Пише: Димитрије Марковић

У емисији ”Силен” на Радио Београду 2, говорећи о наводном кривотворењу српске историје, Ђорђе Јанковић оптужује Свету Гору за сакривање рукописа Јустнијиновог житија. Како је оптужба уопштена то значи да сумња пада на сваки од двадесет манастира на Светој Гори. Нешто даље, ипак, каже како се највероватније налазио у Хиландару па одатле нестао, а за његов наводни нестанак сумњу сваљује, између осталог, и на хиландарске монахе. Наиме, према тврдњи домаћих псеудонаучника, а међу њима и Ђорђа Јанковића, цар Јустинијан I је био Србин, па се и монаси Хиландара, наводним уклањањем поменутог рукописа, сврставају у ред саучесника у прикривању ”праве” српске историје. (1)

”Теза о наводном словенском пореклу визнатијског цара Јустинијана (527—565) продрла је преко једног фалсификата, наводног Јустинијановог житија, из 17. века у европску историографију и историјско мишљење. У жељи да што потпуније сагледају живот знаменитог цара, нарочито рани и мало познат период његовог живота, историчари су недовољно критички прихватили један овакав податак. Ипак историографија с краја 19. и почетка 20. века недвосмислено је доказала да је у питању фалсификат Ивана Томка Марнавића који је не само измишљао овакве тврдње већ је у својој неумерености и своје породично порекло везао за цара Константина Великог…” (2)

Жидовар је археолошко налазиште у Војводини, између Вршца и Беле Цркве, а о њему је подробно писано у књизи под насловом ”Жидоварско благо” М. Јевтића, М. Лазића и М. Сладића, у издању Градског музеја у Вршцу и Филозофског факултета у Београду. У приказу ове књиге мр Јован Коледин из Музеја Војводине, археолог и виши кустос, пише следеће:

”Локалитет се налази на ободу Делиблатске пешчаре, уз реку Караш. Стратиграфска слика локалитета показује да је прво насеље подигнуто током средњег бронзаног доба од стране носилаца ватинске културе. Крајем бронзаног доба јавља се керамика културе Гава. У старијем гвозденом добу, VIII-VI века п. н. е., овде је било насеље носилаца тзв. Басараби стила украшавања керамике. Током V века п.н. е. припадници босутске културе дочекују келтску племенску заједницу Скордиска, који тек почетком I века п. н. е. овде оснивају своје насеље. Дачани покоравају овај део Скордиска средином I века п. н. е., у време краља Бојребисте. Нестанком племенског савеза Скордиска, насеље остаје пусто од I века наше ере.” (3)

У Жидовару су пронађени и одређени предмети о чему се каже следеће: ” Захваљујући археолошкој методологији, закључено је да су сви предмети нађени у слоју, из исте оставе и да је до поремећаја дошло случајно, јер расути делови оставе нису сакупљени. (…) Благо је сакривено приликом дачког освајања Жидовара, негде око половине I века п. н. е. када су Скордисци потпали под дачку власт.”

Дакле, закључак археолога је да је благо сакривено око половине I века пре Христа.

Међутим, пишући о Жидовару у својој књизи ”Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије” (3), Ђорђе Јанковић у потпуности одбацује кључне чињенице у вези са овим налазиштем и конструише псеудонаучну теорију да је реч, заправо, о саборном гумну на којем је изграђен храм, који је касније постао хришћански, а да пронађени предмети нису имали ону намену коју им приписују истраживачи овог налазишта и аутори поменуте књиге, већ да је реч о хришћанским богослужбени предметима.

Јанковићев одбацује њихово мишљење образложењем које је у потпуности у складу са теоријом завере о забрањеној и фалсификованој српској историји: ”Тумачи жидоварске оставе погрешно су је приписали Келтима и датовали око средине столећа пре Христа, ваљда да се некоме не замере.” Јанковић на више места у књизи говори о наводном прикривању српске историје па чак и поименце оптужује поједине колеге. ”За чије интересе раде препознаје се по земљи одакле их подржавају,” пише Јанковић о њима на осмој страни књиге.

Али, не оптужује Јанковић само колеге за прикривање ”праве” историје Срба већ и власти, при чему је оптужба уопштена, односно не наводе се ни имена људи на власти ни период на који се оптужба односи: ” Посебан начин борбе против утврђивања истине спроводе власти над Србима – лошим законима, нечињењем, ометањем и спутавањем истраживања целисходних за археолошко утврђивање чињеница о прошлости и култури српског народа.” (стр. 9)

Даље ”Задатак борбе против истине добили су директори националних установа, декани, академици…  Отуда је археолошка наука тешко болесна, заражена глупошћу, неспособношћу, подлошћу, фалсификатима, лажима, подаништвом, непотизмом, клановима…”. (стр. 9)

Коначно, Јанковић оптужује и СПЦ, иако у нешто блажем облику: ”Истина је и да често нема разумевања ни у епархијама за археолошко истраживања наших храмова, односно за откривање старости и судбине светиња.” (стр. 9). Дакле, и СПЦ је одговорна за прикривање ”праве” историје Срба.

Важно је још напоменути да нигде у књизи Јанковић не користи званичан назив ”Српска православна црква” већ термин ”Помесна црква Срба”, или скраћено ПЦС који се, из неког разлога, више уклапа у његову фиктивну (измишљену) историју.

Како Јанковић на најразличитије начине покушава да докаже повезаност Жидовара са Старим Заветом и хришћанством подробна анализа би нас одвела предалеко, посебно ако бисмо уз то упоредо наводили и Јанковићеве тврдње и поредили их са оним оно што наводе аутори ”Жидоварског блага”, па ћемо из тог разлога да укажемо само на најочигледније и најкрупније нелогичности, фабрикате и фалсификате.

Јанковић каже да је у Жидовару основана хришћанска црква када је апостол Павле прошао тим путем враћајући се из Британије преко Галије и Швајцарске. Не можемо а да не приметимо, пошто турбо-фолк историчари тврде да Византија није постојала, од кад је у употреби назив Швајцарска и да ли је у то време Швајцарска као држава постојала?

Јанковић пише да је у Жидовару нађена остава сребрних предмета која у себи садржи металне делове који су били на некој репрезентативно ношњи што све заједно одговара описима одежде коју су носили Мојсијев брат Арон и остали јеврејски првосвештеници. Затим, у вези са одеждама помиње Светог Јована Богослова а нешто даље један део предмета везује уз архијерејску одежду а други део уз одежду ђакона. Ради се о једном веома хаотичном и неконзистентном опису са наизменичним преплитањем података из Старог и из Новог Завета, што је присутно и у другим деловима књиге.

Погледајмо шта о овоме кажу они који су тамо вршили истраживања: ”Фибуле типа Јарак припадају широкој групи астрагалних фибула. Карактеристичан су део дачке ношње у Трансилванији и Олтенији.” Уз то је веома важан податак и датовање ових предмета: ”Хронолошки најосетљивији део налаза су фибуле типа Јарак. Временски су опредељене у I век п. н. е.”

Чак и ако оставимо по страни ово датовање у I век пре Христа, свако ко је читао Дела апостолска и има нешто више знања о историји Цркве зна да је бесмислено говорити о постојању хришћанских цркава као објеката у овом периоду, као што нема ни описа свештеничких одежди из времена светих апостола, нити има података о томе да ли су уопште, макар и делимично, коришћене.

Из Дела апостолских знамо да су Свети Апостоли проповедали у синагогама, на отвореном, у Ефесу је Павле проповедао ”у школи некога Тирана” (Дап. 19, 9) итд. а не у црквама (храмовима). Узмимо нпр. Солун и Верију, територијално најближе Жидовару. За проповед у Солуну се у делима апостолским каже: ”Прошавши пак Амфипољ и Аполонију дођоше у Солун, где беше зборница јеврејска.” (Дап. 17, 1) За Верију: ”А браћа одмах ноћу оправише Павла и Силу у Верију. Дошавши онамо уђоше у зборницу јеврејску.” (Дап. 17, 10).

Најстарија пронађена црква се налази у Дура-Еуропосу у Сирији и потиче из трећег века, с тим што је реч о кућној цркви, што значи да је део куће служио за окупљања и богослужења. Најстарија црква као самосталан објекат је нешто старија, са краја трећег и почетка четвртог века, и налази се у Акаби, у Јордану. Што се тиче одежди, поједини делови одежди који се користе и данас (конкретно орар) се први пут помињу у 22. и 23. правилу помесног Лаодикијског сабора у другој половини 4. века.

Овакве нелогичности можемо да разумемо уз помоћ кључа који нам даје сам аутор: ”Неки делови књиге делују или јесу домишљања, али молим читаоце да обрате пажњу на суштину и чврсте ослонце које наводим…”. Ако постоје чврсти ослонци онда нема места за домишљања, и обрнуто. Наравно, реч је о намерним Јанковићевим ”домишљањима”, односно фабриковањима, како би се поткрепиле његове сопствене теорије да су ”Словени пореклом из Подунавља,” и да су ”Срби од почетка у хришћанству”. (стр. 9)

”Ова књига је прилог спознавању истине о ПЦС, њеној целовитости кроз простор и време, којој припадају одређена права и сразмерне дужности, јер је Црква коју су успоставили апостоли, заправо велики Aпостол Павле. Морамо да сачувамо Предање примљено од Aпостола Павла и других апостола, да би светла лица изашли пред Праведног Судију,” пише у вези са тим Јанковић. (стр. 9)

Ево како Јанковић објашњава разлику (неслагања) између историје Српске Православне Цркве и оне коју он измишља: ”Уобичајено се настанак Помесне цркве Срба повезује са Светим Савом. Историчари Српске Цркве бележе и старије податке, али не видећи у њима првобитну помесну Цркву, о којој заиста нема јасних сведочанства у писаним изворима. Међутим, Свети Сава је само обновио ПЦС, учврстивши је трајно на православном путу, и ту су његове неизмерне заслуге, као и Светог Симеона.” Као што видимо, Јанковић тврди да је Свети Сава само обновио СПЦ (ПЦС, како је он назива) иако претходно каже да за то ”нема јасних сведочанстава”. На основу чега онда то тврди? Просто, реч је о фабриковањима у складу са постављеним циљевима.

Даље, у вези са предметима из Жидовара Јанковић каже: ”Овај и други са њим нађени прстен, показују да су кутије биле намењене чувању Светих тајни, у овом случају Свете тајне брака. Дакле, у овој кутији је свештеник или епископ држао прстење коришћено приликом склапања бракова.”

Прво, Свете Тајне су свештене радње а свештене радње не могу да се чувају у кутијама. Сви ми грешимо, наравно, али код Јанковића има доста оваквих примера тако да је искључено да је реч о грешци већ морамо да закључимо да је реч о незнању. Тако нпр. на страни 51. каже: ”Нађене су још две кутије, оштећене, без ланаца, које су могле бити употребљаване за неке друге Свете тајне… Располажемо подацима из више извора римског доба, да је постојао обичај да се евхаристија носи кући како би се свакодневно узимала.” Обичај је био да се кући носе освећени Дарови (хлеб и вино) а сам чин освећења дешава се у току канона Евхаристије, која је део и душа Свете Литургије. Дакле, Евхаристија се, баш као ни Проскомидија или Свете тајне, не може понети кући.

Друго, у време светих апостола имамо само основе, заметак или семе, Светих Тајни али оне још увек не постоје у данашњем облику. Према томе бесмислено је говорити о њима на основу њиховог данашњег облика како то Јанковић ради повезујући нађене предмете са Светом Тајном Брака и Крштења. Опис њиховог развоја може се пронаћи у ”Православној Литургици” др Лазара Мирковића.

Конкретно, кад је реч о Светој Тајни Брака, Јанковићево кривотворење може да уочи свако ко је икад присуствовао склапању брака у Цркви – прстење припада женику и невести а не Цркви. Кад је реч о материјалним траговима које можемо да вежемо уз ову Свету Тајну то су венци или круне. У вези са тим, обручење и венчање су некада била два посебна чина са посебним молитвама. Као што и сам назив каже обручење подразумева и стављање обручева (прстенова) а венчање венаца (круна). Међу нађеним предметима нема круна, из разлога који смо навели – Света Тајна брака у апостолско време није постојала у данашњем облику. Осим тога, да је реч о цркви (храму) логика нам каже да би осим предмета који се користе у Светим Тајнама крштења и брака морали да пронађемо свештене сасуде који се користе на Божанској Литургији као што су дискос са звездицом, Свету Чашу, копље, кашичицу (ложицу) итд.

Додајмо, у вези са нађеним предметима, још и ове Јанковићеве речи: ”Осим ове велике оставе, у Жидовару је нађена и једна мала, са само два запона, укопана далеко од прве око 30 м. Још једна слична остава је нађена код Ковина, удаљеног око 35 км. Она садржи пар запона, бритву са сребрним корицама, привеске, ланац, наруквице, прстење (Р. Рашајски 1961). Бритве су коришћене приликом крштења, за бријање главе; тај обичај се дуго одржао.” Прво, из овога је очигледно да Јанковић не разликује Свету Тајну Крштења од Свете Тајне Помазања. Света Тајна Крштења подразумева трократно погружавање у воду па би материјални доказ о крштавању могла да буде крстионица а не бритва. Прва крстионица коју можемо да вежемо уз Србе, је крстионица кнеза Вишеслава са краја 8. или почетка 9. века. Јанковић је, по свему судећи, мислио на Свету Тајну Миропомазања, али овде опет морам да укажем на незнање које је неприхватљиво за једног доктора наука, па мар био и лажинаучник. Ради се о томе да се приликом Свете Тајне Миропомазања коса не брије него шиша, а поврх тога постриг је уведен по свему судећи тек у 4. или 5. веку а молитве уз постриг тек у 8. веку, о чему нешто више можемо да прочитамо нпр. у ”Литургици” Лазара Мирковића: ”Постриже се у облику крста редом као када се благосиља, потиљак (теме), предњи део (више чела), десна и лева страна главе,” пише, између осталог, Мирковић. (5)

И, коначно, ево шта се још кажу у приказу поменуте књиге ”Жидоварско благо” о нађеним предметима:

”Захваљујући археолошкој методологији, закључено је да су сви предмети нађени у слоју, из исте оставе и да је до поремећаја дошло случајно, јер расути делови оставе нису сакупљени. С обзиром на то да су предмети из оставе стилски уједначени, израђени од сребра и ћилибара, јасно је да остава није ливачког карактера, укопана као сировинска база за даљу прераду. У једној кутијици су се налазила два бронзана прстена. Они, као и ниска од медвеђих очњака показују да се ради о приватном власништву, које је сакривено пред великом опасношћу. (…) Разноликост оставе узроковала је поделу предмета према намени, и то у три целине: кутије за драгоцености, накит и тоалетни прибор.

Прстење је заступљено са четири примерка. Два сребрна прстена чинила су део оставе, а два бронзана су нађена у једној од кутијица за накит. Сребрни примерци су у облику броја осам и израђени су од филигранске жице у виду траке. (…) Два медвеђа очњака чинила су део неке огрлице, вероватно са ћилибарским перлама. Тоалетни прибор чине два бријача и једно огледало од сребра. Бријачи имају гвоздено сечиво и сребне корице. На једном крају је нитна и алка за качење. Огледало је израђено од четвртастог лима, полирањем. (…) Остава би припадала породици неког моћног ратника Скордиска. Ова остава укопана је као скривница половином I века п. н. е. То се, првенствено, доводи у везу са покоравањем банатских Келта од стране краља Боиребисте”

Иако смо навели само неколико примера и они су довољни да јасно покажу како Ђорђе Јанковић плански издваја само оно што иде у прилог његовим измишљотинама. Нпр. уколико би навео да је уз бритве нађено и огледало било би јасно да је реч о прибору за бријање и због тога он то прећуткује. Слично је и са медвеђим очњацима и другим предметима.

Јанковић се, попут Горана Шарића и других турбо-фолк историчара, позива на предање као доказ за своје тврдње.

”Предања православних Словена, Срба и Руса, различите природе, записана у Средњем веку и данас усмено сачувана, сведоче да је још Aпостол Павле проповедао Јеванђеље Србима и Словенима, а за њим и други апостоли. Зато се успостављање ПЦС мора  разматрати од апостолских времена, када је заиста утемељена. То подразумева да су Срби тада постојали као самосвестан народ, да су боравили на садашњем тлу, у римском Илирику,” пише он на страни 11. своје књиге.

Како смо се непоузданошћу предања бавили у вези са јеретичким учењем Горана Шарића нећемо то овде понављати. Међутим, важно је у вези са овим уочити још једно подметање Ђорђа Јанковића. Наиме, турбо-фолк историчари често као доказ у прилог својој теорији да је Свети Апостол Павле проповедао међу Србима наводе Павлову пећину (позната и као Петропавлова пећина) у близини Требиња и предање да је он, кријући се од римских власти, у овој пећини крштавао народ. Оно је важно уочити јесте да се у вези са овим од стране псеудоисторичара прећуткује кључна чињеница – да предање (не улазећи у његову тачност) каже да је Свети Апостол Павле крштавао ”народ” а не ”Србе”.

Недалеко од ове пећине налази се Петропавлов манастир Српске Православне Цркве а историјат овог манастира који може да се нађе на званичној презентацији Епархије захумско-херцеговачке потврђује овај наш став. У подацима о две цркве овог манастира помиње се ово предање, али не и Срби: ”Предање преношено са кољена на кољено околног становништва, а везано за боравак Ап. Павла и Ап. Тита на овим просторима у вријеме њиховог мисионарског путовања ка Далмацији – још је једна потврда велике старости оба храма.” (6) Штавише, у наставку текста на презентацији Епархије налазимо помињање похода Авара након којих, као што је познато, почиње насељавање Словена на Балканско полуострво: ”Истраживања показују да су храмови више пута рушени. Базилика је први пут страдала почетком V вијека, при походу западих Гота из Грчке на Италију, а други слој рушења се везује за поход Авара у Далмацију крајем VI и почетком VII вијека, којом приликом су страдале и још неке цркве из околине Требиња. Сматра се да након пожара у вријеме Авара (између 597. и 615) ова црква све до 1906. није обнављана.” Наравно, о Србима у овом периоду нема ни речи.

Како би своју теорију да су Срби били староседеоци на Балканском полуострву, и сходно томе примили хришћанство у I веку, учинио уверљивијом, Ђорђе Јанковић Србе поистовећује са Илирима: ”Забележени под именом Илира, примили смо хришћанство од Павла, „апостола Илира“, дакле апостола Срба и Словена. Иако је Апостол Павле тако називан, његова делатност међу Илирима једва да је забележена, укључујући апокрифе. Међутим, археолошки је доказана у Жидовару…” (стр. 316) Нигде се Свети Апостол Павле не назива ”апостолом Илира”, како то тврди Јанковић. Често се назива апостолом незнабожаца због тога што је њему пало у удео да проповеда међу њима, о чему читамо у посланици Галатима где каже да је њему ”повјерено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане.” (Гал. 2, 7).

Јанковић се често у књизи позива на апокрифе, као што то ради и Горан Шарић.

Да појаснимо за мање упућене шта су то апокрифи: ”Код хришћанских писаца, почев од 3. века, апокрифи имају више значења. То су књиге које се лажно приписују писцима чије име носе, књиге које су сличне Светом писму, али им Црква не признаје богонадахнутост и каноничност и јеретичке књиге које су пуне верских заблуда.” (8)

Јанковић тврди да су Срби били монотеисти, што налазимо код још неких псеудоисторичара: ”Према томе, археолошки подаци, као и писани, показују сасвим другачију слику о давној религији Словена од оне присутне у јавности, слику која се може поредити само са јеврејским монотеистичким схватањима познатим из Старог Завета (или неким схватањима старог Ирана а затим и Индије, Кине).” (стр. 16) Нешто даље,на страни 45. Јанковић је експлицитан: ”Словени су веровали у једнога Бога и држали се култа предака.” Ово је, као што знамо, супротстављено научним чињеницама.

Код Јанковића можемо да неђемо и овакву бесмислену тврдњу: ”На пример, упадљив је углед Светог Илије код Срба (живео је око краја прве половине 9. столећа пре Христа), који се слави управо на врховима планина. Свети Илија је жив узнет на небо, отуда је разумљиво што му се цркве подижу на врховима и превојима.” (стр. 19) Сувишно је рећи да код нас ни у ком случају не постоји правило да се празник Светог Пророка Илије (Илиндан) прославља на врховима планина нити да се цркве посвећене овом Светитељу подижу на ”врховима и превојима”. Познато је да се у Светој Земљи, на планини Тавор, као и на Атосу, у Светој гори, на врху планине, сваке године, 19. августа по новом календару, прославља Преображење Господње. Није искључено да овакав обичај постоји негде и код нас, али искључиво за празник Преображења Господњег које се догодило на гори: ”А око осам дана послије ових ријечи, узе он Петра и Јована и Јакова и попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед лица његовог другачији, и одијело његово бијело и блистајуће.” (Лк. 9, 28-29)

У следећем цитату наилазимо на потпуно несувисле реченице и неприхватљиво незнање: ”Помесне цркве или народи су једнаки и иза сваког стоји арханђео Начало, а они су као анђели једнаки у свом чину. Све податке о анђеоским чиновима сакупио је и приказао Свети (Псеудо) Дионисије Ареопагит. Сатана, пали арханђео, није знао да је осуђен до оваплоћења Исуса Христа. Њему не одговарају народи са својим помесним Црквама, јер су личности са својом слободом и началствима, а као такви угрожавају одржавање његове власти, која не трпи другачије мишљење.” (стр. 20)

Прво, ниједна помесна црква није национална (народна) црква како би то могло да се закључи из Јанковићевих речи. Ово следи из речи Светог Писма: ”Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један (човјек) у Христу Исусу.” (Гал. 3,29), а потврђује нам и девети члана Символа вере којим изражавамо веру ”У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.”

Свети Дионисије Ареопагит је Атињанин који је слушао проповед Светог Апостола Павла на Ареопагу (Дап. 17, 34) , након чега се крстио, а по по предању које потиче од Светог Дионисија Коринтског постао је први Атински Епископ и мученички пострадао за Христа. (7) Под именом Дионисија Ареопагита јавља се неколико дела која се први пут помињу 532. године у Цариграду, али се већ тада оспорава њихов рани настанак, а тиме и да им је аутор Свети Дионисије Ареопагит. Због тога се за аутора који је написао ове списе користи име Псеудо-Дионисије Ареопагит или само Псеудо-Дионисије. Дакле, реч је о две различите особе од којих је само овај први, ученик Светог Апостола Павла, проглашен Светим, што Јанковићу очигледно није јасно јер говори о ”Светом (Псеудо) Дионисију Ареопагиту”. Да је ово једини овакав пример, могли бисмо да закључимо да је реч о омашци, али није. То нам, уосталом, потврђују и његове речи о ”арханђелу Началу” јер је из њих очигледно да му није познато учење Цркве о устројству Небеске јерархије.

Преподобни Јустин Ћелијски у ”Постанку духовног света” о овоме пише: ”Анђели се разликују и деле међу собом по савршенству и чину. Свето Откривење јасно говори о тој разлици и подели међу њима. Када апостол Павле хоће тачније одреди шта је све Јединородни Син Божји створио на небу, он вели: Темъ создана быша всяческая, яже на небеси…, аще престоли, аще господствiя, аще начала, аще власти.[96] Осим ова четири степена Свето Откривење разликује још пет степена небеске јерархије: Серафиме, Херувиме, Силе, Арханђеле и Анђеле.”

Свете анђеле Црква дели на три чина, а сваки чин на три реда, односно на три јерархије (iεράρχιαι) а свака јерархија на три лика (χόροι). Највише се налазе Серафими, након њих долазе Херувими, а затим редом Престоли, Господства, Силе, Власти, Начала, Арханђели и на крају Анђели. Као што видимо Начала и Арханђели су два различита нивоа Небеске јерархије.

Ако смо у претходном примеру могли да говоримо о незнању и несувислости, у наредном цитату нема ни говора о томе. Ван сваке сумње следећу Јанковићеву тврдњу морамо да означимо као плод интелектуалног непоштења, односно као покушај фабриковања (измишљања) доказа: ”Потоп је био свеобухватан, запамтили су га и забележили стари народи од Европе до Индије, а и други. Међу њима су и Срби, са данас живим предањем да на врховима и на местима појединих висинских утврђења постоје гвоздене алке, за које су некада везивани бродови. Оне наводно постоје али се не могу видети јер су на неприступачном месту, као на брегу Баба код Параћина, или на планини Осјеченици и Момчиловој кули у Преоцима код Дрвара, код Шипова, Ваљева, итд.” (стр. 26) Како онда Јанковић зна да постоје, па још наводи и њихове локације, ако се не могу видети? Или не могу да их виде само они који би желели да провере истинитост ове тврдње?

Ово измишљање је спорно и са православног становишта јер на овај начин Јанковић имплицитно говори да су Потоп, осим Ноја и његових синова, преживели и други људи, конкретно Срби. На другом месту Јанковић ово износи и експлицитно: ”Потоп је био општи, а осим Ноја и његове породице, преживели су и други људи, по Божијем нахођењу.” (стр. 315)

Из Светог Писма знамо да је Потоп преживео само Ноје и ”синови његови и жена његова и жене синова његовијех”, односно његова породица: ”И рече Господ Ноју: уђи у ковчег ти и сав дом твој; јер те нађох праведна пред собом овога вијека.” (1Мој. 7,1) Да није било и других људи који су преживели потврђују и следеће речи: ”Тада изгибе свако тијело што се мицаше на земљи, птице и стока, и звијери и све што гамиже по земљи, и сви људи.” (1Мој. 7,21)

О обиму Потопа, где се помињу и брда, читамо следеће: ”И наваљиваше вода све већма по земљи, и покри сва највиша брда што су под цијелијем небом. Петнаест лаката дође вода изнад брда, пошто их покри.” (1Мој. 1, 19-20)

Ни опис краја потопа не пружа могућност за претпопставку да је макар и Ноје, било где, изградио пристаниште са алком за свој ковчег: ”Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху. А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.” (1Мој. 8, 13-14)

Затим следи још једна Јанковићева апсурдна фабрикација: ”Такозвани Илири и земљораднички Скити, односно Словени, такође су долазили у Јерусалим и у Соломонов храм у коме није било идола, али о томе нема писаних података.” (стр. 45) Дакле, постоје алке али се не могу видети, а Словени су долазили у Соломонов храм али о томе нема података. Али ово нису једини примери оваквих бесмислица код Јанковића. На страни 321. говорећи о Србима, између осталог, каже: ”Борили су се против највећих сила свог времена, са непознатим царствима у давнини…” Кад би било истина, ово би, ван сваке сумње, био једини пример у целој људској историји да знамо да су се одређени народ или држава борили против неких царстава али да не знамо која су то царства била.

Међутим, Јанковић не тврди само да су и Срби преживели Потоп него да постоје и два Стара Завета, односно Света Писма: ”Словени имају „свој“ Стари завет, који није записан као јеврејски. Могли су га имати и остали народи, односно нема „изабраног народа“, већ је Божији промисао био да се отелотвори међу Јеврејима, отуда и знани Стари Завет. Да се Христос оваплотио у народу као што су Словени, нико га не би разапео, а онда не би било ни Васкрса.” (стр. 320) Како је и ово једнако апсурдна измишљотина као и претходна (имамо Стари Завет али није записан) није неопходан било какав коментар.

”Ако су и други народи имали своје завете са Богом и пророке а не само Јевреји (Кинези, Индуси, Иранци, Грци…), онда смо сви једнаки пред Богом, у познатом смислу да Бог хоће да спасе све људе, али сваки народ има себи саображене одговорности кроз време. Помесну цркву Срба утемељио је Апостол Павле, и она као таква може бити само равноправна са осталим црквама истовремено основаним, а са извесним првенством и већом одговорношћу испред оних млађих. Срби су као народ, биће, дух, кроз време следбеници и сведоци Апостола Павла.” (стр. 320-321)

Дакле, Јанковић не признаје Хришћанство као натприродно откривење, већ га сврстава у ред природних религија. Самим тим он не признаје ни Христа као Сина Божијег.

”Поред Хришћанства које, као што ће се из даљих излагања видети, није природна религија већ натприродно Откривење самога Бога, најглавније светске природне религије су: браманизам, будизам, конфучијанизам и мухамеданизам. За разлику од природних религија, које су дело човека, натприродна Хришћанска религија је дело самога Бога; до те религије човек није дошао својим умом него му је она дата у натприродном Божјем Откривењу, које је свој врхунац и пуноћу достигло доласком у свет и оваплоћењем Сина Божјег, Господа Исуса Христа.” пише проф. Велимир Хаџи-Арсић у ”Основном богословљу.”. (9)

Посебан проблем представља што су се у Уређивачком савету ”Хришћанске мисли”, издавача Јанковићеве књиге, налазили између осталих и митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Лаврентије (Трифуновић) и епископ Атанасије (Јевтић). Иако нема ни најмање сумње у то да нико од њих није читао ову књигу псеудоисторичари се позивају управо на имена чланова Уређивачког савета као на потврду истинитости тврдњи изнетих у њој. Штавише, узимајући у обзир да су у књизи изнети бројни јеретички ставови, сигурно је да књигу није читао ни уредник, јереј Милорад Средојевић, нити било ко од чланова Уредништва где наилазимо на имена познатих теолога. Како је Ђорђе Јанковић радио и као професор на Академији за уметност и консервацију СПЦ нема никакве сумње да је књига штампана без провере и читања, захваљујући његовом претходном угледу. У прилог овом мишљењу иде и чињеница да књига нема рецензента. Ипак, објашњење како је дошло до тога да се појави као издање ”Хришћанске мисли” не може да се узме и као оправдање овог неприхватљивог пропуста., посебно ако се узме у обзир да је Ђорђе Јанковић удаљен са Филозофског факултета у Београду још 2009. године, управо због интелектуалног непоштења и ширења псеудонауке.

О томе читамо у допису који је упутио доцент др. Бранислав Анђелковић Комисији Одељења за археологију, између остталог, следеће: ” Као одговор на „нова тумачења ране историје Срба” у Византолошком институту САНУ одржана су предавања која су указала на прекрајања историјских извора. У саопштењу академика Божидара Ферјанчића (Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво: Осврт на нова тумачења. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 117-154), поред осталог се наглашава: „Још чуднија тумачења царевих вести изнео је Ђ. Јанковић, предлажући да се то првобитно боравиште Срба, односно крај око Сервије, пребаци на сасвим другу страну Балканског полуострва. Према његовој комбинацији, нечувеној у било каквом озбиљном научном раду, цар писац није мислио да је у питању град у области Солуна већ Салоне (Solina), a онда би Сервија била добро познато место Срб у околини Книна, које је око 150 km далеко од Салоне. Тако су по предању Срби уствари стигли у залеђе Солина, односно у западну Далмацију. Не улазећи у методолошки недопустиво прекрајање података извора, само бисмо хтели да подсетимо на сву бесмисленост комбинације Ђ. Јанковића: да ли је могуће и помислити да је византијски цар, говорећи о славном граду Солуну (Θεσσαλονίικη) уствари имао у виду Салону (Σαλωνα), главни град римске провинције Далмације, који се под тим именом више пута спомиње у истом спису De administrando imperio. Споменута комбинација је очигледно направљена да би се потврдила што ранија присутност Срба у залеђу далматинске обале, а при томе нису поштовани основни принципи методологије историјских истраживања.” Оштар став и мишљење о таквој псеудонауци изнео је и академик Љубомир Максимовић (Покрштавање Срба и Хрвата. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 155-174).”

Додајмо из поменутог дописа још и ово: ”У допису бр. 158/1, од 30.06.1999. др Милоја Васића, директора Археолошког института, упућеном Наставно-научном већу Филозофског факултета у Београду, поводом спорне књиге Ђ. Јанковића, Српске громиле (Београд 1998: Свесловенски савез [књига није имала рецензенте]), наглашава се: „Методолошки поступак који је спроведен у овој књизи, непримерен је археолошкој и историјској науци. Закључци се граде или на погрешним премисама, или на недоказаним хипотезама које се у каснијем тексту сматрају као непобитни докази (…) овде се ради о псеудонауци (…) књига је опасна као литература која трује српски народ идејама које немају никаквог научног основа. На исти начин била би опасна за студенте археологије”.”

Све ово захтева да се одговорни у ”Хришћанској мисли” макар и са великим закашњењем ограде од поменуте књиге која наноси озбиљну штету угледу СПЦ.

Дубину Јанковићевог пада у псеудонауку потврђује и то што се у књизи позива на Анатолија Кљосова и његову псеудонаучну ДНК генеалогију: ”Неке науке налазе претке Словена и Срба међу првим неолитским становницима Европе (А. Кљосов 2008; Н. Димитријевић 2007).” (стр. 27)

Осим тога, Јанковић се више пута позива и Милоша С. Милојевића и његову књигу ”Песме и обичаји укупног народа србског” као и на књигу псеудонаучног садржаја ”Обредне пјесме древних Срба из Индије” (10) Аљоше Арсеновића а у којој аутор, користећи се Милојевићевим песмама, покушава да докаже порекло Срба из Индије. ” Ми смо као изузетне над изузетним, засебно издвојили и обрадили петнаест обредних пјесама у којима се помињу Индија и србска страдања од Хиндушана и Манџура, од Тартара и Глобира и црних Гата. И као што је Драган Јовановић, немајући савести и стида, злоупотребио свог деду како би подметнуо свој роман ”Житије Савино од Богумила монаха” као средњевековни спис, тако и Аљоша Арсеновић није оклевао да злоупотреби свог оца, монаха Галактиона, некадашњег сабрата манастира Ковиљ (у свету Бранко (Милана) Арсеновић). Не само што се Ђорђе Јанковић позива на ову књигу,него је био и њен рецензент. О каквој књизи је реч може да се закључи већ и из ових неколико редова:

”Ипак, најзанимљивије сазнање које добијамо у овој збирци обредних пјесама јесте презиме Стефана Немање – Дрванић или Дрвенаровић. У пјесмама 217 и 255 помиње се царска лоза Дрвенаровића, а у пјесмама 109, 129 и 175 Немањићима се придодаје презиме Дрванић односно Дрвенаровић: ”Свети Сава србска слава…  Свети Сава Немањићу  Немањићу Дрванићу…” (пј. 109) (…) Наведене обредне пјесме исто говоре да су Немањићи стара владарска лоза, али још и додају да воде поријекло од славних Дрванића: ”Свети Сава Немањићу/ Немањићу Дрванићу…” (пј. 109).

Под исто питање може се свести и име Немањиног оца. Знамо да је био хришћанин владарске крви, да је у црквеним књигама морао бити заведен датум његовог рођења, затим вјенчања, да су била уписана и имена његове дјеце, као и дан његове смрти. Био је од чувене лозе Дрвенаровића, вјероватно жупан или војвода, властелин. Али нигдје нема његовог имена, чак ни каква наговјештаја. Додуше, они ништа не кажу ни да воде поријекло од славних и старих Дрвенаровића, нити да имају право на дједовину од Истре и све Далмације до Тесалије, те од Саве и Дунава до Јадранског и Егејског мора. Је ли у питању хришћанска скромност, сматрање сваке хвале злом и гријехом? Да није било народног казивача, ништа се о славним прецима Немањића не би сазнало.

Занимљиво је да Милојевић сматра кнеза Лазара, његове присталице и његово потомство главним узрочником губљења многих сазнања о Немањићима. Наиме, послије смрти Стефана Уроша V (1336-1371) одржан је сабор у Призрену на којем су побиједиле Лазареве присталице, те је тако дошло до династичке промјене.”

У оваквој књизи се Јанковић појављује као рецензент. Пошто се овде помињу родни и венчани лист одлична је прилика да видимо како, за разлику од Јанковића, у сличној прилици реагује професор Радивој Радић:

„У гостовању на телевизији „Елта”, 23. јануара 2013. године, самозвани „академик” Јован И. Деретић је изјавио: „Ја сам у Паризу видео Јустинијанову крштеницу на којој пише да се звао Управда Саватије!”

Подсетимо се, реч је о чувеном византијском цару Јустинијану I Великом из VI века.

То би отприлике било исто као кад би рекао да су египатски фараони Тутанкамон или Рамзес II са сарадницима комуницирали преко фејсбука.

Имао сам утисак да би потпуно фасцинирани водитељ ове телевизијске емисије поверовао и да је Деретић рекао како је уз цареву крштеницу у Паризу нашао и Јустинијанову здравствену књижицу, возачку дозволу, пасош, мобилни телефон и чланску карту спортског друштва „Палилулац” из Београда. Јер, Деретић добро зна, Јустинијан I Велики, који се заправо лажно представља, а у ствари је Управда Саватије (Србенда каквог нема!), ватрени је „фан” фудбалског клуба „Палилулац” и напамет зна не само прву „једанаесторицу” него и имена и презимена резервних играча.” (11)

Да би они мање упућени боље разумели због чега је спорно помињање извода из матичне књиге рођених, венчаних и умрлих у вези са Немањићима а у књизи којој је Ђорђе Јанковић дао позитивну оцену, довољно је да кажемо да се вођење матичних књига у Србији јавља тек у 19. веку.

”Вођење матичних књига везује се за Тридентски концил (1545–1563), када је римокатоличким свештеницима уведена обавеза вођења евиденције о крштеним, венчаним, крижманим и умрлим. Нешто касније, 1616. године, енцикликом папе Павла V прописује се вођење наведених матичних књига (Предојевић 2000: 305).

Уписивање у матичне књиге преноси се и у Кнежевину Србију по обрасцу за матичне књиге римокатолика. Најраније су подаци почели да се бележе у Београду, на иницијативу Српске митрополије, 1816. године. Након тога, следеће књиге почињу да се воде у Шапцу од 1824. и за њим, вероватно у Крагујевцу. На територији Србије (без Војводине) матичне књиге рођених, венчаних и умрлих воде се од 1836. године (Природно кретање 1957: I). Ова обавеза постаје званична 1844. године увођењем Грађанског законика Књажевине Србије.” (12)

Аутор: Димитрије Марковић

Литература:

1) https://www.youtube.com/watch?v=4PBRNThgRq0

2) http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:justinijan-lazni-sloven

3)) ŽIDOVARSKO BLAGO, M. Jevtić, M. Lazić, M. Sladić Židovarsko blago – The Zidovar Treasure, Gradski muzej Vršac, Filozofski fakultet, Beograd, Vršac-Beograd 2006. ISBN 86-83911-23-3 (GM)

4) Ђорђе Јанковић, Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, Кратак преглед од почетка до турске окупације, ХРИШЋАНСКА МИСАО Београд, 2015. стр. 50 – 55

5) ПРОТОПРЕЗВИТЕР ДР. ЛАЗАР МИРКОВИЋ, ПРАВОСЛАВНА ЛИТУРГИКА или НАУКА О БОГОСЛУЖЕЊУ ПРАВОСЛАВНЕ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ ДРУГИ, ПОСЕБНИ ДЕО (СВЕТЕ ТАЈНЕ И МОЛИТВОСЛОВЉА ), Београд 1926. од стр. 58 до стр. 66

6) https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?page_id=2128

7) Епископ Атанасије Јевтић, Патрологија, Књига трећа, Београд, Требиње, Лос Анђелес 2018., стр. 131

8) јереј др. Драган Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Београд 1991., стр. 79

9)  https://svetosavlje.org/tajne-vere-i-zivota-osnovno-bogoslovlje/

10) Аљоша Бранков Арсеновић, ОБРЕДНЕ ПЈЕСМЕ ДРЕВНИХ СРБА ИЗ ИНДИЈЕ, Прво издање, ”МИРОСЛАВ” 2008.

11) Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016.

12) Милош М. МАРСЕНИЋ, Универзитет у Приштини, Филозофски факултет Косовској Митровици Катедра за историју, ЦРКВЕНЕ МАТИЧНЕ КЊИГЕ КАО ИЗВОРИ ДЕМОГРАФСКИХ ПОДАТАКА ЛОКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ