Историографска козметика и улепшане војводе

Историографска козметика и улепшане војводе
Злоупотреба институције манастирских војвода у циљу присвајања светиња СПЦ

Аутор: Димитрије Марковић

Искрено ценећи њен рад и храброст,

књигу посвећујем проф. др Весни Братић

Пишући о систематском насиљу над косовскометохијским Србима, тачније Србима Старе Србије, који укључује и уништавање културних и материјалних добара, академик Димитрије Богдановић, између осталог, каже: “Апсолутно је неумесна историографска “козметика” тога трагичног збивања, које се по своме историјском и демографском ефекту, али и по методу, може оценити искључиво као геноцид. Исељавање Срба са Косова никада није било природан социјално-економски процес, него је оно само по себи и у целокупној својој друштвено-економској ситуацији последица насиља: то је протеривање са циљем да се отме туђа земља, да се законити власник и вековни поседник отера и уништи”.
Мотив за писање овог рада је историографска козметика или, да се још једном послужимо речима Димитрија Богдановића, испирање историје и прећуткивање историјских чињеница у вези са институцијом манастирских војвода, не само од стране Марка Краснићија (у раду ,,Манастирске војводе у Косовско-метохијској области”), кога помиње и Богдановић у својој књизи, у контексту поменуте историографске козметике,и других албанских аутора који су о томе писали, већ и појединих домаћих аутора, попут др Мирка Барјактаровића, чији рад ”Чувари (туђих) богомоља (манастирске војводе)” представља класични пример онога што Богдановић назива лажним уравнотежавањем и лицемерном ,,објективношћу”.
Циљ нам је да нашу јавност упознамо са елементарним чињеницама о манастирским војводама (албански: „vojvodat ë kishës“ или „vojvodat ë manastirve“) и да њиховим објективним и неулепшаним (ненашминканим) излагањем покушамо да сузбијемо утицај политички коректне историографије али и албанске псеудоисторије, посебно оне институционализоване.
Истовремено, циљ нам је да укажемо на интенционално и планско стварање лажне слике о манастирским војводама у циљу присвајања српских светиња на Косову и Метохији. Наиме, пошто њихово паљење и рушење, које у ери интернета и дигиталних гласила није могуће прикрити, изазива негативне реакције јавности, не само у локалним или регионалним већ и у међународним оквирима, Албанци су се, очигледно, определили за потпуно другачији приступ који подразумева присвајање српских цркава и манастира на Косову и Метохији.
У циљу стварања пожељне слике о манастирским војводама њихово постојање и деловање се измешта из ширег контекста и историје српско-албанских односа. Управо из тог разлога, како бисмо стекли потпунију и исправнију слику о њима, неопходно је да дамо одговоре и на одређена питања која се тичу историјског и ситуационог контекста, наравно, без намере да у давању одговора будемо исцрпни.
У најкраћем, анализирајући доступне информације о манастирским војводама, укључујући дневнике дечанских јеромонаха Арсенија и Дионисија, долазимо до закључка да je заштита коју су војводе пружале манастирима готово истоветна ономе што је у наше време у жаргону познато као ,,рекетирање”. Иако можда онима који су недовољно упућени ово може да делује као претеривање или чак као непримерено поређење, чињенице су, као што ћемо показати, неумољиве.
,,На пример, у рекетирању за „заштиту”, власници радњи у неком крају морају да плаћају локалним криминалцима како би избегли физичко насиље или оштећење имовине, било од стране те организације или неке друге”, каже се о рекетирању у енциклопедији Британика.
Рекет, је заправо, најтежи облик изнуде који врше организоване криминалне групе. У случају манастирских војвода, фис представља еквивалент организованој криминалној групи. Из дневника поменутих дечанских монаха видимо да су и поред исплате плата манастирским војводама, које су биле уговорене, додатних новчаних и материјалних награда, али и различитих привилегија које је то звање подразумевало, непрестано били изложени најразличитијим врстама изнуда, неретко под претњом смрћу.
Корисно је поменути да изнуду, у вези са манастирским војводама, помиње и историчар Немања Девић. Говорећи о озбиљним проблемима које су манастирима причињавали Албанци он, између осталог, пише: ,, Таква ситуација принудила је игумане да заштиту потраже и међу представницима околних албанских (муслиманских) фисова, од којих је и претила највећа опасност по светиње. Тако је добит по Арбанасе била двострука: њихова власт на терену била би званично призната, а потом (иако се радило о типичној изнуди) и континуирано и добровољно финансирана од манастира.”
У свом раду ,,Арбанашке војводе српских средњевековних манастира” др Милутин Ђуричић износи исто мишљење, само нешто другачијим речима. Он каже да су, уочавајући заинтересованост Срба, свештенства и турских власти за чување цркава и манастира, арбанашки фисови прагматично схватили да ce на том послу може профитирати и зато су на једној страни угрожавали Србе, свештенство и богомоље, a на другој ce наметали да их чувају. ,,Да би сачували своје привилегије, арбанашке војводе су застрашивале и уцењивале монахе. Важио je принцип: држати свештенство увек y страху да плаћа арбанашку заштиту. To нису чиниле војводе непосредно, већ посредством других лица из свога фиса или других фисова. To су била y ствари смишљена и организована тајна вероломства (слично рим. malafides). Уцене и застрашивања састојала су ce y претњи разарањем храмова, убиствима калуђера и манастирских радника, имовинским штетама. Монаси су постојали ради војвода, a не војводе ради чувања монаха,” пише Ђуричић и у наставку наводи низ конкретних примера, од којих смо неке и сами навели у овом раду. Његово мишљење је да су Арбанашке војводе, обично из јаких племенских кућа, племенски прваци, настојали да y феудалном друштву стекну легална права над приходима манастира и других православних богомоља и да су се зато наметали тобожњом оружаном службом, као чувари богомоља, од својих саплеменика, и заузврат наплаћивали свој намет.
Александар Гиљфердинг, пишући о тешкоћама дечанског манастира који је посетио 1858. године, између осталог, каже: ,,…Тешки услови међу дивљим Албанцима, којима треба угађати и стално се откупљивати, и, поврх свега, непрекидна опасност да те једног дана ти исти Албанци не стријељају (подвлачења Д.М.).”
У прилог овом ставу вероватно најочигледније говори чињеница да је породица Исе Бољетинца штитила цркву Светих Врача y Врачевима, на левој обали Ибра, и манастир Соколицу код Косовске Митровице.
Упркос томе, ангажовање војвода, из угла манастира, био је несумњиво мудар поступак и један од мало начина да се у таквој ситуацији, колико је то могуће, умањи опасност по живот монаха и могућа штета по манастир. Исплативије и неупоредиво боље је било плаћати војводе и њихове помоћнике, и трпети изнуде њих и људи оз фиса коме припадају, него бити изложен агресији свих оних Албанаца, из ближег или даљег окружења манастира, који би то себи поставили за циљ.
Сличан закључак износи и Милутин Ђуричић у претходно поменутом раду. ,,Боље да те једе један него да те поједу сви,” пише Ђуричић и додаје: ,,Војводама ce плаћало колико ce морало, али установа војводства сачувала je манастире од фисовске гомиле”.
Какву опасност би по манастир носила изложеност нападима без икакве заштите, може да се наслути из једног описа који нам је оставио Бранислав Нушић у свом путопису ,,Са Косова на сиње море”, где говори о свом боравку у Призрену и претњи од напада, насиља и зулума Албанаца из Љуме.
,,Над Призреном стоји увек запета пушка љумљанска, од које и сами Турци призренски стрепе и моле за заштиту. Узвик „Иде Љума“, у Призрену је гори но онај у нас „пожар!” Да наведем шта пише један мој пријатељ о томе:
„Иде Љума” – овај узвик може разумети само онај који је живео у Призрену. На глас да „иде Љума“, чаршија се нагло затвори, улице намах опусте; после кратке лупњаве од затварања ћепенака, капија и капака, наступа гробна тишина, њу мало доцније прекида пуцњава пушака: нападнути се бране од насилника који ништа не штеди (подвлачење Д.М.). Слика коју сам стварао у детињству о Hannibal ante portas није ништа, поређена с оном коју изазива узвик: ,,Иде Љума!”,” пише Бранислав Нушић.
Аку су од терора и пљачке Албанаца стрепели становници читавог једног града, чему би тек један манастир, са неколицином монаха имао да се нада, без заштите манастирских каваса? Према томе, коришћење услуга манастирских војвода био је начин да се умањи, колико је то могуће, опасност по животе монаха и могућа штета по манастир и манастирску имовину.
Аустроугарски вицеконзул др Реми фон Квјатковски, који је у Тирани, међу Албанцима, боравио у два наврата, 1900. и 1901. године, у свом првом извештају о тамошњим приликама пише да ,,не постоји ни најосновнија безбедност за животе људи, као ни за њихова добра. Насупрот томе, у порасту су разбојничке активности, које се јављају и у самим градовима,” док у другом извештају, из 1901. године, каже да ,,разбојници, насиље и недостатак било какве сигурности за живот и имовину – представљају сталну опасност.”
Али, рекли смо претходно да је ангажовање манастирских војвода био један од начина заштите, али не и једини. У циљу заштите манастира и њих самих, монаси су се користили и соколарским правима о чему пише и Иван С. Јастребов.
,,Познато је да је у турској царевини баш као и у византијској, при царском двору и унутар царевине постојао ред чиновника који су носили назив соколари (шаинџије). Они су постојали у стара времена и у српском царству, како то видимо из Хрисовуље Дечанског краља по издању Милојевића и Законика цара Душана (§34). Обавезе тих чиновника биле су исте како код Грка и Турака, тако и код Срба и код нас Руса. (…) Код Турака су соколари подлегали непосредној надлежности султана. Главни соколар живео је у Стамболу на султановом двору и носио је титулу – дуганџи баши, тј. начелник (глава) соколара. Његова обавеза се састојала у томе да прати себи потчињене дуганџије, шаинџије, чакирџије и атмаџије. Чакирџи и атмаџи значи исто што и дуганџи, једина се разлика садржи у врсти соколова, тако је дуган = falco lunarius, шаин = falco communis, чакир = falco polambarius; атмаџа = nisus. Сви ти соколари су имали посебне привилегије. Сва њихова покретна и непокретна имовина је била ослобођена од убирања десетка и других пореза, а сами су се лично ослобађали од плаћања пореза под називом еспенџе. Осим тога, некима од њих у ферманима издаваним за звање соколара приписивано је да се соколар Н. Н. ослобађа уплате за венчање или за погреб рођака (мјурд-бехаси). У знак посебног одличја соколара давано му је право да носи оружје. Поврх свега тога, чак је и непокретна имовина соколара уживала привилегије: чиновници не само да нису могли опорезивати њихову земљу, него нису смели ни да пролазе слободно преко ње без посебне соколарове сагласности. Био је овде у селу Љубижди, на пола сата од Призрена, ако је предање тачно, дуганџија. Бивало је да паша, свиђало се то њему или не свиђало, пролазећи кроз то село, нареди музици која га је пратила да прекине песму.
Дечански монаси су такође били соколари, како о томе сведоче… фермани. Монаси су мислили да, захваљујући тим привилегијама, могу оградити манастир од разних животних незгода и сачувати манастирску имовину”, пише, између осталог, Иван С. Јастребов.
,,Као соколари, дечански игумани самог манастира су постајали подвласни непосредно султану, а земље којима су располагали – у овом случају манастирске земље – биле су ослобађане од десетака и других данака. Према сачуваним дечанским ферманима излазило би да је први шахински берат дат дечанском игуману 1516. године, па обновљен 1543. године, а поново потврђен 1565. године, да би затим били обнављани 1582, 1662, 1696, 1776. и 1778. године. Међутим, међу дечанским актима сачувана је и једна потврда о доганџилуку коју је издао султан Мурат III најраније 1574. године која сведочи да је манастир вршио ову дужност и за њу имао привилегије још од Мурата II, што ће рећи из времена првог турског освајања Дечана 1439-1444. Године” пише др Мирјана Шакота о соколарским правима дечанских монаха.
Покушај заштите манастира путем соколарских права давао је, као и ангажовање манастирских војвода, само ограничине резултате.
Даље, у Дечанима је сачуван и један број докумената на турском језику међу којима су и молбе и тужбе турским властима, које се односе на заштиту дечанских имања од околног албанског становништва и насилну сечу манастирских шума.
Све ово је важно је имати у виду због, очигледно, политични мотивисаних а савршено неутемељних тврдњи о племенитим побудама Албанаца за чување манастира. Ангажовање манастирских војвода, баш као и коришћење соколарских права, упућивање молби и тужби и сл. било је једнозначно плод тражења начина од стране монаха за заштиту сопствених живота, манастира и манастирске имовине.
Слично, и појединци, Срби, трудили су се да се побратиме са Албанцима и Арнауташима покушавајући на тај начин да се заштите. Иван С. Јастребов, осим тога, говори о хришћанима који су себе почели да убрајају у неки од албанских фисова из истог разлога.
Већ смо поменули рад др Мирка Барјактаровића”Чувари (туђих) богомоља (манастирске војводе)” који представља класични пример преваге политичке идеологије над научном објективношћу. У уводном делу, правећи лажну равнотежу, управо под маском непристрасности, Барјактаровић, говорећи о грађанском рату на простору СФР Југославије, помиње намерно рушење католичких и православних цркава и џамија. На питање ,,А да ли је у прошлости било тако?” Барјактаровић даје негативан одговор па наставља: ,,Било је и раније, разуме се, и раније повреда, скрнављења и рушења богомоља својих противника, али није било и њиховог систематског уништавања. Па и у време турских освајања и освета над хришћанском рајом, која је устајала противу њих, није било и од реда рушења цркава.” Колико у овоме има истине јасно је ако кренемо баш од Косова и Метохије, и погледамо најпре извештаје Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 1957-1990 епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха СПЦ , а затим наставимо даље у прошлост и упоредимо број активних цркава и манастира у периоду пред пад под Турке, и број оних објеката који су током турске владавине запустели. Навођење цркава и манастира који су пљачкани, паљени, рушени, скрнављени или претварани у џамије и објекте друге намене, укључујући и оне најзначајније (Пећка патријаршија, Дечани, Свети Архангели, Грачаница, Драганац, Девич, Соколица, Сопоћани, Студеница, Жича, Милешева, Ђурђеви ступови, манастири Пресвете Богородице и Светог Николе код Куршумлије, Рача итд.) захтевало би један посебан рад.
Нажалост, Барјактаровићу ова жртва на олтар идеологије очигледно није била довољна па у наставку износи следећи, поражавајући, закључак: ,,Неке (цркве, примедба Д.М) су чак биле претворене у џамије (на пример црква св. Петра у Бијелом Пољу или Богородице Љевишке у Призрену), па су захваљујући томе и сачуване (подвлачење Д.М.)”. Сличан закључак је, нажалост, неколико генерација наших ученика могло да прочита у уџбенику историје за 7. разред, који је у међувремену повучен из употребе: ,,Данак у крви је омогућавао дечацима да напредују на друштвеној лествици, а они су заузврат били потпуно одани султану. Тако су многи од њих постали чланови важне и утицајне елите Османског царства”. Као што видимо, услед погрешног тумачења појма научне објективности, џамијање цркава се представља као добар начин за њихово чување а данак у крви као прилика за професионално напредовање.
Барјактаровићев рад карактеришу и језичке непрецизности. Већ смо цитирали његове речи о рушењу цркава ,,од реда”. Шта значи ,,од реда”? Да су све цркве, од прве до последње, на одређеној територији, срушене? Слично, говорећи о манастирским војводама, он пише: ,,Ако је… било непосредне опасности од напада на манастир и његову имовину, војвода је позивао своје сусељане, или саплеменике, да му дођу у помоћ.” У овом случају, када помиње саплеменике, Барјактаровић није довољно прецизан, јер је најисправније говорити о припадницима истог фиса. Када пак говори о сусељанима, прави крупну и неприхватљиву грешку. Наиме, сусељани манастирских војвода су били и Срби који нису били део фиса, нису потпадали под његову власт, нити су имали обавезу по било ком основу да се одазову на његов позив.
О племенским односима Албанаца писао је Бранислав Нушић у путопису ,,С Косова на сиње море”, па ћемо се послужити његовим појашњењима. Ово ће бити корисно како због теме којом се бавимо, јер се често наводи како манастире нису чувале само војводе, већ и целокупни фисови којима су они припадали, тако и због бољег познавања Албанаца уопште.
,,Да би се упознали са племенским животом Арбанаса као и са организацијом племена, ваља нам најпре бити начисто с тим шта је то фис, са чиме нису никад ни страни ни наши писци умели да буду начисто. Тако ћете наћи код писаца да броје у племена Мирдите, Љумане, Малисоре итд. Међутим, ваља знати да су то обласна имена, иста онака као што су имена Косово, Подримља итд.
И мада је свако који живи на Косову Косовац, ипак кад је реч о племенима, на пространом Косову могу живети и два и три племена. Таква предеона имена на којима живе Арнаути јесу: Љума, Мирдита, Дукађин, Малесија, Маћа, Дебар итд.
Али, у Мирдитији или у Малесији живи по неколико племена — фисова. Ти се фисови бива међ собом и туку и не слажу (подвлачење Д.М.), но, кад се што тиче општега, заједничког, они стају један уз другог, боре се заједнички, и отуд појава која се бележи: „Малисорци су решени да се одупру томе и томе“, „Малисорци су се побунили“, а отуда и погрешка која Малисорце сматра као једно племе, а не као становнике једне заједничке области, или боље рећи заједничке планине, што их и гони да бране заједничке интересе.
Примера ради напомињем да Краснићи има у Малесији, има их у Дукађину а има их и у Подримљи и Косову. Тако је и са другим племенима. Отуда нема појаве да се, на пример, Малесија туче са Мирдитијом или Дибром, али има примера да се поједини завађени фисови из Малесије туку са појединим фисовима из Мирдитије или Дибре,” пише Нушић.
Осим те грешке, што је обласно име сматрано за име племена, Нушић пише како су ,,сви поменути испитивачи и познаваоци Арбанаса” правили и другу грешку, услед тога што нису били начисто с тим шта је то фис, а затим набраја имена тридесет и четири фиса, која је имао прибележена:
1.Краснићи, 2. Бериши, 3. Тачи, 4. Шаљ, 5. Хоти, 6. Кастрати, 7. Клементи, 8. Кучи, 9. Крује-зез, 10. Дробњак, 11. Сои, 12. Сач (Фач), 13. Битићи, 14. Елишон, 15. Бућак, 16. Мећи-лјак, 17. Кабаш, 18. Марин, 19. Божал, 20. Зогај, 21. Маћун, 22. Малок, 23. М’зез, 24. Гариш, 25. Трејћа, 26. Маргур, 27. Груди, 28. Мерцури, 29. Шоши, 30. Рећи, 31. Пулаши, 32. Риоли, 33. Шкрели и 34. Никај.
,,Таквих имена фисова има још маса, и јако греше поменути познаваоци Арбанаса што их броје у праве фисове, тј. племена у правом и ширем смислу те речи, мада ће Арнаутин, кад га питате од ког је фиса, рећи: „Од фиса Маћун“, држећи и сам да су Маћунци прави фис.
То нису фисови, то су такорећи братства, гране у племену. То су често пута опширне и простране породице, које су постале читаво племе, онако као што их има и у Црној Гори, па зато и носе гдекад породична имена, као Гариши, или племе у ужем смислу, потекло из старијег племена које насељава известан предео, планину, село, па и носи име дотичног предела (Кабаш) или брда (Крује-зез) или села (Марин, Божал) итд. Тако су на пример Бућак, Маћунци и Малокци у ствари Краснићи; Гариши и Шоши су Шаљи, а Соп су Клементи.
Та братства, породице или фисови у ужем смислу, у ствари су гране основних, великих племена или фисова, којих има свега седам. (…) Тих основних седам фисова јесу: Краснић, Гаш, Шаљ, Хот, Кастрат, Клемент и Бериш,” пише Бранислав Нушић у поменутом делу.
Нушићеве наводе потврђује и академик Атанасије Урошевић у свом раду под насловом ,,Косово”. Он пише да се све сродне куће које потичу од једног претка код Арбанаса зову барк (трбух), због чега се Албанци каткад деле и на братства у оквиру фиса. Такође, постоји веровање, пренето из матице, да припадници једног фиса чине широк и разгранат род, који потиче од истог претка.
Истовремено, ваља имати на уму да припадници албанских фисова на Косову и Метохији због своје раштканости нису могли да продуже са фисном организацијом какву су имали у матици и да се, под утицајем средине, фис може променити.
Од онога о чему пише Нушић, а што је за нашу тему посебно важно, конкретно када је реч о заштити манастира од стране војводе и припадника његовог братства или фиса од агресије других Албанаца, јесте не само неслагање, већ и сукоби који се јављају између појединих фисова. Због тога смо тај део и подвукли.
Дакле, сукоби између две групе Албанаца, оне која угрожава манастир и оне која га штити, на челу са војводом, нису никакав изузетак и редак случај, и због тога се мотивација бранилаца не може представљати као израз високог морала и изузетне племенитости како то поједи аутори раде. Такви аутори сукоб војвода са другим Албанцима до којих је долазило у вези са заштитом манастира представљају као израз посебне привржености војвода манастиру, и савесности у испуњавању дужности, уместо као одбрану личних интереса и интереса фиса, као што је често био случај.
О међусобним сукобима Албанаца пише и академик Јован Н. Томић: ,,Између… племена постојало je трајно трвење и борба: тукла су ce међу собом и отимала су једна од других, као и од трећега.” Александар Гиљфердинг помиње о непријатељству међу фисовима Гаш и Шаља у селима недалеко од дечанског манастира, којом приликом је погинуло око 30 људи. Светислав Симић, конзул Краљевине Србије у Приштини, пише о анархији у пећком крају и како су се ,,на сам дан Бајрама побили… сами Арбанаси у џамији, где су дошли да клањају и том је приликом пало 9 душа мртвих.”
Нушићеве речи о неслагању и сукобима међу Албанцима поткрепљују и закључци бугарске историчарке др Теодоре Толеве у књизи „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908”. Бугарска историчарка у њој, на основу докумената из Бечког династичког, дворског и државног архива, подробно описала процес стварања албанске нације.
Прва тајна конференција која се бавила овим питањем одржана је у Бечу 17. новембра 1896. године а процес је трајао наредних неколико година. Подразумевао је израду албанског алфабета који до тада није постојао, а резултат је писмо које Албанци данас користе а прихваћено је на Конгресу у Битољу 1908. године, отварање албанских школа, финансирање штампе, књижевних текстова итд.
,,Албанска нација у време поменутих саветовања још увек не постоји,” пише Теодора Толева. (стр. 26) ,,Након првог ,,случајног архивског податка” низало се све више нових фиока пуних докумената, све док сумња, несигурност и колебање нису уступили место убеђењу да се аксиом о постојању албанске нације пре независне албанске државе мора изнова отворити и преиспитати… (стр. 24). У складу са архивским изворима које смо проучавали, можемо изнети тврдњу да крајем XIX и почетком XX века албанско становништво још увек не чини нацију. У насељеним језгрима оно живи изоловано, људи се једва познају, осим кад ратују међу собом… а смрт због освете је нешто учестало, чак и међу људима из истог клана (подвлачење Д.М.).
Међу Албанцима не постоји никакво национално осећање, не увиђају постојање заједничких интереса, нису једни са другима солидарни, нити стварају неку унутрашњу динамику која би могла подстаћи поменуто национално осећање.”
Крвна освета, коју помиње Теодора Толева, је веома озбиљан проблем у албанском друштву тог времена. Тако нпр. аустроугарски вицеконзул др Реми фон Квјатковски, који је у Тирани, међу Албанцима, боравио у два наврата, у свом извештају из 1901. године пише да озбиљан проблем ,,с којим нико, па чак ни централна власт не може изаћи на крај, јесте крвна освета”.
Према томе, погрешно је олако доношење закључака и довођење у везу спремности војводе и припадника његовог фиса да бране манастир од других Албанаца, искључиво са њиховим племенитим побудама, високим моралом и посебним поштовањем према манастиру, посебно уколико се овакви закључци темеље на претпоставкама о снажним осећањима националне припадности албанском народу и јединства и националне солидарности међу Албанцима. Штитећи манастир војводе су, превасходно, бранили сопствене интересе, као и интересе фиса. Нема никакве сумње да су интереси оно што их је наводило да испуњавају своју дужност, која проистиче из уговора склопљеног са монасима или монахињама манастира.
,,Знајући шта се све дешавало у време Турака и ширења нове религије — ислама у нашим земљама, намеће се питање откада појава да баш Арбанаси, и то одскора исламизирани, јер су пре тога били католичке вере, чувају православне богомоље?”, поставља питање Мирко Барјактаровић у свом раду.
Оно на шта морамо обратити пажњу јесте да он кроз ово питање, на перфидан начин, подмеће неистину о присуству Албанаца на територији Косова и Метохије у време пада ове територије под Турке, тврдњом да су исламизирани ,,у нашим земљама”.
Да на самом крају XV века није било етничких промена на Косову и Метохији потврђује нам турски дефтер из 1455. године који носи назив ,,Дефтер за Вукову област” а у питању је опширни (детаљни) попис ове области извршен по наредби султана Мехмеда, под руководством Алије, сина хаџи Јакуба. Завршен је и предат Порти између 17. и 26. јуна 1455. године.
Написан је непосредно после заузимања и успостављања турске власти у области Бранковића, иако је овај дефтер не обухвата у потпуности.
Област Бранковића се, као што је познато, простирала на значајном делу територије данашњег Косова и Метохије. Према овом попису, у 480 села од укупно 12.985 кућа само 46 кућа је албанских и налазе се у 23 села. Имена српског порекла је 23.774 (95,88 %) а албанског свега 65 (0,26 %).
,,Турска инвазија покренула је велике етничке масе на Балкану и изазвала поремећаје са трајним, најчешће трагичним последицама. Ипак, када је реч о Косову, прве сеобе Срба у XV веку нису у већој мери захватиле ову област нити су овамо довеле албанске сточаре са Проклетија. (…) Етнички односи остају исти, а српски карактер области није доведен у питање. (…) Интензивно досељавање настаје тек од краја XVII века и траје близу сто педесет година, сукцесивно, у етапама,” пише академик Димитрије Богдановић у ,,Књизи о Косову”.
Академик Атанасије Урошевић наводећи низ чињеница које се тичу досељавања Албанаца и закључује: ,,На Косову, дакле, у 17. веку Арбанаса још није било. Па и у западнијим крајевима, уколико су они тамо продрли, нису чинили знатну масу, већ је наш живаљ у њима још био у већини над арбанашким живљем. Да наведемо само да је Пећка патријаршија, духовно средишге целог српског народа тога доба, од свога обнављања 1557, па до укидања 1766. била на домак старе српско-арбанашке етничке границе, у Пећи, не премештајући се у унутрашњост српског народа свакако стога што безбедност за бављење и кретање црквених поглавара око ње још није била угрожена од арбанашких досељеника, односно од њихове бројности”.
У покушају да одговори на постављено питање о разлозима чувања манастира од стране Албанаца-муслимана Мирко Барјактаровић износи неколико претпоставки.
Између осталог, он износи могућност, позивајући се на народно предање, да је ,,прве и конкретне чуваре неког манастира одредио неки од скадарских везира” како би придобио ,,рају за своју политику” узимајући у обзир чињеницу ,,да су се неки од тих везира одметали од централне власти у Цариграду”.
Барјактаровић не наводи одакле потиче ово предање, чак ни то да ли је у питању српско или албанско народно предање, о ком везиру је реч, ком конкретном чувару, нити о ком манастиру.
У сваком случају, ово предање нема никакво поткрепљење у изворима.
Када је реч о одметнутим скадарским везирима о којима поменуто предање говори, може бити реч, на пример, о скадарском паши Махмуту Бушатлији који је намеравао да ,,образује самосталну државу у северној Албанији којој би припојио и Црну Гору”. У једном извештају из 1786. године каже се да је ,,Порта прогласила Махмуда за одметника и да он наставља да заузима различите области које му не припадају, да збацује портине људе и да поставља своје.” Те године јавља се велика активност Бушатлије на проширењу свог пашалука. ,,Јула 1786. године помиње се његов поход на Косово и освајање Приштине, а затим освајања по Босни.”
Из онога што знамо о владавини и активностима Махмута Бушатлије може да се изведе закључак да је настојао да придобије за своју политику Албанце, како муслимане тако и католике, а не православну рају, Србе.
Сарајевски хроничар Мула-Мустафа Башескија напомиње да је Бушатлија био познат као „заштитник против насиља” али нема никаквих индиција да је реч о заштити православне раје. Сличан закључак можемо да изведемо и када је реч о економским и пореским олакшицама којима је учвршћивао своју власт. Наиме, познато је да је фискални систем у исламској држави, у овом случају османској, био тако успостављен да се њиме јасно дискриминишу хришћани не би ли се и тако натерали да пређу на ислам. Најважнији порез такве врсте био је џизја или главарина, који се тако назива јер се плаћао по глави.
Махмут-паша Бушатлија јесте гарантовао право подизања богомоља хришћанским поданицима и држао се начела верске толеранције, али то се односи превасходно на католике. Хришћани, махом католици, чинили су, према неким обавештењима, највећи део грађана Скадра.
,,Изгледа да се сада (претходно поменуте 1786. године, примедба Д.М.) догађа нова етничка експанзија Албанаца, нови њихов притисак у централним областима немањићке државе, старе Рашке,” пише Богољуб Петковић.
Ударну снагу оружане силе Махмут-паше Бушатлије, која је по неким проценама бројала до 40.000 војника, чинили су управо Албанци, како муслимани, тако и католици. Познато је и да се сам Махмут-паша одевао на албански начин. Другим речима, логика и чињенице говоре да Бушатлија тражио и имао осланац у Албанцима, обе вероисповести, а не у православним Србима.
На основу привилијегија које су имале мисије ватиканске Конгрегације за пропаганду вере у Скадарском пашалуку, Богољуб Петковић поставља питање у којој мери је било вршено насилно покатоличавање ,,оног дела нашег народа који је живео под влашћу Бушатлије”.
Осим тога, 1788. године имамо податке о насиљу Бушатлијиних људи над Србима у околини Новог Пазара а 1790. и о убиству 50 виђенијих Срба у овом граду.
У једном од извештаја које је из Цариграда од 1784. до 1786. слао Де Булињи свом министру спољних послова, о нападу Махмута Бушатлије на Паштровиће каже се: „Паша је свуда донео крв и огањ”. У нападу Бушатлије на Црну Гору 1785. године Турци су продрли до Цетиња и 23. јуна срушили цетињски манастир.
У свом походу на Црну Гору 1796. године, Махмут-паша Бушатлија је од стране српске војске најпре поражен и рањен у бици на Мартинићима, у јулу (2/13. – 11/22. јул), да би приликом свог другог похода исте године, само два месеца касније, његова војска била поражена а он убијен у бици код Круса (8/19. септембар – 22. септембар/3. октобар).
Дакле, када је реч о Махмуд-паши Бушатлији, не налазимо никакво упориште за наведено предање.
Даље, Мирко Барјактаровић даје још једно неутемељено објашњење за разлоге чувања манастира од стране војвода.
,,У неким манастирима и њиховим конацима, особито у оним који су се налазили на неком значајнијем путу, путници и пролазници налазили су, као у гостинској кући и добротворном прихватилишту, конак и бесплатан оброк. А по схватању патријархалних људи онај који је нашао уточиште и >>јео хлеб<< код неког домаћина, имао је моралну обавезу да тог домаћина (у овом случају домаћин је био манастир) не само поштује и цени, већ брани и штити ако треба. Могло би се зато помишљати да је заветовано чување неког манастира почело и из таквих морално-етичких обавеза и захвалности према гостопримном домаћину,” пише Барјактаровић.
Овде Барјактаровић поново изоставља обавештење о томе где је сазнао за овакво ,,схватање патријархалних људи”.
Било како било, он превиђа да војводе нису били путници и пролазници који су угошћени у неком од манастира, већ локални житељи. Осим тога, узајамни однос манастира и војвода је регулисан уговором, било писаним или усменим, и не може се никако довести у везу са заветом проистеклим из гостопримства а утемељеним на морално-етичким обавезама.
Тако, на пример, јеромонах Арсеније пише о проблему у вези са братом војводе Рамуша, једног од двојице дечанских војвода, који је на силу дошао у манастир као Рамушов помоћних.
,, …Долази Арнаутин из Дечана, један старешина из друге улице, јер су војводе постављене из две улице, и њима такође то не одговара. Јер из једне улице стално се налазе као војводе, и једу и пију тројица, а из друге само један. Зато је дошао и каже: „Можете ли удаљити Дашу, јер у манастиру могу бити само две војводе; ако не можете, онда ћу и ја довести још тројицу из своје улице. С једне стране, ово је за нас добро, а с друге — прете, и кажу да мора бити и трећи као војвода. Ја им кажем: Ко вас је поставио? Село а наредио је пећки паша. Колико? Двојицу. Значи, треба да буду само двојица, зашто онда држите трећег? Они кажу, он је као слуга.“ пише у свом дневнику јеромонах Арсеније.
Поврх тога, из дневника дечанских монаха али и других извора, о чему ће још бити речи, видимо да је управо гостопримство монаха често било злоупотребљавано од стране Албанаца који су долазили у великом броју у манастире да бесплатно једу, пију и ноће.
,,Једног лепог дана долази код мене један Србин из Дечана и јавља: „Поздравили су те“, каже, „сеоски старешине и поручили: сутра ћемо доћи, нас осморица; нека нам домаћин припреми ручак.“ То арнаутско наређење ме је зачудило; размишљао сам, одбити не могу, па сам одлучио: добро, нека дођу,” пише Арсеније.
,,Код игумана, о. Кирила, биле су дечанске по главице (представници Арнаута) 5 њих. Измолили су три борове греде за мост преко Бистрице, повише манастира, на путу који води ка пећини Св. Краља Стефана. Тамо они преводе своју стоку,” пише у свом дневнику дечански јеромонах Дионисије под датумом 22. март.
Идућег дана наставља: ,,Скупило се више од 40 дечанских Арнаута. Посекли су три бора која су им јуче дали за мост. После су поглавице пошле код Старца, о. Кирила, и замолили да им да два пара волова да извуку борове. Старац им је дао. После су поглавице замолиле за дозволу да једу у манастиру. Старац им је дозволио. Онда су замолили да им дају хлеба и за остале Арнауте. Дали су им сав хлеб који су имали. Данас су лоћански и дечански хри шћани поправљали јарак низ који тече вода за млин. Посекли су неколико стабала манастирске јохе да се заустави вода у отворима. Арнаути су се увредили због тога што није било довољно печеног хлеба за њих (јер претходни дан нису рекли да се припреми хлеб за њих), али и због тога што су тврдили да су јохе које су се љани посекли биле њихове. Поглавица Љуш је питао Арнауте: „Да ли се слажете да нам игуман дечански да 12 миџида, у супротном, треба да учинимо манасти ру некакво зло?“ Сви рекоше: „Слажемо се“. Сада се наши монаси и радници плаше Арнаута.”
Сличне примере налазимо и у дневнику дечанског јеромонаха Арсенија.
,,После неколико дана дошли су неки гости, шест људи. И тако, увече, после вечере, изненада настаје вика у ходнику. Ја, седећи са гостима, питам каква је то бука, а отац економ каже да војвода Рамуш виче и тражи постељу за своје Арнауте. Ја кажем: „Ако има, дајте.“ Али он одговори: „Нема.“ Онда кажем: „Реците Рамушу да нема.“ Али он то не разуме; кажем му да нема, а он почне да псује мајку.
Затим Рамуш шаље свога слугу код мене да тражи постељу и одећу. Ја кажем: „Нема; ако хоће, ево му кључ од моје келије, па нека са мог кревета узме“, јер у манастиру нема, а твој војвода неће да разуме кад му се каже „нема“.
Он одлази. Моји гости почињу да се крсте, и утом се појављује сам војвода Рамуш. „Шта ти, домаћине, тако говориш као што је отац Симеон говорио —ево ти кључ од келије?“ А ја му кажем: „Па шта ћу с тобом кад нећеш да разумеш и сам си ме довео до тога? Ако не верујеш, узми кључеве од свих келија, иди и гледај — ако нађеш где, узми.“
„Немам времена да идем“, одговори он, „него донесите.“ А ја кажем: „Шта да донесемо кад нема?“ И с тим он оде, мрмљајући нешто себи у браду.
Ујутру су гости требали да крену. Позвао сам војводу Рамуша и, скинувши капу, рекао му: „Молим те, немој тако поступати; и сам знаш шта у манастиру има и мораш то да разумеш,“ пише јеромонах Арсеније.
На другом месту јеромонах о. Арсеније пише: ,, Слуга је дошао са још једним подвојводом, Арнаутином, који је био дужан да иде пешке куда год га пошаљу, и који је био манастирски радник; уједно је био брат главног војводе Рамуша. Када је дошао из града, почео је да тражи ракију. Најпре су га одбили, али кад су видели да га се не могу отрести, економ му даје пола оке, а он се побуни: „Дај 300 драма!“ А њему је и сто драма много, јер не уме с тим да се носи.
Отац економ ми при томе каже: „Ја сам му дао пола оке, а он тражи више.“ Ја кажем: „Доста је; ако неће, онда му ни то не дај.“ Тако је и било: није му дао, а он је онда почео да псује мајку…”.
Он, међутим, неће да разуме: „Нећеш да даш.“ Ти њему једно, а он теби друго. Па у том случају никога више нећу примати, него ћу свима говорити: „Идите у друге собе, нека знају“, јер своју постељу нећу свакоме давати.
Тако сам му то објаснио и потом отишао.”
Као што видимо, Барјактаровићева претпоставка о морално-етичким обавезама које су проистекле из гостопримства, не само да је неутемељена, него је у потпуности супротстављена елементарним чињеницама.
Даље, Барјактаровић износи и мишљење да је разлог чувања манастира од стране војвода њихово српско порекло. Он, конкретно, пише о српском пореклу војвода манастира Дечана и Девича, тачније о српском пореклу племена или фиса Гаш, коме поменуте војводе припадају, позивајући се притом и на Марка Миљанова. Наиме, по предању, фис Гаш потиче од Србина по имену Гаврило, брата Бијелог Павла, родоначелника српског племена Бјелопавлића. Осим тога, Барјактаровић пише да патријаршијске војводе долазе из села Штупељ које је у турском попису из 1458. године било чисто српско.
Што се тиче поменутог села Штупељ, да подсетимо да се у њему налази црквиште Пресвете Богородице. Археолошко налазиште чине остаци цркве и православног гробља. На основу помена Штупеља у повељи Стефана дечанског из 1327. године и помена из турских катастарских пописа из 1458. године претпоставља се да је црква подигнута у 14-15 веку. Пре рата 1999. године село Штупељ је, по одређеним подацима, имало најбројније српско становништво у општини Клина.
Иако је чињеница да број поарбанашених Срба у Старој Србији није мали и да, по свему судећи, и међу манастирским војводама има оних који су српског порекла, ово не можемо узети као мотив за чување светиња јер историјске чињенице говоре против тога. Григорије Божовић је то веома лепо, сажето, изразио у приповеци ,,Кад мртви прозборе” где пише управо о српском пореклу војводе Биљала Рустема.
,,Није Биљалу Рустему криво што је српскога порекла, што говори као какав Величанин, али једну веру ваља веровати и држати је без лажи, поштено и искрено, да се не смеју ови који су се раније истурчили… Зато је он добар муслиманин, марљиво држи рамазан…”, пише Божовић. Заправо, Григорије Божовић нам кроз ове речи, али у знатно блажем облику, потврђује речи Иве Андрића ,,Потурица је… гори од Турчина”. Зашто? Потурица мора да доказује верност новој вери, често и на суров начин, без мере. Чување православних цркава и манастира би изазивало не само сумњу околине (муслимана), већ и непрестано преиспитивање и кризу идентитета самог потурчењака.
,,Установљено је да је, ако се изузме специфична исламизација босанског становништва, као и занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско и македонско становништво које је подлегло исламизацији потурчено у зони изложеној албанској експанзији – од Скадра до Охрида. То су тзв. „Арнауташи“, чији је број врло велики. Пошто су преко Албанаца, и због њих, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су се потурчени Срби и Македонци за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. (…)
Постојање извесне масе муслиманских Албанаца српског порекла на Косову и у Македонији не може се аргументовано оспорити. Разуме се, било би претеривање тврдити да су сви косовски Албанци „Арнауташи”, тј. поарбанашени Срби, јер то заиста не одговара стварности,” пише академик Димитрије Богдановић.
Атанасије Урошевић пише да оисламљивање Срба почиње углавном од средине 18. века и траје све до краја турске владавине на Косову, а како се то поисламљивање вршило у мешовитој српско-арбанашкој средини, то је као последица тога долазило њихово поарбанашење, јер су брачне везе између њих и Срба у православљу биле немогуће, већ само са Арбанасима.
За низ албанских породица у Старој Србији, што значи и на Косову и Метохији, постоје подаци о њиховом српском пореклу али то није предмет овог рада.
Поменули смо претходно приповетку Григорија Божовића у којој говори о Биљал Рустему, дечанском војводи.
Поисламљени и поарбанашени Биљал Рустем плаћа хоџу да дође на задушни петак, кад се читају молитве за умрле, али му говори и имена својих српских предака.
,, – У име божје, хоџа! — проговори Биљал Рустем, па приђе и клече поред имама.
Клањање отпоче. Сви присутни за имамовим речима устајаху и падаху на колена, ничке, свесрдно ударајући челом о простирач као један човек. Задушна молитва трајаше мало више него обично, те најзад хоџа узе бројанице, метну их поред себе, па тихо шапну домаћину да му поређа претке.

Рустем Али! — поче Биљал.
Алах рахметејлесун!
Амин! – одговорише усрдно богомогљци.
Али Сокол!
Алах рахметејлесун! — узвикну хоџа, што опет покри сложно „амин“.
Сокол Драгаш! — настави Биљал Рустем, пун дубокога поштовања према прецима.
Алах рахметејлесун!
Амин!
Зовите ми мајку — тихо рече домаћин млађима на дну одаје: — да не погрешим, а она. зна добро…
Кршна старица брзо уђе у одају и побожно клече крај сина, навикнута већ више година да га у оваквим случајевима помаже и поправља. Биљал Рустем настави са још дубљом побожношћу:
Драгаш Огњен!
Баш тако! — потврди мајка.
Како, како — узврпољено промуца имам.
Тако је, хоџо: Драгаш Огњен! – набравши обрве, мукло одговори домаћин.
Збоет, бре вла! (Не може, брате!) — жалосно прошапута хоџа.
Боет и може, ем тако ми Бога, ем паша зотин!.. – грмну Биљал Рустем.
Али опрости, господару; то вера не даје: каури су то!
— Каури — некаури, Гатари или Манџуке, тек моји су они, дали су ме на овај свет, и ја сам, шућур, у вери… правој, те сам дужан да се за њихову душу молим Богу. А он је један, и све душе иду к њему. Немој ту да ми зановеташ хоџаларске мајсторије, но моли, ако хоћеш да те као псето не избацим сад на улицу и запретим селу да те ико прими у кућу!.. Пази ти њега: „каури!..“ А ти си ми бољи Турчин од мене, рђо варошка!.. Нисам те звао бесплатно, но ћу ти дати већу надницу, него Мула-Зека у Пећи!.. За њих моли Бога дечански игуман, а он: „Каури!“ Види будале !.. Мртвило погано: оно ми је, тобож, муслиман најмање од седам стотина година!.. Ако сад дохватим једну држалицу!.. Е, будало!.. Огреши ми душу и иштети ми молитву!.. „Каури..“ Иако су: моли за њих, бре, да ти сад не истерам зубе!..
Настаде гробна тишина и највећа незгода. Али мајка тихо шану нешто сину, који махну на скуп руком, да остане како је био, па брзо пређе у задњи део одаје, узе поново авдес душевнога очишћења ради, па клече поред имама:
Драгаш Огњен!
Алах рахметејлесун! — прихвати хоџа као снаша. ;
Амин! — гракну скуп.
Огњен Радун!
Не, сине, не — поправи га мајка: — Огњен Милосав…
Алах рахметејлесун
Милосав…
Радун! — допуњује стара.
Алах рахметејлесун!
Радун… — и Биљал погледа мајку.
И ја више не знам, сине, Бог да их прости! – изговори мајка последње речи српски, сматрајући да им је то потребно за душу.
Радуна и све остале! — окрену се Биљал имаму.
Алах рахметејлесун!”

Приповетке Григорија Божовића у одређеним случајевима представљају и својеврсни историјски извор, посебно за период позне османске владавине у Старој Србији коме је Божовић сведочио као савременик. Неки аутори су већ анализирали историјску основу појединих његових приповедака али не и приповетке ,,Кад мртви прозборе” па се оно што у њој наводи не може прихватити некритички, без додатне провере, као веродостојан историјски извор. Занимљиво је да у њој, за разлику од неких других случајева, Божовић задржава стварно име главног јунака.
Истовремено, да подвучемо још једном, овде је реч о српском пореклу Биљал Рустема а не о његовим мотивима за чување манастира, што је очигледно и из остака приповетке где Божовић говори пре свега о части и угледу које то звање носи.

Григорије божовић пише како је Биљал Рустем поносан због дужности манастирског војводе која му даје угледан положај у друштву и да то звање ,,не би променио ни за положај ђаковичкога кајмекама, а камоли барјактара у Реци или Малесији”. ,,Слободно свуда носи оружје, јаше хата. Прати игумана на свима путовањима, која нису ни ретка ни кратка, као год што нису малобројни ни дечански метоси: до Ниша и Београда, Софије и Једрена, Солуна и Цариграда. Био је до Александрије и Јерусалима, па му је игуман обећао да ће га повести и до Петрограда, да види московску силу и московскога цара… Његови су игумани силнији од грчких митрополита. Јашу хатове, носе на седлима кубурлуке као босански бегови, пашу криве димишћије испод мантије, као да нису смерни калуђери но спахијски капетани паше од Мисира. Кад пођу на пут у писанију или послом воде многе ђаке и слуге, ризничаре и рачуновође, као какве придворнике. И све то сербез, сито и махнито, а богато одевено, колико да се одмах види какав је благослов Светога Краља, и какво место код Бога имају свети Немањићи, иако им Турци земље притискоше…
Како да се не поноси! Кад се с крстом цара Шћепана пође кроз нахије настане празник и за њега, те, грешан, помисли да то није манастирска поворка, но се из мермерних гробова подизали некадашњи цари и краљи и дохватили сјајни тутањ од Косова равна до малена Брода на Сави. Он, сав у злату, јаше напред, а народ излази на сусрет, па својски поздравља и њега, Биљала Рустемова, сина из Дечана, као да је какав старински војвода што уз колено јаше седом пећком патријарху. Као да је крштеник, а не Турчин, биљахи!.. Ех, ех! Српкиње нерадо поздрављају Турке, а њега љубе у руку, чим целивају златни крст и игуманову десницу. Велики домаћини по Васојевићима, Колашину и уз Босну кршевиту дочекују га као кума крштенога. И на поласку женска га чељад дарива, као да је дошао млађој сестри у походе. Јер им он чува светињу. Па му мило, јер зна да није Мертурац ни Никајац, но дечански старинац, којега се прадед потурчио страха ради турскога, али, ето, који је остао да, и преверен, чува Високе Дечане до суђена дана…”, пише Григорије Божовић у поменутој приповеци о привилегијама и части које је носило звање манастирских војвода.
Да кажемо сада нешто и о самој материјалној користи коју су од чувања цркава и манастира имале не само војводе, него и њихово племе.
Да су ,,материјалне привилегије биле одлучујући мотив за ангажовање војвода y чувању метохијских манастира” мишљења је и Милутин Ђуричић. ,,Нови извори показују да су материјалне привилегије биле одлучујући мотив за ангажовање војвода y чувању метохијских манастира. To ce види из манастирских пословних књига, дечанских дневника руских калуђера пронађених y Хиландару, литературе и казивања известилаца,” пише Милутин Ђуричић у већ цитираном раду.
Сличног мишљења је и историчар Немања Девић. ,,Манастир је потенцијалним заштитницима нудио готово властелинске привилегије: издашну финансијску добит и симболичне могућности које би му подигле углед међу другим фисовима. Конкретно, у Дечанима је заштитник могао да рачуна на своју собу у конаку, а у феудалним односима значај је имала и чињеница да је јахао крај игумана, био поштован и дариван од православног становништва. Уз то је добијао и посебне бакшише, одело и обућу, храну, манастирског коња и оружје, манастирску гаранцију за отплату крвнине при обрачуну са другима. Зато је међу арбанашким фисовима често долазило до трвења око питања ко ће преузети функцију црквених војвода,” пише Девић.
Да је у вези са избором манастирског војводе било сукоба међу Албанцима потврђује и Марк Краснићи у делу свог рада у коме пише о Пећкој патријаршији. Он каже како сва руговска села припадају једном фису ,,те приликом избора војводе није било трзавица око овог положаја, као што је то понекад било између разних братстава фиса Гаш, или других фисова, око положаја дечанског војводе”. Питање које се само намеће, јесте зашто би долазило до сукоба приликом избора војводе, ако тај положај није доносио материјалну корист?
,,Војводе y Дечанима имале су за оно време баснословну плату. Из Главног протокола манастира Високи Дечани за 1890 – 1896. годину види се да је за период од 1. септембра 1890. до ЗО августа 1891. манастир плаћао три војводе, да je војводи Русти исплаћена годишња плата 1.499 гроша, војводи Осману 1.440 гроша, a војводи Бећиру 543 гроша. To чини укупну суму од 3.482 гроша (близу 60 дуката или 60 оваца са јагањцима). Поред њих ce помиње и син војводе Руста Бијал и Садрија, брат војводе Руста, чије ce плате нису могле утврдити. Војвода Жујо Никћи био je уведен y књигу особља манастира Пећке патријаршије са месечном платом од 150 гроша, a за време црногорске управе примао je на име плате 30 перпера,” пише Милутин Ђуричић.
За плату војвода манастира Девич Марк Краснићи наводи да је износила 60 гроша или један дукат у злату, а уколико је манастир плаћао двојицу војвода истовремено онда су обојица примали око 80 гроша као месечну накнаду. Међутим, Милутин Ђуричић сматра да овај податак није поуздан и да је плата девичких војвода била већа.
Да су наведене плате војвода заиста биле велике, потврђују и подаци о ценама на пијаци које наводи Бранислав Нушић. Тако, на пример, видимо да је 1891. године један во коштао 200 гроша, ован 50 а коза 40 гроша. У међувремену су се цене промениле па тако 1893. године во кошта 300 гроша, овца 80 а коза 30. Коњ те године може да се купи за 350 гроша. Ако бисмо рачунали само основну плату, Жујо Никћи је 1893. године могао да купи вола за две месечне плате. Притом ваља имати у виду да су војводе имале бесплатан смештај и храну у манастиру, да су добијали одећу и обућу, али и да су осим основне плате имали и додатне приходе, које им је манастир исплаћивао у новцу или натури (брашно, пиринач, шећер, кафа, опанци).
,,Бакшишима ce називају и дневнице плаћене за праћење калуђера. Дневница je износила 3 гроша. Војвода Пећке патријаршије Жујо ”буљукбаша” добио je из касе манастира y Дечанима три гроша бакшиша зато што je провео ђаке призренске богословије од Патријаршије до Дечана, a Бијал војвода дечански исто толико што их je одвео из Дечана y Пећ. Војводи Жују Никћи плаћено je 12,5 гроша за провођење калуђера од Пећи до ма настирског поседа y сел y Будисавце, a 13,2 гроша што je извео калуђера из манастирских зидина y пећку чаршију. Војводе Девича добијале су бакшише по повратку калуђера са ”писанија”. Понекад су калуђери поверавали своју пратњу другим Арбанасима. Ти пратиоци звали су ce дораџије (алб. dore – рука: турски суфикс xhija). Дораџија Кољ Гега je наплатио 11 гроша што je пратио Руфима из Дечана y Пећ за аргате, за праћење Руфима и архимандрита y Призрен 34,10 гроша, за провођење Висариона месец дана 80 гроша, a за праћење Ђерасима од Дечана до Велике Хоче 23 гроша” пише Милутин Ђуричић а затим наводи још низ конкретних прмера трошкова исплаћених на име пратње током путовања.
Ово нам показује да су материјалну корист од чувања манастира и монаха имали и други припадници фиса, а не само војводе.
Говорећи о Светом Краљу Стефану Дечанском, историчар Душан Т. Батаковић пише: ,,Јачина култа није увек успевала да сачува манастир од напада арбанашких одметника, посебно у раздобљима обележеним ратовима. У манастиру је, због тога, увек било чувара – тзв. војвода, из локалних арбанашких фисова, који су за знатну плату и обилне поклоне у натури оружјем штитили манастир (подвлачење Д.М.) Избор војводе доносио је велике повластице па су се Арбанаси из околних села често отимали за ту дужност.”
Занимљиво је да је Петар Костић, угледни национални радник и наставник призренске богословје, након сукоба манастирских војвода са Цољ Соколом и његовом групом, о чему ћемо касније нешто више рећи, ,,покушао да углави споразум о заштити Дечана са првацима из фиса бивших војвода, али су они тражили троструко веће месечне плате него до тада и нове привилегије, па до споразума није дошло.”
Да је основни и кључни мотив војвода за чување светиња била материјална корист потврђује и то што се морало водити рачуна о томе да плате буду исплаћене на време.
,,Ваља увек имати y виду да je y турско време сваки грош био драгоцен. To je средњи век, доба турског војног феудализма и оскудице y новцу. A војводама ce морало платити стриктно y року. Од плаћања y року и y новцу зависио je опстанак храмова и калуђера. Ако ce не плати y року војводи као великом ’’дорзону”, по арбанашким обичајима, запада ce y дужничко ропство. Поверилац може са инсолвентним дужником радити шта хоће, чак га и убити. Свештенство и монаштво je знало за тај арбанашки обичај, па ce по читавом православном свету сналазило да нађе новац за плаћање војвода. Оно ce свим снагама трудило да храмови не западну y својину њихових арбанашких чувара, који би их опљачкали, настанили ce y њима или их опустили,” пише Милутин Ђуричић.
Ове Ђуричићеве речи потврђује и извештај непознатог повереника Министраству иностраних дела. ,,Манастир се Дечане у садашњем тренутку налази у најжалоснијем стању, да нема ни пребијене паре да плати војводама који чувају тобож манастир и слугама што више, војводе прете да ће оставити манастир напроизвољ судбини, ако им се кроз кратко време не плати”.
Већ смо поменули да су материјалну корист од чувања монаха и манастира имали и други чланови племена а не само војводе и њихови помоћници. Следећи пример је један од многих који то потврђују.
,,У манастиру се, осим: братије, служитеља и радника, свакога дана хранило и више Арбанаса, који било да дођу, било да прођу, траже храну од манастира и калућери не смеју да им не даду’. Калуђери су плаћали двојицу војвода из ,поглавица арнаутских са целим издржавањем’ и још петоро њихових саплеменика ,који су дали ,бесу’ да чувају манастир и братију од оружаног напада Арнаута”, пише Батаковић у већ цитираном раду.
Као што ћемо видети на другом месту у овом раду, тзв. бакшиш (брашно, пиринач, шећер, кафа, опанци и др.) добијају и саплеменици војвода, на њихов захтев.
Међутим, осим исплате утврђених плата и других новчаних надокнада војводама, бесплатних гозби и ноћења припадника фиса и других Албанаца, монаси су непрестано били изложени различитим изнудама праћеним претњама.
,,Осим притисака разне врсте о којима се говори у ферманима, Дечански манастир је, будући окружен Арнаутима и арнауташима (отпадницима од православне вере и српске народности), трпео и друге непријатности са њихове стране приликом избора манастирског каваса. С једне стране, сматрајући чашћу бити чувар и заштитник манастира, а са друге, имајући у виду лепу плату и корист од манастира за своје рођаке, Арнаути су се тим поводом озбиљно међусобно завађали. Свако племе се борило да монаси за манастирског каваса изаберу човека из њиховог племена: монаси наравно нису знали како да поступе у тој ствари да би и овце (они) биле на броју и вуци (Арнаути) били сити. Десетине Арнаута су, премда су се свађали, по неколико дана боравили у манастиру на рачун монаха. Делом су били ради да се свађају што дуже да би имали изговор да остану у манастиру, да што више једу и пију. Монаси су увек плаћали својом имовином још пре него што је ствар долазила до избора каваса. Да би натерали монахе да против своје воље изаберу каваса из овог или оног околног села, Арнаути су често одводили рогату и другу стоку и то због тога да би доказали монасима да без њих они не могу очувати своја стада без обзира на каваса којег сами изаберу.
У манастирској архиви на турском одељењу има мноштво бујурулдија разних паша којима је забрањивано свима и свакоме да тим поводом чине „зулум и насиље“. На пример бујурулдија Махмуд-паше Беговића, скадарског начелника, од 9. мухарема [јануара] 1201. (1786) године и друга Тахир-паше пећког од 15. сефера [фебруара] 1194. (1779) године строго осуђују мешање арнаутског племена Гаши у бирање манастирског војводе (каваса) и налаже ослобађање монаха од штете која им се наноси прехрањивањем незваних гостију.
Има такође подоста иљама (судских решења) различитих кадија поводом различитих парница. И ти иљами сведоче о томе да је овај или онај муслиман под различитим изговором принудио монахе (подвлачење Д.М.) да плаћају у новцу, овцама, воловима и магарцима или је просто украо штогод од покретне имовине или је јавно штогод отео и још монахе угњетавао због њиховог прекоревања. И сада се стално понављају исти случајеви, како је било од памтивека. Арнаути вечито траже од монаха час ово час оно и тешко се монасима ако не испуне њихове жеље (подвлачење Д.М.). Зато игуман треба да буде што промућурнији да би оправдао своје одбијање, иначе незадовољни због директног одбијања, које није мудро и лукаво образложено, не пропуштају прилику да запале стог сена, покраду манастирске козе, овце и краве. Арнауте није брига за фермане и берате који им забрањују тлачење манастира и отворено се подсмевају месним властима које би се одважиле да им спочитају незаконито и безобзирно понашање према манастиру. Саме власти их се боје и не могу ништа починити с њима кад влада нема умећа и снаге да изађе на крај с таквим плаховитим и разузданим становништвом какво је у Ђаковачком округу,” пише Иван С. Јастребов.
Милутин Ђуричић, и сам пећанац, пише како манастир Пећка патријаршија, на врху Песка, чува пекару y којој je све до 1945. године спреман хлеб и дељен Руговцима, бесплатно. ,,Тиме ce хтела постићи њихова наклоност да не дирају y манастир,” пише он и додаје да су ,,према казивању игумана Макарија, дечански конаци понекад… претварани y арбанашке болнице за рањенике y међуплеменским ратовима; рањеници су бесплатно смештани, храњени, a ране им чишћене лозовом ракијом.”
Према томе, не само да су војводе имале материјални интерес да чувају манастире, већ, итекако, и припадници њиховог фиса.
Међутим, када се говори о манастирским војводама и њиховој заштити, превиђа се једна веома важна тема. Од чега су живели монаси, одржавали манастир, плаћали манастирске војводе и подмиривали остале трошкове? Другим речима, шта је било пресудно за опстанак ових манастира у тешким временима турске владавине? Ако изуземемо самог Сведржитеља, били су то прилози православних верника, не само оних који су живели у близини, тј. парохијана, или поклоника који су посећивали ове манастире, већ и оних из удаљених крајева, укључујући и друге земље, јер су се монаси упућивали и на далека путовања ради прикупљања помоћи.
Тако, на пример, Леонтије Нинковић пише о посети дечансих монаха, архимандрита Кирила Ристића и и јеромонаха Агатангела Ристића, Русији, ради прикупљања прилога.
,,Према натписима и записима на црквеним књигама, које је Кирило донио из Русије, Кирило је, као архимандрит, са игуманом хаџи Агатангелом Ристићем био у Русији 1860. и 1861. године, ради сакупљања прилога за В. Дечане. За вријеме свога боравка у Русији, Кирила је послужила срећа, да буде примљен у аудијенцију код царице Марије Александровне и да је лично заинтересује, поред В. Дечана и за своје родно село, Бијело Поље код Пећи, те је царица поред богатог прилога В. Дечанима, посебно одредила и дала потребну суму новаца за подизање цркве у Бијелом Пољу, као њене задужбине. Уједно је царица изјавила, да ће се она побринути за дозволу од турске владе за градњу цркве, што је и учинила. Кирило, по повратку из Русије 1861. са новцима Руске царице Марије сазидао је врло лијепу и доста велику цркву у Бијелом Пољу, 1868. која би и љепотом и величином красила варош а камо ли село,” пише архимандрит Леонтије Нинковић.
Дакле, брига православних о црквама и манастирима која се изражавала и кроз давање прилога је оно чему светиње дугују свој опстанак. Да није било прилога, не би било ни плата за црквене војводе.
Марк Краснићи, у већ помињаном раду, негира материјалну корист као мотив за чување манастира наводећи речи Салиха Русте који каже да ,,никада нису чували манастир ради материјалне или ма какве друге користи”. Уместо тога, он каже како је њихов предак узео у заштиту дечански манастир ,,давши ,бесу’ (часну реч) да ће га га он и његово потомство свим силама бранити”.
,,Беса је најзнатнија црта карактера арнаутског. Појам речи беса не да се превести, она би била најближа речима завет, вера, тврда вера или часна реч. … Беса коју је један из племена дао обавеза је за цело племе. Бесу може дати и жена, као и човек и она има исти значај. Покварити бесу, срамота је за цело племе у коме се то деси; ако ко у племену да бесу па је проигра и поквари, племе га суди,” пише Бранислав Нушић.
Међутим, историја манастирских војвода а посебно односа Албанаца према Србима показује да је ово што Нушић пише о беси, и оно што се о њој често може чути, идеализована представа, теорија, која се често не поклапа са стварношћу. Уосталом, то потврђује и Нушић који на истом месту каже да се беса ,,умногоме губи, проиграли су је арнауташи”.
О вероломствима код Албанаца, укључујући и кршење бесе, писао је Милутин Ђуричић. Из његовог рада видимо да се беса не само често крши, него да се то ради плански.
,,У арбанашком друштву још постоји патријархално робље. To су сви укућани, сем господара куће. (…) Господари кућа везују бесе и морају ce понашати као свеци и „беслије”. Зато они ретко када лично извршавају вероломства. Они ce пред јавношћу морају легитимисати као часни, поштени и савесни људи. Ако би јавно кршили бесу постали би beséthyes – вероломници, ништа их не би могло оправдати. Господарима кућа не може ce опростити смрт као најтежа казна за вероломство. Робљу може. Сматра ce да господар куће непажњом или случајем није успео дадисциплинује робље д апоштује бесу. Зато господари кућа посредством робља чине вероломства од којих цела кућа има користи (вероломства из користољубља). (…) Робље чини вероломства по налогу господара куће. Заједно стварају злочиначки план, конструишу повод, договарају ce о месту, времену и начину извршеа бесом забрањене радње, начину одбране пред плећнијом (обичајни суд) и пред државним судом. Господар куће, макар глумио свеца, постаје главни бранилац свога вероломногроба. Још пре извршења вероломства роб je сигуран да има ко да га брани. (…) И фис (племе) ће бранити вероломника, нарочито када су стричеви и рођаци учествовали y планирању вероломства. (…) Коначно, господари кућа везују бесе изван куће a y кући наређују робљу да чини вероломства. Вероломство робља сматра ce само попуштањем дисциплине y кући,” пише др Милутин Ђуричић у раду под насловом ,,Вероломство у обичајима Албанаца”.
Од мноштва могућих примера кршења бесе подсетићемо само на један од најпознатијих, а то је погибија војводе Лазара Кујунџића и његове четничке чете 25. маја 1905. године, у Великој Хочи, у кули (кући) Љаме Укина, где су ушли да преноће пошто им је дао бесу. Напад Турака и Арнаута, које је Љама Укин обавестио о њиховом доласку, почео је још док су још јели оно што је сам изнео пред њих за вечеру (хлеб, сир и мућеница). Песник Милан Ракић, као тадашњи службеник српског конзулата у Приштини пише у свом извештају од 12. јуна 1905. да је кућу у којој су се нашла седморица четника опколило 1500 Арнаута,,и нешто војске”.
,,Војводе, као чувари бесе, имали су могућности да све изложене преступе према манастирима и калуђерима извиде и казне по обичајима. Они су сочењем могли да дознају кo je делинквент на штету манастира и да га гоне. Код чувања бесе арбанашка пословица гласи: своје могу опростити али туђе не могу поклонити. Међутим, војводе су поклањале манастирске штете зато што су их саме смишљале и припремале. Дечанске војводе су y свом братству y Дечанима имале и обичајну судницу – кућа Мухамед Љана, која још постоји. Они нису гонили злочинце ни по обичајима ни по турским законима. Напротив, делинквенте су прикривали од турских власти. У турском државном апарату било je Арбанаса који нису хтели ни да трагају за манастирским штеточинама. Из Дечанских дневника руских калуђера види ce да je војвода, само једном ноћу, заједно са турском војском, пуцао на нападаче који су већ били побегли y густу шуму,” пише о беси Милутин Ђуричић, пећанац, а самим тим и добар познавалац Албанаца и локалних прилика, у свом раду ,,Арбанашке војводе српских средн.евековних манастира”.
Када је реч о набрајању предака Биљала Русте, на које наилазимо код Григорија Божовића, није реч ни о чему неуобичајеном.
,,Код Арбанаса на Косову постоји и знање о њиховом досељавању из Албаније. Сваки Арбанас на Косову зна коме арбанашком племену (фису) припада чиме се и тако сазнаје завичај њихових предака, пошто су познате матице тих фисова. Многи Арбанаси знају и предео ипи село одакле су се доселили њихови преци. … Време арбанашког досељавања се хвата из набрајања појасева који косовски Арбанаси врло добро знају у именовању уназад све до досељеног претка, ретко више,” пише академик Атанасије Урошевић.
Међутим, Марк Краснићи износи другачије податке о пореклу Биљал Рустема, у односу на Марка Миљанова, на кога се Барјактаровић позвао у свом раду, и Григорија Божовића.
Краснићи је разговарао са његовим братом Салих Рустом 1955. године када је Салих имао преко 90 година.
,,Војводска кућа Салих Русте из Дечана најпознатија је по овој титули у Метохији, па смо о њој и прикупили највише података. Стари војвода Салих Руста памти добро протекле догађаје који су се одвијали у вези са безбедношћу манастира Дечана. Преци Салих Русте живели су некада у Пиперима (Црна Гора). Они су били Арбанаси католичке вере, па су као такви дошли у сукоб са неким црногорским кућама, из чега је проистекло неколико убистава. Они побегну отуда испред крвне освете и настане се у Малесији (Северна Албанија), негде између племена Гаша и Краснића. Међутим, после краћег времена они се и тамо заваде са комшијама, који су иначе врло нерадо гледали дошљаке у својој средини. У једној завади војводини преци убију једног суседа, због чега су морали поново да беже, и тако дођу у Дечане, где касније пређу на ислам. Према родовској традицији, отада има више од триста година. Предак Салих Русте који се доселио у Дечане звао се Коља. Стари војвода памти свој родослов све до Коље, како следи: Салих (стар преко 90 година) — Руста — Алија — Дема — Ука — Исуф — Ибра — Хисени — Цаца — Коља. Цаца је имао четири сина, од којих данас има у Дечанима, оближњем селу Црнобрегу и у Брженику код Пећи, око 70 домова. Сви се они зову једним именом Цацај, али се ипак деле на ужа братства: Пепкољај, Ликај, Љушај и Иберхисај. Кућа Салих Русте припада братству Иберхисај са још 15 домова у Дечанима, 5 у Барану, 2 у Брженику и 2 у Чушки код Пећи.”

Прво што на шта морамо да скренемо пажњу јесте то да да се овим подацима бавимо уз извесну резерву, не полазећи од претпоставке о интелектуалном поштењу Марка Краснићија, јер подаци нас долазе посредством њега, а нешто даље ћемо појаснити због чега.
Оно што на првом месту привлачи пажњу јесте навођење порекла породице Салиха Русте из српске средине, из Пипера. Иако Марк Краснићи овде говори о географском а не биолошком пореклу, ово свакако привлачи пажњу. Оно што, у вези са тим, ваља приметити јесте удаљеност Пипера од албанске матице.
Следеће питање које се поставља јесте како то да Салих Руста памти порекло из Пипера, али не наводи фис коме су, као наводни Албанци, тада припадали? Као што смо већ рекли, под утицајем средине, фис се може променити. Међутим, Салих Руста каже да су се његови преци у Малесији после краћег времена завадили са комшијама који су врло нерадо гледали дошљаке у својој средини. Када су онда припали фису Гаш? Ваља, притом, имати у виду да су у фисове ступали и Срби који су примили ислам.
Поврх тога, Салих Руста каже да су се његови преци у Малесији населили између фисова Гаш и Краснић па се поново поставља исто питање фисне припадности?
На граници Краснића и Гаша лежи главно село Бериша, Трабапој, односно Требопоље из Дечанске хрисовуље. Према подацима које даје Иван С. Јастребов слава Бериша је Успење Пресвете Богородице. Према садржају треће верзије Дечанске хрисовуље, у Требопољу је, од укупног броја становника, 96.82% имена било словенског (српског) порекла, 1.27% хришћанског а 1.91% осталог порекла (романског, албанског и друга имена непознатог или несигурног порекла). Међу најчешћим хришћанским именима налази се и име Никола. Као што је познато, „Коља“ је хипокористик од имена ,,Никола” а хипокористични облици су, према речима Милице Грковић, у Дечанској повељи третирана као званична лична имена. Иако се време настанка све три редакције Дечанске повеље значајно не поклапа са временом у коме је живео наведени предак Салиха Русте Коља, можемо основано претпоставити да се у међувремену није изгубило. Такође, од лингвиста би требало потражити одговор да ли се и када поменути хипокористик јавља на просторима о којима је реч. Наравно, ово пишемо под претпоставком да је тачан део приче о досељавању из Малесије. Истовремено, мора се имати у виду да су се из Малесије, заједно са Албанцима, досељавали и Срби, староседеоци.
Главно село фиса Гаши у Малесији је Шипшај (Штипшај) и славе Светог Јована Крститеља, док Краснићи славе Светог Николу.
Остаје и могућност да су Биљал Рустем и Салих Руста потомци Срба који су раније примили ислам, онако како то наводи Григорије Божовић, и прихватили фисну припадност племена Гаш. У том случају се поставља питање да ли су у питању Срби-староседеоци или досељеници из Пипера, како то наводи Салих Руста, што је такође могуће јер је било досељавања Срба из Црне Горе на Косово и Метохију. Оно што говори у прилог генеалогији коју наводи Божовић јесте време примања ислама.
Наиме, Атанасије Урошевић пише да поисламљивање Срба, које је пратило поарбанашивање, почиње углавном од средине 18. века. Иако он пише о Косову, не може бити неке значајније разлике ни када је у питању Метохија. Ове Урошевићеве наводе посредно потврђује и Димитрије Богдановић који пише да интензивно досељавање Албанаца настаје тек од краја XVII века. ,,На овај или онај начин, време првих снажнијих таласа исламизације пада у деценији после аустријско-турских ратова, тј. после великих сеоба Срба 1690. и 1737. године,” пише Богдановић.
“Заслужују пажњу бројке из статистичко-етнографског прегледа који даје Јозеф Милер, према стању у 1838. години. Он даје податке за три вароши – Пећ, Призрен и Ђаковицу, али су му главна статистичка обележја верска и језичка припадност.
У Пећи је од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога је 2108 кућа муслиманских (српског матерњег језика, дакле исламизованих али још не и албанизованих Срба!), према 102 хришћанске српске куће (тј. 95,4% према 4,6%). Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, у Пећи је свега 4,17%.
У Призрену је Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, свега једна шестина (4150 Албанаца од 24.950 становника), Срба хришћана и муслимана 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара је 1/12, а Турака Османлија свега 1/60.
Ђаковица је тада претежно албанска варош: Албанаца муслимана и католика је 80,76% (17.000), а Срба хришћана и неалбанизованих муслимана, тј. Муслимана српског језика, 18,05% (3800),” пише Богдановић у већ цитираној ,,Књизи о Косову” (стр. 133-134).
Ђаковица, у којој је убрзано и јаче исламизовање почело од 1737. године, према подацима Јозефа Милера је, као што видимо, 1838. године већ претежно албанска варош.
Да напоменемо, због оних мање упућених, да се манастир Дечани налази на путу од Пећи ка Ђаковици, с тим што је нешто ближи Пећи.
На другом месту у књизи, за Сиринићку жупу, Богдановић наводи:
“Чак ни у шарпланинској жупи Сиринић (у сливу Лепенца), тридесетак километара источно од Призрена, Албанаца није било све до средине XVIII века; они се у Сиринић насељавају у највећем проценту у току друге половине XVIII и почетком XIX века. Крупне етничке промене извршене су и у Качаничкој клисури и суседном Скопском Дервену тек од друге половине XVIII и у XIX веку. У Скопско поље Албанци се спуштају тек у првој половини XIX века, углавном за управе Хамзи-паше, Албанца, који је помагао досељавање муслиманских Албанаца из Албаније из етапских области њиховог пресељавања, који су допирали у сва села чинећи зулум хришћанском становништву.”
За Хас, који данас припада Републици Албанији, Богдановић пише следеће:
“За метохијски крај Хас под Паштриком установљено је да је у њему у току XVII и XVIII века ,,извршена потпуна етничка смена: до тада чисто српски крај, постао је арбанашки”. Постепеним насељавањем Албанаца и поарбанашивањем исламизованих Срба у крајњој линији дошло је у другој половини XIX века(не раније!) до потпуне измене етничког стања у Хасу.
У својој монографији о Метохији Милисав Лутовац је са много разлога закључио да је та област била још од средњег века, али и у XVI веку, ,,са етничког становишта, једна од најхомогенијих српских покрајина.”.
За Љуму, област која захвата североисточни део Албаније и југозапад Метохије, Бранислав Нушић, бивши конзул у Приштини, пише да је до осамнаестог века била ,,сва српска”. ,,Још 1820. године у Љуми су се служили многи српским језиком. Јастребов на једном месту помиње како су му Љумани причали да су њихови очеви још говорили српски. Имена села у Љуми задржала су се и данас још српска, тако: Топољане, Побрег, Ново Село, Гостиљ, Добруша, Враница итд. У свима љумским селима држи се још слава и то по старом обичају, госте се гости по три дана. Највише се слави Св. Никола, Св. Димитрије, Св. Ђурђе и Св. Илија…” пише Нушић.
Иван Јастребов наводи да се Љума дели на седам бајрака, од којих је један Тедрина. Међу селима Тедринског бајрака наводи и Ујмиште, на североистоку данашње Албаније, са 140 кућа.
”Ујмиште је познато и по томе што је призренски Махмуд паша Ротља (Ротуловић) пореклом из њега. Тај паша себе још није сматрао Арнаутином; боље је говорио српски него арнаутски. Значи, нема више од 100 година како се Љума почела поарнаућивати.”, пише Иван С. Јастребов.
Сви ови подаци показују да се не може одбацити оно што пише Григорије Божовић, нити се могу, без неопходне провере, прихватити подаци које наводи Марк Краснићи.
Једини начин који пружа могућност да се реши питање порекла Биљала Рустема и Салиха Русте, јесте разговор са њиховим потомцима, који сада носе презиме Демукај. Један од њих је, према речима историчара др Немање Девића, негде у другој деценије 21. века, приликом посете манастиру Дечани, исказао жељу да се и он једног дана назове дечанским војводом.
Марк Краснићи у свом раду наводи и једно предање о томе како је дошло до тога да породица Руста почне да чува манастир Дечане, не наводећи порекло предања.

Али Љани (лево) и Мухамет Љани (десно), чланови војводске породице Руста.

,,Према народној традицији, у далекој прошлости били су неко време чувари манастира Дечана сељаци из Челопека у Баранском Љугу код Пећи. Изгледа да је било чувара и из неких других села (из Љоџе, Стреоца итд.), али то су били само чувари за кратко време, којима је манастир плаћао за ту услугу, а нису имали титулу манастирских војвода. Догодило се једном, по казивању, да калуђери нису платили чуварима из Челопека уговорену суму; зато се они наљуте, затворе манастир, а калуђере спроведу за Пећ да их предаду турским властима што нису одговорили својој обавези. На путу их сретне један од предака Салих Русте, који замоли чуваре да пусте калуђере на слободу, а он ће посредовати да добију уговорену плату. Они учине то њему за љубав, јер је био угледан и од сваког поштован човек. После тога калуђери замоле свога заштитника да се он прими покровитељства над манастиром, што овај учини, уз пристанак свога села и фиса Гаша, коме припада и ова кућа, а власти потврде овај избор. Отада је кућа Салих Русте постала војводска, и с колена на колено предано чувала овај манастир. А то није било нимало лако у оно време кад је пушка била врховни суд, а пљачка се сматрала као једна врста врлине и витештва,” пише Марк Краснићи.

Ваља, у вези са овим предањем, имати у виду да у писму које је упутио архимандриту Јустину (Тасићу), игуману дечанског манастира, Руст Алија Демукај ,,још једном ставља до знања да je још од друге половине XIX века (подвлачење Д.М) кућа Руст Алије имала војводе, који су ce старали о чувању и заштити манастира”.

Истовремено, могуће је да ово предање носи део истине о зачетку институције манастирских војвода, односно да чуварима манастира у почетку ово није био стални и трајни посао, нити наследан. Иако се и у овом случају мора поћи од претпоставке да поменути сељаци нису могли да чувају манастир без одобрења свог фиса.
Иако делује да смо, наводећи податке о досељавању, исламизацији и арбанашењу Срба одступили од основне теме, ово је ипак важно из два разлога.
Прво, досељавање Албанаца је важно у вези са питањем када се први пут јавља институција манастирских војвода.
,,Манастирске војводе по свему судећи настају у 18. веку, када су турска освајања стала, а централна власт султана почела да слаби у провинцијама. Истовремено су у Метохији одметнута арбанашка племена, фактички господари ситуације на терену, покренула нов талас насиља над хришћанима, у којима су убиства, отмице, паљевине и пљачкања постала српска свакодневица”, пише историчар др Немања Девић.
Међутим, Девићева претпоставка, иако у основи тачна, није потпуна, а недостаје јој управо део о досељавању Албанаца. Манастирима постаје неопходна заштита тек онда када број досељених Албанаца достигне критичну масу и када, због своје бројности, постану на територији Косова и Метохије или појединим деловима територије, битан чинилац и претња по светиње. Ово је важно имати у виду због покушаја смештања институције манастирских војвода дубље у прошлост.
На пример, војвода манастира Дечани се први пут помиње 1756. године а манастира Девича 1776., што је у сагласности са претходно изнетим подацима о досељавању Албанаца и првим крупнијим променама етничке структуре на Косову и Метохији.
О досељавању Албанаца данас постоје бројни радови а ми смо навели само неколико илустративнних примера, како читалац стекао макар грубу слику о ком периоду је реч.
Други важан разлог због чега смо се, иако у свега неколико реченица, бавили досељавањем Албанаца, исламизацијом и арбанашењем Срба је тај што је управо Марк Краснићи писао, када је реч о арбанашењу Срба, да се ,,увек претеривало” и да је та литература имала ,,политички карактер и одређену пропагандистичку тенденцију, те са научном објективношћу нема никакве везе”.
Академик Димитрије Богдановић овако одговара Краснићију на ту критику: ,,Албански аутор хоће тако да политичком и научном дисквалификацијом поништи резултате читаве српске антропогеографске литературе, која се, на челу са Јованом Цвијићем, одликовала уопште високим ступњем научног поштења и критичности, и због тога уважавана у целом свету”.
Да наведемо још неколико података о поменутим дечанским војводама Биљалу Рустему и његовом млађем брату, који га је и наследио на месту дечанског војводе, након његовог убиства 1922.године, Салиху Русти.
,,Војводска кућа у Дечанима има једно писмено признање за тако драгоцену заштиту, коју је кроз дуги период времена пружала манастиру,” пише Марк Краснићи а затим наводи део садржаја признања.
,,У томе акту се (који је издала Управа Царске Лавре Високих Дечана под бр. 1005 од 17.IX.1937 г.), између осталог, наводи:
а) … „да је кућа Салих Русте била одувек војводска Дечанска и да је штитила манастир са оружјем у руци по цени живота;
б) да су ова војводска постављења потврђивале турске власти — валије и сам султан, и признавале као такве црногорске и српске власти. Да су често гинули чувајући манастирска имања од пљачке, као и Србе који су долазили у манастир;
ц) да су због тога аустријске власти интернирале Биљала Русту, тадашњег војводу, а остала породица се спасла интернације бекством“…”, пише Краснићи.
Оно на шта морамо обратити пажњу јесте да ово признање потиче из 1937. године.
Истине ради, морамо навести да се, како пише Немања Девић у већ цитираном тексту, војводска породица, када је дошло до окупације 1941, ,,није… баш чојствено понела према Високим Дечанима и њиховој имовини.” Како је записао архимандрит и игуман манастира Дечани Макарије (Поповић), “њихова кућа бранила је манастир као Вук Бранковић Лазара на Косову”.
Милутин Ђуричић, у свом раду пише да се из писма које му је 1. октобра 1990. године упутио игуман манастира Високи Дечани Јустин (Тасића) види да je манастир 5. маја 1986. године добио обавештење од породице Руст Алије Демукаја из Дечана да су ce укућани у циљу настављања традиције, након смрти Али Љана, 17. марта 1986. године, сагласили да ce за манастирског војводу предложи Хисен Али Демукај, старији син покојног Али Љана Демукаја, имајући y виду садашње могућности, околности и правила о избору војводе манастира Дечане. ,,Према томе садашњи војвода je Хисен, његов претходник – отац Алија, пре Алије, како ce y писму поменуте породице наводи, били су војводе Али Љан (унук Биљала Русте), затим Сали Руста, Биљал Руста и Руст Алија,” пише др Милутин Ђуричић у раду од 18. децембра 1992. године.
Међутим, Хисен Али Демукај је 1991. писмено обавестио дечанског игумана ,,да они више не смеју да штите манастир, јер како они кажу запријетили су им мештани села Дечана да уколико они и даље буду чували манастир да ће се они као цијела кућа избрисати из муслиманског свијета и да они више не смеју бити нити Шиптари нити муслимани. Млади Војвода сам је вратио књигу ‘Ризница манастира Дечана’ на којој је била посвета књиге њему као младом Војводи, јер вели ако ми нађу моји кућни пријатељи више ме неће сматрати да сам Шиптар него Србин.”
Приликом доласка краља Александра на Косово и Метохију поводом устоличења патријарха, као завршног и свечаног чина васпостављања Пећке патријаршије, он је, 29. августа 1924. године, у Високим Дечанима, одликовао Орденом Светог Саве V реда војводу Салија Русту. Ипак, оно што морамо имати у виду јесте да је приликом устоличења патријарха одликовано више од стотину лица и два манастира, Пећка патријаршија и Високи Дечани.
На крају свог рада, којим смо се бавили, Мирко Барјактаровић износи још један проблематичан закључак, који може да донесе само онај ко из неког разлога не види реалност онакву каква она заиста јесте.
,,Чувари старих, често и туђих манастира као да су врста претходника и весника наше данашње заштите културно-историјских споменика од стране државе?”, пише Мирко Барјактаровић.
На овај начин он, иако имплицитно, износи претпоставку да су манастирске војводе чувале манастире због свести о њиховој, културно-историјској вредности.
Следећи овакав, сањарски а не рационалан начин размишљања, могли бисмо да закључимо да су војводе претходници не само Завода за заштиту споменика културе већ и UNESCO-а, јер су неки од косовскометохијских манастира на Унесковој листи светске културне баштине.
Прикладније поређење од претходног би било да су војводе претходници полиције. Али и то би било далеко од истине, јер институција манастирских војвода није била званична, државна институција, односно нису имали никакав формални статус у Османском царству, као што су га, на пример, имале заптије. Њихово ангажовање било је ствар договора између монаха и припадника фиса, који су османске власти толерисале и прихватале, јер је то било и у њиховом интересу, као додатни начин за обезбеђивање реда и мира.
Када је, пак, реч о резултатима чувања манастира и цркава на територији Косова и Метохије од стране државе, у овом случају покрајинских власти, они се најбоље виде из извештаја епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха СПЦ, Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, које ћемо нешто даље у раду навести.
У свом делу ,,Црквени војвода. Останак Пећске патријаршијске хрисовуље, у једном народном обичају онога краја” наш угледни научник, академик Стојан Новаковић, позивајући се на Светоархангелску хрисовуљу, односно оснивачку повељу манастира Светих Архангела код Призрена из 1348. године, његовог ктитора цара Душана, Дечанску повељу и народно предање Руговаца о чувању манастира Пећка патријаршија, изводи закључак о средњовековном пореклу институције манастирских војвода.
У вези са тим, Новаковић се позива на део Светоархангелске повеље где се каже да горска села и област Шикља имају обавезу да држе стражу око манастира, уколико то заповеди игуман, и део где се говори о дужности властеле, која је припадала манастиру, да прати игумана, на његов захтев, када негде путује.
Из Дечанске хрисовуље Новаковић наводи део где се говори о дужности Мојше Грдушића, његове деце и још неких људи ,,да држе град редом”.
Када је реч о манастиру Пећка патријаршија Новаковић констатује да се од ,,пећске хрисовуље није… нашло никаква трага, нити се зна шта је било од ње”. Додаћемо, потпуности ради, да би у случају Пећког манастира пре требало говорити о повељама, у множини,, с обзиром да није имао једног ктитора и да манастирски (црквени) комплекс није свој коначни излед добио већ у првој фази градње, у време архиепископа Арсенија I.
Стојан Новаковић даље наставља: ,,Међутим указала ми се прилика да сазнам, да се у једном обичају код саме пећке цркве св. Арсенија и у онамошњој околини сачувао један део те хрисовуље, а на име онај који је говорио о дужности чувања страже у цркви и који је одређивао из кога се краја та стража купила. Напред су наведена слична места из арханђелове и дечанске хрисовуље.”
Стојан Новаковић, као што видимо из његових речи, говори о обичају који се, наводно, сачувао, а који проистиче из једног дела повеље, а не о материјалном делу повеље.
Пре него што се критички осврнемо на став Стојана Новаковића о средњовековном пореклу институције манастирских војвода, да погледамо најпре шта пише о самим војводама Пећке патријаршије. И у овом случају ћемо уместо препричавања навести цитат, иако дужи, због веће аутентичности.
,,Цео тај крај Ругове данас драгом вољом држи као закон стари обичај да даје стражу и да се брине о одбрани манастира пећскога. Тога ради Арбанаси руговски бирају између себе старешину који ваља да се о томе брине и који се зове црквени војвода. Кога би год они изабрали, тога представљају игуману пећског манастира, а он је дужан примити свакога којега би они изабрали. Тaј црквени војвода има по староме предању свој стан у кули више манастирске капије, одакле се лепо види ко дође к манастиру и ко из њега полази. Манастир увек даје томе војводи цело издржање, храни га, одева и обува, стара му се за оружје и муницију, и плаћа му као плату 150 гроша на месец. Он прати игумана или калуђера кад би се куд на пут кренули, било близу или далеко, и дужност му је да их чува и при потреби да их одбрани, макар за то морао ранити или убити. Кад би се догодило, да ко на путу нападне на игумана или калуђера, а војвода да га не одбрани, војвода не би имао куд од срамоте, нити би могао остати на том месту. Исто тако кад треба или кад је несигуран пут, војвода испраћа и госте манастирске кад кућама полазе, или им излази на сусрет и допраћа манастиру, често по неколико сати места. За тај посао игуман даје налог војводи а он зове колико му треба људи из Ругове, или њима тај посао предаје, а игуман им за то даје неку награду у новцу. Даље је војводина дужност да чува да се манастиру што не украде, било од стоке, било од осталог имања, а ако би се украло, дужан је распитивати и тражити докле не нађе, ако је само могућно. Што се тиче осталих Руговаца, они тога војводу у свему што затреба манастиру слушају као свога правога старешину. Кад год заповеди и поручи да дођу, доћи ће их онолико колико он буде наредио, и чиниће оно што им он буде заповедио. Кад је 1876—1878 био рат међу Србијом и Турском, увек их је било код манастира 10 до 15 да манастир чувају од злих и непоштених људи. Тако и иначе за стражу долази их увек кад колико треба, или кад и колико војвода нареди. Осим права да они војводу бирају, манастир им увек признаје право на дочек и ноћиште, и даје храну њима и коњима њиховим кад год к манастиру дођу, и то им гостинство манастир ни како не може одрећи. Они обично долазе к манастиру у очи петка, кад иду на пазар у Пећ. одседну и ноће у манастиру, а после се враћају својим кућама. Кад их дође двојица, тројица, одседну код војводе; ако ли их је више, има за њих особена трпеза,” пише Стојан Новаковић.
Даље, Новаковић наводи како су се у пролеће те, 1889. године, приликом неке несугласице између ,,главнијих људу и Пећи” и игумана Софронија (Софроније Симић) умешали Руговци са својим војводом на основу обичајног права да ,,чувају манастир” и пећки метесариф Халил-паша Махмудбеговић, који се позивао на исто право. Како Новаковић наводи, војвода је, заједно са ,,четири руговачке поглавице”, изјавио како ,,Руговци неће оставити образ Софронијев док се четири стотине кућа руговских не покољу као што су се поклали око цркве дечанске”.
Стиче се утисак, узимајући у обзир бројне детаље овог сусрета али и изузетно позитивну слику манастирског војводе и Руговаца коју даје Новаковићев текст, као и њихову пренаглашену улогу у одбрани игумана Софронија, да је Стојан Новаковић ову причу чуо од самог војводе или некога из војводске породице.
Марк Краснићи препричава Новаковићеvе наводе у свом раду и закључује како се ,,игуман Софроније, захваљујући Руговцима” поново вратио на свој положај.
Како у тренутку писања овог рада нисмо располагали подацима о поменутом догађају, не можемо да кажемо нешто више о стварној улози војводе, сем да се оно што је Новаковић навео не сме и не може некритички усвојити, како је то урадио Краснићи.
Осим тога, поставља се питање, ако пођемо од претпоставке да се војвода са старешинама фиса заиста заузео за игумана Софронија, шта је то тачно претило манастиру Софронијевим разрешењем па Краснићи цео догађај представља као велики допринос војводе и Руговаца манастиру?
Поново полазећи од претпоставке да су се војвода и старешина фиса заиста заузели за игумана Софронија, морамо да поставимо питање мотива. Да ли су питању биле племените побуде или нека корист? На пример, у једном сличном случају, када је митрополит Дионисије 1898. године разрешио архимандрита Јоаникија управљања Високим Дечанима, и за новог игумана именовао управо јеромонаха Софронија, настојатеља Пећке патријаршије, Јоаникије је успео да се одржи захваљујући подршци Албанаца из околних села који су се за њега заузели због материјалне користи.
Познато нам је да се 1875. године догодио један покушај смене архимандрита Софронија али је он остао настојатељ јер су се ,,грађани пећке вароши” успротивили његовој смени. Такође знамо да га је ,,народ… поставио” и да ,,народом добро влада и труди о просвети цркве и школе”, као и да је ,,имао сталних проблема са пећким мутесарифом Салих-пашом”. Осим тога изборио се и са покушајем преузимања управе над манастиром од стране сарадника аустроугарске владе 1897. године. Поред тога што је, вероватно, имао кључну улогу при обнови живописа у цркви Светих апостола Пећке патријаршије током јесени 1875. лично је платио осликавање једног дела храма „за вечни спомен свој“.
У разговору са Халил-пашом, заузимајући се за игумана Софронија, војвода је, између осталог, изјавио како Руговци чувају манастир ,,ево триста година” на шта му је Халил-паша одговара да Махмудбеговићи пет стотина година ,,чувају овај вакуф (задужбину)”.
Занимљиво је да додамо да је приликом доласка краља Александра у Пећ 28. августа 1924. године, поводом устоличења патријарха, као завршног и свечаног чина васпостављања Пећке патријаршије, говор одржао председник општине Сафедин (Беголи) Махмудбеговић који је себе назвао муслиманом српске крви и порекла. О његовој доцнијој нелојалности, али и активностима пре поменуте 1924. године, се нећемо бавити овом приликом.
Податак који даје Халил-паша, да његова породица чува манастир пет векова, што значи од 1389. године, сувишно је коментарисати али истовремено са великом сигурношћу можемо да одбацимо и изјаву манастирског војводе да Руговци чувају манастир три стотине година. Наиме, први помен Албанаца у Ругову је из 1737. године. Када је патријарх Арсеније IV Јовановић пребегао из Пећи у Васојевиће, преко Ругова, примљен је гостољубиво у привременим арбанашким летњим сточарским насеобинама у планини. Албанско становништво Ругова било је још око 1780-1810. године католичко а прешло је у ислам тек почетком 19. века. Податак да су Руговци исламске вере постоји из времена око 1870. године.
Међутим, Марк Краснићи у свом раду, не само да некритички узима поменутих триста година, него, како би податак деловао истинитији и поузданији, ове речи приписује Стојану Новаковићу уместо дечанском војводи чије речи Новаковић само преноси. ,,Новаковић… наводи да Руговци чувају овај манастир већ 300 година,” пише Краснићи. Наиме, написано на овај начин, потпуно истргнуто из контекста (Краснићи ово даје као изоловану реченицу), ово може да се тумачи као да Стојан Новаковић сам тврди да Руговци чувају манастир 300 година што, рекло би се, Марку Краснићију и јесте био циљ.
,,…Примајући ислам по досељењу, Арбанаси су на Косову тако постајали повлашћени елеменат. И као тако повлашћени елеменат и још брђанског менталитета постали су јако агресивни према неповлашћеним Србима, према раји,” пише Атанасије Урошевић. Примање ислама од стране Албанаца, пре досељања или након њега, једнозначно је кључни чинилац који је омогућио њихово некажњено насиље над домицилним српским становништвом и узурпацију имовине. Ово се мора имати у виду и у вези са временом примања ислама од стране Руговаца, а не само време њиховог досељавања.
,,Сукоб између албанског и српског народа, заправо, и није нужно национални сукоб: та два етникума живела су заједно без икаквог уопштеног конфликта кроз многа столећа средњег века. Сукоб настаје у новој верско-друштвеној диференцијацији турскога, отоманског феудалног поретка,” пише академик Димитрије Богдановић.
Овде веома важно нагласити чињеницу да су повлашћени елеменат постајали искључиво исламизовани Албанци а не досељени Албанци уопште.
,,Арнаути хришћанске вере представљали су потчињени живаљ, као и други хришћани у турској царевини. Били су бесправни као и други хришћани, и излагани су насиљима од стране мухамеданаца као и сваки други њихов једноверац. Арнаути као нација нису имали повлашћени положај (подвлачење Д.М.),” пише академик Јован Н. Томић.
Један од оних који су писали о насиљу исламизованих Албанаца, не само према православним Србима него и према Албанцима католичке вероисповести, био је и надбискуп Матија Масарек. Говорећи о његовој визитацији 1764. године и запажањима о злочинима исламизованих Албанаца, академик Димитрије Богдановић, између осталог, пише: ,,Надбискуп је несрећан због… силних крађа, отимачина и убистава. Њему се срце стеже када угледа по шумарцима и гајевима силне гробове православних и других које су они побили. Масарек, најзад, истиче једну одлику у понашању исламизираних Албанаца, која ће заиста, и тада и касније, бити кључ за разумевање ове стравичне колонизације: мухамедански Албанци су нарочито опасни, каже он, „јер су Турци (тј. муслимани – Д. Б) и могу да чине свако зло које им се свиди”.
Истовремено, време примања ислама је веома важан и за одређивање времена када је у појединим манастирима установљена институција манастирског војводе. Као полазна основа за одређивање доње временске границе када се јављају манастирске војводе, морају се узети: 1) време почетка досељавања Албанаца у конкретан крај, односно насеља у близини манастира, 2) када достижу довољну бројност која им омогућава чињење насиља, и 3) време њихове исламизације. Комбинацијом ова три елемента добијамо доњу временску границу од које може да се јави институција манастиских војвода.
Стојан Новаковић завршава свој рад следећим закључком: ,,Као што се из свију ових цртица види, у Старој Србији још све иде по наслеђеним давнашњим обичајима, и живот се креће још једнако својим вајкадашњим колосеком, ма да ни тамо данас није баш све по староме. Ја сам на овим листићима побележио што сам приликом могао сазнати, само да бих другога побудио да ме допуни и исправи, јербо ми се чини, да у старим обичајима имамо најбољу и најпотпунију грађу за познање грађанског, општинског и административног живота у средњевековној Србији.”
Његов закључак да институција манастирског војводе потиче из средњовековне Србије морамо одбацити као у потпуности неутемељен.
Познато је да се у друштвеној структури средњовековне Србије разликују две категорије Албанаца: у једну спадају Албанци као градско становништво, а у другу ,,албански сточари, етничка скупина као социјална група”. Када говоримо о Албанцима у повељама на које се позива Стојан Новаковић, међу којима су Дечанска и Светоархангелска, реч је о овој другој категорији, односно албанским сточарима. Позитивне правне одредбе које се односе на албанске сточаре налазе се не само у повељама, већ и у Душановом Законику. Оно што из њих видимо јесте једнакост пред законом свих категорија становништва али и ,,начело строгог социјално-економског разграничења појединих група становништва у феудалном смислу”, односно подела друштва на јасно разграничене групе које имају посебне обавезе. Албанци се увек посматрају као категорија упоредна са Власима којих је, очигледно, више па је, сходно томе, и већи број правних прописа посвећен њима. ,,Власи централног балканског простора и планина у јадранском залеђу живе на исти начин, са истом организационом структуром као и Арбанаси. И једни и други су сточари покретних станишта, у сталном сезонском померању с планине у равницу и обрнуто, све до територијализације катуна у XV веку.” Када је реч о даровницама манастирима, Албанци (Арбанаси) се редовно помињу уз Влахе и ограничавају се у правима која им иначе на другом терену припадају.
На пример, у Душановој Хиландарској повељи од 17. маја 1355. године, прописује се да у метоху Светог Петра Коришког код Призрена своје стадо не сме да напаса ,,ни властелин, мали ни велики, ни Влах ни Арбанасин”. Да подсетимо и на то да се повељом краља Милутина манастиру Бањска или Светостефанском хрисовуљом из 1313-1318. године ограничава право брака између Влаха и земљорадника (меропаха). Иако није сачувана општа забрана брака између сточарског, влашко-арбанашког и српског земљорадничког становништва, по мишљењу Димитрија Богдановића, она је несумњиво постојала.
Коначно, оно што нас посебно занима, јесте да су влашко-албански сточари, као једна од категорија феудално зависног становништва, свом феудалцу, у нашем случају манастирима, били дужни одговарајуће ,,работе и дажбине, у складу са својим занимањем, као што су травнина за коришћење властелинског пасишта (1% од стада по чл. 197 ДЗ, или по Дечанској хрисовуљи 2 овна, 2 јагњета, сир и један динар) редовне дажбине у стоци поред травнине, ,,работе” као што су напасање стада властелиновог, али уз месечину или уз белег (накнада у натури или плати), и, најзад, пренос робе за властелина, пренос пртљага властелиновог и слично.”
Према Дечанској хрисовуљи из 1330. године, на пример, уколико Арбанаси користе манастирске пашњаке дужни су да ,,доносе црквену со од Светог Срђа” код Скадра, до Дечана, док је Светоархангелском повељом, из 1348. године, предвиђено да преносе уље од Бара до овог манастира поред Призрена.
Према томе, Арбанаси нису спадали у категорију становништва која је имала дужност заштите манастира, нити су то могли, због саме чињенице да су као сточари били у покрету и сезонски мењали станишта. Дакле, Новаковић би морао, између осталог, да докаже порекло Руговаца од Мојше Грдушића и његових синова, како би поткрепио наведену претпоставку.
Рекли смо већ и то да је Новаковић истргнуо из контекста обавезу држања страже на позив игумана манастира. Наиме, у Душановом Законику постоји низ одредби које се тичу манастира и монаха, држања страже и других, па би било неопходно да Новаковић докаже постојање обичаја и у вези са тим, различитим одредбама, или да објасни на који начин и из којих разлога је опстала у виду обичаја једино одредба о чувања манастира, док су друге замрле.
Када је реч о контексту поменимо, на пример, да према члану 157 Душановог Законика кефалије и властела имају дужност да чувају стражу по путевима, а уколико би трговац или калуђер били покрадени док пролазе друмом који су они били дужни да чувају, одговорни су за накнаду штете. У члану 95 се каже ,,Ко опсује епископа, или калуђера, или попа, да плати сто перпера. Ко се нађе да је убио епископа, или калуђера, или попа, тај да се убије и обеси.” Према члану 158, црквена села имала су дужност да чувају стражу од крадљиваца и разбојника – тата и гусара итд.
Проблем представља и објашњење претварање законске одредбе о држању страже, иза које, као такве, стоји држава, у обичај. Што се тиче времена, ако дозволимо да је могло да дође до трансформације правне одредбе у обичај, онда је то период након успостављања турске власти. Такође, знамо да су, у односу на правне и моралне, обичајне норме по дужини трајања и одржавања, најтврдокорније, најжилавије и најдуже трају, и да опстају и након политичких промена, односно промене власти. Имајући ово у виду, неопходно би било доказати континуитет институције манастирских војвода, односно заштите манастира, или дати објашњење за одсуство континуитета, односно објаснити зашто их нема након периода пада под Турке а онда се изненада појављују тек у 18. веку, и то његовој другој половини.
Постоји и разлика у временској обавези чувања страже. Наиме, из текста Светоархангелске повеље где се каже да горска села и област Шикља имају обавезу да држе стражу око манастира, уколико то заповеди игуман, можемо да закључимо да је реч је реч о повременом и привременом држању страже, на позив игумана, док је у случају манастирских војвода реч о перманентној заштити.
Такође, разликује се и агресор. У случају Светоархангелске повеље реч је о непријатељу који, по свему судећи, долази споља, из даљине, и неочекивано, док је у случају манастирских војвода реч о заштити од познатих агресора из блиског окружења, од којих прети перманентна опасност. На пример, у Хиландарској повељи, која је потписана са ,,Стефан по милости Божијој краљ српски” па се од стране једних историчара приписује краљу Драгутину а других краљу Милутину, говори се о упаду Грка. Једном њеном одредбом се призренске метохије ослобађају од накнаде штете настале од упада Грка, зарад слања људи на стражу на мору у Светој Гори. „И призренске метохије како су чувале стражу од Грка, да не чувају, него да за ту стражу дају у Свету Гору човека, да чува стражу на мору, на пристаништу; али што им узму разбојништвом од Грка, да им нико не наплати, сем ако није било навођења на крађу“.
Посебан проблем представља чињеница да су војводе чувале манастир и од својих саплеменика. Како то да је део фиса сачувао обичај чувања манастира а део фиса није, него је, напротив, био агресор?
Наиме, војводе Пећке патријаршије припадају племену Клемент или Климент, о којима је писао и академик Јован Н. Томић. Он пише како Клименти, још увек католичке вероисповести, када је неродна година, своје највеће потребе подмирују пљачком и да су по томе ,,били врло чувени”. Даље, Томић пише како су Клименти отпочели пљачку у правцу Плава и Гусиња, одакле су потиснули домицилно становништво, Србе, па наставља: ,,После тога Клименте су ce бацили на плен по даљим крајевима. На реду je била Пећ, где су неколико пута нападали на дворове пећских паша Махмудбеговића, пљачкали их и палили, и ударали намет на народ и на српског патријарха, који им је плаћао годишње седамдесет дуката. (…) По упутству њихових учитеља, католичких мисионера у њиховој средини, Клименте на тим својим излетима имали су водити рачуна и штитити само католике, a пленити и мухамеданце и православне. Зато су и ударали намет на српског патријарха у Пећи и на српске манастире. Дечани су били први који су имали невоље од њих. У старим српским записима сачуван je спомен о том њихову раду. Стога су ce у одбрани против Климената удруживали мухамеданци и православни; a патријарах у Пећи, поред тога што им je плаћао годишњи намет, морао je, сa допуштењем Порте, издржавати о свом трошку стражу од јаничара, да би ce заштитио.”
Када је реч о честој непоузданости народних предања, а Стојан Новаковић се у овом случају позива на предање, и неопходности да се она критички обраде, показаћемо на примерима тзв. Јерининих градова и Реље Охмућевића.
Бројним остацима старих грађевина широм српског етничког простора народ је дао назив ,,Јеринин град” или ,,Град проклете Јерине” јер их је, по предању, изградила деспотица Јерина Бранковић. Тако се нпр. тврђава Бован, која се налази североисточно од Алексинца, назива ,,Јеринин град” иако га кнегиња Милица помиње у једној повељи 1395. године. Другим речима, Бован је изграђен доста раније. Јерининим градом се назива и Маглич у клисури Ибра, уз Ресаву и Смедерево један од најочуванијих средњевековних градова. Предање га везује за деспотицу Јерину иако информације о њему налазимо у житију архиепископа Данила II (Светог Данила Пећког) које је убрзо након његове смрти написао његов ученик, по усвојеном мишљењу у науци, између 1337. и 1340. године, што значи да је и овај град подигнут доста раније. Притом се уз њено име, осим објеката који нису изграђени у време владавине деспота Ђурђа, везују и они објекти који се не налазе на територији која је била под његовом влашћу.
Реља (Хреља) Охмућевић је био био пореклом из српске властеоске породице из Херцеговине. Владао је пространим областима на границама српске државе према Византији и Бугарској. Ктитор је манастира Светог Јована Рилског који се налази на територији данашње Бугарске, у коме се и упокојио као монах Харитон 1342. или 1343. године. Упркос историјским чињеницама предање каже да је погинуо заједно са Угљешом и Вукашином у бици на Марици док га поезија и проза везују за територије на којима није живео и владао. Тако се везује за Нови Пазар (Реља од Пазара у песми ,,Смрт Реље од Пазара”), Будим (Реља Будимлија у песми ,,Смрт Реље од Будима”) и Босну (Реља Бошњанин у ”Пјесни цара Сулеимана”) а у ,,Женидби Ђурђа Смедеревца” је наизменично Реља од Пазара и Реља Бошњанин. Славомир Настасијевић га у роману ,,Легенде о Милошу Обилићу“ као Рељу Крилатог смешта у Косовску битку 1389.године.
Дакле, сматрамо да је претпоставка нашег уваженог научника Стојана Новаковића о средњовековном пореклу институције манастирског војводе у потпуности неутемељена.
Пошто смо се у претходном делу текста бавили Пећком патријаршијом, да кажемо у наставку нешто о њеним војводама.
Наводимо, за почетак, одломак из претходно цитираног рада Марка Краснићија о војводама манастира Пећка патријаршија, уз поновну напомену да без неопходне критичке обраде не можемо прихватити као веродостојно оно што Краснићи пише.
,,Патријаршијски војвода била је кућа Жуј Весеља (Жуј Ругове) из братства Никчи у селу Великом Штупељу, у Ругови више Пећи. Ова породица је старином из околине Скадра, као уосталом и сва остала села у овој жупи, а доселила се овамо пре неких 300 година. Преци њихови били су католици, па су током турске владавине прешли на ислам. Родослов војводске породице је следећи: Рамо (рођен 1928 г.) — Каплан — Жуј — Весељ — Мућа — Елез — Реџа — Пљаку, сви рођени у Ругови. Они имају своје блиске рођаке (Никче) у Ругови, у селима Алагина Река и Великом Штупељу, око 80 домова, затим у Краљану и неким другим селима по Метохији. На Пештеру такође имају велик број својих рођака у неколико тамошњих села, као, напр., у селу Углу (око 100 домова), где се зову Пљакићи (по наведеном претку Пљаку), и они се тамо сада убрајају у братство Вукли; своје даље рођаке имају и у селу Девречу, Лескови (Вукли), затим Шкреље у селима Боровштици (око 60 домова), Набоју, Медугуру, затим опет у Девречу и Лескови (Шкреље), као и у другим селима по Пештеру (Санџак) која припадају фису Кељменди (Клименте),” пише Марк Краснићи.
По предању, како он пише, предак ове војводске куће наименован је за манастирског војводу Пећке патријаршије од самог скадарског везира. ,,Наиме, Руговци, као ратоборни горштаци, нису трпели да турска власт дира у слободу њихових планина, у њихов племенски живот и навике, те су због тога више пута водили борбе против турске војске. Једном је скадарски везир позвао руговске прваке у Скадар на преговоре, и том приликом им дао веће повластице и изашао усусрет њиховим захтевима, па им истовремено поверио на чување и Пећку патријаршију. Они тада изаберу за манастирског војводу претка садашње војводске куће,” пише Краснићи.
,,Колико су Руговци предано чували Пећку патријаршију види се и по томе што је војводска кућа досада изгубила неколико својих мушких чланова пружајући заштиту, заједно са осталим Руговцима, овом културно-историјском споменику и бранећи га од сигурне пропасти све до данас. Тако је наведени Мућ Елези, из генеалогије ове војводске куће, погинуо од непријатеља Патријаршије на самој манастирској капији. Тадашњи старешина манастира умочио је руку у његову крв и отиснуо је на зид поред капије. Тај отисак се очувао и поштовао од народа као тотем све до пре неколико деценија, када је Бистрица однела зидине поред манастира. Његов син, Весељ, такође је погинуо на путу за манастир од људи који нису желели да се манастир чува и брани, па и Весељов син Жуј (кога су калуђери звали Суљо Војводић) погинуо је као манастирски војвода; иста је судбина задесила и његове синове: Беку, Аслана и Каплана, тј. оца и стричеве Рам Капланија (рођеног 1928 г.),” пише даље Краснићи.
Краснићи наводи и то да је ова војводска кућа некада живела у великој породичној задрузи, тако да је за живота својих предака Мућа и Весеља имала 53 члана.
,,Већина мушких чланова погинула је или од крвне освете, или као браниоци Пећке патријаршије, тако да је за време Другог светског рата, када је Патријаршији поново устребала јача заштита околног становништва, у војводској породици, која се током времена поделила на три куће, најстарији мушки члан у све три куће био тада једанаестогодишњи дечак Рам Каплани. Њега су Руговци 1941 г. претставили тадашњим властима као манастирског војводу, који ће у име целе Ругове чувати Патријаршију. Овај дечак је тада боравио стално под оружјем у манастиру, па се уједно бринуо и о породицама које су Италијани држали у интернацији унутар манастирских зидина. Због илегалног помагања интернираца, Италијани су овог дечака 1942 г. везали за липу у манастирском дворишту и тако га држали два дана,” пише Марк Краснићи.
Он наводи и да је манастир Пећка патријаршија био у опасности и за време Другог светског рата ,,али се нико није усудио да га појединачно нападне, јер је свако знао да ће се на позив руговског претставника код манастира зачас скупити цела Ругова и похитати да брани манастир”. Даље, Краснићи пише како су 1942 године ,,неки тадашњи политички експоненти у сарадњи с Италијанима хтели да организовано нападну манастир”, међутим, како он наводи ,,чим су Руговци сазнали за такву намеру, они се окупе и пошаљу једну делегацију тадашњем префекту (окружном начелнику) у Пећ, која му изложи да Руговци вековима чувају овај манастир, па би била велика увреда за њих ако би га неко сада напао, те га они морају бранити као што су га увек бранили њихови преци, без обзира на то ко је нападач”.
,,После тога нико није ништа предузимао против Пећке патријаршије, а Руговци за сваки случај остану под оружјем још два дана у манастиру, па се после врате кућама, оставивши ту своју стражу из куће манастирског војводе,” пише Марк Краснићи и додаје да су и манастирске војводе из Ругове ,,имале писмена признања и одликовања од манастира и бивших власти за своју несебичну пожртвованост у чувању овог културно-историјског споменика”.
,,Тако је Весељ Мућа био одликован од црногорске владе Даниловим орденом I реда, а његов син Жуј Весељи (звани Суљо Војводић) био је одликован орденом св. Саве и орденом за грађанске заслуге.” пише у свом раду Марк Краснићи.
Што се тиче предања о наименовању манастирског војводе од стране скадарског везира, већ смо делимично одговорили на то питање у вези са радом Мирка Барјактаровића. Пошто је и историчар, академик Јован Н. Томић писао о Климентима и скадарском везиру Сулејман-паши, додаћемо одломак из његовог рада.
,,Повучени у једва приступачна брда, где je било тешко напасти их, и зато што су од пљачке начинили своје главно занимање, Клименте нису признавали ничију власт и били су против сваке власти која је била против њихова безвлашћа. (…) До почетка XVIII века Турци су у неколико махова кретали читаве војске против Климената, али су ce ове редовно враћале без већег успеха. (…) Зато je силни Сулејман–паша Бушатлија хтео да их обузда, да их натера на послушност и да од њих наплати харач. Али су му сви покушаји остали безуспешни. Ну што он није могао, постигао je његов последник, паша Ходаверди Махмудбеговић из Пећи”. Даље Томић пише о томе како је паша населио део Климената на Пештеру, али ни код њега не налазимо ништа што би поткрепило наведено предање.
Додаћемо, потпуности ради, да је Сулејман–паша Бушатлија деда Махмуд-паше Бушатлије о коме смо претходно писали у вези са овим предањем.
Занимљиво је, пошто већ помињемо Бушатлије, да је 2014. године економиста Махмут Бушатлија, који тврди да је потомак Станише (Станка) Црнојевића, сина Ивана Црнојевића, и Махмут паше Бушатлије, крштен у цетињској цркви на Ћипуру, и добио име Станко Црнојевић. Станко Црнојевић је том приликом изјавио да је то била његова лична жеља, јер је хтио да се врати коренима: “Деда ми је једном приликом рекао: ‘Знаш ли да је наша крсна слава Свети Никола? То је слава наших предака Црнојевића’.”
Међутим, осим што предање о постављању војводе манастира Пећка патријаршија од стране скадарског везира нема утемељење у изворима, неоспорна чињеница је и то да би скадарски везир, о коме год да је реч од оних који су били на том положају, и који год мотиви да су у питању, да је заиста желео да заштити Пећку патријаршију, могао је, управо захваљујући својој функцији, да пронађе и обезбеди далеко ефикаснији метод заштите. Подсетимо се, на пример, да је на самом почетку 20. века манастир Дечане чувалаједна јединица турских војника која је била стационирана у самом манастиру.
Када је реч о преданом чувању Пећке патријаршије и да су је Руговци сачували ,,од сигурне пропасти све до данас”, како пише Марк Краснићи, важно је да укажемо на једну веома важну чињеницу.
Наиме, Краснићи не говори о војводама и њиховој заштити манастира него користи реч ,,Руговци”, чиме очигледно жели да створи представу да је манастир био под заштитом свих Албанаца из Ругова. Од кога је онда претила опасност манастиру ако су га чували сви Руговци? Управо због тога, Краснићи и избегава да напише од кога су вјводе чувале манастир. Тако он пише како је Мућ Елези ,,погинуо од непријатеља Патријаршије”, а његов син Весељ ,,од људи који нису желели да се манастир чува и брани”. Ко су ти људи? Које су националности? Којем племену, тј. фису припадају? Јесу ли Руговци, тј. Клименти, као и манастирске војводе? Како то да Краснићи пише о неким детаљима, не само о генеалогији пећких војвода него и о отиску крваве шаке, а да не зна ко су нападачи и убице?
Наше је мишљење да су агресори, макар један део њих, управо припадници фиса Климент, односно Руговци. Нашу тврдњу ћемо, посредно, поткрепити нешто даље у овом раду, када будемо говорили о вероломству код Албанаца и кршењу бесе.
Слично, када Краснићи говори о планираном нападу на манастир 1942. године, он пише како су хтели да га нападну ,,неки тадашњи политички експоненти”. Ко су они? Које су националности? Како Краснићи зна то да су хтели да га нападну Италијани, а не зна ко је био њихов саучесник?
,,Сви путописци су наглашавали да је због опасности од Арбанаса у околини, било тешко пронаћи спремне монахе за дечанску лавру,” пише Душан Т. Батаковић.
Ако познајемо историју Косова и Метохије у периоду Другог светског рата онда није ни мало тешко закључити од кога је то манастир Пећка патријаршија био угрожен па му је ,,поново устребала јача заштита околног становништва”. Наравно, откривање идентитета нападача би нарушило слику о Албанцима какву жели да креира овај албански аутор.
Спорно је такође и помињање Италијана, на које Краснићи, очигледно, жели да пребаци већи део кривице. Иако окупациона војска, њихова улога у односу на српске светиње на Косову и Метохији је, по правилу позитивна, укључујући период након 1999. године, о чему сведоче различити примери. Неки од припадника италијанског контигента КФОР-а су, у Високим Дечанима, примивши Свету Тајну Крштења, постали чланови Православне Цркве.
Почетком Другог светског рата на нашој територији, 1941. године, манастиру Високи Дечани додељена је једна италијанска чета за заштиту манастира али је убрзо повучена и манастир, тако, остао незаштићен. Осим игумана и четворице монаха у манастиру су се налазили Маљ Азем и Шабан, манастирске војводе. Пошто су видели да је манастир остао без заштите у четири сата ујутро у њега је ушао вели број наоружаних Албанаца са намером да манастир опљачкају и запале а монахе побију или протерају. Архимандрит Теодосије Мељников, дечански игуман, стојећи поред прозора како би га Албанци чули, инсценирао је, јер су жице биле пресечене, телефонски позив Италијанима. Ово је имало за циљ да се одложе намере Албанаца, а сат времена пре њихове провале у манастир Теодосије је послао монаха Макарија у Пећ да обавести команду италијанске војске о опасности. Иако рањен, Макарије је успео да дође до Пећи и доведе италијанске војнике који су протерали Албанце из манастира.
,,Пећка патријаршија такође има да захвали својим заштитницима из Ругове што се кроз тако бурне векове одржала до данас,” пише Марк Краснићи. Не излазећи из оквира научне објективности, на темељу неумољивих историјских чињеница, можемо недвосмислено да закључимо: да није било досељавања његових сународника, манастирима не би ни била неопходна заштита, јер не би имао ко ни да их угрожава.
Још једно веома важно питање се јавља у вези са смрћу Мућ Елеза, његовог сина Весеља, Жуја, Бека, Аслана и Каплана. Наиме, Марк Краснићи пише да је већина мушких чланова ове породице погинула или од крвне освете или у одбрани Пећке патријаршије, али нам ничим не поткрепљује да су горе поменути чланови заиста погинули бранећи манастир. Мућ Елез је, како пише Краснићи, погинуо на манастирској капији, али није навео околности погибије. Место његове погибије не мора нужно да указује на разлоге погибије, односно да је био у питању напад на манастир. Могла је, такође, да буде у питању и крвна освета која је, стицајем околности, извршена баш на том месту.
Исто мишљење износи и Милутин Ђуричић у свом раду. ,,М. Краснићи пише да je војвода Мућ Елез из војводске куће Никћи y Ругови погинуо од непријатеља Патријаршије’. Тиме није речено и y њеној одбрани. Уосталом, још нема сигурног податка да je неки војвода погинуо y одбрани манастира или калуђера (подвлачење Д.М.). Војводе су гинуле, y међусобним размирицама међу Арбанасима, најчешће због жена и крвне освете,” пише Ђуричић. Онима којима, можда, делује необично или неуверљиво помињање жена као узрока размирица међу Албанцима, препоручујемо Ђуричићев трад ,,Вероломство у обичајима Албанаца”. Оно што даје посебну вредност Ђуричићевим радовима јесте то што је он имао не само лично искуство у односима са Албанцима, као житељ Пећи, већ и професионално, као правник, па своју причу поткрепљује примерима из адвокатске праксе.
Осим тога, морамо, узимајући у обзир православно хришћанско учење, да одбацимо део Краснићијевог рада где се каже да је тадашњи старешина манастира умочио руку у крв погинулог Весељија и отиснуо је на зид поред капије, као и да се тај отисак ,,поштовао од народа као тотем”. Иако су код православних верника, нажалост, често присутни остаци паганских обичаја, сујеверје, магија и слично, то да је ,,тадашњи старешина манастира” умочио руку у крв убијеног војводе ,,и отиснуо је на зид поред капије” ван сваке сумње не одговара истини.
Занимљиво је и корисно да овом приликом наведемо и разговор који је дописник београдске ,,Политике” водио са војводом Жујом Весељим (Суљом Војводићем) 1924. године у самом манастиру.
,,За време вечере у Патријаршији, старешина манастира показа ми једног старог Арнаутина, који је намрштен и непомичан стајао у углу до врата и с времена на време пуштао густе колутове дима из свог дугачког чибука.
— То је наш војвода Жуја, који је скоро цео свој живот провео овде као чувар манастира. Он је Арнаутин, али је у његовој породици љубав према Патријаршији постала традиционална. Жујин отац погинуо је пред вратима манастира бранећи га од навале зликоваца, а и он је рањен на два места. За то је и добио назив патријаршијског војводе.
Чича Жуја кога дотле, како изгледа, наше друштво није нимало интересовало, задовољно се насмеши на те речи и прилазећи столу показа на челу један велики ожиљак, где је пре тридесет година рањен.
— Ето ту сам ударен, али не у борби него из заседе, рече он. То је давно било. Пут који сада иде изнад манастира, тада је водио крај саме Бистрице, управо крај главних манастирских врата. Једне вечери, доцкан у ноћ, када је сва послуга била поспала, неко закуца алком на врата. Ја брзо устанем да видим ко је. Помишљао сам да није случајно превара те напуним своју пушку и пођем обазриво напред. Кад сам отворио врата, унутра упадоше два Латина са једном женском, чије је лице било замотано у мараме. Један од ове двојице Латина пожали ми се да су уморни и пошто никог у Пећи не познају, желели би да преноће у манастиру. И пошто је намерницима овде увек отворено, ја их уведем унутра и одредим им две собе за преноћиште.
Сутра рано ујутру, док сам се ја још спремао, црквењак ми саопшти да се у манастиру налази закључана нека жена. Одмах сам отишао да видим у чему је ствар. На мој захтев да се врата отворе, она је стала да преклиње да је узмем у заштиту, јер су је она два Латина, с којима је синоћ дошла, украли од њеног оца и на силу је повели собом. Јутрос их је она, вели, замолила да јој допусте да се у манастиру помоли Богу, па је ту прилику улучила да се спасе.
Чим сам то чуо отрчао сам горе у станове и врло брзо успео сам да Латине разоружам и повежем. А тада сам их одвео код кадије и испричао му целу ствар. „А да ли девојка воли некога од њих?“ упитао је он. „Не, Бога ми, јер да их воли она не би кукала и бежала од њих“. Сутрадан она два младића осуђени су на робију, а ја сам по наређењу старешине манастира, девојку одвео у Нови Пазар и тамо је предао једном добром момку. А доцније када сам одлазио тамо послом, она ме је примала у своју кућу боље него брата.
Од тога доба прошло је било много година. За догађај који се десио у манастиру ја сам био и заборавио. Али једнога дана кад сам пратио старешину манастира у Ораховац и кад смо се зауставили на путу ради одмора, из оближње шуме плануше две пушке и ја осетих страшан бол у десној руци и у глави. Брже дохватим своју пушку и онако рањен почнем да пуцам у правцу одакле се чуо пуцањ. Али све узалуд. О тим људима, ево све до сада ништа нисам више чуо, и ако сам трагао за њима двадесет година. Одредио сам био чак и једну велику суму новаца ономе ко их пронађе, али нисам успео, јер су они вероватно још одмах пребегли у Албанију.
Кад заврши причу, чича Жуја нас поносно погледа и додаде:
— Тако је то некад било. Овај манастир једва се одржао јер су Турци и Арнаути врло често на њега наваљивали. Мој отац сиромах погинуо је пред манастирским вратима, али његова смрт нас је само још више везала за ову светињу.
Затим да би доказао колико је поверење уживао код Срба, а нарочито код наших националних радника, чича Жуја је уверавао како је врло често носио поверљиве извештаје нашем конзулу у Приштину и отуд доносио поруке за виђене Србе у Пећи.
За време повлачења, један наш пуковник дао му је пред пролазак кроз руговску клисуру два кофера пуна златних и сребрних ствари да их негде склони до нашег повратка.
— И Бога ми, кад је тај господин дошао после ослобођења за своје ствари, ја сам их извадио из једне пећине и предао му их, завршио је чича Жуја. Нисам ни покушавао да видим шта има унутра, нити ми је то икад падало на памет за ове четири године”.
Што се тиче поверљивих извештаја које је Суљо Војводић, како сам наводи, носио нашем конзулу у Приштину, можемо да допустимо да је реч о истинитом податку. На пример, познато је да је архимандрит Јоаникије, из Дечана, крајем октобра 1899. по војводи Билалу Русти упутио писмо бившем краљу Милану. Вероватно је било још сличних примера. Наравно, сасвим је друго питање да ли су војводе знале садржај писама које носе.
Овом приликом желели да нагласимо да не негирамо да је међу манастирским војводама, могуће, било и појединаца код којих су се према манастиру и монасима развила нека позитивна осећања. Али на основу таквих примера, ако их и има, не може да се врши неосновано уопштавање и да се особине и заслуге које припадају конкретном човеку, приписују целој групи. Такав поступак није ни научан, нити је поштено и човечно да се поштовање и признање не ода ономе ко га је заслужио,именом и презименом, посебно ако је у питању неко ко је поднео неку жртву или био спреман да је поднесе, већ да се, уместо тога, припише онима којима то поштовање и признање не припадају.
Историја геноцида над Србима на Косову и Метохији нам показује да је таквих примера увек било, али да је реч искључиво о изолованим случајевима. Узмимо пример из блиске прошлости када је припадник МУП-а Републике Србије, Мухарем Ибрај, током свог целокупног живота, укључујући и 1998. и 1999. годину, остао лојалан грађанин. И не само то, него је, ризикујући живот, непосредно након рата 1999. године, самоиницијативно отпутовао у Албанију како би вршио истрагу о Србима отетим ради експлантације органа. Мухарем Ибрај је, због одбијања да се прикључи тзв. ОВК и лојалности Републици Србији, остао без сина Кујтима и још неколико блиских чланова породице, да би власти самопроглашене Републике Косово против њега 2025. године подигле и оптужницу за наводне ратне злочине.
Али број оваквих примера је толики да не представља никакав проблем навести их појединачно, по имену и презимену. Када је реч о злочинима Албанаца према Србима и СПЦ, ствар стоји сасвим другачије. Носиоци насиља у овом случају нису ни појединци, ни мањима албанског народа. Овакав закључак није плод мржње према њима, њего тежње према истини.
Као што видимо из претходног новинског чланка, за разлику од Марка Краснићија, Жуј Весељи отворено каже да су Албанци често наваљивали на манастир.
Поставља се питање да ли на темељу приче о Латинима и девојци, коју Суљо Војводић повезује са својим рањавањем, тачније из дела где каже да су нападачи вероватно одмах пребегли у Албанију, можемо да изнесемо претпоставку да су нападачи били Албанци, католичке вероисповести? Коришћење термина ,,Латини” у изворима из овог периода показује да је, највероватније, реч о Албанцима.
Занимљиво је да дечански јеромах Дионисије у свом дневнику, за 17- 19. август 1904. године, пише о једном сличном догађају.
,,Добили смо обавештење од манастирског војводе Рамуша да су 13. или 14. августа у селу Истинић Ар наути заробили црногорску девојку, која је била по шла у Дечанску лавру за празник Успенија Божије Мајке. Истога дана, монах Јелисеј, (Србин који зна арнаутски) пође са мирјанином Пунишом да ослободи заробљеницу, коме није пошло за руком ни да је види. Вративши се у манастир он исприча о. Арсенију у чему је ствар. Следећега дана, 18. августа о. Арсеније посла о. Јелисеја у село Истинић са двојицом војвода и четворицом војника уручивши му писмо од јузбаше (заповедник чете турских војника, примедба Д.М.). Узевши потом 20 војника и своје, он пође кући оно га који је купио девојку, где беше много Арнаута. На његов захтев да врате девојку рекоше да је она „од наше стране купљена и већ потурчена (у ствари, они су насилно свукли њену одећу и обукли је у турску) и Tуркињу он не може да види“. Он рече: „Питаћу је хоће ли да буде Туркиња или неће. Ако хоће онда је не тражим [назад], а ако неће, истога часа да је врате“. Тада су га увели у ону собу где је била девојка. На његово питање шта она жели да буде, Туркиња или хришћанка, она одлучно рече да жели да буде оно што и јесте тј. хришћанка. После тога он затражи од ње да збаци са свог лица вео. Она му рече да се плаши да га скине да их не би обоје убили Арнаути, а затим скиде вео с лица. Јузбаша захтеваше да одмах пусте девојку, ако је не пусте запалићемо му каже кућу и сви ће они изгорети, а ако ко крене да бежи убиће га. После тога се они и преко воље сложише да је пусте, изјавивши да им дају за њу 500 гроша које су они за њу платили приликом куповине. Наши дадоше Арнауту 3 меџида и војводину пушку. 18. августа увече они доведоше девојку у манастир Дечани. Спроводило ју је више од 20 војника на челу са јузбашом. Испоставило се да је она из Гусиња унајмила двојицу Турака да је доведу до Дечанске лавре. Они су је продали Арнауту из села Истинић за 500 гроша,” пише јеремонах Дионисије у свом дневнику.
На основу овога др Милан Ђуричин закључује да су војводе од манастира, поред плате и осталог, добијали и пушке. ,, Да je пушка била војводина својина, манастир je не би могао заложити,” закључује Ђуричин. Иако је ово могуће, морамо узети у обзир и могућност да отац Јелисеј није имао довољно новца у том тренутку, или да су Арнаути тражили управо пушку и да је војвода дао, иако је његова, уз обавезу да му манастир набави другу.
О важности пушке код Арнаута писао је Бранислав Нушић. ,,Дорасти до пушке то је пунолетство у Арнаута, и кад дете прими пушку, настаје читаво весеље, веће но о свадби. Па збиља, то и јесте нека врста венчања младићева са пушком, од које се, затим, целог живота не раздваја,” каже Нушић а затим подробно описује обичај примања пушке од стране детета.
Mонах Макаријe, потоњи архимандрит, кога смо претходно помињалу у вези са Високим Дечанима, почетком 1942. године је, по потреби, прешао у манастир Пећку патријаршију. Када се, 9. децембра 1943. године, враћао из манастира Будисавци, Макарија су отели Албанци (балисти) који нису заборавили да им је осујетио наум да опљачкају и спале Високе Дечане.
,,Враћајући се из Будисаваца, те ратне 1941. године, о. Макарија су у центру Пећи напали балисти. Везали су га и увукли у пекару, једва стотинак метара од центра града, на месту званом Песак. Тукли су га и мучили, чекајући да се испече хлеб, који је пекар управо био ставио у пећ. Намеравали су да Макарија убију и спале у ужареној пећи. Изгледало је да младом монаху нема спаса, али, од ужасне смрти га је спасио један дечак, дванаестогодишњи Марко, син шумара из Будисаваца. Малишан је кришом отрчао и јавио Руговцима да балисти хоће да убију о. Макарија. Иначе, Руговци су чували Пећку Патријаршију стотинак година. За то им је поштено плаћано, а и била је велика част бити војвода и чувар Патријаршије. Чим је чуо страшну вест, Руговац Зумбер Кадриј, рођак руговског војводе, који је имао свој одред у балистима, кренуо је на Песак.
Дошао је тамо и питао: „Где је тај поп што ће да га убију?“ Окупљени балисти су му рекли да је у пекари.
Зумбер је ушао у пекару и као чудећи се, упитао: „Откуд ти овде Макарије?“
„Не знам Зумбере. Доведоше ме са улице. Не знам шта они хоће од мене.“

Страница 45 из дневника дечанског јеромонаха Дионисија где говори о отетој девојци

„Знаш ли Макарије шта те овде чека?“ Притом је показао на пећ из које је био извађен хлеб и пећ поново подложена и ужарена до усијања.
„До сада су могли да те закољу и испеку. Кад сам чуо, дошао сам да видим којег су то попа ухватили.“
О. Макарије, знајући да је све у Божјој руци, мирно му је одговорио: „Зумбер, знаш ти колико сам ваљао теби и твојој породици. Ако можеш, сад ми помози, па ћу опет ја теби ваљати!“
Зумбер је нешто разговарао, преговарао, наређивао и на крају питао Макарија хоће ли да га одведе у Патријаршију. Макарије је одговорио да ће га тамо опет ухватити, чим Руговци оду, него, ако може, нека га пребаци у Будисавце.
Тако је и било. Безбедно је стигао у Будисавце…”.
Овако се тај догађај описује у књизи ,,Дечанске и друге приче”. Оно на шта скрећемо пажњу у опису овог догађаја јесте податак да институција манастирских војвода у Пећкој патријаршији постоји ,,стотинак година” што би значило од краја прве половине 19. века.
Када је реч о прећуткивању тога ко су носиоци насиља, од стране Марка Краснићија, навешћемо неколико примера из дневника дечанског јеромонаха Дионисија. Иако је реч готово искључиво о Високим Дечанима (манастир Пећка патријаршија се помиње само у пар наврата), нема никакве сумње да су агресори исти и у другим манастирима које су чувале војводе. Ове примере истовремено износимо и због помињања изнуде на самом почетку рада, као и поређења фиса са организованом криминалном групом и ,,заштитом” коју она пружа.
Оно што да имамо на уму јесте да су се Високи Дечани 1901-1902. године нашли у ,,правој двогодишњој опсади Арбанаса” због чега је у манастиру стално боравила једна турска јединица са задатком да га чува. Као додатни покушај да се манастир заштити 1903. године су доведени руски монаси из светогорске келије Светог Јована Златоустог који су у њему остали до 1916. године. Двојица од њих, јеромонаси Арсеније и Дионисије, оставили су нам своје дневнике.
Под датумима 15-18. децембар 1903. јеромонах Дионисије пише: ,,Те ноћи у 8 сати увече по источном времену Арнаути су пуцали у манастир са северне стране 6 пута, једном су погодили у прозор о. Висариона, метак је пробио дрве на вратанца, ударио у супротни зид келије и одскочио на под. (…) После је уочи Рођења Христовог 24. децембра дотрчао сав испрепадан монах Јелисеј, који је кренуо из обитељи два дана уочи празника Светог Николаја у Пећ и каже да је о. Висариона, који се са њим враћао у манастир, убио Арнаут. Довикивао је, каже, псовке и њему, да не бежи, јер ћу те свеједно, каже, убити.”
Из речи Арнаута да ће монаха Јелисеја свакако убити, можемо да претпоставимо да је знао из ког је он манастира и да се убиство десило у близини Дечана.

Турска јединица у Дечанима почетком 20. века

Запис у дневнику под датумом 22. јануар 1904. године: ,,Код нас у манастиру је прошла гласина да је Официр (турски официр поч чијом командом су турски војници у манастиру Дечанима, примедба Д.М.) добио из Ђаковице следеће обавештење: Арнаути, које Турци силом приморавају да плаћају порез Султану, сумњајући да [Турци] то од њих захтевају јер смо их ми наговорили, наводно су се договорили да ће 3 000 људи доћи и побити све монахе (подвлачење Д.М), што смо ми и очекивали у ноћи између 22. и 23. јануара. Игуман Теофил је рекао да су они (Арнаути) пре неколико година долазили у манастир, по неколицина њих одједном, и тражили шта су хтели, на пример: шећер, кафу и друге намирнице, тако да су се од њих плашили да прођу ходником. На моје питање [шта] ако би затворили манастирску капију и ако их не би пуштали унутра он каже тада ће они да пуцају са свих страна, што су неколико пута и чинили. Манастирски радник, старчић Милутин који је провео у манастиру 10 година, причао је: у манастиру је било 140 коза, а сада је остало само _ које су скоро све отишле Арнаутима. Још је, каже, пре _ година један Албанац Ђаковички долазио на коњу код игумана и захтевао од њега 2 лире новаца. Игуман му одговара да нема новаца, али он веома упорно захтева да [игуман] обавезно нађе, како зна и уме, да му да новаца, или ће га у супротном, претио је, истога трена убити из пушке. Да би се решио беде, игуман му даје 2 лире и Албанац оде…”
Ово је један у низу примера који указују на сталну претњу по живот монаха, као и отимачине и изнуде од стране Албанаца.

фебруар 1904. године: ,,У ноћи између 9. и 10. фебруара Арнаути се испентраше у манастир Патријаршија преко каменог зида. Уђе пуно [њих у] манастир и истераше неколицину монаха који су тамо били. Пошто су остали тамо дан или два Албанци одоше из манастира, а монаси се вратише на своје. Од овога дана, код нас у Дечанима осим војника који вазда стоји на манастирској капији, официр је одредио још на 3 места у манастиру стражаре.”
Код јеромонаха Арсенија, у дневнику, налазимо и ово: ,, А ево, 23. фебруара 1903. године, изненада долази отац Руфим из метоха Гориоча. Почнем да га испитујем, а он почиње да прича: „Побегао сам од Арнаута — траже да ме убију, због тога што сам се на њих жалио. Дакле, зато зашто сам се жалио. Закључао сам тамо храм и дошао у манастир.“ И каже још: „Једне ноћи су долазили и тражили оружје, које је наводно послато из Србије. Шта су нашли? Никакво оружје, ништа није послато, нити је ико ишта добио.“ И замоли ме: „Молим те, немој ме више слати тамо, јер не могу тамо да живим — убиће ме.“ Тако је остао у манастиру.”
,,А ево, 1. марта”, пише даље јеромонах Арсеније, ,,случај.” ,, Дошао један Арнаутин, Сулејман-ага из села Батуше; донео једну плетенку од пет ока, и тражи ракију. А ја говорим: зашто тако? Треба му дати, јер је велики разбојник и као старешина у овој околини; њему чак ни власт ништа не ради, велики (?) човек. И пошто војводе говоре да треба неизоставно дати, ја сам и дао. Да он, кажу војводе, долази у манастир и колико хоће, толико остаје, и шта год хоће, то му треба и спремити. А ја кажем: а ако у манастиру нема? А за њега треба набавити где год се може. Па ја кажем: има ли он стида? А то се овде не признаје — или дај, а ако не, онда метак у чело или нешто још горе. Али после свих тих разговора, ипак сам му однео ракију.”
Ово саучесништво војводе у изнуди и његово објашњење ваља имати на уму када се читају речи Марка Краснићија како су војводе ,,верно и самопрегорно” служили интересима манастира.
Према ценама које наводи Бранислав Нушић за 1893. годину комова ракија је коштала од 2 гроша и 5 пара до 2 гроша и 20 пара за једну оку.
,,А ево, 3. марта долазе тројица арнаутских поглавица из Дечана са претензијама према мени, зашто им нисам послао бакшиш за њихов Бајрам. Ја сам им одговорио: ваши људи су ми рекли — не знам — хтео сам да пошаљем шта сам могао, али су ми казали да ако се даје, онда треба и многима другима, а боље је никоме, па неће бити зависти. Тако сам и урадио, а испало је обрнуто: сами су дошли и сву истину изнели.
И ту су почели да прете да од тог дана више неће бити наша стража, нека нас онда сами чувају како могу — то јест војводе. Ја сам, наравно, почео благо да говорим, налазио разне разлоге, и на крају се све свело на то да су хтели да се измире са мном, па сам морао да им дам бакшиш од 81 грош. И после су учитељу говорили: не очекујемо од њега да нас остави, нека живи с нама и нека нам све даје — онда може да живи; а док смо под турским царем, можемо с њим брзо да се обрачунамо… Ми тражимо своје јер црква je наша…”, пише јеромонах Арсеније.
март 1904. године: ,,Овдашње турске власти узеше под стражу тројицу Арнаута који беху дошли из оближњег села Дечана. Они су, наводно, претили да ће убити некога од монаха због тога што је прошле године, још пре доласка руских светогораца, манастирски радник пребио ногу њиховој крави која је заједно са другом стоком пасла на манастирској ливади и коју су они после заклали. После су они, наводно, тражили од манастира 6 лира за њу. Шта су им тада одговорили не зна се. Наши су обећали да ће им дати 3 лире. Власт турска их је сутрадан или прекосутра послала у Ипек где их ставише у апс.”
Јеромонах Арсеније 29. марта 1904. Године пише о скрнављењу дечанских испосница, о чему ће нешто ниже још бити речи. ,,Другог дана Свете Пасхе нас 9 монаха и 11 мирјана (од којих 4 поклоника а остало манастирске слуге) и 6 Турака, од којих 1 официр и 1 подофицир, укупно 26, ишли смо у пећину Светог Стефана цара Дечанског, која је на ¾ сата пута од манастира који је он подигао. Налази се са десне стране речице Бистрице (ако се гледа узводно) на доста високом брду и наслања се на стену огромне висине. Са њене јужне стране је озидан камени зид, у зиду има прозор, врата су начињена са западне стране. Пећина је имала некада, као што се види, две просторије горе и доле, поред ње је ка истоку нека засебна мала просторија; како у пећину тако и у ту просторију сада Арнаути утерују стоку,” пише он.
У дневнику, под датумом 18. април 1904. године, јеромах Арсеније пише о још једном нападу на манастир Дечане. Између осталог, он каже: ,,… У ноћи између 18. и 19. априла у 4 сата (или мало више), увече, на манастир се опет разлегоше пуцњи Арнаута из пушака. Колико су тачно пута пуцали тешко је рећи, неки кажу 8 пута други 10, а неки једно 15 пута. Ујутру, 19. априла, нађоше 5 метака, а у боровој шуми војвода нађе 5 чаура. Испоставило се да је 5 или 6 хитаца погодило цркву, три пута поред прозора келије о. Партенија и суседних келија, а остали хици завршише незнано где.”
Јеромонах Арсеније био је био у пратњи посмртних остатака руског конзула Григорија Степановича Шчербине, кога су у априлу 1903. године убили Албанци, све до места његовог погреба у његовом родном крају. Након сахране остао је неколико дана у Тројичком манастиру у Черњигову. О боравку у том манастиру и разговору са његовим монасима, пише: ,,Много су испитивали све о албанском окружењу; свима је било занимљиво да слушају и да се чуде овдашњој зверској нарави народа”.
О претњи војводе Рамуша, за коју је сазнао приликом повратка из Ђаковице где је био манастирским послом, јеромонах Арсеније у свом дневнику, између осталог, бележи: ,,У међувремену, ја сам се мало уплашио, јер су ми у Ђаковици рекли да се војвода толико увредио на мене да га је рекао да Арсеније неће остати жив у Дечанима.. Тако да сам се мало уплашио, али захваљујући Јосифу, ништа се није догодило.”
Ово, нажалост, није једина претња монасима од самих манастирских војвода, напротив.
Да ово није никакав изолован случај показује нам и следећи запис из његовог дневника: ,,А ево 28. јула увече долази код мене о. игуман Теофил и каже: Знајте да наше војводе имају нешто међу собом; ево три дана траје већање код дечанских арнаута. И ту је умешан један наш војвода Рамуш, а чује се — хоће да убију Арсенија, тј. мене; то им је поверено, и више желе мене да убију него било ког цара.”
У свом дневнику, за 26. август, јеромонах Арсеније пише: ,,Чим смо изашли из цркве, чули смо неколико пуцњева у близини манастира. У том тренутку, наш војвода је био испред капије и видевши то, кренуо је у правцу пуцњева, држећи пушку спремну за паљбу. Тада је у шуми нашао 11 Арнаута, све наоружане. Када их је војвода питао какво право имају да пуцају у близини манастира, они су у своју одбрану одговорили да су пуцали на зеца; али зеца није било… Испоставило се да су из Ђаковице.”
Сада прелазимо на сличне примере из дневника јеромонаха Дионисија.
априла 1904. јеромонах Дионисије помиње напад на Пећку патријаршију: ,,Албанци су пуцали на манастир Патријаршију, ранили су жандара хришћанина који је ишао из Пећи у Патријаршију на Литургију, а заузврат, бранећи се, жандар рани једнога или двојицу Арнаута.” У наставку, он пише о покушају провале Албанаца у манастир Дечане истог дана, који је спречио турски чауш. Чувши Албанце он је запуцао према капији. ,,Арнаути нагнуше у бег и устрчавши на брдо стадоше пуцати у манастир, а чаушу притрча војвода који, исто, испали у Арнауте неколико метака,” пише јеромонах Дионисије.
Дана 26. априла 1904. године, јеромонах Дионисије пише: ,,Арнаути су хтели да отму манастирске волове…”
април исте године: ,,О. Арсеније се вратио са пута. Док је био одсутан у нас су неколико пута пуцали Арнаути. Неколико дана пре Вазнесења Господњег, манастирски радник Црногорац, завршивши рок свога службовања, пође у свој завичај. Када је био надомак границе, како кажу на свега пет минута хода, несрећника уби Арнаут.”
Као што видимо, пуцање на манастир од стране Албанаца је било нешто што се стално дешавало.

Дечански монах са турским официром и манастирским војводама, почетак 20. века

јул: ,,Допутовао је из манастирског метоха Гориоча монах о. Јелисеј који каже да је за њега опасно да још остаје тамо, зато што Арнаути покушавају да га убију. 29. јуна, кад се враћао са суваријом из су седног села Синаја, Арнаути опалише у њега четири пута. Они кажу: „Треба ударити на руске монахе (иако о. Јелисеј није Рус) да их тако отерамо све до једнога, иначе ће бити зло по нас“.”
август: ,,У манастир су долазиле арнаутске поглавице (челници). Захтевали су од манастира, не знам по ком основу десети део сена са целе манастирске ливаде, …”
август: ,,Манастир је посетио италијански конзул из Скопља и њихов католички свештеник из Ђаковице… Пред сам њихов долазак поред манастира… Арнаути испалише 7 или 8 хитаца. Истог тренутка, по одласку конзула, четири Арнаута, носећи пуне појасеве метака, дођоше у манастир, уђоше у цркву и чинише у њој, како кажу, несташлуке и одоше.”
9-10. децембар: ,,Арнаути из Истинића са по 40-50 кола секу манастирску шуму.”
фебруар 1905. године: ,,Арнаути из села Истинића настављају да секу са северне стране манастирску шуму. Данас су наши монаси чули да је неко пуцао из шуме са јужне стране, значи преко манастира. Ови су опет два пута пуцали. Затим је са јужне био још један пуцањ.”
март 1905. године: ,,Треће недеље Великог поста посечена су за даске 24 бора, напола посечених од Арнаута. Од њих је два врха измолио за себе од игумана, о. Кирила, војвода Рамуш за жљебове. Мало времена пре тога он му је дао кукуруза и кола сена.”
Као што видимо из овог записа, војводе су добијале и различите поклоне, мимо уговорене плате и онога што изнуде од монаха. Према ценама које наводи Бранислав Нушић, кола дрва су 1891. Године коштала од 20 до 40 гроша а кукуруз од 20 до 36 пара за једну оку.
марта јеромонах Дионисије пише следеће: ,,Код игумана, о. Кирила, биле су дечанске поглавице (представници Арнаута) 5 њих. Измолили су три борове греде за мост преко Бистрице, повише манастира, на путу који води ка пећини Св. Краља Стефана. Тамо они преводе своју стоку.”
Затим, 23. марта, јеромонах Дионисије наставља причу о боровим гредама и пише о додатним молбама и ,,захвалности” Албанаца за добијене дарове. ,,Скупило се више од 40 дечанских Арнаута. Посекли су три бора која су им јуче дали за мост. После су поглавице пошле код старца, о. Кирила, и замолили да им да два пара волова да извуку борове. Старац им је дао. После су поглавице замолиле за дозволу да једу у манастиру. Старац им је дозволио. Онда су замолили да им дају хлеба и за остале Арнауте. Дали су им сав хлеб који су имали. Данас су лоћански и дечански хришћани поправљали јарак низ који тече вода за млин. Посекли су неколико стабала манастирске јохе да се заустави вода у отворима. Арнаути су се увредили због тога што није било довољно печеног хлеба за њих (јер претходни дан нису рекли да се припреми хлеб за њих), али и због тога што су тврдили да су јохе које су сељани посекли биле њихове. Поглавица Љуш је питао Арнауте: „Да ли се слажете да нам игуман дечански да 12 миџида, у супротном, треба да учинимо манасти ру некакво зло?“ Сви рекоше: „Слажемо се“. Сада се наши монаси и радници плаше Арнаута,” пише јеромонах Дионисије.
јун: ,,Радник Сава… нашао је око капије ван манастира метак. Овде је међу Арнаутима, кажу, овакав обичај: ако се ко наљути на некога, онда подметне метак као знак да онога коме је подметнут чека смрт од метка.”
јул: ,,Арнаути из села Црнобрега и Прилепа окупили су се по науку Љуша Деме, дечанскога поглавице, у великој гомили. Растурили су брану преко мале Бистрице код шљива, и пустили по њој, са горње ливаде, воду. 11. јула су га опет преградили.”
јул: ,,…Увече, дошле су дечанске поглавице Љуш Дема и још двојица. Ноћили су код Рамуша, а другога дана подигли су буну упорно тражећи да се уклони брана преко мале Бистрице ради слободног проласка, да радници престану да раде на водоводу и да Рамуш буде смењен. У супротном, каже Љуш, сутра ћу окупити 500 Арнаута и ударити на манастир.”
јул: ,,Радник Бошко враћао се из Пећи терајући на коњу 40 ока гвожђа и 40 ока меса за раднике. У селу Љубоњић на путу су га претукли Арнаути и одузе ли му коња и ствари.”
Напомињемо да смо овде из дневника издвојили само оне делове где се експлицитно помињу Албанци, изостављајући различите инциденте иза којих, ван сваке сумње, стоје они али се не помињу изричито.
Аделина Паулина Ирби и Георгина Мјур Макензи у својој књизи ,,Путовања у словенске провинције Турске у Европи” пишу о посети манастиру Пећка патријаршија и жалби монаха да су имали страшан дан. Рано ујутру, тога дана, једна чета Арнаута дошла је код њих и појела сву храну коју су могли да нађу.
Ирби и Мекензи су посетиле и Високе Дечане и обишле дечанске испоснице за које кажу да су напуштене и да опасност од одласка у њих одвраћа монахе чак и од посете. ,,Тако су испоснице напуштене као места становања или рада; штавише, опасност од лутања по брдима одвраћа монахе чак и од тога да их обилазе. У међувремену, пастири Арнаути користе неке од келија као штале за своје козе, у друге се пењу да траже благо, пале дрвенарију, обарају зидове и скидају фреске део по део. С обзиром на то да ће ове необичне испоснице сигурно постати предмет интересовања и заштите чим постану познате европским путницима, жалосно је гледати како, такорећи, пропадају на дохват руке,” пишу Ирби и Мекензи.
Најстарији писани податак о постојању испосница у близини Дечана налазимо у житију Светог Јефрема, патријарха српског, које је написао епископ Пећки Марко. Он каже да је Јефрем дошао из Бугарске ,,у дечански манастир и уселио се у једну пустињу” а његов долазак пада између 1347. и 1354. године. У ,,дечанској пустињи”, за коју се претпоставља да је испосница у Белаји (скит Успења Пресвете Богородице), Јефрем је затекао два искусна монаха, што значи да је била образована пре његовог доласка.
Говорећи о посети скиту Света три јерарха, познатом и као Свети краљ, како га и Ирби и Мекензи називају, оне, између осталог, пишу: ,,Стигавши до келије, монах је хтео да нас уведе унутра, када је, са криком ужаса, показао на трагове пожара. „Спалили су степенице, све је уништено.“ Превише је тачно: Арнаути који су тражили склониште на улазу запалили су ватру, користећи степенице као димњак, и тако су спалили не само средство за пењање, већ и сам под горње собе. Након пет стотина година постојања!”.
О посети скиту Светог Георгија, односно испосници Свете Јелене, Ирби и Мекензи, између остталог, пишу: ,,Камена плоча уклесана у стени представља олтар, а иконе су осликане на слоју малтера. На једној страни, као и у доњем реду друге, мала арнаутска деца су поскидала ликове светитеља; али други и трећи ред још увек су прилично очувани и изненађујуће свежих боја”.
О самом дечанском манастиру и односу Албанаца према њему, Ирби I Мекензи пишу: ,,И сами смо видели како би увече долазио различит број Арнаута, улазили би и захтевали вечеру и конак, не наводећи никакав бољи разлог за своје упадање осим што су уморни и не желе те ноћи да иду до својих кућа. После вечере често би избијала туча, а заптија, кога монаси плаћају да их штити, већ је бивао повређен у покушају да одржи ред; док једино помисао да би тиме изгубили своје бесплатно преноћиште одвраћа ове дивље госте да свакога дана не запале манастир”.
Едит Дарам у путопису ,,Кроз српске земље”, у делу где говори о посети дечанском манастиру, каже: ,,Да сажмемо цијело стање: ничији живот нити имовина се не сматрају безбједним од Албанаца…”.
У књизи ,,Плач Старе Србије” архимандрит Серафим Ристић, дечански игуман, износи бројне примере терора, укључујући и читав низ убистава, ,,насилних Арнаута зулумћара” над Србима. Пошто се овом раду не бавимо злочинима Албанаца над српским становништвом, тај део ћемо изоставити и поменути само њихове злочине према светињама.
Тако, архимандрит Серафим, пише: ,,Ни саме светиње од зликоваца на миру нам неосташе. У селу Белом пољу близу Пећи црква као највеће благо би нам поарена, и из ње 40 ока воска, црквене књиге, кандила од срме у 18 комада и 350 гр. би однешено. Извршење овога злочинства би усредоточено у Рами Жити и овога дружини из Истинића”.
,,Ливаде Монастиру Дечанима принадлежеће, насилно од истог отевши Арнаути, продадоше Алил-аги Шеремету Пећанину,” пише Серафим Ристић.
Даље, он пише како су Тахир Демир, Сали Муслић и Ислам Шали, након што су у селу Верићи починили убиство и отимачину, силовали девојке и дошавши у манастир Гориоч након тога ,,нагнаше дуовника Аћима, те им овај свако задовољство чинити мораше, само да би се од зликоваца спасао”.
Говорећи о злочинима у селу Истинићу, Серафим Ристић додаје: ,,Па и саму цркву највеће благо и спокојство душе раје до основа разорише, и сво камење кућама својим без да од кога што зазиру однеше и себи стаје и куће саградише”.

Албанска кућа у селу Пећане, у близини Суве Реке, са уграђеним каменим оквиром прозора цркве посвећене Ваведењу Пресвете Богородице

За село Сухо Грло, Ристић пише: ,,Попу Бошку, нашавши га у путу кући идућа, отеше коња, на ком су неке и од светих ствари, као частни крст, епетраил и црквене књиге биле, и ове утвари на поругу целог Хришћанства, на најгнуснији начин оскврнише, а потом их уништише Јопуз Ђоц из Јабланице и Даут Муставић из Бело поља подгорског”.
Архимандрит Серафим пише и о различитим арбанашким фисовима која су примила ислам, а међу њима и фису Гаш, једном од два фиса из кога долазе војводе манастира Дечани, и о томе како су задржали сећање на свог Светитеља заштитника. ,,Ово племе за патрона свога држи Св. Петку, што причињава, те Србе Христијане, који за патрона свога Свету Петку имају, киње и убијају, само да би такови Христијани другог патрона себи изабрали, јер они држе, да је за њи понижење оног светитеља славити кога и Христијани славе,” пише Серафим Ристић.
,,Од 1860-их ситуација је постала несносна, уз свакодневне зулуме над Србима и сталне покушаје Арбанаса да присвоје манастирске шуме и пашњаке. Извештаји исписани тада неодољиво подсећају на искушења са којима се српски народ сусреће на Косову век и по касније. Већ тада, пише савременик, не би прошао један месец а да “Арнаути не пељеше“ Дечане. Узалуд су се игумани и угледнији представници Срба жалили и српским и турским властима. Из Кнежевине Србије могла је да стигне тек материјална помоћ, док су фермани из Стамбола остајали мртво слово на папиру. “Ферман у планини не важи”, говорили су Арбанаси. Врхунац насиља је уследио након Велике источне кризе и рата 1878. године,” пише др Немања Девић.
У јесен 1915. године, Албанци су напали дечански манастир и опљачкали га, да би одмах по доласку немачких војника 20. априла 1941. године (које су сменили италијански војници) Албанци заузели манастирску земљу, осим једног воћњака и баште.
Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) у књизи ,,Љетопис новог косовског распећа” наводи дугачак списак клирика Српске Православне Цркве побијених од стране Турака и Арнаута. Из списка ћемо издвојити само оне за које изричито наводи да су убијени од стране Албанаца: сабраћа девичка, јеромонах Висарион Веснић, јеромонах Рувим Милетић убијени од стране Арнаута 6. августа 1907. године, поп Мита Поп-Арсић, архијерејски намесник из Прешева, убијен од Арнаута 1902. године, јеромонах Никодим, старешина манастира Соколице кога су удавили Арнаути, поп Коста Мијоковић који је од Арнаута убијен 1878. године, глава му одсечена и набијена на колац на вучитрнској пијаци, поп Михаило Катанић из гњиланског среза, кога су Арнаути убили 1909. године, поп Стерија Лефтеровић из Жељезне Реке у тетовском округу, убијен од Арнаута 1910. године. Митрополита Вићентија и ђакона Цветка Нешића Арнаути су 23. новембра 1915. године живе запалили, јеромонаха Саву Поповића на кућном прагу су убили Арнаути које је претходно угостио, јеромонаха Данила, старешину манастира Светог Марка убили су 16. новемра 1915. у самом манастиру Арнаути и Бугари. Напомињемо још једном да су ово само имена оних са списка за које митрополит Амфилохије изричито наводи да су их убили Арнаути, али основано можемо да претпоставимо да нису једини.
За цркву Самодрежу, у којој се, по предању, причестила српска војска пред Косовску битку 1389. године, Бранислав Нушић, некадашњи конзул у Приштини, пише да се од ње ,,сачувао… још само југозападни угао на два метра у висину, и повише каменова у темељу”. Према његовим речима ,,зна се да је да је у првој четвртини прошлога века (19. века, примедба Д.М.) црква била цела, сем што јој се свод био расуо” а срушио ју је ,,неки Зећир Маљок из Самодреже” и од њеног камена направио воденицу ,,на два-три корака јужно од цркве”.
У путопису ,,Са Косова на сиње море” Нушић пише о убиству Кита Трајића ,,честитог становника и кмета села Неродимње” који је намеравао да обнови цркву Светог Уроаша. ,,Језерачки Арнаути, који не дозволише то, нађоше да ће његовим убиством најбоље прекинути започети рад, као што су и учинили,” пише Бранислав Нушић.
Занимљиво је да су забележени злочини Албанаца и према манастиру Хиландару.
,,У запису хиландарског рукописа бр. 282, из 1826, монах Спиридон Хиландарац говори о „великој напасти“ коју су монаси поднели од Лобут-паше и „од Арнаута који у Светој Гори сеђаху и од разбојника; умало да не опусте Света Гора… И велика зла поднесосмо од јерсовских Арнаута, а такође и од сераскерових људи што сеђаху на караули. Тада оборише и олово са параклиса и крстионице, и без старешине велику напаст поднесосмо. Тада изгореше каламаријски метоси“.
Пошто смо поменули Хиландар, да кажемо да су забележена и албанска разарања још једне српске задужбине, Рилског манастира у Бугарској. ,,Године од Христа 1778, месеца августа 16. дан, у освит четвртка, трећи пут опљачкаше свети манастир проклети Арнаути, 30 душа, и изгореше све здање осим пирга и цркве. Тада беше јао и куку…”.
Други ктитор Рилског манастира, након његовог оснивача Светог Јована Рилског, био је српски феудалац Реља Охмућевић, господар пространих области на границама српске државе према Византији и Бугарској. У Рилском манастиру је до данас сачувана кула из тог периода, позната под називом Рељина кула. На кули је сачуван и ктиторски натпис:„За владавине превисоког господина краља Стефана Душана, господин протосеваст Хреља са великим трудом и трошком сагради ову кулу и посвети је светом оцу Јовану Рилском и Богородици званој Осеновица, године 6843. индикта петог (1334-35, примедба Д.М.).Према речима Владислава Граматика, Хреља је од темеља саградио манастир „врло добро и лепо“. Реља (Хреља) се упокојио у својој задужбини, Рилском манастиру, као монах Харитон 1342. или 1343. године а његова надгробна плоча чува се у црквено-историјском музеју у манастиру.
У вези са Високим Дечанима Душан Т. Батаковић пише: ,,Арбанаси из суседних села и даље су бесправно присвајали манастирску земљу, па је лавра стално сиромашила. Скоро десет година трајао је сукоб дечанских и истинићких Арбанаса око зиратне земље и шума у околини Дечана. Дечански архимандрит Рафаило, храбар и умешан игуман, покушавао је да се парничи и супротстави арбанашкој самовољи, али је пред њиховим претњама морао два пута да главом без обзира бежи из манастира. Арбанаси су преко Цариграда израдили да Мелентије, фанариотски владика из Призрена, разреши игумана Рафаила дужности и протера га из косовског вилајета. Крајем марта 1890. Рафаило је на захтев Арбанаса ухапшен и интерниран у Цариград. … Његов одлазак, Арбанаси из суседних села искористили су да заузму и друге манастирске поседе.”
Александар Гиљфердинг (Алекса́ндр Фёдорович Гильфе́рдинг), који је 1858. године посетио Гориоч, метох дечанског манастира, о овом метоху пише: ,,Али у каквој се беди налази то место! Парохијана има веома мало, и то су сиромашни људи, страшно притешњени од Албанаца; и гориочки монах може сваког дана очекивати да ти Албанци дођу код њега као непозвани гости, поједу и попију све што нађу у залихама, и још му, у знак захвалности, можда и опљачкају келије.” Приликом посете манастиру Црна Река Гиљфердинг се сусрео са попом Стеваном, јединим становником манастира, старцем ,,на измаку снага”. ,,Када смо дошли, старац се уплашио мислећи да смо Албанци и да намјеравамо јести и пити о његовом трошку. Моји су га људи с великом муком наговорили да сиђе до мене… Несретни старчић!” пише Гиљфердинг.
Приликом посете манастиру Девич, у Дреници, Гиљфердинга је примио игуман Пајсије који му је испричао ,,да обитељ страда од Албанаца, који чине становништво целе околине”, и да манастир ,,има веома мали приход, јер су Албанци одузели његова ранија имања”. Од игумана је сазнао да долази врло мало поклоника, иако мошти Светог Јоаникија уживају велико поштовање у народу, јер се манастир налази у таквој забити да се малобројни усуђују да тамо дођу. У наставку, Гиљфердинг пише: ,,Јадни игуман Паисије, нека му је вечан спомен. После отприлике три недеље, тек што сам се вратио у Сарајево, писали су ми да су игумана убили Албанци, становници суседног села, који су се из неког разлога сматрали њиме увређеним. Убице су остале некажњене, иако су биле тако добро познате да су ми већ тада саопштили чак и њихова имена и место становања.”
У оквиру описа посете дечанском манастиру Александар Гиљфердинг пише, између осталог, и о односу Албанаца према овој светињи.
,,Поштујући дечанску светињу и молећи се често моштима св. краља за оздрављење, они угњетавају и пљачкају калуђере што више могу и живе на њихов рачун. Данас украду манастирску краву или овцу, сутра подигну и однесу стог сијена што га манастиру пласте надничари. Ево шта се десило док сам ја био у Дечанима. Био сам свједок изнуђеног гостопримства што га калуђери морадоше указати овим дивљацима. Увече сам мирно сједио у манастиру и разговарао са домаћинима кад одједном чујем: луп! луп! на вратима. „Ништа, ништа”, одговорише ми калуђери на питање шта је то, „дошли су Албанци да ноће. Цио дан су радили у пољу и неће да иду кућама, или им се то чини далеко. Зато су свратили нама. Они ће се смјестити доље с вашим кавазима. Овдје ће и вечерати и пити ракију, наравски, бесплатно.” „Колико их је дошло?” „Сада их има 20, али се дешава да их нагрне и по стотину и више.” „А зашто их пуштате?” „Како можемо друкчије! Они би убили првога на кога би наишли с оне стране манастирске ограде.” Послије ових ријечи показали су ми на таваници архимандритове собе трагове од куршума којима су Албанци почастили архимандрита само зато што им нешто није учинио по вољи. Када је у неком од сусједних села свадба, Албанци долазе у манастир и узимају коње за јахање и сатиру их јурећи. Они покупе кашике и посуђе, а често се дешава да траже и брокатну одежду, проткану златом, да обуку невјесту док траје весеље. Ваља овим дивљацима ипак признати да све врате пошто се послуже. Али се не враћа нити се наплаћује једно или два ведра ракије које манастир мора послати на весеље својим добрим сусједима,” пише Гиљфердинг и додаје да на овакве гозбе Албанаца ,,оде већи део манастирског прихода”. Затим помиње и оближњу кестенову шуму коју су присвојили Албанци који ,,пријете пушком кад калуђери помену своја права”.
Говорећи о остацима цркве која је призидана уз Испосницу Светог Петра Коришког, Гиљфердинг наводи како је ,,остао… читав само велики дио једног од зидова, и то онога над самом провалијом а даље од земље” а ,,на њему се још виде фреске израђене у три реда, један над другим”. ,,Албанци су их изрешетали мецима, јер им нису могли прићи и састругати их ножевима, што су радили са фрескама у пећинама,” пише Александар Гиљфердинг.
Да скренемо пажњу овом приликом да је 2025. године Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве изразила најоштрији протест поводом тешких оштећења на простору испоснице Светог Петра Коришког, древне српске православне светиње из 13. века, до којих је дошло те године.
У саопштењу се наводи како је незаконитим грађевинским радовима, који су обухватили пробијање широке приступне стазе и њеног поплочавања до саме пећине светитеља, око које се налази светиња, тешко оштећена и угрожена њена археолошка и историјска целовитост, и да су чак поткопани и сами темељи овог средњовековног комплекса. Осим тога, у саопштењу се наводи да је након оружаног сукоба 1999. Године испосница Светог Петра више пута скрнављена раскопавањем гроба светитеља, оштећивањем средњовековних фресака графитима и постављањем албанске заставе изнад испоснице.
Након Испоснице Светог Петра Коришког, Гиљфердинг је посетио манастир Светог Марка Коришког, за чију цркву каже да је ,,служила сусједним Албанцима као стаја за козе”.
У манастиру Девич, 28. јануара 1899. године, догодило се убиство манастирског слуге Луке, који је тог дана довлачио дрва из шуме Њега је из пушке, без икаквог повода, када је сео да се одмори, убио синовац девичког војводе Феке Бајрамовића, Беслим Ајетовић.
Деловођа (секретар) Конзулата Краљевине Србије у Приштини у свом извештају од 17. августа 1894. пише да су Албанци отели једну Српкињу, девојку, по повратку са славе у манастиру Девичу. За Грачаницу, у истом извештају, пише следеће: ,,15. августа, о слави у Грачаници (Велика Госпојина, 28. август по новом календару, примедба Д.М.) Арнаутин један гађао је Србина, али погодио и убио Арнаутина. Сваке године о слави приређују Арнаути у Грачаници оваке ствари, да би заплашили Србе и да би помутили ово једино весеље у години народа на Косову. Ове је године, због зулума, било много мање света у Грачаници…”.
Из књиге Ивана С. Јастребова ,,Стара Србија и Албанија” издвојићемо један дужи цитат, уместо да га преприпрачамо, како бисмо сачували аутетнтичност казивања.
,,У манастирске протоколе су унете суме исплаћене Арнаутима будзашто. Тако су 1846. и 1847. злочинци на силу узели од игумана 1.576 пијастера у готовом новцу, а од 1850. до 1866. показана је сума расхода на сличне издатке од 18.798 пијастера.
Године 1866. манастир је претрпео око 30.000 губитка у готовом новцу, да не говоримо о томе колико је потрошено на прехрањивање сијасета судија, чиновника и Арнаута у овом случају.
Године 1864. дечански монаси, желећи да колико-толико обезбеде манастир од непрестаних напада Арнаута који, не прође ни месец, пељеше манастир, одводе стоку из манастирских стаја и неретко пале монашке ћелије, реше да манастир ограде каменим високим зидом (који је раније постојао али су га Арнаути порушили). Направљен је и план који је предвиђао посебно место иза зида за Арнауте за време панађура код манастира да се не би мешали с гостима и поклоницима. Замисао беше добра и монаси предадоше молбу тадашњем начелнику Назиф-паши за дозволу да се манастир огради каменим зидом с једном одајом изнад капије намењеном за буљукбашу, тј. војводу или каваса, и с ханом у близини капије за муслимане који посећују манастир. Године 1865. ђаковачки мјудир је посетио дечанске монахе доневши дозволу за подизање зида, а по повратку у Ђаково био је тако љубазан да је у том циљу чак и раднике нашао, како им је о томе писао 21. хезирина 1281. (тј. 21. јуна 1865, писмо се чува у манастиру) и послао им. Стварно, 30. јуна радници су се јавили у манастир с писменом препоруком.
Нису стигли ти радници ни четврти део градње да заврше, Арнаути 5. августа усред бела дана убише једног радника за време радова. Радници који остадоше у животу разбежаше се и зид остаде неизграђен.
Истина, због жалби монаха валија је наредио да се та ствар истражи, и убица Алил је био ухапшен; али Арнаути су се тако досетили да окрену ствар да је ђаковачки кадија са члановима свога меџлиса (суда) и бројним слугама долазио два пута у манастир и по два дана и две ноћи они су живели о манастирском трошку, а на крају крајева је одлучено да се сруши започети зид, који би срушен 20. октобра 1866. године! Осим трошкова за гошћење кадије и меџлиса и 1.300 пијастера које су монаси дали члановима меџлиса, на њихов захтев, за сам зид је било потрошено 25.771 пијастер и 10 пара (в. протокол). Поврх свега тога, требало је и убици Алилу, који је пуштен из тамнице, дати 1.000 пијастера за то да остави монахе на миру. Тај Алил је касније потом пљачкао монахе све док није умро.
Но и после њега се нађу други, њему слични, који траже од манастира шта год им падне на памет. Одрекни им и снаћи ће те још веће зло!” пише Иван С. Јастребов.
Јастребов пише и то да је у манастиру Дечанима, изнад главне капије, била звонара ,,чувена по висини” али су је срушили Арнаути. Висока звонара, коју помиње Јастребов, може да се види на бакрорезној плочи израђеној у Бечу 1746. године по цртежу Георгија Стојановића.

Бакрорезна плоча израђеној у Бечу 1746. године по цртежу Георгија Стојановића на којој се види звонара доцније срушена од стране Албанаца

Иван С.Јастребов пише и о томе да су дечански монаси морали да дају џериме, тј. да плаћају за крв или убијених у манастиру или близу манастира.
,,Овде убиство међу Арнаутима чак и у џамијама није ништа необично,” пише Јастребов у вези са тим.
,,По свему се види да cу дечански монаси много страдали од честих тражења џериме за убијане у манастиру или близу манастара, чак и онда када су убице свима живима биле познате, па и самим полицијским властима. Залуду су се монаси позивали на султанове фермане, којима је властима забрањивано да подвргавају казни (џериме) манастир за убиства која су Арнаути починили међу собом. Ради избегавања већих невоља, они су хтели-не хтели плаћали џериме увек када је долазило до убистава Арнаута који су долазили у манастир. Ти случајеви су изложени у ферману султана Мехмеда III, издатом првих дана рамазана 1009, тј. 1600. године, на име кадије Алтина. У њему се каже да су се дечански монаси жалили да се током панађура (вашара) 6лизу манастира појављује много злочинаца који се у пијаном стању међусобно свађају и убијају, а власти после траже да монаси плате новчану казну за то и одузимају им имање, робу и провијант.
Исто то се говори и у ферману султана Мехмеда IV издатом на половини рамазана [септембра] 1059, тј. 1660. године – управо да приликом народних сабора о празницима (панађурима) код манастира, народ из рааличитих села, у пијаном стању прави нереманастира, народ из различиии села, у пијаном стању прави нереде и честа су убиства, за која власти траже џериме од манастира у готовом новцу или стварима. Тим ферманом се строго забрањује да се манастиру чине насиља и да се монаси нагоне да због тих незаконитих поступака иду са жалбама чак у Стамбол.
Готово сваки ферман се завршава том формулом. Али дечански монаси су били приморани да изнова и изнова путују у Цариград и троше новац на далек и не безопасан пут, не губећи наду у 6ољитак своје судбине, мада су на крају и сами видели колику су султанови фермани имали снагу у Арнаутлуку.
Арнауте није брига за фермане и берате који им забрањују тлачење манастира и отворено се подсмевају месним властима које 6и се одважиле да им спочитају незаконито и безобзирно понашање према манастиру. Саме власти их се боје и не могу ништа починити с њима кад влада нема умећа и снаге да изађе на крај с таквим плаховитим и разузданим становништвом…” пише Иван С. Јастребов.
Игуманија Пећке патријаршије Февронија (Божић) y свом писму Милутину Ђуричићу од 18. новембра 1991. године пише ,,да је војвода Рамо Никћи узимао од манастира жито које није враћао, да je 1957. или 1958. године тражио од манастира Патријаршија позајмицу од тридесет милиона динара (вредност 30 трособних станова), што му манастир није могао исплатити, да je поново тражио жито, па покушавао да на манастирском имању y Брежанику насели свога брата Маља, да je долазио y посету манастиру кад и патријарх, да je y присуству власти изјављивао да би он боље чувао манастир него државна власт, a да je, после паљевине манастирског конака 1981. године, сасвим престао да посећује манастир.”

,,Тада je манастир преузела на чување милиција, a војвода Рамо je изгубио сваки интерес за манастир, јер je схватио да више нема изгледа да од манастира добија било какав ,хак’,” пише Милутин Ђуричић. Термин ,,хак”, како појашњава на другом месту Ђуричић, подразумева привилегије, плату, порез, намет. ,,Манастир Девич je престао да похађа војвода још од 1945. године, зато што од разореног манастира није могао очекивати никакав хак,” пише нешто даље Милутин Ђуричић.
Као пример ,,колико су Арбанаси поштовали манастир Дечани” Марк Краснићи у свом раду, позивајући се на архимандрита Леонтија Павловића, наводи пример Зека Суље из Дечана који је убио свог блиског рођака Маља Нимона и његовог брата, само зато што је Маља узео капу једном манастирском ђаку. Архимандрит Леонтије заиста износи овај пример у својој књизи ,,Српска лавра Високи Дечани” али не даје задовољавајуће објашњење зашто су Арнаути штитили Високе Дечане нити можемо да наведени догађај објаснимо поштовањем према манастиру.
Бранислав Нушић, пишући о беси наводи један занимљив пример који се мора узети у обзир у вези са поменутим убиством.
,,Колико беса има и треба да вреди карактерише најлепша прича коју сам од Арнаута чуо: Два брата копала њиву а њивом наишла змија. Један, коме је била ближе, потегне мотком да је убије, а змија, бежећи пређе преко ноге млађем брату те овај повиче: ,Не дирај је, пала ми је на бесу!’Но старији ипак потегне и убије змију, што млађи прими као да му је прекрхао бесу и потегне револвер те убије старијег брата,” пише Нушић у свом путопису.
Дакле, тешко да је узимање капе само по себи могло да буде разлог за убиство, слично као ни поштовање према манастиру. Видели смо из претходног текста како су манастирске војводе и сами учествовали у изнудама.
Овде нисмо били исцрпни у набрајању свих злочина према црквама, манастирима, свештенству и монаштву на Косову и Метохији од стране Албанаца, навели смо само оно што нам је у тренутку писања рада било доступно. Истовремено, осим намере да покажемо ко су били злочинци, циљ нам је био да укажемо и на врло ограничене резултате манастирских војвода у заштити монаха и манастира, а посебно на насиље самих војвода и саучесништво у насиљу.
Када је реч о Високим Дечанима, остали смо дужни да поменемо и то да су током Другог светског рата манастир чували браћа Шабан и Маља Аземи, за које Марк Краснићи не наводи фисну припадност. Он пише да је, наводно, због чувања манастира, Шабан два пута током 1941. године рањен из заседе а да је његов брат Маља убијен из заседе 13. новембра 1941. године. Краснићи наводи да је Шабан још током рата осветио брата али ни овога пута не наводи ко су били нападачи. Он пише да су ,,тадашње власти” спалиле Шабанову кућу а њега затвориле а да је манастир, према усменом саопштењу дечанског игумана Антонија самом Краснићију, помогао Шабану, после ослобођења, да сагради нову кућу.

Осим фиса Гаш (Гаши), манастир Дечане су чувале и војводе из фиса Краснићи. Познате су нам војводе Реџа (према архимандриту Леонтију Нинковићу Реџ Зенел ) и Идриз из овог фиса , захваљујући сукобу са одметником Цољ Соколом из племена Гаши, познатом по терору над Србима пећке нахије, на празник Успења Пресвете Богородице 1900. године у дечанском манастиру. Могуће је да речи јеромонаха Арсенија, из његовог дневника, да се ,,војводе постављају из две улице”, у ствари значе да је реч о војводама из два различита фиса.
Наиме, када је реч о поменутом сукобу, Цољ Сокол је 27. августа, дан пред поменути празник, у манастирском дворишту узнемиравао и уцењивао ходочаснике. Поменуте манастирске војводе, Реџа и Идриз, успели су да приволе Цољ Сокола и његове злочинце (према Марку Краснићију било их је свега 4-5 у групи) да напусте манастирско двориште, али је он сутрадан, на сам празник, са већом и боље наоружаном пратњом, поново дошао тражећи да се од гостију сакупи неколико хиљада гроша да би их оставио на миру. Жучна препирка са војводама завршила се обрачуном у којем је са тројицом пратилаца погинуо Цољ Сокољ. Марк Краснићи пише да је осим Цоља Сокола погинуо и његов брат Жуј, али и њихов рођак Рустем Руста.
Ако су они били припадници фиса Гаши, поставља се питање сродства погинулог Рустема Руста са дечанским војводама из породице Руста? Притом је важно имати у виду да Краснићи погинуле не помиње као припадник фиса Гаши, већ их наводи као Малисорце (из села Бардхи, тј. Барде), дакле, наводи њихово обласно порекло. Истовремено, чуваре манастира, што значи војводе Реџу и Идриза, наводи као рођаке Салиха Русте.
Из речи Петра Костића које смо цитирали у раду у вези са платама манастирских војвода видимо да он учеснике овог сукоба помиње као бивше војводе са којима није успео да склопи споразум о наставку сарадње јер су тражили три пута веће плате и нове привилегије. Очигледно је након овога дошло до избора нових војвода.
Фис погинулих Арбанаса затражио је крвнину од манастира, по сто дуката за сваког убијеног, па је пећки мутесариф, да би спречио даљи сукоб, послао одред војника да чува Дечане. Реч је о 150 војника и шест официра. Крвину су тражили претећи ,,да ће манастир напасти, опљачкати и спалити. Монаси и манастирске слуге, нису се усућивали да напусте тврде дечанске зидине, јер их је пушчана паљба неколицине Малисора, утаборених у шумарцима изнад манастира, упозоравала на озбиљност њихових претњи. Уследила је дуга и заморна опсада Дечана, која је с прекидима трајала пуне две године.”
,,Идућег лета Малисори дођу да се освете манастирским војводама. Они су ноћу упали у њиву Салих Русте и поломили сав кукуруз вукући по њиви тешка граната стабла. Ујутро они сачекају у заседи једног рођака војводске куће и ране га. На то се дигне цело село у потеру, у којој погине један Малисор, а шесторицу ухвате живе. Тада, да не би узајамна освета ишла у недоглед, и да би се завео ред, умешају се власти као посредник за умир крви између Малисора и манастирских војвода, па саме власти плате Малисорима сву накнаду за убијене људе у овом сукобу. У тим окршајима са Малисорима, бранећи манастир, рањени су: Реџ Зенељи Иберхисај из Дечана, Садик Зенели и Миц Авдуљи из села Брженика код Пећи,” пише Мар Краснићи.
Занимљиво је да о овоме постоји једнo крупно неслагање о години у којој се ово догодило. Наиме, архимандрит Леонтије Нинковић, у својој књизи ,,Братство лавре Високих Дечана”, наводи да се ово догодило 1907. године.
Дечански ђакон Јован је 1756. године забележио један сличан случај: ,,Побише се проклети Арнаути, монастирски воевода погибе, монастир се много глоби и беда велика бист в тое времја и много изгинуше Харнаути”. Овај пример нам потврђује да се мора правити јасна разлика између погинулих манастирских војвода у оваквим случајевима и оних који су заиста погинули бранећи манастир.
У извештају Генералном конзулату краљевине Србије у Скопљу, тачније конзулу Владимиру Карићу, ректор Призренске богословије, архимандрит Иларион С. Васић, 6. јула 1892. године, између осталог, пише да је неопходно да се дечанска црква ,,што скорије прекрије оловом, јер прокишњава на 8 места, пo уверењу братства још од 1889. године, кад су Арнаути водили међусобну борбу око шуме манастирске и куршумима и испроваљивали на више места кров црквени”. У истом извештају архимандрит Иларион пише и о томе ,,на шта манастир највише троши” па, између осталог, каже: ,, нашао сам у рачунским књигама, да манастир плаћа два војводе из поглавица арнаутских са целим издржавањем и још петорицу других, који су дали “бесу” да чувају манастир и братију од оружаног нападаја Арнаута, даље много троши на плаћање крви, кога чине Арнаути у међусобној борби, па се после и на манастир плаћање разрезује, на подарке поједuним Арнаутима о бајрамима, на дочек паша и других власти кад долазе да мире Арнауте…”.
Осим Пећке патрјаршије и Високих Дечана војводе су чувале и манастир Девич.
,,Традиција памти неког Бехрам Војводу, који је некада, за време Турака, чувао овај манастир. Сада у селу Лауши код Србице, у чијој се близини налази манастир Девич, има око 15 домова истог братства који се заједничким именом зову Војводе. То су све потомци старе војводске породице, која се током времена множила и делила, а сви припадају фису Гаш,” пише Марк Краснићи а затим, у наставку, позивајући се на податке које му је, наводно, уступио Татомир П. Вукановић покушава да оспори научне тврдње о српском пореклу рода Војводића.
С обзиром да Краснићи не наводи да ли је ово Вукановић негде и објавио, и да изостаје затварајући знак наводника, па не знамо где се завршавају Вукановићеве речи а почињу Краснићијеве, нећемо се упуштати у расправу о овом питању. Посебно због тога што порекло, као што смо већ рекли, не игра никакву улогу када је реч о мотивима за чување манастира. Ипак, већ чињеница да се Војводићи иако, наводно, албанског порекла, у овом делу Краснићијевог текста помињу као староседеоци, показује да би и овом питању, неком приликом, ваљало посветити време.
,,Према традицији рода Војводића у селу Лауши у Дреници и казивању Авдиљ Војводе, старог 70 г. (1958 год.), од старине па до 1912 год. у манастиру Девичу били су увек по један или два припадника овога рода манастирске војводе. Од 1913 до 1915 г. манастир Девич није имао војвода који би активно обављали ту дужност. Од 1916 до 1918 г. опет су при манастиру Девичу постојале манастирске војводе. Тако, зна се да су манастирске војводе били поменути Авдиљ, те његов отац Аљим, деда му Ајет, прадеда Бехрам и други преци. Између минула два светска рата при Девичу нису постојале војводе,” пише Марк Краснићи.
Краснићи даље пише како су у манастирским конацима војводе манастира Девича имали и своју »оду« (собу, одају).
,,Они су примали плату од манастира, и то: ако је служио један војвода, примао је око 60 гроша месечно, што износи 12 дин., или један дукат у злату. Уколико је истовремено било по две војводе, онда су обојица примали око 80 гроша као месечну плату. Уз ову плату они су добијали од манастира Девича храну, по пар рубља, чарапе и кече годишње. Остале потребе набављали су од своје имовине. Понајчешће су манастирске војводе и дању и ноћу обитавале у Девичу, добро наоружани »као кад се чува своја кућа«, пише Марк Краснићи, покушавајући последњом реченицом (,,као кад се чува своја кућа”) да створи слику о племенитим побудама војвода за чување манастира и да су манастир волели као своју кућу. Не можемо а да не поставимо питање колико гроша и какав бакшиш су примали за чување сопствене куће?

Али то Краснићију није довољно. Док, у вези са дечанским и пећким манастиром избегава да Албанце именује као носиоце насиља и не помиње ништа од злочина које смо навели, у вези са Девичом износи причу о томе да се, наводно, ,,каткад… дешавало да су манастирске војводе штитиле Девич и од Срба који су хтели да приграбе извесну манастирску имовину.” ,,Због једне такве задевице са Србима из села Кијева у Метохији, почетком XX столећа, погинули су војводе Сејдија и Балија, а њихов рођак Ајет је рањен у руку. Касније су Војводићи ту крв осветили,” пише Марк Краснићи али не поткрепљује ове тврдње никаквим изворима.
,,Манастирске војводе су обилазиле поља и стоку манастира Девича, надгледајући усеве и стада. Када су монаси ишли у »писанију«, пратио их је по један манастирски војвода јашући на коњу, и то у пределима Косовско-метохијске Области, док је други остајао у манастиру да га чува. По повратку са »писаније«, војвода који је ишао са монахом добијао је понешто као подарак. Било је и око манастира Девича више крвопролића између његових бранилаца и нападача. Изгледа да је некада било трвења и између фиса Бериша и Гаша око манастирског туторства,” пише Марк Краснићи. Речју ,,понешто”, вероватно жели да умањи вредност матеројалне надокнаде коју је добијао војвода.
Патријарх Павле пише да је у Другом светском рату, 1941. г., манастир Девич, од шовинистички настројених Албанаца из околине, разорен до темеља. ,,Игуман Дамаскин Бошковић је убијен, остали се монаси разбежали. Пошто су опљачкали све што је било у манастиру, нанели су топовску муницију бивше југословенске војске, запалили је и тако насталом експлозијом разорили цркву и конаке, а материјал разнели. Срушена је и капелица над извором Светог Јоаникија,” пише о овом догађају патријарх Павле.
Наравно, код Краснићија овај податак не можемо да нађемо. Уместо тога, код њега читамо како се у време ,,старе Југославије” манастир ,,претворио у центар где је становништво Дренице злостављано, мучено и експлоатсано, а многи били и ликвидирани од тадашњих власти, које су биле непријатељски расположене према арбанашком становништву”. Као што видимо из његовог рада, Краснићи не зна ко је био непријатељски расположен према манастирима, али врло добро зна ко је био непријатељски расположен према Албанцима.
На другом месту, Марк Краснићи, председник тзв. ,,Академије наука и уметности” самопроглашене ,,Републике Косово”, пише следеће:
,,Све цркве на Косову налазе се усред албанског муслиманског становништва, односно у оквиру једног етничког елемента који нема никаквих верских веза са њима. У другим земљама ова чињеница би била довољна да оне буду сравњене са земљом током дугих периода ненормалних и тешких услова какви су владали вековима на Косову. Чак и онда када су од Куршумлије до Ниша десетине џамија спаљене и срушене до темеља, и када су у то време (1876–1878) десетине хиљада Албанаца протеране из тих крајева, мучене и масакриране, а они који су преживели насељени по селима и градовима Косова са својим породицама, познатим као мухаџири — и у тим условима Албанци су чували православне цркве на Косову, дајући живот на њиховом прагу.
С друге стране, пећки патријарх је успео, путем мита и великих поклона, да добије овлашћења од султана за наплату разних пореза од албанског католичког становништва Косова, Црне Горе и других крајева. У књизи српског историчара Јована Радонића има много података о терору Православне цркве на Косову и у Црној Гори над албанским католицима, који су били приморани да пређу у већинску православну веру или у муслиманску, како би избегли угњетавање православног свештенства на челу са пећким патријархом,” пише Марк Краснићи.
Што се тиче књиге Јована Радонића коју помиње Краснићи, реч је, вероватно, о делу ,,Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века”. Цитирање одломака би нас одвело од наше основне теме, због тога ћемо поменути само то да у њој налазимо низ података о мржњи и злочинима Албанаца који су примили ислам, над својим сународницима, Албанцима, који су остали католици.
И овај цитат потврђује да су и подаци које Краснићи износи у раду о манастирским војводама прошли кроз филтер политичких и националних интереса Албанаца, уместо кроз сито научне објективности.
,,Као што су, пред крај турског ропства, манастир Дечане и Пећку патријаршију чували војводе из појединих породица муслимана Албанаца, за шта им је манастир редовно плаћао, тако су и у Девичу били војводе из оближњег села Војводића,” пише Свети Патријарх Павле.
У делу текста о манастиру Девичу, где говори о монахињи Евфимија, познатијој у народу као Блажена Стојна, која је била девичка монахиња током неколико деценија 19. века (рођена је 1815. године), патријарх Павле помиње и манастирске војводе.
,,У то доба, био је онде војвода Фехо, који је видео строги живот и побожност монахиње Евфимије. Он је о њој причао како у Војводићима тако и Албанцима који су манастиру долазили у болести, те је Стојна била у поштовању и међу Албанцима. У првом реду због тога, с друге стране што је Албанцу било зазор да се спори са женом, нису јој узимали за зло кад би им говорила да су и они негда били хришћани, те да опет треба то да буду и покрсте се. Или да је боље да пушку, коју је сваки од њих стално носио, прекују у мотику. Кад би јој понеки због тога уперио пушку у груди, она би мирно рекла: „Ти можеш убити само ово смрадно тело, мртве Стојне, али не и њену живу душу“.
Једном неки Албанац уђе у девичку цркву са запаљеним чибуком. Стојна је била у цркви на молитви, па га не примети одмах. Но кад спази запаљени чибук, притрча човеку, зграби чибук, сломи га и ћутке избаци из цркве. Албанац изађе из цркве, наиђе на војводу Феха, па љутито изнесе шта му се десило. Побојавши се какве невоље за Стојну, Фехо одговори: „Зар ти не знаш да је она луда?“ Па ће онда: „А са каквом опет ти памећу у цркву са чибуком?“,” пише патријарх Павле.
Вероватно нећемо погрешити ако закључимо да је кључна улога манастирских војвода, не само манастира Девича, била та да заштите монахе од олаких, брзоплетих убистава Албанаца, а тиме и манастир од опустошења, јер то био и крај њиховим примањима. Наравно, монаси нису били заштићени од убистава у потпуности.
Такође смо мишљења да је манастир Девич добар пример важности прилога верних за опстанак манастира. Тамо где је било више новчаних средстава, као у Дечанима и Пећкој патријаршији, било је и више могућности за обезбеђивање различитих начина заштите, при чему је институција манастирских војвода била само један од тих начина.
Никодим Савић помиње као војводе y манастиру Девичу Ајета и Сејдију, док је y девичком катастиху 15. септембра 1776. године записано име Ибрахим војводе. Девички монах том приликом бележи „На Крстовдан дадох Ибраиму воиводе нови хак.“ У Катастиху манастира Девича из 1778. године поп Сава Подгоричанин бележи: „Да је манастир Девич: Ибрахима, манастирског војводу, који је војводски хак примио у одећи, јапунџа, кафи, дувану, новцу сребрном и златном плаћао у ратама према годишњим добима. Уз то, манастир Девич је плаћао и поткивачу за потков и поткивање за војводиног коња.“
Арбанаси су чували и манастир Светог Марка Коришког код Призрена, манастир Гориоч код Истока, као и манастир Соколицу код Косовске Митровице. Црква y Белом Пољу код Пећи такође је имала своје војводе, Нокићи из села Доњи Тврдошевац y Рашком Подгору чували су Сопоћане, Ахмет Хоцић je чувао пећанску цркву y штавичком селу Паљево, Елез Елезовић и Авдул Барић, чували су манастир Светог Петра Коришког y Црној Реци, а чуване су и цркве y околини Призрена. Такође, имамо податак, из 1899. године, да су Тахир Фазлија и његов братанац Муслија били заинтересовани да буду војводе цркве у Долцу, код Новог Пазара. ,,Где год je било Арбанаса, требало je чувати цркве и манастире,” закључује Милутин Ђуричић. Наравно, и за ту заштиту плаћати.
Када је реч о избору манастирских војвода, Марк Краснићи пише да су их одабирали фис или село, и да су након тога, тако изабраног војводу ,,претстављали игуману манастира”. Слажемо се са овим мишљењем, нема никакве сумње да су старешине фиса имале одлучујућу улогу у избору војвода.
,,Сваки фис има свога старешину који се зове крсна. Реч крсна долази од арнаутске речи круј, што значи глава. Крсна је, могло би се рећи, административни стсарешина племена, он је тумач закона сачуванога у обичајима, он је заповедник и строг судија. Послушност је и дисциплина према крсни особита… Крсна бива и по наследству и по избору. То је обично старији човек, најмудрији међу својима и зналац закона. И за време рата крсна је поглавар свога фиса или бајрака који тај фис даје, али бива да се због старости крснине, бира и неко ко је војвода само за време војне. Тај избор припада најхрабријем, обично млађем човеку,” пише Бранислав Нушић.
Нема сумње да је, с обзиром на опис посла манастирског војводе, он биран на сличан начин као што је бивао биран војвода за ратни период.
Милутин Ђуричић износи мишљење да је војвода биран између људи најспремнијих за извршење крвне освете, што се у извесној мери поклапа са претходно изнетим мишљењем да је реч о најхрабријем, обично млађем човеку.
Из речи Марка Краснићија да су изабраног војводу затим ,,претстављали игуману манастира”, можемо да закључимо да би игумани у таквим ситуацијама били довођени пред свршен чин, односно нису могли да утичу на избор војводе. Чињенице показују да је заиста било тако, и да су монаси били у потпуности искључени из процеса избора војводе.
Ово нам на најочигледнији начин показује пример брата војводе Рамуша, Даше, који је, како у свом дневнику пише јеромонах Арсеније, у манастир дошао сам, на силу и без одобрења (нешто даље у раду наводимо овај део дневника). Притом Даша није имао чак ни статус војводе, већ, како то јеромонах Арсеније наводи, подвојводе, манастирског радника и слуге.
И не само да монаси нису могли да спрече његов долазак или да га удаље из манастира већ Даша, иако само манастирски радник и слуга, који је, по Арсенијевим речима ,,био дужан да иде пешке куда год га пошаљу”, уцењује монахе да му дају коња и врши друге изнуде.
Јеромах Арсеније у дневнику пише о томе како је требало да пошаље ,,једног слугу са два коња у Хочу да донесе пшеницу и вино у манастир” па је тако и дошло до инцидента са Дашом, у чију одбрану је стао његов брат, војвода Рамуш. У вези са тим догађајем је и инцидент са Дашом и ракијом, о чему смо претходно писали.
,,И тако ујутру, пошто сам морао да ступим на правило, наредио сам екoному да што пре крену. После извесног времена, док сам био у цркви, дође код мене отац економ и каже да Даша неће да иде у Хочу. „Зашто?“ — питам. „Не знам“, каже, „јер му јуче нису дали ракију.“ А ја кажем: „Добро, нека онда иду само слуге.“ Он је отишао да каже слугама да сами крену.
Они су почели да се спремају, али одједном опет долази код мене отац економ и каже: „Слуге саме Даша не пушта; прети им убиством ако крену.“ Ја кажем: „Онда замолите војнике, нека они иду.“ А чауш је одговорио да нема право да на ту страну пошаље војнике без одобрења пећког начелника.
Када сам завршио јутарње правило, изађем из цркве и кажем слугама: „Што не идете?“ А они одговоре: „Не можемо, господару, јер Даша не дозвољава.“ Ја им кажем: „Па зашто ви уопште слушате Дашу?“ Они кажу: „Опрости, али ми сами не смемо; боље нас отпусти, јер Даша прети убиством.“
Позвао сам самог Дашу и рекао му: „Зашто ниси отишао у Хочу?“ Он одговори: „Не могу без коња.“ А ја му кажем: „Питај свог брата — он ми је сам рекао да си дужан да идеш и да немаш право да тражиш коња, него да мораш ићи пешке.“ Он је почео да износи друге разлоге и да се позива на своја права; једном речју — без коња неће да иде.
Следећег дана дошао је сам војвода, његов брат, весео, јер је примио плату. Њему сам, као човеку коме сам веровао, пренео поступак његовог брата, а он — ништа; опет је нашао некакво оправдање, и за себе и за брата. Ја му кажем: Такве ми слуге не требају. А он одговара: Ми друге нећемо, јер смо овде постављени двојица војвода, а овај трећи такође мора бити ту, он је дужан да са манастирским слугама иде куда га домаћин пошаље. Ето, ја сам га послао, а он није отишао. То ће проћи, средиће се; И Рамуш каже: Даша свуда може и мора да иде, а ми војводе идемо само са домаћином и са монасима; зато он мора да буде овде.” пише јеромонах Арсеније.
Али не само да се овим инцидент није завршио, нити је проблем са Дашином непослушношћу решен, упркос Рамушевим речима да свуда може и мора да иде, већ је уследила нова изнуда и претња убиством монаха од стране Даше.
,,Два или три дана Даша се нијевидео са мном, а онда је затражио дозволу да дође. Дозволио сам, и коначно: он ми каже: „Дајте ми“, каже, „моју плату за шест месеци.“ Ја му кажем: „Какву плату? Ја те овде видим тек недељу дана, а где си пре живео — мени је непознато, јер је отац Симеон рекао да си дошао сам, да те нико није звао.“
Кажем му још: „Зашто се ниси јавио на Комисији, приликом предаје управе нама, ако си имао да примиш неку одређену суму од манастира?“ Он је почео да говори: „Ви ме нисте звали“, и сличне ствари. Потпуна бесмислица, јер је за све крив; али са звери ништа не можеш — ти га крстиш, а он каже: „Пусти.“
И онда је почео: „Морате ми давати коња сваки пут кад негде идем.“ Ја му кажем: „Ја се с тобом нисам погађао, и не познајем те, али знам твога брата.“ А он каже: „Е, добро је мом брату — он седи као господин, прима такву суму, и увек му је коњ спреман; добро је причати тако.“
Ја му кажем: „Новца немам; ако хоћеш — иди у Призрен.“ Он одговори: „Нећу у Призрен; остаћу овде и ви ћете ми плаћати по четири беле (акча, примедба Д.М.), а ако изађем, то јест ако ме избаците из манастира, знајте: нико не сме да изађе ни до киселе воде (извор минералне воде у близини дечанског манастира, примедба Д.М.) — ни братија ни слуге — осим војвода.“ С тим речима је изашао из моје келије.
Кад је он отишао, ја сам позвао братију и обавестио их о свему, и питао: „Шта ћемо сад чинити?“ Са њим не може, а без њега такође не може. Одговорили су: „Не знамо,“ пише јеромонах Арсеније у свом дневнику.
Дакле, Даша прети да ће, у случају да буде избачен, сваки монах који изађе из манастира бити убијен.

Информациони рат и пласирање фикције

Као доказ да су српске светиње на Косову и Метохији, заправо, њихови верски објекти, Албанци неретко наводе и пример чувања манастира од стране манастирских војвода (манастирских каваса).
Пре него што наведемо неколико карактеристичних примера, да видимо какав став Албанци, како стручњаци тако и лаици, имају према српском културном наслеђу на Косову и метохији.
Албанци тврде да цркве и манастири на Косову и Метохији, у које спадају и Грачаница, Богородица Љевишка, Пећка Патријаршија, Дечани итд. нису српско културно наслеђе већ да су узурпирани након окупације Косова и Метохије од стране Срба, тј. након досељавања Срба, а да, заправо, припадају Албанцима као народу који је староседелачки на том простору.
Оно што представља посебан проблем јесте институционализована псеудоисторија, односно што у информационој припреми за отимање српских светиња активно учествују институције окупационих власти у Приштини (институције самопроглашене ,,Републике Косово”), као што су Министарство културе, омладине и спорта и Институт за заштиту споменика културе, али и бројни појединци, како из политичких тако и научних институција.
Најновији пример десио се крајем марта 2026. године када су манастир Пећку патријаршију посетили ученици Средње техничке школе “Рифат Ђота” из Пећи при чему је улогу њиховог водича имао др Сефер Љајћи (Sefer Lajqi )из Археолошки музеј у Пећи који је ову светињу представио као ,,Албанску патријаршију у Пећи”, и као ,,цркву са старијим романским и византијским слојевима, која је касније систематски трансформисана и коришћена као српска православна црква”.

Сефер Љајћи са ученицима, од којих неки показују рукама знак албанског двоглавог орла, у Пећкој патријаршији,

Говорећи о Косову и Метохији и српско-албанским односима академик Димитрије Богдановић, између осталог пише: ,,Албанска историографија је, бар у овим питањима, претежно субјективна, једнострана, некритична, националистички пристрасна, неупотребљива сем као разлог и повод за полемику. Управо је она за последњих неколико деценија извор индоктринације самога албанског народа, и у Албанији и у Југославији. Критичка испитивања неких историјско-лингвистичких албанских студија, на пример, показала су у најужем стручном погледу неодрживост па чак и некоректност њиховог истраживачког поступка и резултата…”.
Према Кембриџ речнику псеудонаука је ,,систем мишљења или теорија која се не формира на научни начин”.
To да је реч о систему мишљења или теорији која се ,,не формира на научни начин”, у најкраћем значи непоштовање научних метода из различитих разлога, по правилу субјективне, а у овом случају политичке природе.
Када је реч о институционализованој псеудоисторији уопште, она је свој врхунац имала у оснивању организације Аненербе (на немачком Ahnenerbe) од стране Хајнриха Химлера која је имала за циљ да научно (тачније псеудонаучно) докаже наводну расну супериорност „аријевског народа“ али и егзистенцију германске религије која је, наводно, постојала хиљадама година.
Када је реч о злоупотреби науке у политичке сврхе морамо имати у виду да Албанци не раде ништа ново. Наиме, Адолф Хитлер у „Мајн Кампфу“ пише: „Народна држава и у науци треба да сагледа само једно помоћно средство за подстицање националног поноса! Не само светска већ и сва целокупна културна историја се морају подучавати са овог становишта.“
Покушаји отимања српских светиња од стране Албанаца на Косову и Метохији трају деценијама, укључујући и покушаје њиховог формалног и физичког присвајања (што и јесте крајњи циљ), а не само вербалног.
Колико је институционализована псеудоисторија опасна показује и покушај власти самопроглашене ,,Тепублике Косово” да остатке цркве Светог Николе у Новом Брду представе као остатке католичког храма и да га физички присвоје кроз обнову у виду тробродне католичке базилике.
Католичкој миси коју су на рушевинама православног храма служили бискуп Дод Ђерђи и надбискуп Зеф Гаши присуствовао је и Исмет Хајрулаху, директор приштинског завода за заштиту споменика културе.
Да је наводно реч о католичкој цркви тврдио је и тадашњи ,,премијер Косова” Рамуш Харадинај који се са немачким амбасадором у овој непризнатој држави, Кристијаном Хелтом, појавио на темељима цркве Светог Николе почетком маја 2019. године.
У књизи Бујара Гашија (Bujar Gashi) ,,Explore Kosova”, која је представљена јавности 10. априла 2026. године и садржи текст на два језика, албанском и енглеском, црква Светог Николе у селу Млечане, код Клине, представљена је као део косовског културног наслеђа, а да би се предупредила помисао да је реч о српској светињи, аутор је навео да је, наводно, уништена од стране српских војних и паравојних снага. Истина је, наравно, сасвим другачија. Црква је подигнута око 1600. године и налази на листи Споменика културе од изузетног значаја Републике Србије. Порушена је од стране Албанаца 1999. године.
Када је реч о ранијем вербалном присвајању, поменимо међународни зборник ,,Albanien zwischen Kreuz und Halbmond” (у преводу ,,Албанија између крста и полумесеца”) из 1998. године у ком су немањићке светиње на овој територији сврстане у културно-уметничко наслеђе Албаније.
Књигом др Фејаза Дранчолија (Fejaz Drancolli) ,,Trashëgimia monumentale në Kosovë / Monumental Heritage in Kosova” бавили су се др Марка Д. Томић и др Милош П. Живковић у раду под насловом ,,Фалсификовање података, кривотворење идентитета и маргинализација српске средњовековне баштине на Косову и Метохији” па заинтересоване упућујемо на њихов рад. Поменућемо само то да Дранчоли цркву Светих апостола у Пећи, Богородицу Љевишку, манастире Бањску, Грачаницу, и Свети Архангеле као и цркву у селу Ајновцима сврстава у старе албанске светиње, чије су изворне облике Срби само преуредили.
Фејаз Дранчоли је научни саветник у Институту за истраживање ратних злочина у Приштини а о његовој научној поузданости довољно говори чињеница да у албанско етнокултурно и историјско наслеђе убраја и куће Адема Јашарија, односно породице Јашари, у Доњем Преказу. Да подсетимо, Адем Јашари је био један од оснивача терористичке организације Ослободилачка војска Косова (Ushtria Çlirimtare e Kosovës) а ликвидиран је са припадницима своје терористичке групе у акцији српске полиције изведене 5. марта 1998. године.
Ради објективности морамо додати да се комплекс кућа Адема Јашарија налази и на листи Културног наслеђа самопроглашене ,,Републике Косово” под бројем 1102: Kompleksi i shtëpive të familjes Jashari (lagja e Jasharajve) – Shek. XX – Prekaz, Skënderaj (превод: Комплекс кућа породице Јашари (махала Јашараја) – XX век – Преказ, Србица).
Ово помињемо јер нам додатно осветљава мотиве за отимање српског културног наслеђа: ако је један од највреднијих културних споменика Албанаца на Косову и Метохији кућа терористе Адема Јашарија из 20. века (на листи су и куће Тахира Мехе, Илаза Кодре, Ахмета Делије, Азема и Шоте Галице, Џафера Деве итд.), а на другој страни се налази низ српских средњовековних споменика који представљају висок европски домет и сведоци су завидног нивоа цивилизације Срба у средњем веку, а неки се налазе и на листи светске културне баштине, јасно је да они морају бити присвојени како би била попуњена вишевековна празнина, када је реч о значајнијим материјалним споменицима Албанаца.
Наиме, јасно је уочљива дискрепанца између наратива о Албанцима као староседеоцима, односно њиховом наводном дарданском и илирском пореклу, са једне стране, и одсуства производа материјалне и нематеријалне културе који би тај наратив поткрепили, са друге. Уколико се са поменуте листе Културног наслеђа самопроглашене ,,Републике Косово” издвоји оно што недвосмислено може да се припише Албанцима, листа постаје кратка и на њој остају културна добра превасходно из савременог, и са краја новог доба.
У вези са тим бивши политички саветник за верско и културно наслеђе специјалног представника ЕУ на Косову и Метохији Рик Спрујт (Rick Spruyt) изјавио је следеће: „Будући да на Косову нема много албанских културних објеката, с једне стране, отоманско наслеђе се експлоатише у сврхе изградње нације, а са друге је политички болно и оптерећујуће за албанску већину да заштити наслеђе које припада ‘непријатељу’“.
Решење је, очигледно, пронађено у присвајању непријатељског (српског) наслеђа, а то се ради на начин који бисмо могли да назовемо стратегијом културног левка. На ширем крају левка улази предримско, римско, византијско, српско и османско наслеђе, затим пролази кроз цев левка где се означава као јединствено косовско наслеђе, да би на самом крају процеса, из овог културног левка, целокупно наслеђе изашло као албанско.
Ово нам потврђују и речи Енвера Реџе, директора археолошког института самопроглашене Републике Косово. „Ако тако идемо остаћемо без праисторије или антике. Ако кажемо да је ова култура римска, византијска, османска, шта ће да раде са историјом или културом Албанци, Срби, Бошњаци и други. Моје мишљење је, а бавим се историографијом и то највише средњовековном историјом, да је та култура била за све људе који су живели овде. Није битно да ли су Албанци, Срби, Грци, Црногорци, то је била једна култура” истакао је Енвер Реџа (Enver Rexha).
Та једна култура је оно што они називају ,,косовска култура”. Међутим, народну изреку ,,У лажи су кратке ноге” можемо да применимо и у случају назива ове измишљене културе. Наиме, изворн облик назива Косово поље је чисто српске етимологије, према птици косу. Сам назив Косово, у средњем веку, колико је познато, први пут се јавља у вези са косовским бојем 1389. године, али само за област Косова поља, односно Косовске котлине, између Митровице и Качаника. Назив је, тек у касним годинама 19. века вештачки проширен на области Санџака, Косова, Метохије, северне и западне Македоније. А то је, у ствари, Стара Србија, према терминологији српске регионалне географије 19. и 20. века.
Оно што је приметно у радовима албанских аутора јесте коришћење назива ,,Арбери” за наводно аутохтоне Албанце на територији Косова и Метохије па се, у вези са тим, говори о ,,средњовековним арберијским споменицима” и ,,арберијским храмовима” на Косову и Метохији и сл. и то све иде до измишљања нових стилских категорија попут ,,далматинско-арберијске архитектуре” или ,,византијско-арберијско-косоварског стила”.
,,Довољно је поменути да су у публикацији Споменичко наслеђе на Косову вредна дела српске архитектуре и скулптуре – Богородица Љевишка, Бањска, Грачаница, комплекс Пећке патријаршије, Дечани и Свети арханђели код Призрена – сви сврстани у непостојећу стилску групу, тзв. stilit bizantino-arbëror-kosovar / style of byzantin-arb-kosovar”, пишу др Марка Д. Томић и др Милош П. Живковић и закључују: ,, Као резултат тог историјског и уметничког кривотворења, читаоцима се нуди скупина новоскованих термина и лажних класификација које потпуно неосновано и неисторијски упућују на тобожњи албански идентитет српске и уопште православне споменичке баштине на Косову и у Метохији”.
Основно што морамо имати и виду у вези са поменутим самоназивом ,,Арбери” јесте да се у облику ,,Арбереши” (Arbëreshë) користи од стране албанске националне мањине у јужној Италији, која се на тај простор досељавала у периоду од 14. до 18. века.
,,Тоске се зову Арбери или Арбереши (планинска страна између Валоне и Аргирокастрона зове се Арберија) а Геге Арнаутлук зову Арбанија,” пише Бранислав Нушић али остаје нејасно порекло ове информације, односно да ли је реч о нечему што је чуо од самих Албанаца током свог путовања или информација потиче из литературе. Ипак, занимљиво је да проф. др Матео Мандала са Универзитета у Палерму и Катержина Книтлова у свом раду о Арберешима кажу да су ,,Арберешки дијалекти у јужној Италији класификовани ,,као део албанског језичког система, посебно повезаног са тоским дијалектом, који се данас говори у јужној и централној Албанији”.
Према др Предрагу Коматини етноним Arbënesh, Arbëresh као име за албански народ се у текстовима на албанском први пут среће 1623. године. Данас, Албанци за себе користе назив Ш(ћ)ипетар (Shqipëtar) док се именом „shqip” албански језик назива у првом књижевном делу на том језику, Мисалу (Meshari) Јована (Ђона) Бузука из 1555. године.
Називи Албанци (Ἀλβανοί) и Арванити (Αρβανίται) први пут се помињу у делу историчара Михајла Аталијата везано за 1042. и 1078. годину. Међутим, када је реч о помену Албанаца у вези са 1042. годином међу научницима постоје различита мишљења о томе да ли је реч о Албанцима са Балканског полуострва. Као први поуздани помен Албанаца са Балканског полуострва се, због тога, узима 1078. година.
Сам назив Арбанаси изведен је из топонима Ἄρβανον који се први пут помиње у ,,Алексијади” Ане Комнине (τῶ ἐξ Ἀρβάνων ὁρμωμένων Κομισκόρτη), у којој она описује владу свог оца Алексија I, а у вези са догађајима из 1081. и 1108. године.
Албански језик (lingua albanesca), као различит од језика Латина, Грка и Словена први пут се помиње у једном дубровачком документу из 1284. године.
Дакле, праисторија Албанаца траје све до краја 11. века, када се први пут помињу у историјским изворима. Ваља скренути пажњу и на то да кроз цео 12. век византијски извори не дају податке о области Арбанона, нити о њеном становништву.
У српским изворима Албанци се први пут помињу на самом крају 12. века. У Хиландарској оснивачкој повељи Стефана Немање из 1198. године наводи се како је он, у борби против Византије између 1182. и 1186. године, задобио, између осталог, „од Арбанаса Пилот“.
,,Све до XIII века они (Албанци, примедба Д.М.) не представљају довољно одређену историјску чињеницу: то је сточарско-номадско становништво планина, без додира са морем, веома малобројно, без јасног етничког идентитета”, пише академик Димитрије Богдановић.
Да поменемо и неколико примера злоупотребе институције манастирских војвода у циљу присвајања српских светиња на Косову и Метохији.
,,Историчар Мухамет Маља (Muhamet Mala, прим. Д.М), у књизи „Споменици Косова–косовски споменици“ (,,Monumentet e Kosovës – Kosova Monuments”, прим. Д.М.) , у издању Косовског завода за заштиту споменика 2004. године, пише да традиција заштите цркава од арберита-Албанаца није била случајна, у овом чину видели су и заштиту вредности сопствених објеката које су други присвојили у одређеним историјским околностима.”.
Није тешко закључити да су Срби ти ,,други” који су, наводно, присвојили цркве ,,арберита-Албанаца”.
„Албанци нису штитили цркве зато што су биле српске, односи са Србима су добро знани, али колективни менталитет Албанаца, њихова колективна свест била је повезана с тим грађевинама, иако су прихватили ислам. Штитећи цркве, ризикујући чак и животе, Албанци су доприносили заштити традиције, које су потпуно били свесни. Тако је Руста фамилија у Дечанима штитила манастир Дечане и цркву, а фамилија Ругова у пећким планинама, штитила Пећку патријаршију”, каже професор историје на тзв. ,,Универзитету у Приштини” Мухамет Маља, у епизоди ,,Mashtrimi Serb me historinë Shqiptare” (у преводу: Српске лажи о албанској историји) псеудо)историјских документарних филмова ,,Gjurmë shqiptare” у продукцији Топ канала (Top Channel), аутора новинара Марина Меме (Marin Mema).
,,Традиција заштите цркава од стране Арбера-Албанаца није била случајна, они су у овом чину видели заштиту вредности сопствених објеката које су други присвојили у одређеним историјским околностима”, пише др Бедри Мухадри из Института за историју „Али Хадри“.
На Петој седници Другог редовног (јесењег) заседања Скупштине Црне Горе 2024. године, народни посланик др Илир Чапуни (Ilir Çapuni) изјавио је следеће: ”Сви манастири на Косову јесу културно благо и Албанаца, значи то су наши манастири колико су и ваши (обраћа се народном посланику српске националности Милану Кнежевићу, примедба Д.М.). Манастир Дечани се чувају од Албанаца, и чували су се од Албанаца, и на крају крајева сачували су се и дан данас се чувају од истих ”. Иако је, заправо, Чапуни хтео да каже да је мастир чуван од стране Албанаца, речима ”од Албанаца” је и нехотично указао на оно што је кључно када је реч о манастирским војводама – од кога су чували манастир, а чували су га од својих сународника. Током овог излагања Илир Чапуни је рукама показао и знак албанског двоглавог орла.
На свом профилу на друштвеној мрежи Фејсбук Чапуни је 10. децембра исте (2024.) године објавио дводелну фотографију са пратећим текстом на албанском и српском: ”2 foto dhe 5 fjalë: Shqiptarët ruajnë Manastirin e Deçanit / 2 фотографије 5 речи: Албанци чувају Манастир Дечани”. Испред и једног и другог текста се налази албанска заставица. Оставићемо овога пута по страни то што Илир Чапуни, доктор наука, реч ”манастир” пише великим словом, али морамо дати важну напомену да Чапуни ничим не поткрепљује своју тврдњу да су, када је реч о особана на фотографијама, у питању чувари манастира, тј. манастирске војводе. Чапуни не даје ни њихова имена ни датум када је фотографија настала, нити било који други детаљ који би поткрепио његове речи. На левој фотографији је особа, у оквиру северног портала цркве Вазнесења Христовог манастира Високи Дечани, за коју можемо само да наслутимо, на основу одеће, али не и да недвосмислено потврдимо, да је албанске националности. На другој фотографији је група Албанаца унутар манастира али фотографија није настала у манастиру Дечани већ, како то може да се закључи на основу фреске у позадини, на којој је приказан Свети Данило Пећки са Светим Пророком Данилом, у цркви Богородице Одигитрије у Пећкој Патријаршији.

Једна од фотографија коју је објавио Илир Чапуни. У питању је црква Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији, а не католикон Високих Дечана

Иако Чапуни не зна ни ко је на фотографијама, нити где и када су фотографије настале, представља их као доказ о чувању српских манастира од стране Албанаца. И не само то, него на темељу чињенице о постојању институције манастирских војвода албанске националности о којима, као што видимо, не зна много јер није поставио фотографију неког конкретног војводе иако оне постоје, нити је навео било какву битну информацију у вези са тим, Чапуни тврди да су манастири на Косову и Метохији албански колико и српски. Међутим, литература псеудоисторичара обилује примерима позивања на анегдоте, песме, романе, филмове итд. као валидне изворе, у сврху доказивања својих тврдњи и теорија. Аналогно томе, и Чапуни на основу фотографије на коју је, могуће, сасвим случајно наишао, изводи далекосежне и озбиљне закључке. При томе ваља имати у виду да основни принцип псеудоисторије, који очигледно примењује и Чапуни, најбоље описује народна изрека ,,Што је баби мило, то јој се и снило”.
Говорећи у Скупштини Црне Горе о тзв. Републици Косово Чапуни самопроглашену независност представља као ослобођење и цивилизацијски чин ,,после сто година отприлике тортура, колонизације, репресивних мера и тако даље”.
Покушај Илира Чапунија да присвоји српске светиње произвољним, што ће рећи у чињеницама потпуно неутемељеним тумачењем улоге и мотива манастирских војвода у чувању манастира, нажалост, није ни у ком случају изолован пример, напротив.
Приштинске електронске новине ,,Коха”(Koha, део групе којој припада и Koha Ditore) 05. фебруара 2024. године објавиле су текст Шићира Ниманија под насловом ”Разлози због којих су албанске војводе током векова штитиле цркве на Косову”.
У уводном делу, помињући светиње на Косову и Србе, аутор текста каже: ,,Они (дакле, Срби, примедба Д.М.) прихватају, због релевантних чињеница, само један део истине – да су те цркве и манастире током дугих османских векова штитиле храбре албанске војводе – али наводно само зато што су били плаћени, а не зато што су то биле светиње њихове вере”. Аутор овог текста нам, као што видимо из наведене реченице, без и најмањег обзира према општепознатим чињеницама, поручује да су манастирске војводе били православни хришћани.
У наставку, аутор говори о материјалној и финансијској надокнади коју су војводе добијале од манастира. Између осталог, Шићир Нимани каже да су манастири снабдевали војводе ,,луксузном одећом и обућом, седланим коњима, слугама, припремали им одаје у манастирским конацима у којима су могли боравити кад год су желели и примати госте током верских празника”. Ни овај део, конкретно када је реч о слугама, није у складу са историјским чињеницама. Одговорићемо укратко и на изнету неистину да су били православне вероисповести, и на део који се односи на слуге.
Одговор на ова питања дајемо кроз одломак из дневника дечанског јеромонаха Арсенија, једног од руских монаха који су дошли у Високе Дечане из светогорске келије Светог Јована Златоустог. Уместо да укратко препричамо његове речи одлучили смо се за цитат, иако нешто дужи, јер сматрамо да је у овом случају аутентичност далеко важнија од сажетог излагања.
”И тако, другог или трећег дана после одласка гостију, долази Рамуш (дечански војвода, примедба Д.М.) и каже да му дам новац за Дашу (брат војводе Рамуша, примедба Д.М.). Почињем да му говорим да немам и да Даши не могу ништа дати без одобрења општине, јер је старији, односно претходни игуман (Симеон) рекао да му ништа не припада: све му је исплаћено и он је истеран, а у манастир је дошао сам, на силу и без дозволе (подвлачење је наше, Д.М.). Написаћу у Призрен; ако дозволе и пошаљу новац, онда ћу дати.
А он тада почиње: „Он нема ништа а ближи се празник Бајрам (подвлачење је наше, Д.М.) , треба нешто купити; ја ћу“, каже, „дати свој потпис, а и за вас ће бити боље ако дате двомесечну плату — шест белих (беле меџидије, примедба Д.М.).“
Тако лукаво и зверски је говорио, да нисам могао ништа друго него да дам. Био сам приморан да му дам, јер је отворено претио убиством.
Па шта ће се, човек, док је жив, о животу и размишља; не жели да умре пре времена, мада не знам ни време свога краја.
Како се приближавао њихов Бајрам (подвлачење је наше, Д.М.), долазе код мене војводе и, по обичају, распитују се за здравље — како сам, да ли ми је тешко и како сам дочекао пост. А ја им кажем: „Све је, хвала Богу, добро; али једно је тешко и неподношљиво — што у овакве наше велике дане слушам од вас само вику и скандале; само је то тешко.“ На то нису могли ништа да одговоре, него су се само збунили.
А да су правили скандале — јесу: то је било у чисти уторак. По уставу општежића, после вечерње службе братији се даје сува трпеза, па је зато требало испећи хлеб; то је било и за братију и за раднике. Ту су били и војводе, и већ су јели, а кад су видели да се пече тај хлеб, војвода је почео да виче: „Ви себи печете, а нама не дајете; треба и нама!“ И чак је био готов да истуче пекара, који без мог одобрења није смео да им да хлеб.
Када је пекар дошао код мене и рекао шта се догодило, помислио сам: „Шта да се ради са зверима?“ — и дао сам им, јер другачије нисам могао. Али после тога, уз објашњавање, они почињу љубазно: „Ми смо, домаћине, дошли код тебе јер нам је Бајрам (подвлачење је наше, Д.М.); овде је обичај да нам се увек даје бакшиш.“
А ја кажем: „Какав?“
— „Ока кафе, ока шећера, ока пиринча, кошуља и чакшире, по 15 ока брашна или сочива, и по један пар опанака.“
А ја им кажем: „А ако тих ствари нема?“
— „Онда новац, па ћемо сами купити.“
Ја им одговорим: „Ево шта, Рамуше: кафу, пиринач, шећер и брашно — даћу; остало не могу.“
— „Добро, онда новац.“
А ја кажем: „Ни новца немам. Али написаћу у Призрен, објаснићу им о чему је реч; кад они пошаљу, онда ћете добити.“
— „Не, нећеш да нам даш — хвала“, рекоше и одоше; видим — наљутили су се и отишли намргођени.
Потом позовем оца Висариона и кажем му: „Ево, били су код мене војводе и тражили то и то; ја сам им тако одговорио, али су отишли надувени. Шта сада с њима да радимо?“ ,,Ја, каже, не знам.“
Ја му кажем: „Иди код њих и реци им да и сами виде да манастир ништа нема; нека имају савести. Шта може — то манастир и даје.“
Он је отишао и дуго се погађао с њима; нису могли никако да се договоре, него су пристали само да оставе кошуље и чакшире, а све остало је морало да се да. И шта ће, био је приморан да учини; све је отац Висарион испунио и на крају рекао: „Аман, Господе, кад ћемо се више ослободити ових звери? (подвлачење Д.М.)“
И за тај њихов празник, по њиховом обичају (подвлачење је наше, Д.М.), свим (!) сеоским старешинама треба давати бакшиш. Али ја сам послушао војводу Адема, који је рекао да не треба много давати, коме ми сами знамо. И он каже: „И сами виде да сада у манастиру нема ничега, а и не треба много.“
Тако сам послао једну оку кафе и три оке шећера, и сви Арнаути и војводе су 24. фебруара из манастира отишли у село да славе свој Бајрам (подвлачење је наше, Д.М.).
Када су они отишли, такви мир и тишина су завладали манастиром, да је душа осетила велико олакшање и благодат”.
Путем овог цитата смо дали одговор и на питање о вероисповести манастирских војвода, али и на неистину да су од манастира добијали слуге. Као што смо видели, брат војводе Рамуша, Даша, у манастир је дошао без дозволе и на силу, пошто је претходно био истеран.
Онима који су упознати са монашким врлинама и њиховом готово бескрајном трпељивошћу и незлобивошћу, речи монаха Висариона „Аман, Господе, кад ћемо се више ослободити ових звери?” довољно говоре о односу манастирских војвода према њима.
Фикцију (измишљотину) Шићира Ниманија о вероисповести манастирских војвода негира и Неџад Смаилагић већ у наслову свог текста објављеног у електронским новинама ”Санџачке”. Наиме, текст који се такође бави темом албанских чувара манастира носи наслов ” МАНАСТИРСКЕ ВОЈВОДЕ: Албанци исламске вјероисповести су сачували српске светиње на Косову”. Смаилагић износи крајње неутемељен и погрешан закључак да ,,обичај универзалне заштите православних светиња од стране локалног муслиманског становништва на Косову свједочи о дугој традицији међурелигијског дијалога и уважавања у овом сложеном мултиетничком окружењу”. Наиме, да су постојали дијалог и уважавање, не би било потребе за чувањем манастира и постојањем манастирских војвода. Ипак, изузев оваквог закључка Смаилагићев текст је очигледно писан без лоше намере и објективан па се нећемо више враћати на њега.
Након фабриковане (измишљене) информације да су манастирске војводе били православци и да у томе леже њихови мотиви за чување манастира, из поља интелектуалног непоштења Шићир Нимани дубље улази у поље псеудонауке.
,,Хоће ли се, уистину, појавити неки српски аутор који ће без предрасуда свом народу саопштити релевантну истину – да су Албанци хиљаду година пре њих прихватили хришћанство; да су прве светиње градили Албанци (које су од VI века разаране у првим словенским налетима); да су обнова и изградња нових светиња, на пример Манастира Дечана, који је пројектовао архитекта, вајар и главни мајстор Вито Цуци–Кући из Котора, заједно са десетинама других албанских занатлија, вршене на древним, аутохтоним албанским просторима током Византијског царства (чији су оснивачи били цареви илирско–арберешко–албанског порекла), као и током заједничке државе Албанаца са Србима, Грцима и Бугарима (1346–1355); да су ове светиње одржавали, штитили и у њима вршили богослужења (и да то могу чинити и убудуће) Албанци кроз векове заједно са другим хришћанима; да су међу пројектантима, фрескописцима, иконописцима и занатлијама различитих области примењене уметности били и Албанци.
Стога, заштиту ових светиња нису вршили из побуда материјалног интереса – већ управо из наведених разлога. Ову вишевековну заштиту манастира Албанци су пружали све до првих година након завршетка Другог светског рата (са прекидом у периоду 1919–1940). Међутим, иако су и даље желели да штите ове светиње, управе манастира више нису желеле да им признају та „привилегована“ права, јер су манастири стављени под заштиту југословенске државе“.
Шаћир Нимани износи и низ других бесмислица и неистина али би нас исувише подробна анализа одвела предалеко.
Оно што привлачи пажњу јесте напомена на крају текста да је у питању део серије текстова под насловом „Коме заиста припадају верски храмови на Косову?“. Ово нам даје јасну потврду за мотиве писања текста: отимање српских светиња на Косову и Метохији.
Следећи текст Шићира Ниманија под насловом ,,Најважнији хришћански храмови на Косову” то и потврђује.
,,Косово има богато археолошко и етнографско наслеђе, као и хришћанске и муслиманске верске споменике. Реч је о црквама и џамијама изузетне вредности, подизаним током дугих векова стране окупације (подвлачење Д.М.), било византијске, словенске или османске. У свим временима, локални Албанци су, заједно са странцима, давали свој допринос као ктитори, архитекте, фрескописци и иконописци, калиграфи рукописа, занатлије најразличитијих врста, као и побожни чувари и заштитници.
У том контексту, фокус ће бити усмерен само на четири главна православна верска храма, будући да већ годинама постоје контроверзне тврдње између Албанаца и Срба о њиховој припадности (подвлачење Д.М.). Ти храмови су: Пећка патријаршија, Манастир Дечани, Манастир Грачаница и Богородица Љевишка у Призрену,” пише Нимани.
Наравно, не постоје никакве контроверзе већ се, са самопроглашењем независности, покушаји присвајања српских светиња постепено интензивирају.
Да подсетимо, на православни Васкрс, 20. априла 2025. године самопроглашени епископ Никола Џуфка (Peshkop Nikolla Xhufka) , иначе држављанин Републике Албаније, на Косову и Метохији, у приштинском насељу Улпијана, основао је Аутокефалну православну цркву Косова. Самозвани епископ Никола Џуфка је 28. новембра 2023. године, са групом људи, провалио у цркву Светог архангела Михаила из 14. века у селу Ракитници код Подујева и преименовао је у ,,црква монсињор Фан Нолија” али истовремено за њу користи и назив ,,манастир Светог Албана”. У исту цркву Никола Џуфка је поново провалио 18. маја 2025. године.
Ово примери показују да се не завршава све искључиво на вербалном присвајању.
Као што смо видели из једног од претходних цитата, основна теза Шићира Ниманија је та да су Албанци староседеоци на простору Косова и Метохије и да су као такви учествовали у градњи косовскометохијских светиња.
Кад је реч о Пећкој Патријаршији, једини занимљив детаљ је да Шићир Нимани пише да је можда Мехмед-паша Соколовић био албанског порекла. Рачуница је јасна – пошто се име Мехмед-паше Соколовића везује уз обнову Пећке патријаршије 1557. године, његовим присвајањем Нимани доводи Албанце у везу и са тим важним догађајем.
О Високим Дечанима, који из неког разлога посебно привлачи Албанце, Нимани пише опширније него о Пећкој Патријаршији. Између осталог он каже следеће:
,,Манастир Дечани (1335), романска базилика са готским елементима, један је од највећих средњовековних храмова на Балкану и представља највећи сачувани византијски фреско-споменик. Архитекта је албански мајстор, Вита Кући Кучи, католички свештеник заједно са десетинама каменорезацаиз Котора.
У једном документу из ватиканских архива наводи се да је српски цар Душан, означен као шизматик, приликом започињања обнове, односно у суштини преобраћења Дечанске цркве, био приморан да обезбеди јаку војну јединицу ради заштите мајстора, јер мештани — католички Албанци — нису желели да дозволе радове на својој цркви.
Истовремено, други документ, датиран 19. децембра 1167. године, наводи да папа Александар III хвали албанског епископа Лазара (Lazarus), који је желео да напусти грчки обред и прихвати римски”.
Када је реч о Високим Дечанима др Бедри Мухадри из Института за историју „Али Хадри“ такође тврди да је ,,цркву у Дечанима пројектовао и надгледао албански католички свештеник, брат Вита Кучи из Котора”.
У књизи „Религија на Косову у средњем веку“ (,,Feja në Kosovë gjatë mesjetës”) историчар проф. др Јахја Дранчоли (Jahja Drançolli) такође пише да је Дечанска црква пројектована од стране ,,албанског католичког свештеника, брата Вите Кућија (Vita Kuqi) из Котора”, који је и надгледао имплементацију пројекта.
Поменути самопроглашени епископ Никола Џуфка након посете Високим Дечанима 17. марта 2024. године написао је: ,,Манастир Дечани и свака друга православна црква на Косову (Дарданија) припадају само Албанској православној цркви и Албанцима!”.
У вези са тезом Шићира Ниманија о аутохтоности Албанаца на простору Косова и Метохије, на основу чега полаже право на тамошње светиње, навешћемо и део оснивачког акта самопроглашене Аутокефалне православне цркве Косова. У њему се, између осталог, каже: ”Јавно проглашавамо оснивање Аутокефалне Православне Цркве Косова (АПЦК), као природни наставак албанског православног наслеђа на нашим аутохтоним земљама”. Као што видимо и Никола Џуфка износи исту тезу о аутохтоности. Њоме се Албанци, очигледно, више не користе само у циљу освајања територије већ и присвајања културне баштине која се на тој територији налази.
Једино око чега се разилазе Шићири и Џуфка јесте вероисповест тих, наводно, аутохтоних Албанаца. Према Шићирију они су католици, према Џуфки православци.
Важно је, у вези са тим, да подсетимо и на то да поједини албански научници, попут нпр. проф. др Џабира Хамитија (Xhabir Hamiti), покушавају да релативизују чињеницу да су се Албанци преобратили у ислам тек након османских освајања тврдњом да постоје једнако валидна мишљења да су ислам примили и пре тога, тачније у VIII веку. Колико је ово утемељено довољно говори чињеница да се Албанци, као што смо већ рекли, први пут у писаним изворима поуздано помињу тек 1078. године, што значи у 11. веку.
Међутим, и Хамити нам, иако нехотично, открива да су Албанци досељеници на Косово и Метохију.
,,Главне исламске свете богомоље на Косову и даље су првенствено оне наслеђене од Османлија. Џамије и текије (храмови) у косовским градовима који су подигнути пре скоро пет векова и данас се сматрају најстаријим и највећим у овој области. Текије (храмови) у нашој земљи такође су наслеђене из прошлости за време османске владавине и активни су и данас, посебно у долини Дукађин—Ђаковица, Дечани, Призрен, Ораховац и Хас,” пише др Џабир Хамити у већ цитираном раду.
Као што видимо, Албанци се, у зависности од политичких потреба, изјашњавају као православци, католици или муслимани.
Најпре ћемо да дамо одговор на псеудоуначну тезу о аутохтоности, а оне који желе више детаља упућујемо на првом месту на ,,Књигу о Косову” академика Димитрија Богдановића. Пратећи литературу коју је користио Димитрије Богдановић може се, даље, доћи осталих релевантних научних радова који су важни за историју Косова и Метохије.
,,Косово је српска земља свакако још од сеобе народа, од VII века; тој историјској чињеници, која се заснива на многим и очигледним историјским изворима, археолошким, лингвистичким или антропогеографским сведочанствима, супротставља се сада једна у суштини расистичка теза о илирском пореклу Албанаца, како би се утврдило неко прече право албанског народа на територије које насељава српски народ. Уосталом, праисторија Албанаца траје до XI века, када их историјски извори први пут примећују. Све до XIII века они не представљају довољно одређену историјску чињеницу: то је сточарско-номадско становништво планина, без додира са морем, веома малобројно, без јасног етничког идентитета.
…На теорији о илирском пореклу албанског народа много се инсистира, па она, тако пренаглашена, открива свој агресивни политички набој. …Албанско илирство, израз је албанског национализма… Њиме се истиче претензија да су све земље које су биле настањене античким Илирима легитимне албанске земље, наслеђе албанског народа. Пошто је практично цела Југославија била стари ,,Илирик”, то значи да би се Албанци у читавој нашој земљи, бар теоријски, морали сматрати примарним етничким елементом, са пречим правима…
Посебно када је реч о Косову и Метохији ,,илирска теза” хоће да аргументује право Албанаца на ову територију, на којој би Срби, према том схватању, били само привремени уљези. А то ни историјски није тачно,” пише академик Димитрије Богдановић у ”Књизи о Косову”.
,,Савремена српска медиевистика о пореклу Албанаца и њиховој историји у средњем веку има следећи став: нису непосредни настављачи Илира или Дарданаца јер у време када почиње процес формирања Албанаца, ти стари народи већ одавно нису постојали; Илири нису директни преци Албанаца, како тврде албански научници; Илири нестају најкасније у III, а Албанци се први пут помињу тек у XI столећу, што значи да између њих постоји јаз од око осам векова; „настали на старобалканским основама, уз знатне друге утицаје, Албанци су у суштини, на Балканском полуострву, нова етничка формација”; у XIV и XV веку долази до ширења Албанаца према Тесалији, Епиру и Етолији, и коначно Пелопонезу, али у византијским изворима нема помена Албанаца на територији Југославије(подразумева се СФРЈ),што значи ни на Косову. Ово су резултати до којих су дошли наши најугледнији историчари и изложили их у књизи Илири и Албанци, коју је објавила Српска академија наука и уметности 1988. године” пише проф. др Радивој Радић.
Албанци нису аутохтони ни на подручју данашње Албаније.
Академик Димитрије Богдановић пише да је ”најбоље аргументовано мишљење по коме је досељавање Албанаца у њихову историјску постојбину ,,сразмерно касно”, јер се ,,једино тако може објаснити што у њиховом језику нема трага индигеној поморској терминологији и што топоними у историјској арбанаској језичкој области немају арбанаски фонетски лик, тј. што они нису претрпели извесне гласовне промене, које би се неминовно извршиле да су се Арбанаси од вајкада находили на својој данашњој територији”.”
Академик Владислав Поповић, који докторирао на париској Сорбони, пише ,,Трећи талас Словена, до кога је, према новијим резултатима дошло најраније тридесетих година VII века, означио је појаву дукљанских Срба у Црној Гори. Ово прво словенско заокружење некадашњег илирског подручја, јасно се огледа у албанској топонимији, у којој су веома бројна словенска имена места. Ови топоними, који потичу из источног дијалекта јужнословенског језика, сведоче да је античко име пало у заборав и да су Словени из првих најезди настанили ова насеља или њихову околину пре доласка Арбанаса (подвлачење Д.М)”.
Албанци су, када је реч о територији Старе Србије и Косова и Метохије једнозначно досељеници.
Коначно, када је реч о исељавању Албанаца из матичне и ширења по суседним областима, реч је о четири тока или струје исељавања.
,,На југу је ,,струја Тоска” обухватала углавном православне Албанце, те се почев од друге половине XIV века као вероватно ,,најјача арбанашка миграција” кретала уздужним епирским путем у средњу Грчку све до Атике и Пелопонеза… Остале три струје ударају на јужнословенско становништво: ,,струја Шкумбије’, ,,дукађинска струја” и малисорска струја”,” пише академик Димитрије Богдановић наводећи притом додатне детаље о свакој од ових струја који за нас овом приликом нису од превеликог значаја. Ваља обратити пажњу на то да је струја православних Албанаца, Тоска, отишла ка Грчкој а не ка нама.
Академик Атанасије Урошевић, који је је као научни радник вероватно најпознатији по радовима о Косову, о досељавању Албанаца, између осталог, каже:
,,У свом продирању на исток Арбанаси су долазили и као католици, мада је већина долазила у исламу. Но, и за неке родове досељене у исламу зна се, из предања, да су у матици и то нешто пре исељења били католици. (…) Како они, који су долазили као католици, нису били сигурни да ће одржати самовласно узета имања, јер их је турска власт могла дићи са њих, они су, ради обезбеђења заузетих имања и ради добијања слободе и премоћи над затеченим српским живљем, прелазили у муслиманску веру. Знајући за препреке, које их очекују, многи су још на путу, приликом сеобе, узимали муслиманска имена и у новој области се насељавали као муслимани. (…) Долазећи као муслимани или примајући ислам по досељењу, Арбанаси су на Косову тако постајали повлашћени елеменат. И као тако повлашћени елеменат и још брђанског менталитета постали су јако агресивни према неповлашћеним Србима, према раји”.
Дакле, док су поједини Срби примали ислам ради избегавања насиља и намета и како би сачували животе и имовину, мотив католичких Албанаца досељеника за примање ислама било је отимање српских имања.
Примајући ислам Албанци нису постали само повлашћени у односу на Србе и друге хришћане већ им је то, по мишљењу неких научника, донело и друге користи а имали су и значајну улогу унутар самог Османског царства.
,,Још у време Османског царства, Албанци су били стуб тадашњег халифата. Заузимали су најважније државне функције, а чак 35 њих било је на позицији великог везира. Албански муслимани били су високо рангирани и у османској војсци, заузимајући и позиције начелника бројних провинција у оквиру царства. Управо су јединице које су чинили Албанци пружале најјачи отпор хришћанима на Балкану који су се борили за ослобођење. Дакле, османски период представљао је златно доба албанских муслимана, са чиме се слажу чак и њихови историчари, па један од њих тврди: „Ислам је донео Албанцу позу господара која му је омогућила да се сматра изједначеним са наследницима најеминентнијих народа света (подвлачење Д.М.),” пише др Милан Вукелић.
У светлу претходно реченог биће нам лакше да разумемо следеће речи проф. др Мирољуба Јевтића:
,,Албанци су, генерално гледано, чинили све да спрече европеизацију Балкана и да задрже османску империју на европском тлу”.
Ово се односи и на низ реформи у периоду када је већ дошло до пада моћи Османског царства а пре његовог коначног нестанка.
У питању је, између осталог, тзв. Хатишериф из Ђилхане објављен у јесен 1839. године, некон што је у лето те исте године малолетни Абдул Меџид наследио оца султана Махмуда. Њиме је хришћанима зајемчена верска равноправност. У вези са тим хатишерифом уведене су ,,тензимати хеирије”, тј. ,,срећне уредбе”, које су имале да оживотворе нови либерални дух.
Затим је Турска 1856. године прогласила Хатихумајун тј. са највишег места објављени закон о пуној равноправности између муслимана и хришћана. ”Али тај закон није могао променити, ни брзо ни лако, дотадашње дубоко уврежене навике, нити су се муслимани хтели одрећи свог повлашћеног положаја (подвлачење Д.М.),” закључује наш познати историчар Владимир Ћоровић.
На другом месту, у вези са ефектима тих реформи, Ћоровић каже: ”Турска је била црвоточна и држава без правне сигурности. Хришћани у њој, поред свих формалних закона и изјава, нису били равноправни елеменат. Међу хришћанима Срби су били понајугроженији. У Старој Србији њих су Арнаути просто истребљивали, одузимали им имања, грабили жене. На класичном нашем Косову, у Пећи, Призрену, под Звечаном, ми смо постали мањина коју су они проређивали из дана у дан.”.
У лето 1908. године избила је младотурска револуција. ”Вођени либералним духом они (младотурци, примедба Д.М.) нису хтели, као стари режим, да ислам сматрају главном основом државне политике,” пише Владимир Ћоровић. ”Арбанаси, који су били плански повлађивани у време Абдул Хамидово, нису могли да се помире с режимом младотурака…”, пише даље Ћоровић.
Све ово потврђује и академик Димитрије Богдановић.
,,Реформе турске администрације и први покушаји европеизације царства (Танзимат, 1839) изазивају отпор Албанаца муслимана, који се, као и муслимани у Босни и Херцеговини, у име старих повластица, верско-националне дискриминације па чак и „праве вере”, окрећу против турских реформи. Хришћанска раја је отуда главни објекат и жртва албанског антиреформног, конзервативног и фанатичног покрета, који се испољио у низу локалних буна и погрома. Педесетих и шездесетих година XIX века геноцид над српским народом посведочен је великим бројем докумената, жалбама раје турској администрацији на злочине Албанаца, и извештајима европских конзула (Битољ, Скопље, Призрен, Приштина). Зулум Албанаца муслимана влада на целој територији од Санџака до Македоније и од Метохије до Јужне Мораве,” пише он.
Према истраживању из 2016. године које је спровела компанија UBO Consulting на основу уговора са KIPRED-ом (Kosovar Institute for Policy Research and Development), а које се наводи у раду који су припремили Агон Демјаха и Лулзим Пеци, свега 8% испитаника се изјаснило да су само Албанци док се 3% њих изјаснило да су само муслимани, 32% се изјаснило да су најпре муслимани а затим Албанци, док је 57% оних који се сматрају најпре Албанцима а затим муслиманима. Као што видимо, 92% испитаних косовскометохијских Албанаца се изјаснило да су муслимани при чему више од трећине њих верски идентитет претпоставља националном.
”Колико је исламски екстремизам заступљен код косовских Албанаца најбоље доказује број бораца који су са Косова и Метохије приступили Исламској држави или су извршавали терористичке нападе инспирисани идеологијом коју ова организација практикује,” пише Вукелић у претходно цитираној књизи.
У децембру 2021. године ,,Политика” је објавила разговор са проф. др Маријом Ђорић, стручњаком за безбедност и антитероризам, у коме се, између осталог, каже: ”Територија Косова и Метохије била је прва по броју људи у Европи (у односу на укупан број становника) који су отишли на ирачко и сиријско ратиште”.
Узимајући у обзир да су Албанци досељеници на Косово и Метохију и време њиховог досељавања, јасно је да на том простору не може бити било каквих средњовековних албанских културно-историјских споменика.
Осим тога, као што смо видели кроз наведене чињенице, ислам је био кључни фактор у узурпацији српске имовине, укључујући и имовину Цркве, на територији Старе Србије, и геноциду над домицилним српским становништвом. Такође, да су се противили реформама у Османском царству које би негативно утицале на њихов повлашњени положај.
Али пошто су се на крају 20. и почетком 21. века политичке околности промениле и као кључни покровитељ косовско-метохијских Албанаца, у процесу отцепљења од Републике Србије и проглашења независности, се јављају пост-хришћанске земље, међу којима су САД, Немачка, Велика Британија и Француска, Албанци се прилагођавају новим околностима и истичу своје хришћанско порекло. Када је реч о српском верском наслеђу на Косову и Метохији, инсистирање на хришћанском пореклу је у функцији његовог присвајања. Наравно, у ту сврху се у највећој мери користе псеудоисторијом као средством, јер у историјским чињеницама не могу да пронађу ослонац. Приликом досељавања су примали ислам да би неометано и некажњено узурпирали српску имовину, а сада, када је реч о узурпацији верских објеката, раде супротно – користе се хришћанством као средством.
Питање које мора да се постави, без икакве намере да омаловажимо Албанце, јесте који су најстарије православне цркве и манастири у Албанији за које поуздано можемо да кажемо да су их подигли ктитори албанске националности? Ко је најранији светитељ албанске националности?
Да поменемо то да је најпоштованији светитељ у Албанији, или макар један од најпоштованијих, Свети Јован Владимир, српски владар Дукље, мученички пострадао 22. маја 1016. године, неколико деценија пре него што се Албанци први пут поуздано помињу у писаним изворима (1078. године). Његове мошти се налазе у манастиру посвећеном њему, у близини Елбасана. Истовремено, ово је најстарији православни манастир у Албанији за који поуздано можемо да кажемо да га је подигао један Албанац.Наиме, његов ктитор је Карло Топија, што знамо захваљујући сачуваном натпису са спољне стране, а подигнут је 1381. године.
Вреди поменути и то да у Скадру и данас постоје остаци цркве Светих Сергија и Вакха, задужбине краљице Јелене (познате као Анжујска), супруге српског краља Стефана Уроша I и мајке краљева Драгутина и Милутина.
Подигнута је око 1290. Године, на месту старије светиње а у Летопису попа Дукљанина (Барски родослов или Gesta Regum Sclavorum) наводи да су ту сахрањени српски владари из династије Војислављевића – Михаило I Војислављевић и његов син Константин Бодин, као и Владимир и Градихња.
Осим тога, у Скадру се налазе и остаци цркве Светог Николе, такође задужбине краљице Јелене. Управо у овој цркви краљица Јелена се замонашила, о чему читамо у њеном житију.
Оно што је важно имати у виду јесте да је у науци широко обрађивано питање како исламизације Албанаца тако тако и процес њиховог досељавања на простор Старе Србије и насиље над домицилним српским становништвом, тако да различите псеудонаучне тврдње и теорије албанских аутора не могу ни на који начин утицати на историјске чињенице. Ипак, иако је реч о неистинама, то не умањује чињеницу да могу утицати, и да несумњиво утичу, на обликовање албанског јавног мњења. Овакве тврдње и теорије истовремено јасно говоре о научном непоштењу њихових аутора, као и политичким циљевима као мотиву. А циљеви се нису променили од почетка албанског досељавања: протерати домицилно становништво и отети му имовину.
Даље,о Грачаници Шићир Нимани, између осталог, пише: ,,Унутра, у припрати, налазе се портрети ктитора: краља Милутина и краљице Симониде, краљице Јелене Анжујске итд.”. Оставићемо по страни то што се ликови Светог Краља Милутина и краљице Симониде не налазе у припрати и подсетити на чињеницу да су Симониди Албанци ископали очи, о чему пише и Милан Ракићу истоименој песми:
”Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи”.

Када је реч о Богородици Љевишкој, скренућемо пажњу на ове Ниманијеве речи: ”…13. јула 2006. црква је стављена на УНЕСКО-ву листу светске баштине, под називом Средњовековни споменици на Косову . Цркву чува КФОР од јуна 1999. године. Међутим, црква је тешко оштећена у подметнутим пожарима током немира на Косову 2004. године”.
Одмах затим Нимани закључује: ,,Сва четири ова веома лепа и значајна храма уписана су као светска баштина на Листу светске баштине УНЕСКО-а под називом „Средњовековни споменици на Косову“, под заштитом Републике Србије. Ове четири хришћанске цркве на Косову, заједно са свим осталим споменицима који се налазе у њеним границама, припадају културном наслеђу Републике Косово и, у складу са међународним правом, биће регистроване као светска баштина у њену корист (подвлачење Д.М.)од стране УНЕСКО-а.”.
Из последњег дела текста у коме Шићир Нимани каже како поменуте ,,четири хришћанске цркве на Косову, заједно са свим осталим споменицима који се налазе у њеним границама, припадају културном наслеђу Републике Косово” и како ће ,,у складу са међународним правом” бити ,,регистроване као светска баштина у њену корист од стране УНЕСКО-а,” можемо да наслутимо на који начин ће тећи покушај отимања светиња СПЦ на Косову и Метохији. Већ смо писали о томе да ће се отимање вршити на основу одговарајућих закона, онако како је то планирано у Црној Гори и онако како се то тренутно ради у Украјини. У том процесу улазак самопроглашене Републике Косово у УНЕСКО би имао веома важну улогу.
Међутим, овај метод није ништа ново ни кад је у питању Косово и Метохија, довољно је да погледамо шта пише епископ рашко-призренски Павле, потоњи патријарх СПЦ, у својим извештајима Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве између 1957. и 1990. године.
,,Крајем прошле и почетком ове године, нашли смо се у чуду од нове врсте невоље. У једном селу код Суве Реке, имали смо потребу за поседовним листом за цркву и порту и добивши га, видесмо да уместо црква пише „џамија”. Случај грешком – помислисмо и потражисмо да се исправи. Међутим, у поседовном листу за цркву у другом месту, нађе се да место црква пише „кућа“. Потражимо поседовне листове за друге цркве и црквишта. Имали смо шта видети. Црква Св. Петра и Павла у самој Сувој Реци, седишту Скупштине Општине, уведена је као „џамија“. Стара црква у Речанима, из 1370. г. уведена је исто тако. Чак у поседовном листу манастира Св. Тројице код Мушутишта пише: ,,Добро манастира Св. Тројице: парцела 3665, бр. плаца 13/62, назив земље или потеса: Бела Рудина, двор. џамија“. Црква Св. Николе у селу Дворане и црква Св. Николе у селу Поповљане воде се у катастру као „кућа”, а црква Св. Уроша у селу Селогражде као „зграда”.
To нас побуди да потражимо извештај од пароха да виде како су уведене цркве у осталим местима на Косову и Метохији. У геодетској управи у Пећи, као џамије убележене су цркве у Витомирици, Сиги и Гораждевцу. Исто тако је уведена и наша црква у Ђаковици, Гњилану, Будриги, Пасјану, Кос. Каменици. У Геодетској управи у Ораховцу све наше цркве уведене су или као кућа или као зграда, чак и црква манастира Зочишта.
Црквишта порушених наших цркава у току II светског рата нису уопште регистрована као црквишта, него као општенародно добро. Црква у Брњачи код Ораховца порушена током II светског рата, па обновљена после рата, није уписана ни као црква, ни као зграда, никако.
О овоме сам известио Свети Архијерејски Синод и Комисију за односе са верским заједницама у Приштини рекавши: „Не треба много домишљања за закључак да ови поступци спадају у план заступника принципа етнички чистог Косова да се и званичним актима покаже да на Косову нема ни Срба, ни њихових цркава, а оно што држе то су џамије које је власт у старој Југославији одузела насилно од муслимана и дала Српској цркви. Или да су овде дизане џамије још у XIV веку, кад Турци нису ни били прешли на Балкан.” Било како било, тек добро није. Да не помињем насиља силовања и друге несреће,” пише епископ рашко-призренски Павле, потоњи патријарх СПЦ у извештају за 1986-87. годину.
Шићир Нимани нам не каже од кога је чува КФОР и то је исти проблем са којим се сусрећемо и када су у питању они који пишу о манастирским војводама. Нико од њих не каже од кога, заправо, они чувају манастире? Нимани прећуткује и ко је подметнуо поменути пожар. Од кога то прети опасност манастирима па их је неопходно чувати? Ко је подметнуо пожар у Богородици Љевишкој па јој је неопходна заштита, да се нешто слично или још горе не би догодило? И у време постојања манастирских војвода и данас, када улогу чувара и заштитника косовскометохијских светиња има КФОР, опасност је манастирима претила од Чапунијевих и Ниманијевих сународника, Албанаца.

Саборни храм Свете Тројице у Ђаковици, срушен од стране Албанаца

Нимани прећуткује још једну врло важну информацију: да су све четири светиње, што значи Пећка Патријаршија, Високи Дечани, Богородица Љевишка и Грачаница, стављени на Листу светске баштине у опасности (List of World Heritage in Danger). Од кога кога им прети опасност, већ смо рекли.
Нимало случајно, Шићир Нимани за Мартовски погром 17-18. марта 2004. године користи реч ,,немири” и не помиње уништањавање косовскометохијских светиња јер би то било у потпуној супротности са свим оним што је претходно написао у покушају да присвоји наше светиње. Јер, како објаснити то да Албанци, који су, наводно, градили цркве и манастире на простору Косова и Метохије, и којима они, наводно, припадају, истовремено те исте цркве и манастире пале и уништавају? Ако су њихови, зашто су их палили, рушили и скрнавили?
Према званичним подацима Владе Републике Србије, ,,у периоду од јуна 1999. године до мартовског насиља 2004. године, више од 220 хиљада Срба изгнано је са Косова и Метохије, а 120 наших светиња и споменика девастирано и уништено. Погром који се догодио 17. и 18. марта 2004. године однео је неколико десетина живота, рањено је више стотина особа, протерано више од четири хиљаде Срба… запаљено више од 800 њихових домова и разрушено или тешко оштећено 35 православних храмова и споменика културе.
Цркве Свете Тројице и Успења Пресвете Богородице у Ђаковици сравњене су са земљом, црква Свете Недеље у Брњачи из 14. века је запаљена, црква Светог Спаса из 14. века у Призрену је запаљена, црква Богородица Љевишка у Призрену, из 14. века, запаљена је; црква Светог Николе у Призрену, из 14. века, демолирана је и запаљена; манастир Светих Архангела код Призрена, задужбина цара Душана, опљачкан је и запаљен; црква Свете Недеље, изграђена на темељима храма из 14. века, чији је ктитор млади краљ Марко Мрњавчевић, односно Краљевић Марко, спаљена је; црква Светог Ђорђа у Призрену, подигнута између 14. и 15. века, запаљена је.
Зграда Богословије ,,Светих Кирила и Методија” у Призрену је запаљена. У Призрену су запаљене и Саборна црква Светог Ђорђа, црква Светих врача Козме и Дамјана, црква Светог Пантелејмона, зграда Епископије. Манастир Девич код Србице из 15. века, по предању задужбина деспота Ђурђа Бранковића, спаљен је у присуству војника КФОР-а; уништене су и бројне друге светиње, укључујући оне које су као споменици културе биле под заштитом државе, попут храма Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, црква Светог Николе у Приштини, црква Ваведења Пресвете Богородице у селу Белом Пољу код Пећи, итд. итд.
Да додамо на ово податак Канцеларије за Косово и Метохију да је после 1999. године за свега једну деценију ,,уништено, оштећено и оскрнављено око 150 цркава, манастира и других објеката од којих чак 61 имају статус споменика културе, а од тога 18 су од изузетног значаја за државу Србију. (…) Такође, уништено је и оштећено 5.261 надгробних споменика на 256 српских православних гробаља, док на више од 50 гробаља не постоји ниједан читав споменик, чак су из гробова ископаване и разбациване кости. Скрнављења и разарања не престају ни данас…”.
Међутим, подаци Канцеларије за Косово и Метохију о надгробним споменицима су у међувремену застарели. Истраживање проф. др Митре Рељић на терену показало је да је најприближнији број од сто хиљада порушених споменика. Она је истовремено оценила да је злочин затирања српских гробаља мотивисан, између осталог, и антирелигијским побудама.
Али, мартовски погром 2004. године, у току кога су страдале поменуте светиње, није био изолован инцидент, напротив, постоји континуитет, сада већ вековни, а не деценијски, у злочинима према црквама, манастирима, црквеној и манастирској имовини, архијерејима, јерејима, монасима и монахињама, као и поклоницима, од стране досељених и исламизованих Албанаца.
Наведимо неке примере из већ цитираних извештаја епископа рашко-призренског Павла, доцнијег патријарха СПЦ.
,,У једном селу У Митровачком Колашину, за време окупације, Шиптари су демолирали сеоску капелу, кровну конструкцију и цреп су однели. Голи зидови закисавали су годинама. У Качанику, који је потпадао под Скопску митрополију, пред рат је подигнута лепа црквица. За време рата, и све до 1955. године, сачувана је. Отада су мештани Шиптари почели да је уништавају. Поскидали су врата, прозоре, поразбијали ћерамиду (нешто књига и звоно сачувале су две Српкиње које су ту живеле). Данас је потпуно демолирана. … После моје посете Каменици и недовршеној капели у селу Коретину, преконоћ су на тој капели разбијени сви прозори. Ономлањске године, уочи суђења у Призрену једном диверзанту из Албаније, неко је потпалио капију на порти саборне цркве Призрену. … Манастири имају много муке око очувања шуме, башта и воћњака од насиља, крађе и пљачке од стране омладинаца и старијих људи, махом Шиптара, који на опомене манастирског особља насрћу да се 6ију, уз псавку и претњу да ово није српско већ албанско. Једној монахињи нанео је неки Шиптар телесну позледу кад је истеривала његове овце са манастирске ливаде. Слично се десило ђаку у Дечанима и слузи у Соколици. … Тек унеколико одраслу шуму око манастира Св. Марка немилосрдно тамане околни Шиптари. Жалили смо се, кривце тужили, али су они кажњавани символичним казнама. Није нам преостало друго но да шуму продамо и оставимо само мало око самог манастира. Сад сељаци који су купили свој део бране, а Шиптари навалили на оно што је остало око манастира. Морамо и то продати и исећи нека остане голет. … За време окупације Шиптари-балисти срушили су кров на црквици у селу Зупчу код Косовске Митровице и потпуно jy демолирали. У неколико махова сељаци су покушали да је оправе. Епархијски управни одбор интервенисао је, али све до сада дозвола за то није добијена. Више од двадесет година време руши и оно што је остало. … У последње време, окомили cy ce околни Шиптари на шуму манастира Дечана, Гориоча и Девича, пошто су већ пре уништили шуму ман. Св. Марка Само у току месеца априла текуће године Епархијском управном одбору упућена су четири дописа из Дечана о уништавању манастирске шуме. Док ове зиме власти нису дозволили да манастир у својој шуми сече дрва (наводно док се не реши спор са Шиптарима из Дечана, који у последње време тврде да је то њикова шума), дотле су они посекли 11 дебелих греда дужине 8-10 м и 123 комада тањих, само што се пронашло и избројало. Усред дана 18. маја текуће године, у 2 ч. по подне, игуман с братијом затекао је три Шиптара у шуми са већ натовареним колима греда и joш 5 посечених крај кола. Дан раније, једна група малолетних Шиптара од 14-16 година, неким оруђем су прокопала камени оградни зид око манастирске економије, дебео 60 см., и начинила отвор пречника 80 см. Да ли у циљу крађе, или у циљу узнемиравања и досађивања (у смислу савета који нам често упућују: Ако вам ce не свиђа – селите!), или и у једном и у другом, ко ће знати?
Слично је и са шумом манастира Гориоча, где усред дана долазе са 4-5 кола, секу, и возе. Жалбе Општини и милицији не помажу. … У цркви Св. Уроша код Неродимља, озиданој од камена, но не покривеној, Шиптари су отворили врата и будаком изодбијали симс од сиге свуда унаоколо. Отворили су цркву у Гоњем Неродимљу, ствари разбацали, једну икону уништили, а чесму пред црквом срушили. У манастиру Девичу су потпуно исекли око три хектара шуме, а до самог манастира долазе и секу. … Велику штету наносе деца црквама и црквеним зградама особито онде где су ове поред школа. 3бог тога се нисмо могли сагласити да се, пре неку годину, подигне школа на црквеној њиви крај средњовековне цркве у селу Речанима код Суве Реке. Општина ипак школу ту подигне, и сад плодови тог насиља стижу: Шиптарска деца калаузом цркву отворе, покупе новац (око 500 дин.) и прилоге који су ту били. … Демолирана је сасвим стара црквица у селу Винарцу код Косовске Митровице. Најпре су непознати злочинци открили кров и унутра набацали којекакве отпатке – смеће. Верни цркву очисте, поправе кров и врата још боље учврсте. Но, злочинци онда развале и однесу врата, у цркви поломе и униште све столове, чираке, кандила. Надлежни свештеник се жалио милицији, но безуспешно. Сличан је случај и са црквицом Свете Параскеве у селу Добрчану код Гњилана. Ту су непозната лица обијала неколико пута врата на црквици, улазила унутра и чинила штету. Кад су постављена гвоздена врата, злочинци су сaвили једну гвоздену шипку на прозору, извукли је из лежишта, ушли унутра, уништили три кандила, икону каменом разбили, завесе, одежде и богослужбене књиге исцепали и разбацали, зејтин просули по цркви и с њене западне стране споља. По зиду парохијског дома исписали пароле којима се врећа српска националност. … У манастиру Светог Марка код Призрена, становницм села Кабаша Албанци разорили су првог светског рата потпуно манастирске конаке, у цркви уништили иконостас и стари живопис. У обновљеном манастиру, у току Другог светског рата поново су уништили конаке до темеља, на цркви кров и све унутра. Ho на други дан Божића, кад је неколико верних, из села Корише, по обичају отишло да се горе помоле Богу и запале коју свећу, нађу врата разбијена, на три места у цркви паљена ватра на којој су бачене одежде, завесе и књиге те су изгореле, иконостас и двери нагорели, Христова икона на иконостасу, рад на дрвету из једне Сентандрејске цркве оштећена секирицом. Еванђеље секирицом просечено. … Око месеца фебруара 1973. године, обијена је црква v Штимљу, коју је пре рата, као и школу подигло Друштво Књегиње Љубице, из Београда. Црква је обијена изгледа секиром. Секиром је уништен сто са целивајућом иконом као и један део дубореза на иконостасу. Са часне трапезе све је побацано no олтару. Новца је однето око тридесет динара. Учињено дело показује да јe посреди не пљачка, него наношење штете, уништавање и скрнављење. … У манастиру Бинчу, више комшија Албанаца стално пуштају стоку на манастирско земљиште. Један од њих непрестано помера међу заузимајући манастирски део. … О сечи манстирских шума у Дечанима, Девичу, Гориочу, око манастира Светог Марка износио сам и у ранијим извештајима, Ове зиме сеча је нагло почела и у шуми манастира Свете Тројице код Призрена. Почетком Божићњег поста, неколико Албанаца из суседног села дошли су у шуму, одсекли 9 стабала. После три недеље дођу друга тројица истог села с коњима и воловима усред дана посеку 22 стабла и пођу да терају. Сестре изађу, седну на стабла и почну да бране манастирско. Један од њих војник на одсуству, гурне једну сестру и она се претури, други учини исто с другом и псујући мајку српску, тврдећи да је шума њихова, а не манастирска отерају дрва. Што је остало у шуми отерали су ноћу,” пише, између осталог епископ Павле, потоњи патријарх СПЦ у својим извештајима.
Да наведемо и неколико примера из поменутих извештаја који се не тичу објеката и имовине, уз напомену да нећемо исцрпно наводити све примере. Такође, не наводимо ни овде, као ни на другом месту у раду злочине Албанаца над српским становништвом, иако епископ Павле пише, итекако, и о томе.
,,Пре новембарских демонстрација 1968. године у Приштини и другим местима истукли су Шиптари једну монахињу у манастиру Бинчу, што је бранила манастирско имање. Овог пролећа један Шиптар тешко је изударао игуманију манастира Девича, а један циганин-муслиман секиром ранио искушеника манастира Дечана у манастирској шуми. Пролазећи кроз једно село, из шиптарског дворишта ударен је каменом у главу духовник манастира Гориоча. … У селу Мушутишту, на летњег Св. Николу прошле године, камењем су Шиптарска деца напала жене које су дошле да припале свеће на развалинама црквице. Са повредама и уз кукњаву морале су се вратити не обавивши посао. У овом селу, овако нешто није се дешавало ни за време прошлог рата, па ни у доба под Турцима. Више свештеника се жали да не могу мирно проћи кроз села од шиптарске омладине која их напада погрдним речима и камењем. … Велике тешкоће имају свештеници од муслиманске деце и младића при обиласку особито сеоских парохија, не само од увредљивих речи, него и напада камењем и др. Интервенције код органа власти остају без резултата. Остаје нам само да трпимо или да бежимо одавде. … Напади на жене и децу при одласку цркви, свештенике, скрнављење цркава од стране „неодговорних“ елемената наставља се поред свију наших жалби и интервенција. Вређање свештенства и верних од стране шиптарске предшколске и школске деце, најпогрднијим речима и псовком крста, цркве, оца и мајке дешава се свуда. Кад сам у селу Дечанима пролазио зимус за манастир, из двеју кућа деца ме поздравише: Стари попe, па опсоваше матер. А у једном месту, пролазећи поред деце која се враћаху из школе, једна девојчица ми пљуну на мантију с леђа, што нисам ни приметио сам, него свештеник који је ишао са мном. … Кад је сестра манастира Девича пошла да истера стоку из манастирске ливаде, чобани Албанци су је обасули камењем, разбили јој главу да је морала потражити лекарску помоћ. To није овде редак случај… Редовна је појава да деца и младићи добацују свештеницима непристојне изразе, чак и кад при спроводу покојника пролазе кроз град, да се бацају камењем, пљују итд. Свакодневно то доживљавам и сам. Прошлог лета ишао сам у манастир Девич. Сусрео сам двоје албанске деце која су пошла са мном. Из разговора сазнао сам да је старији завршио VII, а млађи IV разред осмолетке. Застадоше и нешто се договорише. Онда ми приђе млађи и рече: Дај ми 10 динара. Зашто? Запитах га. Ишао је уза ме и упорно тражио новац. Одбио сам. Старији му нешто рече и овај се саже, дохвати камен па ми показа. Наставих даље не давши му новац. Он се измаче па обојица почеше да се бацају камењем за мном, али ме ниједан није погодио. Недалеко беху неки младићи и ја запитах: Јесу ли ова деца из Војводића (породица манастирских војвода, примедба Д.М.). Рекоше да су из породице Ватала. Псујући ми мајку српску, тек тада престадоше да се бацају камењем.
Жалио сам се Скупштини општине Србица и Bepcкој комисији у Приштини, јер су више посетилаца манастира Девича то исто искусила, као и сестре истог манастира које веома често чобани нападају, наносе штету утерујући стоку у усеве, кидајући воће и поврће итд. Још непријатнији случај десио ми се пред Светог Саву, 25. јануара ове године. 0ко 17,30 часова пошао сам на пошту да предам једну пошиљку. На тротоару код хотела Теранде достиже ме један младић од 16-17 година, повуче ме за браду повикавши: Попе! Одгурнух га и он отрча даље, a ја продужих на пошту. Кад сам већ ушао у зграду, неко ме одостраг удари no глави снажно и ја се заведох. Окренух се и видех тог истог младића где побеже из поште. … Напади погрдним речима на свештенике и у градовима и селима редовна је појава. Али нису ретки ни напади каменицама и другим средствима. Кад је изашао да обиђе воћњак, већ одрасла албанска деца напала су камењем свештеника у селу Мушутишту, тако да и сада мора да иде чак у Крушевац на специјалистичко и рехабилитационо лечење. … Двојицу ђака богослова, на први дан Духова (25. маја 1980), у близини Богословије, напали су младићи Албанци и посекли их по рукама и леђима ножем и стаклом од намерно разбитих флаша. После само три дана, 28. маја 1980, један младић је напао протојереја о. Милутина Тимотијевића, професора исте Богословије, и он је при паду ишчашио руку и сломио надлактицу. … У манастиру Гориочу нападнута је старица монахиња од 73 године. Био је пијачни дан у Истоку. Игуман Сава је отишао нешто пре 10 часова у Исток и монахиња Ана остала је сама. Нападач је уочио кад је она била окренута од врата кухиње, журно ушао, пребацио joj стари мантил, који се ту нашао преко главе, стегао око врата и оборио на отоман и почео да јој скида одећу. Она ce отимала молећи: Побогу, синко! Moгла бих ти бити мајка и баба. Обвивши јој журно мантил још једном око главе, нападач ју је пустио и побегао. Биће да је обавштен споља од саучесника да долази један човек из суседног села Синаја, јер је тај човек видео двојицу младића како замичу у шуму код манастира. Био сам у манастиру и чуо од монахиње Ане и игумана Саве како је то било. Још до сада нападач није пронађен. … Деца из I и II разреда основне школе у селу Мушутишту код Суве Реке, напала су монахињу Херувиму, из манастира Св. Тројице, вукући је за расу да ју оборе. Једва се одбранила… На дан Beлике Госпође, око 22 часа, кад је настојатељица манастира Грачанице, монахиња Татијана, пошла у цркву, где cу биле joш две сестре, и један човек који ради у манастиру, да покупе новац из касица, па онда пођу на вечеру, по изласку из конака у порти, један милиционер ју је обухватио око руку и почео да говори непристојне речи, она се једва отргла и утрчала у цркву. Сва унезверена рекла је сестрама шта јој се догодило. Сутрадан је пријавила ствар милицији и СУП-у. Милиционер је идентификован: Албанац је, 36 година, ожењен и отац троје деце,” пише епископ Павле.
На крају ћемо још једном поновити да је ово само део примера који могу да се пронађу у његовим извештајима Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве.
Оно што је заједничко за период на који се односе извештаји епископа Павла и период када су деловале манастирске војводе, јесте да су и у једном и у другом случају жалбе властима остајале без резултата.
Заштиту коју су у време турске окупације црквама и манастирима пружале војводе, данас пружају јединице КФОР-а али нападач, отимач и рушитељ је остао исти. Истине ради, морамо рећи да КФОР чува српске светиња на сличан начин на који су то радили турски војници у време Османског царства. И у једном и у другом случају реч је о покровитељима Албанаца а самим тим и саучесницима.
Видели смо да се албански аутори које смо помињали позивају на наводно албанско порекло Вите из Котора који је као протомајстор градио Високе Дечане. Могуће је да би баш у томе могла да лежи посебна везаност Албанаца на дечански манастир.
Међутим, и у овом случају су научне чињенице неумољиве и показују да је реч о још једној у низу измишљотина.
Градитељем цркве фра Витом су се бавили у заједничком раду под насловом ,,Вита Трифунов Которанин, неимар Дечана” Ристо Ковијанић и Иво Стјепчевић, а Ковијанић и у једном самосталном раду под насловом ,,Вита Которанин, неимар Дечана”.
Основно што морамо да знамо у вези са овим питањем јесте да је фра Вита, градитељ дечанског католикона, испод представе крштења на јужном порталу уклесао натпис у коме је навео да је храм Христа Пантократора зидао осам година, краљевима Стефану Урошу Трећем (Стефану Дечанском) и његовом сину ,,светлом и превеликом” Стефану Душану, и завршио га 6843. године, што значи, у зависности о ком месецу је реч, да је у питању 1334. или 1335. година.
Важно је имати на уму да је фра Вита зидао цркву, док су други мајстори подизали остале манастирске грађевине. У питању су протомајстор Ђорђе и његова браћа Доброслав и Никола. Наравно, албански аутори ово интенционално прећуткују у својим текстовима.
У Дечанској хрисовуљи из 1330. године Стефан Дечански не помиње фра Виту али помиње Ђорђа (Георгија) и његову браћу, који су градили и украсили многе цркве ,,по српској земљи”, али они се помињу због тога што им се даје и потврђује село Манастирац.
Такође, код њих се не наводи податак да је поменути натпис фра Вите писан старосрпским језиком, ћириличним писмом.
,,Пошто је друга хрисовуља у којој се набрајају дела протомајстора Ђорђа и његове браће била издата пре августа 1331. године, до тада су очигледно, трпезарија, пирг и град около били потпуно или највећим делом саграђени,” закључују аутори монографије ,,Манастир Дечани” Милка Чанак-Медић и Бранислав Тодић.
Што се самог Вите тиче, о њему се говори једино у почетном делу натписа: ,,Фрад Вита мали брат протомајстор из Котора града краљева”.
Одакле, онда, закључак, веома раширен и одомаћен међу Албанцима, да је фра Вита њихов сународник?
Стјепчевић и Ковијанић су у ,,најстаријим сачуваним которским споменицима, писаним 1326-37, за вријеме подизања Дечана” протомајстора Виту у личности презвитера Вите Трифунова Чучола (Чучоло, Чучо), опата которске цркве Свете Марије на Гурдићу, која се у которским списима помиње као манастир монахиња фрањевачког реда.
Фра Вита се у которским списима помиње око четрдесет пута, а преко двадесет пута с презименом. Међутим, три италијанска нотара су његово презиме писала различито и недоследно па отуда остаје отворено питање како се оно изговара. Управо на томе се темеље кривотворења албанских аутора у погледу порекла протомајстора Вите.
Али оно што је важно, из ових списа знамо за чланове његове породице, који носе словенска имена. Као Витин отац помиње се 3. августа 1331. године Трифун Чучо. Сестра му се звала Јака и билаје удата за Брацена Петра Милкова. Тетка или ујна фра Вите је била Стана, удова Дружина, а умрла је децембра 1326. године. У свом тестаменту Стана помиње Виту као нећака, па због тога не знамо да ли је она његова тетка или ујна. Станина ћерка, блиска Витина рођака, звала се Брата (Братослава). Тих година помињу се још два Витина рођака, а то су Павле Чучо и Медоје Чучо. После сто година јавља се још један Чучо а у питању је Никола Радинов Чучо. Сви ови подаци, и бројни други, укључујући оне који се тичу Витиног имена и презимена, могу се пронаћи у раду Ристе Ковијанића под насловом ,,Вита Которанин, неимар Дечана”.
У которским списима, у периоду између 1326. и 1337. године, помиње се 18 которских каменара од којих су неки, по мишљењу Стјепчевића и Ковијанића, учествовали са Витом у подизању Дечана. И њихова имена су словенска, а не албанска: Браноје, Храноје, Дражоје, Белоје, Милеш, Микоје, Станоје, Петар, Драгош, Богдан итд.
До које мере је Албанцима стало да присвоје Високе Дечане показује и пример проф. др Валтера Штиље (Valter Shtylla) који измишља предање о наводном Скендербеговом дару манастиру у виду висећег свећњака, који се налазио у манастирској трпезарији. Штиља најпре износи лаж да ,,манастир Дечани чува усмену традицију” о томе ,,која се преноси кроз генерације од стране архимандрита који су водили овај историјски верски објекат”.
,,И управо то усмено предање које се преноси наводи да се у великој централној сали трпезарије налази вековна реликвија коју је наш национални херој, Ђерђ Кастриоти Скендербег, поклонио овом манастиру,” пише Валтер Штиља.
Наравно, и код њега налазимо измишљотине које смо већ помињали, како је дечански манастир ,,архитектонско остварење далматинско-арберске школе” и како је ,,Дом Вита са 18 албанских клесара саградио цркву манастира Дечани”. Иначе, код албанских аутора се често јавља ово ,,дом” испред Витиног имена, иако не постоји у натпису, па и тај тај детаљ показује спремност на измишљање.
Што се тиче измишљеног Скендербеговог дара, у питању је готички свећњак који се који ce не налази у манастиру, већ се данас чува y Музеју примењене уметности y Београду. На основу стилских карактеристика фигуре Богородице, свећњак је датован око половине XIV века, a на основу анализе материјала приписан je уметничким радионицама севернонемачких мајстора y Либеку. ,,На основу оваквог датовања претпостављено je да je свећњак доспео y манастир крајем XIV века, током последње деценије, кад je књегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком патронирала обнову великог дечанског хороса.
Овим смо одговорили на порекло свећњака, па да укратко одговоримо и на тврдњу да је Скендербег (1405–1468) албански национални херој.
Оно што је важно да имамо у виду јесте да је његово име Ђурађ Кастриот, да је по етничкој припадности, био Србин, да је његов језик био
старосрпски (стари српски језик, говорни), да је писао ћирлицом (сачуван је један његов аутограф), тачније ,,српским средњовековним канцеларијским брзописом/минускулом рашког типа, оног који је потекао из дворске канцеларије Немањића у Рашкој”,као и то да је рођен и одрастао као православац, да би на турском двору примио ислам, па се по повратку у албанску земљу вратио у православље, у коме је и остао.
Што се тиче Скендербегове српске етничке припадности, потврду за то имамо у двама историјским делима. Прво дело јесу додатне белешке једне породичне историје која се обично назива ,,Хроника породице Музаки”. Место о коме говоримо гласи: ,,Скендербег, човек јунак и по народности/националности Србин”. Друго историјско дело јесте рана историја турских султана која се обично назива ,,Од почетака турских султана”. У њему налазимо следеће: ,,Скендербег, човек велик јунак и пореклом/родом/по породичном пореклу и роду Србин”. За Скендербегову православну вероисповест имамо четири извора. Један од њих је повеља његовог оца манастиру Хиландару.
,,Отац Скендер-бегов, Иван Кастриот, приложио је Хиландару 1426. године заједно са својим синовима Станишом, Репошем, Константином и Ђурђем, доцнијим Скендер-бегом, села: Радостуше и Требиште, и у првом Богородичину цркву. Из друге једне хиландарске повеље сазнајемо да је игуман Атанасије са Хиландарским сабором уступио Ивану, за 60 фиорина, пирг Св. Ђурђа и продао четири аделфата и обавезао се да чува помен Иванов и његових синова ,,док траје Хиландара”. Аделфати су узети за Ивана и три му сина (без Станише); после њихове смрти пирг се опет враћао Хиландару. Пирг Св. Ђорђа и данас се назива ,,арбанаски пирг”. У нартексу хиландарске цркве налази се и гроб једнога од четворице Кастриотових синова, Репоша, који је по свој прилици ту и умро 25. јула 1431. године. Наши калуђери водили су рачуна о породици Кастриота и у неколико рукописа налази се помен о њима,” пише историчар Владимир Ћоровић у књизи “Света Гора и Хиландар”.
,,У Архиву манастира Хиландара међу српским документима под бројевима 82 и 105 чувају се две повеље од којих je прву, дакле ону под бр. 82, издао арбанаски великаш Иван Кастриот манастиру Хиландару, а другу, ону под бр. 105, издао je манастир Хиландар Ивану Кастриоту,” пише историчар Душан Синдик у раду под насловом ,,Две повеље у Хиландару о Ивану Кастриоту и синовима.”
Повеља Ивана Кастриота Хиландару (повеља број 82) писана је, како се каже код Синдика ”ћириличким писмом, рашким правописом, канцеларијским брзописом, црним мастилом у 25 редова урачунавши ту и потпис”.
Душан Синдик наводи и део текста повеље: ”По неизрецивом милосрђу владике мога Христа, ja, грешни и недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мога, Иван Кастриот, са мојим синовима Станишом и Репошем, Константином и Ђурђем. Потрудих се, по господину Богу моме сведржитељу и помоћу госпође Богородице Лаври хиландарској.”
Репошева гробница се налази у унутрашњој, Милутиновој припрати хиландарског католикона, уз северни зид, и заклоњена је стасидијама.
Често се износи претпоставка да је у Хиландару сахрањен и Скендербегов отац, Иван (Јован) Кастриот. Тако нпр. др Владета Јанковић у књизи ”Увођење у Хиландар” пише следеће: ”За гробницу у западном зиду унутрашње припрате није тачно утврђено чије остатке чува, а помишља се да би то могао бити Скендербегов и Репошев отац Иван Кастриот…”
О овоме Душан Синдик у претходно наведеном раду пише овако: ”Претпоставка да je као монах у Хиландару умро и сам Иван Кастриот заснива се на подацима једног записа у којем се каже да je умро Кастриот… Иоаким монах. По сличности имена Иоаким и Иван, затим по датуму у томе запису 2. мај, и по једном другом запису у којем je под 2. мајем забележена смрт Ивана Кастриота, може се са доста сигурности подржати наведена претпоставка.”
Додајмо још и то да се Скендербегова мајка звала Воисава (без ,,л”).

Аутор: Димитрије Марковић

	Промоција књиге… on Прст Светог Саве у Бугарској
	Промоција књиге… on Прст Светог Саве у Бугарској
	Грешни Милоје и Јова… on Псеудоисторичар Јован И. Дерет…
	Грешни Милоје и Јова… on Институт за политичке студије:…
	Грешни Милоје и Јова… on Милош С. Милојевић, историчар…

ТЕОДУЛИЈА

За државу са Божијим благословом

Историографска козметика и улепшане војводе