Горан Шарић поново напада Српску Православну Цркву

Горан Шарић

У емисији под насловом ”GORAN ŠARIĆ: Antihrist na Istoku – ŠTA SE DEŠAVA U KINI?” (ОВДЕ) на ТВ РАС Горан Шарић излива свој бес и по ко зна који пут показује своју агресивност и безобразлук нападајући и вређајући протојереја Ивана Цветковића из Крушевца, члана Мисионарског одељења СПЦ и оснивача Јутјуб канала ”Живе речи” и вебсајта Поуке.орг.


Горан Шарић у овој емисији за оца Ивана каже да је ”наводно православни поп”, да ”није никакав православац”, назива га ”усташом из Крушевца”, ”усташом који се скрива иза мантије”, ”лажним свештеником и усташом у мантији”, ”отпадником” и ”клеветником”, каже да отац Иван ”глуми православног попа”, и да би га ”ухватио и шамарао три дана”. На ово је вероватно мислио Свети Владика Николај када је написао да ”кад безобразни брани образ свој, тиме он открива безобразност своју”.
Поврх свега, вероватно да би оправдао свој примитивизам али и нанео штету части и угледу свештеника Ивана Цветковића, Горан Шарић износи неке клевете против њега.


Истовремено врло лукаво, како би избегао осуду СПЦ која би битно утицала на његове активности у Србији и довела их у питање, а тиме и извор прихода, Шарић покушава да се оправда како он не напада Цркву него протојереја Ивана Цветковића као појединца.
Шта је узроковало овај излив беса Горана Шарића? То што је отац Иван кроз различите текстове и емисије на свом каналу ”Живе речи” (нпр. емисија ”Неопаганизам и псеудоисторија” коју можете погледати ОВДЕ) указивао на антиправославна и антихришћанска учења Горана Шарића.

Оно што је важно да знамо јесте да овај напад Горана Шарића није ништа ново нити изолован случај. Наиме, увреде и претње је упућивао и другим људима који су указивали било на његово погубно псеудонаучно или јеретичко деловање, а међу њима су аутор овог текста, угледни историчари попут проф. др Радивоја Радића, Дејана Ристића, новинарке ”Политике” Драгане Јокић Стаменковић итд.
Када је реч о објавама оца Ивана Цветковића у којима указује на антихришћанско деловање Горана Шарића оне нису ништа ни ново нити неуобичајено у оквиру Цркве, напротив, реч је о апологетском деловању које спада у једну од његових дужности.
Апологетика (од старогрчке речи ἀπολογία) је област богословља чији је предмет одбрана хришћанског учења.

Набрајање свих Светих Отаца који су устајали у одбрану хришћанског учења би нас одвело далеко па ћемо поменути само Светог Мученика Јустина Философа и његове апологије предате римским царевима, дело Светог Иринеја Лионског ”Против јереси”, Климента Александријског и његова дела, ”Апологетска слова против опадача светих икона” Светог Јована Дамаскина итд.

Да за апологетиком увек постоји потреба показује погубно деловање Горана Шарића, Мирољуба Петровића и људи попут њих.
То што је протојереј Иван Цветковић активан и на пољу одбране православног учења заслужује сваку похвалу.
Све ово нам уједно показује да Шарићеви напади нису усмерени, нити могу бити, на оца Ивана или било ког апологету лично, већ преко њега против Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Мета напада Горана Шарића, такође у једној од његових емисија на ТВ РАС, био је и свештеник Немања С. Мрђеновић из Митрополије аустралијско-новозеланске јер је у научном раду под насловом ”„НАРОД НАЈСТАРИЈИ”. Oсврт на квазинаучни покрет тзв. аутохтонистичке илинеоромантичарске историографије код Срба” (рад можете прочитати ОВДЕ), између осталог, указао на то да је Шарић звање доктора историјских наука стекао код Мирољуба Петровића на једном од његових фиктивних факултета. Шарић у овој емисији износи клевете у виду гнусних инсинуација са јасним циљем да оцу Немањи наруши углед и част. Поменуту емисију можете погледати ОВДЕ.

Међутим, ово није ништа непознато у свету науке, напротив. Антони Пратканис ( Anthony R. Pratkanis), професор психологије на Калифорнијском универзитету у Санта Крузу ( University of California, Santa Cruz), у чланку под насловом  ”Како продати псеудонауку?” наводи више тактика које користе лажинаучници да би  ”продали” своје теорије. Једној од наведених тактика Пратканис даје наслов: ”Нападните противника инсинуацијама и повредом угледа (убиством карактера).” О овоме каже: ”Коначно, желите да ваша псеудонаука буде безбедна од штете и спољашњег напада. Ако узмемо да је напад најбоља одбрана, препоручујем вам савет Цицера: ”Уколико немате добар аргумент, нападните тужиоца.” Управо ово ради Горан Шарић.


Шарић је, иако у доста блажем облику, напао и Његово Преосвештенство епископа крушевачког господина Давида након што је он анатемисао и одлучио од Цркве Александра Шаргића због ширења неопаганизма и порнографије. Горан Шарић је био први који је јавно стао у одбрану Александра Шаргића, свог сарадника у ширењу неопаганских и других сатанистичких учења, и тражио од владике Давида да му се јавно извини.
”Шаргић је схватио исто што сам и ја у својим истраживањима открио, светосавље је најљепша могућа симбиоза свега племенитог и вриједног из наше предачке вјере и традиције и свега просвијетљујућег из Исусове поруке”, каже, између осталог, Горан Шарић у одбрану Александра Шаргића и додаје ”Уз наду да ће владика исправити грешку и јавно се испричати Александру Шаргићу, позивам све вас да упратите канал Србија Глобал на Yоу Тубе-у и купите књиге Александра Шаргића „Није било досељавања Срба на Балкан“ и „Српски поглед на свет“. (ОВДЕ)

Речима да је протојереј Иван Цветковић ”наводно православни поп”, ”усташа који се скрива иза мантије”, ”лажни свештеник и усташа у мантији” и да ”глуми православног попа”, Горан Шарић хули не само на Свету Тајну Свештенства већ и на Светог Духа који при рукополагању даје благодат свештенику да свршава свете тајне и руководи верским животом људи.
На питање ”Шта је света тајна свештенства?” Свети Владика Николај одговара:
”То је света тајна у којој Дух Свети кроз полагање руку епископа даје благодат и право ономе који се рукополаже за епископа или свештеника да свршава остале свете тајне и да руководи верским животом људи.”
Због тога нас Свети Владика упућује на поштовање свештеника:
”Поштујте браћо, свештенике своје. Они су слуге Христове и представници апостола Христових. Њихова је служба тешка, њихова одговорност пред Богом огромна. Они се моле Богу за све нас. Они својим рукама и молитвама припремају свето причешће, којим се ви са Богом сједињујете. Они вас дочекују кад се рађате, они вас испраћају кад умирете. Они за вас Богу одговарају.”


Одговор на питање због чега Шарић оца Ивана назива усташом морају да дају психолози или психијатри. Наиме, један од узрока напада јесте и видео снимак који је поделио отац Иван а који показује изузетну блискост Горана Шарића са бившим генералом новоусташких јединица познатих под скраћеницом ХОС (Хрватске одбрамбене снаге) Антом Пркачином. Анте Пркачин се оптужује за злочине над Србима а оно што у вези са овим текстом веома важно јесте да је главна мета његових напада као посланика у Хрватском сабору управо Српска Православна Црква.
Испод дајемо поменути видео снимак а нешто више о Анти Пркачину и злочинима за које се оптужује можете прочитати ОВДЕ.

Међутим, не дружи се Горан Шарић само са усташким генералом Пркачином и неопаганином Александром Шаргићем већ и са сатанистом Милошем Димитријевићем. На фотографији испод их видимо како пију пиће у неком угоститељском објекту а да у питању није случајан сусрет показују и заједничка ”предавања” која су држали.


Милош Димитријевић (ОВДЕ) се лажно представља као ”проф. др” и то ни мање ни више него астрологије! И овде видимо сличност са Гораном Шарићем који се лажно представља као доктор историјских наука иако је то звање купио на фиктивном факултету Мирољуба Петровића, о чему више можете сазнати ОВДЕ.

Милош Димитријевић и Горан Шарић

У тексту под насловом ”Milos Dimitrijević” на једном пољском информативном порталу новинар представља Милоша Димитријевића као ”најљубазнијег сатанисту са којим се срео” а затим описује сатанистички ритуал којим је Димитријевић припремио амајлију за њега (ОВДЕ).


”Када сам годину дана касније у Београду сишао у подрум где је требало да се нађем са Милошем, видео сам велики сто на коме су били распоређени тарот шпилови, тајне књиге, амајлије и друге мистериозне ствари чије значење нисам могао да схватим. Откријте. Около је горело стотину свећа, а чекао ме је Милош обучен у огртач са нашивеним црвеним крстовима. Изгледало је импозантно и величанствено. Саопштио је да му тарот карте, астролошки прорачуни и интуиција говоре да бих могао да користим амајлију и он зна какву. Затим је извукао бодеж… Онда ми је рекао да клекнем, његов бодеж је пробио ваздух око моје главе, а он је призвао Луцифера лепим, дубоким тенорским гласом. Принц таме је требало да му помогне у правилном подешавању амајлије. Када су Луцифер и Милош завршили рад на мојој амајлији, могао сам да устанем са колена,” пише пољски новинар.

Како изгледа сатанистички храм Милоша Димитријевића под називом ”Akademia Hermetica” можете погледати на видео снимку ОВДЕ.

Очигледно, Горан Шарић плански и систематски ради на ширењу неопаганизма и различитих антихришћанских, сатанистичких, учења.


У наставну ћемо дати неколико исечака из емисија у којима износи нека од тих учења и дати само кратке коментаре. Уколико желите да сазнате нешто више о свему томе препоручујемо вам текст под насловом ””Историчар” Горан Шарић: Исус је био халуциногена биљка?” који можете прочитати ОВДЕ и текст ”Против неопаганског тумачења Божића” који можете прочитати ОВДЕ.

Најава заједничког ”предавања” Горана Шарића и Милоша Димитријевића

Како смо о изругивању Горана Шарића Пресветој Богородици већ писали испод ћемо само дати снимак а пратећи коментар можете прочитати у објави оца Ивана на његовом фејсбук профилу као и у тексту који можете пронаћи ОВДЕ.



Горан Шарић у снимку испод каже да је Исус Христос, ако је постојао, можда био ”хулуциногена некаква биљка”. Шарић се вероватно позива на књигу ”The Sacred Mushroom and the Cross: A Study of the Nature and Origins of Christianity Within the Fertility Cults of the Ancient Near East” Џона Марка Алегроа (John Marco Allegro) у којој аутор тврди да Христос никада није постојао као историјска личност већ да је био митолошка творевина раних хришћана под утицајем психоактивних екстраката гљива попут псилоцибина.
”Антихрист има своје безбројне претече: они су се почели јављати још у прве дане хришћанства, у лицу разноврсних христобораца и христомрзитеља и христогонитеља, и продужују се јављати кроз ову историју хришћанства. Шта је циљ тих Антихристових претеча? Да потисну Господа Христа, да разоре дело Његово, да униште Цркву Његову, и тиме онемогуће спасавање људи помоћу јединог Спаситеља рода људског. У ствари, они једно желе, и на једном троше душе своје: да нестане Богочовека Христа са земље. Зашто? Зато што је у Богочовеку сва тајна вере наше, побожности наше, и сва сила њена,” пише Преподобни Јустин Ћелијски у Догматици Православне Цркве о људима попут Горана Шарића и Џона Марка Алегроа.

У снимку испод о тумачењу Светог писма и Спаситељу Горан Шарић каже: ”Ти мораш познават и јако пуно литературе и поганске. Рецимо, Исус је у Откривењу описан као божица Хеката, која је била грчка богиња и тако.”
За Свете Оце каже да тумаче Свето Писмо ”као рецепт за прженице”.
Пишући о Антихристу Преподобни Јустин Ћелијски у Догматици Православне Цркве каже:
”И пре њега је било, има их, и биће много антихриста, јер по речи Апостола љубави, антихрист је сваки који одриче да је Исус — Месија, Искупитељ, сваки који одриче оваплоћење Бога у Христу, сваки који одриче Свету Тројицу.”
И још:
”У хуљењу на Бога он ће бити ненадмашно виртуозан и безобзиран, зато се у Откривењу вели за њега: Отвориће уста своја за хуљење на Бога, да хули име његово, и на дом његов, и на оне који живе на небу.”
Нема сумње да Горан Шарић чини његове жеље (Јн. 8,44)

У снимку испод Горан Шарић каже да је Апокалипсис (Откривење) Светог Апостола Јована кабалистички спис: ”Рецимо, та задња књига Библије, Откривење је писана… то је први кабалистички спис.”
Најпре да дамо кратак одговор на питање шта је то кабала.
”Кабала представља фантастичку мешавину езотеријског окултизма помешану са незнабожачким религиозно-философским идејама. Она сведочи о потпуном отпадању од великог и спасавајућег библијског учења. Људи који у свом слепилу почињу да се баве кабалом, не бивајући свесни тога, праве договор са паклом,” пише јеромонах Јов Гумеров.
Овај напад Шарића на Откривење није ништа ново.
Као што знамо Откривење Светог Апостола Јована је једна од књига писаних по надахнућу Светог Духа коју је Црква уврстила у канон и на којој се, у складу са тим темељи учење Правослване Цркве.
Због чега Шарић напада Откривење можда ћемо најбоље разумети из речи Светог Владике Николаја које налазимо у његовом ”Катихизису” (Вера Светих, Катихизис Источне Православне Цркве). На питање ”Како би требало онда назвати књигу Откривења у поређењу с Јеванђељима?” Свети Владика одговара: ”Требало би је назвати: Књига о крајњој ПОБЕДИ основних истина садржаних у јеванђељима НА КРАЈУ СВЕТСКЕ ДРАМЕ у којој је главни јунак од почетка био Исус Христос, наш Господ и Спаситељ.”

Шарић у снимку испод хришћанство представља као синкретистичку религију, или пре као секту, а не као натприродно Божије Откривење:
”Јудаизам је један елемент кршћанства, други елемент су те зороастризам, митраизам, трећи елемент је поганство. Значи, кршћанство је стварно микс свега, јер оно је и опстало тако што је један папа рек’о ”покрстите њихове богове”. Што год су могли су апсорбирали у ту своју религију, и онда она врло мало личи кад ти гледаш, рецимо, на Стари завет и кршћанство. Рецимо, ти у Старом завету уопће немаш , а ни у Новом, култ светаца.”
У вези са овим можемо само да завапимо заједно са Светим Игњатијем Брјанчаниновом: ”Авај, какво помрачење! Авај, какав пад ума!”
Шта је то натприродно Божије Откривење?
”Под натприродним Божјим Откривењем разумемо оне истине о Богу које је сам Бог открио људима на чудан, натприродан начин преко својих нарочитих изабраника, Пророка и Апостолa, и преко Сина Свог. Пошто људи не би никада могли својим умом да дођу до пуније истине о Богу, то је Бог ову истину поступно откривао људима преко светих старозаветних Патријараха и Пророка, и најзад у потпуности и савршенству објавио преко јединороднога Сина Свог, Господа нашег Исуса Христа,” пише Преподобни Јустин Ћелијски у Догматици Православне Цркве.

У следећем снимку Горан Шарић заједно са водитељем правила (каноне) васељенских сабора представља као плодове бучног пијачног погађања или политичког надгласавања.
Свето предање, које је неодвојиво од Светог писма, обухвата и правила (каноне) седам васељенских сабора. На питање ”Шта је Свето предање?” Свети Владика Николај даје следећи одговор:
”То су сва она духовна блага која смо наследили од наших светих предака, а која су у савршеној хармонији са Светим писмом и која нам помажу да правилно разумемо Свето писмо.”
”Црква као оваплоћени Бог Логос, и тиме оваплоћена Истина, самим тим је врховно мерило Истине, и врховни суд Истнне; и самим тим језик Истине. Α Васељенски Сабори, по свему и у свему Богочовечни, и јесу тај богоречити језик и уста Истине. Васцелим бићем својим од Богочовека и Његовог Духа Истине, они знају, они имају, они казују сву Богочовечанску, Светотројичну Истину Цркве. Светотројична Истина казује себе кроз саборске свете Оце, те христоносце свете и те христоговорнике свете,” пише Преподобни Јустин Ћелијски у Догматици Православне Цркве.

У снимку испод Горан Шарић изражава сумњу да је Исус Христос уопште постојао, из чега следи да не верује у ни у безгрешно зачеће Пресвете Богородице, оваплоћење Богочовека, Његов живот на земљи, учење и чуда, па самим тим ни у Његово Васкрсење.
Допуштајући, ипак, да је можда неко под тим именом постојао, Горан Шарић јасно ставља до знања да Он није био Син Божији, Богочовек и Спаситељ како на учи Свето Писмо, већ очигледно обичан човек, иако побожан (”мирољубиви пророк”, ”мирољубиви месија”), који је био злоупотребљен од стране Јевреја или Римљана.
Из Шарићевих речи можемо да закључимо да се позива и на књигу ”Цезаров месија” (Caesar’s Messiah) Џозефа Атвила (Joseph Atwill) у којој аутор тврди да су и Христос и Јеванђеља производ и политичко средство Рима.
Даље, признајући евентуално Христово постојање али само као човека, Шарић у потпуности негира део другог члана Символа вере у коме се каже да верујемо ”у једног Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало”.
Сумња да је Христос постојао није ништа необично ако знамо да је Горан Шарић студирао на Адвентистичком теолошком факултету. У питању је факултет протестантске секте под називом Црква Адвентиста седмог дана.
”Из протестантске теологије, тачније речено, у њеним недрима, настао је критички однос према Библији: у почетку позиви на рационалистичко чишћење Библије од ”каснијих наслага” (стругали су је док се не подере), а затим настојање да се Библија десакрализује и претвори у зборник митова а да се корени Библије не траже у Божанском Откривењу, него у предањима и легендама разних народа. У суштини, метод је био један исти: налазити фрагментарне сличности и разматрати их као доказе о позајмљивању, подражавању и међусобним утицајима. Скоро сваки стих Библије проглашаван је за позајмицу и прераду вавилонског, асирског, египатског или било каквог епа. Свуда су тражене аналогије. То се сматрало научним радом над текстом. Само Јеванђеље проглашавано је прерадом Будиног животописа, и тако даље.
Дакле сама Библија се од светиње претвара у леш за анатомска истраживања у којима место скалпела заузима оземљени душевни разум. Слична методологија примењује се у случају патристике,” пише архимандрит Рафаил Карелин.
Додајмо овоме и речи јереја др Драгана Л. Милина из ”Увода у Свето писмо Старог завета”. Након навођења конкретних имена проучавалаца Библије (од протестантских наведени су Лудовик Капела, Јохан Саломон Землер, Јохан Ајхорн, Де Вете и др.) и описа њиховог рада др Драган Л. Милин закључује:
”У филолошком и критичком периоду исагогике покушано је да се Библија научно проучава… Тај период је донео далеко више штете и последице таквог истраживања осећају се и данас. Наиме, оснивачи таквог проучавања Библије били су Лутер (Мартин Лутер, један од вођа протестантске реформације, примедба Д.М.) и његови следбеници, који су желели да апсолутизују своје ставове. Међутим, из погрешно постављеног темеља израста крива зграда. По православном схватању нико не може правилно да тумачи Свето писмо ако не поштује Свето предање, ако не износи црквено сазнање Светог писма. Немајући ту црквену основу, критички истраживачи су понесени својом ерудицијом и истраживачким принципима долазили до апсурдних, погрешних и грешних резултата: Библија је плагијат вавилонске културе, Мојсије није постојао, Христос и св. Апостол Павле нису постојали итд. Резултати тих научника… су завели многе хришћанске душе, а дали обиман материјал нехришћанским писцима, који користе те резултате и тврде да о Светом писму тако говоре сами теолози. Отуда је таква теологија – блиска атеизму.”


У доњем исечку из емисије Горан Шарић хришћанство представља као плагијат старословенског многобоштва, што је уобичајено код псеудоисторичара и неопагана. У ту сврху Шарић намерно поистовећује народне обичаје и хришћанско учење и праксу.
Када је реч о самим обичајима, још у средњој школи се на часовима социологије учи да су они повезани са дуго упражњаваном праксом једне одређене заједнице, и да се људи тешко ослобађају обичаја, чак и када је престала потреба за њима.
На самом почетку Шарић потврђује речи водитеља да је поштовање Божића пагански обичај и каже: ”У том Божићу нема ништа, неке елементе, што можемо наћи у тој некаквој библијској парадигми… ”.
Божић је празник рођења Господа и Спаса нашег Исуса Христа а како Библију чине књиге Старог и Новог Завета јасно је да се иза горе наведених речи крије зла намера. Наиме, о рођењу Христовом читамо у јеванђељима по Луки и Матеју.
Даље, Шарић божићну јелку доводи у везу са паганским богом Велесом и не одбацује примедбу водитеља да је Велес заправо Јахве. У овим речима имамо пример злонамерног поистовећивања народног обичаја кићења јелке са хришћанским учењем и праксом. Истовремено, допуштајући да је Велес истоветан са Јахвеом Шарић негира хришћанство као натприродно Божије откривење и представља га не само као производ људи већ и као плагијат старословенске многобожачке вере. За оне мање упућене написаћемо кратко појашњење да је Божије име у Старом Завету Јахве. Он нам то сам открива речима: „ И рече му: ја сам Господ, који те изведох из Ура Халдејскога да ти дам земљу ову да буде твоја.“ ( Пост 15, 7) и „ И гле, на врху стајаше Господ и рече: ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему.“ ( Пост 28, 13). Али уместо речи „Господ“ која се налази у српском преводу, у изворним текстовима, налази се „Јахве“ ( יהוה).
За бадњак Шарић каже да је његово спаљивање симбол ”родоначелника нашег дједа”(?!) и да на тај начин помажемо Сунцу да се поново роди. О тумачењу Божића и паљења бадњака у паганском кључу од стране Горана Шарића писали смо у посебном тексту који можете прочитати ОВДЕ.
Даље, говорећи о народном обичају коледа (коледара) Шарић поново злонамерно поистовећује овај обичај са хришћанским учењем и праксом. Између осталог, каже да је сада Христос оно што је раније био божији син и повезује га са Јарилом као симболом ”бога Сунца, плодности”, као и да је (Христос) био под земљом од Божића до Васкрса где га чува Велес који га је отео.
Празник Светог Јована Крститеља (Ивањдан) Горан Шарић представља као празник инцестуозне везе паганске богиње Маре/Моране и Јарила и са оргијама и оргијастичким култовима.
Божић је у ствари почетак и крај кола године јер су стари Словени цео свет посматрали циклично кроз ”коло године”, каже Шарић. То значи да, по њему, Божић није празник рођења Богочовека Христа.
Сва паганска веровања и обичаје је преузело хришћанство, каже Горан Шарић и наводи неке примере. Тако је, по њему, нпр. Световид постао Свети Вид, Свети Власије је заправо Велес, Јарило је Свети Ђорђе, Пресвета Богородица је Морана итд.
Ово је само део антијеванђеља Горана Шарића, и његове сатанске злобе и мржња према Богу.
О сличним јеретичким тумачењима је већ писао епископ Атанасије Јефтић а овде дајемо само део тог његовог текста:
”О једној мани Српског народа треба овде посебно проговорити, јер њу особито истичу поједини проучаваоци српског духовног живљења и веровања. Реч је о српској општој религиозности и њеној, наводно, изразито „паганској“ оријентисаности и обојености. Познати српски универзитетски професор Чајкановић је у том погледу највише писао о „миту и религији“ код Срба, што у наше дане једва чекају да користе комунисти који желе да вере, или религије, код Срба сасвим нестане.
Поводом српске религиозности ови српски интелектуалци најчешће тврде да Срби или „нису религиозни“, или да су још увек остали већином при својој старој словенској, тј. паганској многобожачкој религији, или у најбољем случају да су то неки својеврсни „природни“ хришћани – малтене „богумили“!
Када је пак реч о појединим српским обичајима, особито Крсној слави или Божићу, онда се поједини наши и страни професори и интелектуалци брзо пожуре да код Срба пронађу пре бога Перуна неголи Христа, или попа пре Богумила неголи Светога Саву.
Поменути професор М. Поповић чак тврди да ни српско поштовање и празновање Видовдана, тј. Косовских Мученика и Часног Крста за који су они положили свој живот, није хришћанско него „паганско“, и да су идеју Косовског епоса Србима дали Турци!
Свакако, није спорно да међу Србима има сујеверја и извесних остатака паганизма, тако присутних уосталом и у другим народима и уопште у души старог адамовског, непрепорођеног човека. (Ово, наравно, није правдање сујеверја, нити сујеверних Срба). Исто тако познато је да су извесни Срби још у доба Немањића, и доцније, у Босни, били богумили. Али од тога па до горњих генералисаних тврђења врло је далеко, и то растојање може бити само незнањем, предубеђеношћу или злонамерношћу покривено, као што је случај чак и код проф. Чајкановића (иначе типичног ђака немачке школе „религионгешихте“, која ни у самој Библији није остављала ничега хришћанског!), а поготову код савремених марксистичких ангажованих стручњака „за питања религије“.
Шта би за таква тврђења рекао велики Његош, који је још за Доситејево критиковање народне вере и обичаја говорио да је Доситеј „некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем“, тј. над Православном вером, док је за издајице вере Христове Његош говорио да су „хулитељи имена Христова“, јер „јавно на Крст Часни пљују“, те тако „некршћу се горе усмрђеше“ (Горски вијенац).
Стога о правој вери, побожности, духовности, моралности и црквености српског човека можемо говорити не према судовима појединих интелектуалаца, поготову не оних који су изгубили или губе свој српски идентитет духовни, него тек гледајући на сам побожни и богомољни Српски народ и на његове Светитеље, јер су тек Светитељи у Српском народу његови прави представници и сведоци, и његови прави учитељи и надахнитељи духовног живота. Особити вид и врхунац српске верности Православљу, тј. Христу, Јеванђељу иЧасном Крсту, јесу српски Мученици, исповедници и подвижници вере и живота у Христу и по Христу.
Нису малобројни ни српски подвижници, испосници, пештерници, молитвеници, ћутљивци, исихасти и остали Божији угодници, који су своју верност Христу и јеванђелској Православној вери и животу посведочили својим саможртвеним подвигом поста и молитве, самоодрицања и сиротовања, девствености и чистоте, љубави и смиреноумља.”

Аутор: Димитрије Марковић

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s