Пише: Димитрије Марковић

Када је реч о псеудоисторији, односно псеудонауци, пример који је посебно важан за нас јесте пример Албанаца јер он као у огледалу показује шта тачно раде ”наши” псеудоисторичари. Наиме, на исти начин на који Албанци покушавају да присвоје српско културно наслеђе на Косову и Метохији и Албанији ”наши” псеудоисторичари присвајају производе културе других народа. Разлика је једино у томе (бар за сада) што је у Албанији и на Косову и Метохији (од стране власти самопроглашене ”Републике Косово”) псеудонаука институционализована ради остварења политичких циљева. Наравно, псеудонаучним теоријама су обухваћене и друге територије на које Албанцији полажу право.

Тако је нпр. у децембру 2019. године у сали Скупштине општине Прешево одржана промоција књиге “Дардано-Тројанци, од Ное-Ноах-Нуха до Албанаца”, са подназивом “Европска Цивилизација”, чији је аутор бивши потпредседник општине Прешево и један од бивших команданата терористичке организације познате под називом ”Ослободилачка војска Прешева, Медвеђе и Бујановца” (скраћено ОВПМБ), Орхан Реџепи.
О том догађају се у једном од наших гласила извештава овако:
”У овој књизи се, како тврди аутор, ”агументовано описује порекло Британаца, Скандинаваца, Германа, Француза, Белгијанаца… од стране Дарданаца”. Реџепи описује и, наводно, искривљену историју Словена, нарочито Срба. Реџепи тврди да су Срби као као нација настали тек у 1834 години и да је ћирилично писмо настало од Пелазгијског, односно Илирског писма, како наводи аутор 881 године, што значи око 300 година после доласка Словена на Балканско полуострво.
Он тврди и да Ћирило и Методије нису уопште постојали и да су “потпуно лажно представљени у историји Словена” те да су “створени из једне просте реченице на тадашњем илирском, за који тврди да је данашњи албански језик, “Metoda Ilirike e shkrimit” (Илирска Метода писања, на српском…” (1)

Албански псеудоисторичар Јусуф Буџови каже да „Косовску битку (1389) српска историографија, без научне аргументације, интерпретира као српску битку против Османлија, укључујући и илирске хришћане, јер Србија, ни српска средњовековна држава тада није постојала, како Београд пропагира, ослањајући се на лажи и измишљене чињенице“. У складу са тим, Буџови сматра да споменик на Газиместану мора да се редефинише „у складу са историјском истином, ван српске хегемонистичке иконографије“. (2)

Осим тога, Албанци тврде да цркве и манастири на Косову и Метохији, у које спадају Грачаница, Богородица Љевишка, Пећка Патријаршија, Дечани итд. нису српско културно наслеђе већ да су изграђени или обновљени на темељима храмова из римског и византијског периода, односно да су у питању католички храмови који су узурпирани након окупације Косова и Метохије од стране Срба. Албанци кажу како „Срби нису имали никакву своју традицију у грађевинарству, као ни у сликарству.” Као доказ да су српске светиње на Косову и Метохији заправо њихови верски објекти наводе и пример чувања манастира од стране за то одређених албанских породица.
”Историчар Мухамет Маља (Мала), у књизи „Споменици Косова–косовски споменици“ (“Monumentet e Kosovës – Kosova Monuments”, прим. Д.М.), у издању Косовског завода за заштиту споменика 2004. године, пише да традиција заштите цркава од арберита-Албанаца није била случајна, у овом чину видели су и заштиту вредности сопствених објеката које су други присвојили у одређеним историјским околностима.” (3)

Колико је институционализована псеудоисторија опасна најбоље показује покушај албанских терористичких власти да остатке цркве Светог Николе у Новом Брду представе као остатке католичког храма и да га физички присвоје кроз обнову у виду тробродне католичке базилике.

Католичкој миси коју су на рушевинама православног храма служили бискуп Дод Ђерђи и надбискуп Зеф Гаши присуствовао је и Исмет Хајрулаху, директор приштинског завода за заштиту споменика културе. (4)
Да је наводно реч о католичкој цркви тврдио је и тадашњи ”премијер Косова” Рамуш Харадинај (5) који се са немачким амбасадором у овој непризнатој држави, Кристијаном Хелтом, појавио на темељима цркве Светог Николе почетком маја 2019. године. (6)

Наравно, различите конструкције које имају сврху да испуне одређене политичке циљеве нису ништа ново ни код Албанаца. Тако је нпр. још Васо-паша (Vaso Pashë Shkodrani) тврдио да Албанци спадају у ону групу народа чија старост сеже у митолошка времена и повезивао их са Пелазгима. (7)

Када је реч о албанској науци Косову и Метохији и српско-албанским односима академик Димитрије Богдановић даје следећу оцену:

”Албанска историографија је, бар у овим питањима, претежно субјективна, једнострана, некритична, националистички пристрасна, неупотребљива сем као разлог и повод за полемику. Управо је она за последњих неколико деценија извор индоктринације самога албанског народа, и у Албанији и у Југославији. Критичка испитивања неких историјско-лингвистичких албанских студија, на пример, показала су у најужем стручном погледу неодрживост па чак и некоректност њиховог истраживачког поступка и резултата…” (8)

Када је реч о наводном илирском пореклу Албанаца Димитрије Богдановић пише следеће:

”…Албанско илирство, израз је албанског национализма, формулисано тек у овом веку, знатно касније од  југословенског ,,илирства” (XVII – XIX век). Њиме се истиче претензија да су све земље које су биле настањене античким Илирима легитимне албанске земље, наслеђе албанског народа. Пошто је практично цела Југославија била стари ,,Илирик”, то значи да би се Албанци у читавој нашој земљи, бар теоријски, морали сматрати примарним етничким елементом, са пречим правима и нарочито са правом да путем демографске експлозије кроз сто година постану и апсолутно већински народ на југословенској територији. Једна магловита и недоказана лингвистичко-археолошка теорија претвара се тако, сасвим апсурдном манипулацијом, у фантастичан мит и мегаломански политички програм са великим агресивним набојем и нарочито високим ступњем самосвести.” (9)

У наставку ћемо навести поједине делове рада др Маје Гори, истраживача римског ISPC-CNR (Istituto di Scienze del Patrimonio Culturale del Consiglio Nazionale delle Ricerche), под насловом ”Употреба и злоупотреба археологије у изградњи националних и транснационалних идентитета на југозападном Балкану.” (10)

”Популарна археолошка литература је невероватно моћно оруђе у конструкцији националног идентитета, јер може да допре до веома велике публике и користи концепте и језик који је доступан свима (Popa in press; Smith and Waterton 2009: 119–137). Осим тога, у Албанији и на Косову још увек постоји компликована и веома двосмислена дијалектика између археологије као науке, њене популаризације и културне политике влада. (…)
Границе између ових опсега су често двосмислене и нејасне, што се може приметити присуством у књижари Универзитета у Тирани новог наслова који је написао Неритан Чека (Neritan Ceka) (2005) Од Илира до Албанаца. Наслов не оставља никакве сумње у идеолошке смернице рада. Неритан Чека је син Хасана Чеке (Hasan Ceka), једног од очева албанске археологије. Као и отац, Неритан Чека је археолог, али је више политичар: он је вођа Партије демократског савеза и био је Министарство унутрашњих послова у влади Фатоса Наноа 1998. године. (…)
Питање илирске етногенезе представља посебно идентитетско питање које је имало и још увек има јаке директне политичке реперкусије на југозападни Балкан. Илирски дискурс је коришћен за конструисање албанског националног идентитета – углавном у опозицији са Словенима у Југославији – током комунистичког режима, а у последње време и за подршку косовским захтевима за независност. Његова употреба и злоупотреба у националном албанском наративу преживела је комунистичку еру и, уз неке мање разлике, искоришћен је од стране садашње демократске албанска државе и албанске мањине присутне у суседним државама. (…)
У Албанији, влада Енвера Хоџе ставила је велики нагласак на етногенетске теорије у оквире такозване Албанске културне револуције, која се дешавала крајем шездесетих година (Wickers 1995: 185–f.). Године 1972. Хоџа је основао Академију наука Народне Републике Албаније и кроз ову институцију финансирао бројна ископавања, конференције и археолошке, лингвистичке и историјске публикације о Илирима. Добар пример типичне „режимске књиге“ објављене на енглеском језику за међународну јавност је „Историја Албаније од њених почетака до данашњих дана“ (Pollo and Puto 1981). У другом поглављу, под насловом “Од Илира до Албанаца”, пажња је усмерена на ‘варварске’ инвазије Балкана од стране словенских племена. Варвари се описују као насилни, брутални и жељни напада на албанску територију, доносећи смрт и уништење. Број Илира је драматично смањен, а Словени су заузели подручја која су првобитно била илирска. Једна од закључних реченица не оставља сумњу у јаку политичку пропаганду аутора:
У јужним провинцијама – Новом Епиру, античком Епиру, Превалитанији и Дарданији – илирско становништво је морало бити претежно и компактно ако се узме у обзир да су потомци Илира, садашњи Албанаци, дошли из ових провинција ”(Pollo and Puto 1981: 28). (…)
Слична културна политика према археологији – иако мање експлицитна него што је некада била – и даље се наставља, како је известио Фатос Љубојња (Fatos Lubojna), албански интелектуалац, који представља један од најкритичнијих гласова у албанској култури ( OBC 2008). Многе заједничке археолошке пројекте већ су спровеле две земље пре проглашења независности Косова у фебруару 2008. године. Најважнија је редакција Harta Arkeologjike e Kosovës (Археолошке карте Косова), заједнички пројекат Академије наука Косова и Академије наука Албаније (Përzhita 2006). У овој публикацији важно је помена усвајање искључиво албанских топонима на штету словенских. (…)
Још једна књига од примарног значаја за истраживање односа између политике и археологије: L’Etrusco Lingua Viva коју је написала Нермин Влора Фаласки (Nermin Vlora Falaschi) (1989) је широко коришћена као референца за многе археолошке водиче који нуде своје услуге страним туристима и посетиоцима у Албанији и Косову. Нермин Фаласки је била кћерка Исмаила Кемалија (Ismail Qemali), главне фигуре у формирању независне владе за Албанију 1912. године и супруга италијанског дипломате. Ову књигу је у Италији објавила ауторитативна издавачка кућа Барди Едиторе (Bardi Editore), која објављује и књиге за престижну Accademia dei Lincei. Ова чињеница чини књигу поузданом и популарном археолошком публикацијом у Албанији. У књизи Фаласкијеве, етрушчански језик је преведен коричћењем модерног албанског језика. Не бих дала никакав коментар о научној валидности Фаласкијиног рада. Оно што је важно је јасна политичка порука која прожима закључно поглавље: Пелазги, преци Илира, донели су цивилизацију у Италију и породили Етрурце. Импликација је да упркос њиховој неславној садашњости, други Европљани треба да третирају Албанце са више поштовања због своје славне прошлости као први и најстарији цивилизовани народ Европе.”

Македонска историчарка, редовна професорка на Универзитету Светих Кирила и Методија у Скопљу, др Наде Проева, у једном раду пише о томе како је у време изборне кампање 2002. у Македонији, у ударном дневнику државне телевизије, Арбен Џафери, оснивач и лидер албанске партије ДПА, објашњавао како име Македонија у суштини припада Албанцима, који су, по њему директни наследници Илира. ”Право Албанаца на име »Македонија« господин Џафери извлачи ни мање ни више већ директно од Александра Македонског – а да се притом не пита зашто славног краља нису звали Александар Илирски, тј. Албански! Наиме, по најновијем »научном« открићу овог албанског политичара из Македоније, Александар Македонски је био Илир, јер му је мајка била Епирка – а по панилирској теорији, Епирци су наравно Илири. Исту причу (о албанском пореклу Александра), данас нам прича и Али Ахмети, лидер албанске партије ДУИ…”, пише Проева. (11)

Додајмо као одговор на ово речи академика Димитрија Богдановића:

”Бављење етногенезом може да буде хуманистички веома поучно и плодно, као лек против расизма и етноцентризма, јер нема ,,чистих” народа и раса, све је у међусобној вези и прожимању; али може да буде и обрнуто: оно може да буде управо израз етноцентризма и једног милитантног националистичког погледа на ствари и политичког програма. Великоалбански ,,илиризам” има, нажалост, овај други карактер. Крајње упрошћена теза да су данашњи Албанци директни потомци и баштиници античких Илира, насељених по Балканском полуострву углавном западно од моравско-вардарске долине све до Истре користи се као аргумент о некаквом пречем праву Албанаца на илирске земље. Посебно када је реч о Косову и Метохији ,,илирска теза” хоће да аргументује право Албанаца на ову територију, на којој би Срби, према том схватању, били само привремени уљези. А то ни историјски није тачно. Уосталом, распоред европских народа је дефинитиван од времена велике сеобе народа у раном средњем веку. Васпостављање античких стања напросто није могућно, нити то може бити аргумент било каквих и било чијих територијалних претензија.” (12)

Коначно, када је реч о наводном илирском или дарданском пореклу Албанаца став науке је јасан.

”Савремена српска медиевистика о пореклу Албанаца и њиховој историји у средњем веку има следећи став: нису непосредни настављачи Илира или Дарданаца јер у време када почиње процес формирања Албанаца, ти стари народи већ одавно нису постојали; Илири нису директни преци Албанаца, како тврде албански научници; Илири нестају најкасније у III, а Албанци се први пут помињу тек у XI столећу, што значи да између њих постоји јаз од око осам векова, ” пише проф. др Радивој Радић. (13)

Аутор: Димитрије Марковић

Коришћена литература:

1) https://jugpress.com/u-presevu-promovisna-knjiga-dardano-trojanci-od-noe-noah-nuha-do-albanaca/?fbclid=IwAR0QnH2VJNNnV69erImiujLRtjvtnj31xYr71Ggn8mCWfpJ3QbOtNgy2C80
2) https://hronograf.net/2021/06/28/kosovski-kvaziistoricar-dosta-je-bilo-srpskih-lazi-protiv-turaka-1389-borili-su-se-albanci/
3) https://kossev.info/koha-prisvajanje-srednjovekovnih-arberijskih-spomenika-na-kosovu-od-strane-srba/
4) https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3611728/katolicka-misa-u-crkvi-svetog-nikole-u-novom-brdu-spc-protestuje.html
5) https://www.danas.rs/kultura/haradinaj-proglasio-pravoslavnu-crkvu-svetog-nikole-u-novom-brdu-za-rimokatolicku-katedralu/
6) https://www.politika.rs/scc/clanak/431377/Crkva-Svetog-Nikole-u-Novom-Brdu-postaje-katolicki-hram
7) Mythifying the Albanians : A Historiographical Discussion on Vasa Efendi’s “Albania and the Albanians”, Uğur Bahadır Bayraktar

8) Димитрије Богдановић, Разговори о Косову, Хришћанска мисао, Свечаник,2018. стр. 87

9) Димитрије Богдановић, Разговори о Косову, Хришћанска мисао, Свечаник,2018. стр. 72
10) Balkanologie Revue d’études pluridisciplinaires , 2011 Volume XIII Numéro 1-2
Édition électronique URL : http://journals.openedition.org/balkanologie/2272 ISSN : 1965-0582
Who are the Illyrians? The Use and Abuse of Archaeology in the Construction of National and Trans-National Identities in the Southwestern Balkans Maja Gori
Archaeological Review from Cambridge, Volume 27.2, November 2012

11) Nade Proeva, Savremeni makedonski mit kao odgovor na nacionalne mitove suseda: albanski panilirizam, bugarski pantrakizami grčki panhelenizam, Zgodovinski časopis, Ljubljana 64/2010 (141), št. 1-2, str. 176–219

12) Димитрије Богдановић, Разговори о Косову, Хришћанска мисао, Свечаник,2018. стр. 72

13) Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016.