнству изнет је у ”Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве” .(9) Осим тога, што је веома важно, изнет је и јасан став о томе како да поступа православни верник у случају када су закони које доноси држава противни православном учењу.
Када је реч о хомосексуалности у ”Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве” читамо: ”Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, видећи у њима порочно изопачење човекове природе каквом ју је Бог створио. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих” (Левит. 20, 13). Библија приповеда о тешкој казни којом је Бог казнио житеље Содома (Пост. 19,1 – 29) – по тумачењу светих Отаца, управо због греха мужеложништва. Карактеришући морално стање многобожачког света, апостол Павле хомосексуалне односе сврстава међу најсрамније страсти и неваљалства која скрнаве човеково тело: ,,Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, a… исто тако и мушкарци оставивши ириродно употребљавање жена, распалише се желљом својом један на другога, са мушкарцима чинећи срам, примајући одговарајућу плату за своју заблуду” (1- 26 – 27). ,,Не варајте се: …ни рукоблудници, ни мужеложници… неће наследити Царство Божје”, писао је апостол Павле становницима развратног Коринта (I Кор. 6,9 – 10). Светоотачко Предање исто тако јасно и недвосмислено осуђује свако испољавање хомосексуализма. Учење Дванаесторице апостола, списи светог Василија Великог, Јована Златоуста, Григорија Ниског и блаженог Августина, као и канони светог Јована Посника изражавају неизменљиво учење Цркве да су хомосексуалне везе грешне и да подлежу осуди. Људи који су увучени у њих немају драво да буду у црквеном клиру (7. канон Василија Великог, 4. канон Григорија Ниског и 30. канон Јована Посника). Обраћајући се онима који су се укаљали грехом содомије, преподобни Максим Грк је истицао: „Познајте себе, грешници, схватите каквом сте се гадном уживању предали! Постарајте се да се што пре одвојите од те ваше најгадније и најсмрадније насладе, да је омрзнете, а ко тврди да је она невина, тога предајте вечној анатеми као противника Јеванђеља Христа Спаситеља и као онога ко изопачује Његово учење. Очистите себе искреним покајањем, топлим сузама, милостињом према својим могућностима, као и чистом молитвом… омрзните свом душом својом ово бешчашће да не бисте били синови проклетства и погибли.”
Дискусије о положају такозваних сексуалних мањина у савременом друштву одвијају се у правцу признавања хомосексуализма који се више не сматра за полну изопаченост него за једну од „сексуалних оријентација”, са правом на јавно изражавање и уважавање. Такође се тврди да је хомосексуална склоност условљена индивидуалном природном предодређеношћу. Православна Црква полази од непоколебивог уверења да се брачна заједница мушкарца и жене, коју је Бог установио, не може упоређивати са изопаченим испољавањима сексуалности. Она сматра да је хомосексуализам греховно оштећење људске природе, а да ce превазилази духовним напором који води ка исцељењу и човековом личносном узрастању. Хомосексуалне тежње, као и друге страсти које муче палог човека, лече се светим Тајнама, молитвом, постом, покајањем читањем Светог Писма и светоотачких дела, у хришћанском заједништву са верницима који су спремни да пруже духовну подршку.
Црква се са пастирском одговорношћу односи према људима који имају хомосексуалне склоности, али се истовремено одлучно супротставља покушајима да се та греховна тенденција представи као „норма”, а поготову као предмет поноса и пример за подражавање. Управо због тога Црква ocyђуje свако пропагирање хомосексуализма. He ускраћујући никоме основно право на живот, поштовање личног достојанства и учешће у друштвеним пословима, Црква ипак сматра да лидима која пропагирају хомосексуални начин живота не треба допустити да раде као учитељи у школи, као васпитачи, или у другим noсловима са децом и омладином, нити да заузимају командне положаје у војци или у казнено-поправним установама.”(10)
О браку се каже: ”Разлика међу половима је посебан дар Творца људима које је Он створио. И створи Бог човека по обличју Својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су мушкарац и жена у једнакој мери носиоци лика Божијег и људског достојанства, они су створени ради њиховог целовитог сједињења у љубави: Зато ће оставити човек оца својега и матер своју и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Супружански савез, који је Господ благословио, оваплоћује првобитну вољу Господњу о творевини и постаје средство продужетка и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом(1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена појављују се као два начина постојања у једној људској природи. Њима је неопходно општење и узајамно допуњавање.“ (11)
О проблему неплодности: ”Примена нових биомедицинских метода у многим случајевима омогућава да се превазиђе болест неплодности. Истовремено се све више практикује технолошко интервенисање у процес зачећа људског живота што представља претњу по духовни интегритет и физичко здравље личности. Угрожени cу и односи међу људима, који су од памтивека били основа друштва. Са развојем поменутих технологија повезано је ширење идеологије такозваних репродуктивних права, идеологије која се сада пропагира и на међународном нивоу. Овај систем погледа даје предност полној и друштвеној реализацији личности над бригом о будућности детета, о духовном и физичком здрављу друштва и о његовој моралној стабилности. У свету се постепено формира однос према човековом животу као према производу који може да се бира у са сопственим склоностима и којим се може располагати исто као и материјалним вредностима.” (12)
И даље, о сурогатном материнству: ”Манипулације пак повезане са „донаторством” полних ћелија нарушавају интегритет личности и изузетност брачних односа, допуштајући мешање треће стране у њих. Осим тога, таква пракса охрабрује неодговорно очинство или материнство јер је оно отворено ослобођено ма каквих обавеза у односу на оне који су „тело од тела” анонимних донатора. Коришћење донаторског материјала руши основе породичних веза пошто претпоставља да дете поред „социјалних” има још и „биолошке” родитеље.
“Сурогатно материнство”, тојест ношење, до краја трудноће оплођене јајне ћелије од стране жене која, после порођаја, враћа дете „наручиоцима”, противприродно је и морално недопустиво, чак и када се остварује без новчане надокнаде. Овај метод доводи до рушења дубоке емотивне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета већ за време трудноће. „Сурогатно материнство” изазива трауме, како код жене која изнесе трудноћу до краја и чија материнска осећања бивају погажена тако и код детета, које касније може доживети кризу идентитета.
Са православнога становишта, морално cу недопустиве и све врсте вантелесне оплодње, које подразумевају припремање, чување и намерно уништавање „сувишних” ембриона. Морална осуда абортуса од стране Цркве управо се и заснива на признавању људског достојанства ембриона.
Оплодња неудатих жена уз коришћење донаторских полних ћелија или реализација „репродуктивних права” било неожењених мушкараца било лица са такозваном нестандардном сексуалном оријентацијом лишава будуће дете права да има и мајку и оца. Коришћење репродуктивних метода ван контекста Богом благословене породице постаје облик борбе против Бога, која се води под плаштом заштите људске аутономије а уствари у име изопаченог схватања слободе личности.” (13)
Када је реч о односу верника према законима које доноси држава, каже се: ”Право у себи садржи известан минимум моралних норми које су обавезне за све чланове друштва. Задатак световног закона није у томе да се свет који у злу лежи, преобрази У Царство Божје него да се не претвори у пакао. (…) Ипак, у случајевима када људски закон потпуно пориче апсолутну божанску норму и мења је у њену супротност, тада он престаје да буде закон и постаје безакоње, ма каквим се правним формулацијама маскирао.” (14) И још: ”Црква непрестано позива своје вернике да буду грађани лојални законима своје земаљске отаџбине. Истовремено, она својим верним синовима и кћерима редовно указује на то где се налази граница таквој послушности законима. Када… захтеви закона угрожавају вечно спасење, када закон налаже одступање од вере или извршење неког несумњивог греха према Богу или ближњима, хришћанин се позива на подвиг исповедништва ради правде Божје и спасења своје душе за вечни живот. Против безусловног нарушавања одредби и заповести Божјих од стране друштва или државе он треба отворено да иступи на легалан и легитиман начин, a ако такво легитимно иступање није могуће или није ефикасно, треба да заузме став грађанске непослушности.” (15)
Такође, став о улози Цркве је веома јасан: ”Црква непогрешиво проповеда Христову истину и преноси људима моралне заповести које потичу од Самога Бога, те због тога и није овлашћена да било шта измени у свом учењу.Она, међутим, нема власт ни да заћути, да престане са проповедањем истине, независно од тога каква учења прописују и шире државне институције. У том смислу Црква је потпуно слободна од државе… Ако власт приморава православне вернике да се одрекну Христа и Његове Цркве, или их тера на неке друге греховне и по душу штетне поступке, Црква је дужна да одбије послушност држави.”(16)
Аутор: Димитрије Марковић

1) https://recineeu.wordpress.com/2018/09/24/%D1%81%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%BC-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5-%D1%83-%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%B5%D0%BB%D1%83-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D1%86%D0%B5%D0%BD/
2) https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%BC
3) https://www.menhavingbabies.org/surrogacy-seminars/brussels/program/
4) https://donorkinderen.wordpress.com/2015/05/19/children-for-sale-com-european-surrogacy-fair/
5) исто
6) https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_potvrdjivanju_konvencije_saveta_evrope_o_borbi_protiv_trgovine_ljudima.html
7) https://www.unicef.org/serbia/sites/unicef.org.serbia/files/2018-08/Prava_deteta_u_medjunarodnim_dokumentima.pdf
8) http://mup.gov.rs/wps/portal/sr/gradjani/saveti/Trgovina+ljudima
9) Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа 2007.
10) Исто, стр. 163-166
11) Исто, стр. 114-115
12)Исто, стр. 151-152
13) Исто, стр. 153-154
14) Исто, стр. 58 и 61
15) Исто, стр. 68-69
16) Исто, стр. 45-46