О доказима псеудоисторичара

Псеудоисторичари Игор Милосављевић и Александар Шаргић. Шаргић је члан Главног одбора ЛДП-а, странке Чедомира Јовановића

Пише Димитрије Марковић

Литература завереника је препуна случајева у којима су очигледно фиктивни производи, попут филмова и романа, истицани као тачни, чињенични прикази стварности,” пише проф. др Мајкл Баркн (Michael Barkun), са Универзитета у Сиракузи, стручњак за конспиролошке теорије, у књизи ”Култура завере”.(1)
У посебном тексту смо показали да идејни систем ”Срби, народ најстарији”, на основу тврдњи о ”забрањеној” и ”фалсификованој” историји, осим у псеудонауку, спада и у поље конспиролошких теорија (теорија завере).
Овде ћемо навести неке конкретне примере позивања псеудоисторичара на анегдоте, песме, романе, филмове итд. као валидне изворе, у сврху доказивања својих тврдњи и теорија.
Карактер доказа које користе турбо-фолк историчари показује до које мере недостаје, или је чак потпуно искључено, критичко размишљање код њихових следбеника, јер само недостатком или потпуним одсуством критичког размишљања можемо да објаснимо чињеницу да неко и поред апсурдности и бесмислености оваквих ”доказа” прихвата као валидне теорије које они износе. Притом морамо имати у виду да овакви ”докази” често немају сврху само да поткрепе њихове теорије њего служе и као извор на коме те теорије настају.
Ипак ово и не треба да чуди јер, као што смо већ рекли на другом месту, прихватање конспиролошких теорија као валидних објашњења није питање научних чињенца него вере. Следбеници теорје завере о ”забрањеној српској историји” просто ВЕРУЈУ у оно што им њихови идоли говоре, колико год научне чињенице говориле нешто друго.
Наведимо сада неке од примера.

Јован И. Деретић и Драгољуб П. Антић у књизи ”Историја Срба и Руса-пранарода Европе” (књига 2) чак 74 пута користе википедију и викимедију као пуновредан извор информација.


Олга Луковић Пјановић у својој књизи “Срби – народ најстарији” наводи више анегдоталних доказа.
Тако нпр. као доказ у прилог тврдњи да су Срби староседеоци на Балкану наводи разговор са својом мајком, која јој пружа подршку у њеном раду усменим предањем о хајкама на лавове које се у њиховој породици или селу, очигледно, преноси са колена на колено дуже од две хиљаде година. Ево како тече тај разговор:
”То што ти радиш, то не може да не буде истина! Сећам се, наиме, како су ми моји стари на селу причали, како су наши давни стари приређивали хајке, да истребе лавове, који су харали стоку по торовима”.
Да се не вараш, мајко? Узвратила сам. Лавове, или вукове?
”Не, дете! Не вукове! Знам ја шта је курјак, већ лавове!”
Али, мама, последњи лавови на нашем Балканском Полуострву су виђени у доба Александра Великог, а то значи у IV. веку пре Христа, а како историја каже ми Срби смо дошли овде тек у VII. веку после Христа.
Моја мајка је на то узвратила:
”Причали су моји стари да је то било пре него што је Исус Христос дошао на свет.’
‘ (2)
Сличан доказ наводи и у вези са присуством и владавином Срба на просторима које обухвата данашња Француска:
”У самом почетку по мом доласку у Француску, сместила сам се код једне љубазне француске породице. Једног дана домаћица, Францускиња, рођена у Алзасу, поставила ми је питање: “Мени су моји родитељи, а и њихови родитељи причали, да сте ви Срби владали некада у Алзасу, а ви ми о томе никада ништа не кажете… ” Узвратила сам збуњено и још више уз изненађење: “Ја о томе ништа не знам… “. “Чудновато! Међутим, то мора бити тачно, јер се у дому мојих родитеља никада нису причале неистине!… ” (3)
Ни доказ о старости српског језика није ништа другачији:

“У жељи да подвучем старост језика којим говори Српски Народ, више пута ми се догодило да употребом израз… санскритски. На то би се Чика Спира нагло дигао са седишта, љуљајући се на старачким ногама, али висок и прав као бор у гори, па би узвикнуо – снажним и громким гласом: ‘Молим Вас, не говорите: санскритски, већ реците: стари српски!’ Требало ми је много времена да то научим, па сам се толико пута питала: ‘Одакле њему тако сигурно знање?! Је ли то можда било Откровење, којим га је подарила његова дубока старост и које је и мени помогло -да лакше ходим према циљу?!'” (4)
Доказ о пореклу имена ”Срби” Олга налази у роману Вука Драшковића ”Нож”, а прича о томе почиње ”у оном времену, кад су се сва словенска племена звала општим именом СРБИ, односно СОРАБИ, што значи – СОБРАЋА и СОЉУДИ.”
Даље читамо:

”То се име славило и владало великим земљама много прије него што су на овом свијету постала имена: Француз, Енглез, Холандез. Тада кад су дошли у додир са Германима почела су се та племена називати Словенима, јер су могли међу собом словити, говорити, док су оне друге, с којима се нису могли разумјети, називали Нијемцима јер су за њих, заиста, били нијеми и мутави… Па и само њихово име Германи права је српска ријеч, јер означава оне људе, који немају куће, него живе под грмом. Германи и грмаљи то је једна иста ријеч…” (5)
Док год се овакво објашњење налази у роману као плод пишчеве маште све је у реду, проблем настаје онда када се плод маште представља научни доказ.
Код Олге Луковић-Пјановић можемо наћи још доста сличних доказа па их нећемо све наводити. Издвојићемо за крај још само један један, који у шали, и симболично, можемо да назовемо крунским.
Наиме, она наводи речи које се приписују руској царици Катарини Великој о томе да је словенски био првобитни језик људског рода и да су Словени дали имена највећем броју река, планина, равница и области Француске, Шпаније, Шкотске и других крајева. Ове тврдње Олга закључује речима: ”Мудри народ је одавно рекао: ”Царска се не пориче” ”. (6)
Анегдотом се потврђује и теорија о владавини Срба над Египтом о чему пише особа под псеудонимом Весна Радојловић: ”Моја покојна бака родом из Драгачева, често је помињала Мисир, што је древно име за Египат….Кад год бих отишла негде, па ме није било дуго да се вратим, бака ме је дочекивала са речима: ,,Где си била до сад, ко да си била чак у Мисиру?” Ја сам тад била дете, и још нисам знала где је тај Мисир… Мислим да су наши преци дуго чували сећање на њихов давни живот у Египту, под вођством ,,Краљева Пастира” или како их је запад назвао измишљеним именом ,,Хиксоси”…’‘ (7)
Аналогно томе могли бисмо да тврдимо да су докази нашег боравка у Египту и мисирача, коју још зову и бундева или тиква, као и мисирка (морска кокошка, бисерка) и да поврх свега додамо да су њихови латински називи Cucurbita pepo и Numida meleagris покушаји Ватикана и Бечко-берлинске школе да то прикрију. Шта бисмо све могли да устврдимо позивајући се на стварне или измишљене разговоре са родитељима, браћом и сестрама, родбином, пријатељима, суседима и уопште људима са којима се сусрећемо, и како би изгледала историја писана на основу таквих ”доказа”, није тешко претпоставити.
Анђелија Станчић Спајићева, за разлику од Олге Луковић Пјановић, није морала да путује чак до Француске да би у свакодневнм разговорима са људима дошла до невероватних открића и гранитно чврстих доказа о старости Срба и српског језика.
”Пре више година, одмах по рату једној госпођи Мађарици, жени умрлог професора и сестри професора са Ријеке, тумачила сам нешто из српског језика и том приликом споменух, како је наш језик стари, зато има такве облике. Она ми на то рече, што је свакојако чула од мужа: „Да, ваш је језик врло стари, у њему се налазе корени свих језика,” ” пише Анђелија Станчић Спајићева. (8)
Горан Шарић анегдотом доказује аутохтоност Словена на Балканском полуострву. На трибини под називом ”Срби у тајним архивама Ватикана” он износи следећу причу: ”Кад је Атила по харао Истру? Како се истриани сећају Атиле 200 година пре доласка Словена? Пре неки дан сам држао предавање у Загребу и причао о Атили и приђе ми једна старија жена и каже, моја бака ми је причала да Атила није спалио наше село јер га није видео, прошао је поред њега, оно је између два брда, па га није видео.” (9)
Пошто се у вези са овом темом Шарић позвао и на Тибора Живковића, на кога се иначе често позива, послужићемо се управо Живковићевим текстом да бисмо видели колико има истине у овој анегдоти и да ли је било Словена на том простору за време Атиле. Притом је сасвим довољно да знамо да је Атила владао Хунима у периоду од 434. до 453. године, прецизнији датуми везани за његове нападе и освајања на Балканском полуострву нам нису потребни.
Бавећи се временом доласка Словена на Балкан Тибор Живковић, између осталог, пише: ”Време досељавања Словена у северни и средишњи део Балканског полуострва, може се са великом извесношћу поставити у одређене временске оквире. У науци су о овом питању постављена два основна мишљења. Према једном, Словени су већ од осамдесетих година VI века присутни на ширем подручју Балкана, укључујући и Хеладу. Према другом, Словени су на Полуострво почели да продиру у првим годинама Ираклијеве владавине.” (10)
Када је реч о крајевима о којима говори Шарић, Живковић пише следеће:

”’Изгледада су веома поуздани показатељи о трајању византијске власти на простору средишњег Балкана, писма папе Григорија Великог епископима Салоне, Задра и Јустинијане Приме. Тако, на основу садржаја писма епископима Илирика, из 590. године, дознаје се да су поједини епископи били присиљени да напусте своје градове и да се од оних који су остали у својим седиштима тражи да пруже помоћ прогнанима. Повеже ли се ово писмо са словенским упадима од 584. до 588. године… јасно је да су Словени тада опустошили градове на ширем подручју префектуре Илирик.” (11)

Даље каже: ”Већ у децембру 598. године Григорије поново пише Сабинијану, епископу Задра, али ни у том писму не постоји ни најмањи траг о боравку варвара на простору северозападне Далмације.” (12) Живковић наводи и друга писма и на крају закључује: ”Из свих ових писама следи да се варвари још увек нису насељавали на земљишту које је било под поменутим епископијама” (13)
Говорећи о досељавању Срба и Хрвата Живковић каже: ”У суштини, савремена историографија прихвата да се сеоба Срба и Хрвата одиграла у време цара Ираклија, уз незнатна неслагања око тачније године или деценије.” (14) И закључује: ”Порфирогенитово излагање о сеоби Срба и Хрвата, посматрано у односу на војни положај и могућности Царства током Ираклијеве владавине, показује да је ова сеоба могла да се одигра само и искључиво између 628. и 634. године.” (15)
У вези с анегдотом о Хунима Шарић инсистира на важности предања и тврди да предање не може да се кривотвори:

Рецимо да сад… пукне овај звучник и падне. Ви сте сви то запамтили, то се не може кривотворити. Ви то преносите од уста до уста, од уха до уха.”
У једној емисији код новинара Ратка Дмитровића, једног од промотера турбо-фолк историје, Шарић тврди да је свети апостол Павле на путу за Рим доживео бродолом и избавио се на Мљету позивајући се, између осталог, на предање о пећини апостола Павла на овом острву и то користи као доказ против теорије о досељавању Словена на Балканско полуострво. ”Они га памте (апостола Павла, примедба Д.М.), да су дошли у 7. веку не би га запамтили,” каже он помињући предање о пећини на Мљету.
Прво, на Мљету не постоји пећина апостола Павла, иако постоји предање о његовом боравку на овом острву. Павлова пећина постоји недалеко од Требиња и предање да је у њој боравио свети апостол Павле, а на Мљету се налази Одисејева пећина. По предању, у тој пећини је Калипса седам година држала затвореног Одисеја а Мљет је њено острво Огигија. Коначно, свети апостол Павле се није избавио на Мљету него на Малти, како стоји у Светом писму (Дап. 28,1), одакле је отпловио после три месеца. Подсетимо се и тога да су у доба кнеза Часлава, средином 10. века, не само Мљет, него и Корчула, Хвар и Брач били под влашћу Неретљана, па се поставља питање како се код житеља ових острва изгубила свест (предање) о евентуалном српском пореклу или њиховом досељењу на ова острва након Срба?
С обзиром на то да се Шарић често позива на предања и инсистира на њиховој важности и поузданости показаћемо на следећим примерима колико је у праву и колико су предања поуздана.
Бројним остацима старих грађевина широм српског етничког простора народ је дао назив ”Јеринин град” или ”Град проклете Јерине” јер их је, по предању, изградила деспотица Јерина Бранковић. Везивање ових грађевина уз име деспотице Јерине долази одатле што је у периоду владавине њеног супруга, деспота Ђурђа Бранковића, подигнуто Смедерево (зидано од 1427. до 1430. године). Радовима је руководио брат деспотице Јерине, доведени су и грчки мајстори, а по предању народу је тада задат тежак кулук и намет што је опевано и у народној песми ”Старина Новак и кнез Богосав”. Тако се нпр. тврђава Бован, која се налази североисточно од Алексинца, назива ”Јеринин град” иако га кнегиња Милица помиње у једној повељи 1395. године. (16) Другим речима, изграђен је доста раније. Јерининим градом се назива и Маглич у клисури Ибра, уз Ресаву и Смедерево и један од најочуванијих средњевековних градова. Предање га везује за деспотицу Јерину иако о информације о њему налазимо у житију архиепископа Данила II (Светог Данила Пећког) које је убрзо након његове смрти написао његов ученик, по усвојеном мишљењу у науци, између 1337. и 1340. године, што значи да је и овај град подигнут доста раније. Притом се уз њено име, осим објеката који нису изграђени у време владавине деспота Ђурђа, везују и они објекти који се не налазе на територији која је била под његовом влашћу. (17) Како то да су у народном предању искривљени и догађају који су временски неупоредиво ближе од Атиле Хунског?
Реља (Хреља) Охмућевић је био био пореклом из српске властеоске породице из Херцеговине. (18) Први писани подаци о њему потичу тек из времена када је постао познати војсковођа за време Стефана Дечанског а по византијском цару Јовану VI Кантакузину био је ”код властеле у Срба први међу свима по храбрости и војничком искуству”. Владао је пространим областима на границама српске државе према Византији и Бугарској. Ктитор је манастира Светог Јована Рилског који се налази на територији данашње Бугарске, у коме се и упокојио као монах Харитон 1342. или 1343. године. Упркос историјским чињеницама предање каже да је погинуо заједно са Угљешом и Вукашином у бици на Марици док га поезија и проза га везују за територије на којима није живео и владао . Тако се везује за Нови Пазар (Реља од Пазара у песми ”Смрт Реље од Пазара”), Будим (Реља Будимлија у песми ”Смрт Реље од Будима” ) и Босну (Реља Бошњанин у ”Пјесни цара Сулеимана”) а у ”Женидби Ђурђа Смедеревца” је наизменично Реља од Пазара и Реља Бошњанин. Славомир Настасијевић га у роману “Легенде о Милошу Обилићу“ као Рељу Крилатог смешта у Косовску битку 1389.године.
На овим примерима смо показали колико је предање непоуздано, али ово, заправо, није ништа непознато у свету науке. Напротив, човеково памћење (меморија) је предмет бројних истраживања.
Тако је, на пример, у психологији познато постојање лажних сећања, менталних искустава која су погрешно схваћена као верни прикази прошлих догађаја. (19)
Једно од истраживања које је за предмет имало лажна сећања спровели су Стефанија Девито (Stefania de Vitо), Роберто Кубели (Roberto Cubelli) и Серђо Деласала (Sergio Della Sala са Универизитета Единбург (University of Edinburgh) у Великој Британији. У својој студији они су испитивали меморију у вези са терористичким нападом на железничкој станици у Болоњи који се догодио 2. августа 1980. године. Приликом екплозије велики сат на спољном зиду главне зграде је разбијен али је убрзо након тога поправљен и наставио је да ради наредних 16 година. Када се сат покварио 1996. године одлучено је да се казаљке трајно подесе на 10.25 сати како би подсећале на терористички напад и време експлозије. Од 173 учесника који су знали да је сат сада заустављен, 160 њих (92%) је изјавило да је сат увек био покварен а 127 особа (79%) даље је тврдило да су видели да је увек био подешен на 10.25 сати , укључујући и 21-ог радника железнице. Већина испитаника није знала да је сат радио више од 16 година и изјавили су да је одувек био покварен. У подгрупи од 56 грађана који сваке године учествују на званичној комеморацији поводом терористичког напада само њих 6 (11%) се исправно сећало да је сат радио у прошлости. ”Ови подаци указују на то да се индивидуална дисторзија меморије коју дели велика група људи развија у колективно лажно сећање,” закључују аутори. (20)
Осим тога, у науци је познат и ефекат погрешних информација (дезинформација).
”Истраживање ефекта погрешних информација има дугу и богату историју у литератури о људском памћењу, почевши од пионирског рада Лофтусове (1975; Loftus & Palmer, 1974). У типичној студији ефекта погрешних информација , учесници су сведоци догађаја, обично визуелно путем слика које теку (Лофтус и Палмер, 1974) или видео записа (Chan, Thomas, & Bulevich, 2009). У неком тренутку након што су били сведоци догађаја, али пре тестирања њихове меморије, учесницима се објављују погрешне информације о догађају чији су били сведоци, путем приче (Chan et al., 2009; Zaragoza, Payment, Ackil, Drivdahl, & Beck, 2001) или заводећих питања (Zaragoza & Lane, 1994). Коначно, након давања погрешних информација, меморија учесника се тестира, а резултати обично показују да је на меморију о догађајима којима су били сведоци негативно утицала погрешна информација, тако да верују да су погрешне информације заиста видели током смењивања слика или видео записа који су видели.” (21)
Пример који ово на најочигледнији начин потврђује јесте тврдња да су након Косовског боја 15. (28.) јуна 1389. године звонила звона Богородичине цркве у Паризу (Notre-Dame de Paris) током благодарења које је приредио француски краљ Шарл VI (Charles VI) славећи српску победу, иако су се звона заправо огласила после битке на Ровинама 1395. године. (22)
Осим што је реч о анегдоталним доказима веома је могуће да су и саме анегдоте које турбо-фолк историчари наводе измишљене.
Тако и Драган Јовановић производи доказ за свој роман ”Житије Савино од Богумила Монаха” у виду његове лажне историје како би читаоце довео у заблуду да је реч о спису из XII или XIII века:
”Поред неколико одавно познатих житија Св. Саве Немањића, мањих и већих, у прошлој деценији је публиковано сасвим непознато и дуго скривано »Житије Савино од Богумила Монаха«, апокрифно-богумислки спис настајао крајем XII и почетком XIII века а можда и нешто касније, његов препис. Српски превод са старословенског случајно је 1986. пронашао познати новинар НИН-а Драган Јовановић, приредио га за штампу и објавио у Београду 1995. године.
Приређивач је у своме предговору, укратко, саопштио врло занимљиву причу о судбини и оригинала и превода, у чију се веродостојност, не би могло посумњати. Приређивач »Житија«, господин Драган Јовановић је случајно имао прилику да на кратко види оригинал »Житија Савиног« од Богумила Монаха у Паризу 1986. године као и што је нешто касније случајно открио српски превод тога списа, који је урадио његов, тада већ покојни, деда Војислав П. Петровић, архијерејски намесник белопаланачки. Јовановић је средњовековни рукопис видео у стану руског емигранта Лава Ремизова, професора на Колеж д Франс. Убрзо иза тога, на Ускрс (1986) тај Ремизов је убијен у Јерусалиму, ножем, у по бела дана, испред Цркве Исусовог гроба. Из руку му је тада отета торба у којој је било »Житије Савино«, које је био понео на експертизу код чувеног стручњака за старе списе др Адама Сингера.
Није прошло дуго, у јулу исте године неколико листова је готово истовремено објавило да се продаје »Житије Савино« од Богумила Монаха. А на продају га је нудио управо тај др Адам Сингер. ” (23)
Уз текст, како би све деловало уверљивије, Јовановић даје и фотографију, тачније фотомонтажу која није чак ни посебно вешто урађена, наводних огласа о продаји у поменутим листовима.
Да је Драган Јовановић успео у својој намери да изазове заблуду код читалаца да је ”Житије Савино од Богумила Монаха” средњевековни спис а не његов роман, потврђује и текст на порталу црногорске НВО ”Отворени културни форум” аутора Драгана Б. Перовића, под насловом ”Мироточивост, по Богумилу монаху” (24) .
Као кључни и неоспорни доказ о српском пореклу Александра Македонског турбо-фолк историчари наводе еп Ивана Гундулића ”Осман” у коме се Александар Велики слави као ”Лесандро Србљанин”. (25)

Ако бисмо прихватили овакав начин доказивања као валидан могли бисмо уз помоћ књижевности (поезија, проза, драма), ван сваке сумње, да докажемо све што пожелимо.

На пример, на основу приповетке Радоја Домановића ”Краљевић Марко по други пут међу Србима” могли бисмо да развијемо теорију о томе да Марко Мрњавчевић није живео само у 14. веку него и на прелазу 19. и 20. века.
”А кад стаде Марко преметати,
ал’ у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.”

Шта би, рецимо, билолози и стручњаци из области хумане анатомије могли да закључе из наведених стихова песме ”Марко Краљевић и Муса Кесаџија”?
Могућности за најразличитије закључке који могу да се изведу из оих стихова су ограничене само маштом.
Замислите шта би неко са Факултета спорта и физичког васпитања, одбацивши научну методологију, могао да закључи из ових стихова песме ”Орање Марка Краљевића”:
”диже Марко рало и волове…”?
Илија Огорелица као доказ да је Троја српски град наводи бајку ”У цара Тројана козје уши” али и коло ”тројанац”. (26)
Тодор Пештерски наводи изреку ”Говори српски, да те цео свет разуме”, као доказ да су некада сви говорили српским језиком. Као доказ да је српски календар најстарији на свету наводи анегдоту са српским туристима који су путовали у Турску. Они су му причали да тамо на неким тврђавама ”пишу те наше године”. А потврду да је то наш календар су добили од турског туристичког водича. (27)
Говорећи о бици на Косовом пољу 1389. године Горан Шарић коментарише филм ”Бој на Косову” као пуновредан извор и каже: ”и у оном филму се види као Вуковић је издао, мислим да то није било тако мислим да су остали до краја.” (28)
Међутим, турбо-фолк историчари се користе оваквим ”доказима” и када су у питању подаци из блиске прошлости које је лако проверити. Тако се, не пример, Драган Јовановић поткрепљујући своју тврдњу да је хидроцентрала у Мокром код Беле Паланке старија од оне у Ужицу позива на ”Квискотеку” Хрватске радио-телевизије, веома популарну и гледану ТВ емисију у бившој СФРЈ, коју је водио Оливер Млакар. (29)
Један од пратилаца турбо-фолк историчара се позива на мапу из видео-игре шведске фирме ”Paradox Development Studio” на којој је Албанија у неодређеном периоду пре нове ере приказана на обали Каспијског језера, тако да једним делом захвата територију данашњег Азербејџана, користећи је као доказ о досељавању Албанаца на Балканско полуострво. Притом се критички обраћа ”господи” из Српске академије наука и уметности коју назива ”удружењем доконих фосила и срБских издајица”, позивајући их имплицитно да се користе оваквим ”доказима” како би избегли да пишу ”небулозе и глупости у званичним књигама за историју”.
Један од најчешће навођених ”доказа” о старости српског народа на који се позивају турбо-фолк историчари (почев од Јована Деретића (30) и Горана Шарића (31) до осталих, је изјава председника Владе Израела Бенјамина Нетанјахуа да ”пријатељство јеврејског и српског народа сеже хиљадама година уназад, још из доба Римске републике.” (32) Нетанјаху је ову реченицу изрекао приликом сусрета са председником Владе Републике Србије 2014. године у Израелу и изазвао бурну реакцију српских лажиисторичара.

Уколико ову његову изјаву потражите на интернету добићете велики број резултата са насловима текстова и видеозаписа попут ових: ”Шок изјава Нетањахуа о којој нико у Европи не сме ни да писне: Јеврејски и српски народ су стари хиљадама година…”, ”Деретић: Нетанијаху нас учи истини, Срби и Јевреји су пријатељи од пре Христа”, ”Срби и Јевреји су народи најстарији”, ”Нетањаху открио скривену историју Срба” итд. Александар Шаргић је, подтакнут овом изјавом, снимио две емисије (”Нетанјаху открио скривену историју Срба” и ”Срби су староседеоци Балкана – Нетанјаху и Ривлин”) у укупном трајању од преко сат и по, али су се њоме бавили и други турбо-фолк историчари у емисијама на YouTube-у. (33)
Опис емисије ”Нетанјаху открио скривену историју Срба” Александра Шаргића, који има сврху не само да пружи кратку информацију о садржају емисије него и да привуче гледаоце, подсећа на интригантни опис романа Драгана Јовановића о коме смо претходно говорили: ”Из веома старих записа Плинија, Тацита, Птоломеја, Страбона, ми знамо да се српско име протеже од Балкана до Кавказа. Ипак, изјава премијера Израела натерала нас је да тражимо дубље од самих назива градова и понеког помена српског племена. И управо та путања повешће нас на невероватно путовање из српског Подунавља, преко Крита и Мале Азије, а након излета у Италију, пут ће нас водити до Кавказа који је само пролазна станица до Крима и Украјине.” (34)
Колико су ”докази” попут ове изјаве Бенјамина Нетанјахуа поуздани показаћемо на неколико примера.
У фебруару 2018. године, приликом представљања мозаика за храм Светог Саве у Београду, председник Републике Српске Милорад Додик је изјавио да се овај Храм гради на месту где је погубљен Свети Сава. (35) Општепознато је да је Свети Сава предао своју душу у руке Господа 14./27. јануара 1236. године у Трнову, у Бугарској а да се Храм подиже на месту за које се веровало да су на њему 1594. године спаљене његове мошти.

Шта бисмо све, следећи метод турбо-фолк историчара, могли да закључимо на основу ове изјаве Милорада Додика само је питање богатства маште и постављених циљева.
Наведимо још један пример.
Драган Марковић Палма, бивши председник Скупштине града Јагодине и бивши градоначелник овог града, на питање новинарке у вези са музиком коју слуша, након одговора да слуша Цецу (Светлану Ражнатовић), додаје: ”Ја само да вам кажем, мени није свирао и певао… једино Бетовен и Шопен, јер сам био мали. А не постоји естрадни уметник, народни или забавни, који ми није певао…”. ”Како мислите били сте мали?”, пита новинарка несигурна да ли је добро разумела. ”Био сам мали, можда да сам био ових година би их довео на ноге да ми певају’‘, одговара јој Драган Марковић Палма. ‘‘Ја мислим да сте ви направили лапсус, ви нисте били мали кад је Бетовен био жив.”, наставља новинарка са питањима верујући да је реч о грешци. ‘‘Јесам. Па колико је Бетовен имао година? Колико је имао?”, закључује разговор на ову тему Драган Марковић Палма.
Шта бисмо из овога могли да закључимо следећи метод турбо-фолк историчара?
Прво, да су Бетовен и Шопен живели негде у Србији а можда чак и у самој Јагодини. Из чињенице да су живели на територији Србије могли би смо да изведемо закључак да су Бетовен и Шопен били Срби а не пољско-француског порекла (Шопен) или германског (Бетовен). Осим тога, могли би смо да закључимо да ни имена под којима их знамо вероватно нису њихова права имена а до правих имена ћемо доћи тако што ћемо имена под којим их знамо просто посрбити. Тако се Лудвиг ван Бетовен у стварности могао звати нпр. Лука Батаковић а Фредерик Шопен нпр. Предраг Шопић. Такође, да нису живели у оном периоду који се наводи (1787 – 1794 за Бетовена и 1810 – 1849 за Шопена) и сасвим сигурно не у различитим вековима. Како је Драган Марковић Палма рођен 1960. године то значи да су могли живети у првој половини и почетком друге половине двадесетог века, јер је он у то време био дете. Такође, из Марковићевих речи можемо да закључимо да су били не само композитори него и певачи, по свему судећи народне музике јер ту врсту музике Палма слуша. Наравно, поставља се питање како то да нам нису остале њихове плоче, касете и други докази осим композиција? Одговор је исти као и у случају осталих тврдњи и теорија турбо-фолк историчара: како је реч о народној (изворној, традиционалној) музици све доказе су уништили Беч, Берлин и Ватикан или су фалсификовани, а анексом Кумановског споразума из 1999. године забрањено нам је да у школама учимо о томе. У свему овоме странци су, наравно, имали помоћ бечко-берлинске школе и Филозофског факултета из Београда.
Овај пример је био погодан да сликовито покажемо на који начин турбо-фолк историчари граде своје теорије иако се конструкције које смо изнели сасвим сигурно не могу по маштовитости мерити са закључцима и тврдњама које би изнели аутохтонисти.
Уз помоћ изјаве Драгана Марковића Палме да је у Дубајиу (југозападна Азија) видео највећу зграду у Европи могли бисмо да доведемо у питање и границе европског и азијског континента. (37)
Нема сумње да би смо како у домаћем тако и у страном политичком животу могли да нађемо велики број сличних примера који би могли да се искористе на начин на који то раде турбо-фолк историчари Ако бисмо као доказе прихватили и изјаве других јавних личности а не само државних званичника и политичара, укључујући и информације које се појављују у јавним гласилима, вероватно не постоји ствар коју не бисмо могли да докажемо, све би било само питање маште.
Турбо-фолк историчари неретко користе и мапама, како оним које су сами произвели попут ”карте Србије пре Лужичког боја” коју смо већ поменули, тако и онима које, попут осталих доказа, избирају у складу са својим циљевима без обзира на њихову тачност и поузданост и на то да ли су важеће. Показаћемо на неколико примера како и у овом случају ненаучан приступ може да одигра важну улогу.
Кренимо најпре од примера који су упоредиви са овима које смо претходно навели.
У јануару 2012. године телевизија Fox News је приказала мапу на којој је бившу Југославију приказала као целовиту државу с тим што јој је додељен назив ”Бугарска” док је територија Мађарске означена као ”Србија”. (38)
Слично томе, у јулу 2014. године телевизија CNN је приказала мапу на којој је град Славјанск (Славянск) приказан на полуострву Крим, неколико стотина километара даље у односу на свој стварни географски положај. (39)
Онима који размишљају критички јасно је о чему је овде реч, међутим, псеудоисторичари би, уколико би то било у складу са њиховим циљевима, ове мапе без икакве сумње представили као ”открића” и ”доказе”. Од бројних примера изабрали смо само два, и то оне који имају везе са нама и нашом историјом.
Ништа није другачије ни када су у питању старије мапе. Тако, на пример, на карти Африке Џона Керија (John Cary) из 1805. године можемо да видимо непостојеће Планине Конг (Mountains of Kong). На картама из 17. и 18. века, међу којима је и карта Јоханеса ван Кулеа (Johannes van Keulen), југоисточно од Мадагаскара може да се види непостојеће острво Juan de Lisboa. На мапи Матеа Прунеса (Mateo Prunes) из 1553. године, можемо у северном Атлантику видети непостојеће острво Mayda итд. Бројни слични примери могу се наћи у књизи ”The Phantom Atlas: The Greatest Myths, Lies and Blunders on Maps” Едварда Брука Хичинга (Edward Brooke-Hitching) члана британског Краљевског географског друштва (Royal Geographical Society).

Милош Милојевић као доказ о животу Срба у Индији и одласку из Индије наводи песму ”Свеци благо деле” у којој се између осталог каже:
‘У Инђији тешко безакоње:
Не поштује млађи старијега,
Не слушају ђеца родитеља;
Родитељи пород погазили,
Црн им био образ на дивану
Пред самијем Богом истинијем!
Кум свог кума на судове ћера,
И доведе лажљиве свједоке
И без вјере и без чисте душе,
И оглоби кума вјенчанога,
Вјенчанога или крштенога;
А брат брата на мејдан зазива;
Ђевер снаси о срамоти ради,
А брат сестру сестром не дозива.”

И још:
”Затворише седмера небеса,
Ударише печат на облаке,
Те не паде дажда из облака,
Плаха дажда, нити роса тиха,
Нит’ обасја сјајна мјесечина:
И не роди вино ни шеница,
Ни за цркву часна летурђија.
Пуно време за три годинице:
Црна земља испуца од суше,
У њу живи пропадоше људи;
А Бог пусти тешку болезању,
Болезању страшну срдобољу,
Те помори и старо и младо,
И растави и мило и драго.”

Милојевић песму коментарише овако: ”Ево какво је било зло настало у проклетој земљи Инђији докле још ту борављаху Срби. Пa да је остало по овоме, можда се неби из ње изчистили и разселили Срби, ама дође још горе и црње, па мораше.” И наставља:
”Ова је песма тако јасна,тако тачна, тако дивна и чудна, боља и јаснија, истинитија и вернија од свију досадањих наших и туђих паметарница и паметариста. Из ње изводимо ово: да прва година неcpeћe србске у Инђији означава: прве нападаје црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије. Друга год. означава: нападаје тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза, који су у свему и свачему сродни са старим Египћанима, црним африканским племеном. А трећи и последњи: најцрњији насртај мисирских царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена, а за овим насртаји народа семитечских и парско-немачких, или персиско-турских племена као и осталих азијских и острвских народа.”
Значи ли ово да би закључке требало да изводимо из слогана ”Србија до Токија”? Или ”Србија од Токија до Милвокија”?
Ако је одговор на ово питање позитиван, шта у том случају да радимо са песмом ”Усташка се војска диже” или ”Бојна Чавоглаве”? Шта са песмом ” ‘еј ко на Божић у Кравицу дође” или безбројним, политички коректним, текстовима у којима се пише о измишљеном и конструисаном ”геноциду у Сребреници”?

Мислим да је након ових примера сувишно и неприкладно да постављамо питање могућег псеудонаучног тумачења народних песама ”Смијешно чудо” или ”Миш посеја проју”.

Шта год желели и радили турбо-фолк историчари, граница између субјективног и објективног, између фиктивних производа и научних чињеница, не може и неће престати да постоји.

Аутор: Димитрије Марковић

Литература:
1) Michael Barkun, A Culture of Conspiracy, Apocalyptic Visions in Contemporary America. UNIVERSITY OF CALIFORNIA PRESS Berkeley / Los Angeles / London, стр. 3
2) Луковић-Пјановић Олга, Срби – народ најстарији, Књ.2 (Допуњено издање), Београд: ”Мирослав” 1994, стр. 174
3) http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Olga%20Lukovic%20Pjanovic%20-%20Srbi%20narod%20najstariji.pdf стр. 76
4) Луковић-Пјановић Олга, Срби – народ најстарији, Књ. 3, Београд: ”Мирослав” 1994 године, стр. 268
5) http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Olga%20Lukovic%20Pjanovic%20-%20Srbi%20narod%20najstariji.pdf стр. 31
6) http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Olga%20Lukovic%20Pjanovic%20-%20Srbi%20narod%20najstariji.pdf стр. 177
7) https://www.facebook.com/pg/OlgaLukovicPjanovic/posts/?ref=page_internal
8) Анђелија Станчић Спајићева, НAJCTAPИJИ JE3ИK БИБЛИJE или ЈЕДАН ОД HAJCTAPИJИX KУЛTУPHИХ HAPOДA, Репринт ауторовог издања из 1929. године, Издаје: Издавачко прометна агенција «Мирослав», стр. 54
9) https://www.youtube.com/watch?v=CEcxQMClke4
10) Тибор Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу 600-1025, друго издање, стр. 189-190
11) исто, стр. 190
12) исто, стр. 190
13) исто, стр. 189
14) исто, стр. 192
15) исто, стр. 197
16) Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Александар Дероко, Просвета 1950, стр. 109
17) Историја Срба, Владимир Ћоровић, Београд 2006, стр. 295
18) Михаило Динић, Реља Охмућевић, Историја и предање. Зборник радова Византолошког института, књига IX
19). https://www.sciencedirect.com/topics/psychology/false-memory
20) https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0010945208002608?via%3Dihub
21) https://www.sciencedirect.com/topics/psychology/misinformation-effect
22) Дејан Ристић, Митов српске историје, Вукотић медиа, 2019, стр. 51
23) http://www.eterna.rs/site/pradavni/zitije.html
24) https://okf-cetinje.org/dragan-b-perovic-mirotocivost-po-bogumilu-monahu/
25) https://vesna.atlantidaforum.com/?p=331
26) https://www.youtube.com/watch?v=i8ytCtWZD8M
27) https://www.youtube.com/watch?v=lljazDR4CZI
28) https://www.youtube.com/watch?v=pAmh-LVDVTU
29) https://www.youtube.com/watch?v=BE0ZtJjS4Sk
30) https://www.youtube.com/watch?v=0CbHyV1r9pU
31) https://www.youtube.com/watch?v=CEcxQMClke4
32) https://www.blic.rs/vesti/svet/netanijahu-prijateljstvo-srba-i-jevreja-traje-nekoliko-milenijuma-jos-od-doba-rimske/xp46nz8
33) https://www.intermagazin.rs/milan-vidojevic-otkrio-sta-je-jevrejin-netanjahu-rekao-vucicu-o-istoriji-srba-video/
34) https://www.youtube.com/watch?v=9sSLJ_3E6BI
35) https://www.rtvbn.com/3897826/dodik-zaboravio-ili-nije-ni-znao
36) https://www.youtube.com/watch?v=6l5DIQHneWo
37) https://www.blic.rs/vesti/politika/palma-u-dubaiju-sam-video-najvecu-zgradu-u-evropi/ld77rb1
38) https://www.novinite.com/articles/135421/Fox+News+Map+Lets+Bulgaria+%27Conquer%27+Former+Yugoslavia
39) https://www.rt.com/news/170764-cnn-map-ukraine-fail/

One thought on “О доказима псеудоисторичара

  1. Многи српски и страни историчари говоре о древности Срба и Словена на Балкану и Подунављу. Почев од Нестора Кијевског из 11. вијека до др Ђорђа Јанковића из 21. вијека. О њиховом раду имате у дјелима др Олге Луковић, али ви сте изабрали да наводите шта јој је баба причала. Иначе, блог има много занимљивог садржаја, из угла православног хришћанина.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s