Аутор: Димитрије Марковић

Пошто смо се у првом делу текста (ОВДЕ) бавили питањем светости и начина на који се православни хришћани спасавају и постају свети, у другом условима за канонизацију и процесом канонизације (ОВДЕ) у овом делу ћемо се бавити условима за канонизацију и самим поступком канонизације.

У овом тексту бавићемо се питањем светости, условима за канонизацију и самим поступком канонизације.

Текст је, на првом месту, апологетски одговор на различита неутемељена и погрешна тумачења научника, пре свега историчара, рационалистичко-позитивистичког типа који канонизацију представљају као резултат промишљене одлуке црквене јерархије, донете у складу са одређеним, унапред постављеним циљевима, укључујући и циљеве политичке природе.

Истовремено, текст је одговор и на јеретичко (антиправославно)  учење познатог проповедника из протестантске средине, који ширећи догме Хришћанске адвентистичке цркве (Црква адвентиста седмог дана, тзв. Суботари) светитеље Православне Цркве своди на ниво знаменитих личности, нетљене мошти назива лешевима, док поклоњење моштима Светих угодника Божијих представља као култ мртвих.  ^[1]

Коначно, текст има за циљ и да недовољно упућеним православним верницима појасни питања светости и канонизације.

Пошто смо изнели најосновније информације о Светима и њиховој канонизацији, рећи ћемо нешто и о њиховим моштима.

Према ,,Речнику српскога језика” Матице српске реч мошти има значење ,,посмртни остаци некога свеца”.  ^[2]

Свети Владика Николај Охридски и Жички пише да све што је освећено и посвећено служењу Богу, као што су храмови, олтарски сасуди, барјаци, свештеничка одјејања, богослужбене књиге итд. сматрамо светим стварима. Међу најзначајније свете ствари, по  његовим речима, спадају Крст, иконе и свете мошти.

За свете мошти он пише да су то нераспадљиви остаци светитељских тела, која су показала чудотворну моћ.

,,Постоји ли пример у Библији који показује чудотворну моћ светитељских моштију? Постоји, види II Књ. о Царев. XIII, 21. Да ли обожавамо светитељске мошти? He. Ми обожавамо само Јединог Истинитог Бога који даје силу моштима својих љубљених светитеља да их прослављамо, као што су они прослављали Бога, док су били у својим телима. Да ли приписујемо мађијску моћ моштима и другим свештеним предметима? He. To је заблуда незнабожаца. Чудотворну моћ таквих предмета ми приписујемо живоме Богу и Његовим живим светитељима, а никако мртвом предмету,” пише Свети Владика Николај у књизи ,,Вера светих.  Православна веронаука”.

У закључку он скреће пажњу да из Светог Писма дознајемо да je свемогући Бог понекад чинио чуда кроз мртве, безживотне ствари, и наводи примере за то: ,,Кроз Мојсијев штап (Изл. IV, 2), Кроз змију од бакра (Бројеви, XXI, 9), Кроз Јелисејеве кости (II Цар. XIII, 21), Кроз Христове хаљине (Мат. IX, 20), Кроз иловачу и бању Силоамску (Јн. IX, 7), Кроз сенку св. ап. Петра (Дела ап. У, 15), Кроз марамице и убрусе св. ап. Павла (Дела ап. XIX, 12). Стога нема сумње да je Господ Бог чинио чуда и кроз свети Крст, свете иконе и свете мошти”.

Даље, Свети Владика Николај пише: ,,Ова чуда треба схватити као милост Божју према немоћним и напаћеним људима; као Божје сведочанство да je Он свуда присутан, живи Бог, који све види па види и наша дела, а исто тако чуда су Божја опомена да уколико их више видимо утолико треба чвршће да верујемо у Њега с љубављу и страхом и да утолико више управљамо свој морални живот према Његовим заповестима. Иначе, постоји опасност да и ми будемо осуђени с оним Јеврејима у чијем je присуству Исус „чинио толика чуда, али нису веровали у Њега” (Јн. XII, 37). Стога je Господ рекао: „Да нисам међу њима чинио дела која нико не чини, не би греха имали: а сад и видеше и омрзнуше мене и Оца мога.” (Јн. XV, 24)”.

Да допунимо ово објашњење Светог Николаја Охридског и Жичког речима блаженопочившег патријарха Павла.

,,Чистећи се од сваког греха и испуњавајући врлинама, Свети су своју душу учинили храмом Духа Светога, „тако да и света тела њихова, по речи Апостола, постају храмови Светог Духа (1 Кор. 6, 19; 3, 17)“. Указивање поштовања Светим и њиховим моштима било је због тога у Цркви од почетка. Кад је после мучења Свети Поликарп спаљен, верни „извадивши часније од драгог камења и скупље од злата кости његове, стависмо их“ – веле – „где је требало, где ћемо се, према могућности, скупљати у весељу и радости, и Господ ћe дати да славимо рођендан (генетхлион) његовог мучеништва“.  Исто је тако поступљено и са остатком моштију Светог Игњатија Богоносца: „Драгоцена ризница стављена у ланено платно“, пренета је с чашћу у Антиохију,” пише патријарх Павле.  Указујући поштовање светим моштима Црква, у ствари, слави Бога, чијом је благодаћу Свети и постао свет, и Који у Светим обитава, и то је вернима, каже он, увек било јасно.

,,Кад су Јевреји, под видом хришћана, тражили да центурион спали Светог Поликарпа, тобоже да не би неки верни у Смирни, оставивши Распетог (Христа), почели славити Поликарпа, писац његовог мучеништва пише да то не може бити, јер „ми никад не можемо оставити Христа, пострадалог за спасење свију оних који се спасавају, чистог уместо грешних. Њему који је Син Божји, клањамо се, а мученике као (Његове) ученике и последоватеље Господа љубимо достојно због бесконачне ревности према своме Цару и Учитељу“, пише блаженопочивши патријарх Павле. ^[3]

Проф. др Јустин Поповић подвлачи да светост Светитеља, светост и њихове душе и њиховог тела долази од њиховог благодатно-врлинског живљења у богочовечанском телу Цркве Христове. Он каже да таква светост обухвата целокупну човекову личност: сву душу и тело, све што улази у тајанствено устројство човекова бића. Светост Светитеља се не задржава само у њиховој души, наглашава он, већ се неминовно распростире и на њихово тело, због чега је код Светитеља свето и душа и тело. Ми, пише проф. др Јустин Поповић, побожно поштујући Светитеље, поштујемо целокупну њихову личност, не раздељујући при томе свету душу од светог тела. Отуда је, како он каже, побожно поштовање светитељских моштију природан саставни део побожног поштовања и молитвеног призивања Светитеља. ,,Све то сачињава један недељиви подвиг, као што душа и тело сачињавају једну недељиву личност светитељску. Очигледно, Светитељ за живота на земљи непрекидном и једнодушном благодатно-врлинском сарадњом душе и тела свог, постиже светост личности своје, испуњује и душу и тело благодаћу Светога Духа, и тако их претвара у сасуде светих тајни и светих врлина. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодати.

Јер благодатна сила Христова прониче, облагодаћује све састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа. Уселивши Христа вером у срца своја, а Бога Оца делотворном љубављу и испуњавањем заповести, утврдивши се у Духу Светом благодатним подвизима, Светитељи се отројичују, постају обитељи Свете Тројице, храмови Бога живога, и сав им живот протиче: од Оца кроз Сина у Духу Светом. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бог живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу.
Побожно поштовање светих моштију, засновано на њиховом чудотворству, води порекло из Божанског Откривења. – Још у Старом Завету Бог је благоволео да свете мошти неких Својих угодника прослави чудесима. Тако је од додира светих моштију пророка Јелисеја васкрсао мртвац. Гроб и кости пророка, који је Јеровоаму претсказивао разрушење идолских олтара, били су у великом поштовању код Јудејаца. Патријарх Јосиф оставља завештање синовима Израиљевим да чувају кости његове у Египту, и при одласку однесу их у земљу обећану.

Благовест је Новог Завета о телу: смисао и циљ тела људског је да заједно са душом стекне и наследи живот вечни у блаженству вечном. Господ Христос је дошао да спасе=охристови=обожи=обогочовечи целога човека, то јест и душу и тело, и да им васкрсењем осигура победу над смрћу и живот вечни,” пише проф. др Јустин Поповић. Нико никада није тако прославио људско тело, каже он, као што је то учинио Господ Исус Христос својим васкрсењем са телом и вазнесењем тела на небо и вечним седењем у њему с десне стране Бога Оца.

Имајући у виду да је овакав новозаветни циљ тела људског постигнут и остварен у личностима Светитеља, пише он даље, хришћани и указују побожно поштовање телима светитељским, њиховим светим моштима – као светим храмовима Светога Духа који благодаћу својом борави у њима.
,,Но Свето Откривење показује да по неизмерном човекољубљу Свом Дух Свети борави благодаћу Својом не само у телима Светитељa већ и у одећи њиховој. Тако, убруси светог Апостола Павла исцељују болеснике и изгоне нечисте духове; плаштом својим пророк Илија удара по води, раздваја воду Јордана и сухим коритом прелази Јордан са својим учеником Јелисејем; то исто са истим плаштом чини сам пророк Јелисеј по узећу Илијином не небо.
А све то има своју божанску потврду и објашњење у божанској сили која је боравила у хаљинама Спаситељевим, које су обавијале Његово пречисто божанско тело. Штавише, по неисказаном човекољубљу Свом, Божански Господ чини да слуга Његовог Божанства чине чудеса не само телом и оделом већ и сенком тела свог, што сведочи догађај са светим Апостолом Петром: његова сенка исцељује болеснике и изгони нечисте духове,” наводи проф. др Јустин Поповић.

Бесмртна благовест Светог Откривења о светим моштима и њиховом побожном поштовању, каже он, посведочена је и непрекидно се посведочава Светим Предањем од доба апостола до данашњег дана, и додаје да су свете мошти светих Угодника Божјих безбројне широм православног света, и да су њихова чудеса неизбројна.

,,Побожно поштовање њихово од стране православних хришћана је посвеместно. И то несумњиво зато што свете мошти чудотворством својим побуђују њих на побожно поштовање њихово. Од самог почетка, у апостолско доба, хришћани су побожно чували чесне мошти Светог Претече и светих Апостола, те су оне могле доћи до нас; а за време гоњења они су склањали и скривали по домовима својим свештене остатке тела светих Мученика. И од тада па све до данашњега дана свете мошти светих Угодника Божјих чудесима својим разливају бесмртну радост богочовечанске вере наше по срцима православних хришћана. Сведочанства о томе безбројна су; навешћемо само неколико,” пише проф. др Јустин Поповић а затим као пример како су свечано преношене и сретане свете мошти Светитеља, наводи опис Светог Јована Златоустог из његове Похвалне речи о Светом Игњатију: “Ви житељи Антиохије, отпустили сте епископа и примили мученика; отпустили сте га с молитвама а примили с венцима; и не само ви него и сви житељи успутних градова. Замислите, шта су све они морали осећати при повраку светих остатака његових! Каквом су се слашћу наслађивали! У каквом усхићењу били! Како су се радовали! Каквим су похвалама одасвуд обасипали венценосца! Као што храброг ратника, који је победио све своје противнике и у тријумфу иде са бојишта, усићено сусрећу гледаоци, не дају му чак ни на земљу да стане, него га подижу и на рукама носе дома, обасипајући га безбројним похвалама, – тако исто су и овог Светитеља сви житељи градова, почињући од Рима носили на својим раменима и предали нашем граду, славећи венценосца, хвалећи победника… У то време свети Мученик је је даровао благодат свима тим градовима, утврдио их у побожности; а од тога доба па све до данас он обогаћује ваш град”.

Иза овога, проф. др Јустин Поповић, наводи одломке из дела Светог Јефрема Сирина, Светог Амвросија Медиоланског и Светог Јована Дамаскина.

,,Говорећи о чудотворној сили светих моштију, Свети Јефрем Сирин вели о светим Мученицима: ‘Они и по смрти дејствују као живи, исцељују болне, изгоне ђаволе, и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов. Јер је у светим моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа’. При открићу светих моштију Светога Гервасија и Протасија Свети Амвросије се обраћа слушаоцима и говори са побожним усхићењем: ‘Ви сте дознали, и чак сами видели многе који су се ослободили демона, а још више таквих који су се само руком коснули одеће Светих, и одмах се излечили од својих болести. Обновила су се чудеса древних времена од онога доба откако се доласком Господа Исуса излила на земљу благодат преизобилна: ви својим очима видите многе где су се исцелили као неком сенком Светих. Колико се убруса предаје из руке у руку! Колико хаљина које су биле положене на свештене остатке и од самог додира постале лековите, траже верни једни од других. Сви се труде да их се макар мало дотакну, и ко их се дотакне, оздрављује’. Образлажући зашто хришћани указују побожно поштовање светим моштима, Свети Амвросије благовести: У телу Мученика ја поштујем ране примљене за име Христово; поштујем успомену онога који живи бесмртношћу врлина; поштујем освећени прах исповедањем Господа; поштујем у праху семе вечности; поштујем тело које ме поучава љубити Господа и не бојати се смрти за Њега… Да, ја поштујем оно тело које је Христос удостојио мучеништва, и које има царовати са Христом на небу.

Свети Дамаскин, сумирајући животворно учење Светога Писма и Светога Предања о побожном поштовању светих моштију, херувимски благовести из олтара своје богоносне христолике душе: Светитељи су постали по благодати – χαριτι – оно што је Господ Христос по природи – φισει. Тојест постали су богови по благодати: чиста и жива обиталишта Божја. Јер говори Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима и бићу им Бог. Притом, Свето Писмо говори: Душе праведника су у руци Божјој и смрт их се неће дотаћи. Јер смрт Светаца је пре сан неголи смрт. И: Драгоцена је пред Господом смрт Светаца Његових. Према томе, шта је драгоценије него бити у руци Божјој? Јер Бог је живот светлост, и који се налазе у руци Божјој налазе се у животу и светлости. А да Бог и преко ума – δια τοϋ νοϋ – обитава у телима Светаца, сведочи свебожји Апостол: Не знате ли да су тела ваша храм живећег у вама Духа Светога? Господ је Дух.

И још ова еванђелска истина: Ако ко поквари храм Божји, поквариће њега Бог: јер је храм Божји свет – а то сте ви! Стога, како не поштовати побожно одухотворење Божје, одухотворена телесна жилишта Божја? Јер они, будући живи, са смелошћу стоје пред Богом. Господ Христос нам је даровао мошти Светаца као спасоносне изворе који точе разноврсна доброчинства и изливају миро слаткомирисно. Нека нико у то не сумња! Јер када је по вољи Божјој из кршевите и тврде стене у пустињи потекла вода за жедни народ, и из магареће чељусти за жеднога Самсона, зар је онда невероватно да из моштију светих Мученика изобилно тече миомирисно миро? Несумњиво тече, по свемогућству Божјем и по Божјем поштовању и уважавању Светаца. По старозаветном закону, ко се дотакао мртвога тела сматран је за нечистога седам дана. Али Свеци нису мртви. Јер од како је Онај који је сам Живот и Виновник живота, био убројан у мртве, ми већ не називамо мртвима оме који су уснули, преминули у нади на васкрсење и са вером у Њега, ми их не називамо мртвима. Та и како може мртво тело творити чудеса? И на који се начин кроз свете мошти изгоне демони, удаљују болести, лече болни, прогледају слепи, очишћавају губави, прекраћују искушења и невоље, и сваки добри дар од Оца светлости силази на оне који моле се чврстом вером.

Васељенску веру Цркве о побожном поштовању светих моштију потврдили су богоносни Оци Светога Седмог Васељенског Сабора својом одлуком: “Господ наш Исус Христос подарио нам је мошти Светитеља као спасоносне изворе који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они који се дрзну одбацити мошти Мученика: ако се епископи – да се свргну, а ако су монаси и световњаци – да се лише општења. У правилу 7. истог Васељенског Сабора вели се: Ако су који свети храмови освећени без светих моштију Мученика, наређујемо да се у њима положе мошти уз уобичајену молитву,” пише проф др Јустин Поповић.
Да је побожно поштовање светих моштију саставни део Богочовечанског домостроја спасења, напомиње он, сведоче и чињенице да су од најдубље светопредањске старине храмови зидани на гробницама и моштима Светитеља, и да се света Литургија врши једино на антиминсу у коме се налазе честице светих моштију. Поред тога, додаје он, богослужбене књиге, нарочито Минеји, препуни су молитава и песама које се односе на побожно поштовање светих моштију.

,,А Житија Светих изобилују сведочанствима о њиховом чудотворном делању, разливајући по срцима православних хришћана бесмртну радост вере наше православне = богочовечанске.
Све у свему: тајна светих моштију је у срцу новозаветне светајне: оваплоћења Бога. Јер васцела тајна човечијег тела објашњена је оваплоћењем, отеловљењем Бога: Богочовеком Господом Исусом Христом. Отуда благовест, свеблаговест о телу: Тело је за Господа и Господ за тело.
А кроз тело човеково и сва твар, сва материја добила је свој божански смисао, богочовечански свесмисао. Јер човеком, освећеним у Цркви светим тајнама и светим врлинама, освећује се, охристовљује се и твар, и материја. А уз то иде и ова радост: мироточивост многих светих моштију. То мило чудо дато је светим моштима да покаже да су хришћани заиста “Христов мирис Богу (2. Кор. 2,15), миришу на Бога, на небо. Еванђелска је истина: грех је човеков – смрад пред Богом; и сваки грех смрди из ђавола. Кроз свете тајне и свете врлине хришћани постају “Христов мирис Богу.” Отуда су и свете мошти Светитеља мироточиве”, пише проф. др Јустин Поповић, потоњи Преподобни Јустин Ћелијски. ^[4]

Поменимо као пример и једно чудо које се десило у Трнову, на гробу Светог Саве у цркви Светих Четрдесет Мученика, након преноса његових моштију у Србију.

,,У том манастиру цареву беше неки инок по имену Неофит. Он од много година беше искривљен, и нимало се не могаше исправити, и цар беше заповедио да се храни у манастиру његову. И Свети још за живота, када је дошао у тај манастир, указивао му је човекољубно много милости, јер овај, опирући се рукама о колена и о штаке, пузећи по земљи, врло бедно провођаше живот. По престављењу и преносу моћију Светога дођоше неки странци у тај манастир, и примише овога Неофита за трпезу Бога ради, и, пошто су га довољно угостили и напојили да није могао допузити ни до своје рогозине да се одмори, странци изиђоше и оставише овога Неофита у припрати црквеној. А он, вином отежао, не знајући шта да чини, не сумњајући се, леже на камен који је врх гроба Светога, и на њему се одмараше спавајући. И у поноћ, као од некога светлога пробуђен, наједном скочи с гроба Светога, и, осетив се одмах да слободно стоји на сво- јим ногама, дивљаше се од ужаса, говорећи у себи: „Јесам ли ја, Неофит? И ако сам ја, како слободно стојим и ходим? Не пужах ли јуче по земљи на коленима и штакама, а сад сам здрав и ходим без сваке помоћи? Какав је то ужас са мном, Не знам да ли сам то ја, Неофит?” И, потражив штаке с по- моћу којих пужаше, опирући се рукама, нађе их на гробу где беше лежао, и, опипав се по коленима и осетив их месом и кожом обложена, рече: „Заиста сам ја Неофит, без свакога спора. Јер ево и трагови по земљи страдања мојега показују да сам ја.” Весео и врло радостан због својега здравља, похваљиваше Бога, и, бијући главом о гроб Светога и узбуђујући се, говораше: „С каквим ћу се благодетима јавити дароносан ја убоги према теби, оче? Којим ћу почастима моћи украсити чудотворни свети гроб твој? Похваљујем те, благи оче Саво, што ме за живота човекољубно помилова милошћу, кад сам по земљи страдао, а кад си отишао ка Господу, што ме слободом од њега подиже здрава од пужења по земљи. Требало је да ја, паћеник, будем од Бога сажежен огњем, да будем предан бесовима да ме муче, или да ме по заповести његовој земља прождере, јер сам од многога пића, не знајући, легао на твој свети гроб и спавао, а ти си ме место казне, одрешив ме од духа који ме је свезао, излечио, и за зло си ми био благодатлив. Славим те и опет славим, Свече Божји, док ме и гроб не прими. У истину, ученик си благога и безлобног и истинитог Бога, и, чувајући његове заповеди, тако си са мном учинио.“

Таквим се речима поучаваше и са сузама мољаше код гроба Светога поменути Неофит, кад одмах уђе у цркву на јутрење парамонар цркве светих четрдесет мученика да ужеже кандила. Видев човека где стоји крај гроба, веома се поплаши и смете страхом, јер мишљаше да је привиђење или да су крадљивци ушли у цркву. Дошав к себи, рече: „Ко си ти? И откуд си дошао у цркву пре свих?” А он, пав на земљу, поклони му се, говорећи: „Ја сам грешни Неофит који се до јуче искривљен ваљах на коленима.” Парамонар, видев га свега читава и да здрав ходи, би обузет још већим страхом, мишљаше да је нека утвара, па, укрепив се крсним знаком, рече му: “Ако си ти искривљени Неофит, као што говориш, како си здрав, а како сад ходиш са сваком снагом?” А он рече: “Не знам, оче, Бог зна. Само знам, кад су на јучерашњи дан дошли они странци и кад су ме љубавно довољно нахранили и напојили, да нисам могао допузити ни до рогозине моје да се одморим, па се склоних на гроб Светога Саве Србина. И, несвестан, легав врх њега, спавах. Кад би у поноћ, неко светао, одевен у свештеничко и светло одело, са жазлом, дође нада ме који спавах и, гурајући ме, рече: „На гробу мом спаваш? Устани и одмах сиђи.” А ја, поплашив се од светлости његове и, без икакве помоћи, по речи његовој скочих с гроба, и, кад се расаних од страха, одмах осетих да стојим здрав код гроба Светога. Много стајах, плачући к Светоме и молећи се због помиловања моје несреће, док ти не уђе, оче.“

А парамонар, чув од њега, измени страх у дивљење чуду, па му рече: „Ако је тако као што говориш, хоћу да видим штаке на којима си се мучио, опирући се по земљи, и да се уверим на њима.” А он их показа где леже близу гроба Светога, показа и колена своја, месом и кожом обложена, и увери се да истину говори. А парамонар, дивив се много чуду и захвалив Богу, попе се к архимандриту да узме од њега мо- литву за клепање, и исприча му све што је Бог учинио на Неофиту преко Светога. А архимандрит и сви иноци с њим, Дошавши у цркву и, видевши Неофита како здрав ходи, дивљаху се. Исприча архимандрит све цару и патриарху, и сви захвалише Богу за сва дивна дела од њега која бивају преко Светога, и цар се томе веома радоваше. И како су расла чуда од гроба Светога, мноштво народа, долазећи, досађиваше манастиру, а да му забране, бојаху се цара,” каже се о овом чуду у житију Светог Саве од монаха Теодосија

Академик проф. др Јевгениј Евсигњевич Голубински у књизи ,,Историја канонизације светих у Руској Цркви” даје и историјат откопавања, преноса и поштовања моштију Светих.
,,Хришћани су почели да се окупљају сваке године на гробовима мученика у дане њихове смрти да би свечано прославили ове дане, ако не од самог почетка мучеништва, онда у сваком случају од прве четвртине II века. Али од када су почели да поштују мошти мученика и других светаца, као свете остатке или као светиње, немогуће је навести тачно време. Евагрије уверава да су свештени гробови светаца постали предмет чествовања још од времена како је цар Теодосије Млађи пренео мошти Игњатија Богоносца из предграђа Антиохије у сам град Антиохију, што је било 438. године. Али он не говори истину. Већ цар Констанције, син Константина Великог, пренео је у Цариград и положио у храм апостола мошти апостола Андреја, Луке и Тимотеја, последњег 356. године, прва два 357. године, а Атанасије Велики († 373) у житију Антонија Великог († 356) говори о изузетном поштовању које су Египћани имали према посмртним остацима мученика. Што се тиче питања: када и како је почео обичај да се мошти светаца, односно у почетку мученика, ископавају из земље и преносе са места њиховог сахрањивања у сеоским гробљанским цркавама у саме градове, у парохијске цркве последњих: онда се мора одговорити на прво питање, да је обичај почео, као што показује управо наведени пример преноса моштију апостола, најкасније почетком друге половине 4. века, али да је обичај постао признат средином V века. После наведеног примера преноса моштију апостола, знамо сведочанства: Василија Великог († 379) о моштима мученице Јулите извађених из земље; Григорија Богослова († између 389–391) уопште о моштима светитеља извађених из земље; Јована Златоуста († 407) о преносу моштију непознатих мученика из Константинопољске св. Софије у једну сеоску цркву: али у исто време знамо за указ цара Теодосија Великог из 386. године, којим забрањује ископавање тела мученика из земље и њихово преношење на друга места. Након овог указа, нови царски указ којим се дозвољава пренос моштију мученика, уз сагласност епископа, у свештене објекте или храмове (али не на било која места, одређена за јавну забаву или јавне потребе) припада Лаву Великом, који је заузимао престо од 457. до 474. године,” пише Голубински.

На друго питање, како или где је почео обичај да се мошти светитеља ископају из земље, каже он, можемо се одговорити само претпоставком. ,,Атанасије Велики, говорећи о изузетном поштовању Египћана према посмртним остацима мученика, саопштава да они ове посмртне остатке нису закопавали у земљу, већ да су их чували у својим домовима (ενδον παρ’ εαυτοις): може бити да су обичаји Египћана постали општи обичај, са једином изменом да се мошти светаца држе углавном не у кућама, већ у црквама,” пише Голубински.

Из чињенице да су мошти светитеља почеле да се откопавају и ваде из земље тек дуго након што је почело поштовање светих у цркви, закључује Голубински, природно произилази да присуство моштију уопште није препознато као неопходан услов за прибрајање уснулих к лику светих.

,,Мање или више, мошти многих светитеља нису сачуване, већ су њихова тела била подложна труљењу као тела обичних људи (као што је, по јасном сведочењу апостола, тело највећег светитеља Старог Завета, цара Давида, видело труљење, ειδε διαφθοραν: Дела 13:36). Уопште, према недокучивим судбинама Божијим, телесни остаци једних светитеља прослављају се нетрулежношћу у виду моштију, а других не. Што се тиче моштију које су сачуване од значајног дела древних светаца: неке од њих су била цела тела или кости са месом, док су друге биле кости без плоти. Мошти каснијих грчких светаца, као и оних древних, су или цела тела или само кости,” пише он даље.

Многе мошти светитеља су мироточиле, пише Голубински, и наводи да су се стари Грци одликовали у поштовању светих моштију по томе што су се трудили да што више прибаве делове различитих моштију како за своје цркве тако и за себе лично, услед чега готово никада нигде нису имали целе мошти, већ само делове и честице  разнесене по разним и по многим местима.

,,У црквама су мошти Грка полагане углавном испод пода олтара, испод Св. трпезе, у посебно за ту сврху уређеним гробницама или кимитиријама, понекад у припратама цркава, а понекад у самим црквама на њиховим улазним вратима. Мошти су носили Грци током крсних ходова и на празнике на великом входу литургије биле полагане на болеснике,” пише Голубински.

Само прибрајање к лику светих, каже он, састојало се у томе што је на дан успења светитеља или на дан проналаска његових моштију, или у оба дана, одређивана годишња црквена прослава у његов спомен.

,,За прослављање спомена светитеља била је потребна служба за њега, а подједнако је било потребно и да се напише (постоји) његово житије. Највиша власт се старала да богослужења са прологом или синаксаром буду састављена „по подобију“, односно да одговарају траженој форми и да су више или мање задовољавајућа и по својим књижевним квалитетима; а понекад је највиша власт, не ограничавајући се на службе, своју бригу проширила и на житија (као што је то био случај са њене стране у личности митрополита Макарија). Сами чин или само прослављање прибројавања к лику светих или канонизације састојао се у томе да се на одређени дан обавља у цркви у којој су, испод или поред које су се налазили телесни остаци или мошти упокојеног подвижника, свечано богослужење са више или мање бројним сабором  намерно сазваног локалног свештенства са представником надлежне власти или са самом влашћу на челу и уз присуство посебно обавештеног и позваног лаичког околног становништва.

Телесни остаци или мошти упокојених угодника били су отварани и вађени из земље или пре прибрајања лику светих, или истовремено са тим или после тога. У првом случају то је чињено у нади на прослављење телесних остатака или моштију даром чудотворства; у другом и трећем случају, сврха овога је била да мошти постану предмет чествовања и поклоњења као светиња,” пише проф. др Јевгениј Евсигњевич Голубински у већ цитираном делу.

О преносу моштију Светог Саве из Трнова у манастир Милешеву, укључујући и све тешкоће око добијања сагласности за то од бугарског цара, читамо у његовом житију од Преподобног Јустина Ћелијског.

,,Пошто прође година дана од сахране светог Саве у Трнову, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: „Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство“. Краљ се веома обрадова предлогу архиепископовом, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту цару Асену са молбом да му да тело светога Саве. Прочитавши писмо, и чувши исту молбу и од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: „Када би Свети и свето тело његово лежали у нас без части и без пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, као што би и међу вама; и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, што онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?“ И тако га отпусти празних руку.

Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: „Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство“. Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их да ли да да Светога. А они му рекоше да то нипошто не чини, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар опет написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: „Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, ко сам онда ја да се противим вољи Божијој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што ми је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују“.

Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла му пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Гласницима уручи много злата за патријарха и царске саветнике, да би они орасположили цара да му испуни молбу. Цар Асен изиђе далеко испред града у сусрет своме зету, и дочека га са сваком почашћу и љубављу. А кад стигоше у град, краљ Владислав, пре него што су ушли у царске палате, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Светих Четрдесет Мученика, да се поклоне своме оцу и учитељу и Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: „Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене, па затим – да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те не да. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај своје отачаство ради кога си поднео многе подвиге и безбројне труде и патње, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче“.

Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од силних суза. Утом га и цар позва у двор на свечану трпезу. Славље је било велико; и зета свога ради цар учини много весеља и љубави. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и, призвавши патријарха и своје саветнике, исприча им своје виђење у сну. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цару да да Светога да га однесу у његову земљу, да царство не би снашла нека беда.

Цар дозва свога зета Владислава. Овај дође к цару са епископима и благородницима, и поднесе му молбу да им да тело Светога. Иако веома ожалошћен због такве молбе, цар се бојаше да задржи Светога због виђења које имађаше у сну. Па правећи се као да чини неку милост своме зету, краљу Владиславу, он му изађе у сусрет молби, говорећи: „Ја сам хтео да Богом дарованог ми Светог задржим код себе у мом манастиру; и свети гроб његов поштовах и украсих, као што си видео, и никако ни помишљао нисам да Свети буде однесен одавде. Али, пошто си потрудио високо краљевство своје и сам дошао к меда, оцу своме, ја нећу да тебе, сина свог отпустим тужна. Узми, дакле, свога у Господу оца, и однеси га у своју земљу, као што желиш.“

Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, у радосном изненађењу паде пред њим на земљу и поклони му се, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством, драгоценијим од свих царских ризница. Пошто би припремљено све што је потребно за пренос светих моштију, краљ Владислав позва своје епископе да у храму одслуже свету литургију за покој Преосвећенога; и када отворише гроб, нађоше светитеља потпуно целог телом и непорушеног, и као да спава; власи главе и браде његове беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Па не само свето тело преподобнога, него и дрво које је било около њега, и гробни прах, Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима.

Чувши то, трновски грађани се у гомилама стицаху да виде Светога, и добијаху исцељење од својих недуга, јер велика сила излажаше из њега: бесомучни се ослобађаху од нечистих духова, хроми ходаху, грбави се исправљаху, глуви слух добијаху. A који због мноштва народа не могаху приступити светим моштима његовим, узимаху миомирисни прах гробни, и, призивајући Светога, метаху прах на своје болеснике, и сви добијаху здравље молитвама његовим Богу. И сви који ово гледаху, слављаху Бога и дивљаху се светости Светога, па разграбивши миомирисни прах гробни, хитаху да овај благослов однесу у домове своје, негодујући на цара што је допустио да Светога носе од њих.

Чувши то, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. На опроштајној трпези, цар с љубављу кораше свога зета говорећи: „Дошавши, отео си ми Богом даровано ми скровиште, и послао га у своју земљу. Насити се, дакле, јер си испунио жељу срца свога. Али, учини да и ми, молитвама његовим, добијемо милост од Бога, јер одржасмо истинску љубав према њему и за живота и после смрти његове“. На крају, краљ многим даровима, одабраним коњима и другим почастима, обдари цара и патријарха, а још више цар обогати краља и све који беху дошли с њим. И тако се самодршци у љубазном испраћању растадоше,” пише Свети Јустин Ћелијски.

Долазак краља Владислава са моштима Светог Саве у Србију и њихов дочек, Доментијан описује у његовом житију овако:

,,И када се приближно ка земљи свога отачаства, а преосвећени отац наш богоносни велики сапрестолник тога Преосвећенога, богогласни архиепископ Арсеније са свеосвећеним епископима и са часним игуманима, и са свом децом црковном, и као што јерусалимска чеда изиђоше у сусрет Христу са гранчицама и гранама, вапијући и говорећи: „Благословен који греде у име Господње, цар Израиљев”, и чеда овога Преосвећенога сретоше га са богохвалним песмама место масличних грана, узашиљући различне гласове ка вишњему за покој Преосвећенога, и раширивши љубавна срца раније запојена боголепним његовим учењем и услађена богоговорним језиком његовим, течаху на сусрет издавна жељеноме, богосветлој зраци која иде од истинитог сунца, и славују богогласног јеванђелског учења, који им је бодрим умом и неуснулим очима испрва објавио божаствену радост неизречене благодати.

И светло дочекавши га, слатко и љубазно дотаче се преосвећени ка Преосвећеноме, са љубављу целова богосветлога учитеља свога, богогласну свиралу, другога Павла, који је оптекао истоке и западе, и који је богомисаоним духовним крилима облетео крајеве целе васељене, и у пренебесној обитељи добио покој, и који опет сада греде ка западу, своме отачаству, хотећи донети пресветлу радост и сабрати га на сабор празничне љубави своје. И сва чеда његова са страхом и вером целовавши Преосвећенога и појући богохвалне песме за његов покој, часно га преведоше у велику Лавру вазнесења Спасова, у место звано Милешеву, у рукотворени манастир тога самога богољупца и све тољупца, великога краља Владислава.

И сва чеда отачаства Преосвећенога сакупивши се са свих страна љубазно целоваху свога светилника, и светло ликујући сатворише велики празник томе Преосвећеноме. И тако појући надгробна пјенија, у часном гробу, који му беше спремио тај богољубни краљ Владислав, у тај га гроб положише часно, славећи Оца и Сина и светога Духа”.

Међутим, ни Доментијан ни Теодосије у својим житијима Светог Саве не наводе тачно место овог гроба. Радомир Николић је у свом научном раду о овом питању изнео мишљење да се његов гроб налазио у егзонартексу. ^[5] Поводом прославе 750-годишњице добијања аутокефалности српске архиепископије (1219—1969), a на предлог др. арх. Доброслава Ст. Павловића, који je прихватио тумачење Радомира Николића о гробу Светог Саве, Архијерејски синод Српске Православне Цркве обележио је гроб белом мермерном плочом.

После неког времена, мошти Светог Саве су извађене из гроба и положене у цркву.

,,После не много времена јави се Свети у сну једноме пречасном старцу у манастиру, богобојажљивом и побожном, говорећи да његове мошти не буду више у земљи, него да леже напред, ван гроба у цркви. То и учинише, јер, подигавши опет пресвето тело његово из гроба цело и непоручено,  иставише га пријатна мириса напред у цркви, свима на виђење и поклоњење,” пише монах Теодосије у житију Светог Саве.

„И потом бише многа чудеса од ових светих моштију, вели животописац монах Теодосије, и многа исцељења бивају и сада онима који болују од многих недуга и вером долазе. И отачаство своје, Српску земљу, оба заједно: преподобни Симеон и свесвештени Сава, утврђују молитвама к Богу, и бранећи чувају од најезде непријатеља, и наследно предају краљевство од оца сину. Јављају се и пред пуковима српским анђели Божји у њиховом облику, шиљани од Бога молитвама њиховим на помоћ у биткама, тако да су многи од војника говорили: „Видесмо светог Симеона и светога Саву пред нама у пуку како језде на коњима, и то онога у смерној монашкој одећи, а овога у светлом архијерејском одјејању. Многе непријатеље који су се били подигли на отачаство њихово, на Српску земљу, они молитвама к Богу одвратише, а неке и до краја уништише“,” пише Преподобни Јустин Ћелијски.

Како би набрајање моштију Светих које се данас налазе у црквама и манастирима СПЦ одузело превише простора, поменућемо само неке од њих.

У манастиру Рођења Пресвете Богородице у Цетињу налази се рука Светог Јована Крститеља. ^[6] У храму Успења Пресвете Богородице манастира Студенице налази се гробница ктитора и родоначелника Немањића – Преподобног Симеона Мироточивог. Испред олтарске преграде су кивот са моштима Преподобног Симона (краља Стефана Првовенчаног) на десној страни, а на левој  кивот са моштима Преподобне Анастасије. ^[7]

У цркви Светих Апостола манастира Пећка патријаршија налазе се мошти и гробна обележја Светог Арсенија I Сремца, Светог Јоаникија II и Светог Саве II. У цркви Богородице Одигитрије истог манастира налазе се мошти Светог Данила II Пећког.

У храму манастира Високи Дечани посвећеном Вазнесењу Господњем налазе се мошти његовог ктитора Светог Краља Стефана Дечанског. ^[8] У наосу храма почивају и мошти, по предању, Свете Јелене Српске, сестре Светог Краља Стефана Дечанског. ^[9]

У манастиру Раваница налазе се мошти Светог Кнеза Лазара, где су први пут донете 1390. године из цркве Светог Вазнесења у Приштини. Током Велике сеобе под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године раванички монаси носе са собом мошти у Сентандреју. ^[10] На тргу цара Лазара у Сентандреји и данас постоји крст који обележава место на коме се налазила црква у коју су биле положене његове мошти. Раванички монах Стефан оставио је запис о овоме:

„И наш манастир Раваница био је опљачкан. Са цркве је скинут оловни кров, а камени саркофаг у коме су биле мошти Лазареве уништен је… Четрдесет дана смо путовали и дођосмо до Будима града. Ми, житељи манастира Раваница, с моштима Светог Кнеза Лазара српскога, који је међу царевма уселисмо се у неко место више Будима које се зове Сентандреја. Ту саградисмо цркву од дрвета, близу дунавске обале, и ту положисмо мошти Светога Цара Лазара српског.“ ^[11]

Мошти су из Сентандреје након неколико година пренете у Србију, у Врдник, затим у Београд, да би 1988. године биле враћене у манастир Раваницу.

Мошти Преподобне Евгеније, односно Свете Кнегиње Милице, налазе се у њеној задужбини, манастиру Љубостињи.

О месту почивања моштију Светог Деспота Стефана постојала су различита мишљења али је на основу антрополошких и молекуларно-генетичких анализа утврђено да се налазе у његовој задужбини, манастиру Манасија.

,,…На основу сазнања која имамо о српској средњовековној фунералној пракси  и резултата антрополошких и молекуларно-генетичких анализа који у потпуности одговарају подацима које је оставио деспотов савременик и биограф Константин Филозоф, можемо поуздано закључити да су у наосу, уз јужни зид западног травеја пронађени земни остаци деспота Стефана Лазаревића чиме је без сумње решена вишевековна дилема о месту његове сахране. (…)

За потребе ДНК анализе узорак кости деспота Стефана Лазаревића узет је са зуба 38 (односно, осмице доле лево) и левог фемура. Ради упоређења узет је узорак кости са левог фемура кнеза Лазара, деспотовог оца, чији земни остаци почивају у цркви манастирa Раваницe. Молекуларно-генетичка анализа је потврдила први степен сродства са оцем кнезом Лазаром (99,93%)”. ^[12]

Мошти Светог Николаја Жичког и Охридског пренете су 1991. године из САД, где се преставио у Господу, у његову задужбину манастир Лелић код Ваљева.

Мошти Преподобног Јустина Ћелијског почивају у манастиру Ћелије код Ваљева.

Код нас се налазе или су се налазиле и мошти Светих који уживају поштовање и у другим помесним Црквама. Осим руке Светог Јована Крститеља поменимо још мошти Свете Петке.

О преносу моштију Свете Петке Епиватске у Србију писао је проф. др Радивој Радић у својој књизи ,,Средњовековни путовођа”.

„Параскева од Епивата или Параскева млађа, односно Света Петка, рођена је у граду Епивате у Тракији у Х веку. Умрла је у родном месту, а њене мошти су најпре биле пренете у Цариград. После заузећа византијске престонице од стране крсташа (1204), бугарски цар Јован II Асен их је 1230/1231. године откупио од Латина и пренео у Трново, престоницу Другог бугарског царства. После пада Трнова у руке Османлија, 1393. године, мошти Свете Петке су пренете у град Видин где су почивале до 1398. године. Те године су кнегиња Милица и монахиња Јефимија ишле у Сер код Султана Бајазита I, тражиле су и добиле светичине земне остатке. Мошти су најпре однете у Крушевац, а деспот Стефан Лазаревић их је потом пренео у своју нову престоницу Београд. Одатле су, као што смо видели, пренете у Истанбул и после откупљивања чуване у патријаршијској цркви. Више од једног века касније, године 1641, откупио их је молдавски војвода Василије Лупул и пренео у Јаши где се и данас чувају као највећа светиња тога града,” пише проф. др Радивој Радић.

Насупрот томе, мошти неких српских светитеља налазе се у црквама и манастирима других помесних Цркава.

На пример, мошти Светог Краља Милутина налазе се у саборном храму Свете Великомученице Недеље у Софији, у Бугарској. ^[13]

Мошти Преподобног Јоасафа Српског, односно Јована Уроша Дуке Палеолога, сина Симеона (Синише), полубрата Стефана Душана, налазе се у манастиру Велики Метеор. Као монах Јоасаф, цар Јован Урош, последњи Немањић, био је један од најважнијих ктитора у манастирском комплексу на Метеорима. О овоме је такође писао проф. др Радивој Радић.

Мошти Свете Ипомоније чувају у манастиру Светог Патапија у Лутракију. ^[14] Света Ипомонија, односно Јелена Драгаш, била је ћерка Константина Дејановића, праунука Светог Краља Стефана Дечанског и супруга византијског цара Манојла II Палеолога. Јелена и Манојло имали су шест синова од којих је најпознатији Константин XI Палеолог Драгаш, последњи византијски цар.

О поштовању моштију Светих и веровању у њихову исцелитељску моћ, било да је реч о моштима Светих који уживају поштовање и у осталим помесним Црквама или о моштима српских светитеља, академик проф. др Реља В. Катић пише, између осталог, следеће:

,,Лечење помоћу молитава које је признавала званична црква било је засновано на догматском учењу хришћанске цркве, по којом је њен оснивач, Исус Христос, лечио болесне и васкрсавао мртве. Ову моћ он је пренео и на своје ученике, којима је наредио: „Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; за бадава сте добили и за бадава дајте (Матеј, X, 8)”. Занимљиво је да је међу апостолима по позиву био лекар Лука. За разлику од магијске медицине, где се директно од врача очекивало излечење, у канонској верској медицини излечење се није очекивало од свештеника, који је читао молитву, већ од онога коме се он обраћао молитвом да пошаље излечење. Према тома, улога свештеника овде је била само посредничког карактера.

Јеванђеље обилује подацима о Исусовим чуднотворним излечењима болесника у време његовог живљења на земљи. Тако се говорило о излечењу губавца (Матеј, X, 1), излечењу од водене болести (Лука, XIV, 2-4), о излечењу глувонемог (Марко, VII, 32-37), паралитичара (Марко, II, 1-11) итд. (…)

Поред овога значајно место у верској медицини заузимало је и веровање у лечиву моћ светитељских моштију. Тако се у делу Констатина Порфирогенита говори за мошти св. Трифуна, које се од 809. године налазе у Котору, да лече болеснике и то нарочито оне, које прогоне нечастиви”. О поштовању његових моштију постојали су и прописи у градском статуту (,,Славна глава”), док се закључку Великог већа од 17. јануара 1417. године вели, ,,да се свети мученик Трифун показује чудесним и не малим покровитељем овог града”. Мошти св. Луке откупио је у Рогију у Епиру деспот Ђурађ Бранковић и пренео их 1453. године у Смедерево. Можда је он веровао да ће оне помоћи Деспотовини да се одупре турском завојевачу. Безимени писац из XV века описује њихов дочек у Смедереву па вели да је, мноштво људи, жена и деце са скрушеним срцем и духом смерним вапијало: Господе помилуј нас и спаси молитвама својега апостола”. Овај вапај је помешан са страхом од опасности турске, чијих је последица наш народ био свестан. Поред осталог, за његове мошти се вели да је због њих Смедерево постало ,,место многих излечења и нова лековита бања”. Због овога се сматрало да је лечива моћ једне цркве била утолико већа уколико је она имала мошти више светитеља. До данас су остале сачуване збирке моштију  различитих светитеља у манастиру Пећкој патријаршији, Дечанима итд., које се налазе у скупоценим и уметнички израђеним кутијама. (…) Колико су код нас биле поштоване мошти светитеља, показаће нам и следећи пример. Кад су књегиња Милица и монахиња Јефимија приликом своје посете Бајазиту у Цариграду (1389) затражиле од њега да им поклони мошти св. Петке, које су Турци опљачкали приликом освајања Бугарске, на ово им је овај одговорио: „Зашто не просите друга достојна имања од многе и велике цене, него само сухе кости и сместа непокретне?”, на шта су му оне рекле: „Ако хоћеш све наше молбе и имања да замениш жељеним нам моштима, готове смо положити их”. (…) Цар Душан је ишао да се поклони моштима св. Петра Коришког, Србина светитеља, родом из села Уњемира близу Пећи, који је живео као анахорет пред крај XIII или у почетку XIV века у једној пећини близу Призрена.  (…)

Чудотворности моштију српских исцелитеља придаван је код нас у средњем веку већи значај, него лечењу тадашњих лекара, о чему сведочи и биограф Данило кад говори да се на гробу архиепископа Јевстатија излечио неки младић ,,са живином у носу” који се иначе није могао излечити ни код једног лекара. (…) Затим се говори о једном излечењу глувонемог младића из Срема. Између осталог описује се и случај исцељења једног душевно оболелог монаха на гробу архиепископа Јевстатија, кога су свезавши га наопако (руке) довели у цркву Св. Апостола и с великом тешкоћом га обуздавали.

Из свега овога произлази да је вера у лечиву моћ Срба светитеља била заснована на догматском учењу цркве. Какав су углед уживали Срби светитељи у нашем народу најбоље се види из тога што су неки од њих били поштовани као светитељи још пре канонизације од званичне цркве. (…)

Било би сувише једнострано и нетачно кад би се сви поступци око светих чудотвораца и њихових реликвија код нас у средњем веку свели само на ниво сујеверја (подвлачење је наше, Д.М.). У држави Немањића формирао се, у једном континуитету, известан слој људи који је одржавао на висини образованост свога доба, која нам и данас импонује, па се зато њихово религиозно схватање разликовало од скромне вере неписмених. Из њега су излазили књижевници, државници, сликари, архитекти и други културни ствараоци. Због тога је овај образовани слој имао и свој посебан однос према чуду и чудотворству. Отуда у старој српској уметности и књижевности оригинални списи чудотворних излечења само привидно личе на уобичајене средњовековне легенде.  (…)

На крају требало би споменути да у савременој психосоматској терапији њен успех зависи од жеље болесника да буде излечен као и поверења у психотерапеута. Аналогно томе, ако је неко веровао да његово излечење зависи само од тога да би му се у некој цркви или манастиру поред светитељских моштију очитала молитва за оздрављење и ако је после тога дошло до оздрављења, овакав начин лечења, с обзиром на сам ефекат, не би се могао одбацивати као сасвим некористан. Поред вере у лечиву моћ светитеља опште хришћанске цркве, у нашем народу се веровало, а и данас се верује, да и вера у лечиву моћ Срба-светитеља пружа исту помоћ у лечењу.” ^[15]

Све ово у истој мери важи и данас.

Кивот са моштима Светог Николаја Охридског и Жичког из манастира Лелићa кренуо је 2023. године поводом Спасовдана, Крсне Славе Београда, ка престоном граду у пратњи Војске Србије. Након свечане литије на празник Вазнесења Господњег Светитељеве мошти биле су изложене наредна два дана у храму Светог Саве на поклоњење и целивање вернима који су стрпљиво чекали у непрегледном реду. ^[16]

Мошти Преподобног Јустина Ћелијског поводом истог празника, Вазнесења Господњег, Крсне Славе Београда, ношене су у свечаној литији градским улицама наредне, 2024. године, након чега су биле изложене у храму Светог Саве где су им хиљаде верних током два дана приступале ради поклоњења и целивања. ^[17]

На почетку овог поглавља смо рекли да реч мошти има значење ,,посмртни остаци некога свеца”.

Проф. др Јевгениј Евсигњевич Голубински се у књизи ,,Историја канонизације светих у Руској Цркви” критички осврће на оне који тврде да су мошти Светих увек и обавезно савршено нетљене, то јест савршено целе и нимало разграђене и оштећене, и каже за њих да имају ревност за Бога, али не по разуму (Рим. 10, 2). Као исправан наводи став ,,обичних људи” који се ,,према моштима односе са истим поштовањем и ревношћу, било да ове последње представљају цела тела или само кости и ситне остатке и честице костију” и да ”одлучан и јасан доказ о томе дају они случајеви када су нам мошти светитеља донете са истока у виду ситних остатака њихових костију: наш народ је похрлио да их удостоји са истом вером са којом поштује и цела тела”.

На крају закључује: ,,Дакле… исправна представа требало би  да буде таква да су мошти светитеља понекад мање-више цела тела, понекад само кости. Само називање посмртних остатака светитеља моштима значи да су наши преци под њима подразумевали пре свега кости, јер реч „мошти“ означава управо кости”.

Голубински наводи и конкретне примере који поткрепљују овакав став.

,,Године 1472. у Москви, поводом реконструкције Успенског саборног храма, отворени су ковчези митрополита да се прегледају њихова тела, а резултат прегледа је записан у једној хроници: „Јона је пронађен цео, али Фотеј није цео, само су ноге у плоти, а Кипријан сав распаднут, само мошти”: потпуно је јасно да „само мошти” значи: само кости. Године 1667. биле су пронађене мошти преп. Нила Столбенског, а о њима је обавештен митрополит новгородски Питирим: са гробом и његово (Нилово) свето тело предаде се земљи, а његове свете мошти су све целе; јасно је да речи: „мошти су све целе“ значи: све кости су целе. Године 1677. суздаљски војвода је прегледао цркву у селу Кидекши, које се налази 4 врсте од Суздаља и које је чинило губернаторско имање великог кнеза Јурија Владимировича Долгоруког, гробницу Јуријевог сина Бориса, који је у њој сахрањен 1659. године, и писао је о свом истраживању суздаљском архиепископу, који је био у Москви, да „мошти леже у гробници, кости су целе“. Израз старих предања о моштима светитеља: „нетљене мошти“ схвата се у смислу: тело је цело, нераспаднуто; али у ствари то заправо значи: кости су целе: суздаљски војвода кога смо управо поменули у свом извештају суздаљском архиепископу о прегледу гробнице Бориса Јурјевича прво каже да у гробу „леже мошти, кости су целе“, а затим да у гробници леже „нетљене кости“.

Рев. Јосиф Волоколамски у свом Просветитељу пише о моштима: „Ове кости се виде као прах и земља, али обоје су страшне демонима, и просветљују слепе, и губаве и узете, и исцељују све врсте болести… када видим некога од светаца или кост његовог тела или прах од његовог гроба: онда га имам за свечесно и свето, и са страхом поклањам се и љубезно се целивам.” Митрополит Данило у једном свом слову пише о моштима: „Заиста је чудопреславно, како голе кости точе исцељења. Зиновије Сијенски у Сведочанству истине пише о моштима: „Чудо је преславно ваистину: кости голе и суве на свакојаке недуге и болести точе исцелење и терају демоне…; није ли јасно да кости грешника онечишћују оне који их додирују, праведник се још више освећује светошћу мртвих костију које додирује, а не оскверњује“? Захарија Копистенски у својој Палинодији, објашњавајући реч или назив мошти, пише: „мошти, то јест кости и тела светих…; мошти, то јест делови костију и тела светитеља“. У једном „лексису“ или буквару, који садржи тумачење „словенских речи једноставно“, реч мошти тумачи се: „мошти – кости светаца“.

У 4. слову у спомен св. апостолу Павлу Златоусти пита: „Зашто се демони ужасавају не само пред Распетим, већ и пред костима (τα οστα πεφρικασι) убијених за Њега?“ (…) У слову на блаженог Вавилу и против Јулијана а Јелинима, Златоусти каже: „Прошло је много времена од погреба (блаженог Вавиле), тако да су у гробу остале само кости и прах (ως οστα λειπεσθαι μονον και κονιν εν τη σορω). (…) У 1-вој беседи  у спомен на свете Макавеје и њихову мајку, каже: „Они (мученици) су светозарнији од хиљаду сунаца и светлији од великих светила; ради њих је земља данас часнија од неба; али не говори ми о праху и не мисли о пепелу или костима скрханих (заправо: истрошених) временом (μὴ γὰρ μοι τὴν κόνιν εἴπης, μηδὲ τὴν τέφραν λογίζου, μηδὲ τὰ χρόνω δαπανηθέντα ὀστᾶ) него отвори очи вере и созерцај силу Божију која је на њима, благодат Духа која их грли, украшавајући их славом небеске светлости.” (…) У похвалном слову на дан светих мученица дјева Веронике и Просдоке и њихове мајке Домнине (4. октобар) каже: „Гробови мученика могу имати велику моћ (δυναμιν), као што кости мученика имају велику моћ (την ισχυν). (…) У беседи за дан мученика каже: „Остани на гробу мученика, обујми сандук, прибиј се уз раку: не само кости мученика, него и њихови гробови и раке одишу великим благословом.”. У похвалу св. мученику Јулијану каже: „Бог је мученике поделио са вама, узевши њихове душе Себи, и на неки начин (донекле, τα σωματα πως) дао нам је да бисмо стално имали њихове свете кости као опомену на врлину.” (…) У похвали св. великомученици Дросиди, и у сећању на смрт, пита: „Зашто се демони плаше њиховог (мученика) пепела, зашто беже и од ковчега?“ И додаје: „(одатле) где су закопане кости мученика, (демони) беже као од ватре и неподношљиве казне“. (…) У слову на св. свештеномученика Фоку и против јеретика и на 141. псалам: Мојим гласом каже: „Њихове (мученика) кости су оветшале (εδαπανηθη, заправо: истрошиле се), а сећање на њих сваким даном постаје млађе (обнавља се).“ У 32. беседи на посланицу ап. Павла Римљанима узвикује: „Ко би ми дозволио да сада загрлим Павлово тело? Прибијам се уз сандук и видим пепео онога тела (τήν κόνιν ιδεΤν τοῦ σώματος ἐκείνου), које је довршавало недостатак невоља Христових (Кол. 1, 24), које је носило ране…, прах од тога тела, у којем је он ишао свуда (по васељени), – прах од уста кроз која је Христос говорио… Ових уста бих волео да видим прах кроз која је Христос говорио велике и сакривене ствари… Али не само уста, него и срца оног бих волео да видим прах, које би не погрешивши неко назвао срцем васељене… Волео бих да видим прах оних руку у оковима чијим полагањем се предавао (Свети) Дух… Волео бих да видим прах очију које су чудесно биле ослепљене и прогледале за спас васељене… Волео бих да видим прах оних ногу које су обишле васељену и нису осећале умор.

У 26, беседи на другу посланицу ап. Павла Коринћанима каже: ,Кости светих поробљавају и муче демоне…; прах и кости и пепео (ἡ κόνις καὶ τὰ ὀστᾶ καὶ ἡ τέφρα, – какви су остаци других светаца) муче ова невидљива бића’,” пише академик проф. др Јевгениј Евсигњевич Голубински.

И данас је сасвим уобичајено да се реч мошти употребљаваистовремено и за потпуно очувана тела Светих као и за њихове делове и честице.

Тако, на пример, на званичној презентацији Митрополије црногорско-приморске можемо да прочитамо вест да је ,,Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у петак, 5. децембра 2014. године у цркви Светог Саве у 17 часова служен молебан Светом Александру Невском, чије су свете и чудотворне мошти затим пренете у храм посвећен овом великом руском и свеправославном светитељу на Дорћолу, где је, по дочеку светих моштију, служен акатист са почетком у 18 часова”. ^[18]

Као што видимо у тексту се каже да су у храм који носи његово име пренете ,,свете и чудотворне мошти” Светог Александра Невског.

Истовремено, у вести под насловом ,,По святым местам. Церковь святого Александра Невского в Белграде” Православног телеканала «Союз» јекатеринбуршке епархије РПЦ, од 15. марта 2023. године, читамо следеће: ,,Сейчас здесь пребывает частица мощей благоверного князя”.

Дакле, у овом тексту се каже да се у храму Светог Александра Невског налази само честица његових моштију. ^[19]

На званичној презентацији СПЦ можемо да прочитамо вест од 23. децембра 2016. године под следећим насловом: ,,Мошти Светог аве Јустина походе Аустралију”. ^[20] Међутим, већ у другом пасусу каже се да је реч о делу моштију: ,,Многобројни верни народ, деца и омладина у молитвеном расположењу дочекали су део моштију Светог аве Јустина Ћелијског и Свеправославног и високе госте”. Нешто даље, у једној истој реченици, говори се истовремено о делу моштију и моштима: ,,Преосвећени Владика г. Силуан се обратио свештенству и народу и захвалио на ревности и побожности  што су се те вечери окупили око свога Епископа. Захвалио је и Преосвећеном г. Милутину, Епископу ваљевском и до пре десетак година архијереју ове Епископије, своме духовном оцу, на труду и доброти да посети и молитвено укрепи верни народ у Аустралији доносећи део моштију Светог аве Јустина, нагласивши да први пут, добротом игуманије Гликерије, мошти Авине напуштају манастир Ћелије и долазе у Аустралију да би се благочестиви народ око светиње осабрао и помолио за јединство и слогу нашег народа”.

Сличних примера се може пронаћи још доста. Из угла вере потпуно је свеједно да ли се ради о честици, делу моштију или у потпуности сачуваним моштима јер и честица и део моштију имају једнаку чудотворну моћ као и тело светитеља које је у потпуности сачувано.

Проблем се јавља у случајевима када је важно направити разлику да ли је реч о честици, делу моштију или целом телу (моштима) светитеља, као у вези са спаљивањем моштију Светог Саве.

Без моштију Светих није могуће осветити новоподигнути храм. О томе пише епископ Никодим Милаш у књизи ,,Православно црквено право” следеће:

,,При освећењу цркве безусловно је правило, да се морају положити на мјесту, гдје ће се евхаристија принашати, светитељске мошти (ἐνσοριασμὸς των αγίων λειψάνων), јер који освети један храм без светих моштију, мора бити свргнут, наређује 7. канон Седмог васељенског сабора. У св. писму новога завјета садржи се посредна наредба о томе. Ап. Јован говори о душама мученика, које се налазе под небеским олтарем, и тијем већ даје упуство за земаљске олтаре, и означава свезу, која мора постојати између жртве светих мученика са вјечном жртвом Христа Спаситеља. У смислу те тајанствене свезе између св. мученика и жртве Исуса Хрста већ у самоме почетку хришћанске цркве приносила се евхаристичка жртва редовно на гробовима мученика, или бар гдје је био један дио светога тијела мученичког, мученичке мошти. Ово што је заведено било по упуству св. писма у цркви и што се чувало кроз вијекове гоњења, прешло је послије у позитивни закон цркве. На једном сабору у Картагени 401. године установљено је било оштро правило, да се има разрушити свака црква, ако се не нађе да је у њој положено или тијело или мошти мученика. Амвросије милански није хтио посветити једну цркву докле год нијесу донијели мученичке мошти, да их може у темељ положити. Јован Златоуст у једној својој бесједи истиче узвишеност значаја, што се на моштима мученика приноси бескрвна жртва, и сматра то законом црквеним, безусловно обвезним за свакога. А у VIII вијеку, као што смо споменули, седми васељенски сабор подвргава свргнућу епископа, који освети цркву, не положивши св. мошти под олтаром”. ^[21]

Седми васељенски Сабор, одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године, у свом 7. правилу одређује да треба поставити Свете Мошти у Храмове који су без њих освећени. У преводу епископа Атанасија Јевтића он гласи:

,,Божанствени је Апостол Павле рекао: „Неких су људи греси познати унапред, а неких иду за њима“ (1Тим. 5, 24). Јер, гресима који су пре почињени, следе други греси после њих. Тако су и за безбожном јереси Хришћаноклеветника (= Иконобораца) следовала друга безбоштва. Јер, као што су ликове часних Икона уклонили из Цркве, (тако) су и друге неке (добре) обичаје напустили, које треба обновити, и тако их по писаном и неписаном законодавству држати. Који су, дакле, часни Храмови освећени без Светих моштију Мученика, одређујемо да се Мошти у исте положе са уобичајеном молитвом. А ко освећује Храм без Светих Моштију, нека буде свргнут, јер је преступио Црквена Предања.” [Упоредна места: Ап. 31, IV Вас. 4, Трул. 31, Антиох. 5, Картаг. 83]” ^[22]

Из текста овог правила је јасно да је напуштени обичај био тај да приликом освећења храмова није било полагања Светих Моштију у њега.

И када су у питању мошти Светих јављају се различити закључци историчара рационалистичко-позитивистичког типа, о којима је писао проф. др Јустин Поповић, а којима је заједничко негирање свега божанског и натприродног.

Овде ћемо навести пример угледне историчарке др Данице Поповић, уз важну напомену да је реч о изузетном стручњаку, чијим радовима се и сами користимо, али очигледно без искуства духовног живота, као и Станоје Станојевић кога помиње Преподобни Јустин Поповић, тако да су њени закључци из области богословља нетачни и као такви неприхватљиви члановима Цркве.

Тако др Даница Поповић нетљеност моштију представља као резултат процеса балсамовања које се, наводно, вршило у складу са унапред постављеним циљевима. Другим речима, не постоји никаква благодат као плод и резултат подвижништва. Осим тога, по њеним закључцима и тврдњама, житија не представљају веродостајан опис живота датог светитеља већ се њихов садржај такође планира и пише у складу са унапред постављеним циљевима, чиме се писци житија представљају као лицемери и оптужују, иако имплицитно, за свесно изношење неистина и довођење читалаца у заблуду. У случају цитата који следи та оптужба пада на Теодосија.

,,Нетљеност тела као услов светитељства није се, на пример, у најраније хришћанско доба уопште захтевала. И доцније, кроз читав средњи век, постоје сведочанства да су мошти штоване као свете без обзира на то да ли су пронађене у виду костију или целих тела. То питање, досад најбоље проучено на руској грађи, требало би свакако покренути и приликом истраживања култа моштију код Срба. Започета истраживања указивала би на то да се у српским писаним изворима – посредством појединих израза и слика, које, разуме се, не излазе из оквира хагиографије – ипак подвлачи разлика између целих моштију и оних које то нису. Тело светог Саве, знамо то поуздано на основу сведочења очевидаца из каснијег времена, било је доиста нетљено, другим речима оно је пре сахране балсамовано (подвлачење је наше Д.М.) и тиме уврштено у најпоштованију категорију моштију. Управо та, стварна чињеница даје Теодосију упориште да изнесе појединости које надилазе најконвенционалније топосе, рецимо када наглашава да је Сава цео, не само духом већ и телом, и да изгледа „као да спава“. Речит је и помен сачуваних Савиних власи, што је познат, али никако и обавезан садржај уобичајених описа моштију,” пише др Даница Поповић. ^[23]

Као што видимо, др Даница Поповић, износећи тврдње о балсамовању, негира Светост као плод хришћанско-подвижничког живота већ канонизацију представља као део унапред припремљеног плана.

Оно што др Даница Поповић превиђа, оспоравајући истинитост житија, јесте да је Свети Сава предао своју душу Господу у Бугарској, а не у Србији, и да пренос његових моштију ни у ком случају није било нешто извесно, напротив. То би значило да су његово тело балсамовали Бугари и да су они, на челу са царем Јованом Асеном II, имали намеру да Савино тело, на тај начин,  ,,уврсте у најпоштованију категорију моштију”. Због чега? Или је постојао неки заједнички српско-бугарски план да се мошти Светог Саве ,,уврсте у најпоштованију категорију моштију”? У том случају морамо да закључимо да је и одбијање прве молбе краља Владислава за пренос моштију Светог Саве у Србију, од стране цара Јована Асена, о чему се говори у житију, фабриковано, односно измишљено.

Наравно, тврдња о балсамовању се износи без икаквих доказа који би је поткрепили.

Као што смо видели из текста овог поглавља, укључујући и примере честице моштију Светог Александра Невског и дела моштију Преподобног Јустина Ћелијског, и као што нам, уосталом, свакодневно искуство потврђује, нема никакве разлике у поштовању неког светитеља без обзира на то да ли имамо сачувану само честицу, део његових моштију или у потпуности очувано тело. Према томе, не постоји никаква ,,најпоштованија категорија моштију”, како то пише др Даница Поповић,  као што не постоји ни ,,најмање поштована категорија моштију”. Поштовање моштију Светитеља је у непосредној вези са степеном савршенства које је постигао у току овоземаљског живота и чудотворством, а не са величином сачуваних моштију. У антиминс се ушива честица моштију а не мошти светитеља које су потпуно очуване.

Из истог разлога из ког поштујемо мошти Светих, поштујемо и њихове иконе. Поштовање иконе, такође,  не зависи ни од њене величине ни од материјала од кога је израђена, већ од савршенства живота и чудотворства Светога чији се лик и име на њој налазе.

Следећи начин размишљања и закључивања историчара рационалистичко-позитивистичког типа Христос, Пресвета Богородица и Свети Пророк Илија не заслужују никакво поштовање јер не постоји чак ни честица њихових моштију, из добро познатих разлога. Христос је Васкрсао (Мк. 16, 1-9), Пресвету Богородицу је по њеном успењу Господ узнео на Небо ^[24] док је Свети Пророк Илија вазнет на небо жив (4. Цар. 2, 11). Даље, следећи овакав начин размишљања морамо да закључимо да би са спаљивањем моштију Светог Саве требало да престане и поштовање њега као Светог. Да ли се то десило? Довољно је погледати величанствени храм Светог Саве на Врачару. Његово подизање нам даје јасан и недвосмислен одговор на ово питање и без додатних примера.

,,Спаљивањем светога тела Светога Саве. Турци су, не хотећи дали могућности великом чудотворцу, да учини још једно громовско чудо. Ваистину громовско. Јер од тог тренутка Свети Сава је светим духом својим постао просто свудаприсутан за српску душу. Огањ на Врачару, сагоревајући свете мошти Светога Саве, још једном је, и то занавек сјединио Српску земљу са небом. И пропутио пут у небо за сваку христочежњиву душу, пут бетониран светлошћу незалазном и непролазном,” пише Преподобни Јустин Ћелијски у житију Светог Саве.

,,Са становишта функције, сахране и посмртни обреди црквених прелата показују битне сличности с владарским. Почев од светог Саве, првог српског архиепископа, у Србији је јасно изражено настојање да се канонизују највиши црквени достојанственици. Тако су Савине мошти припадале категорији најпоштованијих, „целих“, то јест балсамованих тела. Такође, у поступку стварања култа примењен је целовит ритуал elevatio и translatio моштију, укључујући свечани adventus. Постојећи писани извори недвосмислено потврђују наглашену идеолошку и политичку функцију тог култа не само током средњег века већ и у раздобљу отоманске власти,” пише др Даница Поповић. ^[25]

Да канонизација ,,највиших црквених достојанственика” није резултат никаквог ,,настојања”, односно унапред припремљеног плана, већ плод поштовања које им се указивало због њиховог светог живота и чудотворства одличан пример је и блаженопочивши патријарх Павле. Он је предао душу своју Господу  15. новембра 2009. године. Иако још увек није канонизован, поштовање које му се указује од стране верног народа и чуда која се дешавају, показују да је његово прибрајање у ред Светих нешто што свакако можемо да очекујемо, али управо на темељу његовог светог живота и чудотворства после смрти, што значи испуњених услова за канонизацију, а не на основу промишљене одлуке архијереја СПЦ.

Да подсетимо, од  15. до 19. новембра тело патријарха Павла налазило се у Саборној цркви у Београду а хиљаде и хиљаде људи из свих српских крајева су у тишини и стрпљиво стајали у непрегледном реду да му одају почаст. ^[26] Влада Републике Србије је поводом његове смрти прогласила тродневну жалост 16., 17. и 18. новембра а сам дан сахране, 19. новембар, проглашен је за дан жалости у Републици Српској. ^[27] У погребној поворци, по неким проценама, било је чак 600.000 људи.^[28] О чудима која се дешавају на његовом гробу постоји велики број свеодочанстава а било је и примера да његове фотографије, које верни користе уместо иконе, мироточе. Његов лик се, у складу са свешћу о светости његовог живота и чудима која се дешавају, све чешће живопише у храмовима СПЦ а Жан-Клод Ларше је написао и књигу ,,Патријарх српски Павле. Светитељ наших дана” која је објављена на неколико језика.

На другом месту, о наводно политичким циљевима прослављању светитеља, Даница Поповић пише:

,,Култ моштију немањићких краљева био је брижљиво припреман и у другим аспектима. Један од битних био је ритуални. На основу образаца византијске хагиографије, али с циљевима блиским европским примерима, у српској средини прихваћен је ритуал чије су главне етапе биле elevatio, translatio и depositio моштију. Пренос владарских моштију био је разрађена церемонија, с врхунцем у тријумфалном adventus-у. Тај чин свечане и јавне промоције новог националног светитеља припадао је, по функцији и крајњем циљу, колико сфери култне праксе толико и сфери политике”. ^[29]

И овај цитат нам потврђује да Даница Поповић негира канонизацију као плод достизања хришћанског савршенства од стране Светитеља током његовог овоземаљског живота и испуњавања услова за канонизацију. Уместо тога износи претпоставку да се канонизација врши у складу са унапред постављеним циљевима (,, …јасно изражено настојање да се канонизују највиши црквени достојанственици”) а да се поштовање Светог не јавља као последица његовог хришћанског савршенства већ да се развија интенционално и плански (,, …у поступку стварања култа…” и ,,Култ моштију немањићких краљева био је брижљиво припреман…”) а да ,,стварање култа” има идеолошку и политичку функцију. Као пример унапред планираног уврштавања међу Свете и интенционалног изазивања и ширења његовог поштовања у идеолошке и политичке сврхе она наводи управо Светог Саву (,,Почев од светог Саве, првог српског архиепископа…”).

Прво питање које се у вези са овим намеће јесте зашто онда нису канонизовани сви Немањићи одреда а посебно први крунисани цар Стефан Урош IV Душан, ако је канонизација Немањића резултат унапред припремљеног плана? Поменули смо у претходном поглављу да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве одбацио иницијативу да се канонизује Петар II Петровић Његош.

Сетимо се да су и јеврејски првосвештеници покушали да оспоре Христово Васкрсење рационалистичко-позитивистичким објашњењем: ,,А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали.” (Мт. 28, 11-13)

Једно од основних питања које се јавља јесте да ли је и мученичка смрт неких од Апостола и небројеног мноштва архијереја, јереја и осталих чланова Цркве након њих, све до данас, које прослављамо као Свете Великомученике и Мученике, такође унапред планирана у складу са идеолошким и политичким циљевима? Следећи рационалистичко-позитивистички начин размишљања а узимајући у обзир Милански едикт и промену статуса хришћана у оквирима Римског царства након његовог доношења, могли бисмо закључити да су прогони и најсвирепија мучења хришћана у првим вековима резултат унапред припремљеног плана црквене јерархије, израђеног из идеолошких и политичких разлога а да су они који су мученички изгубили живот током тих прогона, укључујући и припаднике саме јерархије, своју смрт прихватили са смирењем не на темељу вере у Богочовека Христа и Његово, а тиме и сопствено, Васкрсење, него у складу са постављеним идеолошким и политичким плановима.

Да се подсетимо врло кратко шта су та мучења подразумевала:

,,Људи свих животних доба и оба пола терани су на ломачу и то не појединачно, јер их је било велико мноштво, него их је у гомилама захватала ватра. Робовима је везивано млинско камење око врата и тако су потапани у мору. (…) Употребљавали су не само разапињање и друге уобичајене тешке смртне казне, него и необичне, веома тешке и ретке казне; мученике су пекли на роштиљу, секли на четворо, гвозденим кукама им кидали месо, цреповима од стакла или шкољкама им месо гребли, укратко најгрознија и најнечовечнија средства су употребљавана… (…) Једне су убијали секирама… другима су ломили кости и зглобове… вешали за ноге а испод њих су ложили ватру тако да су дављени димом… другима су одсецали уши, носеве, руке и остале делове тела…”. ^[30]

Косовски завет је по својој суштини завет љубави. Свети кнез Лазар је на Косовом пољу испунио обе заповести о којима ,,виси сав Закон и Пророци”:

,,Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.” (Мт. 22, 37-39)

Прву и највећу заповест испунио је изабравши између Царства Небеског и царства земаљског Царство Божије – земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека.

Другу заповест је испунио тако што је мученички пострадао штитећи православни народ од непријатеља који је доносио не само огањ и мач него и исламски јарам. О тој жртви се у Јеванђељу каже: ,,од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље” (Јн. 15,13).

Постоји ли Косовски завет који подразумева опредељење за Царство Божије или се и Свети Кнез Лазар одлазећи у битку на Косовом Пољу такође руководио искључиво овоземаљким циљевима а Косовски завет накнадно, од црквене јерархије, измишљен из идеолошких и политичких разлога?

Да ли се у савету мајке Јевросиме ,,боље ти је изгубити главу него своју огр´јешити душу” такође крију идеолошки и политички, или неки други световни мотиви?

Очигледно, атеисти не само да не верују у Бога и не допуштају Његово постојање, него не допуштају ни могућност постојања вере у Њега код других.

Када је у питању ископавање (,,подизање”) и пренос моштију Светих, односно ,,ритуал elevatio и translatio моштију” како га назива др Даница Поповић, такође није реч о нечему што на било који начин утиче на поштовање Светих и раширеност поштовања. Најбољи пример су поново Свети чије мошти нису сачуване, било да је реч о Светима Старог или Новог Завета, или Свети из других помесних Цркава који се поштују и код нас, попут Светог Благоверног Кнеза Александра Невског. Честица његових моштију је донета у Србију због већ раширеног поштовања а не да би се оно на тај начин изазвало и  развијало.

И у једном и у другом случају (ископавање и пренос моштију) реч о практичним разлозима, односно циљ је да се мошти учине доступнијим верницима ради поклоњења и целивања.

Када је реч о ископавању, посетиоцима Свете Горе и Хиландара, манастирског комплекса Метеори, али и других манастира добро је познато да се кости свих упокојених монаха после одређеног времена ископавају и смештају у костурнице. ^[31] О томе је писао и Димитрије Аврамовић: ,,У Светој се Гори по начину монашеском мртвац са(х)рањује. Кад (х)оће да га у гроб мећу, свог увију га платном и зашију, и тако га без сандука у гроб положе, метнувши му под главу печену цигљу, на којој му је изрезано име и година с даном кад је преминуо. После неколико година ископају га, пак му кости и главу у поменуту костурницу међу друге кости и главе оставе”. ^[32]

Када је реч о практичним разлозима наведимо добро познат пример чуда у селу Медна, у близини Мркоњић Града, у данашњој Републици Српској, где су 2006. године ископане мошти Светих Свештеномученика Серафима, Авакума и Мардарија пострадалих од Турака пре неколико векова. До ископавања је дошло након виђења које је најпре имала једна благочестива жена, Петра Тегелтија, а након ње и свештеник Славољуб Тегелтија и Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Хризостом, по чијем благослову и под чијим надзором је и извршено ископавање моштију. ^[33] Информација о њиховом страдању, именима и самом месту страдања дата је у поменутим виђењима а ископавање је потврдило истинитост виђења. Другим речима, о овим Светим Мученицима нису постојали ни писани трагови ни усмено предање, и да није било ископавања не би се за њих ни знало.

У вези са овим, односно ископавањем моштију Светих,  можемо да говоримо и о икономији, а не само о практичним разлозима, у складу са речима Светог Апостола Томе ,,Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати” (Јн. 20, 25). Дакле, да би била учвршћена вера оних који их виде.

Када је реч о преносу моштију, да није реч ни о каквом унапред припремљеном плану успостављања и ширења поштовања одређеног светитеља, већ о практичним разлозима, довољно је поменути пренос моштију Светог Краља Милутина у Софију или пренос моштију Светог Кнеза Лазара у Сентандреју. Поменимо још од мноштва примера пренос моштију Светог Апостола Марка у Венецију и Светог Николе у Бари. На ово додајмо и то да су мошти  Преподобног Јоасафа Српског, Светог Јоаникија Девичког и Преподобног Јустина Ћелијског и даље у месту њиховог упокојења, једнако као и мошти Светог Василија Острошког или Светог Пајсија Светогорца.

Наравно, примера да су мошти Светих преношене из практичних разлога, укључујући и то да би биле сачуване од различитих опасности, или да уопште нису преношене можемо навести веома много.

Да др Даница Поповић степен очуваности моштију Светих не доводи у везу са промислом Божијим већ искључиво са идеолошким и политичким плановима а Цркву као учесника у изради и спровођењу тих планова потврђује и следећи цитат:

,,О томе колики је политички значај приписиван владарским моштима можда најбоље сведочи пример краља Драгутина. Да би се његовој породичној грани онемогућилo наслеђивање престола, спречен је уобичајени ритуал балсамовања, подизања и излагања краљевог тела. (…) У  интерполираном завршетку Житија, на основу наводног краљевог наређења, изричито је забрањено отварање његовог гроба. Реч је о добро познатом топосу, такође преузетом из аскетске литерарне традиције. Његова сврха у Драгутиновом житију била је да се спречи објављивање моштију, другим речима – да се онемогући Драгутиново уврштење у светитеље,” пише Даница Поповић. ^[34]

На другом месту Даница Поповић пише:

,,Занимљиво је то што у српској средњовековној хагиографији постоје и примери посреднoг али недвосмисленог стављања до знања да поједине мошти нису балсамоване. Такве су опоруке којима се забрањује изношење тела из земље, као када је реч о краљу Драгутину, а потом и патријарху Јефрему.  Исти смисао има и податак из Житија Стефана Лазаревића о томе да су деспотово тело, због метежних прилика у којима се збила његова смрт, „брзо спремили“, а затим је оно положено у припремљени гроб.” ^[35]

Када је реч о краљу Драгутину Даница Поповић се, и када је у питању други цитат, и у фусноти позива на Данила II и његово житије Преподобног Теоктиста, односно краља Драгутина. ^[36]

На првом месту морамо приметити да овде др Даница Поповић противречи сама себи. Као што смо видели у једном од  претходних цитата она каже да се ,,нетљеност тела као услов светитељства није… у најраније хришћанско доба уопште захтевала” и да ,,доцније, кроз читав средњи век, постоје сведочанства да су мошти штоване као свете без обзира на то да ли су пронађене у виду костију или целих тела”.

На ово додајмо да ни ископавање, ни пренос моштију, иако је то честа пракса, ни у ком случају нису услов за канонизацију.

Ископавање и пренос могу бити, а често и јесу, део чина канонизације.Али услов за канонизацију и чин канонизације су два потпуно различита елемента процеса канонизације.

Осим тога, у неким случајевима  и сам чин морамо разликовати од других елемената празничне свечаности. На пример, приликом освећења неког новоизграђеног храма по правилу се организује и одређени културно-духовни програм и свечани ручак. Али овај културно-духовни програм и свечани ручак нису ни услов за освећење храма, ни део чина освећења храма већ необавезни, и у духовном погледу најмање важан, део празничне свечаности. ^[37]

Осим тога, и овде уочавамо пропуст, попут онога о месту смрти Светог Саве, који додатно оспорава тврдње др Данице Поповић.

Наиме, не постоји поуздан податак о времену писања житија Преподобног Теоктиста, односно краља Драгутина, од стране Данила II. Са друге стране, познато је да је краљ Милутин одмах после Драгутинове смрти 12. марта 1316. године ^[38] са војском упао у област његовог наследника Владислава и утамничио га. Јасно је да је потпуно неодржива  тврдња коју износи Даница Поповић  да је ,,на основу наводног краљевог наређења изричито… забрањено отварање његовог гроба” (мисли се на краља Драгутина) како би се ,,његовој породичној грани онемогућилo наслеђивање престола” ако узмемо у обзир да је то ,,наређење” (које Даница Поповић на другом месту назива опоруком) изнето управо у житију краља Драгутина које је написано након што је Милутин припојио својој држави и Владислављеву област. Осим тога, ако знамо да услов за канонизацију Светих није ни постојање њихових моштију, ни њихова нетљеност а камоли њихово ,,објављивање”, и на то поново додамо да нам није познато тачно време писања житија и да, осим тога, житија нису правни акти, морамо да одбацимо као неутемељену и потпуно произвољну тврдњу да је ,,изричито… забрањено отварање његовог гроба” имало за циљ да онемогући ,,Драгутиново уврштење у светитеље”.

Када је реч о деспоту Стефану, закључак др Данице Поповић да речи да су деспотово тело „брзо спремили“ у ствари значи да његово тело није балсамовано је такође потпуно произвољан. Тачније, ако узмемо у обзир да Даница Поповић одбацује ,,метежне прилике” као стварни разлог за журбу приликом његове сахране, и то без икаквог образложења, реч је о закључку са унапред постављеним циљем а то је теза о балсамовању тела Светих, односно о изостанку балсамовања у складу са унапред донетим политичким одлукама. Да подсетимо, говорећи о деспотовој смрти Константин Филозоф каже ,,А ту негде у близини била је исмаилћанска војска”. ^[39]

Осим тога и овде наилазимо на контрадикторност. Наиме, иако је деспот Стефан проглашен за Светитеља тек 19. јула 1927. године од стране патријарха Димитрија, назива се Светим већ у текстовима насталим непосредно после његове смрти. Како је то могуће ако прихватимо тврдње Данице Поповић да тамо где нема ,,балсамовања” (то јест,  нетљених моштију) нема ни светости?

О чуду које се десило приликом његове смрти Константин Филозоф пише: ,,Кад са коња беше скинут, у граду одједанпут загрме такав страшан гром какав досад нисмо чули  и од тог тренутка тама завлада по читавој тој земљи, тако да се мислило да је (пала) ноћ кроз коју слабо пробљескују зраци залазећег сунца. А ово беше у подне”. ^[40]

Корисно је поменути да фотографије настале током археолошких ископавања у манастиру Манасији, када је откривен и гроб деспота Стефана Лазаревића, које су доступне јавности, показују да су скелетни остаци Светог Деспота Стефана у великој мери очувани. ^[41]

Да је реч о произвољним закључцима, када је реч о наводном балсамовању,  видимо и из речи саме Данице Поповић.

,,У сваком случају, ни у Православној ни у Римокатоличкој цркви нетљеност тела није сматрана нужним условом светитељства. Чини се, ипак, да је током времена све израженија била тежња да се тела истакнутих подвижника након смрти балсамују. С обзиром на то да овај проблем у досадашњој науци није посебно проучаван, закључци се за сада могу доносити само посредним путем (подвлачење је наше, Д.М.),” пише она.

Правити знак једнакости између брзо спремили и нису балсамовали није ни у ком случају посредан закључак, него, као што смо рекли, потпуно произвољан.

Погледајмо сада и део житија краља Драгутина на ком др Даница Поповић темељи своје закључке.

,,Заповедио је у животу своме и са страшном клетвом изрекао је говорећи: ако се јави каква благодат Божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље. Тако је и било, јер Бог прославља оне који Га славе,” пише његов животописац Данило. ^[42]

Навешћемо, у вези са овом заповешћу краља Драгутина, песму. 6 Канона за разлучење душе од тела:

,,Ирмос: Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао тихом пристаништу Твоме и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви.

Пригните к мени ухо своје, браћо моја, и кротко салушајте кратку повест кукавних речи, и не пречујте, и сви ћете примити награду од Господа.

Ево, сада се душа с муком разлучује од јадног тела мога. Немојте тело моје сахранити у земљу, оставите га несахрањено да би пси појели срце моје.

Слава: Када душа моја у вечне муке буде вргнута, каква ми је корист од тога што ћете ви опојати тело моје, јер није достојно, него га одвуците и баците псима.

И ниње: Можда ће мимопролазници, видећи где пси развлаче кости, потресени, завапити од душе: помози, Владичице, души јадног тела овог.”

Наведимо од више могућих примера још и духовно завештање Преподобног Нила Сорског Чудотворца:

,,Уз ово, ја, недостојни Нил, молим мени блиску господу и браћу, сличну ми по нарави: када скончам, тело моје баците у пустињу да га поједу звери и птице, јер је много згрешило Богу и није достојно погреба. Ако тако не учините, онда, ископавши јаму на месту на којем сам живео, сахраните ме без икаквих почасти. Плашите се ових речи, јер Велики Арсеније, оставивши завештање својим ученицима рекао је: “На Суд ћу стати са вама ако коме дате моје тело.” А ја се трудих, колико сам могао, да избегнем похвале и почасти у овом животу па нека тако остане и после моје смрти. Молим све да се помоле за моју грешну душу и опроштај молим од свих, и сам опраштам све: Бог нека нам опрости свима.”

Осим тога, Данило краља Драгутина у пасусу који претходи овоме четири пута назива блаженим. Како на истом месту и апостола Павла назива блаженим јасно је да је ова реч употребљена у значењу Свети.

,,И ово чујте, вазљубљени. Као што је но достојању обичај да се омије тело умрлога водом, тако је било и са овим блаженим. И када су га хтели омити, нађоше га опасана оштрим појасом од сламе по нагу телу његову и обучепа у оштру ланену хаљину, а појас од сламе залепио се дубоко у тело његово, и када су хтели да га скину са тела, иису могли. И када су га много квасили водом, једва га одлучише од тела овога блаженога, што све нико иије знао за живота његова. Друго чудо чујте, вазљубљени, јер вам истину говорим: Овај благочастиви живећи са женом својом у своме животу, мислим више од двадесет и три године не дотаче се ње, но чувајући се обоје у целомудрију и чистоти, остадоше живећи као брат и сестра. О овоме каже блажени апостол Павле говорећи: да има који имају жене, као и да их немају. И свршивши сва надгробна пјенија и узевши тело овога блаженога од сремске земље, и носећи иђаху ка истоку. И када су дошли у Рас ка цркви св. мученика Христова Георгија (Ђурђеви Ступови) у његов манастир, и ту све обично свршише, и тако гробу предадоше тело овога блаженога Теоктиста монаха, некада бившег краља Стефана моћнога и самодржавнога, и ту лежи до данашњег дана,” пише Данило.

Навешћемо и део Драгутинових подвига о којима пише Данило у његовом житију:

,,Јер овај благочастивн имађаше велику и свесрдну љубав према Богу, изнад многих у роду своме, светлећи се сваком врлином као многосветла зрака сунчана у своме отачаству, хотећи свима свакако довољно собом показати (пример). (…)

Овај богоугодни и Христу вазљубљени, муж жељени и сасуд избрани, одбацивши далеко од себе своју одећу, царске хаљине и златни појас, који ношаше, облачи се у поцепане и искрпљене, а паше се јако ужетом од сламе по нагу телу своме, говорећи у радости срца: „Опасао си ме весељем да прославим Твоје свето име“. А вретишче од длаке (оштре) навукавши на своје тело, овако говораше: „Обуче ме, Владнко, у ризу спасења“ (Исаија 61,10). (…)

Ово ћемо, дакле, казати вазљубљени Христови љубимци, овај христољубиви сваке ноћи постељу своју сузама мочаше, сличио пророку и Богооцу, који каже у неком псалму: „Измићу сваке ноћи ложе моје, и сузама мојим омочићу постељу моју“ (Пс. 6, 7). Јер не само да оплакиваше себе, „но и сна не даваше очима својима, ни дремаља веђама својима”. (Пс. 131, 4). Шта сам ја рекао да постељу своју сузама мочаше? У земљи беше ископано место као и гроб, у коме је мало отпочинуо од многога бдења свога и од труда ноћнога стојања када је легао, а гроб беше пун трња и оштрог камења, тако да није могао лећи у сласт… (…)

Шта ћу рећи, о љубимцу, или како да изнесем његове подвиге и страдања, и молитве и свеноћна стојања и бдења, што претрпе? Јер блажен је живот његов у овом веку и часна је смрт овога богољубивога мужа пред Господом. Јер колико је богатство његово и слава земаљска, премного злато и драгоцени бисер, и скупоцено царско одело и све остало од таквих, све ово богоугодно и целомудрено расточаваше. Прво колике је милостиње даровао у божанствене храмове и потребе и сасуде црквене, правећи у дому своме свештене сасуде златне и сребрне, украшене бисером и драгим камењем, путире, дискосе и велика нафорна бљуда (зделе), кадионице, ручке, рипиде и златне свећњаке, и друго, што је потребно од таквих ствари, свештеничке златоткане драгоцене одежде. То све чинећи у дому своме шиљаше на дар божанственим црквама, и не само црквама отачаства свога, него и у друге благоверне народе… (…)

Све ове врлине, које рекосмо, извршиваху се у овом благочастивом. Почетак свакога његова успеха је у Богу, јер шта да кажем о толику његову подвигу и трпљељу и ноћном стајању његову, молбама, молитвама н божанским песмама? Све ово чињаше стојећи на тајном месту и мучећи тело своје, слушајући реч Владике у светом еванђељу, који каже: „Када се молиш, уђи у клет своју и затвори врата своја, и помоли се Оцу твоме који је у тајни ” (Мат. 6, 6). Јер тако знајући свагда чињаше. А када биваше време ноћнога пјенија да иде са збором у цркву, и према законском црквеном уставу на његову двору, он сам налажаше се пре свију у цркви, и пошто је ту свршио обична пјенија, и ако је ноћу рано било, опет је одлазио на оно исто усамљено место, свршавајући све по достојању, како беше навикао”.

На крају, важно је имати у виду да је Данило био очевидац Драгутинових подвига: ,,А ја, грешни Данило, био сам тајни зналац неких таковнх његовнх подвига”.

Даница Поповић о балсамовању земних остатака Светих пише као о нечему што је неоспорно доказано иако је реч о закључку који није поткрепљен никаквим чињеницама и који је, као такав, потпуно неутемељен.

,,На крају се ваља запитати који су разлози утицали на то да Сава очеве мошти не учини нетљеним. Ма како сложен и скуп, поступак балсамовања свакако му је био познат и доступан.  Чини се да је те разлоге могуће двојако тумачити. Најпре, на Светој Гори, на којој је Симеон преминуо, реликвије су традиционално имале облик благоуханих костију. С друге стране, не треба сметнути с ума ни то да су реликвије, осим богословског смисла, често имале непосредну политичку функцију, нарочито мошти владара светитеља. Стога проблем моштију Симеона Немање треба сагледавати у историјском контексту, кроз реалне околности и односе снага у тадашњем византијском свету. Будући да је реч о личности која је била родоначелник снажне династије у успону, јасно је да би балсамовање – равно проглашењу светитељства – било с правом протумачено као програмски и политички чин. Као такав, он је био у сваком погледу неприхватљив и без икаквог изгледа на успех у време Симеонове смрти 1199. године. Тек након распада дотадашњег поретка држава 1204. Сави се отворила могућност да постепеним и промишљено вођеним активностима – у које свакако спадају Симеонова транслација 1207. и студеничко објављивање – Србији обезбеди нов и виши статус у хијерархији народа,” пише др Даница Поповић.

На првом месту из овог цитата видимо да је Сава ,,пресаздан и прерађен према” њеним ,,рационалистичким схватањима, у којима нема места за оно што је Светоме Сави све и сва у свима световима: за – Господа Христа”. Представљен је не као монах Сава који је ,,даноноћно сагоревао у христочежњивим подвизима вере, молитве, поста, љубави, милосрђа и осталих светих врлина еванђелских” већ као политичар и лицемер.

Из овог цитата уједно видимо на чему Даница Поповић темељи своју тврдњу о балсамовању. Наиме, она каже да је ,,ма како сложен и скуп, поступак балсамовања свакако… био познат и доступан” Сави. Изостаје чак и доказ о томе да му је поступак балсамовања ,,био познат и доступан” а камоли да је уопште био коришћен у приликама о којима пише. Нећемо погрешити ако кажемо да др Даница Поповић верује да су тела Светих балсамована.

Закључци до којих бисмо могли да дођемо, и тврдње које бисмо могли да изнесемо на темељу тога да је некоме нешто било познато и доступно ограничени су само развијеношћу маште.

Светом Јовану Крститељу су били познати и доступни вино и сикер, али их није пио. ,,А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје;” (Лк. 1, 13-15)

Растку је било добро познато шта му је све било доступно као сину великог жупана али ,,својим чистим срцем и свежим и светлим младићким умом он разумеде да је овај живот пролазан, метежан и пустошан: царство и богатство, слава и сјај овога света су многометежни и непостојани; видљиве лепоте, обиље живота и срећа на земљи су као сенке; уживање у јелу и пићу, весеље, пировање, и све човечанско на земљи – таште је и нестварно”. Због тога, уместо владарског положаја ,,наоружавши се Духом Светим, богоразумљем, девственошћу, великим уздржањем, чистом молитвом и духовном љубављу, Растко изабра десни пут…”.

Сави је био познат начин и доступна средства за посету папи Хонорију III али је он, као што је познато, 1219. године отпутовао у Никеју а не у Рим, код  Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена, где је добио архијерски чин и аутокефалност за Српску цркву.

Када је реч о самом Светом Симеону Мироточивом и његовој светости довољно је поменути чудо мироточења и бројна чуда која су се догодила захваљујући лози која ја је израсла из његовог гроба.

Када је реч о мироточењу, посетиоцима Хиландара је познато да се за празник Светог Симеона Мироточивог износи на целивање бочица са миром које је некада истекло из његових Светих моштију. ^[43]

Захваљујући раширености модерних технологија и другим погодностима данас имамо  велики број чуда мироточења која су забележена камерама. Тако је нпр. Радио-телевизија Републике Српске снимила мироточење иконе Пресвете Богородице Тројеручице у Бања Луци, у соби петанестогодишњег дечака Николе Војводића, уочи Васкрса 2017. године. ^[44]

Више телевизија, од којих неке и са националном покривеношћу, снимиле су 2020. године, током Васкршњег поста, мироточење три иконе у храму Преображења Господњег у Љубовији. ^[45]

,,У Хиландару је из испражњеног гроба израсла лоза, која, пробивши зид и разгранавши се изнад јужног трема цркве, обилато рађа до дана данашњег. Грожђе са ње чудесно лечи неплодност бездетних жена, а у манастиру постоји мноштво писама захвалности супружника који су добили потомство после узимања чудотворног зрневља, а уз поштовање детаљних упутстава која се уз њих дају. Сем из Србије, велики број оваквих писама пристиже из Русије и Украјине, а прича се да је велики хиландарски метох Каково манастиру поклонио богати турски великодостојник, који је, захваљујући чудотворној лози, добио жуђеног наследника,” пише о лози израслој из гроба Светог Симеона Мироточивог проф. др Владета Јанковић у књизи ,,Увођење у Хиландар”. ^[46]

Дакле, да закључимо: они који немају искуства у подвижништву, односно искуство духовног живота, а самим тим ни богословско знање, не би требало да се упуштају у доношење закључака о ономе што спада у ту област.

Аутор: Димитрије Марковић

---

[1] https://teodulija.net/2021/10/03/%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D1%98/

[2] МАТИЦА СРПСКА, РЕЧНИК СРПСКОГА ЈЕЗИКА. Измењено и поправљена издање НОВИ САД 2011. стр. 721

[3] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I, Зашто се врши парастос изгинулим у борбама за слободу – од Косова до данас – кад су они Свети?

Треће исправљено издање. Београд 2008. Издавачки фонд СПЦ Архиепископије београдско-карловачке.

[4] Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика Православне Цркве, књига трећа, Београд, 1978. стр. 675-683

[5] Радомир Николић, О гробу светог Саве y Милешеви. Рад je написан 1958. године и прочитан y Археолошком институту САН 12. јануара 1959, (вид. Гласник САН, књ. XI, св. 1. јануар—март 1959, Београд 1959, 71)

[6] https://mitropolija.com/muski-manastiri/#cetinjski

[7] https://manastirstudenica.rs/manastir/

[8] https://www.decani.org/rs/%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0/sveti-kralj-de%C4%8Danski

[9] https://www.decani.org/rs/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B3/%D0%BD%D0%B0%D0%BE%D1%81

[10] https://ravanica.rs/o-manastiru/mosti-sv-kneza-lazara/

[11] https://www.serbdiocese.hu/2024/06/29/vidovdan-u-sentandreji/

[12] Наташа Миладиновић-Радмиловић, Археолошки институт, Београд. КТИТОРСКА ГРОБНИЦА ДЕСПОТА СТЕФАНА  ЛАЗАРЕВИЋА У ЦРКВИ МАНАСТИРА МАНАСИЈЕ – АНТРОПОЛОШКА АНАЛИЗА. Објављено у зборнику радова  ”600 ГОДИНА МАНАСТИРА ПАВЛОВАЦ”, Mладеновац 2017.

[13] https://bg-patriarshia.bg/news/preoblichane-moshtite-na-sv-kral-stefan-milutin-i-litia-s-ty

[14] https://www.monastiria.gr/iera-moni-osiou-patapiou/?fbclid=IwZXh0bgNhZW0CMTAAAR2GcvkoiblzSeD3Rp4TZXISWYVlXj65ylvzwznfr953v5T5rsBnbwgbDCs_aem_Hrzefgh61fiEo-luEcSArQ

[15] Др Реља В. Катић, Српска средњовековна медицина, Дечје новине, Горњи Милановац 1990. стр. 79-85

[16] https://spc.rs/mosti-svetog-vladike-nikolaja-ostaju-u-beogradu-do-duhova/

[17] https://spc.rs/mosti-prepodobnog-justina-celijskog-u-hramu-svetog-save/

[18] https://mitropolija.com/2014/12/06/mosti-svetog-aleksandra-nevskog-prenijete-u-hram-njegovog-imena-na-dorcolu-u-beogradu/

[19] Сейчас здесь пребывает частица мощей благоверного князя

[20] http://arhiva.spc.rs/sr/moshti_svetog_ave_justina_pohode_australiju.html

[21] Др Никодим Милаш, епископ далматински.  Православно црквено право, књ. 5, Београд-Шибеник 2004; стр. 601-602

[22] https://www.kanoni.sabornost.org/kanon.php?zbornik=7&kanon=7

[23] Даница Поповић, СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ. БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ. ПОСЕБНА ИЗДАЊА 92. ПОД ОКРИЉЕМ СВЕТОСТИ КУЛТ СВЕТИХ ВЛАДАРА И РЕЛИКВИЈА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ. Београд 2006, стр. 81

[24] https://eparhija-timocka.org/raduj-se-mati-zivota-koja-izbavljas-od-smrti-duse-nase/

[25] Даница Поповић, СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ. БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ. ПОСЕБНА ИЗДАЊА 92. ПОД ОКРИЉЕМ СВЕТОСТИ КУЛТ СВЕТИХ ВЛАДАРА И РЕЛИКВИЈА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ. Београд 2006, стр.  268

[26] https://web.archive.org/web/20100120065720/http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=163089&title_add=Mali%20smo%20pred%20tobom&kword_add=patrijarh%20pavle

[27] https://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=12104

[28] https://web.archive.org/web/20091121114927/http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=163105&title_add=Patrijarh%20Pavle%20sahranjen%20%2Fvideo%2F&kword_add=partijarh%20pavle%2C%20patrijarh%20pavle

[29] Исто, стр. 266-267

[30] Димитрије Марковић. Прогон Цркве Христове за време цара Диоклецијана, 2019.

[31] https://www.hilandar.info/strana.php?strana_id=110

[32] Димитрије Аврамовић, Света Гора са стране вере, художества и повеснице. ННК Интернационал, Београд 2020. стр. 26

[33] https://www.youtube.com/watch?time_continue=203&v=peUfQ4e96ik&embeds_referring_euri=https%3A%2F%2Fprijateljboziji.com%2F&source_ve_path=MzY4NDIsMjg2NjY&feature=emb_logo

[34] Даница Поповић, СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ. БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ. ПОСЕБНА ИЗДАЊА 92. ПОД ОКРИЉЕМ СВЕТОСТИ КУЛТ СВЕТИХ ВЛАДАРА И РЕЛИКВИЈА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ. Београд 2006, стр. 266

[35] Исто, стр. 37

[36] https://digitalnabiblioteka.rs/knjiga/zivoti-kraljeva-i-arhiepiskopa-srpskih/?_rstr_nocache=rstr444668b8bf65b168

[37] https://rudolive.com/2024/06/10/oko-dvije-hiljade-vjernika-prisustvovalo-osvecenju-manastira-gradjenik-na-trnavcima/

[38] Владимир Ћоровић, Историја Срба, 9. издање. Зограф, Ниш 2007. године, стр. 176-177

[39] Константин Филозоф, Живот Стефана Лазаревића деспота српског. Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд 2009. стр. 95

[40] Константин Филозоф, Живот Стефана Лазаревића деспота српског. Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд 2009. стр. 95

[41] Наташа Миладиновић-Радмиловић, Археолошки институт, Београд. КТИТОРСКА ГРОБНИЦА ДЕСПОТА СТЕФАНА  ЛАЗАРЕВИЋА У ЦРКВИ МАНАСТИРА МАНАСИЈЕ – АНТРОПОЛОШКА АНАЛИЗА. Објављено у зборнику радова  ”600 ГОДИНА МАНАСТИРА ПАВЛОВАЦ”, Mладеновац 2017.

[42] https://digitalnabiblioteka.rs/wp-content/uploads/2023/01/Zivoti-kraljeva-i-arhiepiskopa-srpskih-s.pdf стр. 41

[43] https://svetogorskestaze.blogspot.com/2019/03/blog-post_42.html

[44] https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=249679

[45] https://www.youtube.com/watch?v=TYmfaXdHwkw

[46] Владета Јанковић, Увођење у Хиландар. Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Задужбина Светог манастира Хиландара. Београд 2019. стр 385