На дан уснућа у Господу Светог Равноапостолног Кирила, Методијевог брата, просветитеља Словена, 14. фебруара 2024. дневне новине ”Спутњик” објавиле су у свом електронском издању текст поводом његове смрти након чега је постављен и на њиховој званичној страници на Фејсбуку (Facebook). (1)

На насловној фотографији у виду иконе Светих Кирила и Методија налази се следећи текст: ”869. умро словенски просветитељ Ћирило, Грк из Солуна рођен као Константин, творац глагољице.” Уз фотографију је дат и следећи одломак текста: ”С братом Методијем оснивач је словенске писмености и књижевности. Браћа су на словенски језик превела велики број библијских текстова и црквених рукописа.”

За свега 24 сата од објављивања испод фотографије се нашло преко четири стотине коментара следбеника псеудоисторичара који потврђују два важна запажања на која смо у више наврата указивали: антихришћански карактер псеудоисторије и ефикасност и забрињавајуће последице псеудонаучне пропаганде. (2)

Пре него што изнесемо неколико закључака погледајмо најпре неке од поменутих коментара, које доносимо у виду фотографија.

Све оно што видимо у овим коментарима је добро познато онима који се баве проблемом псеудоисторије. У њима налазимо следеће:

• Срби су имали писменост пре Ћирила и Методија (буквица, глогољица, србица…) док су Грци били неписмени
• стварање словенског писма и просветитељски рад Ћирила и Методија су лажна историја, тешка глупост и превара организована од стране Грка (Грчке православне цркве), будалаштина, залуђивање народа, лаж, превара, заблуда, ватиканска подвала, тешка глупост итд.
• ћирилица је настала из србице ”која потиче још из винчанске културе”
• Ћирило и Методије су ”фактички ископирали скоро цело винчанско писмо”
• Ћирило није био Грк него Србин
• Ћирило и Методије су били Словени
• Ћирило и Методије су измишљени
• глагољица и ћирилица нису ”србска оригинална писма”
• и у Русији постоји ”бечко-берлинска школа” јер на исти начин уче о Ћирилу и Методију као и ми

Када је реч о измишљеном винчанском писму не изненађује ни најмање да се у неким коментарима препоручује рад Весне Пешић (фотографија испод) ћерке Радивоја Пешића, творца ”винчанског писма”. О Радивоју Пешићу и ”винчанском писму” писао је проф. др Александар Палавестра. (3)

Колико је штетно пропагирање винчанског и других измишљених писама, а истовремено и који је циљ њиховог пропагирања, јасно је из горе наведених коментара.

Псеудоисторија је по свом карактеру антихришћанска. Њен антихришћански карактер се пројављује на два плана, личном и општем.

Префикс „псеудо“ потиче од грчке речи ψευδειν, што значи „варати, лагати или обмањивати“. Да ли је изношење неистина тј. лагање хотимично или нехотимично мање је важно јер су последице исте.

Једна од карактеристика псеудонауке је и интелектуално непоштење, односно фабриковање (што значи измишљање), фалсификовање и плагирање.

Из Светог Писма знамо да је отац лажи ђаво. У Јеванђељу по Јовану се каже: ”Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.” (Јн. 8,44)

Ово је лични план.

На општем плану је псеудоисторија антихришћанска јер пропагира и велича пагански период и неодвојива је од неопаганизма, као што је и неопаганизам неодвојив од псеудоисторије.

Словени и Срби су се доселили на Балканско полуострво у 7. веку после Христа а процес христијанизације је завршен у 9. веку. Инсистирањем на аутохтоности Срба на Балканском полуострву ставља акценат на пагански период и истиче се као важнији у односу на период наше крштене историје.

Осим тога тврдњом да су носиоци култура Винче и Лепенског вира Срби, као и да су наши преци Трибали и Илири а не Словени, Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава и сви Светитељи се претварају у саучеснике наводног прикривања наше ”праве” историје, јер нигде не налазимо да се називају Трибалима, Илирима или њиховим потомцима.

У Житију Светог Симеона од Стефана Првовенчаног читамо нпр. о ослобађању Улциња од стране Стефана Немање. Улцињ је, као и друге градове који се набрајају, каже Стефан Првовенчани, не само “држао грчки народ” него је и “сазидан од руку њихових”, дакле грчких. Да су Срби аутохтони на Балканском полуострву, био би сазидан нашим, а не грчким, рукама.

Питање аутохтоности и наводног прикривања наше историје нас, као што видимо из горњих коментара, неминовно доводи и до питања писмености пре Светих Кирила и Методија. Тврдећи да смо имали писменост и пре њих се, некад имплицитно а некад експлицитно, каже да нас Црква лаже, односно да прикрива тај податак.

У књизи „Руски неопаганизам. Историја, идеје, митови“ члан Мисионарског центра Рјазањске епархије РПЦ, Максим Кузњецов  не само да потврђује везу између неопаганизма и псеудоисторије него тврди да се неопаганизам темељи на њој и објашњава због чега је то тако.  Наиме он каже да је група псеудоисторијских митова основа  новопаганске идеологије, створене, прво, да оправда потребу за повратком паганству, показујући невиђену моћ и напредак претхришћанске Русије, и друго, да се унизе сва достигнућа Русије која су се догодила после Крштења.

Уочио је и да неопагани покушавају да докажу „наметање“ хришћанства помоћу митова „о крвавом крштењу Русије“.

Све ово важи и у нашем случају.

Према томе, није могуће да неко каже како пропагира само аутохтонизам али не и неопаганизам. Псеудоисторија и неопаганизам су две половине једне исте, змијине јабуке. (Пост. 3,4).

Тврдити да пропагирате ”само” псеудоисторију али не и неопаганизам и да стога ваше активности нису антихришћанске могло би да се упореди са Евиним објашњењем да није појела целу јабуку већ само један део. (Пост. 3,6)

Псеудоисторију бисмо могли да посматрамо и као квазирелигију по дефиницији Паула Тилиха или да је сврстамо у трећи тип псеудорелигија (популизам или расизам) по подели коју даје Јоахим Вах. Није случајно што је високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара псеудоисторију окарактерисао као обоготворавање нације.

Мете разорне делатности псеудоисторичара нису само ”званична историја”, САНУ, Филозофски факултет у Београду и него и историја Српске православне цркве и учење Цркве.

Занимљиво је у вези са претходно реченим скренути пажњу на то да је у продукцији руског Православног мисионарског центра ”о. Данило Сисојев” објављен документарни филм, код нас преведен као ”Буђење – пронађи веру предака” (ОВДЕ), у коме се износи мишљење да је бујица неопаганизма која је запљуснула Русију, повезаног са псеудоисторијом, резултат дејства споља и да води извршењу етноцида.
Етноцид подразумева уништавање културе, језика и идентитета једне етниче групе а стручњаци који су о томе говорили у овом документарном филму очигледно сматрају да и псеудоисторија може да се користи као средство у сврху извршења етноцида.

Нећемо погрешити ако закључимо да се управо то дешава и код нас.

Како су и култура и језик и идентитет српског народа непосредно повезани са хришћанством и Православном црквом, разумљиво је да су и Црква и хришћанско учење, поред историографије (која је једна од идентитетских наука) предмет напада псеудоисторичара и неопагана.

Само у светлу етноцида као циља псеудоисторичара можемо у потпуности да разумемо да разумемо ову појаву.

Проф. др Игор Панарин (И́горь Никола́евич Пана́рин) у књизи ”Хибридни рат, теорија и пракса” као главне области хибридног ратовања наводи управо духовну и културно-историјску област, а тек
након тога политичку, дипломатску и остале области.

Да није реч ни о каквом апстрактном и измишљеном проблему показује и следећи пример. Наиме, на фејсбук страници ,,Слободна Србија – Сербијана, Академик др. Јован И. Деретић” спроведена је анкета са питањем ”Који је за вас већи српски владар: Крепимир Велики или Душан Силни?”. За цара Душана гласало је свега 21% учесника док је за ”цара Крепимира” гласало њих 79%. Овде је довољно само да поменемо да за поменутог Крепимира, кога псеудоисторичари називају царем, др Тибор Живквић пише да је ”највероватније, неки хрватски владар кога је Дукљанин унео у свој спис.”

У другој анкети питање је било ”Ко је по вама већи српски владар, цар Павлимир Ратник или краљ Милутин?” За измишљеног српског ”цара Павлимира” гласало је 82% учесника, док је за краља Милутина гласало свега 18%.

Насупрот измишљеном Павлимиру Белу, односно „цару Павлимиру Ратнику” како га називају лажиисторичари,  стоји један од најзначајнијих српских владара из лозе Немањића, христољубиви краљ Милутин који  је подигао велики саборни храм светог манастира Хиландара, Богородицу Љевишку у Призрену, прелепу Грачаницу и Бањску. Његове су задужбине и манастир Светог Николе у Солуну, Светих Архангела у Светом Граду Јерусалиму, подигао је и цркву Свете Софије у Сердици (данашњој Софији у Бугарској), био је богати дародавац манастира Свете великомученице Екатерине на Синају и подигао  многе, многе друге манастире и цркве.

У трећој анкети питање је било ”Који је по вама већи српски владар, цар Оштројило Свевладовић или кнез Лазар Хребељановић?”- 82% учесника је гласало за измишљеног Оштројила, а свега 13% за Светог кнеза Лазара Косовског. (остали гласови нису били валидни).

Ово би посебно требало да имају у виду они унутар Цркве који су и сами кренули за псеудоисторичарима. Нико не може два господара служити… Не можете служити Богу и мамону” (Мт. 6, 24).

Оно што је још уочљиво у овим коментарима јесте гркофобија, укључујући непријатељски став према грчким епископима али и Светим Ћирилу и Методију. Ово је, несумњиво, добрим делом последица антигрчких активности неопаганина Александра Шаргића.

Наиме, Александар Шаргић уз пропагирање псеудоисторије и неопаганизма активно ради и на нарушавању пријатељских осећања која гајимо према Грцима. Грке нам путем својих објава представља као крвне непријатеље, а у ту сврху је са Игором Милосављевићем и Александром Митићем снимио и три емисије под насловом ,,Историја Срба и Грка” (поднаслови емисија су ,,Како је почело”, ,,Ко је живео у Грчкој” и ,,Године расплета”) у укупном трајању од преко два сата и двадесет минута. О овим емисијама Шаргић пише: ”На једном тасу геноцид почињен према твоме народу. На другом тасу прање гу.ице (цензура моја, Д. М.) у сланој води уз изједање гироса. Због ових који бирају тас број 2 одлучили смо да серијал о геноциду почињеном над Србима у Грчкој има 3 уместо 2 наставка.
Уколико буде довољно болесника којима је пречи гирос, прогласићу месец посвећен геноциду и етноциду почињеном над Србима од стране Грка. Материјала има за целу годину. Геноцид над Србима од кога год и кад год да је почињен, не сме бити заборављен. Ни по коју цену.”

Да подсетимо, епископ крушевачки др Давид Перовић је Александра Шаргића анатемисао а тиме и одлучио од Цркве због ширења старог словенског многобоштва.

Више о псеудоисторији и неопаганизму можете прочитати у књизи ”Сербонини сведоци. Псеудоисторичари,неопаганизам и Црква”. (4)

Аутор: Димитрије Марковић

1. https://www.facebook.com/photo/?fbid=804280938405723&set=a.294401552727000
2. https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/125286665
3. https://reff.f.bg.ac.rs/handle/123456789/965
4. https://www.academia.edu/112245371/%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%86%D0%B8_2_%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B5