Димитрије Марковић

,,Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери… зато ћете већма бити осуђени”. (Мт. 22, 14)

Мошти Светог Саве, његова рука која је сачувана од спаљивања, налази се у манастиру Милешева. Расколници не могу да оду тамо и целивају његове мошти јер су отпали од Српске Православне Цркве. И не само да не могу да целивају мошти Светог Саве у Милешеви, него ни Светог Кнеза Лазара Косовског у Раваници, Светог Василија Острошког у Острогу, ни руку Светог Јована Крститеља у цетињском манастиру. Руку која је крстила Господа Нашег Исуса Христа.

Не могу да оду ни у Хиландар, да се поклоне гробу Светог Симеона Мироточивог.

И не само то: не могу да се поклоне ни месту Распећа и гробу Господњем у Јерусалиму јер су отпали од Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве.

Замислите, до које мере им је ум помрачен?

Погледајмо сада њихово лицемерје у вези са оптужбама на рачун Српске Православне Цркве као екуменистичке: СПЦ има 50 архијереја (38 епархијских и 12 викарних архијереја). Слушајући расколнике неко ко је довољно лаковеран може да помисли да су сви ови архијереји екуменисти, свих педесет архијереја. Јесу ли? Наравно да нису.

При томе морамо имати у виду да су чланови Цркве, ”Божје породице створене речју и крвљу Исуса Христа, а руковођене и надахнуте Богом Духом Светим” како Цркву дефинише Свети Владика Николај Охридски и Жички, не само живи (видљива Црква), ”који су уједињени истом вером и надом, везани истим законом Божјим о љубави, освећени истим светим тајнама и које руководе законити епископи и свештеници”, да се поново послужимо речима Светог Владике Николаја, него и умрли (невидљива Црква), међу којима су и Светитељи.

Христос је глава Цркви која је Тело Његово (Еф. 1, 22-23). Ниједан појединачни уд, што значи појединац, било да је мирјанин, јереј или архијереј, укључујући архиепископе и патријархе, није Тело Христово, односно Црква. “Многи су уди а једно тело. Ви сте тело Христово, и уди мећу собом“ (1Кор. 12,12). Ако је уд (појединац) оболео, није тело.

Међутим, расколници подло представљају поједине удове (архијереје) оболеле екуменизма као Тело Христово, односно доводе лаковерне у заблуду да је оболела целокупна СПЦ. И не само то, они негирају да је Црква руковођена Богом Духом Светим и хуле на Светог Духа тврдећи да је Црква екуменистичка. Уместо Бога Духа Светог они представљају и нуде себе као непогрешиве руководитеље Цркве. Бог да нас сачува од оваквих безумника!

Да ли је истина да је целокупна СПЦ на путу екуменизма? Погледајмо чињенице. Према попису из 2022. од 6.647.003 становника у Републици Србији њих 81.1% су се изјаснили као православци што је око 5.390.719 људи. Али, СПЦ има епархије и у другим државама, што значи да је православних Срба много више од горе наведених 5 милиона и 390 хиљада. Шта тврде расколници? Да су сви ови верници екуменисти! Имајући у виду да видљиву Цркву не чине само архијереји и јереји, него и монаштво и верни народ никакав други закључак не може да се изведе сем да смо сви ми екуменисти.

Пошто смо поменули монаштво наведимо и то да по неким подацима (Саборник манастира српских) Српска Православна Црква има 466 активних манастира. Колики је укупан број монаха и монахиња тешко је рећи али је од мање важности јер расколници тврде да су сви екуменисти и јеретици!

Али речи ,,Тешко вама лицемери” се не односе само на расколнике већ и на лаковерне у СПЦ који на Светој Литургији исповедају да верују у ,,Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву” а онда пружају подршку расколницима којима је циљ да одвоје што више верних управо од те Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве од које су они отпали.

,,Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону”. (Мт. 6,24)

Не можете служити Христу и Његовој Цркви и мамону и расколницима.

Да се подсетимо Светог Петра Александријског и његовог сна о Арију

,,За време молитве необична светлост обасја тамницу, и појави се Господ Исус као дванаестогодишњи дечак сијајући јасније од сунца, тако да се не могаше гледати у Њега. Беше Господ обучен у белу одећу (хитон), која беше спреда раздрана од врха до дна. И Господ рукама стезаше одећу на Себи, као да скрије наготу Своју. Видевши ово св. Петар беше у великом страху и ужасу, па узвикну: „ко Ти, Спасе, ризу раздра?” Одговори му Господ: „Арије безумни. Он ми је раздра, јер одели од Мене људе Моје, које задобих крвљу Мојом”.

Ако је безумни Арије јеретичким учењем поцепао ризу Христову, шта онда раде безумници из самозване Епархије рашко-призренске у егзилу? Откидају му делове тела јер је Црква Тело Христово а они су расколом откинули део тог Тела.

Имајте ово на уму ви који их подржавате.

Борећи се против Цркве расколници се позивају на кршење канона који забрањују молитве са кривовернима. Имајте у виду да ништа мањи грех није ни молитва са расколницима. Немојте се молити са кривовернима али немојте се молити ни са расколницима. Уместо тога молите се Господу да заблуделе од православне вере јеретике и отпаднике призове познању истине.

Раскол ни у ком случају не спада у методе борбе против екуменизма али спада у методе борбе против Цркве. Основни предуслов за спречавање ширења екуменистичке идеје јесте верност Једној, Светој, Саборној и апостолској Цркви.

И (све)јерес екуменизма и раскол воде на исто место – у Ад.

Наведимо на крају и одломак из разговора некадашњег епископа Артемија објављеног у недељнику Експрес 2018. године.

,,Последњих година мало-мало па се актуелизује питање евентуалне посете папе Србији? Какав је Ваш став о томе?

– Коме то смета? Је`л папа нема права да дође у Србију?

– Али постоје неки односи, улога Римокатоличке цркве у Другом светском рату и њено учешће у погрому Срба, Јасеновац, Степинац…?

– Не, није то битно. Јесте битно, али није то суштински. Он може да дође. У Србији постоје католици, зар не? Он може да дође да обиђе своје вернике, као што ја обилазим своје манастире.”

Толико о расколницима и њиховом наводном антиекуменизму.

Додајмо на ово и чињеницу да је Српска Православна Црква члан Светског савета цркава од 1965. године а да је Артемије хиротонисан за епископа 1991. године. Да ли сте размишљали некада о томе како је могуће да му тада то није сметало, већ са причом о екуменизму и нападима на СПЦ почиње тек након раскола? Сви који припадају расколничкој групи која себе назива Епархијом рашко-призренском у егзилу а рођени су после 1965. године (после приступања СПЦ Светском савету цркава) крштени су у СПЦ коју оцрњују као екуменистичку и тврде да у њој, због тога, нема благодати. Како онда то да признају своје крштење ако се благодат изгубила са приступањем СПЦ Светском савету цркава? Због чега су и они и некадашњи епископ Артемије ћутали од 1965. године све до стварања раскола? Због чега тада нису говорили да у СПЦ нема благодати?

Због страсти властољубља. Бити епископ значи имати власт. Стварање раскола од стране некадашњег епископа Артемија је директна последица губитка власти. Правдање раскола неправдом и прогоном је дубоко антихришћанско оправдање, у супротности са суштином хришћанског учења. Сетимо се само Спаситељевој речи: „Који претрпи до краја, тај ће се спасти.“ (Мт 10,22) и блаженства: ,,Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско”. (Мт. 5,10).

Код епископа Артемија је страст властољубља однела превагу над смиреноумљем, и то је узрок раскола а не неправда.

На СПЦ је задатак да у периоду који је пред нама сагледа све чињенице и донесе тачан суд о разрешењу епископа Артемија управљања Епархијом рашко-призренском. Али чак и да се утврди да су разлози који су наведени у вези са тим неутемељени, то неће ни на који начин утицати на чињеницу да је раскол последица одсуства смиреноумља тадашњег епископа Артемија, већ ће само допринети историјској истини о самом догађају и онима који су у њему учествовали.

Свети Јован Златоусти, патријарх цариградски, не само да је био прогоњен него је 407. године и предао душу Господу у прогонству, у Јерменији. Али није стварао раскол јер је имао врлину коју није имао епископ Артемије: смиреноумље. Претрпео је до краја и до смрти остао веран Једној, Светој Саборној и Апостолској Цркви због чега га данас прослављамо као Светог божијег угодника.

Напомена: На насловној фотографији налази се епископ рашко-призренски Артемије заједно са представницима Римокатоличке цркве и Исламске заједнице. Фотографија потиче из 1999. године и снимљена је у Бечу, а као што се види из натписа изнад организатор овог међурелијског дијалога је организација “Appeal of conscience foundation” чији је оснивач рабин Артур Шнајер (Rabbi Arthur Schneier).

Димитрије Марковић

Стални стручни сарадник

Одсека за апологетску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке