Исповест Марте Колесничкове која је успела да изађе из секте ,,Лицеј Шћетињина” захваљујући томе што је ушла у један православни храм.

Како су у јуну, јулу и августу 2026. године на Тари планирани кампови ,,школе” под називом ,,Лицеј академија Шћетињина” (користи се и назив ,,Школа за трећи миленијум”) у наредном периоду ћемо објавити низ текстова (ОВДЕ) који ће родитељима помоћи да стекну исправну слику о овој ,,школи” чији је оснивач  Михаил Петрович Шћетињин (Михаил Петрович Щети́нин). Наиме, у Русији, одакле и потиче, ова ,,школа” је означена као тоталитарна секта или култ.

Пошто ова ,,школа” долази из Русије, у оквиру Руске Православне Цркве постоји низ текстова који се баве њеним деловањем.

Текстови које ћемо пренети преузети су са странице Центра за религиозне студије Светог свештеномученика Иринеја епископа Лионског којим управља проф. др Александар Л. Дворкин, а који је основан уз благослов Његове Светости патријарха московског и све Русије Алексија II 1993. године.

Александар Л. Дворкин је један од водећих сектолога Православне Цркве, а 2025. године је боравио у Србији, у посети Одсеку за апологетску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, па више корисних информација о њему и његовом раду, али и о сектно-манипулативном деловању и антихришћанским учењима и праксама, можете пронаћи на званичној страници поменутог Одсека, под називом Апологетско слово (ОВДЕ).

У случају потребе, за додатне информације и консултације, можете се обратити сарадницима Одсека за апологетску мисију путем контакт података који су наведени на званичној страници (ОВДЕ).

У наставку следи преведени руски текст Марте Колесничкове.

Михаил Петрович Шћетинин није био само најбољи учитељ на свету. Замислите човека који вас воли безусловно. Као отац, мајка, духовни учитељ и прави пријатељ у једној личности. То је биће друге врсте — Човек са великим словом, поред кога вам је дата срећа да будете и да са њим разговарате. Близак, свој, светао, мудар, увек зна шта да каже и како да подржи. Са њим имате посебну духовну везу. Сматрате га Учитељем живота; од тренутка када сте га упознали, почели сте да живите, дишете, смислено гледате у будућност и активно се интересујете за садашњост. Управо тако, у свести сектанта, изгледа типичан вођа тоталитарне секте.

Сада ми је 36 година. У Центар за комплексно формирање личности деце и омладине дошла сам са 12 година. Зашто су ме усред школске године одвели хиљадама километара далеко, у станицу Азовску (Краснодарски крај, Северски рејон), и сместили саму у стан код неке непознате жене — то је друга прича. Изгледа да је слава „Школе радости“, како су је звали деведесетих, била толика да су моји ближњи сматрали исправним такву одлуку и мислили да поступају у мом интересу. Иако, истине ради, треба рећи да смо мама и ја и раније биле тамо, мени се веома свидело и сама сам молила да ме дају у Школу.

Нећу причати о образовном систему, експериментима са предметима и одсуству школских распуста — све то није главно. Главно у Центру био је Шћетињин и његов лични однос са сваким учеником. Ако се ти лични односи — који у суштини нису ништа друго до деструктивна зависност детета од одраслог човека — не успоставе, нећете учити у Центру.

Све је почело разговором у кабинету директора. Ја — девојчица тинејџер, а Шћетињин седи преко пута за својим столом. Пита ме шта волим да радим, шта ме занима, још понешто… а онда прилази ближе, милује ме по глави и каже, гледајући ме право у душу: „Ти си добра, ти си веома добра.“

Одмах су ми кренуле сузе, грло ми се стегло, осетила сам невероватно дивљење: „То је рекао директор школе?? Ја сам му толико важна?? Нико ми то никада није рекао…“

Тако је почела прва фаза — „бомбардовање љубављу“. Сваки бивши члан секте рећи ће вам да такву пажњу и „љубав“ коју је у почетку добијао у секти нигде другде није доживео. Искрено, иако је прошло више од двадесет година, још увек памтим та слаткасто-опора осећања сопствене важности, неограничених могућности и огромног узлета због тога што си коначно доспео у свет који се врти око тебе.

„Бомбардовање љубављу“ трајало је још неколико месеци и састојало се од интензивне бриге старијих другова, искуснијих вршњака, наставника и, наравно, Њега Самог. Чинило ти се да си овде најважнији, најсјајнији, да се Михаил Петрович са тобом поздравља на посебан начин. А то је сан сваког тинејџера — толико пажње усмерене баш на тебе!

То се испољавало у ситницама: хвалили су те за све и свашта, на сваком кораку говорили да си управо ти изговорио праву истину, да је твој есеј из историје генијалан, а цртеж испуњен духовним смислом, да се приближаваш савршенству, дословно: „Спремна си за лет. Не, ти већ летиш!“ После читања књига попут езотеричне „Галеб Џонатан Ливингстон“, такве речи су се схватале веома озбиљно.

Узгред, посебност Центра била је у томе што је целокупна свакодневица била дубоко прожета езотериком и окултизмом. У Азовској се то испољавало кроз учења Јелене Блавацке, Николаја Рериха, Порфирија Иванова, Даниила Андрејева, Владимира Шчербакова и других. Делили су нам литературу коју смо морали да читамо — „Застава мира“, „Агни јога“, „Ружа света“, „Све о Атлантиди“, „Сусрети са Богородицом“ и сличну јерес.

Узгред, препознатљива одлика Центра је то што је читава свакодневица била густо прожета езотеријом и окултизмом. У Азовки се то манифестовало кроз учења Блаватске, Рериха, Порфирија Иванова, Данила Андрејева, Владимира Шчербакова и других којих се више и не сећам. Делили су нам одговарајућу литературу која је била обавезна за читање — „Знамење мира“, „Агни-јога“, „Ружа света“, „Све о Атлантиди“, „Сусрети са Богородицом“ и сличну јерес. Историја Отаџбине и патриотизам, по којима је Центар толико познат, грађени су управо на том темељу: атлантиђани, аријевци, људи-богови, све је у мени и ја сам у свему. Православље је било уграђено у окултни поглед на свет и није имало ничег заједничког са учењем о оваплоћењу Богочовека. Михаил Петрович ми је лично говорио да је „православље настало из паганства, да је оно директан наставак древне религије, а да је Христос учио у Русији, код волхва (древних руских свештеника-чаробњака)“. Колики је то потпуни дилетантизам у познавању основа светских религија, мислим да није потребно објашњавати било ком образованом човеку.

У насељу Текос (Краснодарски крај, Геленџички рејон), где се крајем 1993. године преселио „педагошки експеримент“ на челу са Шчетињином, окултизам се манифестовао у већ потпуно уобличеном неопаганству са стварном вером у суптилни свет, одуховљену природу, светле и тамне „ентитете“, Сварога, Дажбога и томе слично, уз мноштво ситних сујеверја. На свим етапама директорове занесености духовним праксама, које је без изузетка преносио на своје ученике, био је осетан утицај „њу-ејџа“ (тек сада знам како се то зове), јер су у самом средишту свега увек биле натприродне способности и њихов развој. То је представљано отприлике овако: „Ако будеш у ‘главном току’, ако будеш ‘градио поље’ (биопоље), ако будеш ‘отворен према свету’, ако се мисаоно стапаш са природом, ‘са сваком травком’ — свет ће ти одговорити, даће ти способност да проничеш у суштину ствари директно, путем ‘просветљења’. Сами од себе ће почети да се решавају задаци из физике, четкица ће сама водити твоју руку по папиру, моћи ћеш да читаш туђе мисли, да предвиђаш догађаје, успораваш или убрзаваш време, да чујеш загробни свет. Постаћеш управо тај надчовек — атлантиђанин, аријевац, геније, оно што су били и наши преци — Русичи.“

Јасно је да то звучи чудно, а у неким тренуцима и смешно, али деца су склона да верују у чуда, па је за нас тада то била стварност. У летњем кампу „Журавушка“, недалеко од станице Азовске, свако вече се практиковао ритуал звани „испраћај Сунца“. Зашто кажем „ритуал“, када се може једноставно посматрати леп залазак сунца и у томе нема ничег лошег? Зато што је сваког дана, пре изласка на пољану иза ограде од исплетене траве, Шчетињин говорио да смо ми поклоници сунца, као и наши преци, и да се клањамо Сунцу, а да током вечерње зоре треба мисаоно да разговарамо са светилом и тражимо од њега опроштај и помоћ.

Главна спона Центра, на којој су се градили за секту тако важни лични односи са Вођом групе, били су заједнички скупови и „филозофирања“ у главном холу, као и они још ужи — у Шчетињиновом кабинету: за студенте, студенте старијих година, лицејце (школарце), посебне колективе (формата „студенти + лицејци“) итд. Током тих скупова Шчетињин је причао веома сликовите легенде, са описима места дешавања, главних јунака, по улогама, са потребном интонацијом и паузама — праве позоришне представе. Током приче могао је некоме да се обрати лично или да наговести да је читаву филозофију водио само због једне особе. Све се то одвијало уз музичку пратњу — Шчетињин је по образовању био наставник музике, па је сам свирао или хармонику или клавир. Мелодија је била час мирна и дирљива, час бурна и снажна, претварајући се током приче у топот коња у галопу, девојачке сузе или лагани говор мудрог старца. Причао је о херојима, о храбрости, о љубави, о тузи и радости, проналазећи теме и „мисаоне слике“ (Шчетињинов термин) које су гађале у живо, дирале у душу и стварале атмосферу поверења у којој пожелиш да загрлиш цео свет или да потрчиш да га спасаваш, жртвујући себе апсолутно и без размишљања.

Филозофирања и заједнички скупови обично су се дешавали увече, када би у насељу централно искључивали струју (било је то деведесетих година), или су деца сама гасила светло — да би запалила свеће. Свећа је увек било много, сећам се тих правих, живих пламенова, ушушканих и пријатељских — за било ког човека, а камоли за тинејџера од 13-14 година — то је била чиста романтика. Унесеност у причу била је максимална, узбудљива, слике су излазиле пред очи као живе, природно је долазило до неког вида испадања из стварности, а Шчетињин се преображавао до нивоа готово светог човека.

Управо сам вам описала како такве скупове доживљавају чланови секте изнутра. А сада — горка истина. То није било ништа друго до сеансе колективне хипнозе, увођење у стање транса када се разум искључује, а информације упијају потпуно некритички, уливајући се у бујицама, заобилазећи фазе попут „а шта ово значи?“ и „зашто је то баш тако?“. Сви ти јунаци и слике, прожети емоцијама, музиком и светлошћу свећа, у стварности су били проводници идеја, алгоритама перцепције и модела понашања који су били потребни Шћетињину. А главни циљ те позоришне представе зване „легенда“ био је — успостављање максималног степена дететовог поверења, детета које ће на крају поћи за тобом на крај света и радити све што му кажеш.

Ето зашто је после легенде обично почињала „анализа летења“ (критика и преиспитивање). Са указивањем на то ко је, где и у чему данас „испадао из општег тока“, „није држао стање“, „одвајао се од целине“ и „био разуман“ (водио се разумом). „Одвајати се од целине“ и „водити се разумом“ били су најстрашнији злочини, греси. Ово прво је када имаш мишљење о било ком, чак и најбезначајнијем питању, а већина на челу са Учитељем сматра да је то мишљење погрешно. Па, на пример, Шчетињин забрањује да се једе месо — у целом Центру нико не једе месо — ако си појео мало кобасице, крив си, сви те осуђују, а Он Сам говори о твојој кривици пред свима на заједничком скупу (ту почиње ужас за тинејџера). Данас се Михаил Петрович заинтересовао за анастасијанце — сва деца обавезно изучавају „Звонеће кедре Русије“ (секта неопаганско-окултног карактера, примедба Димитрије Марковић), сутра за бесконтактну борбу прса у прса — долазе стручњаци, и пробај да не дођеш — бићеш изопштен, а та улога је у Центру страшнија од улоге Леночке Бесољцеве из филма „Страшило“ (Чучело).

Сећам се, гледали смо „у заједничком кругу“ филм Мела Гибсона „Храбро срце“ — то никако није филм за децу, ако се сећате (код нас су седела деца од 6 до 10 година). Ја сам отишла, не дочекавши крваво финале, и после сам дуго кривила себе како сам, ето, испала из општег тока, како морам да савладам себе и да ипак одгледам како су тамо мучили јунака Вилијама Воласа. Шта то значи „мени се није свидело“?! Мора да ти се свиди, јер се Михаилу Петровичу и свима осталима свидело. Значи, ја нешто радим погрешно, моја перцепција је искривљена. Сопствено мишљење не само да не постоји, него су алгоритми перцепције и понашања тако изграђени да се уопште и не јавља жеља, нити потреба да га имаш. Једноставно навикнеш да не размишљаш о томе да ли ти се свиђа та књига, или чињеница да ноћу радимо на градилишту, или то што ти је зафалила ужина — тако је природно ништа не желети и ништа не одлучивати. Најстрашније је што се та навика усађује у саму срж човека, не дозвољавајући му да буде оно што јесте. Навикнеш се да живиш на аутопилоту. „Ја“, баш како је Шчетињин и учио, „раствара се у природи“ (или где већ?) у потпуности. Заборавиш уопште каква ти се музика свиђала и које ти је било омиљено јело. Свуда и увек се појављује „идеал“ са којим навикнеш да се упоређујеш, да сазнајеш да ли је то јело/музика одобрено или не, па тек тада почињеш да желиш управо то јело и управо ту музику.

„Одвајати се од целине“ на првом месту је значило „одвајати се од Михаила Петровича“. За себе их је везивао помоћу оних истих легенди и појачане пажње током првог периода боравка у Центру. Волео је често да цитира песму, како је говорио, познатог песника (на интернету никако нисам успела да пронађем изворник):

Ја се и даље наивно чудим,

Како је прост закон за нас дат:

Постојим, кад се са Оцем сјединим,

И нема ме, чим прекинем тај склад.

Наравно, Шчетињин је то представљао као заповест да се сећамо предака. Међутим, смисао тих стихова је много дубљи. Након пресељења директора са групом педагога и деце из станице Азовске у насеље Текос, школа је практично одмах добила статус интерната — живели смо целе године у домовима без родитеља, бака, дека, рођака и ближњих. Они су нас само посећивали, а ми смо понекад могли да одемо кући — што се баш и није подржавало, јер се у спољном свету нагло „губило стање“, па је по повратку морала да се прође адаптација. Сагласићете се, то много тога мења. В тој хијерархији у којој смо се стално налазили, наш Отац је био — сами знате ко. Он је томе на све начине и тежио, одржавао одговарајући тон комуникације, тактилни контакт: могао је да приђе, стави руку на раме, на главу, да узме за руку, очевски пригрли — то је било изградња односа Родитеља и Детета. А сада хајде да се вратимо на песму која нам је свакодневно усађивана у мозак: „Постојим, кад се са Оцем сјединим, И нема ме, чим прекинем тај склад.“ Углавном, директна порука у дечије главе да ни на који начин и ничим не разочарају Родитеља. Још дубље — да сматраш како си потпуно ништавило ако ниси са Њим и ако ниси у Центру.

Такође је било обавезно „давати себе“. „Постојим када дајем“, учио је Михаил Петрович на заједничким скуповима. Овај постулат је декларисан као позив на самопожртвовање, када треба све чинити за друге и не мислити на себе: градити нове зграде, кувати ручак (узгред, дежурство у кухињи је било моје веома често задужење у добу од 14 до 16 година — спремали смо три оброка дневно за целу школу, а затим чистили кухињу, прали шерпе — све заједно, као одрасли), учити и подучавати, прати подове, извршавати приватна наређења(њега Самог и старијих другова — студената, који су у нашој „породичној“ хијерархији играли улоге старије браће и сестара, ментора. Све то изгледа лепо, да нема једног „али“: себе је требало давати у потпуности, не остављајући ништа за себе. Без испуњења тог услова, према унутарцентровским законима постојања „од Шћетињина“, постајао си прекршилац најсветије заповести на свету и чинио најстрашнији могући злочин (без шале, заиста је тако). И одмах би добио прекор од Учитеља зато што „ниси држао стање“ и „ниси био део јединственог организма“, већ си био „засебан“. Ако се ниси давао „до краја, до самог дна“ и ако би „испадао“ из тог непрекидног, густог вртлога градње, чишћења, учења, песама, плесова, дежурстава, скупова, путовања, тиме си чинио најстрашнији, најсрамнији и најподлији поступак у свом животу. Тада би почињало такво сламање какво ни непријатељу не би пожелео.

„Испасти“ — то је значило зауставити се, замислити се куда идем и зашто, и да ли је све баш тако како се прича на речима. Ево, Михаил Петрович говори како градимо будућност Русије, а дозвољава да петнаестогодишње „девојчице“ и деветогодишњи „дечаци“ вуку канте са цементним малтером и шерпе од 50 литара, кривећи кичме и нарушавајући женско здравље… и зашто ја, као студенткиња друге године, све време кувам у кухињи док долазе професори и држе предавања. Па како то… треба себе давати, собом жртвовати. Томе је учио велики Учитељ. Никада нећу заборавити како смо кречили балконе у Бети (насељено место у Краснодарском крају, тамо су нас десантирали да учимо и помажемо око реновирања санаторијума), и ја сам стајала на грађевинским скелама на шестом спрату, привезана сигурносним појасом са карабињером за шипке балконске ограде — јер више нигде није имало за шта да се привеже, а одраслих који би одговарали за безбедност деце није било. Замахнула сам изнад главе дебелом четком са кречом, све је поцурило, почело да капа, и одједном су скеле почеле јако да се љуљају — како сам одржала равнотежу и нисам пала са балкона, ни сама не знам. Знам само да ме никаква ограда ни сигурносни појас не би спасили. Сишла сам и више нисам хтела да кречим — колена су ми дрхтала. Тада сам имала 16 година. И поред свега тога, ужасно сам се стидела што сам све изневерила, што сам испала из општег тока, што сам уопште помислила на себе, на свој живот. Разумете ли степен искривљености те тоталитарне идеологије? Адепти Центра се могу бацити на било какве бункере, на било каква градилишта — све ће бити урађено чак и без елементарних услова за живот, уз ризик по живот и здравље и без икаквог роптања, само на основу „стања“, које заправо није ништа друго до разорна везаност за групу и вођу.

Управо зато је било срамно разболети се: како то, ја „испадам“ и не дајем себе другима! Лечиле су ме саосећајне другарице, остали су нас гледали попреко, јер је тај исти Шћетињин протурао мисао да је узрок свих болести — „губитак стања“ и „испадање из општег тока“. Много година касније прегледала сам старе свеске и одједном наишла на своје девојачке песме из прве године боравка у Центру. Колико је било моје изненађење када сам прочитала:

Постојим, када себе дајем,

Љубав и доброту кад делим,

Када своју душу предајем

И људима њу да дарујем желим.

А ако себе не предајем,

Тад не постојим, не живим ја.

Већ само моја сенка ту ходи,

А мене заправо нема, знај.

Не знам како вама, али мене хвата језа од ових последњих стихова које је написало дете од 12 година.

Уопште, мора се признати, Шћетињин је озбиљан демагог и говори лепо, продорно и заносно, због чега не само многа деца, већ и одрасли (родитељи, наставници, гости који долазе у школу) потпадају под његов шарм, тачније речено утицај, и почињу да слушају његове слатке говоре и да им 100% верују. А треба гледати дела, а не речи. Ево, на пример, Шчетињин нам је често понављао да смо ми Личности, да смо велики, да у себи носимо сећање на предке, јер иза нас стоје читаве генерације великих аријеваца. У пракси, међутим, све то је брзо губило значај ако би се „одвојио од целине“: ако би почео да сумњаш, да постављаш питања њему или старијим друговима и да формираш сопствено мишљење, другачије од Шћетињиновог. На пример, ако, заједно са научном заједницом, ниси сматрао веродостојним дешифровање Фестског диска од стране геолога Генадија Гриневича (познати руски псеудонаучник, примедба Димитрије Марковић), које је у Центру узимано као основа за полагање испита из историје на високим студијама. Учитељу музике Шћетињину свидео се тај „прасловенски“ патос којим је то дешифровање било напуњено — и та непроверена информација је одмах увођена у програм наставе. Томе се није смело супротстављати, то је било немогуће, јер је то значило „одвајање од целине“, односно непокоравање Шћетињину. Сва та слаткоречива теорија о Личностима и потомцима великих Аријеваца важила је само у оквирима које је одредио Шћетињин. Ако би ти одједном решио да чујеш глас великих предака и испољиш своју Личност, говорећи да би желео да предајеш математику, а не хемију, јер ти је она ближа и јаснија (сви студенти су били у улози предавача за лицејце-школарце), Сам Он би те погледао са осудом и рекао нешто у стилу како је у име Отаџбине потребно да се покажеш управо у хемији, а не у математици, и да, нажалост, овим својим неслагањем показујеш да си изгубио стање, па зато на тебе треба још припазити и, зарад општег циља, привремено те удаљити од предавања уопште…

Декларисане идеје биле су узвишене и пуне патоса, али то није ништа више од шарене лаже за привлачење пажње и задобијање поверења. Суштина Центра није у патриотизму и поштовању личности, како сматрају многи који систем не познају изнутра, већ у формирању социјалне зависности код сваког новопридошлог детета, моћне унутрашње везаности за секту коју је практично немогуће превазићи без помоћи са стране. Јер, ако покушаш да пресечеш те конце, уништићеш самог себе: „Нема ме, чим прекинем тај склад.“

Други најстрашнији преступ у Центру био је — „бити разуман“ (водити се разумом). Требало је, напротив, „живети срцем“, увек се руководити емоцијама, а не презира вредним разумом. Ако ти се нешто не свиђа у историјској теорији или религији, ако осећаш да је то погрешно — одбаци то. Ако осећаш топлину, срдачност и свеопште јединство, као на сеансама колективне хипнозе, онда је то исправно — прихвати то. Сваку информацију треба пропустити кроз филтер сопствених осећања и ни у ком случају не користити разум. Углавном, најкласичнија порука било ког деструктивног култа: не размишљај! Опет, узимајући у обзир општи контекст нашег живота, све пријатно и добро, „по осећају“, увек је било овде, у Центру, а лоше — тамо, иза ограде, у непријатељском свету. Подела је била јасна и одступање од те шеме није било пожељно. Допустити себи унутрашњу анализу онога што се дешава у Центру било је забрањено — то је било „разумно“, срамно и грешно. Мада, сада схватам да су чак и емоције у пуној мери биле доступне само Шћетињину, док су остали морали да се прилагоде и почну да осећају управо исто што и он. То се и називало оном загонетном фразом „држати стање“. Он је то тражио од нас стално, свакодневно, и сви су наизглед без вишка речи разумели шта то значи. А заправо, та фраза је потпуно безлична! У стварности, она је радила на нивоу рефлекса и значила је: „мисли и ради оно што жели Михаил Петрович“. Томе је требало научити се у другој фази, након „бомбардовања љубављу“, када је емотивна зависност већ формирана, а исправни шаблони перцепције и понашања усађени у главу путем редовних понављања и сеанси сугестије кроз легенде и филозофирања.

У тој другој фази, већ у Текосу, безусловна љубав људи који су ми постали бескрајно драги и рођени одједном је нагло престала. Наступао је нови период мог „сазревања“, током којег је требало научити како „бити у општем току“, „живети срцем“ и борити се против „самости“ (сопственог ја). Сада то јасно себи представљам, али тада, наравно, све то није било тако схематично и логично. Језик оптерећен посебним значењима је заштитни знак свих секти; он те природно окружује од јутра до мрака, постаје уобичајен и лако и једноставно преноси она значења која су јасна само „шћетињиновцима“. Навикнеш се на њега као што се навикава на свакодневни сленг, па не можеш одмах да уочиш фразе и њихова значења и да их препричаш другим речима. Као што значење фразеологизма „хватати зјала“ не произилази из значења речи од којих је састављен, већ означава бесциљно траћење времена, тако је било и овде.

„Самост“ — на први поглед изгледа да је то синоним за „гордост“ или егоизам, али када се сетим у каквим је ситуацијама Шћетињин то говорио и шта је под тиме мислио, схватам да није тако. Гордост је уздизање изнад других, уверење да си бољи од њих. Егоизам је када човек мисли само на себе и не хаје за мишљење околине. „Самост“ је све оно што чини твоје сопствено „Ја“, све што је сувише твоје, „засебно“. На пример, у Центру је било уобичајено да се без питања обује туђа обућа, користе туђи чешљеви и узимају туђе ствари, а да се власник и не упозори. Некакав фатални колективизам. Ја бих понекад почела потајно да се буним и нисам дозвољавала да ми узимају ципеле, гунђала бих ако неко током ручка завуче виљушку у мој тањир (што се такође сматрало потпуно нормалним) — и управо су такви поступци изазивали оштро неприхватање у заједници Центра и називани су „самошћу“. Да би формирао зависност од групе и добио послушног адепта, Шћетињин је морао максимално да обрише личне границе, па чак и кроз свакодневни живот.

Када сви престану да ти поклањају појачану пажњу и да ти ласкају, то ти се, наравно, не свиђа. Никако нисам могла да схватим шта се десило, чиме сам то толико разочарала Михаила Петровича и друге веома добре људе, па су почели често да ме гледају са неодобравањем, да ме склањају са водећих улога на споредне, и да „бомбардују љубављу“ нове ученике који су тек дошли у школу, а не мене — тако дивну. Штавише, Сам Он је почео понекад да говори како сам „повремено у муљу“, али када га „збацим са себе“, постајем „лепа“… Грчевито сам почела да тражим разлог шта то радим погрешно. И нашла сам га: све је то понос, све је то проклета „самост“. Да ми је тада било да знам да је управо то „у муљу“ и услов под којим постајем „лепа“ заправо чиста формула манипулације. Нико ми није конкретно објашњавао шта тачно значи тај „муљ“ — очигледно је требало да проради осећај кривице према људима којима сам већ сматрала да дугујем (па они су ме тако волели!), па се очекивало да сама пронађем грехе којима су Шћетињин и његови најближи незадовољни. Мислим да их је све заједно мало било брига какви су то заиста греси били. Најважније је било да тинејџер почне да осећа то непријатно бреме неодобравања и да свим силама покуша да поново заслужи одобрење „одозго“. Ако су до тада користили велику и слатку шаргарепу, сада је дошло време да покажу оштар бич.

А даље је отпочео живот по принципу „стимулус — реакција“. „Држиш стање“, испуњаваш све што Шћетињин каже — Учитељ одобрава, смешка се, добијаш порцију пажње. „Не држиш стање“ — превише си спавао, мало радио, или заправо ко зна зашто — следи игнорисање и рибање на сваком скупу, јавно растављање на комаде, понекад директно се обраћајући кривцу по имену, а понекад кроз алузије у којима је — како сада мислим — добра половина, ако не и сви присутни, препознавала себе. Имам претпоставку да су иницијација из прве у другу фазу заправо били матурски/пријемни испити, прелазак из статуса лицејца (ученика средње школе) у статус студента, јер чим би се то догодило сваког лета, према новопеченим студентима би захтеви одмах нагло порасли: мораш више да радиш, да будеш неко ко не прави проблеме, нико више није долетао у помоћ нити те хвалио за сваку ситницу. Прва година факултета је, у поређењу са лицејцима и старијим студентима, била она коју је Шћетињин највише грдио на скуповима. Те нису устали довољно сложно у 5 ујутру, те мало су сакупили јагода на пољу, те лоше научили историју (нису сви положили испит са „петицама“), те ходали са кривим држањем и киселим лицима. Ми смо сада студенти, пример за млађе другове — лицејце, и наши преци треба да се поносе нама, а ми… све изневеравамо. Русију изневеравамо, која чека наше служење. Конкретан пример таквог служења био је — устати пре свитања, лећи после поноћи и цео дан радити на градилишту. А притом смо имали између 12 и 16 година. Изгледа да је такав притисак омогућавао да се тинејџерима усађује осећај кривице ни због чега, како би се код њих развила невероватно снажна ревност да све раде добро и исправно, да „одржавају стање“.

Најстрашније је што је тај модел понашања улазио унутра, у саму суштину, у начин размишљања и емотивне реакције. То значи да се није васпитавало спољашње покоравање коме би ти могао да се супротставиш, како то обично раде тинејџери: „Е па нећу и не пада ми на памет!“, већ унутрашње, засновано на безграничном поверењу према Шћетињину и идејама усађеним путем сугестије. Постајало би те страх да се уплашиш до дрхтавице, до бола, ако би он прошао поред тебе и не би те приметио, или ако би пред свима рекао: „Да ли на тебе врши притисак Центар?“. То знам по себи, а и гледала сам много пута код других, како девојчице и дечаци увуку главу у рамена и згрче се. Он пак није био само директор школе, он је био више биће, он је био управо тај полубог, првобитни аријевац који може да чита мисли и комуницира са загробним светом, да чује гласове наших великих предака, свети и безгрешни човек који у принципу не може да погреши, нигде и никада. Он је и сам тако о себи говорио на тим истим скуповима: „Ја сам необично биће, и то је чињеница.“ Сећам се да ме је та фраза толико згрозила и потресла да сам је запамтила од речи до речи.

Мислиш да све што он ради, ради зато што те воли. Чак и када је то очигледна манипулација и психолошко насиље. Свеједно. Шћетињин је добро проучио децу и могао је лако да предвиди реакцију. Управо због тога су најоданији адепти постајала деца која су дошла у узрасту од 10 до 16 година. Сви који су били старији, укључујући и предаваче, нису му се покоравали тако безпоговорно, па су се зато периодично јављали конфликти са неким из педагошког колектива или са „пријатељима“ Центра са стране — на пример, са родитељима и свештеницима Древноправославне цркве (староверци из града Приморско-Ахтарска) или са предавачима Шујског и Армавирског педагошког института, чија су одељења била отворена у Центру. Ту би шарм Михаила Петровича затајио, јер педагозима није одговарало што су се многи предмети тумачили „по срцу“ и што се учитељ музике мешао у наставни процес, захтевајући од студената да уче његова сопствена тумачења, а не чињенице академске науке. Наравно, након тога би ти предавачи нагло прелазили у категорију „туђих“, људи који „нису наши“. Звање академика Руске академије образовања (РАО), које је звучно презентовано сваком новопридошлом колеги, родитељу или дописнику, у стварности није било потврђено публикацијама у научним часописима (само једним полубелетристичким делом „Обухватити необухватљиво: Записи педагога“) и није имало никакве везе са специјалним дисциплинама високошколских програма.

Период „стимулус — реакција“ је прелазни период. Он одређује да ли ћеш се сломити и постати „свој“, неко ко без размишљања прихвата све, или на крају нећеш издржати и отићи ћеш. Такође сломљен, али ипак са правом на своје мишљење. Тај период траје дуго, можда и неколико година. Зашто се не јавља жеља за одласком одмах, чим почнеш систематски да патиш од мањка сна и да будеш крив зато што си се разболео и ниси отишао да береш јабуке? Зато што се унутра — у мислима и на емотивном нивоу — до тог тренутка укоренило чврсто уверење у две ствари. Прво: за све што видиш као лоше крив си искључиво ти сам, а Центар нема никакве мане. Друго: само у Центру је прави живот, истинска Русија, а изван њега — све је погрешно, сиво, без укуса, људи не разумеју истину која је откривена само овде. Тамо је све наопако, зло и уперено против тебе. Ако одеш тамо, издајеш Русију и заувек губиш оно најважније у животу. Ти си издајник. Зато је једина могућа опција била прилагодити се животу унутар тог микросвета, покушавајући да вратиш оно златно време када су те сви волели, а Шчетињин одобравао сваки твој корак. Алтернативе заправо и нема: ако не будеш радио како вели Сам Он и како је обичај у школи — духовно ћеш пропасти. „Нема ме, чим прекинем тај склад.“ Психолошки је излазак био веома тежак, готово немогућ. Свим силама покушаваш да се „оствариш“, да заслужиш лепу реч, и тако се радујеш ако си је заслужио (на пример, ако си озидао циглени зид у рекордном року). Када одеш на неко време кући, Текос те вуче страшном силом, а мисли о одласку одбацујеш од себе као недопустиве: јер одласком одатле одричеш се истомишљеника, издајеш дело служења Русији (а немаш где другде да јој служиш!), а и где ћеш наћи другог тако великог ментора као што је Шћетињин?!

Након што сам дошла у Центар, изгубила сам све пређашње друштвене везе. Нисам се дружила ни са ким ван Центра, нисам ишла нигде без Центра — осим понекад кући, код породице. Али ни мама ни тата ипак нису у потпуности разумели сву сакралност онога што се, како је говорио Шћетињин, „не може објаснити речима“, што значи да су они ионако били на периферији моје тинејџерске социјализације. Сва социјализација се одвијала унутар Центра и по његовим законима, који су били далеко од реалног живота. У Центру човек није смео да се увреди. Уопште, није смело да се буде љут, тужан, спор — све радње, од истовара камиона са циглама до узимања хране, морале су се обављати брзо и весело. Смањити темпо значило је — „одвајати се од целине“! Ако би до камиона са циглама ишао ходом, а не трчећи — сви би те осудили. Ако ниси стигао да ставиш рукавице — ниси смео да се удаљиш да би их ставио — тиме би изневерио колектив. Ја сам до крви гулила руке на тим веселим истоварима и после задовољна трчала да радим нешто даље. Ставити рукавице је посао од 10 секунди, али твоје рањаве руке — то је тако срамна ситница у поређењу са заједничким делом. У Центру сам научила да једем веома брзо. Стрпаш у себе кашу, хлеб, залијеш компотом — и поново трчиш да „градиш Русију“ — да нешто шмирглаш или нешто фарбаш. Нема везе што ће због превелике брзине пропасти квалитет — што ће се разбити неколико цигала или поломити гране јабука током рада у задружном воћњаку — главно је не заустављати се, како не би остао насамо са собом и почео да размишљаш: „А шта ја заправо уопште радим овде?..“ Увек нас је подстицао Шћетињин, бескрајно нас пожуривао и прекоревао ако је нешто урађено споро.

Као резултат те трансформације личности требало је да се обликује одређени стандард човека-шћетињиновца: веселог, позитивног, брзог, храброг и одлучног, који лако прихвата било које задатке за извршење и испуњава их по сваку цену — чак и оне очигледно штетне или глупе: на пример, да ноћас лепимо тапете уместо да устанемо сутра ујутру и залепимо их током дана; или да сакупимо брескве у воћњаку јаааако брзо (брже од оних „који нису из школе“!), али да притом половину изгњечимо, тако да сок из гајби тече у потоцима; или да „разрадимо“ курс алгебре за две недеље, али да у те две недеље угурамо читав (!) школски програм (па шта, за аријевце ионако нема ничег немогућег). Меланхолици и флегматици су одмах одбацивани као непоуздани — заправо не, чак ни тако — меланхолија и флегматичност су одбацивани као немогуће особине темперамента у систему координата Центра. Чак и ако је тинејџер по својој природи био спор и замишљен, он је на крају морао да се „оствари“ и постане брз и „отворен према свету“ „лидер“, спреман на било каква наређења Генералног (што је био један од општеприхваћених назива за М. П. Шћетињина међу ученицима), неко ко не ствара проблеме својим размишљањима која иду „насупрот општем току“.

Што више постајеш „свој“, то више почињу да траже од тебе. На крају ствар долази до тога да одједном схватиш — ти мораш не само да радиш, већ и да размишљаш како треба. Не, не само да говориш оно што се од тебе тражи — већ да то пропушташ кроз себе, да лажеш самог себе до те мере да и сам поверујеш у сопствену лаж. Да преусмериш мисли и осећања уназад, у нови ток: да од флегматика постанеш сангвиник, а да уместо лета заволиш јесен. Оно што се пре Центра у твом животу обликовало природним путем — карактер, склоности, индивидуалне особине — то си дужан да научиш да мењаш по Шћетињиновом нахођењу. Тада је почео најстрашнији период мог боравка у Центру — задирање у мисли и манипулација осећањима.

Многи који су посетили Центар примећују необичну срдачност и насмејаност деце коју су сретали током обиласка зграда и имања. И сама сам тако радила: смешила сам се свим гостима, јер нас је Шћетињин учио да на тај начин презентујемо Школу. Штавише, чак и да те неко директно упита шта овде није у реду, а ти имаш шта да одговориш — ипак би говорио како је у Центру истина и права духовност. Јер ако кажеш нешто лоше — то је издаја. Чак и ако је теби лично ужасно, да горе не може бити — не примају те у колективе (о томе касније), изопштен си, и Шћетињин је управо пред свима на скупу рекао да си површна, разумна особа и да се одвајаш од целине (а то је, као што памтимо, најстрашнији грех) — ти ћеш „туђинцима“ и даље говорити да је овде истина и права духовност. Зато што су то твоји проблеми, то си ти скривио, ти си недовршен, а Центар је високодухован и идеалан. Навикнеш се да стално деформишеш себе, вечито потискујући своја стварна, природна размишљања и осећања, навикавајући се да мислиш и осећаш онако како Шћетињин заповеда.

Активни притисак је почео након што сам спознала православну веру. Једном приликом сам дуго боравила код куће и тамо се догодио мој свесни улазак у Цркву, са првом исповешћу, Причешћем и праксом поста и молитве. Отворио се нови свет, први пут сам осетила колосално олакшање, слободу; отворила сам свештенику питања која су ме мучила и он је на њих одговорио једноставно и лако. Пред следећи полазак у Текос, у торби су ми стајали: Закон Божји, житија светих, неколико брошура и иконе како бих их поставила на свој ноћни орман. По доласку, нехотично сам почела да упоређујем и супротстављам оно што сам слушала и виђала са хришћанством, и по први пут сам открила да далеко од тога да све могу да прихватим. Јер паганство и магија са читањем мисли, способношћу предвиђања и осталом окултном праксом — не само да не одговарају учењу Цркве, већ се директно забрањују као опасна занимања.

И све би то још некако и прошло; након извесног времена успела сам да преломим и одлучила да једноставно нећу читати „Руске Веде“ и неопаганске романе Јурија Сергејева, али да ћу притом наставити да „градим Русију“, „служим људима“ и живим по савести. Али, зло никад не спава. До Шћетињина је стигла информација да сам превише зашла у Православље и превише измакла контроли. Интересовати се помало, на нивоу спољашњих обичаја — то се чак и поздрављало, али заћи дубље, престати веровати у надљуде и почети филтрирати информације које долазе од Учитеља — то је већ било кажњиво. Како је изгледао процес примене бича у мом случају, може се пратити кроз дневничке записе из тог периода.

Цитати из мог дневника:

„Ја сам у нашој школи као неко тешко дете. Вечито са мном неки проблеми: те ’хировита сам, вређам се‘, те ’сумњам у пут‘, те ’бесна сам‘, тако каже Михаил Петрович. А ја нећу да будем таква, нећу! Желим да спојим школу и Цркву, по сваку цену да схватим у чему је суштина, со свега…“

„Вечерас је био заједнички скуп. Михаил Петрович је говорио о пољуљаном стању свих студената и лицејаца. Обраћао се мени, питао ме да ли ја то одсецам корене, да ли одсецам религију предака, религију дедова — паганство? Говорио је да је то велика, света, огромна религија, да су последња два миленијума — само одбљесак, а паганство — оно што је било још раније, још дубље, у вековима. Да је Христос посланик аријеваца, да је учио код волхва у Русији, да су постојали људи-богови, да је кретање насупрот сунцу око олтара — погрешно…“

„Пре неколико дана М. П. Је рекао: ’Дубоко верујући својим неслагањем са оним што се дешава на округлом столу руше поље! Треба се не опирати и не слати стреле, већ спајати. Ви, који верујете у слово закона, само фарисејствујете, иако је сам Христос учио: „Не закон, већ благодат!“‘. И притом, како је то говорио! Зло и изиритирано. Све се то дешавало на округлом столу за историју.“

(Уследио је разговор насамо са Шћетињином, позвао ме је код себе у кабинет.)

„М. П.: – Христос нам је донео религију која је наставак паганства, она је изданак наше древне вере.

Ја: – У том случају, ко је онда Христос?.. Пророк или ко?

М. П.: – Нисам ти ја Попов Васја, па да ми говориш шта хоћеш!

Ја: – Опростите…

Михаил Петрович је наставио да говори како ја сметам својим порицањем, неприхватањем, како тражим само мане и стално их задржавам у себи, пулсирам њима; убеђивао ме је да је православље искривљена религија, да није Христос написао учење, већ Његови ученици. М. П. је говорио како су му ето недавно поклонили Јеванђеље и да је почео да га чита. А онда је узео ту књигу у руке и рекао: – Па ево, књига… читао сам је, али нисам нашао ништа корисно за себе.

М. П.: – И сама схваташ да ово тако дуго не може да траје? Схваташ ли?

Ја: – Да…

На самом крају нашег разговора, М. П. Ми је пришао, почео да ме милује по глави, а затим рекао:

• Иди… кћери (дшчер) непослушна.“

Ово „кћери“ (дшчер — црквенословенски израз за кћер) је такође, узгред, веома показатељно. Мени је у том тренутку било 14, а Шчетињину — преко 50 година. Ово наводим ради разумевања колико је у овој ситуацији била велика сила утицаја искусног одраслог човека на неискусну тинејџерку, која уопште не препознаје манипулације, навикла је да поштује и слуша старије (још увек совјетско васпитање) и емотивно је веома везана за тог одраслог као за оца, ментора и духовног учитеља. Углавном, мени је отвореним језиком речено: ово не може дуго тако да траје, не можеш да се не слажеш са оним што говорим и да мислиш другачије. Отишла сам тада из његовог кабинета са чврстом решеношћу да радим на себи свим силама, како не бих „пулсирала порицањем“ и како се он не би љутио на мене.

Тако сам се нашла пред новим открићем: човек не сме да има своје мишљење. Уопште. Чак ни оно мишљење које се обликовало само од себе и не зависи превише од твоје воље. Знате, то је као да од човека захтевате да заволи плаву боју уместо црвене: „Твоја омиљена боја мора бити плава!“ И ти покушаваш то да урадиш са собом. Свим силама. Јер у систему Центра црвена боја је грех, порок и потпуно неспојива са боравком у њему. То је тако темељна замена теза о томе шта је заправо грех, а шта је „лоше“. Мерило нису чак ни општељудске вредности, нити лична савест појединца, већ Михаил Петрович Шћетињин. Он је твоја савест која одређује шта је добро, а шта лоше.

Степен унутрашње деструкције је колосалан, рушење свих унутрашњих механизама. Трудиш се да волиш ближње, да будеш саосећајна, да добро радиш у башти, квалитетно переш подове у дому, одговорно се припремаш за испит и предајеш биологију лицејцима.

Али наступа вече, пале се свеће, Шћетињин почиње „осмишљавање дана“ и обавезно се присећа Сварога, травке са којом се треба стопити и растворити у њој, Сунца којем се треба обраћати, тога како је Христос био плавокос и седам година учио у Русији, а завршава тиме да је „хришћанство дошло у Русију и почело да игра негативну улогу“. А онда скенира простор некаквим својим „трећим оком“, улови нешто тамо „у суптилном свету“ и почиње да удара по неистомишљеницима (у мом случају то је била тема паганства, у другим случајевима — „погрешна“ мишљења друге деце): обраћа се пред свима мени лично, причајући по сто педесет први пут како је хришћанство израсло из паганства, а ја радим лоше што одбацујем религију предака, док богови реално постоје и имају хијерархију: за Земљу је одговоран Перун, за Сунчев систем Сварог, а за галаксију неко други, више се и не сећам. Изнад свих богова стоји бог Род, он управља Универзумом.

Сви около гледају, осуђују и хватају белешке (памте) да сам ја сада међу аутсајдерима. Када се разиђемо након скупа, у средини колектива већ је спремна директива кога треба склањати у страну у наредном периоду. Сви су били подложни том „колективном разуму“ којим је управљао Шчетињин, директно указујући ко је овде „испао из тока“, и игнорисали су непожељне, јер је тако прикривено налагао велики Учитељ. Веома „пригодно“ Шћетињин је тумачио фразе „реци ми ко ти је друг, па ћу ти рећи ко си“ и „сличан се сличном радује“ (свака птица своме јату лети), дајући до знања да ако се дружиш са оним за кога је он рекао да је „изгубио стање“, онда и ти упадаш у ту категорију. И тако је и било! Ако би почео блиско да комуницираш са одбаченим, колектив би почео да се зазире и од тебе, а Шчетињин би те одмах узео под притисак због „неусаглашености“. Под тај бојкот била је подведена читава идеолошка база, која је на скуповима и филозофирањима звучала овако: „Ако елемент одбацује целину, онда целина одбацује елемент“.

Ако би се пак одбачени „поправио“, престао да поставља питања и деловао искључиво „у општем току“: признао паганство као своју религију, учио историју Отаџбине коју је уздуж и попреко тумачио учитељ музике Михаил Шћетињин, реално веровао у натприродне способности, тачно извршавао наређења Генералног и радио онолико колико је било потребно, тада би све долазило на своје место. Поново би на заједничким скуповима Шћетињин говорио како је тај и тај „кренуо“, „остварио се“, „држао заједничко поље“, мењао би се и однос колектива — постајао би топао и благонаклон, и појављивале би се нове могућности. На пример, могућност да се постане директор лицеја, који је имао више организационих обавеза него физичког рада, или могућност учешћа на концертима.

Тако су постојале само две опције: или безусловно прихваташ све што Шчетињин говори и тада си добар, или нешто не прихваташ, мислиш својом главом и тада си лош. Ја сам пак, у својој наивности, дуго покушавала да постигнем објективно немогуће: да сачувам у души своје — веру у Христа као Бога (па не може човек, на крају крајева, да изврне себе наопачке) и да притом „служим људима и Отаџбини“ боравећи у Центру. Сматрала сам искључиво себе кривом за то што то не успева и што је Учитељ незадовољан мноме, и оправдавала сам све што би он против мене предузео, колико год разговора на тему „неусаглашености“ обавио и како год ме пред свима изгрдио. Поверење у њега било је апсолутно. Мисао да је Шчетињин одрасла, свесна особа која врши морални притисак на мене, четрнаестогодишњу девојчицу, организујући хајку, усађујући осећај кривице и присиљавајући ме да променим религију, није ми падала на памет никада.

Ту има још један моменат. Наспрем тога што сам себе доживљавала као хришћанку, ја сам наставила марљиво да учим историју, укључујући и ону о древним Словенима, и на испитима сам причала о њиховој религији, то јест нисам „порицала религију предака“ као појаву уопште, као део историје; нисам се бунила покушавајући некога да разуверим или да тврдим како су преци били глупаци и зликовци. Ја сам уопште своја размишљања поводом Христовог „учења“ код волхва у Русији поделила свега пар пута са другарицом, а након тога сам годинама ћутала као заливена, јер сам схватала да ће моја „неусаглашеност“ бацити сенку на моје пријатеље и да ће се и они наћи међу изопштенима. То јест, Шћетињин није могао да ме оптужи за проповедништво, да му преотимам адепте. Моја главна кривица била је у томе што верујем у Христа као Бога у принципу, умом и срцем, а не верујем у Перуна, Сварога и Дажбога као у реалне богове. Сада мислим да чак ни то није било главно — главно је било то што сам путем сопствених, личних, независних убеђења измицала потпуној контроли. Јер друге је Учитељ грдио потпуно исто тако, али због других убеђења која нису улазила у његов систем — па макар и због те кобасице коју је неко кришом појео, или зато што је неко незадовољан смањењем броја часова у корист хобловања подова усред школске године — све је било као пресликано: „рушиш поље“, „испадаш из процеса“, „губиш главно“, „не живиш по суштини“.

Покушаћу да објасним зашто је улога изопштеника у Центру била много страшнија него у филму „Страшило“ код Леночке Бесољцеве. Када је непријатељ јасно дефинисан — он те бије, он ти смешта — тада је борба лакша. Не сумњаш у то да те мрзе, и у теби расте херој који се бори за правду. Сигуран си да ти се вршњаци смеју, да те вређају и шутирају, а ти ниси крив. Када је све јасно, агресија се лакше подноси. Овде се пак Шћетињин понаша крајње недоследно: на речима те уверава да си личност и слика својих предака, а на делу те слама и не дозвољава ни најмањи корак у страну. На речима воли све и сваког, али притом деца спавају свакодневно по 5 сати, једу како стигну, немају лично време (а и ако имају сат-два, оно одлази на прање веша, крпљење и остале ствари неопходне за живот), а образовна установа у свом стандардном саставу нема чак ни медицинског радника. Све је толико амбивалентно, стално се налазиш у потпуно уздрманом стању, јер те Шћетињин смишљено залуђује и уноси ти пометњу. Ујутру ти се смешка и поздравља те, обраћајући ти се по имену, а увече говори да си овде сувишан. Наравно, у почетку покушаваш да нађеш разлог шта је довело до такве промене, у чему је твоја грешка, али када се то дешава месецима и годинама, схватиш да је узалудно, да је то једноставно његов начин да те стално држи у стању избачености из равнотеже. Тачније, то схватиш тек након одласка из секте. Док си у њој, мислиш да је Михаил Петрович свет. Шта год да ради и како год да те грди, све ради за твоје добро — тебе, ништавног и погрешног, очевски исправља. Волиш га као оца и ментора упркос свему. Као у Оруеловом роману „1984“, сећате се, када главни јунак након свих мучења поново види оног ко га је ту затворио и ко је руководио тортуром, и када га овај помази по глави, Винстон одједном према њему осети поштовање и захвалност?

Осим тога, у „Страшилу“ човек има куда да побегне. Овде је, као што се сећате, створен сопствени микросвет и он је ограничен територијом школе. Не можеш изаћи напоље по помоћ, то је равно смрти, то је веома страшно. Не можеш испричати све те перипетије добром деди — па макар и зато што ни сам не разумеш шта се уопште дешава и каквим речима то да опишеш. Рационални максимум који можеш да формулишеш јесте она информација коју ти је претходно рекао сам Шћетињин: „Имам личну кризу, не сналазим се са задацима.“ Теби је тек 15 година, ко ће ти поверовати да се одрасли човек са неприкосновеним ауторитетом убацује у твој мозак и захтева од тебе да мислиш и осећаш онако како он жели? Овде си у зависном положају, постепено постајеш свима непотребан, постепено се сви окрећу од тебе јер се не поправљаш: не признајеш развој натприродних способности и ћутке, помоћу православног погледа на свет, „пулсираш“ своје „неслагање“. На крају испада да се не сналазиш уопште НИГДЕ — ни тамо ни вамо, очи у очи са својим проблемима, у дубокој депресији због безизлазности и осећаја да си потпуно ништавило. Центар није просто спуштао самопоштовање, он га је уништавао као појаву.

За то је коришћена тешка артиљерија. Да би се „смирио“ следећи гордељивац и присилио да буде као сви остали, током редовне „реорганизације“ — што је било стварање нових колектива у формату „студенти + лицејци“ са пресељењем по собама — одједном би испало тако да тебе не распореде ни у један колектив. Нико није хтео да те узме, и да би добио пропусницу било где, морао си да прођеш серију „интервјуа“ (разговора) на којима су старији студенти (посвећенији ниво, ближи Шћетињину) и Он лично дуго и озбиљно расправљали о твојим грешкама, изазивајући те на искреност, дајући ти до знања да те сви они, наравно, воле, али да мораш да радиш тако и тако. Такво испирање мозга, тачније притисак, обично је деловао, јер је та ситуација за тинејџера била крајње стресна и он је у тим тренуцима био посебно рањив.

Бити „ни у једном лицеју“, поред свеопштих попреких погледа, значило је да ти се јављају проблеми и чисто практичне, свакодневне природе. Читав живот у Центру био је строго регулисан, све је било организовано по строгом распореду: ево сада руча колектив бр. 1, за 15 минута — бр. 2, за још 15 — бр. 3. Ако ниси ни у једном од њих, не знаш када да идеш да једеш. Ако дођеш, може се десити да нема тањира, места. Предавања и сви часови — исто тако. Не можеш чак ни уз некога да се пришљамчиш и отрчиш на јутарњу гимнастику — то се није дозвољавало. Тако је настајао снажан притисак колектива као средство васпитавања, где је сваки корак био праћен општом осудом.Притом си ти апсолутно уверен да си сам крив, због чега ходаш као пребијен пас и трудиш се да будеш тиши од воде и нижи од траве. Исход тих разговора подразумевао је две могућности: или се сломиш и прихватиш постављене услове, или покушаваш да докажеш да би радо све прихватио, али не можеш — и да ипак волиш Русију! Али ова друга варијанта Шћетињина и његову „свиту“ није задовољавала, па ти зато предлажу да идеш кући. Да размислиш о животу и, можда, у будућности да се вратиш у то свето место. Ти си у ужасу јер си за групу везан чврсто као оковима, али ипак немаш куд, зато што… па једноставно немаш куд.

У моје време (1990-их) још увек нису отворено избацивали из школе, па је изопштеник понекад настављао да живи ту, ходајући као сенка по околини, постепено се претварајући у застрашено и јадно створење. Углавном деца нису издржавала и одлазила су кући. Дешавало се да Шћетињин ствара посебне колективе од таквих одбачених, и то је такође било ужасно, јер су их сви остали и даље презирали. Требало је доживети следећу реорганизацију. Ако се неко током периода „одбачености“ поправио, па почео да се „исказује“ као ватрени заговорник Центра, враћали би га у категорију „добрих“ и обнављали му права равноправно са осталима.

А дешавало се и да одбаченост траје годинама и да дете никако не може да оде — обично због спољних околности: или су родитељи сматрали да мора овде да заврши школовање и добије диплому о високом образовању (и одлагање војске), или једноставно није имало куд да оде — код куће га нису чекали. Е тада је човек морао да се бави унутрашњом деформацијом и да се навикава да лаже и себе и околину. Тада је човек био приморан да се бави сопственим унутрашњим изобличавањем и да се навикава да лаже и себе и друге. То префињено мучење душе доносило је своје резултате. Више пута сам видела та ‘преображења’, када се жива индивидуалност претварала у још један типичан лик ‘шћетињиновца’, запањујуће сличан онима који су тим путем већ прошли пре њега.

Бивши припадник Јеховиних сведока, Иван Ширјајев, у једном од интервјуа је рекао да су водећа осећања у култу страх и осећај кривице. Да, ми смо тако и живели. Гостима смо се смешкали, а сами смо непрекидно страховали да нас Шћетињин не осуди и да нас „не одбаци општи ток“, да Русија не пропадне, да мрачне силе не истребе школу и тако даље, и тако даље. Михаил Петрович је волео на скупштинама студената да диже панику око тих истих мрачних сила које желе да униште Центар, како их он осећа у овом самом тренутку, сада, зло улази у ову учионицу… и зато сви ми непрекидно морамо да држимо стање и да будемо целина. Једном момку са болесним срцем позлило је на једном од таквих скупова, срушио се на под изгубивши свест. Однели су га у собу код момака, пар људи је отишло са њим, а остали су наставили да седе у Шћетињиновом кабинету као да се ништа није десило. Show must go on (Представа мора да се настави), шта год да се деси појединачном човеку.

Учио нас је да је све на свету повезано: „Дотакни травку — пашће звезда“. Наше „црне мисли“ о манама Центра и лоши поступци у виду недовољног „давања себе“ јесу директан узрок тога што траје рат „непријатеља“, „тамних ентитета“ са Русијом, што наш народ пропада. То је било током 1990-их, живот у Руској Федерацији заиста није био лак, али одговорност за све што се дешава Шћетињин је пребацивао на нас. Својим добрим понашањем ми смо морали да победимо у бици у оностраном свету, да подржимо „ратнике светлости“ и спасимо Русију. Наравно, ми смо непрекидно затајивали у тој великој борби, због чега су се у свету дешавали ратови, катаклизме и мало приметни за непосвећене, али веома глобални порази у „духовном свету“, које је Генерални непогрешиво осећао.

Час би почињао да говори како се он повлачи из свих послова, од сада ћемо морати сами да управљамо свим, да водимо наставни процес, васпитавамо лицејце, заједничких скупова више неће бити… Сви су преплашени, не могу да схвате шта су толико скривили, почињу да моле великог човека да не одлази, да нас не оставља! Плачу, певају му хвалоспеве како је велики, добар, да без њега не можемо никако. Он седи и топи се — баш се лепо види како ужива у том емотивном налету и у чину величања Учитеља који следи након тога.

На концертима, који су се код нас често одржавали током празника и значајних догађаја (рођендан Михаила Петровича, 9. мај, Нова година, матура, долазак важних гостију), дуго је централни елемент била прича о Воислави — древној Словенки која је добровољно узишла на погребну ломачу за мужем-кнезом који је погинуо у бици. У суштини, у тој сцени, коју су по улогама причали Шћетињину најближе „девојчице“ и „момци“, поетизовао се пагански обред убиства жене заједно са умрлим вођом, као и самоубиство из љубави. Њу је тамо, ту Воиславу, још покушавала да заустави мајка, вичући: „Ћерчице!“, на шта је Воислава одговарала: „Немој, мајко. Са њим ћу поћи у свету земљу, без њега ми живота нема, ладо моја“. Сада размишљам: куд су гледали родитељи, учитељи и остали одрасли који су седели ту, док се сва та деструктивна пропаганда сливала са сцене у уши деце и тинејџера?

Временом се одвикнеш од тога да живиш једноставно и да се радујеш овде и сада. Навикнеш се да увек све мораш да „изграђујеш“, да тежиш нечему, радећи на себи, још више „дајући себе“, а они ти опет говоре како тапкаш у месту, како си оболео од „самости“, и тако укруг. Када достигнеш циљ, ниси у стању да се заситиш и одмориш, већ само размишљаш како да достигнеш следећи циљ. Вечито чекање сутрашњег дана, који никада не наступа. Шћетињин је често понављао да „Руси увек живе у сутрашњем дану“ и да „треба радити за будућност“. У тој трци за прелепом будућом Русијом, ми смо бесконачно оболевали од вашки, стрептодермије, шуге, микоза, тровања, упале плућа; девојчице су имале поремећаје менструалног циклуса, дечацима су била унакажена леђа од терета, а о повредама и прехладама са компликацијама да и не говорим. Све се то сматрало потпуно нормалним — па, ниси држао стање, шта се ту може… сам си крив. Ја сам имала џепно средство против вашки — ону оловку против бубашваба, вашки, пацова и мишева — сећате ли се оних кинеских убојитих ствари из 90-их, у плавим паковањима са хијероглифима? Имала сам и две стандардне бочице: са борним алкохолом и са мрављом киселином — једну за упалу уха, другу за неуралгију, јер би нас ветар вечито пробијао када излазиш из купатила са мокром косом кроз промајни ходник до своје собе, или након купања под хладним тушем, пошто би нестало топле воде у акумулационом бојлеру. У тежим случајевима помагала је јодна мрежа, коју смо научили да цртамо једни другима. Једном су ми се, услед нелечене прехладе, упалили лимфни чворови испод пазуха, појавили су се црвени крвни судови дуж целе десне руке и толико је отекла да су прсти штрчали и нисам могла да једем, па сам јела левом руком. Лечила ме је другарица, цртала ми ту исту јодну мрежицу и водила ме да једем.

Једном су нам наредили да рашчистимо хрпе старе, полутруле одеће на тавану и да је спалимо на ломачи. Ствари је било као гора, увек их је било превише, јер би након реорганизација и пресељења по собама редовно остајале торбе „без власника“, па су их односили горе да не заузимају место. Као резултат извршења тог задатка, код девојчица су се појавиле телесне (стидне/беле) вашке (нарочито је настрадала девојчица која је бацала ствари у ватру). Када су ми рекли да можда постоји та напаст, наоружала сам се пеглом и рекла да се нећу померити с места док не дезинфикујем све своје ствари. „Старији другови“, који су у том тренутку ушли у собу, били су веома огорчени, јер сам се бавила личним питањем уместо да идем у задругу да берем јабуке.

А уз то, стално нам се спавало. Недостатак сна би после годину или две постајао хроничан, извлачили смо се само на рачун младости и налета адреналина. Узгред, ни исцрпљеност ни спавање нису били дозвољени: наш „Отац“ је на скуповима говорио да је то што некоме падају капци знак да се није укључио у простор и да је изгубио стање.

Повлашћен статус имала је само група „девојчица“ и „момака“ који су били најближи Шћетињину (углавном су то биле девојчице), они који су доказали своју верност Учитељу и Учењу и које је он сам приближио себи. Они су чинили посебну касту и учествовали су у управљању; имали су статусе директора лицеја, водећих предавача за поједине предмете, имали су могућност да се потпуно школују посећујући предавања професора који су нам долазили из других градова. Физичког рада у животу тих „изабраних“ било је заиста много мање, нису се толико исцрпљивали у кухињи, на градилишту, током чишћења, ноћних дежурстава итд., живели су одвојено и могли су да спавају и једу у мање регулисаном режиму.

Систематско премарање обичних адепата сматрало се неопходном жртвом у име Отаџбине, а представљано је као подвиг раван оном Александра Матросова или Николаја Кузњецова. Шћетињин, одрастао човек, педагог, користио је своје познавање дечје психологије и идеју патриотизма како би исцедио максимум из деце, а затим их замењивао другом. Зато се и није догодило никакво тријумфално ширење „Шћетињиновог система“ по целој Русији, како је обећавао — зато што никакав педагошки систем није ни постојао. Постојао је само култ Шћетињина, искључиво једног човека, све се држало само на њему, сви конци су водили ка њему, он је био главни луткар.

На самом крају почела сам панично да га се плашим и да га избегавам. Појавио се готово животињски страх. Руке би ми се охладиле, срце би искакало, почињала бих да муцам. Својим речима, погледима, „очинским“ руковањима и загрљајима он је продирао у мој унутрашњи свет, у мој мозак, као да ме чита скроз наскроз и сазнаје да се опет „не уклапам у општи ток“; почињао би некако да утиче на мене, било је немогуће сакрити се, мисли би се помутиле, а на нивоу емоција остајали су само страх, пометња и губитак контроле над ситуацијом. Периодично је покушавао да ме приближи себи, како бих ушла у састав његове „свите“: звао ме је да радим у „кухињи за госте“ (постојала је посебна кухиња за Шћетињина и госте), да постављам и распремам његов ручак и вечеру, да шетам по околини са њим и још пар старијих студенткиња. Очигледно је на тај начин требало да проради она „шаргарепа“, сећање на оно блажено време када су ме сви волели, а Михаил Петрович ме само хвалио и одушевљавао се мојом генијалношћу. Мене је такво интензивно „приближавање“ плашило до дрхтавице, избегавала сам сваки његов облик, јер је он упркос свему покушавао да ме сломи својим проповедањем окултизма и понашао се у малом кругу блиских људи некако веома чудно, говорећи потпуне бесмислице. На пример, шетали смо нас четворо (две студенткиње из „свите“, ја и он) кроз зграду у изградњи; он је гледао са висине другог спрата према шуми и говорио како то заправо нису дрвећа, већ ентитети слични диму, како се они лепршају и он то види, и може са њима да комуницира, да разговара. Сећам се да сам тада погледала оне две студенткиње и одједном схватила да му оне заиста верују и да тај његов ток свести узимају здраво за готово. Такође сигурно знам да су му многе девојке са старијих година (од 17 до 20 година) радиле масажу, редовно су преда мном некоме говориле: „Зове те Михаил Петрович да му радиш масажу.“ Све време сам се плашила да ће и мене једном позвати, али хвала Богу, то се није десило.

Када напокон боравак у Центру постане потпуно неподношљив, преостају само два излаза: или изаћи у онај страшни спољашњи свет и постати издајник, или отићи заувек са овог света на радикалан начин. Пошто је ова друга варијанта за мене као хришћанку била неприхватљива, изабрала сам прву. Отишла сам код Михаила Петровича на последњи разговор, да се опростим и затражим опроштај што нисам могла, што нисам издржала, што нисам оправдала његова очекивања. Седела сам, брисала слинав нос и сузе, говорећи како ћу ја уопште у том спољашњем свету, у том страшном туђем свету… а он је само узео и рекао: „Па немој да идеш.“ Тада ме је потпуно пробило, зајецала сам на сав глас, не видећи ништа пред собом: „Али Ви сте сами то рекли!“ — зато што ме је уочи тога сам позвао на још један озбиљан разговор и постављао је сурове услове: или одлазак из школе, или „потпуно овде“, прихватајући његове погледе на живот. И ево, ја сам дошла код њега са својом одлуком, изнуђеном крвљу, а он опет наступа са својом чувеном амбивалентношћу. Потом сам му још рекла да ја не верујем у Христа намерно, да то нисам изабрала разумом, већ да сам изабрала срцем, онако како сте нас Ви учили, „да живимо по срцу“… Шта се тада са њим десило! Почео је да се кикоће на сав глас, зацењујући се од смеха, бришући сузе; смејао се дуго и сладострасно. Мени је било 16 година, стајала сам као попљувана и нисам могла да разумем: ја му практично отварам душу, говорим о ономе најсветијем, а он се мени смеје у лице?..

Наравно, било је тешко отићи из Текоса по последњи пут. Жао ти је да се растанеш са пријатељима. Жао ти је да се одвојиш од оних на које си навикао као на сопствену породицу. Да Шћетињин није вршио притисак на мене, ја бих сигурно остала. Али сада размишљам: колико је то само добро испало! Боље је живети у стварном, несавршеном свету и бити свој, учити се доношењу одлука и не освртати се на Великог Брата, него се крчкати у слатком отрову, трујући се њиме све више и више, унакажавајући себе до непрепознатљивости и губећи веру у човечанство.

Завршићу своју причу легендом коју памтим веома добро. Да, управо том хипнотичком легендом којом нас је Шћетињин обрађивао, постижући кроз миле и добре приче усађивање њему потребних стереотипа понашања и шаблона размишљања. Колико се само разликује перцепција једне те исте појаве када си унутар секте и када си ван ње! Нека ово буде очигледна илустрација како се може утицати на дечју психу кроз наизглед добре намере. Дакле, бонус за оне који су учили са мном у Центру у исто време — сигурно ће многи препознати радњу.

Децембар 1993. године, прва „теренска школа“, главна зграда у Текосу, вече. Гомиле снега иза прозора, била је то веома снежна зима, нетипична за Краснодарски крај. Седимо у соби коју ће касније преуредити у стамбену, а ходник ће проширити у мали хол и тамо поставити клавир. А засада — нема још ни реновирања, ни јарких боја витража и дрвета у завршној обради, подови и зидови су сувише хладни и службени, али тако блиски и дивни. Столице су постављене укруг дуж зидова, Шћетињин је ту, у заједничком кругу, млад и још увек без својих препознатљивих седих бркова (тада му је било 49 година), са сјајним бајаном (хармоником). И тада почиње лагана прича… Музика је прелепа, а глас тако динамичан, жив; ти као гледаш у Учитеља, а заправо си тамо, у самој радњи приче. Мала колиба стоји усамљено у шуми (следи детаљан опис шуме, дрвећа, неба — свега), и одједном је једног дана посети ветар. Снажан, весео, чио. Он улеће унутра, јурца по угловима, широм отвара прозоре, уноси радост и — сходно степену експресије приповедача — доводи колибу до усхићења. Њима је лепо, она се радује, пуна је живота. Све се описује веома живописно и у бојама, у детаљима — где је која шаргапа лупнула, како су шумели врхови борова, а музика поново помаже усредсређивању пажње. И ево, наступа тренутак када ветар одједном… одлети. Колиба тугује, тужна је, чека га. Веома га чека. Све остало за њу постаје неважно, небитно. Читав њен живот претвара се у ишчекивање ветра. И ево, он поново долеће. Колиба је срећна. А потом опет одлеће. Колиба је у тузи. То се понавља много пута, све док слушаоцима не постане очигледна поука ове басне: смисао живота колибе је у ишчекивању пажње ветра. Што, заправо, и сумира сам Шћетињин: „И твој пут је да трпиш и чекаш када ће ветар улетети још једанпут“. То је то, у свести тинејџера јасно се фиксирао модел управо таквих међусобних односа са Учитељем. Он је намерно играо своју представу у њему потребним манипулативним формулацијама: ветар је називао заменицом „он“, а колиби се обраћао директно са „ти“, што значи да је свако од присутних аутоматски постављао себе на њено место — такви су закони људске перцепције.

Реците ми сада, ви одрасли људи, шта ова легенда заправо значи у стварности?.. А ми тада — девојчице од 12 до 15 година, нас ништа не буни, ми то разумемо без икаквог одраслог подтекста, само као лепу бајку и поуку. Завршна фраза тог Шчетињиновог театра једног глумца окончава се такође веома промишљено: „И, можда, читаву ову филозофију ја сам извео због једне девојке… и ако ме она чује, ја ћу бити срећан“. То је било све, свака девојчица од присутних је ту подвалу схватила на свој рачун. Ја то знам, причале су ми после да је та фраза била упућена директно њој, а не некој другој.

О Шћетињину је кружило и кружи много различитих гласина. Ја их намерно не помињем, јер сам одлучила да испричам само своју причу, оно што се десило мени, оно што сам видела сопственим очима. Неко мисли да је сав ужас у томе што би страшне гласине могле бити истина, а ја мислим да је сав ужас у реалној контроли над човековом душом, у формирању снажне зависности од Шћетињина и Центра. Унутрашње преобликовање душе на тај начин да стварни човек, са својим карактером, природом, жељама и способношћу да каже „да“ или „не“ нестаје, а настаје други човек, који у принципу није способан да размишља и бира самостално. Он ће урадити све што му се каже. Ето шта је страшно. Све остало су само последице.

Марта Колесничкина

(крај руслог текста)

Превео и приредио:

Димитрије Марковић

Стални стручни ссарадник

Одсека за апологетску мисију

Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке

Преузето са:

https://iriney.ru/pedagogicheskie/shkola-shhetinina/novosti-o-shkole-shhetinina/shkola-shhetinina-totalitarnaya-sekta-ili-internat-strogogo-rezhima.html