”У непрестаној борби за мир и опстанак, под непрекидним притиском и теретима који толико векова даве дух овога народа, карактер се његов свакојако морао изменити од своје првобитности и изгладити у њему многе и многе особине.
Али баш то, што у таквоме стању код једнога народа породица, остављена да се унутрашње јаче развија, тим јаче делује на васпитање својих чланова и што је вера, оличавајући у себи и појам народности, јаче учвршћена у души, учинила су овде ова два важна фактора да су се код народа сачувале оне бар особине које се губе кад народ дође у ступањ где вера престаје бити битно обележје и где се живот развија ван породице.
Сами односи пак у породичном животу, који су задржали непромењене све законе патријархалности, на првом су месту јемство за наравност код овог народа.
Не зна се ни у селу ни у вароши за пример да момак осрамоти девојку а, према народном поимању, такав се човек сматра као убица и нико не мисли да би било грехота убити га. Девојка увек дубоко гледа у земљу; срамота је да говори о момцима; срамота је чак и старијој жени да каже да јој се извесно момче допало. Велика би срамота била за девојку ако не би плакала и грцала у сузама кад је испросе, већ би се радовала. Муж и жена док су млади срамота је да иду негде сами њих двоје, на славу или на сабор или у посету; треба да има неког старијег с њима иначе им се смеје свет. Они штавише треба да пазе и да не говоре много међусобно пред старијим, па ни у кући, јер ће њој рећи ,,милмужица” а то је тешка погрда.
Супружничка је љубав врло јака. Поштовање деце према родитељима толико је, да нема готово примера који би могао што обратно показати. Односи сродства одржавају се до најдаљих линија.
Код овога народа још се позајмљује велики новац у четири ока; верује се у реч и заклетву. Народ се на Косову не куне тако често, нити му заклетва стоји на врх језика да је уз реч употребљава. Отуда заклетва, кад се једном употреби, има велике вредности. Уз разговор ће често Бога да помене али само у реченицама: ,,Здравље од Бога!”, ,,У име Божије!”, ,,Божја воља”, ,,Божје наређење” итд. А озбиљна клетва, која се само при потреби изриче, гласи: ,,Имена ми Божјега, тако ми се у кући не нашла со и хлеб!”.
Поимање народно правде и правице, такође је једно обележје његовога карактера. Народ се увек још држи оних закона које је традицијом стекао и решава међусобно, на најправичнијим основама, све спорове, како оне за које у обичајима постоје преседани тако и нове који би се појавили.
Биће да доста утиче на карактер народа и расељавање. Можда су везе узрока и последица овде неприметне али разређеност српског живља, која с дана на дан постаје све то већа, прилике у којима се човек у својој кући не осећа свој, у којима се нема на кога да ослони, у којима нема ко да га подржи нити с ким да заједнички сноси несносне тешкоће; свакојако утичу на карактер појединца а тиме поступно и на масу. Српски се живаљ на Косову осећа с дана на дан све усамљенији и напуштенији а то су прилике које не дижу већ обарају дух једног народа.
Народ је добродушан и ,,севаплија”. Просјаку и болеснику од уста ће одвојити и даће. Просјак с правом лупа батином у врата која му се морају отворити. Сиромаха у селу помоћи ће цело село да сагради кућу, да пооре итд. Болеснику свако ће однети понуде и обићи га.
Народ је одан цркви и вери и прилаже на то. И најсиромашнији, ако може, оставиће гдешто цркви. Кад се што гради на цркви, сви ће прискочити с паром и снагом у помоћ.
Гостољубивост је скоро јача но у Шумадији. Но не треба узети да су становници овога дела српске земље боље одржали ову општу особину српску, већ је томе узрок што се у приликама, у којима овај народ живи, више одржава осећај према ближњему, који се у слободи донекле губи. ”

(Бранислав Нушић, Косово – опис земље и народа)