Решење за Косово и Метохију

Насиље Албанаца над Србима на Косову и Метохији почиње од 16. века и њиховог насељавања на том простору, постепено расте након сеобе Срба 1690. године а постаје све учесталије како долази до њихове бројчане надмоћности, односно промене етничке структуре на Косову и Метохији у њихову корист.

Став проф. др Смиље Аврамов је да је током Другог светског рата на Косову и Метохији извршен геноцид над Србима.”Примењиване су три основне методе: 1) индивидуална убиства, у циљу застрашивања и напуштања својих домова; 2) масовна убијања становништва, и 3) организована политика исељавања, која ће бити настављена и у послератним условима,” пише професорка Аврамов.

Албанце на насиље покрећу три мотива који се међусобно преплићу и допуњују, а то су национални, верски и лични.

1) Национални мотив подразумева тежњу ка стварању тзв. Велике Албаније, циља замишљеног и постављеног од стране прве Призренске лиге 1878. године. У вези са тим је веома важно да подсетимо да Велика Албанија укључује не само територије Албаније и Косова и Метохије већ и делове централне Србије, готово до Ниша и тзв. Новопазарски санџак, затим значајан део Црне Горе укључујући и Подгорицу, део Северне Македоније и део Грчке.

Према томе, онога тренутка када питање Косова и Метохије буде закључено кренуће акције у циљу отцепљења поменутих делова централне Србије. Сетимо се само тзв. Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе.

2) Верски мотиви су додатни разлог због чега није могућ мир са Албанцима. Да се најпре мало боље упознамо са њима кроз само три од мноштва сличних цитата из Курана:

• “Borite se sa svakim na Allahovom putu i ubijte one koji ne vjeruju u Allaha” (Ibn Ishaq/Hisham 992)

• “Ubijanje nevjernika je mala stvar za nas”. (Al-Tabari 9, 69)

• ”I ne budite kukavice i ne nudite primirje kad ste jači, jer Allah je s vama, On vas neće nagrada za djela vaša lišiti.” (Kuran, 47, 35. Sura Muhammad, objavljeno u Medini)

Наведимо и кратко објашњење професора доктора Мирољуба Јевтића:

”Корен из кога је настао појам ислам, односно муслиман, значи мир. А муслиман је онај који се покорава, то значи који прихвата на миран начин оно што одређује Бог. Бог као њихов створитељ од њих очекује да се покоре објављеном закону који се назива шеријат, и да живе по прописима шеријата. У исто време муслиманима се налаже да ако не-муслимани не желе да прихвате Божију поруку, односно да се покоре божијим законима, онда они морају противно њиховој вољи бити приморани да живе по исламским прописима,” каже професор Мирољуб Јевтић, један од најбољих познавалаца ислама у свету.

3) Лични мотиви подразумевају стицање материјалне користи кроз пљачку и отимање српске имовине. Национални и верски мотиви обезбеђују да они који ово раде неће за то одговарати пред законом.

Мислим да нам све ово показује да суживот са Албанцима није могућ.

Шта је дакле решење проблема Косова и Метохије? Решење је начин на који су Чеси решили проблем Судетске области.

Минхенски споразум, или како га још Чеси називају Минхенски диктат или Минхенска издаја, је уговор потписан 30. септембра 1938. године на основу кога је Чехословачка уступила Немачкој погранично подручје насељено претежно Немцима – Судетску област.

У Чешкој се ово наводи као највећи израз политике политике уступака (appeasement-а) у свету до тада.

Питање Судетске области је решено након завршетка II Светског рата, 1945-1946 године депортацијом Немаца из Чехословачке. Почетком 1947. године председник Чехословачке Едвард Бенеш је примио документ од повереника за депортацију у којем је писало да је до 1. новембра 1947. године исељено укупно 2.170.598 Немаца, међутим на другом месту се наводи податак да је током 1945-46 године Чехословачку морало да напусти више од три милиона људи.

Тачан јеброј од преко три милиона Немаца, а разлика се јавља због тога што је у првом случају реч о званичном списку (између осталог списак садржи и тачан број локомтива, вагона итд. којима је извршен трансопрт) који не садржи имена оних који су се самостално иселили и побегли у страху од казне.

Депортација је сматрана за чин праведне освете за став судетских Немаца према предратној Чехословачкој, за колаборацију и непријатељски однос према чешким грађанима пре рата и у току њега (не треба свакако заборавити и на депортације Немаца из Мађарске, Пољске, Холандије, Француске, Италије, Белгије и Луксембурга). У Чешкој је могло да остане око 250.000 Немаца и то са ограниченим грађанским правима. На основу Бенешових декрета сва покретна и непокретна имовина Немаца била је конфискована и припала је држави а осим тога изгубили су и држављанство.

У једном разговору (интервју) господин Вацлав Дворжак, чешки режисер и интелектуалац, аутор забрањеног филма Чешке телевизије “Отето Косово”, је између осталог рекао: “Мислим да некада у будућности нешто слично чека и Косово и Метохију – исељење фашизованих Албанаца који не буду могли да докажу да су помагали Србима и другим неалбанцима у време дивљања екстремиста. Једном ће једноставно морати да спакују своје прње и оду”.

Питање судетских Немаца добило је свој епилог тек приликом приступања Републике Чешке Европској унији, тачније приликом усвајања Лисабонског уговора.

Наиме, чешка скупштина је Лисабонски уговор усвојила 20. фебруара 2009. али је истовремено, из страха да је можда тиме дала Европском суду правде право да екстензивно тумачи право о недискриминацији, и на тај начин доведе у питање примену тзв. Бенешових декрета при захтевима за реституцију имовине, усвојила пропратну резолуцију да “правни статус који се признаје Повељи о основним правима Европске уније, без икакве сумње осигурава, да ова не може деловати ретроактивно и на тај начин довести у питање правне и својинске односе који проистичу из чехословачког законодавства, пре свега из година 1940 до 1946, као ни досадашње процесе европских и домаћих судова, који ова правна и имовинска питања решавају”.

Дакле, предлажемо као једино исправно и трајно решење оно што је предложио и г. Дворжак – депортацију косовских Албанаца у матичну државу на хуман начин.

Када је реч о Србима, односно повратку на Косово и Метохију, треба мислити не само на повратак избеглих и прогнаних од 1999. године до данас, њих око 250.000, већ и оних који су са Косова и Метохије избегли или су прогнани у току Другог светског рата, али и пре и након тога. Поред тога неопходно је вршити насељавање српског становништва на простору Косова и Метохије.

Да ово није ништа неизводљиво пример је повратак српског и осталог хришћанског становништва, које је почело након ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату. У почетку је српско становништво почело да се само враћа на ове просторе, а након тога је почело и планско насељавање по Уредби о насељавању Јужних крајева донете 20. новембра 1920 године, и по Закону о насељавању Јужних крајева донетог 11. јуна 1931 године. Да оваква политика не само да није неизводљива већ да даје резултате говори податак да је 1921. године на Косову и Метохији од укупног броја становника 69% становништва било албанске националности и 26% српске, а већ 1939. године 34% српског становништва и 60% албанског.

Када је реч о имовини ситуација је једноставнија. „Сваку породицу, њиву, грађевински посед, ливаду, шуму, треба правно обрадити. (…) Ја мислим да сва та премеравања треба да ради Војни географски институт који је и војна и грађанска институција комплетно опремљена за то и он треба да добије од државе тај задатак и неопходна финансијска средства,” пише ) проф. др. Ненад Милеуснић, члан одбора за економске науке САНУ. (1)

Осим тога, требало би извршити досељавање и размену имовине са Србима из Албаније.

Након реинтеграције Косова и Метохије у територијалне оквире Републике Србије, треба мерама физичког обезбеђења, савременим техничким средствима и на друге начине свести на минимум порозност границе према Републици Албанији на целој дужини од 113,4 км и на копненом и на воденом делу (113 км на копну и 410 м на води) како би се спречило ново досељавање Албанаца.

Међутим, да би се Албанци трајно уклонили као средство у туђим рукама, које би у будућности поново могло да буде употребљено против нас, мора се активно радити на дестабилизацији Албаније иницирањем и појачавањем унутрашњих разлика, подела и сукоба, али се мора поново размотрити и могућност физичке поделе Албаније, у сарадњи са Италијом и Грчком.

Када је реч о физичкој подели о томе су вођени разговори 1938/1939. године на иницијативу министра спољних послова Италије, Галеаца Ћана, у време владе Милана Стојадиновића. На Стојадиновићев захтев израђена су два елабората на ту тему, један је израдио Иван Вукотић а други Иво Андрић. Закључци изнети у овим елаборатима важе у највећој мери и данас.

”Албански је народ у току своје историје био оруђе туђинске политике и туђинских циљева, и то турске, па аустријске, а у посљедње време талијанске. Албанци никада нису били солидарни с осталим балканским народима. … Заузимањем и присаједињењем сјеверне Албаније убила би се албанска иредента, опасна за наше јужне крајеве. ” пише Вукотић. (2)

Андрићев елаборат је писан на дванаест страна и у њему се најпре наводи кратак преглед наших ставова и политичких активности по питању Албаније у претходном периоду. У том делу Андрић наводи, између осталог, и следеће:

”Наша држава има старих права на ове крајеве, вели се у нашем меморандуму. Скадар је бивша престолница српских владара . Наш је народ пролио потоке крви за Скадар а нарочито у рату 1913 године који је стајао Србију више хиљада њених војника а Црну Гору једну трећину њене војске. Дримска долина са Скадром чини географску и економску целину са Црном Гором и пограничним крајевима Србије. За средњу Србију и за Црну Гору Дримска је долина једини директан и најкраћи природни пут на Јадран.”

На крају документа Андрић износи сопствени закључак и предлаже границе поделе Албаније:

”С обзиром на све што смо рекли напред, за нас би подела Арбаније могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме се не може одупрети, и као једна велика штета из које треба извући онолико користи колико се да, тј. од два зла изабрати мање. Максимум који смо у своје време тражили јесте граница која би ишла реком Мата и Црног Дрима и која би нам дала стратегиско осигурање Црне Горе и Косова. Морали би исто тако осигурати котлине Охридског и Преспанског Језера, прикључујући Подградец и словенска села Голог Брда, као и она између Преспе и Корче. Узимање Скадра могло би у том случају бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добијање плодног земљишта за исхрану Црне Горе. Северна Арбанија у оквиру Југославије допустила би стварање нових саобраћајних веза Северне и Јужне Србије са Јадраном. Поделом Арбаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову… Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава.”

Да додамо још у вези са овим да подела Албаније између Србије, Грчке и Италије не би нужно подразумевала њен нестанак већ пре корекцију граница. Уосталом, и Северна Македонија би у томе нашла свој интерес.

Када је реч о иницирању и јачању подела у албанском друштву књига Теодоре Толеве „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације” (3) показује и своју додатну вредност. Наиме, како је бугарска историчарка у њој, на основу докумената из Бечког државног архива, подробно описала процес стварања албанске нације, процес дезинтерације би подразумевао пролазак кроз исте тачке процеса само са супротним циљем.

Да подсетимо, циљ стварања албанске нације је био – ограничавање моћи Србије, Црне Горе и Русије.

Прва тајна конференција која се бавила овим питањем одржана је у Бечу 17. новембра 1896. године а процес је трајао наредних неколико година. Подразумевао је израду албанског алфабета који до тада није постојао (резултат је писмо које Албанци данас користе а прихваћено је на Конгресу у Битољу 1908. године), отварање албанских школа, финансирање штампе, књижевних текстова итд.

Да би уопште могли да отпочну са својим активностима аустроугарски службеници су најпре морали да похађају курсеве на којима су учили албански језик за шта су предвидели време од 6 месеци до годину дана. Бар у овом делу ми смо, очигледно, у предности јер имамо довољан број људи који говори албански.

Основна подела коју би ваљало подстаћи и продубити је, логично, подела између племена Геге (коме припадају и Шиптари са Косова и Метохије) и Тоске. Према аустругарским извештајима из наведеног периода ова два племена су међусобно отуђена и нису у пријатељским односима а разлике између њих су приметне на свим нивоима и у различитим облицима (Толева, стр. 79). Разлике између дијалеката којим говоре ова два племена иду дотле да припадници ових племена практично не разумеју једни друге. Осим тога, пишу разлчитим алфабетом – Тоске користе грчка слова, док Геге користе латинична. Хришћанске Геге су римокатолици док су хришћанске Тоске православне вероисповести.

Даље, по дубини, подела би се подстицала и између мањих племена која постоје у оквиру Гега и Тоски – Хоти, Клименти, Кастрати, Груде, Шкрељи, Шаља, Шоше, Никај, Мертури итд.

Коначно, за поделу на микронивоу (на нивоу породица) било би неопходно преиспитати оправданост реафирмације института крвне освете. У аустроугарским извешајима се ово питање, и покушаји гашења овог обичаја, помиње више пута, као један од предуслова за остваривање јединства и стварања албанске нације.

Даљи основ за изазивање подела је вера. Према неким подацима (4) Око 70% Албанаца је исламске вероисповести, 20% православне а око 10% њих су католици. Међутим, ни албански муслимани нису јединствени, и они се деле на суните и шиитску секту бекташија. Осим тога, на Косову и Метохији постоји и непрестано јача и вахабизам. Какав је однос Албанаца исламске и католичке вероисповести одлично покзује и масовна туча око 50 албанских ученика у Тузима 2013. године, која је као мотив имала инцидент на гробљу у селу Дионоша, када су Албанци исламке вероисповести покушали да спрече једну католичку породицу да ода почаст покојнику на локалном гробљу. (5)

Коначно, једно од кључних средстава којима се користила Аустроугарска за остварење својих циљева било је и подмићивање тако да се могу искористити и лични интереси албанске политичке елите како би се постигли поменути циљеви. Одличан пример (нажалост) какве резултате то може да донесе је Мило Ђукановић и његови саучесници у покушају стварања црногорске нације од Срба у Црној Гори. И уопште, Црна Гора је добар пример (опет нажалост) који показује како се наведене разлике могу веома ефикасно искористити.

Подела Албаније, тачније присаједињење дела њене територије, би могло да буде компензација за бомабардовање Србије и Црне Горе 1999. године.

Пошто смо навели предлог решења који би био у складу са српским националним интересима и трајан, морамо да дамо и одговор на питање да ли употреба силе (војске и полиције) у циљу ослобођења Косова и Метохије и његове стварне реинтеграције у уставноправни поредак Републике Србије у складу са хришћанским учењем, или се овај проблем мора решавати искључиво мирним путем како то неки тврде.

Погледајмо најпре шта се о учешћу православних у рату каже у Основама социјалне концепције Руске православне цркве са Архијереској Сабора одржаног у Москви од 13-16. августа 2000. године.

”Иако људима доносе благу вест о помирењу (Римљ. 10,15), хришћани се ипак, и против своје воље, сусрећу са животном неопходношћу учествовања у различитим биткама будући да се налазе у „овоме свету“, који у злу лежи (I Јов. 5, 19) и испуњен је насиљем. Иако рат сматра за зло, Црква ипак, уколико се ради о заштити ближњих и успосттању нарушене правде, не забрањује својим члановима учешће у ратним дејствима. У таквим случајевима рат се сматра нежељеним, али ипак нужним средством. Православље се у свим временима са најдубљим поштовањем односило према ратницима који су по цену живота чували животе и безбедност својих ближњих. Света Црква је многе ратнике прибројала збору светих узимајући у обзир њихове хришћанске врлине и примењујући на њих речи Христове: ,,Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јов. 15, 13). … Морални хришћански закон не осуђује борбу против зла, примену силе према носиоцу зла, па чак ни одузимање живота као крајњу меру, него злобу срца човековог, жељу за понижавањем и убиством ма ког човека. Због тога Црква посебно брине о војсци, васпитавајући је у духу оданости високим моралним идеалима. … Рат мора да се води уз праведни гнев, а не са злобом, похлепом, похотом (I Јов. 2,16) и другнм породима ада.”

Шта саветује Свети Јован Крститељ војницима који га питају шта да чине за своје спасење? Да ли им говори да напусте војну службу? Не.

”И рече им: Никога да не злостављате нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом.” (Лк. 3, 14)

У српској историји познати су примери клирика који су учествовали у оружаним сукобима, као што су архиепископ српски Данило II, у одбрани Хиландара од Каталонске компаније, Свети Петар Цетињски, супротстављајући се Турцима, прота Матеја Ненадовић, хаџи Мелентије Стефановић, поп Лука Лазаревић итд.

Одговор на питање о учешћу хришћана у ратиу налазимо и у житију Светог Кирила. Наиме, када су Свети Кирило и Методије боравили код Сарацена (арапских муслимана) они су им постављали различита питања, а међу њима и ово:

”Ако је Христос ваш Бог, зашто онда не поступате као што вам Он заповеда: Он вам заповеда да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и онима који вас гоне, и да окрећете образ онима који вас бију; а ви не поступате тако него супротно томе: против противника ваших ви кујете оружја, одлазите у рат, убијате.

На то блажени философ одговори: Ако у неком закону буду написане две заповести и дате људима на извршење, ко ће онда од људи бити истински извршитељ закона: да ли онај који изврши једну заповест, или онај који изврши обадве? Сарацени одговорише: Разуме се, бољи је онај који изврши обе заповести. Философ онда рече: Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми дакле подносимо увреде када су уперене против кога лично, али када су уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви, заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна зла дела.”

Шта значи, када је реч о Косову и метохији, ”заробити душе”? То значи исламизовати их и поарбанашити. О томе је писао академик Атанасије Урошевић у својим књигама:

”Српског живља стално је нестајало, исељавало се, и најзад је дошло до тога да је оно остало у мањини према арнаутском елементу. Тек је онда утицај Арбанаса постао најактивнији. Онда је почело исламизовање и поарбанањавање нашег живља.”

У Законоправилу Светог Саве наводи се најпре правило светог Василија Великог о убиству у рату а затим и његово тумачење: „Убиства која бивају у рату свети оци не сматраху убиствима, јер и Атанасије Велики у Посланици Амону монаху говори да су велике части достојни они који у ратовима храброваше, и лепо је подизати им споменике који говоре о њиховој храбрости како убијају противнике и творе дело законито и похвале достојно. А ни овај велики муж не одбацује њихов суд, зато што за целомудрије и благоверије храбар убија у рату, али саветује, говорећи да је добро за таквог да три године само причешће не прими због тога што има нечисте руке.”

Речи Атанасија Великог из посланице Амону о којима се говори су следеће: „Јер и у многом другом, што у животу бива, ми налазимо разлику како кад бива: тако, убивати није допуштено, али убивати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале, и ради тога, који се одликују у рату удостојавају се великих почасти и споменици им се подижу, који казују њихова славна дела.”

У беседи о првим жртвама, изговореној пред Кумановску битку, Свети Владика Николај Охридски и Жички, поред осталог, каже:

”Дошао је рат. Нека буде мирна ваша савест, Хришћани, јер рат је једно средство у рукама

Божијим као и мир. Пале су прве жртве. Не жалите, мајке и сестре, ваши погинули у рату живеће у рају, јер су дали живот свој из љубави према ближњим, према потлаченој браћи својој. Од те љубави нема веће, рекао је Христос. …

Протест рата звучнији је од протеста мира. Ми смо протествовали у миру столећима и протест наш је остао нечувен и несаслушан. Ми смо протествовали у име Христа против угњетавања робља, но полумесец је остао глув према мирном протесту крста. Ми смо протествовали у име Божије правде против неправде једних синова Божијих према другим синовима Божијим, но на наш протест одговарали су безбожници сечом хришћанске нејачи, а небо и земља дубоким ћутањем. Ми смо протествовали у име просвећености и хуманости нашега века, но на наш протест одговарали су Арнаути паљењем хришћанских села и убијањем хришћанских свештеника, а небо и земља дубоким ћутањем. Ми смо протествовали у име писаног и признатог међународног права, но цариградски велевласници су се с презрењем исмевали над нашим протестом. Сви протести мира остали су неуспешни, и нама није ништа друго остајало до прибећи ратном протесту, који у овоме часу испуњава брда и долине својим страшним гласом.

Ми протествујемо ратом не зато што мрзимо Турке као Турке, но зато што мрзимо неправду њихову. Ми протествујемо ратом против Отомана не зато што презиремо веру њихову, но зато што презиремо недела њихова. Ми ратујемо против Турака не зато што их не признајемо за браћу своју, но зато што их сматрамо за неправедну браћу. Ми ратујемо против Турака не зато што ми њих не признајемо за људе, но зато што су се они давно одвикли, да нас признају за људе.

Нашег непријатеља помажу многе земаљске велике силе, нама ће помоћи Бог. Ми верујемо, да Бог кроз нас врши своје дело.”

Поново нас чека протест рата јер је наш протест против сече Срба на Косову и Метохији остао нечувен и несаслушан. Ми не протествујемо ратом зато што мрзимо Албанце него зато што мрзимо њихову неправду и због тога што нас не признају за људе.

”Војни начин реинтеграције Косова и Метохије је ефикасан и не траје дуго. Ја сам чак радио један план повратка на Косово и Метохију, и знам да је то могуће, да је то оствариво, чак много лакше него што то неки мисле,” каже генерал Божидар Делић.

Када се помене ослобађање Косова и Метохије најчешћи аргумент који се износи против тога јесте америчка база Бондстил код Урошевца. Да је то ништа друго него плашење мечке решетом и планско ширење дефетистичког мишљења показују подаци о броју припадника КФОР-а. Наиме према подацима из децембра 2018. године, КФОР је у свом саставу имао свега око 3.642 војника. То значи да на граници са Македонијом, Албанијом и Црном Гором можемо да будемо већ у оквиру прва 24 сата.

Након ослобођења на Кошарама ћемо подићи цркву и посветити је Светом Георгију Победоносцу и косовским новомученицима.

Амин. Боже дај.

Догодине у Призрену!

Димитрије Марковић

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s