Пише: Димитрије Марковић

Око манастира у коме се Растко замонашио постоје различита мишљења међу научницима. Ипак, са великом вероватноћом можемо да закључимо да је монашки завет дао у Ватопеду а не у Светом Пантелејмону, односно да је у Светом Пантелејмону над њим савршен Чин облачења расе и камилавке а у Ватопеду, од стране игумана Теостерихта, чин мале схиме.

Када је реч о самом монашењу у потпуности делимо мишљење академика Димитрија Богдановића да је Растко у манастиру Светог Пантелејмона постао расофорни монах а монашки завет дао у Ватопеду.

,,Још као младић Растко је напустио управу Хумском облашћу, вероватно 1191., и у Светој Гори примио монашки чин. (…) Сава је примио расу у Старом Русику, а замонашен је у Ватопеду, где је 1197. године дочекао оца, тада већ монаха и схимонаха Симеона,” пише академик Димитрије Богдановић у предговору књиге ,,Свети Сава. Сабрани списи”. [1]

Др Лазар Мирковић у Православној литургици, описујући чин примања ,,великог анђелског светог образа”, односно велике схиме,  позивајући се на 90. правило номоканона при Великом требнику [2], каже:

,,Монах-свештеник ако и промени образ, т. ј . ступи у велику схиму, нека литургише; јер постриг није никаква препона овоме. А архијереј ако промени образ, т. ј. ако постане схимник, да не врши више ништа светитељско, ни свештеничко.”.

Проф. др Мирко Сајловић у раду под насловом ,,Монашки постриг Светог Саве” [3] свој став да Сава није примио велику схиму образлаже мишљењем да ,,по канонском праву, великосхимник не може бити биран за епископа, па самим тим ни за архиепископа”, позивајући се притом на претходно цитирано 90. правило номоканона наведено у Православној литургици др Лазара Мирковића.

Иако делимо Сајловићево мишљење да Сава није примио велику схиму не можемо да се сложимо са закључком да је препрека томе поменуто правило. Наиме, уколико погледамо опширно тумачење [4] 90. правила номоканона при Великом требнику које даје познати руски канониста професор Алексеј Степанович Павлов (Алексей Степанович Павлов), на које нас упућује и проф. др Лазар Мирковић, видећемо да је током историје постојало различито тумачење и различита примена овог правила.

На првом месту се мора имати у виду да је било намењено епископима из редова лаика, који би тек након хиротоније примио малу или велику схиму и темељи се на томе што монашки завет подразумева послушност и учеништво, а не поучавање или началствовање, односно што архијереји који примају монашки завет обећавају не да ће напасати друге, већ да ће сами бити напасани. Са друге стране, свештеници и даље остају ученици и потчињени архијереја и због тога могу даље да ,,литургишу”.

Као пример различитог тумачења и примене овог правила Алексеј Павлов наводи синодалну одлуку из 1389. године, за време патријарха Антонија (Антоније IV Цариградски), која се тиче угровлашког митрополита Антима. Наиме, митрополит Антим је током болести примио велику схиму али је, пошто се опоравио, овом одлуком задржао своја архијерејска права.

За разлику од архијереја из редова лаика, за архијереје из редова монаха који приме велику схиму постојала је могућност одлучивања Синода у сваком појединачном случају. Уколико би било нађено да је неопходан за неке важне (црквене) послове онда би опет могао бити позван на архијерејску службу, али не против своје воље.

Када је реч о Светом Сави, знамо да је он архијерејство примио на позив цара Теодора I Ласкариса, наравно уз сагласност и благослов патријарха Манојла I Сарантена. ,,А патријарх, саслушав вољу цареву о Светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше…”, пише Теодосије. Иако, говорећи о строгом поштовању правила, није у питању позив Синода, ипак остаје чињеница да је Сава био, у најмању руку, најпогоднија личност за место првог архиепископа аутокефалне Српске Православне Цркве и да је на тај начин испуњен горе наведени услов.

Да се подсетимо како овај догађај описује Доментијан.

,,И пошто га је цар много дана држао код себе, и богоносни свршивши манастирске послове, и после тога настави говорити к цару о земљи свога отачаства, рекавши:

Скрбно и печално ми је, цару, јер моја земља нема свога архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божаственим исправљењем. Да, хтео бих да твоје велико царство заповеди патријарху да ми освети као архиепископа једнога од браће моје, која је са мном, да га земља отачаства ми има на освећење своје, и да се држава великога ти царства њиме велича.

А цар одговоривши преподобноме рече:

– Са великом радошћу испунићу ти Богом саветовану и богомисаону молбу, пошто Бог воли; и хоћу да видим тога кога изволи твоја света душа на светитељство то.

И призвана бише пред цара братија која су са Преподобним. И цар не пристаде ни на једнога од њих, и рече цар ка Преподобном:

Ниједан од ових није подобан толикој светињи, осим твога преподобија и богодароване ти светлости.

А Преподобни одговоривши рече:

– Ни ја нисам достојан тога степена.

А цар рече:

Још пре твога доласка имам извештење да ће твоја светиња бити сапрестолник апостолскога седења, и Бог ми је тебе показао као достојна; зато не противречи.

А Преподобни рече:

Пошто се на то нисам спремао, где ћу наћи толики издатак и толике потребе, што треба црквени закон?

А цар рече:

– Све ћу поставити у палате царства мога, што је на потребу твојој светињи; не противи се толико благодати светога Духа; није ти достојно противити се Божјој заповести, јер ми је извештено светим Духом, и Богом ти је поверено стадо отачаства твога, јер нико други не може осећати за твоје стадо као ти, истинити пастир.

Пошто се Преподобни много одрицао од тога чина, није могао да не послуша заповести Божје и цареве, и рече му:

Нека буде воља Господња,” пише Доментијан о томе у житију Светог Саве.

Према томе, сматрамо да на основу Савиног постављења за архиепископа не можемо једнозначно да закључимо да није примио велику схиму.

Оно што говори против примања велике схиме су следећа два разлога.

Први је тај да се, када је реч о Светом Симеону, на више места наводи да је примио велику схиму док се код Светог Саве она не помиње. То нам посредно, али ипак врло јасно, указује на то да је није примио, већ да је примио само малу.

Свети Сава у житију свога оца, о примању великог анђелског образа, пише:

,,Раздавши све имање своје ништима, изиђе од владавине своје, и деце своје и супруге своје, богоданог првога, јер овај не постаде учесник другога брака, већ заједничарем учини себе неизреченог, и часног, светог анђелског и апостолског лика, малог и великог, и наречено име му би господин Симеон, месеца марта 25, на Свето Благовештење, године 6703 (1195)”.

У житију Светог Симеона Доментијан о томе пише овако:

,,А светитељ свршивши Господњу заповест обуче га у велики анђелски образ, и Светим Духом и тим архијерејем преподобни отац наш би прозван Симеон монах.”

Код Доментијана, када говори о монашењу Савине мајке Ане, потоње Свете Анастасије, такође се не помиње велика схима, већ налазимо само опис примања мале схиме, као и код монашења Светог Саве.

Доментијан тај догађај описује овако:

,,А богољубива Ана такође угледајући се на господина свога и на свете богољубиве девојке које су пре оставиле земаљско и наследиле небеско, не заостаде иза саврсника свога, но од истог светитеља тада прими свети анђелски образ, и би наречена преподобна мати наша Анастасија”.

Дакле, да је  Сава примио и велики анђелски образ, односно велику схиму, сасвим сигурно би то било изричито речено као и у случају Стефана Немање.

Проф. др Мирко Сајловић у Доментијановом опису догађаја у Светом Пантелејмону види Доментијанову непринципијелност.

,,Отуда је неразумљива његова непринципијелност у описивању једног те истог догађаја, где први дут каже: Постриже власи главе своје, и обуче се у монашке ризе, а други пут: где се обукао у свети анђелси образ. Етимолошки посматрано, узевши исказе овако концизно, прво Доментијаново излагање одговарало би расофорном постригу, а друго малосхимном,” пише Мирко Сајловић.

Међутим, Лазар Мирковић у једном свом коментару каже да се и расофорство назива анђелским животом.

,,Да свети анђелски образ Немањин у исказу св. Саве значи вслику схиму, доказао је г. Поповић на основу дословног назива велике схиме у савременим рукописима грчких евхологија, и на основу старих српских биографија, повеља и хрисовуља, и родослова. Када би имали савремене рукописе словенских требника, они би нам свакако то исто потврдили, јер у њима нема ничег другога, што не би било у грчким рукописима, пошто су словенски рукописи тадашњег времена верна копија грчких. Строго узевши и само свети, и само анђелски образ је велика схима. Истина расофорство чак се назива анђелски живот… (подвлачење је наше, Д.М.), мала схима се назива такође анђелски живот…, али то је све само с обзиром на то куда воде, наиме воде великој схими, која је једина анђелски образ у строгом смислу, и што је мала схима скраћење велике схиме, те је тако сва терминологија велике схиме пренесена и на малу схиму. Да је пак тачно тумачење речи светог анђелског образа као велике схиме и да је Немања провео у св. анђелском образу т. ј . великој схими три године, доказао је г. Поповић исказима Доментијана и Теодосија…, у којима се најјасније огледа карактеристика и терминологија велике схиме. Тиме што је доказан и подвучен факат да је Немања био три године у великој схими, најтежем монашком подвижништву, које је стварно сахрањивање живога човека ради сједињења са Христом, високо се истиче личност Немањина,” пише Лазар Мирковић.

Речи ,,анђелски живот” о којима говори Лазар Мирковић се помињу у Чину одевања расе и камилавке, у првој молитви коју чита игуман: ,,Благодаримо ти, Господе Боже наш, што си по великој милости својој избавио слугу твога (име мирско)  од таштег световног живота и призвао га на ово часно обећање; зато га удостој да достојно поживи у овом анђелском животу…(подвлачење је наше, Д.М.)”.

Дакле, о непринципијелности и о контрадикторностима Доментијановог описа можемо говорити само ако речи свети и ангелски образ строго применимо на велику схиму. Али, као што видимо, и расофорство се називало анђелским животом, што је у складу са ставовима неких Светих Отаца, као нпр. Теодора Студита, да постоји само један монашки лик. Осим тога, не смемо губити из вида чињеницу да житије није не само историја него ни богослужбена књига и да је то додатни аргумент против строгог тумачења свега наведеног у житијима.

Да расофорство значи монаштво и назива се монаштвом потврђује нам и патријарх Павле.

,,Због велике штете по душу монаха ако би свој чин напустио, и саблазни коју би тим поступком изазвао међу вернима, искушенику се обраћала пажња како на озбиљност монашких завета, тако и на њихово добровољно примање за цео живот. Бар од времена Светог Василија Великог и његовог тражења да монаси пре „обраћања у чин монашки… треба да буду испитани те да се и од њих добије јасни завјет“, поступало се тако све до данас. У штампаном Требнику-Молитвенику Божидара Вуковића из 1540. године, у уводу у „Чин на одјејаније раси“, стоји овакво упутство: „Улази онај који хоће да прими расу и чини метаније пред игуманом. А овај га пита да ли са сваким усрђем и многодневним испитивањем себе ово хоће? И кад се нађе (обрештет се) да је тако, улази у цркву и отпочиње чин по реду“. Исти такав увод налази се у Требнику Божидара Горажданина из 1523. године. У рукопису Музеја СПЦ у Београду бр. 237, XVI в., иза наведеног питања игумана стоји „и јегда обештајет се (и кад обећа) ваходит ва цркав“. У једном пак рукопису код Гоара, у „Аколутхиа тон просхиматон архариу“, питања која се постављају расофору при пострижењу много су детаљнија. Нови брат „пре но што се постриже бива питан ово: Да ли својом вољом прилазиш Христу? Да није због које нужде или силе? Одричеш ли се света и оног што је у свету? Хоћеш ли остати у манастиру и подвигу до свог последњег даха? Хоћеш ли се покоравати браћи у Христу? Хоћеш ли чувати себе у девствености и целомудрију до последњег свога даха? Види, брате, каква обећања дајеш Христу! Анђели су записали твоје исповедање о коме ћеш бити питан на Другом доласку Господа нашег Исуса Христа. Кад се он сагласи са свим, ђакон каже: Колена преклонше, и пошто брат преклони колена, моли се јереј: Благодаримо Ти Господе…“. Питања су готово иста као у чину мале схиме, али је поука „Види брате…“ у малој схими много дужа; молитва пак „Благодаримо Ти Господе…“ из чина је расофорства. (…)

О доживотном карактеру пострижења у расу, преподобни Никодим Агиорит вели овако: „Који дођу дотле да буду расофори, не могу више да збаце расу и да се жене, Боже сачувај (Апаге!)! Како би се на то усудили кад им је коса на глави пострижена, што означава да избацише из своје главе сваку светску мисао и посветише живот свој Богу. Како, кад са благословом обукоше монашку расу и камилавку, и име променише, и две молитве јереј је прочитао за њих, у којима јереј благодари Богу што их избави из сујетног светског живота и призва их у смерни чин монашки, молећи Га да их прими под свој спаситељни јарам. Ако онај који само обећа да ће бити калуђер, без облачења расе, треба да то не преступи, него да изврши своје обећање…, колико више онај који је и расу обукао“! Исто гледиште по овом питању налазимо још у ХII в. код канонисте Теодора Валсамона у тумачењу 19. канона Светог Василија Великог: „Немој да кажеш да монаси који нису дали такав завет неће бити криви ако одступе. Мада се неко није постригао, него само обукао расу, не може оставити монашки чин, ни склопити брак,“ пише патријарх Павле. [5]

Управо са заветом (,,јасни завјет”) или обећањем („и јегда обештајет се”), пре монашког пострига и облачења у расу, о коме говори патријарх Павле можемо довести у везу Доментијанове речи како Сава у Светом Пантелејмону пре пострига ,,уђе у свети олтар… и ту принесе жртву Господу своме”.

Код Теодосија се исти догађај описује следећим речима: ,, …поклони се пред светим олтаром, и заветова се Господу”.

Иако Доментијан користи реч жртва уместо завет можемо да кажемо да је смисао у оба случаја сличан. Примајући монашки постриг Растко приноси свој живот као жртву Господу, односно посвећује живот служењу Њему,  у складу са речима Бога Сина ,,Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати” (Мк. 8, 34-35).

Слично Пресветој Богородици која каже: ,,Ево слушкиње Господње…” (Лк. 1,38) односно ,,Εἶπε δὲ Μαριάμ· ἰδοὺ ἡ δούλη Κυρίου·…”, и Апостолу Павлу који такође себе назива слугом Божијим: ,,Павле слуга Божији…” (Тит. 1,1) односно ,,Παῦλος, δοῦλος Θεοῦ…”, или Апостола Јакова који себе назива слугом Божијим и Христовим: ,,Јаков, слуга Бога и Господа Исуса Христа…” (Јк. 1,1) односно ,,Ἰάκωβος, Θεοῦ καὶ Κυρίου Ἰησοῦ Χριστοῦ δοῦλος…”, и Растко приноси жртву постајући као монах слуга Господњи (Θεοῦ δοῦλος).

Могуће је да је Доментијан, помињући жртву, имао у  виду и 50. псалам где се каже ,,Жртва је Богу дух скрушен…”. Скрушеност је једна од основних монашких врлина а она утолико више долази до изражаја код Растка, као сина великог жупана.

Као што видимо из претходног текста и Свети Никодим Агиорит говори, у вези са расофорним монасима, о призиву у ,,смерни чин монашки”.

Свети Симеон Солунски у Свете Тајне убраја и свету монашку схиму, односно, како он каже, она се садржи у Светој Тајни Покајања.

,,У ту, дакле, тајну покајања убраја се и најсветија монашка схима, која се назива анђелском и која то и јесте, јер онај ко има учешћа у њој заветује се на чистоту анђелску и подражава је, заветује се на нестицање, псалмопојање, молитве, послушност и чистоту”. [6]

И покајање и смерност су у блиској вези са значењем речи скрушеност.

,,Познати себе значи увидети своју немоћ и своје ништавило; Потом доћи до скрушености срца, и најзад завапити Богу за милост и помоћ. Скрушеност или смерност, што потиче из правог сазнања своје немоћи, основа је свих врлина, основа духовног живота сваког Хришћанина…” пише Свети Владика Николај у Рајској пирамиди.

Други разлог који веома јасно говори против могућности да је Сава примио велику схиму јесте чињеница да се код Теодосија веома јасно говори о малој схими када овај каже да Сава није ,,утврдио ноге послушношћу на корену првога степена општежића” и да му отшелнички начин живота ,,ни по времену ни по узрасту… не приличи”.

Ово читамо у делу у коме Теодосије описује Савин обилазак светогорских манастира и пустиње, пењање на Атос, сусрете са пустињацима и молбу игуману Теостерихту за одлазак из манастира како би са њима проводио усамљенички живот.

Наиме, по доласку у Ватопед Сава након кратког одмора ,,замоли од игумана благослов да га пусти како би се поклонио и видео манастире, и из ових да се попне на врх Атона, и да види како живе самотници и да га благослове”.

Пошто је игуман одобрио његову молбу ,,пославши с њим братију искусну у овом његовом тражењу” Сава је са њима обилазио светогорске манастире ,,поклонивши се у свима”, прошао ,,по свој пустињи” и попео се на Атон.

,,И обишавши свуда тај свети врх, и сагледавши на падинама горе и у њезину подножју многе испосника, сишавши са горе испитао је њихов најсуровији живот, и видевши њихово пустињачко и безметежно живљење чуђаше се и весељаше се и у души узрасташе што се удостоји видети такве Божје људе”. ,,Примивши од њих многе и корисне поуке, молитву и благослов, и стрелу ревности у срцу носећи”, Сава се ,,врати… у cвoj манастир Ватопед”.

Пошто се по повратку у Ватопед одморио Сава ,,дође ка игуману, и исповеди болезан срца…  припаде и замоли да га благослови, да га отпусти да са оним пустињацима самотни живот проводи.

И не доби то никако, јер се игуман зачуди не говој неумесној молби, и рече му:

— Не, чедо, не! Не приличи да се онај који није утврдио ноге послушношћу на корену првога степена општежића дотиче врха ћутања и усамљеништва, и да пре времена живи по својој вољи. Ни по времену ни по узрасту теби не приличи да нешто такво сада иштеш, јер све треба у своје време. О теби се, уосталом, прочуо глас међу многима — чији си син; твој долазак нама није непознат онима кojи сада царују. Па ако се теби догоди штогод ненадано од општег непријатеља људи или од крвника у пустињи, сви ће нам пребацивати што смо се покорили твојој вољи.

И тако му забрани, a oвo ниje било без Бога, него штавише извољење његове доброте и милосрђа, да се светлост зашавши у гору не покрије као под мерицом и да се многи, просвећени после од њега, не лише светлости спасења”.

Да кажемо сада нешто о монашким ступњевима и укажемо на историјску везу пустињачког и отшелничког начина монашког живота, за који Сава није добио благослов, и велике схиме, и са друге стране, општежића и мале схиме. При томе ваља имати у виду да је Ватопед у време Савиног доласка био општежитељни (киновијски) манастир.

,,Познати руски литургичар, архиепископ Венијамин, још 1803. год. вели о монаштву ово: „У погледу спољашњег изгледа, или одела, деле се монаси на новоначелне, малосхимнике и великосхимнике“. У даљем излагању каже: „За три степена монашког живота постоји тројака и посебна, тј. особита одећа, од којих се свака даје монаху са особитим последовањем молитава и обреда. Тако се монасима почетницима даје раса и камилавка („отуд се монаси првог степена“ – вели он на другом месту – „у неким крајевима називају расофори“), монасима савршеним – мантија, а онима који су достигли највиши монашки степен, или најсавршенијим монасима, даје се кукул и аналав“. Други руски литургичар, протојереј Константин Никољски, половином прошлог века пише о монасима: „Монаха има три степена: једни од њих су новоначални, други малосхимници, а трећи великосхимници. Сагласно са та три степена бива и различито посвећење у њих, те постоје посебна последовања, наиме: 1) Посљедованије во одјејаније раси и камилавки, 2) Посљедованије малија схими сирјеч мантији и 3) Посљедованије великаго и ангелскаго образа. (…) Сва три ова монашка степена помиње и канониста Н. Милаш у свом Црквеном праву: „Калуђерство је једно у Православној цркви… Према степену аскетичког живота, калуђерство се дијели на расофоре, малосхимнике и великосхимнике“. О расофорима даље каже: ,Расофори су калуђери који су примљени у чин пошто су издржали канонички установљено искушење и показали се достојни чина… Расофори су у свему дужни испуњавати манастирска правила, као и други калуђери вишег аскетичког степена… и забрањено им је збацити са себе расу и камилавку и повратити се опет у свјетовњаке’,” пише патријарх Павле. [7]

Дакле, постоје три монашка степена: расофорни монах (на грчком Ο ρασοφόρος μοναχός), монах мале схиме (Ο μικρόσχημος μοναχός) и велике схиме (Ο μεγαλόσχημος μοναχός).

Схима долази од сторогрчке речи σχῆμα у значењу облик, лик, обрис али се истовремено односи и на монашку одећу (Μοναχικό Σχήμα).

Тако се нпр. у првој посланици Коринћанима Светог Апостола Павла каже: ,, …јер пролази обличје овога свијета”. (1Кор. 7,31) односно ,,γὰρ τὸ σχῆμα τοῦ κόσμου”. У посланици Филипљанима: ,,…Него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек.” (Фил. 2, 7), односно ,,καὶ σχήματι εὑρεθεὶς ὡς ἄνθρωπος”.

Ипак, иако данас постоје три монашка степена у почетку је постојао само један.

,,На челу монаштва стоје у IV столећу два велика човека: Антоније и Пахомије. Монаштво се одмах у почетку делило на две одељене форме живота: 1. отшелништво, анахоретство и 2. општежиће, киновијство. Оснивач анахоретства је Антоније, а општежића Пахомије. Чин монашког пострига у главним својим деловима формиран је у IV столећу, и у том времену имамо: обете хришћанског аскетства, крстообразни постриг косе и специјалну монашку одећу. Ово се све вршило пре ступања у манастир. У току даљег времена развијао се чин монашког пострига додавањем нових радња и песама. (…) У току времена у V и VI столећу у монаштву добија превагу киновијски живот монаштва, иако се анахоретски живот сматра вишим од киновијског. Из анахоретства начињен је степен, чин, образ, у монашком општежићу и дан му је наслов „велики анђелски образ” (анахоретство), а киновијски образ зове се „мали анђелски образ” (подвлачење је наше, Д.М.).Ова околност унела је неке измене у строј монашког живота. При ступању у монаштво био је овај поредак. Ко је хтео да буде монах, ступао је у манастир, и после неколико година новицијата, постризавао се у малу схиму, која је одговарала киновијству (подвлачење је наше, Д.М.). Када је малосхимник навикао на подвижништво међу братијом, када му се — према речима бл. Јеронима — изменио спољашњи облик, лице, ход, реч, могао се усамити у том манастиру и добити велики анђелски образ. Мала схима постала је спрему за велику схиму, зарука… великог анђелског образа. Но било је и случајева да се примала одмах велика схима, без претходно мале схиме. Тако се тумачи постанак малосхимништва и великосхимништва, и разлика међу њима. (…) Рок, после кога се прелазило из малог у велики образ, није испрва постојао и није могао ни постојати, и ово се мерило не временом, но духовном снагом подвижника и успехом у подвижништву. Но и овде су бивале злоупотребе. Пошто није било одређеног времена, многи су примали велики образ без довољно спреме за њега, да би га могли издржати; и извршити, и зато VI васељенски синод својим 41. правилом одређује, да они који се спремају за затвор (што одговара великој схими), морају прво ступити у манастир и за пуне три године покоравати се у страху Божјем манастирском поглавици, а после тога провешће још једну годину ван затвора, и тек када испуне то време, ступају у затвор (дакле свега 4 године спремања за затвор). Тако се утврдила подела на три степена: послушници (почетници), малосхимници и великосхимници, која је коначно призната почетком IX века у грчкој цркви. (…)

У IX и X столећу био је један чин за великосхимнике и малосхимнике, без ознаке за коју схиму, и код друге схиме понављао се чин прве схиме, јер није било другог чина, и они су и данас слични, само је код друге даван кукул и аналав. И постриг се понављао при примању велике схиме. После се чин велике схиме почео разликовати од чина мале схиме и постао је свечанији,” пише проф. др Лазар Мирковић у Православној литургици, а затим описује саме чинове примања расе, мале и велике схиме.

Овде ћемо само, због мање упућених, додати да се под ,,затвором” подразумева монашко затворништво.

,,Отшелништвом се назива живот монаха у самоћи. Када отшелник без излажења живи у келији која се налази у манастиру, онда се назива затворником, а његов живот – затворништвом; када пак живи у пустињи без људи, онда се назива пустињаком, а његов живот – пустињачким животом,” пише Свети Игњатије Брјанчанинов.

Да видимо сада шта о чиновима за различите монашке ступњеве пише патријарх Павле.

,,Да бисмо ствар могли боље сагледати, треба да се историјски вратимо назад и уочимо чињеницу да је спочетка постојао само један монашки чин који је приман без икаквог црквеног обреда и полагања завета. Из казивања 19. канона Светог Василија Великог († 379. год.), види се да је и у његово време монаштво примано ћутке, вероватно ван Цркве и црквеног обреда: „Ми не знамо за никакве завјете људи осим кад се који уброје у чин калуђера и тијем већ ћутке показују да примају безбрачије“ (ката то сиопименон докуси парадехестхе тин агамиан). Црквени чин, с молитвом Богу за брата који се одриче света и свега у свету, настао је доцније. Поред уводних молитава, првобитно се овај обред највероватније састојао само из једне молитве, као што видимо још у XII в. у грчком рукопису Синајске библиотеке бр. 973, из 1153, г.: „Молитва за оног који xoћe да прими схиму“ (Евхи епи мелонтос ламванин схима): „Господе Боже наш, Који си узаконио да су достојни Тебе они који су све светско оставили…“. И у дечанском пергаментном Требнику бр. 67, из XIV в., налази се на последњем листу само једна „Мол(итва) мниху хотештему пријети образ мали или велики“. Тај чин био је само један и одговарао садашњем обреду велике схиме.

У VIII пак веку, у општежитељним манастирима долази до установе мале схиме као припреме и увода у велику. …Ова подела је остала и утврдила се, те у рукописима већ развијен чин мале схиме налазимо испред чина велике, као што је то у Евхологиону Синајског манастира бр. 967, из XIII в.: „Таксис ке аколутхиа тис протис апокарсеос игун ту мантиу“, који се у следећем „Аколутхиа ту апостолику“ назива „микрон схима“. У рукопису истог манастира бр. 971, XIII-XIV в., испред чина великог анђеоског образа, изнет је чин малог који се ту назива првим (подвлачење је наше, Д.М): „Аколутхиа син Тхео проту иту мандиу“. И у рукописном Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 221, XVI в., налазимо само ова два чина, мале и велике схиме.

Из казивања Т. Валсамона, који помиње облачење расе уз Трисвето, у чему треба видети чин „на одјејаније раси и камилавхи“, у XII, и још раније, у XI веку, јавља се и трећи монашки чин, расофорство, као предспрема и увод у малу схиму, како то изнесмо раније.,” пише патријарх Павле. [8]

Мирко Сајловић у претходно цитираном делу бавећи се питањем Савиног монашења анализира Доментијанове и Теодосијеве описе и пореди их са чиновима описаним у Великом требнику, покушавајући да на тај начин дође до одговора који је чин примио.

Иако је ова анализа корисна како бисмо стекли целовитију слику о чиновима извршеним у Светом Пантелејмону и Ватопеду приликом Савиног пострига, ипак не можемо да очекујемо да ћемо на основу ње доћи до одговора на постављено питање из најмање два разлога.

Први разлог је чињеница да се чин монашког пострига током времена мењао и развијао, о чему говори и проф. др Лазар Мирковић, и да су свој данашњи облик добили вероватно у поствизантијском периоду. [9]

Довољно је упоредити опис монашког пострига који даје Дионисије Ареопагит у делу ,,О црквеној јерархији” и опис чинова који се врше данас.

,,Свештеник стоји пред божанственим Жртвеником (молитвено) савршавајући монашко призивање. А онај ко прима посвећење, стоји иза свештеника, не приклањајући ни оба колена ни само једно, и немајући на глави богопредате Свете Списе; само стоји покрај свештеника који над њим савршава тајанствено призивање. Завршивши призивање, свештеник долази до посвећиванога и најпре га пита да ли се одриче свих раздеоба не само оних у животу него и оних у маштању. Затим му указује на савршенији живот, сведочећи му да треба да се уздигне изнад онога што је у средини. Па када наречени све ово усрдно исповеди, свештеник га најпре крстообразно запечати, а затим га постризава, призивајући троструку Ипостас Божанственога Блаженства. И свукавши са њега сву одећу, облачи га у другу; а затим, заједно са свим осталим присутним свештеним људима, целива посвећенога и чини га причасником богоначалних Тајни”, пише Дионисије Ареопагит. [10]

О чиновима за ова три степена монаштва патријарх Павле у већ цитираном тексту, између осталог, пише следеће:

,,Beћ у рукописном Евхологиону париске Националне библиотеке из 1027. год. налазе се три разна обреда за монашење: 1) Евхи епи ту мелонтос ламванин мантион, 2) Аколутхиа ту просхиматос тон монахон и 3) Таксис гиномени ту агиу ке мегалу схиматос. Други од ових чинова односи се на расофорство и одговара оном који излаже Гоар у „Варие лекционес“ под називом: Аколутхиа тон просхиматон архариу, садржавајући иста питања као и молитву: Благодаримо ти Господе Боже наш…, прву од двеју у главном тексту чина расофорства код Гоара и у штампаном црквенословенском Требнику. У рукопису Ватопедске библиотеке бр. 133 (744), из XIV в., такође су изложена три чина, али се први већ назива „За почетника расофора“ (Ис архарион расофорунта), у коме се после молитве „Под Твој јарам…“ наводи: „Онда га постригава и облачи ракос и камилавку не говорећи од обичног…“. Иза тога у рукопису следи чин мале схиме а онда велике. Сва три ова чина излажу и 26 других рукописа од XV-XVII в., које наводи Дмитријевскиј у своме поменутом делу, а тако је и у рукописима које наводи Гоар.

Али је од особитог значаја што се у појединим рукописима обред за почетнике, расофоре, назива монашки. Тако рукопис Александријске патријаршијске библиотеке бр. 149-104, из XIV в., излажући сва три чина, први наводи под називом: „Молитве за почетницу расофорну монахињу“ (Евхе ис архареан монахин расофорусан). Исти назив долази и у рукопису лавре Светог Атанасија Атонског бр. 88, из 1475. год.: „Чин који бива за почетника монаха расофора“ (Таксис гиномени ис архарион монахон расофорон). И у нешто старијем рукопису исте библиотеке бр. 142, из 1440. год., налази се „Аколутхиа ис архарион монахон“ иза које следе „Аколутхиа ис куран мандиоту“ и „Аколутхиа ис куран ту мегалу, ангелику схиматос“. Монахом се назива расофор и у рукопису Јерусалимске патријаршијске библиотеке бр. 73 (274), из XV в.: „Аколутхиа ис расофорон монахон“.”.

Након овога, патријарх Павле даје напомену: ,,Дакле, према сведочанству грчких рукописа бар од XIV века, у свести и схватању монашких и црквених кругова расофорство значи монаштво и назива се монаштвом”.

Други веома важан разлог јесте изузетност ситуације, укључујући и чињеницу да је Растко био син великог жупана а не нека непозната особа и да је његово бекство указивало не само на његову истинску богочежњивост и жељу да се посвети монашком животу већ је показало и његову одлучност да ту жељу спроведе у дело, и искреност и чврстоћу те намере.

Примере одступања од установљених правила у различитим приликама имамо у самом Светом Писму али и током целокупне историје Цркве.

Тако нпр. у Јеванђељу по Луки читамо: ,,Догоди се пак у другу суботу по Пасхи да је он ишао кроз усеве, а ученици његови тргали су класје, трли га рукама и јели. А неки од фарисеја рекоше им: „Зашто чините што се не сме чинити у суботу?” И одговоривши Исус рече им: „Зар ни то нисте читали шта учини Давид кад огладње, он и који беху с њим?  Како уђе у дом Божији, и узе хлебове предложења, и једе, и даде онима што беху с њим, које никоме није било допуштено јести сем једино свештеницима. И говораше им: „Син Човечији је господар и од суботе.” (Лк. 6, 1-5).

Познато је и да крштење у нужди може извршити свако крштено лице, што значи да се не одступа само од чина Светог Крштења описаног у требнику него и од правила да ову Свету Тајну врши свештеник.

Правило које се примењује у сваком изузетном случају јесте: ,,Субота постаде човјека ради, а не човјек суботе ради”. (Мк. 2, 27). Другим речима – правила су ради човека, а не човек ради правила. Нема сумње да је и приликом Растковог монашења, због посебних околности могло доћи, а као што видимо из појединих детаља житија и дошло је, до одређених одступања од утврђених правила.

Да су правила у случају Растковог монашења промењена и прилагођена због несвакодневне ситуације видимо и из Теодосијевог описа тог догађаја.

Наиме, након молитве Богу и смишљања дела које је  ,,и побожно и преварно” (како преварити војводу и чланове потере ради останка у Светој Гори) Сава своју ”намеру каза игуману и замоли га да за ноћи отпочну јутрење песме”. Дакле, не само да је припремљена богата трпеза за чланове потере већ је и дневни круг богослужења очигледно измењен и прилагођен постављеном циљу. Са друге стране, ако бисмо применили рационалистичку анализу и строго се држали правила морали бисмо да доведемо у питање овај Теодосијев опис јер је канонарх тај који руководи црквеним богослужењем а не игуман, а сасвим сигурно не неко ко није сабрат манастира и поврх свега још није ни пострижен, као Растко у овом случају.

Даље, Теодосије пише да се ,,појање… продуживало и читало много пута по заповести, док сви они, и који сеђаху, и они младићи који стражаху, и стратилат не заспаше у заборав, од путнога труда, а и од гозбеног весеља”. И из ових речи видимо да је богослужење прилагођено околностима и тренутним потребама, односно да је продужавано како би војвода и његови пратиоци заспали.

Када је реч о потери и Савином монашењу упркос захтевима војводе и насиљу над монасима у Светом Пантелејмону, одговор у вези са одлуком игумана да не удовољи њиховом захтеву је још једноставнији: ,,Бога треба слушати више него људе” (Дап. 5, 29). Дакле, Расткова жеља да посвети живот Богу је за игумана била хијерархијски изнад жеље његових родитеља да буде враћен и да настави свој дотадашњи световни живот.

Када је реч о Растковом монашењу потврду за наш став да се правила мењају уколико то захтева конкретна ситуација налазимо и у Хиландарском типику.

,,Треба рећи и о онима који се постризавају. Ако би то били неки славни или раније нама познати, и који поближе знају наш живот, нека се постризавају и у граници одређеног времена, уз вашу молитву нека се и он прими. Ако су обични и непознати људи, по истеку 7 дана од доласка овде нека се облаче у плашт и у монашки шлем, нека му се заповеде службе према његовим могућностима и нека се посматрају, да ли их са трпљењем и смиреношћу врше. Ако су такови, нека остану 6 месеци, тада нека се придруже браћи и нека се постризавају, и нека приме заруку божанственог и анђелског лика. Ако се случајно покажу несавитљиви, ропћући и мрзовољни према заповестима, игуман не треба да их прима,” пише Свети Сава у Хиландарском типику.

Када је реч о Растковој старости приликом бекства у Свету Гору и монашења сматрамо да није нарушено било које правило.

,,Како у старини, тако ни данас монашење се не може извршити над незрелом децом, него над онима који су достигли зрелост и способност да о себи одлучују, „кад су достигнуте потпуно године разума“, како вели Свети Василије Велики, јер како исти Свети Отац наставља „нипошто не треба се ослањати на дјетске ријечи“. Према истом правилу Светог Василија, то доба је од 16 или 17 година, према 126. канону Картагинског сабора од 25 година, а према нашој Уредби од 21 године,” пише патријарх Павле.

Међутим, чак и када је реч о 126. канону Картагинског сабора видимо да могу постојати изузеци, односно да у нужди та граница може бити и нижа од 25. година.

,,Тако исто би угодно (одредити): да, ако било који од епископа, услед нужде, кад је доведена у опасност девојачка целомудреност, покрије велом монахиње, или је већ покрио девојку, која још није навршила двадесет пет година, када је или заљубљеник моћан, или хоће да је отме, или се она сама услед неке смртне опасности осетила скрушена, па су старатељи замолили епископа да не умре без монашке схиме, те је тај епископ обуче (у схиму), или је већ обукао, девојку у узрасту 25 година, — таквог епископа не може осудити одредба Сабора о том броју година,” каже се у овом канону (у преводу еп. Атанасија Јевтића). [11]

У 5. канону Прводругог цариградског сабора (у преводу епископа Атанасија Јевтића) се каже:

,,Налазимо неразборита и непроверена (ἀκρίτους καὶ ἀδοκιμάστους = нерасудна и неиспитана) монашења (ἀποταγάς = одрицања од света) као много шкодећа монашком добром поретку. Јер неки несмотрено себе бацају у монашки живот, па због строгости и напорности (монаштва) сасвим запусте подвижништво, и несрећно се опет повраћају на телољубиви и сластољубиви живот. Зато Свети Сабор одреди: да не треба удостојити монашког образа (= чина) никога пре но што их трогодишње време, остављено им ради искушеништва, не покаже проверенима и достојнима тако узвишеног живота. И заповеда (Сабор) да се то на сваки начин држи, осим ако наиђе нека тешка болест, која примора да се скрати време искушеништва, или ако негде буде неки човек побожан, који је и у световном оделу проводио монашки живот. Јер, за потпуно проверавања таквога човека биће довољно и шестомесечно време. А ако неко поступи мимо овога: (ако је) игуман, да се лиши игуманства, и снађе га, као кâр за неред (παιδείαν τῆς ἀταξίας = казна за непоштовање реда), положај потчињенога; а монах нека буде предан у други Манастир, који одржава монашку тачност (ἀκρίβειαν = строгост).”

И овде видимо да су предвиђени одређени изузеци: ,,осим ако наиђе нека тешка болест, која примора да се скрати време искушеништва, или ако негде буде неки човек побожан, који је и у световном оделу проводио монашки живот”.

У пракси налазимо бројне примере одступања од правила а поменућемо само Светог Симеона Столпника чијем се гробу на Дивној Гори поклонио Свети Сава приликом свом другог путовања у Свету Земљу. Наиме, како читамо у житију овог Светитеља, он је имао свега шест година када је дошао у манастир аве Јована, а седам година када је замонашен и стао на стуб.

Мирко Сајловић се бави и питањем непомињања ,,Растковог преименовања у Русику” од стране Доментијана износићи неуверљиву претпоставку ,,да је он имао неку врсту анимозитета према расофорству као само уводном или почетном монашком степену”.

,,Једино што је заједничко са богослужбеним чином мале схиме, а што и је сте најважније, јесте крстолики постриг главе и преименовање, то јест давање монашког имена,” пише професор Сајловић у вези са тим.

Међутим, ако упоредимо Чин одевања расе и камилавке описан у Великом требнику који је са грчког и црквенословенског превео др Јустин Поповић са описом истог чина (Чин на одјејаније раси и камилавки) у Православној литургици др Лазара Мирковића, уочићемо исту проблем.

Наиме, у поменутом Великом требнику видимо да игуман током читања друге молитве изговара ,,име ново, монашко” док се опису истог тог чина у Православној литургици Лазара Мирковића не помиње давање новог имена већ се оно помиње тек у Чину мале схиме или образа, тј. мантије: ,,При постригу говори  се ново име постриженог…”.

У вези са тим Лазар Мирковић пише да ново име игуман даје ,,по својој вољи, а на име светитеља дана или светитеља његовог светског имена”.

,,Обично се даје име које почиње истим словом, с којим почиње и име дано му на крштењу. Но овога се не мора увек држати. Монашка имена по азбучном реду изложена су на крају великог требника… Ново име даје се ономе који ступа у монашки чин у знак, да се он савршено одриче од света и потпуно посвећује Богу.

Промена имена при ступању у монашки чин спомиње се први пут код једне монахиње у житију св. Јована Милостивог архиепископа александријског, које је написао у првој половини VII. столећа Леонтије епископ неапољски на острву Кипру,” пише у вези са новим, монашким именом др Лазар Мирковић.

Вероватно нећемо погрешити ако закључимо да је то што Доментијан не помиње ново, монашко Растково име приликом његовог пострига у Светом Пантелејмону док га Теодосије помиње, последица разлика у чиновима у време писања једног и другог житија или чак разлика у чиновима који су се вршили у појединим манастирима у истом периоду.

Што се тиче поменуте Сајловићеве претпоставке о Доментијановом анимозитету према расофорним монасима скренућемо пажњу на следеће речи академика Димитрија Богдановића из предговора књиге ,,Свети Сава: сабрани списи”: ,,Савина верзија типика за манастир Хиландар говори доста о његовом разумевању за посебне навике, обичаје и могућности Срба у средини светогорскога монаштва; има ту одступања од престрогих правила поста и богослужења, а упадљиво је истицање начела братске љубави (подвлачење је наше, Д.М.) у већој мери него што га има Савин евергетидски изворник”.

Књигу ”Прст Светог Саве у Бугарској. Део моштију сачуван од спаљивања.” можете купити или наручити у књижари-продавници Христограм на Златибору.

Аутор: Димитрије Марковић

---

[1] Свети Сава: Сабрани списи. Просвета и Српска књижевна задруга, Београд 1986.

Едиција “Стара српска књижевност у 24 књиге”, Књига друга

[2] https://azbyka.ru/otechnik/pravila/nomokanon-pri-bolshom-trebnike/#0_93

[3] Мирко Сајловић, Монашки постриг Светог Саве. Пета казивања о Светој Гори, Просвета 2009.

[4] https://azbyka.ru/otechnik/Aleksej_Pavlov/nomokanon-pri-bolshom-trebnike/

[5] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II.  Издавачки фонд СПЦ Архиепископије београдско-карловачке. Београд, 2008. Да ли је женидба расофорног монаха без последица?

[6] Цитирано према:  Јеромонах Димитрије Григоријатски, Монашка схима. Равноанђелски живот. Друго издање. Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд 2011. стр. 15

[7] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II.  Издавачки фонд СПЦ Архиепископије београдско-карловачке. Београд, 2008. Да ли је женидба расофорног монаха без последица?

[8] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II.  Издавачки фонд СПЦ Архиепископије београдско-карловачке. Београд, 2008. Да ли је женидба расофорног монаха без последица?

[9] ΝΙΚΟΛΑΟΣ ΙΩΑΝΝΟΥ ΤΣΟΛΟΥΦΗΣ ΤΟ ΜΕΓΑ ΚΑΙ ΑΓΓΕΛΙΚΟ ΣΧΗΜΑ ΙΣΤΟΡΙΚΕΣ – ΔΟΓΜΑΤΙΚΕΣ – ΛΕΙΤΟΥΡΓΙΚΕΣ – ΗΘΙΚΕΣ ΠΡΟΕΚΤΑΣΕΙΣ. ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ 2021

[10] Ареопагитски списи са Схолијама Светога Максима Исповедника. Са јелинског изворника иревео С. Јакшић. Беседа, Нови Сад 2019.

[11] https://www.kanoni.sabornost.org/kanon.php?zbornik=15&kanon=126