Пише: Димитрије Марковић

“Трајно решење албанског питања у Југославији видели су неки српски политичари у планском исељавању Албанаца. Искуства Милошевих мера за исељавање албанског становништва из србијанских градова четрдесетих година XIX века, и исељавање неких 30.000 Албанаца из Топлице и Јужне Мораве 1878. године – наводили су на мисао да би се тим путем могло решити ово питање и у границама Југославије.
У овом случају радило се већ о покушајима планског исељавања, о чему су вођени преговори између југословенске и турске владе, почев од 1930. године. Начелна сагласност постигнута је 1931. Касније, у обновљеним разговорима, Турска је изразила спремност да почетком 1936. године закључи с Југославијом формални споразум о исељавању 200.000 лица, ,, становништва које је сродно по менталитету турском, те ће се у Турској лако асимиловати…” На седници Сталног савета Балканског споразума крајем фебруара 1938. закључено је да се у Цариграду сазове конференција Турске, Румуније и Југославије, уз присуство грчког посматрача, ради дискусије о обезбеђењу материјалних средстава за насељавање досељеног становништва у Турској. Та конференција је одржана 13. јуна 1938, па је закључено да је исељавање ,, један од најважнијих социјалних проблема “, под чиме се подразумевало ослобођење зиратне земље за Србе из пасивних крајева.
Исте године је са више страна подстицана и образлагана идеја о систематском исељавању Албанаца. Тако је 16. маја 1938. године у Српском културном клубу расправљано о реферерату у коме се констатује да дотадашњи рад на колонизацији није дао потребне резултате, да је опасност и штетност албанског елемента и даље актуелна, како у националном и економском тако нарочито у безбедносном погледу, па се стога препоручује да се Албанци из Југославије исељавају у Албанију или Турску пошто се ствар буде уредила дипломатским путем, како су то повољно решиле Бугарска, Румунија и Грчка са својим муслиманским становништвом. Истовремено, 7. октобра 1938. Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије, забринуто за безбедност и територијални интегритет Југославије у предвечерје другог светског рата, наређује да се настави акција исељавања Албанаца, а команда III армијске области са седиштем у Скопљу предлаже мере. У оквиру тога треба ,,смишљено, систематски, али и енергично” спроводити ову акцију; доводити српски елеменат…
Указује се, при том, и на значајну помоћну улогу коју треба да одигра црква, народна одбрана и приватна иницијатива преко разних друштава и сл.,” пише Димитрије Богдановић у својој “Књизи о Косову”.

Ако у обзир узмемо податак да је на Косову и Метохији 1929. године било укупно 439.000 становника (Срба, Албанаца и осталих) јасно је да би исељавање 200.000 Албанаца значило исељење знатно више од половине њих.

Академик Васо Чубриловић, историчар и учесник сарајевског атентата, објавио је свој рад под насловом “Исељавање Арнаута” 7. марта 1937. године да би своје ставове поновио у елаборату од петнаест страна под називом “Мањински проблем у новој Југославији ” 3. новембра 1944. године.
Исељавање Албанаца помиње и Иво Андрић у свом елаборату писаном на дванаест страна. Наиме, у време владе Милана Стојадиновића, 1938/1939. године, вођени су разговори на иницијативу министра спољних послова Италије Галеаца Ћана о подели Албаније. На Стојадиновићев захтев израђена су два елабората на ту тему, један је израдио Иван Вукотић а други Иво Андрић. Да је питање исељавања Албанаца и даље било актуелно и да се од тога није одустало потврђују ове Андрићеве речи:
“Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава.”

Када је реч о планском насељавању Срба на том простору Уредба о насељавању новоослобођених и присаједињених области Краљевини Србији донета је 20. фебруара 1914. године, Уредба о насељавању Јужних крајева 20. новембра 1920 године, а Закон о насељавању Јужних крајева донет је 11. јуна 1931 године. Упркос бројним недостацима и пропустима етничка слика Косова и Метохије, и без реализованог исељавања Албанаца, значајно се на овај начин променила у нашу корист.

Други светски рат и долазак комуниста на власт осујетио је планове за исељење Албанаца и решење проблема Косова и Метохије.

Одлука НКОЈ-а (Националног комитета ослобођења Југославије), донета 6. марта 1945 године, о ”привременој” забрани враћања ”колониста” (Срба) на њихова пређашња места живљења, позната и као Одлука бр.153, била је одлука послератних комунистичких власти којом се ”колонистима” (Србима) ”привремено” забрањује повратак на Косово и Метохију и у Македонију.

О томе др Смиља Аврамов у својој књизи ”Геноцид у Југославији 1941-45, 1991 …” каже:

”На удару су се најпре нашли они који су стекли домицил на Косову после 1918. године. У нашој литератури уврежена је појмовна и терминолошка конфузија у погледу речи ”дошљак”. У једној уставној, парламентарној земљи, у којој је била загарантована слобода кретања, не може се говорити о ”дошљацима” ма где се они нашли, осим ако су у питању странци. Ово нарочито важи за Косово, одакле су Срби прогоњени уназад три века. Они се могу третирати само као повратници, а не као дошљаци.”

Уместо исељавања комунисти су отворили границе за њихово ново насељавање на Косово и Метохију. Смиља Аврамов у својој књизи “Постхеројски рат Запада против Југославије” о томе пише:

”Иако у изузетно тешкој ситуацији после ратних разарања, осиромашена, са строго рационализованом исхраном, Југославија је током 1944-1945, односно све до 1948, испоручивала Албанији у виду поклона огромне количине житарица и друге хране, материјала потребног за привредну обнову земље итд.; демонтирала је фабрику шећера у Сивцу и друге објекте у Војводини и Срему, радио-станицу, аутоматску телефонску централу у Београду, штампарију итд., у вредности која достиже милијарде долара, и све то поклонила Тирани. Уговором из 1946. установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња; у току 1946-1947 путем 26 закључених уговора успостављена је царинска и монетарна унија, а границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање албанског живља на Косово и Метохију и у Македонију. Затварајући очи пред катастрофалним последицама ове политике, крајњим сиромаштвом у земљи, влада ФНРЈ је ту полизику оценила као ‘велики успех’.“

Не постоји ни један разлог да не наставимо са плановима о исељавању Албанаца након реинтеграције Косова и Метохије војним путем.
То је једино решење које ће донети трајни мир и омогућити нормалан живот косовскометохијских Срба.

Аутор: Димитрије Марковић