На Математичком факултету у Београду Димитрије Марковић је 18.03.2024 године одржао предавање поводом мартовског погрома 2004. године на Косову и Метохији.

Организацијом овог предавања ова високошколска установа дала је значајан допринос култури сећања, веома важној како ради успостављања континуитета националног идентитета тако и ради превенције сличних догађаја у будућности.

Захвалност за подсећање на мартовски погром на овај начин дугујемо како иницијатору доц. др Петру Мелентијевићу тако и декану Математичког факултета проф. др Зорану Ракићу.

Тема предавања је било досељавање Албанаца на Косово и Метохију и геноцид над Србима. Циљ нам је био да скренемо пажњу на то да мартовски погром није био изолован случај већ део континуиране политике насиља са циљем, како пише академик Димитрије Богдановић, “да се отме туђа земља, да се законити власник и вековни поседник отера и уништи”.

Ни ми ни наши потомци не смемо остати незаинтересовани за проживљена страдања, нити иједан злочин сме бити прећутан.

„Зло које је заборављено, сакривено и неокајано, постаје извориште нових зала,” како је говорио наш духовни отац, Свети Патријарх Павле.

Додајмо на ово и речи Светог Николаја Охридског и Жичког: “Човек је узвишен, кад брине о живима. Човек је више него узвишен, кад брине о мртвима.”

У наставку можете погледати видео снимак предавања или прочитати интегрални текст.

Текст предавања

”Косово је српска земља свакако још од сеобе народа, од VII века; тој историјској чињеници, која се заснива на многим и очигледним историјским изворима, археолошким, лингвистичким или антропогеографским сведочанствима, супротставља се сада једна у суштини расистичка теза о илирском пореклу Албанаца, како би се утврдило неко прече право албанског народа на територије које насељава српски народ. Уосталом, праисторија Албанаца траје до XI века, када их историјски извори први пут примећују. Све до XIII века они не представљају довољно одређену историјску чињеницу: то је сточарско-номадско становништво планина, без додира са морем, веома малобројно, без јасног етничког идентитета.

…На теорији о илирском пореклу албанског народа много се инсистира, па она, тако пренаглашена, открива свој агресивни политички набој. …Албанско илирство, израз је албанског национализма… Њиме се истиче претензија да су све земље које су биле настањене античким Илирима легитимне албанске земље, наслеђе албанског народа. Пошто је практично цела Југославија била стари ,,Илирик”, то значи да би се Албанци у читавој нашој земљи, бар теоријски, морали сматрати примарним етничким елементом, са пречим правима…

Посебно када је реч о Косову и Метохији ,,илирска теза” хоће да аргументује право Албанаца на ову територију, на којој би Срби, према том схватању, били само привремени уљези. А то ни историјски није тачно,” пише академик Димитрије Богдановић у ”Књизи о Косову”.[1]

“Савремена српска медиевистика о пореклу Албанаца и њиховој историји у средњем веку има следећи став: нису непосредни настављачи Илира или Дарданаца јер у време када почиње процес формирања Албанаца, ти стари народи већ одавно нису постојали; Илири нису директни преци Албанаца, како тврде албански научници; Илири нестају најкасније у III, а Албанци се први пут помињу тек у XI столећу, што значи да између њих постоји јаз од око осам векова; „настали на старобалканским основама, уз знатне друге утицаје, Албанци су у суштини, на Балканском полуострву, нова етничка формација”; у XIV и XV веку долази до ширења Албанаца према Тесалији, Епиру и Етолији, и коначно Пелопонезу, али у византијским изворима нема помена Албанаца на територији Југославије(подразумева се СФРЈ),што значи ни на Косову. Ово су резултати до којих су дошли наши најугледнији историчари и изложили их у књизи Илири и Албанци, коју је објавила Српска академија наука и уметности 1988. године” пише проф. др Радивој Радић.[2]

Албанци нису аутохтони ни на подручју данашње Албаније.

Академик Димитрије Богдановић пише да је ”најбоље аргументовано мишљење по коме је досељавање Албанаца у њихову историјску постојбину ,,сразмерно касно”, јер се ,,једино тако може објаснити што у њиховом језику нема трага индигеној поморској терминологији и што топоними у историјској арбанаској језичкој области немају арбанаски фонетски лик, тј. што они нису претрпели извесне гласовне промене, које би се неминовно извршиле да су се Арбанаси од вајкада находили на својој данашњој територији”.”

Академик Владислав Поповић, који докторирао на париској Сорбони,

пише ”…Трећи талас Словена, до кога је, према новијим резултатима дошло најраније тридесетих година VII века, означио је појаву дукљанских Срба у Црној Гори. Ово прво словенско заокружење некадашњег илирског подручја, јасно се огледа у албанској топонимији, у којој су веома бројна словенска имена места. Ови топоними, који  потичу из источног дијалекта јужнословенског језика, сведоче да је античко име пало у заборав и да су Словени из првих најезди настанили ова насеља или њихову околину пре доласка Арбанаса.”[3]

Академик Димитрије Богдановић даље пише:

“Посредним путем, не само археолошки него и лингвистички, а онда и пажљивијим читањем извора XIII века, мора се закључити да је етнички супстрат косовско-метохијског подручја већ столећима пре доласка Немањића био српски. (…)

Нема никакве сумње да је Косово с Метохијом у историји српског народа у средњем веку средишња област, са највећом концентрацијом српског становништва, са изузетно великим економским потенцијалом у свим гранама привреде, са развијеним градовима и с таквим остварењима у уметности без којих се култура српског народа не може замислити. Задужбине српских владара и црквених великодостојника представљају висок европски домет и сведоче о завидном ступњу цивилизације Срба у средњем веку, но исто тако и о потпуно српском етничком карактеру ове области. (…)

То се потврђује на основу историјских докумената [повеља српских владара], посебно њиховом антропонимијском анализом [анализом личних имена], као и топономастичким истраживањима; стари топоними Косова и Метохије су претежно словенског порекла.

Етничка хомогеност ове у средњем веку густо насељене територије била је услов за њен брз успон до улоге централне државне, политичке, економске и културне области српског народа. Српска православна црква, национална црквена организација од самог свог оснивања [1219], допринела је да косовска област добије и трајно чува лик српске земље.

Примарни додир српског и албанског народа није имао карактер сукоба, као што га српско-албански односи неће имати све до исламизације Арбанаса у XVI веку.

У средњовековној српској држави, од последњих деценија XII века, Арбанаси су потпуно интегрисани, како у државноправном тако и у друштвеном смислу. То се односи на албанску властелу и грађане, но исто тако на сељаке-сточаре, који уживају исти статус као и Власи. Српски цар Душан [1331-1355], у складу са средњовековним схватањима државе, која никада није била национална у данашњем смислу речи, носио је титулу „цар Срба, Грка, Бугара и Арбанаса”.

Главни династички манастири-задужбине [Грачаница, Богородица Љевишка, Бањска, Дечани, Арханђели], са иконографским атрибутима државне суверености и континуитета српске власти [„Лоза Немањића”] и са моштима канонизованих владара, уз Велику цркву [Пећку патријаршију], где су мошти светих поглавара националне цркве, са многобројним другим манастирима и густом мрежом малих парохијских храмова на читавој територији Косова и суседних крајева — представљају основ на коме се формирала и учвршћивала национална свест српског народа, градио његов не само национални него и културни идентитет. Ти су споменици, зато, овако концентрисани и распоређени у једној области, међаши националне земље; они који су остали читави после турско-албанског муслиманског пустошења по овој области, још увек су жива упоришта духовности и националне самосвести српског народа. Споменици српске архитектуре и сликарства на Косову спадају у највиши ниво средњовековне европске уметности, а књижевно стварање у овим крајевима представља главни ток српске писане речи, који је обликовао свест српског народа у средњем веку. С правом је речено једном приликом [у Меморандуму Србије амбасадорима европских сила у Лондону, 1913] да је ова област за српски народ нешто као „Света земља”.

Срби су управо на овом подручју достигли за средњег века висок ступањ цивилизације и на тим достигнућима почива њихов европски идентитет.

Губитак државне самосталности и слободе услед инвазије Османлија изменио је у самој основи услове живота српског народа.

На размеђи епоха, између српске слободе и турског ропства, стоји догађај који ће постати симбол и знамење српске историје: косовска битка [15/28. јун 1389].

Турска инвазија покренула је велике етничке масе на Балкану и изазвала поремећаје са трајним, најчешће трагичним последицама. Ипак, када је реч о Косову, прве сеобе Срба у XV веку нису у већој мери захватиле ову област нити су овамо довеле албанске сточаре са Проклетија. (…) Етнички односи остају исти, а српски карактер области није доведен у питање.

Антропонимијска проучавања изворних турских пописа [дефтера] из XV века показују да је линија данашње државне границе између Југославије и Албаније, на свом северном сектору, углавном подударна са тадашњом етничком међом Срба и Албанаца,” пише академик Димитрије Богдановић.

Да на самом крају XV века није било етничких промена потврђује нам и турски дефтер из 1455. године који носи назив  Дефтер за Вукову област а у питању је опширни (детаљни) попис ове области извршен по наредби султана Мехмеда, под руководством Алије, сина хаџи Јакуба. Завршен је и предат Порти између 17. и 26. јуна 1455. године.[4]

Написан је непосредно после заузимања и успостављања турске власти у области Бранковића, иако је овај дефтер не обухвата у потпуности.

Област Бранковића се, као што је познато,  простирала на значајном делу територије данашњег Косова и Метохије. Према овом попису, у 480 села од укупно 12.985 кућа само 46 кућа је албанских и налазе се у 23 села. Имена српског порекла је 23.774 (95,88 %) а албанског свега 65 (0,26 %).

Академик Димитрије Богдановић даље пише:

”У XVI веку, према званичним турским подацима, хришћани су и даље у апсолутној већини према муслиманима [Турцима и исламизованим Албанцима]: заједно са осталим хришћанским народностима, које су се још одржавале као мале групе грађана и сточара [православних Грка и Влаха и католичких Арбанаса], Срба је 97% од укупног броја становника.

Област Старе Србије [како се историјски назива област Косова, Метохије и суседних крајева], према томе, у XV и XVI веку живи као српска земља. Обновљена пећка патријаршија [1557], сем огромне улоге у општем повезивању Срба, распрострањених не само по ширем балканском него и панонском простору, одиграла је и важну улогу у организовању отпора и борбе српског народа под Турцима, посебно на Косову. До краја XVII века на овом подручју се активирају стари духовни центри и расте отпорна моћ Срба. Положај народа под Турцима био је веома тежак, утицај турске владавине и исламизације, како то у својој докторској тези каже Иво Андрић, „апсолутно негативан”. О томе сведоче сви историјски извори. Османлијска власт је почивала на закону дискриминације и апсолутне владавине ислама, са легалним могућностима да се у пракси спроводи појединачно или масовно насиље, све до физичког уништења појединаца или читавих области.

Ту су разлози сталног отпора и борбе српског народа за национално ослобођење и за повратак европској цивилизацији, али и корени оних дубоких демографских промена до којих је дошло у XVIII и XIX веку и које су подлога данашњег проблема Косова.”

О тим променама читамо код академика Атанасија Урошевића следеће:

”Са турским освајањем српских држава и Арбаније… стара српско-арбанашка етничка граница је прекинута на неким местима и преко тих места је почело продирање Арбанаса, или боље речено почела се осећати арбанашка тежа за продирањем на исток. У другој половини 16. века, 1574. писац једног записа се јада на арбанашке зулуме у околини Призрена, Ђаковице, Пећи и Скадра. Срби су у то време у тим крајевима још чинили гро масе, јер баш наредне, 1575. године млетачки посланик Јаков Соранцо, путујући преко Љеша у Скопље, прешавши негде Бели Дрим изнад његовог састава са Црним Дримом (ове две реке се спајају у данашњој североисточној Албанији код града Кукеша, примедба Д.М.),  каже да ту остављају Арбанију и улазе у Србију, као и то да ту остављају становнишгво арбанашког језика и улазе у крајеве сгановништва словенског језика. To исто веле и неки сами Арбанаси из тога доба. Tако барски надбискуп Марин Бици 1610. године такође узима Црни Дрим за границу Арбаније и Србије и прешавши њу, на путу за исток, вели да одатле влада ,,далматински“ (la lingua dalmata). Петар Масареки, апостолски визитатор, такође Арбанас, 1623. године, каже да у Призренском пољу има заселака арбанашких, да највише Арбанаса има у призренском крају преко Дрима, западно од Дрима, који, како и он каже, дели Арбанију од Србије.

То је дакле из 16. и почетка 17. века. У средини тога века и његовој другој половини у вези са исламизовањем католичких Арбанаса извештаји католичких визитатора помињу нека арбанашка села око Призрена, од којих су нека и источно од њега, код западног уласка у Црнољевску клисуру (Речани, Папаз и Сува Река).

На Косову се не помињу и нема их још, као што их није било ни за поменугог путовања Марина Биција 1610, који пролазећи кроз Косово, говори само о католицима наше народности у варошици Јањеву; о католичким или поисламљеним Арбанасима на Косову нема ни реч. Штавише, говорећи о Косову, како је то лепо поље и добро обрађено, он још каже да је оно пуно „шизматичких“ (православних) села, тј. села са православним становништвом.

На Косову, дакле, у 17. веку Арбанаса још није било. Па и у западнијим крајевима, уколико су они тамо продрли, нису чинили знатну масу, већ је наш живаљ у њима још био у већини над арбанашким живљем. Да наведемо само да је Пећка патријаршија, духовно средишге целог српског народа тога доба, од свога обнављања 1557, па до укидања 1766. била на домак старе српско-арбанашке етничке границе, у Пећи, не премештајући се у унутрашњост српског народа свакако стога што безбедност за бављење и кретање црквених поглавара око ње још није била угрожена од арбанашких досељеника, односно од њихове бројности.

Међутим, догађаји са краја 17. и из прве половине 18. века убрзавају не само намножавање Арбанаса у областима до којих су допрли већ убрзавају и њихово даље продирање на исток. He смејући чекати повратак Турака због своје компромитованости у помагању Аустријанцима при њиховим неуспелим походима на Балкан, Срби једним делом крећу у сеобе у Аустроугарску, 1690, а затим и 1737.

To исељење знатног броја Срба са Косова изазвало је досељавање Арбанаса, чиме је дотадашња етничка слика Косова доста измењена. Чувши за напуштена имања, па и читава села, а притешњени у својој планинској матици, Арбанаси су се почели упућивати у Метохију и на Косово и насељавати се по њима.

Поред живе традиције о њиховом продирању и код Срба, а и код њих самих имамо и један писани податак из 18. века. У извештају скопског надбискупа  Матије Масарекија из 1768. износи се да се недавно у околину Ђаковице доселило из Арбаније 100 арбанашких породица. А колико је и колико било таквих нигде незаписаних примера!

Да су Арбанаси досељеници у нашим крајевима, поред осталих јасних доказа и саме њихове традиције о томе, говори и њихова фисна припадност. Сви Арбанаси северно од Шаре и Скопске Црне Горе припадају појединим фисовима, чије су матице у северној Арбанији, и то у областима Велике Малесије, Дукађина и Миридита. Ти су фисови: Бериш, Гаш, Соп, Краснић, Хоти, Шаља, Битич, Клименте, Кастрати, Шкреље, Круези, Груда, и др. Скоро свих ових фисова има и на Косову. Негде су очувана чак и имена братстава из матице. Тако међу Шаљанима око Трепче има 4 братства: Пец, Гим, Љопћ и Маљет. Прва три братства постоје и у Шаљи у Малесији.

Код Арбанаса на Косову постоји и знање о њиховом досељавању из Албаније. Сваки Арбанас на Косову зна коме арбанашком племену (фису) припада чиме се и тако сазнаје завичај њихових предака, пошто су познате матице тих фисова. Многи Арбанаси знају и предео ипи село одакле су се доселили њихови преци. Тако родови Емручај у Руњеву, Алимчевићи у Сушици и Арнол у Вати знају своју старину (Скадарска Малесија). Родови у Ковачевцу код  Качаника знају своју старину у Ибаљи, а Мемовић и Уковић из Пуке, Крељзовит у Д. Гадимљи из Нонге (Љума), а род Биба у с. Биби из Шњака, итд.

Време арбанашког досељавања се хвата из набрајања појасева који косовски Арбанаси врло добро знају у именовању уназад све до досељеног претка, ретко више. Највећи број Арбанаса на Косову је досељен од средине 18. века,  а има их из прве половине 18. века. Ево два-три примера најмлађих родова у Косовској котлини. Деведесетогодишњи старац из рода Алавец у Семањи (недалеко од Качаника, примедба Д.М.) био je 1931. г. у трећем појасу од досељења: Тахир (90), Истреф, Брахим. Још млађи је род Ђин у Вати (Вата, недалеко од Качаника, примедба Д.М.): Фетах (40), Бећир, Ариф, Фетах.

О том најмлађем досељавању Арбанаса у наше крајеве нешто су у свој путопис 1863. записале и Енглескиње Макензи и Ирби, где стоји да и сами Арбанаси о свом досељавању говоре као о нечему што се није тако давно догодило. За неке се зна да су сишли с планина последњих педесет година и једнако говоре да се натраг врате.

У тим арбанашким миграцијама било је и веза између исељеника и старих завичаја. Тако на пример, род Дурак у Стреоцу досељен је на позив раније досељених Шабановића из тог села. Родови Кољовић, Буњак, Мезин, Орон и Ашан у Бићевцу доселили су се на позив рода Паљоша из истог села, итд. Неки су пак само ишли за својим раније исељеним сељанима или рођацима. Род Терзија у Слатини (Качаничкој) доселио се за родом Елезом; Селмановић – Лец у Бариљеву за својим рођаком Лецом.

У свом продирању на исток Арбанаси су долазили и као католици, мада је већина долазила у исламу. Но, и за неке родове досељене у исламу зна се, из предања, да су у матици и то нешто пре исељења били католици. Отац досељеног претка рода Мусовића у Бајгори почетком 18. века био је у свом завичају католик и звао се Деда. Отац досељеног претка рода Шуге у Ошљану као католик у Малесији звао се Пренк. Али они који су се досељавали као католици убрзо су прелазили на ислам. Тако су Марк и Ђока, у Реснику (код Вучитрна, примедба Д.М.) и Шапцу, ислам прихватили по досељењу.

Долазећи као муслимани или примајући ислам по досељењу, Арбанаси су на Косову тако постајали повлашћени елеменат. И као тако повлашћени елеменат и још брђанског менталитета постали су јако агресивни према неповлашћеним Србима, према раји.

Поисламљивање Срба почиње углавном од средине 18. века и траје све до краја турске владавине на Косову. Како се то поисламљивање Срба вршило у мешовитој српско-арбанашкој средини, то је као последица тога долазило њихово поарбанашење, јер су брачне везе између њих и Срба у православљу биле немогуће, већ само са Арбанасима. Тих сада Арбанаса српског порекла нема много, највише их је у Лабу, где се српство угасило одмах после рата 1877-78. године, када су и његови последњи остаци напустили имања и прешли у блиску и већ ослобођену Топлицу.

На трагове исељених Срба указују разне старине које су остале од њих, као селишта, гробишта, црквишта.  Има и много напушгених српских гробаља, које Арбанаси називају Vora  t’Shkieve (Српско гробље). A y сиринићком селу Броду српско гробље стоји недирнуто, пошто га брани арбанашки род српског порекла Смаиловит, јер на њему има и гробова његових предака.

На више места има топонима Kisha (црква) или пак делова земљишта са називом црквено, као Kodra Kishes, Llazi Kishes, Shpati Kishes (црквено брдо, лаз, коса).”[5]

Ове Урошевићеве наводе о насељавању Албанаца потврђује и Димитрије Богдановић:

“Косово је, иначе, кључна област за даље наступање Албанаца према истоку и североистоку. Из јужног дела Косова плавила је албанска насељеничка река област Горње Мораве и Изморник, тзв. ,,Косовско Поморавље”. Интензивно досељавање настаје тек од краја XVII века и траје близу сто педесет година, сукцесивно, у етапама. Северно од Горње Мораве се простире Новобрдска Крива река, значајна средњовековна српска област. И овде до насељавања Албанаца долази најраније крајем XVII и почетком XVIII века, а не са доласком Турака. Пре краја XVII века Албанаца никако није било у Кривој реци, сем нешто рудара у Новом Брду; пресудна промена у етничком односу је тек 1878. године.

Занимљиво је, на пример, да у Новобрдској Кривој реци, по налазу антропогеографа, нема много поисламљених Срба (свега 2% од целокупног броја домова у области), што значи да су ови Срби радије напуштали своја огњишта и уступали их Албанацима него што би преласком у муслиманску веру ступили у њихове редове и били с њима на истој нози; само је један мали број попустио и прешао на ислам.”.

О појединим местима на Косову и Метохији Димитрије Богдановић наводи следеће податке:

“Заслужују пажњу бројке из статистичко-етнографског прегледа који даје Јозеф Милер, према стању у 1838. години. Он даје податке за три вароши – Пећ, Призрен и Ђаковицу, али су му главна статистичка обележја верска и језичка припадност.

У Пећи је од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога је 2108 кућа муслиманских (српског матерњег језика, дакле исламизованих али још не и албанизованих Срба!), према 102 хришћанске српске куће (тј. 95,4% према 4,6%). Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, у Пећи је свега 4,17%.

У Призрену је Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, свега једна шестина (4150 Албанаца од 24.950 становника), Срба хришћана и муслимана 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара је 1/12, а Турака Османлија свега 1/60.”.

На другом месту, за Сиринићку жупу, Богдановић наводи:

“Чак ни у шарпланинској жупи Сиринић (у сливу Лепенца), тридесетак километара источно од Призрена, Албанаца није било све до средине XVIII века; они се у Сиринић насељавају у највећем проценту у току друге половине XVIII и почетком XIX века. Крупне етничке промене извршене су и у Качаничкој клисури и суседном Скопском Дервену тек од друге половине XVIII и у XIX веку. У Скопско поље Албанци се спуштају тек у првој половини XIX века, углавном за управе Хамзи-паше, Албанца, који је помагао досељавање муслиманских Албанаца из Албаније из етапских области њиховог пресељавања, који су допирали у сва села чинећи зулум хришћанском становништву.”.

За Хас, који данас припада Републици Албанији, пише следеће:

“За метохијски крај Хас под Паштриком установљено је да је у њему у току XVII и XVIII века ,,извршена потпуна етничка смена: до тада чисто српски крај, постао је арбанашки”. Постепеним насељавањем Албанаца и поарбанашивањем исламизованих Срба у крајњој линији дошло је у другој половини XIX века(не раније!) до потпуне измене етничког стања у Хасу.

У својој монографији о Метохији Милисав Лутовац је са много разлога закључио да је та област била још од средњег века, али и у XVI веку, ,,са етничког становишта, једна од најхомогенијих српских покрајина.”.

О Љуми, области која захвата североисточни део Албаније и југозапад Метохије, Бранислав Нушић, бивши конзул у Приштини, пише следеће:

“Љума је до осамнаестога столећа била сва српска. Још 1820. године у Љуми су се служили многи српским језиком. Јастребов на једном месту помиње како су му Љумани причали да су њихови очеви још говорили српски. Имена села у Љуми задржала су се и данас још српска, тако: Топољане, Побрег, Ново Село, Гостиљ, Добруша, Враница итд. У свима љумским селима држи се још слава и то по старом обичају, госте се гости по три дана. Највише се слави Св. Никола, Св. Димитрије, Св. Ђурђе и Св. Илија…”.[6]

Истоимено село Љума се налази у данашњој Албанији а Љума је и назив албанског племена.

Иван Јастребов наводи да се Љума дели на седам бајрака, од којих је један Тедрина. Међу селима Тедринског бајрака наводи и Ујмиште, на североистоку данашње Албаније, са 140 кућа.

”Ујмиште је познато и по томе што је призренски Махмуд паша Ротља (Ротуловић) пореклом из њега. Тај паша себе још није сматрао Арнаутином; боље је говорио српски него арнаутски. Значи, нема више од 100 година како се Љума почела поарнаућивати.”, пише Иван С. Јастребов.[7]

Да кажемо сада нешто и о насиљу Албанаца над Србима.

Из ”Књиге о Косову” Димитрија Богдановића читамо:

”Неподношљив притисак учинио је да се за последњих двадесет година XIX века, после Берлинског конгреса, исели у Србију најмање 60.000 људи само из северних делова косовског вилајета. Рачуна се да се из целе Старе Србије… иселило у периоду 1876-1912. године око 400.000 људи, „број огроман и за много шири временски опсег и далеко већа географска емиграциона подручја”. Према прорачунима Јована Цвијића са подручја северно од Шаре протерано је у Србију између 1876. и 1912. године око 150.000 Срба. … Цвијић констатује да „оваква насиља и злочини над Србима у Старој Србији трају вековима”…

Стојан Новаковић закључује у писму Владану Ђорђевићу 22. јула 1898. да „убиства, силовања и разбојништва која се чине непрестано, не могу више имати карактер дела усамљених и без последица, већ она очевидно показују … да су се Арнаути унапред решили да сасвим истребе хришћански елеменат, а нарочито Србе, из тога краја”; … 

Нов списак злочина достављен је турској влади у ноти од 19/31. октобра 1898. Ту се констатује да су „обезоружани, остављени без икакве заштите од стране месних власти, Срби хришћани изложени фанатизму, мржњи, освети и разбојничким навикама арнаутског муслиманског становништва, чија обест, охрабрена некажњивошћу, прелази границе вероватноће”. … Извештаји Милана Ракића, познатог српског књижевника, најпре секретара српског конзулата, а потом конзула у Приштини, из 1906-1911. године, говоре о „страховитом стању нашега народа”, које се „обновило још већом жестином и данас се може слободно рећи да су се повратила незапамћена времена невоља и несрећа” [30. новембра 1906]. Ракић у својим извештајима шаље, боље рећи наставља непрегледни списак злочина над Србима косовског вилајета, али износи и своје погледе и закључке о стању српског народа.”

Са каквом надом су Срби са Косова и Метохије пре ослобођења гледали ка матици најбоље се види из описа доласка српског конзула у Приштину који је оставио Јанићије Поповић из Грачанице у својој књизи “Живот Срба на Косову”.

“А Срби су смело улазили у конзулат послом или без посла. Ови последњи су били махом сељаци: “Да види господина конџолоза и руку да му целива”. То није била формалност него као причест у цркви да поткрепи веру и наду, и прикупи снагу да у злу одоли и спасење дочека!”, пише Јанићије Поповић.

Ништа мање са надом нису гледали ни ка Русији.

“Русија објавила рат Турцима! … весело се шапутало међу Србима на Косову 1877. године. Колико ли се тек очекивало од тог рата?! Ништа мање него слом Турске и ослобођење нашег драгог Косова! О, ропска жељо! … С њом смо легали да спавамо, с њом смо се и будили изјутра.

А кад домаћин посеје њиву и пође кући, молитва му беше: ,, Боже, дај берићет и – слободу!” Тако исто и кад жито стави у амбар и кукуруз у кош његове речи су биле: ,,Здраво да једемо у слободи!” У цркви кад запали свећу ,,Чувај нам, Боже, здравље и дај нам слободу!” Исто тако и при свакој чаши на слави, или каквог весеља, најмилија реч нам беше: слобода! И увек, и пре свега, само: слобода, слобода!…” пише Јанићије Поповић.

Као што је познато Краљевина Југославија је административно била подељена на седам привремених покрајина при чему је територија Косова и Метохије потпадала под Јужну Србију и била подељена између Зетске, Рашке, Косовске, Врањске и Скопске области.

Од 3. октобра 1929. године када је установљена нова административна подела на бановине територија данашњег Косова и Метохије је припадала Зетској, Моравској и Вардарској бановини.

Све до 1946. године Косово и Метохија нема никакав територијално-политички субјективитет.

Одлука НКОЈ-а (Националног комитета ослобођења Југославије) о наводно ”привременој” забрани враћања ”колониста” тј. Срба на њихова пређашња места живљења, што значи на Косово и Метохију и у Македонију, позната и као Одлука бр. 153, донета је 6. марта 1945. године.

О томе проф. др Смиља Аврамов у својој књизи ”Геноцид у Југославији 1941-45, 1991 …” пише: ”На удару су се најпре нашли они који су стекли домицил на Косову после 1918 године. У нашој литератури уврежена је појмовна и терминолошка конфузија у погледу речи ”дошљак”.

У једној уставној, парламентарној земљи, у којој је била загарантована слобода кретања, не може се говорити о ”дошљацима” ма где се они нашли, осим ако су у питању странци. Ово нарочито важи за Косово, одакле су Срби прогоњени уназад три века. Они се могу третирати само као повратници, а не као дошљаци.”

Смиља Аврамов на другом месту (др. Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије) о односима Југославије са Албанијом каже: ”Иако у изузетно тешкој ситуацији после ратних разарања,осиромашена,са строго рационализованом исхраном, Југославија је током 1944-1945, односно све до 1948, испоручивала Албанији у виду поклона огромне количине житарица и друге хране,материјала потребног за привредну обнову земље итд. ; демонтирала је фабрику шећера у Сивцу и друге објекте у Војводини и Срему, радио-станицу, аутоматску телефонску централу у Београду, штампарију итд. , у вредности која достиже милијарде долара, и све то поклонила Тирани. Уговором из 1946 установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња; у току 1946-1947 путем 26 закључених уговора успостављена је царинска и монетарна унија, а границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање албанског живља на Косово и Метохију и у Македонију. Затварајући очи пред катастрофалним последицама ове политике, крајњим сиромаштвом у земљи, влада ФНРЈ је ту политику оценила као ”велики успех”.”

То је данашњи Отворени Балкан.

Став проф. др Смиље Аврамов је да је током Другог светског рата на Косову и Метохији извршен геноцид над Србима. ”Примењиване су три основне методе: 1) индивидуална убиства, у циљу застрашивања и напуштања својих домова; 2) масовна убијања становништва, и 3) организована политика исељавања, која ће бити настављена и у послератним условима,” пише професорка Аврамов.

Након доласка комуниста на власт мењају се и административне границе унутар Југославије у складу са њиховим  ставовима о праву на самоопредељење и отцепљење. Како је право на самоопредељење предвиђено и за албанску и мађарску мањину у оквиру Југославије, у оквиру Социјалистичке Републике Србије створене су две аутономне покрајине – Косово и Метохија  и Војводина.

Косовско-Метохијска Област (АКМО) основана је 10. јула 1945. године да би 9. априла 1963. године назив био промењен у Аутономна Покрајина Косово и Метохија а 24. фебруара 1969. преименована је у Социјалистичку Аутономну Покрајину Косово. Оно што је важно да имамо у виду јесте да  према Уставу из 1974. СФР Југославија постаје реална унија а Косово и Војводина су фактички добиле статус република.

”Уставом од 1974. југословенска држава (СФРЈ) дефинисана је у духу  конфедерације, као „државна заједница“ „социјалистичких република,” пише проф. др Марко Павловић.[8]

”Основна линија која се провлачи кроз уставни развој од 1946. до 1974. била је декомпозиција државе кроз стварање центара моћи на периферији земље.… Албанизација Косова, које је представљало нуклеус српске средњовековне државе, где се налази највећа концентрација српских средњовековних споменика, вршена је путем несметаног насељавања Албанаца и присилног исељавања Срба са Косова, као и давањем Уставом из 1974. једног квазидржавног статуса Косову. …

Устав из 1974. био је савршен модел за стварање пат-позиције, што је био најсигурнији пут да се подрије земља изнутра… Хрватски сепаратисти су су у Шиптарима нашли свог милитантног савезника у процесу разарања Југославије,” пише професорка Смиља Аврамов.

Насиље над Србима се наставило и у овом периоду, о чему је писао и епископ рашко-призренски Павле, потоњи патријарх СПЦ, у својим извештајима Синоду.[9] одатле цитирамо незнатан део:

1958/59. година

У Девичу, Шиптари су одвели девојчицу од 12 година, Српкињу и захтевали од ње да се уда или за момчића Шиптара од 12 година, или за човека од 34 године, који већ иначе има једну жену.

Постоји још једна невоља чије последице могу бити катастрофалне за нас у оним крајевима. To је стално исељавање нашег живља. Кад сам зимус био у Девичу, дођоше домаћини последње три куће из најближег села, Лудовића, нудећи манастиру да купи њихову земљу. Тако је и у другим крајевима. У Витомирици код Пећи, која је насељена после I светског рата, није било ни једне шиптарске куће. Сад их има 100. У Добруши пре рата ни једне, сада 160 итд.

У једном селу у Митровачком Колашину, за време окупације, Шиптари су демолирали сеоску капелу, кровну конструкцију и цреп су однели. У Качанику, који је потпадао под Скопску митрополију, пред рат је подигнута лепа црквица. Све до 1955. године, сачувана је. Отада су мештани Шиптари почели да је уништавају. Данас је потпуно демолирана.

1960/1961. година

Стална нам је невоља незадржано исељавање нашег живља, мање-више са целе територије Епархије. После моје посете Каменици и недовршеној капели у селу Коретину, преконоћ су на тој капели разбијени сви прозори. Ономлањске године… неко је потпалио капију на порти саборне цркве у Призрену. Ове, пак, године су на гробљу поразбијане све порцуланске слике на православним споменицима.

Манастири имају много муке око очувања шуме, башта и воћњака од насиља, крађе и пљачке од стране омладинаца и старијих људи, махом Шиптара, који на опомене манастирског особља насрћу да се 6ију, уз псовку и претњу  да ово није српско већ албанско. Једној монахињи нанео је неки Шиптар телесну позледу кад је истеривала његове овце са манастирске ливаде. Слично се десило ђаку у Дечанима и слузи у Соколици.

И ове године, још интензивније настављено је исељавање нашег елемента… из свију крајева Епархије. Из гњиланског намесништва у току године иселило се преко 200 домова. Из околине Приштине, од лањске године, такође се нагло исељава.

1965/1966. година

Тек унеколико одраслу шуму око манастира Св. Марка немилосрдно тамане околни Шиптари.

Други тешки проблем je расељавање нашег елемента које се врши и даље.

Види се једна организована хајка којој овако проређени тешко одолевамо.

1966/1967. година

За време окупације Шиптари-балисти срушили су кров на црквици у селу Зупчу код Косовске Митровице и потпуно jy демолирали.

Поред свију других тешкоћа, сваким даном је све теже очувати своју имовину. У последње време, окомили cy ce околни Шиптари на шуму манастира Дечана, Гориоча и Девича, пошто су већ пре уништили шуму ман. Св. Марка.

Жалбе Општини и милицији не помажу.

1968/1969. година

У цркви Св. Уроша код Неродимља, озиданој од камена, но не покривеној, Шиптари су отворили врата и будаком изодбијали симс од сиге свуда унаоколо.

Отворили су цркву у Горњем Неродимљу, ствари разбацали, једну икону уништили, а чесму пред црквом срушили.

Истукли су Шиптари једну монахињу у манастиру Бинчу, што је бранила манастирско имање. Овог пролећа један Шиптар тешко је изударао игуманију манастира Девича, а један циганин-муслиман секиром ранио искушеника манастира Дечана у манастирској шуми. Пролазећи кроз једно село, из шиптарског дворишта ударен је каменом у главу духовник манастира Гориоча.

У селу Мушутишту, на летњег Св. Николу прошле године, камењем су Шиптарска деца напала жене које су дошле да припале свеће на развалинама црквице. Више свештеника се жали да не могу мирно проћи кроз села од шиптарске омладине која их напада погрдним речима и камењем.

У неколико села Гњиланског намесништва јесенас су поломљени споменици no нашим гробљима.

1969/1970. година

У неким местима задруге сада враћају црквену земљу, Срби да је приме не могу, јер ни своју земљу не могу да одбране од стоке суседа Шиптара, те земља ocтaje необрађена. Велике су тешкоће и штета коју наносе деца и одрасли црквама и црквеним зградама.

Интервенције код органа власти остају без резултата. Остаје нам само да трпимо или да бежимо одавде.

1970/1971. година

У два места су споменици на гробљу поломљени и слике разбијене. Напади на жене и децу при одласку цркви, свештенике.

Скрнављење цркава… наставља се поред свију наших жалби и интервенција. Вређање свештенства и верних од стране шиптарске предшколске и школске деце, најпогрднијим речима и псовком крста, цркве, оца и мајке дешава се свуда.

Расељавање нашег живља се наставља,

1971/1972. година

Главне тешкоће у Епархији исте су као и раније, тј. притисак на наш народ од стране националистички настројених Шиптара, добро срганизоване и добро руковођене, са циљем исељавања нашег живља.

Само из парохије витинске исељено је360 кућа, из врбовачке 160.

По гробљима у многим местима крстови и споменици се уништавају и гробови скрнаве.

1972/1973. година

Међу Албанцима постоји једно организовано, систематски руковођено вршење притиска, насиља над нашим живљем.

У многим местима у Епархији, Албански живаљ скрнави наше гробове и уништава камене споменике, да и не говоримо о дрвеним крстачама које у по неким местима не могу остати ни неколико дана no сахрани.

Демолирана је сасвим стара црквица у селу Винарцу код Косовске Митровице. Верни цркву очисте, поправе кров и врата још боље учврсте. Но, злочинци онда развале и однесу врата, у цркви поломе и униште све столове, чираке, кандила.

У Призрену постоји црквица Светог Николе, тзв. Рајкова црква, у дворишту основне школе. Неколико пута годишње морамо црквицу поправљати, јер деца проваљују кров, разбијају врата и капке на прозорима.

У манастиру Бинчу, више комшија Албанаца стално пуштају стоку на манастирско земљиште.

Ове зиме сеча је нагло почела и у шуми манастира Свете Тројице код Призрена. Сестре изађу, седну на стабла и почну да бране манастирско. Један од њих… гурне једну сестру и она се претури, други учини исто с другом и псујући мајку српску, тврдећи да је шума њихова, а не манастирска отерају дрва.

1973/1974. година

Кад је сестра манастира Девича пошла да истера стоку из манастирске ливаде, чобани Албанци су је обасули камењем, разбили јој главу да је морала потражити лекарску помоћ.

Расељавање нашег живља не силази с дневног реда. У каквој је оно мери, да наведем из извештаја једног пароха из околине Гњилана. Једно село од 176 домова православних, данас их има… 17 свега; друго од 48 домова сада има 18; треће од 61. дома нема више ниједан, све се одселило; четврто од 29 домова све одсељено и тако редом.

1975/1976. година

Провале у поједине цркве, особито у местима где нашег живља због расељавања више нема, или су остале још две-три куће, свакодневна су појава

1976/1977. година

Тешкоће око обраде земље и очувања од штета које се наносе исто је као и ранијих година.

Расељавање нашег живља наставља се и даље.

Оно што је најтеже то је што постоји један организован притисак на наш живаљ од стране једног броја млађих грађана албанске националности, нападање, досађивање разним средствима у циљу стварања атмосфере несигурности и неминовности исељавања, што се на више места и отворено каже: Селите, ово није Србија!

1977/1978. година

У Вучитрну су комшије Албанци (међу њима неки су просветни радници) заузели, сваки према својој кући, део црквене њиве, оградили, посадили воће.

Кад је изашао да обиђе воћњак, већ одрасла албанска деца напала су камењем свештеника у селу Мушутишту.

1978/1979. година

Обијене су цркве у Доњем Дреновцу, Добротину, Дојницама, Косовској Каменици, Стражи, на терену Архијерејског намесништва приштинског око 10 цркава.

Цркву и конаке манастира Св. Марка код Призрена, житељи села Кабаша порушили су и у I и у II светском рату. Обновили смо само цркву и поставили бетонски кров. Почетком 1973. год. … провалили су врата, запалили иконе, одежде, певницу, иконостас, а остало изломили.

Расељавање нашег живља тече незадржано даље. У Подујеву, где сам затекао при доласку на Епархију, пре 22 године, два пароха и две парохије са преко 1.200 домова, сада их је око 200.

1979/1980. година

Поред обијања неколико цркава у Епархији, у манастиру Соколици…неко је запалио стог манастирског сена, преко 1.000 кг и све је изгорело.

У манастиру Девичу чобани Албанци из суседних села, долазе до самог манастира, ломе воће, чупају усев у башти, нападају сестре каменицама, добацују непристојне речи, псовке и шовинистичким изјавама терају их из манастира и овог краја „јер је ово, веле, наше”.

У манастиру Гориочу секу немилосрдно шуму и кад игуман пође према њима они ваде пиштољ и пуцају према њему.

Поједини Албанци користе сваку прилику да унесу забуну и немир међу наше вернике. Тако су пред Дан Републике поред писања и растурања летака шовинистичке садржине, претили им и говорили да се дотле иселе у Србију, иначе ће бити ликвидирани, итд.

Расељавање нашег живља, негде у већој негде у мањој мери, примећује се и у оним местима где су се до сада држали: Жегра, Церница, Косово Поље и др.

1980/1981. година

Двојицу ђака богослова, у близини Богословије, напали су младићи Албанци и посекли их по рукама и леђима ножем и стаклом од намерно разбитих флаша. После само три дана, један младић је напао протојереја о. Милутина Тимотијевића, професора исте Богословије.

Једну православну Српкињу, професора енглеског језика, напао је један младић Албанац, напаствовао, оборио на земљу и опљачкао.

Из извештаја свију намесника види ce да се исељавање нашег живља наставља и даље; нпр. из Косова Поља прошле године иселило се око 100 домова. Село Петровце код Гњилана, које је до овог рата било чисто српско, иселило се све сем неколико кућа.

1981/1982. година

Срушено је 38 надгробних споменика у гробљу села код Кос. Поља; у селу Штимљу 6; у селу Ђурђевику такође; у Кос. Каменици код цркве… срушен је недавно надгробни споменик свештеника Саве Илића. Извештен сам да су срушени сви споменици у селу Шипољу код Т. Митровице.

Поразбијано је неколико прозора на цркви у Урошевцу. Двапут је проваљивана црквена зграда у порти цркве у том месту, архива поразбацана, намештај поломљен, a no зиду исписане непријатељске пароле. Проваљена су врата на цркви у селу Неродимљу, утвари поразбацане и оштећене, по зиду исписане непријатељске пароле.

У једном селу код Гњилана запаљена је кућа једног нашег верника, у другом запаљен стог сламе. Напаствована је једна девојчица на путу за школу; у дворишта православних убацују се претећа писма итд.

1982/1983. година

Новембра месеца 1982. г. запалили су 6 стогова сена и 1 стог сламе, у манастиру Девичу.

У манастиру Гориочу нападнута је старица монахиња од 73 године. Нападач је… стегао око врата и оборио на отоман и почео да јој скида одећу. Она ce отимала молећи: Побогу, синко! Moгла бих ти бити мајка и баба.

Расељавање нашег живља не престаје. У селу Петровцу код Гњилана, у турско доба и до овог рата чисто српском селу, сада се је одселила последња српска породица. Црква је остала c поразбијаним прозорима и црепом те прокисава. Невоља је што није тако само у Петровцу.

1983/1984. година

Деца из I и II разреда основне школе у селу Мушутишту код Суве Реке, напала су монахињу Херувиму, из манастира Св. Тројице, вукући је за расу да ју оборе. Једва се одбранила.

У селу Новом Читакову, за време II светског рата, Шиптари-балисти су до темеља порушили православну цркву. После рата православни су се сасвим иселили.

1984/1985. година

Тешкоћа са стране албанских иредентиста било је доста и ове године. Ноћу између 6. и 7. августа 1984. год. запаљено је опет сено манастира Девича и изгорело 9 стогова.

У исто то време, силована је једна православна Српкиња од 54 године у селу Белом Пољу код Пећи. Пет дана раније, силована је једна девојчица од 12 година која је дошла ујаку у посету у село Љубинић код Пећи. Оба насиља извршили су Албанци.

На гробљу y селу Дворане код Призрена срушено је 29 надгробних споменика, а у Ораховцу 16. На гробљу у В. Реци, код Вучитрна, албански националисти су изметом премазали надгробне споменике.

Свештеници се жале да се расељавање нашег живља врши и даље.

1985/1986. година

Тешкоћа од притиска албанских иредентиста имамо стално: случај Мартиновића, па Недељковића у Мушутишту, коме су обе руке сломљене, скорашње рањавање младића у Липљану.

Код Кос. Каменице поломљена cу 52 надгробна споменика у селу Коретину; у Мучиворцу 11, у Рогачици сви до једнога. У Тополници споменици поразбијани и гробље преорано.

Такође је поломљено неколико споменика у ceлy Петровце код Гњилана.

Обијена је црква манастира Соколице, у исто време покушано је обијање цркве у T. Митровици. Обијена је капела у селу Перковцу.

1987/1988. година

Већ годинама, овај одељак отпочињем једним истим речима: „Из извештаја пароха види се да се исељавање нашег живља наставља и даље“ Нажалост, овим речима овај одељак могу почети и ове године, јер се исељавање наставља и сада. Нема дана да се не прочита о насиљу Шиптара над одраслим и децом, кад иду у школу или кад се враћају, о силовању, подметнутим пожарима, крађи стоке, сечи шуме, скрнављењу гробова итд.

Поред других места, у једном селу код Ђураковца, већ одрасли младићи Албанци хватају школску децу за гушу, кад се враћају из школе, ваде ножеве, велећи да ће их идући пут заклати. Често им псују свe редом и говоре:  ,,Шта ћете овде? Ово је Енвер Хоџина земља, селите се док сте читави!“

1988/1989. година

Исељавање је почело и у Сиринићкој жупи у којој су компактна српска села, и то из оних насеља према Урошевцу у којима има и Албанаца.

Притисак се и даље врши на разне начине.

Парох из Бабиног Моста доставио је обавештење да је Албанац Сарач Шеремет, просветни радник из села Бивољака, саградио шталу на православном гробљу, један део гробља претворио у пашњак и да су на том гробљу сви надгробни споменици изломљени.

Још несретнији случај је са двоје српске деце умрле у селу Граце код Вучитрна и сахрањене у гробљу. Кад је после неколико дана мајка дошла на гроб деце, гробови су били раскопани, тела искомадана па разбацана по гробљу.

Ово је само мали број примера из извештаја Преподобног Патријарха Павла а целокупне извештаје можете прочитати у истоименој књизи.[10]

Из овог периода подсетимо само на случај Ђорђа Мартиновића, који помиње и патријарх Павле, и Бранке Ђукић.

Наиме, Ђорђе Мартиновић је 1. маја 1985. године на својој њиви у близини Гњилана, где је кренуо да засади пасуљ, од стране Албанаца набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена флаша.

Бранка Ђукић је 2. септембра 1975. године, када се враћала из Пећи где је ишла да упише гимназију,  убијена од стране двојице Албанца, након што су покушали да је силују. О њеној неустрашивој борби са циљем да одбрани своју девојачку част знамо из изјава самих злочинаца на суду. Потресне стихове о њеном страдању оставио је њен стриц, народни гуслар Божидар Ђукић. [11]

Са 23,62% учешћа у укупном броју становника на Косову и Метохији 1948. године, Срби су већ 1981. године пали на само 13,2%.

У оквиру расправе о узроцима исељавања Срба… са Косова и Метохије заједничка комисија Савезног извршног већа (СИВ) и Републичког извршног већа Србије (РИВ) саставила је 1982. године систематизацију чинова насиља на основу које је потпуно јасно да је узрок планско и организовано насиље  које се јавља у различитим облицима.

Академик Димитрије Богдановић о томе пише:

”Према неким деловима из Извештаја о исељавању Срба са Косова, који је 1982. године за Републичку и Савезну скупштину израдила заједничка комисија Републичког и Савезног извршног већа, који су објављени у дневној штампи, може се добити сасвим јасна слика о обиму, карактеру и узроцима исељавања Срба и Црногораца.

… Из извештаја заједничке комисије Републичког и Савезног извршног већа веома се јасно види да је у питању дугорочна, смишљена, добро организована и стална непријатељска активност великоалбанског национализма и иредентизма, те да се узроци исељавања своде на политичке околности у којима српском народу на Косову већ деценијама није више било опстанка.

Притисци за исељавање, директни или индиректни, према извештају заједничке комисије, испољавали су се нарочито као:

• заузеће земље; причињавање материјалне штете или уништавање усева; сеча шуме, засада воћа и винограда; убијање стоке; паљење имовине; тровање и загађивање бунара; спречавање коришћења воде за наводњавање; експропријације земљишта итд.;
• претње, малтретирања, вређања, напади [посебно на жене и децу], силовања, смишљено изазивање свађа, туче, убиства, крвна освета и сл.;
• скрнављење гробља и споменика и ометање свечаности и верских обреда;
• стварање атмосфере изолованости и несигурности, разни облици психолошких притисака, стварање психозе исељавања, бојкот на разне начине итд.;
• причињавање тешкоћа у остваривању свакодневних животних потреба [коришћење продавница, пијаца, превоза и слично];
• тешкоће у остваривању права грађана пред надлежним органима [дуго чекање, отезање поступка, неизвршавање пресуда и решења, итд.];
• недостатак заштите од стране надлежних органа [правосудни органи, органи унутрашњих послова и други органи управе, инспекције итд.];
• одсуство благовремене и одговарајуће друштвено-политичке и друштвене активности на сузбијању појаве притисака, деловање непријатеља и решавању спорова и сукоба;
• дискриминација у остваривању права [издавање дозвола за изградњу кућа; непоштовање равноправности језика; непоштовање права из радног односа и сл.];
• притисци за продају имовине и ненормални услови продаје [продаја имовине унапред одређеном лицу албанске народности; продаја по неповољној цени; делимично плаћање продате имовине; одуговлачење са извршавањем преноса имовине], експропријација имовине без адекватне накнаде итд.

Наглашено је у овој анализи да су овакви притисци почели да се испољавају још у време окупације и другог светског рата, а да је то настављено и у послератном периоду са различитим интензитетом…, да би се нарочито појачало у 1968. и 1981. години…”

Овај извештај је остао у равни констатације и описа проблема. Све активности у циљу протеривања Срба настављене су и у наредним годинама а трају и данас.

У вези са извештајем Димитрије Богдановић даје следећу напомену: ” Ми бисмо подсетили и на читав стогодишњи период пре 1912, када су Срби трпели управо такве притиске, што говори за примену опробаних и вековних искустава у потискивању и протеривању Срба са њиховог огњишта.”

На крају додаје: ”Посебно место у стварању шовинистичке климе и психозе, али и у директном насртају на темеље српског националног опстанка на Косову имају напади на српску православну цркву и свештенство, о чему документовано говори опширан извештај Светог архијерејског сабора СПЦ.”.

О злочинима над Србима од септембра 1999. до децембра 2000. године пише и митрополит Амфилохије Радовић у ”Љетопису новог косовског распећа.”.[12]

13-14. септембар

У 22 часа синоћ бачена је бомба на дом Добриле Долашевић… из једне од најстаријих призренских породица.

У Урошевцу… кућа Слободана Алексића је опљачкана, а потом запаљена…

Прије 15 дана, у близини старог православног гробља… недалеко од приштинског насеља Сунчани брег, откривена још једна масовна гробница са 42 тијела српских жртава.

2/15.септембра

Четворочлана шиптарска банда, три мушкарца и једна жена, убила бившег предсједника окружног суда у Гњилану, Душана Петковића, у његовом стану….

У Призрену уграбљени: Љубиша Симић, Бане Вељовић, Дејан и Драган Цветковић, такође Петар Лукић…

Данас у Гњилану пронађено тијело Душана Станојевог Цветковића, који је усмрћен пуцњима још у јуну мјесецу…

На Пећком гробљу сахрањене двије раније убијене Српкиње из Пећи, Милосавка и Душка Драговић.

Са закашњењем дознајемо да су још 12/25. августа, по напуштању Пећке патријаршије, уграбљени без трага Момир и Лепосава Мицић из Призрена.

Око 19.45 село Пасјане засуто гранатама терориста. Гранате пале у црквену порту, јако оштетиле парохијски дом, али није било жртава.

Старац Милорад Јовановић уграбљен је 8 / 21. јуна у Ђаковици, када је изишао из куће да купи хљеб у оближњој пекари.

Милорад Петков Стојановић и жена му Живка, убијени у Живињану (?) 8/15. јула, сахрањени на пољу код села Велика Хоча. Милорад устријељен с леђа и докрајчен ударцима тупим предметом у главу, Живка, усмрћена ударцима тупим предметима у главу.

4/17. септембра

Три Србина, рибара, на обали Биначке Мораве, на Крстовдан, пронашли у фази распадања, већ растргнуто од паса и глодара тијело Рада Милорадова Стојковића из Клокота, несталог 23. јула, и јавили његовом сину који свједочи: ,,Тог јутра помолио сам се Богу и Часном Крсту – знам да ми је отац убијен, али ми помози, Господе, да га нађем!”

5/18. септембра

У Глоговцу од арнаутских зулумћара убијен старац Лазар Илић. У селу Понеш код Гњилана… у близини своје куће тешко је повријеђена тупим предметом од стране непознатог Шиптара, домаћица Стана Цвејић… У тешком стању пребачена је у болницу у Нишу.

Свештеник Илија Шмигић извјештава да у Призрену под Каљајом и у насељу Пантелија нема више ниједне цијеле српске куће, све су спаљене. Због несносних застрашивања иселили се Срби из села Драјчићи…

Прије неки дан кфоровци нашли тијело Крунислава Богдановића, убијеног 28. јула у својој башти у Љубижди… На гробљу у Драгодану око 25. августа сахрањена два тијела уморених Срба, са натписом Н.Н., нађена 22. августа у селу Граштица, општина Приштина од стране данског КФОР -а. (…) Касније, ДНК методом утврђено да је ријеч о посмртним остацима Ратка Ђорђевића и Љубише Добросављевића… из Урошевца, уграбљених још 2. маја 1999. …

Група Срба у пратњи војника КФОР-а обишла је православно гробље у Митровици и наишла на стравичне призоре: више од 200 изваљених и уништених надгробних плоча, много поломљени крстача, изваљена ограда и запаљена капела, а на метар и по од улаза у гробље ниче нова – албанска кућа.

8/21. септембар

На празник Рођења Пресвете Богородице, у Призрену шиптарски зулумћари из мајчиног наручја истргли Саву Младеновића, српско одојче старо пет мјесеци и двадесет дана, и бацили га у шупу, коју су потом запалили и тако га живог спалили, као љетос шестомјесечну Зорицу Димић, коју су спалили заједно са мајком Лелом.

Било је просто страшно слушати вапај народа из овога града, из сваког града, градића, села и засеока Косова и Метохије током ових мјесеци. Из града, из ове или оне улице јављају – негдје су Шиптари напали, негдје су силовали, негдје опљачкали. То је страшно, то нигдје на свијету не вјерујем да се догодило са једним народом.

Итд. итд. из дана у дан пише митрополит Амфилохије.

Да поменемо, од небројеног мноштва,  још само неке злочине над Србима.

Дана 14. децембра 1998. године Албанци су извршили напад у кафићу „Панда“ у Пећи и убили шесторо српске деце, док је 15 особа рањено.

Рат на Косову и Метохији 1999. године остаће упамћен и по трговини органима отетих Срба. Податке о томе, прва је изнела у јавност бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте, у својој књизи „Лов: Ја и ратни злочинци”. Она је изнела податке да је око 300 Срба и других неалбанаца било отето и транспортовано у Албанију, где су им вађени органи ради продаје.[13]

”Према истрази коју је спровело српско Тужилаштво за ратне злочине… За те потребе коришћен је део болнице у касарни „Бајрам Цури”, дом здравља у фабрици „Кока-Коле” у Тирани, неуропсихијатријска болница у затвору број 320 у месту Бурељ и приватна кућа адаптирана у болницу у близини места Тропоја, такозвана жута кућа. Поред тих локација, српско тужилаштво располаже подацима да је постојао и илегални затвор у руднику Дева који се налази у пограничном делу између Космета и Албаније.”[14]

”Постоје снажни показатељи, из сведочења извора која смо прибавили, да су у процесу пресељавања кроз места транзита бар неки од ових заробљеника постали свесни крајње судбине која их чека. Речено је да су неки од ових заробљеника у објектима за притвор где су држани у домету чујности других особа којима се трговало, и у току транспорта, молили своје тамничаре да буду поштеђени судбине „сецкања на комаде“,” пише, између осталог, у извештају Дика Мартија. (ОВДЕ)

На Косову и Метохији су јуна и јула 1999. године мученичком смрћу страдала два монаха – отац Харитон, из манастира Светих Арханђела код Призрена, 15. јуна и, отац Стефан, из манастира Будисавци код Клине, 19. јула 1999. године.

Оца Харитона су Албанци отели на очиглед војника КФОР-а. Комисија за ексхумацију несталих и киднапованих Срба пронашла је тело монаха Харитона, 8. августа 2000. године. Према извештају вештака, глава је одсечена оштрим предметом, поломљена му је кичма, неколико ребара и кости леве руке, а недостајало је и неколико кичмених пршљенова. 

У Старом Грацком 14 Срба убијено је од стране  Албанаца током жетве пшенице, 23. јула 1999. године.

14. фебруара 2001. године у атару села Ливадице код Подујева, Шиптари су дигли у ваздух аутобус “Ниш-експреса”. Том приликом је погинуло је 10 Срба а тешко повређено троје. Најмлађа жртва био је Данило Цокић који је имао свега 2 године.

У ноћи између 3. и 4. јуна 2003. године Слободан, Радмила и њихов син Љубинко Столић најпре су мучени а затим убијени у својој кући у Обилићу, која је затим запаљена.

Убиство српске деце на реци Бистрици код Гораждевца десило се 13. августа 2003. године. Убијени су дванаестогодишњи Пантелија Дакић  и деветнаестогодишњи Иван Јововић а тешко рањени Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорђе Угреновић (20).

05. јуна 2004. године убијен је у Грачаници седамнаестогодишњи Димитрије Поповић.

Према званичним подацима Владе Републике Србије, ”у периоду од јуна 1999. године до мартовског насиља 2004. године, више од 220 хиљада Срба изгнано је са Косова и Метохије, а 120 наших светиња и споменика девастирано и уништено. Погром који се догодио 17. и 18. марта 2004. године однео је неколико десетина живота, рањено је више стотина особа, протерано више од четири хиљаде Срба… запаљено више од 800 њихових домова и разрушено или тешко оштећено 35 православних храмова и споменика културе.[15]

Цркве Свете Тројице и Успења Пресвете Богородице у Ђаковици сравњене су са земљом, црква Свете Недеље у Брњачи из 14. века је запаљена, црква Светог Спаса из 14. века у Призрену је запаљена, црква Богородица Љевишка у Призрену, из 14. века, запаљена је; црква Светог Николе у Призрену, из 14. века, демолирана је и запаљена; манастир Светих Архангела код Призрена, задужбина цара Душана, опљачкан је и запаљен; црква Свете Недеље, изграђена на темељима храма из 14. века, чији је ктитор млади краљ Марко Мрњавчевић, односно Краљевић Марко, спаљена је; црква Светог Ђорђа у Призрену, подигнута између 14. и 15. века, запаљена је; [16]

Зграда Богословије ”Светих Кирила и Методија” у Призрену је запаљена. Драган Недељковић (55) из Призрена, изгорео је тада у згради богословије.

У Призрену су запаљене и Саборна црква Светог Ђорђа, црква Светих врача Козме и Дамјана, црква Светог Пантелејмона, зграда Епископије. Манастир Девич код Србице из 15. века, по предању задужбина деспота Ђурђа Бранковића, спаљен је у присуству војника КФОР-а; уништене су и бројне друге светиње, укључујући оне које су као споменици културе биле под заштитом државе, попут храма Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, црква Светог Николе у Приштини, црква Ваведења Пресвете Богородице у селу Белом Пољу код Пећи. Итд. итд.

Да додамо на ово податак Канцеларије за Косово и Метохију да је после 1999. године за свега једну деценију ”уништено, оштећено и оскрнављено око 150 цркава, манастира и других објеката од којих чак 61 имају статус споменика културе, а од тога 18 су од изузетног значаја за државу Србију. (…) Такође, уништено је и оштећено 5.261 надгробних споменика на 256 српских православних гробаља, док на више од 50 гробаља не постоји ниједан читав споменик, чак су из гробова ископаване и разбациване кости. Скрнављења и разарања не престају ни данас…”. [17]

“Апсолутно је неумесна историографска “козметика” тога трагичног збивања, које се по своме историјском и демографском ефекту, али и по методу, може оценити искључиво као геноцид. Исељавање Срба са Косова никада није било природан социјално-економски процес, него је оно само по себи и у целокупној својој друштвено-економској ситуацији последица насиља: то је протеривање са циљем да се отме туђа земља, да се законити власник и вековни поседник отера и уништи,” пише академик Димитрије Богдановић.

Призренска лига је политички и војни покрет који је у Призрену формирала група Албанаца, 10. јуна 1878. године а који је за циљ имао обједињавање Косовског, Скадарског, Јањињског и Битољског вилајета, у којима су живели Албанци, у један аутономни Албански вилајет који данас знамо под термином Велика  Албанија.

Према истраживању Gallup-а из 2010. године идеју Велике Албаније подржава 81% Албанаца  на Косову и Метохији док 95% Албанаца из Албаније, Македоније и Косова и Метохије сматра да Велика Албанија, уколико буде формирана, мора да укључује Албанију, Косово и Метохију и делове Македоније.[18]

”Политика албанске мањине на Косову није била независан феномен, него саставни део политике Албаније, која је показала изванредну способност прилагођавања промењеним условима на светској сцени, да би остварила своје политичке циљеве. Насиље на Косову и Метохији у периоду од 1945-2000. године било је увек политички мотивисано, али с различитим предзнацима” пише проф. др Смиља Аврамов.

Из свега претходно наведеног је јасно да проблем Косова и Метохије по својој суштини није правне него безбедносне природе па се отуда решењем може сматрати само онај предлог којим ће се српски народ на Косову и Метохији, укључујући и свештенство и монаштво, заштити од насиља, а имовину, како ону у приватном власништву, тако и ону у власништву СПЦ и државном власништву од узурпације и уништавања.

Једино што може Србима на Косову и Метохији да обезбеди слободан, миран и безбедан живот јесте присуство српске војске и полиције.

Кад је реч о СПЦ већ сада је јасно на који начин ће терористи из Приштине уз подршку својих ментора са Запада решити тај проблем и Српску православну цркву заменити Косовском православном црквом: процес ће бити представљен као имовинско-правно питање, а не религијско. То нам потврђује пример Украјинске православне цркве а они који боље познају историју знају да је нешто слично већ рађено баш на Косову и Метохији, вероватно у виду пробе.

Уосталом, управо то је било припремљено СПЦ и у Црној Гори.

Погледајмо шта о томе пише Преподобни Патријарх Павле у извештају Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 1986/87. године:

“Крајем прошле и почетком ове године, нашли смо се у чуду од нове врсте невоље. У једном селу код Суве Реке, имали смо потребу за поседовним листом за цркву и порту и добивши га, видесмо да уместо црква пише „џамија”. Случај грешком – помислисмо и потражисмо да се исправи. Међутим, у поседовном листу за цркву у другом месту, нађе се да место црква пише „кућа“. Потражимо поседовне листове за друге цркве и црквишта. Имали смо шта видети. Црква Св. Петра и Павла у самој Сувој Реци, седишту Скупштине Општине, уведена је као „џамија“. Стара црква у Речанима, из 1370. г. уведена је исто тако. Чак у поседовном листу манастира Св. Тројице код Мушутишта пише: ,,Добро манастира Св. Тројице: парцела 3665, бр. плаца 13/62, назив земље или потеса: Бела Рудина, двор. џамија“. Црква Св. Николе у селу Дворане и црква Св. Николе у селу Поповљане воде се у катастру као „кућа”, а црква Св. Уроша у селу Селогражде као „зграда”.

To нас побуди да потражимо извештај од пароха да виде како су уведене цркве у осталим местима на Косову и Метохији. У геодетској управи у Пећи, као џамије убележене су цркве у Витомирици, Сиги и Гораждевцу. Исто тако је уведена и наша црква у Ђаковици, Гњилану, Будриги, Пасјану, Кос. Каменици. У Геодетској управи у Ораховцу све наше цркве уведене су или као кућа или као зграда, чак и црква манастира Зочишта.

Црквишта порушених наших цркава у току II светског рата нису уопште регистрована као црквишта, него као општенародно добро. Црква у Брњачи код Ораховца порушена током II светског рата, па обновљена после рата, није уписана ни као црква, ни као зграда, никако.

О овоме сам известио Свети Архијерејски Синод и Комисију за односе са верским заједницама у Приштини рекавши: „Не треба много домишљања за закључак да ови поступци спадају у план заступника принципа етнички чистог Косова’ да се и званичним актима покаже да на Косову нема ни Срба, ни њихових цркава, а оно што држе то су џамије које је власт у старој Југославији одузела насилно од муслимана и дала Српској цркви. Или да су овде дизане џамије још у XIV веку, кад Турци нису ни били прешли на Балкан.” Било како било, тек добро није. Да не помињем насиља силовања и друге несреће.”

Неузимање у обзир досадашњих историјских искустава у односима са Албанцима, њихових националних циљева  и чињенице да је реч о муслиманском становништву, односно да њихова припадност исламу игра битну улогу када је реч о односима са Србима, и предлагање псеудорешења попут суштинске аутономије, модела Оландских острва или било ког другог облика суживота са Албанцима је израз крајње политичке амблиопије, односно слабовидости, која је на нивоу слепила, и крајње националне неодговорности јер води ка даљем насиљу над српским народом на том простору, њиховом протеривању и уништавању трагова нашег постојања на Косову и Метохији.

”Колико је исламски екстремизам заступљен код косовских Албанаца најбоље доказује број бораца који су са Косова и Метохије приступили Исламској држави или су извршавали терористичке нападе инспирисани идеологијом коју ова организација практикује,” пише др Милан Вукелић стручњак за питања религиозног фундаментализма и екстремизма у књизи ”Косово под заставом Исламске државе”.

Територија Косова и Метохије била је прва по броју људи у Европи (у односу на укупан број становника) који су отишли на ирачко и сиријско ратиште.[19]

“Трајно решење албанског питања у Југославији видели су неки српски политичари у планском исељавању Албанаца.

Искуства Милошевих мера за исељавање албанског становништва из србијанских градова четрдесетих година XIX века, и исељавање неких 30.000 Албанаца из Топлице и Јужне Мораве 1878. године – наводили су на мисао да би се тим путем могло решити ово питање и у границама Југославије.

У овом случају радило се већ о покушајима планског исељавања, о чему су вођени преговори између југословенске и турске владе, почев од 1930. године…. Турска је изразила спремност да почетком 1936. године закључи с Југославијом формални споразум о исељавању 200.000 лица…

На седници Сталног савета Балканског споразума крајем фебруара 1938. закључено је да се у Цариграду сазове конференција Турске, Румуније и Југославије, уз присуство грчког посматрача, ради дискусије о обезбеђењу материјалних средстава за насељавање досељеног становништва у Турској. Та конференција је одржана 13. јуна 1938, па је закључено да је исељавање ,,један од најважнијих социјалних проблема “, под чиме се подразумевало ослобођење зиратне земље за Србе из пасивних крајева.

Исте године је са више страна подстицана и образлагана идеја о систематском исељавању Албанаца,” пише аксадемик Димитрије Богдановић у својој “Књизи о Косову”.

Ако у обзир узмемо податак да је на Косову и Метохији 1929. године било укупно 439.000 становника (Срба, Албанаца и осталих) јасно је да би исељавање 200.000 Албанаца значило исељење знатно више од половине њих.

Академик Васо Чубриловић, историчар и учесник сарајевског атентата, објавио је свој рад под насловом “Исељавање Арнаута” 7. марта 1937. године да би своје ставове поновио у елаборату од петнаест страна под називом “Мањински проблем у новој Југославији” 3. новембра 1944. године.[20]

Исељавање Албанаца помиње и Иво Андрић у свом елаборату писаном на дванаест страна. Наиме, у време владе Милана Стојадиновића, 1938/1939. године, вођени су разговори на иницијативу министра спољних послова Италије Галеаца Ћана о подели Албаније. На Стојадиновићев захтев израђена су два елабората на ту тему, један је израдио Иван Вукотић а други Иво Андрић.

Да је питање исељавања Албанаца и даље било актуелно и да се од тога није одустало потврђују ове речи нашег нобеловца:

“…За нас би подела Арбаније могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме се не може одупрети, и као једна велика штета из које треба извући онолико користи колико се да, тј. од два зла изабрати мање. Максимум који смо у своје време тражили јесте граница која би ишла реком Мата и Црног Дрима и која би нам дала стратегиско осигурање Црне Горе и Косова. (…) Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава… ”[21]

У периоду Краљевине Југославије вршено је планско насељавање Срба на простору Косова и Метохије.

Уредба о насељавању новоослобођених и присаједињених области Краљевини Србији донета је 20. фебруара 1914. године, Уредба о насељавању Јужних крајева 20. новембра 1920 године, а Закон о насељавању Јужних крајева донет је 11. јуна 1931 године.

Упркос бројним недостацима и пропустима етничка слика Косова и Метохије, и без реализованог исељавања Албанаца, значајно се на овај начин променила у нашу корист.

Други светски рат и долазак комуниста на власт осујетио је планове за исељење Албанаца и решење проблема Косова и Метохије.

Сматрам да је једино исправно и трајно решење војни начин реинтеграције Косова и Метохије и депортација Албанаца у матичну земљу, на хуман начин, на исти начин на који су Чеси решили проблем Судетске области иселивши 2 170 598 Немаца.

Димитрије Марковић

---

[1] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018.

[2] Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016.

[3] Владислав Поповић: Албанија у касној антици. Илири и Албанци, САНУ, 1988. стр. 201—283.

[4] https://www.scribd.com/doc/98035320/Oblast-Brankovica-Opsirni-Katastarski-Popis-Iz-1455-Godine

[5] Атанасија Урошевић, О Косову, НУБ Иво Андрић, Приштина. Београд, 2009.

[6] Бранислав Нушић, С Косова на сиње море, Чигоја, 2005.

[7] Иван С. Јастребов, Стара Србија и Албанија, Службени гласник, 2022.

[8] https://doiserbia.nb.rs/img/doi/0352-5732/2014/0352-57321446009P.pdf

[9] Извештаји са распетог Косова – Епископ рашко-призренски Павле, 479 страница. Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 1957 – 1990. Издаје: „Издавачки фонд“ Архиепископије београдско-карловачке, Београд 2013. година

[10] https://teodulija.net/2024/01/04/%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85-%d0%bf%d0%b0%d0%b2%d0%bb%d0%b5-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d1%81%d0%b8%d1%99%d1%83-%d0%b0%d0%bb%d0%b1%d0%b0%d0%bd%d0%b0%d1%86%d0%b0/

[11] https://www.youtube.com/watch?v=d09VVodmgUw

[12] Митрополит Амфилохије (Радовић), Љетопис новог Косовског распећа: дневнички и други записи. Књ. 2, септембар-децембар 1999, Светигора 2012.

[13] http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/povodom-knjige-karle-del-ponte-lov-ja-i-ratni-zlocinci.html

[14] https://www.politika.rs/scc/clanak/161340/Hirurg-Kodra-Presadivali-smo-organe-u-bolnici-Majka-Tereza

[15] https://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/19988

[16] https://www.media.srbija.gov.rs/medsrp/dokumenti/unisteno_mart2004.pdf

[17] https://www.kim.gov.rs/kulturno-nasledje.php

[18] https://balkaninsight.com/2010/11/17/survey-greater-albania-remains-popular/

[19] https://teodulija.net/2023/04/21/%d0%be-%d0%bd%d0%b5%d0%bc%d0%be%d0%b3%d1%83%d1%9b%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%82%d0%b8-%d1%81%d1%83%d0%b6%d0%b8%d0%b2%d0%be%d1%82%d0%b0-%d1%81%d0%b0-%d0%b0%d0%bb%d0%b1%d0%b0%d0%bd%d1%86%d0%b8%d0%bc%d0%b0/?fbclid=IwAR3j0xrwzl_eTzgfYwcVz7UFLpCqVqFb7wTY_92W3cjHFcB-ixtvosVvmRo

[20] https://teodulija.net/2023/02/09/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B7%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%B5%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B0%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5-%D0%BA%D1%80/comment-page-1/

[21] https://teodulija.net/2021/11/19/%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D1%83-2-%D0%B4%D0%B5%D0%BE/