Такст ”Борилачке вештине и православље” аутора Димитрија Марковића, сталног стручног сарадника Одсека за апологетску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, преносимо из електронског часописа Апологетско слово поменутог Одсека.

Да бисмо могли да дамо одговор на питање о односу православног учења према борилачким вештинама најпре морамо да укажемо на проблем са терминолошком конфузијом која влада у вези са овим питањем. Наиме, физичке активности које се у јавности, а посебно међу лаицима, збирно називају ”борилачим вештинама” или ”борилачким спортовима” заправо се сврставају у три различите категорије. Од тога у коју од ове три категорије спада физичка активност о којој говоримо, непосредно зависи и одговор на питање да ли је та активност прихватљива или неприхватљива за једног православног верника.

Те три категорије су следеће:

1. борилачке вештине,
2. системи вежби са речју (суфиксом) ”do” (нпр. karate-do, aikido, kendo, kyudo итд.), и
3. борилачки спортови.

Посебан проблем представља то што разлику између ове три врсте физичких активности веома често не праве ни сами тренери, па према томе не можемо очекивати да лаици и шира јавност буду боље информисани.

Физичке активности из прве групе (борилачке вештине) су прихватљиве са становишта православног учења, активности из друге групе (системи вежби са суфиксом ”do”) су у потпуности неприхватљиве, док су активности из треће групе (борилачки спортови) прихватљиве али захтевају опрез, јер могу имати јак утицај на развој одређених страсти код вежбача.

Због чега су физичке активности које садрже реч “do” за нас неприхватљиве?

Реч “do” (道) на јапанском значи “пут” или “начин” и део је многих јапанских термина, посебно у борилачким вештинама. Нпр. judo (柔道) – “нежан пут” или ”меки пут”,  kendo (剣道) – “пут мача”, aikido (合気道) – “пут усклађивања енергије” итд.

Овај суфикс (“do”) наглашава да конкретна физичка активност није само борилачка вештина већ, пре свега, религијски пут. Тренинг (физичко вежбање) је у случају ове врсте физичких активности средство, а не циљ. И управо због те религијске компоненте физичке активности ове категорије нису прихватљиве за православне вернике.

Суфикс “do” се, са истим значењем, јавља и у вези са другим активностима, а не само у вези са борилачким вештинама. Нпр. shodo (書道) – “пут писања” (калиграфија), sado (茶道) – “пут чаја” (чајна церемонија) итд. што само додатно потцртава споредну улогу саме физичке активности.

Религијску подлогу борилачких вештина са суфиксом “do” чини на првом месту зен будизам, али је присутан и шинтоизам.

Jutsu (術) је јапанска реч која значи “техника”, “вештина” или “умеће”. Она указује на практичну примену техника конкретне борилачке вештине у сврху самоодбране или у рату, као једини и искључиви циљ вежбања. Дакле, реч ђуцу (jutsu) указује да је реч о борилачким вештинама у ужем смислу, које су за православне вернике прихватљиве.

Док “do”  (道) наглашава религијски “пут” или “начин живота” кроз вештину као средство, ђуцу (jutsu 術) се фокусира на саму ефективност и корисност тих техника у реалној борбеној ситуацији, било да је у питању рат или самоодбрана, независно од тога да ли се у конкретној борилачкој вештини користи неко оружје или не.

Разлика између ове две врсте борилачких вештина је најбоље видљива у њиховом историјском развоју.Ђуцу вештине, као што су нпр. kenjutsu (剣術)  или jujutsu (柔術), развијале су се првенствено за борбу и самоодбрану у феудално доба. Циљ је био савладати противника користећи технике конкретне борилачке вештине.

”Do” вештине, као што су  kendo (剣道), aikido (合気道) или judo (柔道), настале су касније, често из ђуцу традиције (нпр. кендо из кенђуцуа, аикидо из ђуђуцуа), али са нагласком на духовно усавршавање. Њихова примена није примарно борбена, већ се превасходно односи на лични духовни раст и развој.

У Јапану, током времена, многе борилачке вештине (jutsu) трансформисане су у религијске “путеве” (do), под великим утицајем зена.

Укратко, зен будизам је пружио религијски  и филозофски оквир који је борилачке вештине уздигао из пуких борбених техника на “путеве” ка духовном усавршавању.

Борилачке вештине које се завршавају речју “do”, односно ”путеви”, имају сличност са хата јогом, где крајњи циљ такође није само пуко физичко вежбање, већ се физичке вежбе користе само као средство на духовном путу и део религијског ритуала. Као што јога, кроз положаје тела (асане) и вежбе дисања (пранајаме) тежи развоју тела и ума, тако и “do” вештине користе физички тренинг као средство за достизање одређених менталних или духовних стања. У “do” вештинама, односно ”путевима”,  као и у јоги, тежи се савршеној координацији (усклађености) физичких покрета и психичке усредсређености током вежбања. Осим тога, и у ”путевима” (“do”) као и у јоги, важан елеменат вежбања представљају одговарајуће технике дисања као и медитација.

”Јога је наука о телу, уму и духу. Физички део Јоге састоји се из Асана – вежби и положаја који развијају тело и Пранајама – вежби дисања. Ментални развој у Јоги постиже се кроз вежбе дисања, вежбе концентрације и медитацију.

Асана је санскритска реч  и означава положај тела. Асане утичу на мишиће, зглобове, дисање, крвоток, нервни и лимфни систем, на све органе и жлезде, као и на ум, психу и чакре (енергетске центре). Оне су психосоматске вежбе које јачају и усклађују деловање целог нервног система стабилизујући психичко стање вежбача.

Пранајама значи свесно и вољно управљање дахом (прана – енергија, дах; ајам – контролисати , регулисати). Удахом не преузимамо само кисеоник него и прану, космичку енергију, снагу универзума која ствара, штити и растаче. Она је основни елеменат живота и свести. Прана се налази и у храни, те је веома важно користити здраве и квалитетне вегетаријанске намирнице.

Духовни циљ Јоге је самореализација.  До духовног здравља воде молитва, медитација, мантра, позитивне мисли и толеранција”, пише, између осталог, о јоги Вишвагуру Парамханс Свами Махешварананда, оснивач система “Јога у свакодневном животу”, присутног и код нас.

О утицају зена на борилачке вештине писали су многи аутори а један од најпознатијих је, свакако, Дајсец Теитаро Сузуки (鈴木 大拙 貞太郎 Suzuki Daisetsu Teitarō) професор будистичке философије на универзитету у Кјоту.

У уводу познате књиге Еугена Херигела ”Зен и гађање из лука” (пут лука или kyūdō, 弓道) Сузуки, између осталог, пише:

”Овде додирујемо однос између зена и гађања из лука или других вештина попут мачевања, аранжирања цвећа, церемоније чаја, плеса или лепе уметности. (…)

Када говоримо о гађању из лука и другим вештинама које се упражњавају у Јапану, а вероватно и у другим далекоисточним земљама, набитније је истаћи да оне не служе само практичним циљевима, и да не предвиђају чисто естетско уживање, већ подразумевају развој свести, који ваља довести у везу са крајњом стварношћу. Према томе, гађање из лука не увежбава се само зато да би се погодила мета, а мачем се не замахује како би се непријатељ оборио; плесач не плеше само зато да би изводио ритмичке телесне покрете, него пре свега да би хармонично изједначио свест са несвесним. (…) У случају гађања из лука то значи да стрелац и мета више нису две супротстављене ствари, већ једна једина стварност. Стрелац из лука није више свестан самога себе, чињенице да му предстоји задатак да погоди круг испред себе. То стање несвесности постиже се, међутим, само ако је он потпуно ослобођен и одвојен од свога Ја, ако је он једно са савршенством своје техничке спретности. Но, то је нешто сасвим различито од свега што би се могло постићи пуким увежбавањем вештине гађања из лука. То друго, што припада једном сасвим другом поретку, назива се сатори. То јесте интуиција, али интуиција која се потпуно разликује од онога што се обично подразумева под интуицијом. Зато је ја називам „прађна“ – интуиција. Прађна се може означити као „трансцендентална мудрост“, али ни то не може довољно приближити све нијансе значења садржане у овом изразу, јер прађна је интуиција која уједно обухвата тоталност и индивидуалност свих ствари.”.

Сам Еуген Херигел (Eugen Herrigel), професор философије на Царском универзитету Тохоку у Јапану а затим и на Универзитету у Ерлангену, у Немачкој, у истој књизи, каже следеће:

”Под гађањем из лука у традиционалном смислу, које је цењено као вештина и поштује се као национално наслеђе, Јапанац не подразумева неки спорт него, ма колико то испрва необично звучало, религиозни ритуал. Тако он под „уметношћу“ гађања из лука не подразумева спортско умеће, којим се, мање више, може овладати углавном кроз телесне вежбе, већ умешност која извире управо из духовних вежби…”’.

Наравно, ово што Херигел пише о вештини гађања из лука у потпуности важи и за све остале “do” вештине, односно путеве.

Нешто даље у тексту то потврђује и сам Еуген Херигел: ”Однедавно чак ни за нас Европљане није више никаква тајна да јапанске уметности (вештине) својом унутрашњом формом упућују на заједнички корен – на будизам. То се односи на вештину гађања из лука као и на сликање тушем, на позоришну уметност не мање од церемоније чаја, на уметност икебане као и на мајсторство мачевања. На првом месту то значи да све оне претпостављају један духовни став који већ према својој специфичности свесно негују, став који је у својој најјачој форми својствен будизму и који одређује бит свештеног човека. Наравно ту се не мисли на просто на будизам, који је због својих списа једино и познат у Европи, и који неки људи мисле да познају, већ на „дијана“ – будизам који се у Јапану означава као „зен“…”.

Практиковање зена у оквиру ”do” вештина подразумева и зазен, односно медитацију у одговарајућем седећем (клечећем)  положају.

У уводу књиге ”Зен и борилачке вештине” Тајсена Дешимаруа[1] Џорџ Леонард (George Burr Leonard) пише:

”Да би показао нераскидиву везу између зена и борилачких вештина Дешимару се често осврће на самурајска времена. Већина самураја следила је јапанску националну религију шинто, један екстремно софистицирани облик анимизма, религију која учи да је цела природа прожета духом (шин). Али, они су такође били дубоко привучени будизмом онако како је он изражен кроз праксу зена. Нагласак који зен ставља на једноставност и самоконтролу, односно на пуну свесност у сваком тренутку, те смиреност када се треба суочити са смрћу, све су то идеје које су се савршено уклапале у самурајски начин живота, у коме је дуел увек био могућ, а живот и смрт делио само један ударац мача. Самурајима се још више допадала чињеница што зен нуди једну специфичну, свакодневну праксу: кроз зазен, надасве једноставну форму седеће медитације, самурај је могао да делотворно умири свој немирни ум, да опази коначну хармонију иза привидног несклада и постигне је динство интуције и акције, односно стекне врлине тако неопходне за кенђуцу (мачевалаштво). Доиста, као што истиче Дешимару, зен и јесте дошао на глас као “религија самураја”. Савремене борилачке вештине као што су кендо, карате, џудо и аикидо воде порекло директно из брака зена и бушидоа, средњевековног витешког кода самураја”.

Пошто овде Леонард помиње и карате, важно је да нагласимо да је, заправо, реч не о спортском каратеу, него о путу каратеа (karate-do). Тачније, ако бисмо превели и саму реч карате, karate-do (空手道) би значило “пут празне руке”, наглашавајући да карате није само скуп техника за борбу, већ и религијски систем који има за циљ духовни развој.

Да се религијски елементи борилачких вештина са суфиксом ”do” преносе и усвајају и код нас, потврђују следеће речи Драгана Јањића и Владислава Гигова из њихове књиге ”Увод у карате”:

„У карате-техници појединац је увек индивидуалац, очи у очи са самим собом, тежећи индентитету са оним што стварно јесте… Ту се подразумева ослобођење од националне, верске, професионалне, статусне, биолошке… припадности, до стања „чистог ума“…У датом случају, карате-техника представља метод“.[2]  Као што видимо, Гигов и Јањић траже да се ”ослободимо” (заправо, да одбацимо) не само од верске (православне), већ и од националне припадности.

Овим смо се истовремено дотакли још једног проблема. Наиме, подела коју смо навели на самом почетку је теоријска, док се у пракси јављају примери који могу да изазову конфузију. Тако нпр. можемо наићи на примере клубова у којима се практикује искључиво спортски карате а да истовремено у називу клуба налазимо термин karate-do или обратно – иако у називу клуба нигде не налазимо овај термин тренинзи почињу медитацијом у седећем (клечећем) положају сеиза. Ово је, несумњиво, последица недовољног знања тренера, како о значењу саме речи ”do”, тако и о неприхватљивом непознавању сопствене вере, уколико је реч о особама крштеним у Православној Цркви.

Ово нам потврђује и назив претходно цитиране књиге Драгана Јањића и Владислава Гигова која носи наслов ”Увод у карате” иако њен садржај једнозначно указује на то да није у питању спортски или борилачки карате, већ karate-do. Штавише, као што видимо из цитираног одломка, они користе термин „карате-техника“ који указује на борилачке вештине у ужем смислу, док је истовремено из остатка текста јасно да говоре о путу, односно религијском систему.

Као супротан пример можемо да наведемо реални аикидо Љубомира Врачаревића. Иако у свом називу садржи и реч (суфикс) ”do”, у питању је борилачка вештина без било каквих елемената шинтоизма и зен будизма. Љубомир Врачаревић је био православни хришћанин, крштен у манастиру Хиландару где је редовно, на ходочашћа, водио и своје вежбаче. Другим речима, био је у потпуности свестан неспојивости религиозних елемената путева (”do”) са православном вером и учењем. Реч „реални“ у називу његове вештине служи управо за то да укаже да је реч о борилачкој вештини у ужем смислу, односно да је циљ практиковања ове вештине њена примена у реалној борбеној ситуацији.

У једном од претходних цитата смо се дотакли и везе борилачких вештина са политеистичким шинтоизмом. Ова веза је најочигледнија у аикидоу где се експлицитно помињу имена шинтоистичких богова.

На питање новинара да ли је аикидо пут до светског мира Морихеј Уешиба, оснивач аикидоа је одговорио: „Коначни циљ аикија је стварање Неба на земљи“. [3] Улогу учитеља (сенсеиа) Морихеј Уешиба је превазишао додељујући себи улогу „Пророка“, како пише Никола Мијатов, а борилачку вештину је видео као пут ка „прочишћењу“, које је само дело „божанског Одоа“. [4]

Мијатов даље поставља питање ”има ли у свакодневном вежбању Аикидоа трагова Уешибиног„пророчког плана“?”, а затим даје одговор:

”На самом тренингу вежбачи медитирају у тзв. позицији сеиза да би се потом самом оснивачу клањали, тј. његовој слици која се у аикидо салама обавезно налази. Саму салу, или дођо, оснивач је препознавао као место за „прочишћење“ које води остварењу „принципа Универзума“. Уешиба је био директан: „Практиковање „Умећа мира“ (аикидоа, примедба Д.М.) је чин вере“, „Умеће мира је облик вере која производи светлост и топлоту“. Саме технике самоодбране Уешиба је видео као манифестације „милосрдних дела“ богиње самилости Канони. Значај свакодневног вежбања Уешиба није видео у пуком усавршавању технике, физичком вежбању или сл., већ да „… треба да наставимо на стази божанског дела Одоа, зарад целог света и универзума. Аикидо је божанско дело Одоа, тачније, божанско дело Изанаги, Изанами и Таками мусубиа“. Као савезника у вежбању препознавао је и Зен медитацију. Сам циљ препознао је у „уједињењу Божанства и човека, истих по квалитету“.”.[5]

И ово учење је, нажалост, прихваћено код домаћих практиканата аикидоа.  Тако нпр. Горан Штурановић и Зоран Димитријевић у својој књизи ”Мала школа аикидоа. Вештина самоодбране” пишу: “Када човек уједини своје тело и свест, и усклади их са духом Универзума достиже се врхунски аикидо”.

Овде се нећемо упуштати у анализу различитих елемената религијских учења путева (”do”) јер би то, заправо , подразумевало излагање учења будизма, зен будизма, шинтоизма и других философских и религиозних система из којих ти елементи потичу. Наш циљ је да у овом чланку само да скренемо пажњу на постојање тих елемената у оквиру путева (’’do’’) и укажемо на разлику путева (’’do’’) и борилачких вештина у ужем смислу.

Свакоме ко добро познаје хришћанску антропологију изложену у делима Светих Отаца, чак уколико и није довољно  упознат са неком од поменутих далекоисточних религија и философија, већ на основу хаотичног преплитања и мешања термина као што су ментално, психичко, духовно, свест, несвесно, медитација , молитва, космичка енергија, снага универзума, дух Универзума итд. биће јасно да ће онај ко крене неким од путева (”do”) претрпети велику или  чак непоправљиву штету по душу. На тренере, гуруе и учитеље ових путева у потпуности могу да се примене речи Богочовека Христа: ”Љекару, излијечи се сам” (Лк. 4,23). Насупрот њима, Свети Оци праве разлику између Бога, света,  божанске суштине и енергија, душевног и духовног, Ума и Разума, срца, греха, страсти,  итд. и веома јасно, прецизно и истанчано пишу о односу душе и тела и свему ономе што је важно на духовном путу, односно на путу спасења. А то је могуће превасходно  због тога што је православно хришћанство натприродно Откривење самога Бога за разлику од будизма, зен будизма и осталих философија и религија које су плод људског разума, а чије елементе налазимо и у путевима (”do”).

Коначно, када је реч о трећој категорији коју смо навели, борилачким спортовима, довољно је рећи да су у питању спортови настали из борилачких вештина, али је њихов примарни циљ промењен. Док је циљ вежбања борилачких вештина њихова примена у реалној борбеној ситуацији, циљ борилачких спортова је учешће у спортским такмичењима и постизање победе према установљеним правилима. Иако је ова категорија прихватљива са православног становишта она носи опасност коју носе и сви остали такмичарски спортови. А то су славољубље, сујета, гордост и охолост због постигнутих резултата, мржња према противнику, злопамћење због претрпљеног пораза итд. Ипак, ово су питања која би сваки вежбач појединчно требало да реши са својим духовним руководитељем. Компромис који увек може да се направи јесте вежбање без учешћа у такмичењима.

На крају, пошто смо рекли да су борилачке вештине, које имају за циљ употребу у самоодбрани или рату, прихватљиве за православне вернике, неопходно је да дамо објашњење о односу православног учења према супротстављању злу силом.

Погледајмо најпре шта се о учешћу православних у рату каже у Основама социјалне концепције Руске православне цркве са Архијереској Сабора одржаног у Москви од 13-16. августа 2000. године.

”Иако људима доносе благу вест о помирењу (Римљ. 10,15), хришћани се ипак, и против своје воље, сусрећу са животном неопходношћу учествовања у различитим биткама, будући да се налазе у „овоме свету“, који у злу лежи (I Јов. 5, 19) и испуњен је насиљем. Иако рат сматра за зло, Црква ипак, уколико се ради о заштити ближњих и успостављању нарушене правде, не забрањује својим члановима учешће у ратним дејствима. У таквим случајевима рат се сматра нежељеним, али ипак нужним средством. Православље се у свим временима са најдубљим поштовањем односило према ратницима који су по цену живота чували животе и безбедност својих ближњих. Света Црква је многе ратнике прибројала збору светих узимајући у обзир њихове хришћанске врлине и примењујући на њих речи Христове: ,,Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јов. 15, 13). …  Морални хришћански закон не осуђује борбу против зла, примену силе према носиоцу зла, па чак ни одузимање живота као крајњу меру, него злобу срца човековог, жељу за понижавањем и убиством ма ког човека. Због тога Црква посебно брине о војсци, васпитавајући је у духу оданости високим моралним идеалима. … Рат мора да се води уз праведни гнев, а не са злобом, похлепом, похотом (I Јов. 2,16) и другим породима ада.”

Шта саветује Свети Јован Крститељ војницима који га питају шта да чине за своје спасење? Да ли им говори да напусте војну службу? Не. ”И рече им: Никога да не злостављате нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом.” (Лк. 3, 14)

У српској историји познати су примери бројних клирика који су учествовали у оружаним сукобима, као што су архиепископ српски Данило II, односно Свети Данило Пећки, у одбрани Хиландара од Каталонске компаније, или Свети Петар Цетињски, супротстављајући се Турцима.

Одговор на питање о учешћу хришћана у рату налазимо и у житију Светих Кирила и Методија. Наиме, када су боравили код Сарацена (арапских муслимана) они су им постављали различита питања, а међу њима и ово:

”Ако је Христос ваш Бог, зашто онда не поступате као што вам Он заповеда: Он вам заповеда да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и онима који вас гоне, и да окрећете образ онима који вас бију; а ви не поступате тако него супротно томе: против противника ваших ви кујете оружја, одлазите у рат, убијате.

На то блажени философ одговори: Ако у неком закону буду написане две заповести и дате људима на извршење, ко ће онда од људи бити истински извршитељ закона: да ли онај који изврши једну заповест, или онај који изврши обадве? Сарацени одговорише: Разуме се, бољи је онај који изврши обе заповести. Философ онда рече: Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми дакле подносимо увреде када су уперене против кога лично, али када су уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви, заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна зла дела.”

Шта значи, на пример, када је реч о Косову и Метохији, ”заробити душе”? То значи исламизовати их и поарбанашити косовкометохијске Србе. О томе је писао академик Атанасије Урошевић у својим књигама:

”Српског живља стално је настајало, исељавало се, и најзад је дошло до тога да је оно остало у мањини према арнаутском елементу. Тек је онда утицај Арбанаса постао најактивнији. Онда је почело исламизовање и поарбанањавање нашег живља.”

У Законоправилу Светог Саве (Добрунска Ријека, 2019. г., стр. 181) наводи се најпре правило светог Василија Великог о убиству у рату а затим и његово тумачење: „Убиства која бивају у рату свети оци не сматраху убиствима, јер и Атанасије Велики у Посланици Амону монаху говори да су велике части достојни они који у ратовима храброваше, и лепо је подизати им споменике који говоре о њиховој храбрости како убијају противнике и творе дело законито и похвале достојно. А ни овај велики муж не одбацује њихов суд, зато што за целомудрије и благоверије храбар убија у рату, али саветује, говорећи да је добро за таквог да три године само причешће не прими због тога што има нечисте руке.”

Речи Атанасија Великог  из посланице Амону о којима се говори су следеће: „Јер и у многом другом, што у животу бива, ми налазимо разлику како кад бива: тако, убивати није допуштено, али убивати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале, и ради тога, који се одликују у рату удостојавају се великих почасти и споменици им се подижу, који казују њихова славна дела.”

У беседи о првим жртвама, изговореној пред Кумановску битку, Свети Владика Николај Охридски и Жички, поред осталог, каже:

„Дошао је рат. Нека буде мирна ваша савест, Хришћани, јер рат је једно средство у рукама Божијим као и мир. Пале су прве жртве. Не жалите, мајке и сестре, ваши погинули у рату живеће у рају, јер су дали живот свој из љубави према ближњим, према потлаченој браћи својој. Од те љубави нема веће, рекао је Христос”.

Према томе, вежбање борилачких вештина у циљу самоодбране или примене у рату, узимајући у обзир све наведено, прихватљиво је са становишта православног учења.

Све претходно речено о рату и супротстављању злу силом је важно из још једног разлога. Наиме, претходно цитирани Вишвагуру Парамханс Свами Махешварананда представља ненасиље као основно начело и највишу заповест.

”Основно начело духовног живота и уједно највиша заповест човечанству је: „Ahimsa paramo dharma“ (Ахимша парамо дарма, ненасиље је највише начело).  То значи: не чинити насиље ни мишљу, ни речју, ни делом”, каже он. [6]

Супротстављање злу силом ради заштите ближњих и насиље мотивисано мржњом су две различите ствари. Подсетимо, непротивљење злу је једно од јеретичких учења Лава Толстоја. Због својих јеретичких учења, међу којима је и ово, Толстој је и одлучен од Цркве. “Он (Лав Толстој) жели да усрећи човечанство… Ево пројекта срећног живота: 1) Не противи се злу… нека те бију, кољу, пљачкају – трпи, ћути… не брани се…” пише Свети Теофан Затворник о овом познатом јеретику и његовом учењу које понавља и претходно поменути учитељ јоге.

На крају можемо да додамо да би сваки тренинг борилачких вештина и борилачких спортова требало да почне молитвом а да би вежбачи и из једне и из друге категорије поступили исправно уколико би своје вежбање допунили читањем житија Светих ратника, почевши са житијима Светог Великомученика Димитрија и Георгија.

Имајући све ово у виду свакако је најбоље да онај ко је заинтересован за вежбање најпре кроз разговор са тренером сазна која се тачно од поменутих активности у конкретном клубу практикује.

Димитрије Марковић

Стални стручни сарадник

Одсека за апологетску мисију

Мисионарског одељења

Архиепископије београдско-карловачке

---

[1] Tajsen Dešimaru, ZEN I BORILAČKE VEŠTINE, IP BABUN, BEOGRAD 2008

[2] Цитирано према: SPORT – Nauka i Praksa, Vol. 4, №2, 2014, str. 83-92, Stručni članak. ISTOČNJAČKI MISTICIZAM U DŽUDOU, KARATEU I AIKIDOU. Nikola Mijatov, Trener borilačkih sportova. Visoka sportska i zdravstvena škola, Beograd, Srbija. Master istoričar – Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, Srbija

[3] Цитирано према: SPORT – Nauka i Praksa, Vol. 4, №2, 2014, str. 83-92. Stručni članak. ISTOČNJAČKI MISTICIZAM U DŽUDOU, KARATEU I AIKIDOU. Nikola Mijatov, Trener borilačkih sportova. Visoka sportska i zdravstvena škola, Beograd, Srbija

[4] исто

[5] SPORT – Nauka i Praksa, Vol. 4, №2, 2014, str. 83-92. Stručni članak. ISTOČNJAČKI MISTICIZAM U DŽUDOU, KARATEU I AIKIDOU. Nikola Mijatov, Trener borilačkih sportova. Visoka sportska i zdravstvena škola, Beograd, Srbija

[6] https://www.jogausvakodnevnomzivotu.com/sistem/sistem-jusz-i-4i-oblika-zdravlja