Пише: Димитрије Марковић
Весна Пешић је један од водећих пропагатора псеудонауке (посебно псеудолингвистике и псеудоисторије) и неопаганизма код нас, али и езотерије и окултизма.Оно што посебно забрињава јесте пропагирање расизма. Осим тога Весна Пешић промовише и аријевски (аријски) мит који представља везивно ткиво које повезује све горе поменуте феномене са нацизмом и неонацизмом.
Код нас још увек, нажалост, не постоји довољан број радова о псеудоисторији нити о појавама повезаним са њом као што су конспиролошке теорије или аријски мит. Са друге стране, у Руској Федерацији, постоји Комисија за борбу против псеудонауке при президијуму Руске академије наука (1)и обиље научних и теолошких радова који се баве поменутим темама.
Радови руских научника, ипак, доносе корист и нама. Наиме, једна од основних карактеристика псеудонаучника је интелектуално непоштење, које осим фабриковања (измишљања) и фалсификовања, обухвата и плагирање. Уколико погледамо теорије и тврдње домаћих псеудоисторичара и упоредимо их са онима из Русије (али и онима из других земаља), видећемо да није реч ни о каквим оригиналним плодовима њиховог рада већ да су присвојене туђе и прилагођене за употребу код нас. Аријски мит је један од најочигледнијих примера.
Како је овај текст намењен широј публици нећемо се упуштати у исцрпна објашњења и навођење великог броја примера.
”Аријевска идеја је настала и први пут се развила у 19. веку. као чисто научни пројекат. Затим је у другој половини XIX века узета од стране шовиниста и расиста и почела да служи империјализму, колонијализму и расној дискриминацији. Свој логички завршетак достигла је у политици немачких нациста који су је користили за оправдање геноцида. Чинило би се да за њу после Холокауста више није било места у свету. Међутим свет постмодерне епохе је парадоксалан и крије у себи много неочекиваног. Прелаз XX–XXI века дао је аријевској идеји други живот, узели су је националисти у многим новим државама постсовјетског простора,” пише проф. др Виктор Александрович Шнирелман, угледни руски научник, доктор историјских наука и главни истраживач на Институту за етнологију и антропологију Н. Н. Миклухо-Маклаја Руске академије наука, у књизи ”Аријски мит у савременом свету”. (2)
Весна Пешић пропагира псеудонауку, аријски мит и остале појаве на различите начине: путем књига које објављује издавачка кућа ”Пешић и синови” чији је она власник, путем сопствених књига, објава на друштвеним мрежама, емисије ,,Ослобађање историје” на Јутјуб (YouTube) каналу “Радио Снага Народа” и сл.
Када је реч о поменутој издавачкој кући ”Пешић и синови” сусрећемо се са књигама познатих домаћих и страних псеудонаучника. Од домаћих то су Божидар Митровић, Милан Парошки, Милутин Јаћимовић, Петко Николић Видуша, Словенка Марић, Драгослава Копривица, Петар Милатовић Острошки итд. Ту је и књига ”Албанци лажни Илири” која садржи проширене текстове реферата изложених 21. јуна 2007. године на скупу групе псеудоисторичара (Јован И Деретић, Момир Јовић, Драгољуб П. Антић, Слободан Јарчевић, Радомир Д. Ђорђевић, Милутин Јаћимовић и др.) под називом “Методолошки проблем истраживања порекла Албанаца”, о чему је писао проф. др Радивој Радић у књизи ”Клио се стиди”. (3)
Од страних аутора поменимо само Јурија Мирољубова, Роберта Салинаса Прајса и Александра Асова.
Да погледамо сада како Весна Пешић пропагира аријевски мит и да кажемо нешто више о томе.
”Кад дођеш у Непал да сведеш свој его на нулу јер он овде ништа не вреди. И још нешто, на најстаријем ведско-аријевском језику на свету, на санскрту, БОГ се каже БХАГА. МИ СМО ПОТОМЦИ АРИЈА,” пише у опису једне од својих фотографија начињених приликом посете Непалу Весна Пешић.
Погледајмо сада како проф. др Виктор Шнирелман описује настанак аријског мита у 19. веку и његову везу са псеудонауком, антисемитизмом, расизмом и нацизмом.
”Делимично се радило о формирању нових темеља европског идентитета: хришћански идентитет се повлачио, уступајући место националном, а потом и расном. Делимично се може говорити о отпору еманципацији Јевреја, који је снажно захтевала надолазећа ера. С тим у вези, треба разумети разлоге напада на јудаизам, којима обилује европска књижевност на прелазу из XVIII–XIX века и прве половине XIX века. У писању једног броја европских интелектуалаца то је изражено у одлучном одбијању од проналажења својих корена на Блиском истоку. Међутим, то није умањило њихова уверења да порекло генеалогије лежи у тајанственим егзотичним земљама Азије, где су са заносом тражили или „племенитог дивљака”, или „мудрог философа”. Тамо су видели и извор „примитивног монотеизма“, који је касније доживео пад, био искривљен и изнедрио политеистичке религије. Тако је европска мисао и открила „аријевског човека“ (Поляков 1996: 198–203). У Немачкој је све ово допуњено националним романтизмом, у контексту којег је, према речима италијанског фолклористе Ђузепеа Кокјаре, у почетку „племенити дивљак уступио место за врли народ”, а средином XIX века такав народ се претворио у “аријевце” и „наше претке“ (Коккьяра 1960: 199, 298). Другим речима, у Европи се паралелно са порастом антисемитског расположења одвијало сазревање „аријевског мита”, у почетку усмереног против јудаизма као наводно оштро ограничавајућег слободу и негујућег суровост,” пише Виктор Шнирелман.
Да скренемо овде пажњу на то да је и међу домаћим псеудоисторичарима и њиховим следбеницима раширен расизам и антисемитизам.
Тако је поводом текста „Иза зидина тајни“ Мирјане Стојисављевић, која као и Весна Пешић припада групи псеудоисторичара окупљених у тзв. Српску аутохтонистичку историјску школу, министар за научнотехнолошки развој, високо образовање и и информационо друштво Републике Српске био принуђен да упути писмо министру иностраних послова Изреала у коме је изнео осуду и згражавање због његове антисемитске садржине али и уверавање да оно што је она написала „ ни на који начин не представља став било које институције или Владе Републике Српске, њених грађана и српског народа у целини“. (4) Поводом њеног текста огласио се и Управни одбор Друштва српско-јеврејског пријатељства који га је означио не само као антисемитски него и као антисрпски уз констатацију да је писан „ненаучним, на моменте чак и булеварским језиком“. (5)
Посебно је забрињавајућа чињеница да је Мирјана Стојисављевић редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Бања Луци.
”Европска научна мисао развијала се у XVIII–XIX веку сложеним путем. У почетку Европски научници су покушали да потисну индоевропску прадомовину што је даље могуће од Блиског истока – макар и далеко на исток, само да се не уклапа са прадомовином „семита“. И тек много касније, у њиховим списима, прешло се у Европу, одражавајући све већу привлачност принципа аутохтонизма.
Ово је додало шарму древне Индије, при чему не толико у Енглеској, где су практична знања о њој и снобизам колонизатора обуздавали бујну фантазију, колико у Немачкој, где су кабинетска размишљања, увећана националним романтизмом, отворила врата највртоглавијим теоријама. Тако је рођен „аријевски мит“, чије ауторство припада познатом немачком романтичарском мислиоцу Фридриху Шлегелу, првом преводиоцу санскритских текстова на немачки.
Истовремено, следећи географа Карла Ритера, који је истицао сличност санскрита са старонемачким, многи немачки мислиоци су тада били склони да верују у то да су Немци, за разлику од других народа Европе, директно пореклом од древних аријаца.
И док је у Енглеској Томас Јанг увео термин „индоевропљани” 1813. године, онда се у Немачкој са њим надметао термин „индогермани“, који је предложио К. Малте-Брун 1810. године а прихватио Ј. фон Клапрот 1823. У исто време популарност је у Немачкој стекао и термин “Аријевци”,” наставља Шнирелман.
Када је реч о веровању о пореклу Немаца од аријаца и истицању сличности санскрита са старонемачким Весна Пешић заступа исте ставове али са том разликом што говори о Словенима или Србима и српском језику.
”Највећа Будина ступа на свету. Подсећам – Буда је пробуђени, исто што и будан на српском. Ко жели више да сазна, нека чита Речник сродних српских и санскртских речи наше генијалне Бранислава Божиновић, издање Пешић и синови,” пише Весна Пешић.
На другом месту каже: ”Кад у Србији неко пије чај, кажемо ЧАЈ ПИЈЕ. У Индији такође кажу ЧАЈ ПИЈЕ. У Непалу, на лицу места, уверих се у слично ЧИЈА ПИЈУ. Ведско-аријевски корен речи најочуванији је у српском језику.”
И још: ”У најстаријем језику на свету, ведско-аријевском, Бог се каже Бхага. Французи на пример, за Бога кажу Диеу, Енглези Год, Немци Гот, Италијани Дио, итд… Признаћете да је српско Бог најсличније са Бхага, дакле, доказ да је српски језик древни језик који је сачувао најстарије корене речи.”
Међутим, не говори само Весна Пешић о Србима као Аријевцима. Јован И. Деретић је тврдио да се Срби ”у Индији и Ирану… називају Аријевцима” (6),да су Немци Аријевци само онолико колико су Срби. ”Данашњи Немци су етнички бар седамдесет одсто пореклом Срби, каже Деретић у вези са тим. (7) Горан Шарић поистовећује Аријевце са Протословенима а са Србима их повезује преко Лепенског Вира (8). Псеудоисторичар и неопаганин Љубомир Јовановић, пријатељ Весне Пешић, такође тврди да су Срби Аријевци, Затим Милутин Јаћимовић, позивајући се на Анатолија Кљосова (9) али и многи други псеудоисторичари и лажинаучници. Још један пријатељ и сарадник Весне Пешић, Бранко Драгаш, на својој фејсбук страници објавио је текст под насловом ”СРБИ – КОРЕН СВЕТСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ!!” у коме се, између осталог, каже: ”Србски војни сталеж, којег у Индији и Ирану називају АРИЈЕВЦИМА…”. Текст није потписан па није јасно да ли га је Драгаш писао или само пренео.
Погледајмо опис даљег развоја аријског мита како га даје Виктор Шнирелман:
”Уопште, цела прва половина XIX века протекла је у Европи под знаком индоманије. Управо тада је постало модерно да се Заратустра противпоставља Мојсију и да се тврди да су Семити позајмили филозофију и религиозне идеје од Индогермана, на чему је нпр. инсистирао немачки индолог Кристијан Ласен, ученик браће Шлегел. Овај аутор је први почео да супротставља Аријевце Семитима, хвалећи Аријевце као „најорганизованије и најкреативније људе“, који су ширили високу културу и због тога имали право на потчињавање староседелаца.
А један од првих који је преузео напоран посао реконструкције слике њиховог живота, друштвене организације, обичаја, вере, био је Швајцарац А. Пикте. Називао их је „најмоћнијом расом на земљи“ и веровао да је била позвана да влада светом.
Поред тога, Пикте је видео првобитне Аријевце као поклонике Сунца и приписивао им првобитни монотеизам, који је настао ван додира са семитском традицијом,” пише Шнирелман а нешто даље налазимо и ово: ”Истовремено, нацисти су активно користили немачко паганско наслеђе, укључујући митолошке приче, ритуале и симболе. Тако, 24. јуна 1935. године по наређењу Гебелса одржавале су се широм Немачке масовне прославе летњег солстиција, посвећене паганском богу Вотану. Најактивнији учесници ових прослава били су дечаци и девојчице из Хитлерјугенда. На месту једне од ових свечаности, иступао је Геринг. Он је надахнуто говорио о „чистој севернонемачкој крви“ и потреби оживљавање паганских обреда ради уједињења народа (Хофман 1935).”
Псеудоархеолог Ђорђе Јанковић је тврдио да су Словени били монотеистии да имају свој Стари завет. (10)
Соларни култ или култ Сунца подразумева обожавање Сунца као даваоца живота па његов положај у одређеним деловима године, а најчешће су то зимски и летњи солстициј, одређује поједине празнике.
”ТРАГОВИМА ПРЕДАКА. У Кошутњаку смо на јесењи солстициј испратили лето уз реконструкцију древних предачких обичаја – бацање камена, натезање конопца, гађање стрелом, прескакање преко ватре…,” пише у опису једне од својих фотографија Весна Пешић.
”Мој најдражи непалски конобар Сури, име је добио по богу Сунца ведско/аријевског времена Сурији. БОГ СУНЦА СУРИЈА познат је и у древној предхишћанској религији наших предака. Такође и напитак СУРЈА, СУРИЦА (код Индуса Сома, Хаома) који се добијао тако што се остављао да превари на Сунцу. У много каснијим временима биће замењен Медовином,” пише у опису једне од фотографија Весна Пешић.
И други псеудоисторичари такође покушавају да Србе доведу у везу са култом Сунца. Тако нпр. Александар Шаргић покушава да Божић представи као празник рођења Сунца тврдећи да Срби ”на Божић дочекују рођење новог сунца, будући да изворни старински Божић пада на краткодневицу.” (11)
Слично је и са Гораном Шарићем: ”Бадњи дан био је посвећен прецима. Зато је улога ватре пресудна, она нас преко огњишта повезује са прецима, у ватри се умире, а она је симбол и Сунца који умире у властитом огњу и поново се на тај дан рађа.” (12)
Љубомир Јовановић нас у емисији од насловом ”Срби су Аријевци, некада смо живели од Сахаре до Индије” експлицитно представља као поклонике Сунца. (13)
Да погледамо шта проф. др Виктор Шнирелман даље пише о аријском миту.
”Већ је Хегел имао идеју о наводно посебним својствима немачке крви. Али је то још јасније било изражено у списима неких његових савременика и следбеника.
Али идеја расе никога од њих није остављала равнодушним. Европејски („аријевски”) човек чинио им се круном стварања, и повезивали су будућност човечанства управо са њим. У сваком случају, све је више аутора Централне Европе почело да даје првенство „тевтонској раси“, односно Германима. Обдарили су их најзавиднијим квалитетима – племенитошћу, великодушношћу, високим моралом, способношћу за креативно размишљање, уметничким даром, политичким талентима, страшћу за освајањем итд. То је започео гроф А. де Гобино који је у својој књизи „Есеј о неједнакости људских врста“ (1853-1855) приписао је све ове особине „Аријевцима“, чинећи их перјаницама читавог човечанства, творцима древних цивилизација.
Према Гобиноу, управо Германи су сачували аријевску крв у најчистијем облику.
Аријевски мит је фасцинирао не само филозофе, оријенталисте и етнологе. Захваљујући Гобиноу, о њему је почела нашироко дискутовати образована јавност, и чак и инспирисати неке немачке револуционаре.
У другој половини XIX века. „аријевски мит“ су у високу науку увели оријенталиста и германофил Ернест Ренан и индолог лингвиста Фридрих Макс Милер.
Како је Пољаков приметио, Ренан је у свом раду користио изразе „семитски раса“ и „јеврејски народ“ као синониме, док су „аријевци“ често коришћени као еуфемизам за Немце. Тако је Ренан отворио капије за лавину секундарне литературе посвећене противпотстављању „аријеваца” „семитима” (Поляков 1996: 222–225),” пише Виктор Шнирелман.
Књигу Фридриха Макса Милера ”Веде – основи цивилизације” објавила је код нас управо издавачка кућа ”Пешић и синови”.
На присутво идеје расе и српске расне супериорности наилазимо, наравно, и код Весне Пешић. Тако је у издавачка кућа чији је она власник објавила књигу индикативног наслова ”Српска надмоћ”. У питању је зборник радова а прво место место у њему заузима текст Бранимира Малеша ”Расно порекло светог Саве”.
Да видимо шта се о др Бранимиру Малешу каже у научном раду под насловом ”Еугеника као идеолошки састојак фашизма у Србији 1930-их година ХХ века”.
”За овај рад интересантни су текстови појединих лекара и антрополога који су расизам и расистички антисемитизам покушали да промовишу у Србији. Најбољи примери за то су размишљања антрополога Бранимира Малеша и двојице лекара, Светислава Стефановића и Стевана Иванића. (….) Њихове расистичке идеје и ставови потпуно су се поклапали с оним што је тада било актуелно у Немачкој, а своју инспирацију налазили су на страницама књига које су писали пре свега немачки расистички аутори. (…) Малеш је показао фанатичну жељу да Србе и Југословене прикаже као аријевце, а у потрази за аргументима, слично као и расисти у Немачкој, посеже за средњовековном прошлошћу. Карактеристично за фашизам, он велича средњи век, његова морална начела, корпоратистички начин привређивања, строгу хијерархију и расну чистоту. У свом чланку Расно порекло Светог Саве Малеш на основу ликова са фресака настоји доказати аријевско порекло чланова владарске породице Немањић, које у својој типологији сврстава у плаве Динарце – атлантомедитеранске расе. Он у овом делу тврди да су Немањићи били плаве косе, светле пути, високи растом и да је на основу њиховог изгледа јасно закључити да су били чисти аријевци, позивајући се поново на запажања Стјуарта Чемберлена (Малеш, 1939: 37-45),” каже се, између осталог, у поменутом раду.
Не треба да чуди што поменути текст Бранимира Малеша налазимо на интернет страници српских расиста и нациста ”Српски фронт”, (14) а један од његових текстова о Јеврејина на страници ”Расни идеализам”.
”Ми требамо да верујемо у нашу „СРПСКУ НАДМОЋ“ и сама та вера је почетак наше победе и пут ка слободи. (…) Требамо их гледати надмоћно, постављати се надмоћно, презирати их надмоћно без обзира на силу коју имају,” каже се у предговору књиге ”Српска надмоћ”. (16)
Јован И. Деретић у уводу своје књиге ”Нова Вулгата. Серби – народ и раса” о Србима пише:
”У праисторијском времену развио се један бројан народ, беле расе, у центру савремене Европе, са средиштем у Подунављу. Сва досадашња археолошка истраживања сведоче нам о непрекидности културног развоја и просторног ширења тога народа. Разне повести, па затим историја, говоре нам о томе народу као главном историјском народу Европе…”. Нешто даље, ипак, Деретић Србе, у складу са насловом књиге, представља као посебну расу: ”Ми смо већ видели из претходних излагања, да се србиска раса открива, у време око 2000 година с.е., као главни историјски чинилац и која, као један незауставни вал, прекри све земље и народе од Дунава до Инда и од Нила до Арала.”.
Говорећи о изузетној популарности „аријевске идеје“ у другој половини 19. века проф. др Виктор Шнирелман каже да је она тада ”коришћена у веома различитим сумњивим учењима” и наводи пример теософије.
”На пример, одиграла је значајну улогу у развоју теозофије, чији је оснивач Х. П. Блаватска величала санскрит и прогласила “аријевску расу” водећом на Земљи, са којим је наводно повезана будућност човечанства. Њена учења су укључивала такве ставове као што су поистовећивање санскрита са протоиндоевропским језиком, обдаривање расе унутрашњим иманентним својствима, величање Аријеваца као „више расе“, извођење Библије из браманизма, идеја „расне деградације“ и неизбежног изумирања „застареле расе“,” пише Шнирелман.
О теозофији је писао официр полиције Зоран Луковић у књизи ”Верске секте. Приручник за самоодбрану” па се нећемо задржавати на детаљном изношењу њиховог учења. Луковић о теозофији пише у поглављу под насловом ”Окултистичке псеудонауке, теорије и правци”, и између осталог наводи следеће: ”Дешавало се да се на неким конспиративним скуповима отворено служило Сатани, уз разноврсно богохуљење, гашење светиња, жртвовање животиња, па и деце…” Као најпознатији пример жртвовања деце од стране окултиста Луковић наводи Жила Лавала (Gilles Laval de Rais).
У теозофији је усвојено хиндуистичко учење о смени четири епохе од којих је једна Кали Југа. Кали Југа је период који је почео 3102. године пре нове ере и траје 432.000 година што значи да је свет тренутно у тој епохи. На званичној интернет презентацији украјинског Теозофског друштва Кали Југу називају ”Мрачним добом” а као једну од његих негативних карактеристика наводе материјализам. Такође се наводи да осим ширења теозофије, ”клизање ка материјализму” може зауставити и ”ширење знања о законима карме и реинкарнације и вера у апсолутно духовно јединство свих бића”. (17)
Да бисмо боље разумели шта се подразумева под ”духовним јединством свих бића” навешћемо објашњење из књиге Зорана Луковића: ”Такође теозофија и антропозофија афирмишу екуменистичка и универзалистичка питања и пропагирају идеју стварања једне религије, мада то раде више на бази окултистичких техника, него по основу реалног догматско-доктринарног приближавања светских религија. Резултат тога је да смо данас сведоци оснивања разноимених верских група и праваца које искрено, али многе и из комерцијалних разлога, претендују да уједине човечанство око своје „универзалне” доктрине и под вођством свог вође.”.
Да је Весна Пешић упозната са окултним учењима теозофије потврђују следеће речи, из описа једне од њених фотографија: ”Покхара, град у Непалу у подножју Хималаја у коме као и у читавој земљи, живе дивни људи ведско-аријевске традиције. Овде долази велики број западњака да се бахати својим прљавим новцем и прети да ову земљу претвори у велики куплерај као што су већ учинили са Тајландом и толиким дивним местима на кугли земаљској. Свима њима које овде срећем ових дана кажем – глобалисти и геноцидалисти мрачног ума, ОД.ЕБИТЕ (цензура је моја, Д.М.) од овог света и потоните у кали-југи!”
Да погледамо како је даље текао развој аријског мита.
”…У последњој четвртини XIX века, када је антисемитизам у Немачкој био у порасту, поједини етнолози, оријенталисти и антрополози приписивали су Семитима недостатак стваралачких способности и називали су их деградираном граном „белог стабла” (Поляков 1996: 293–294). Аријевски мит је достигао врхунац крајем XIX века у књизи Хјустона Стјуарта Чемберлена ”Основа деветнаестог века” (1899). Највише од свега Чемберлена је занимало питање расе, али јасног научног разумевања овог феномена није имао.
На пример, написао је: „Кад би се доказало да у прошлости никакве аријевске расе није било, видећемо је у будућности; за људе од акције – ово је веома важна тачка“ (Field 1981: 220; Figueira 2002: 76). Другим речима, иза његове расне реторике стајала је брига о окупљању немачке нације и жељи да се обезбеди њена политичка надмоћ у свету, и управо због тога је са љубављу изградио свој грандиозни расни мит.
Чемберлен је на сваки начин величао тевтонску, или аријевску расу, приказујући је као творца свих познатих цивилизација. Чемберлен се држао верзије о „аријевској природи“ Исуса Христа, и управо је захваљујући успеху његове књиге, верзија о„аријевском Христу” добила јавну популарност. По његовом убеђењу је Христос створио „аријевско хришћанство“, које тако не само да није имало никакве везе са јудаизмом, већ је био искривљено од стране њега (Field 1981: 182–183, 305–307)10. Истовремено, описујући разлике између „аријевске религије“ и јудаизма, Чемберлен се ослањао на Ригведу, видећи у њој изложење принципа монотеизма, који су касније наводно „украли“ Јевреји и потпуно их искривили (Figueira 2002: 77– 80),” пише проф. др Виктор Александрович Шнирелман и нешто даље додаје:
”Стари завет је изазвао посебан бес међу нацистима – Хитлер га је називао никако другачије него као „Библију Сатане“, а Розенберг је у потпуности захтевао да се она забрани као „проводника јеврејског утицаја“.
У почетку, не усуђујући се да потпуно раскине са хришћанством (своју књигу Розенберг је писао 1917-1925), Розенберг је покушао да га подели на „позитивно“, уздижуће се ка нордијским, односно паганским, вредностима части (у смислу војничке храбрости), и „негативно“, засићено „сиријско-етрурским духом“ љубави.
По речима једног аналитичара, „Хитлерово и Розенбергово позитивно хришћанство је означавало нордијски паганизам удружен са празнословљем о искривљеној слици Исуса“ (Viereck 1965: 287).
Розенберг је тврдио да се немачки поглед на свет значајно разликује од оног који је представљен Старим заветом. Стари Германи нису признавали једног свемогућег бога и нису му се покоравали. Напротив, прогласили су људску душу светом и сматрали су себе равним својим боговима природе.
Немци су били руковођени „херојском етиком“, а хришћани су проповедали етику мира и хармоније (Viereck 1965: 293).”
Ригведу или Ргведу је код нас објавила и издавачка кућа ”Пешић и синови”.
”У Чанганарајану са непалском капом. Шта све овде потврдих!!! Највећи храм из 5. века посвећен је врховном богу ВИШНУ. У древној словенској митологији то је ВИШЊИ, касније у хришћанству СВЕВИШЊИ. Исто се зове исто значи. Аријевски пут,” пише у опису једне од својих фотографија Весна Пешић.
На другом месту прави директнију везу између Аријеваца и Христа користећи се речима из Јеванђеља где Свети Јован Крститељ назива Господа Јагњетом Божијим: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета!“ (Јн 1,29).
Ево шта каже Весна Пешић. ”Налазим се у Дуликхелу, у подножју Хималаја. Овде је цивилизацију донео древни народ Невара. А у тим аријевско-ведским временима Бог АГНИ је био у свему: у људима, коњима, дрвећу и трави. У словенској митологији АГНИ је ОГАЊ. Видите сличност и у звучању и у значењу. Српски језик је то најбоље сачувао. Касније, у хришћанству, Агни ће постати непорочно ЈАГЊЕ БОЖЈЕ (Агнус Деи).”
Теорије Хјустона Чемберлена о Христу као Аријевцу или о неспојивости јудаизма и хришћанства нису о нашле плодно тло само код Весне Пешић већ их у мање или више отвореном облику налазимо и код других лажинаучника.
„Једна од ствари о којој сам ја писао у књизи „Српски поглед на свет“, јесте заправо тај, та апсолутна органска повезаност хришћанске теологије, хришћанства, православља и наше старе народне вере и огроман раскорак у односу на јудаизам и уопште у односу на ту неку семитску и јеврејску праксу религијску обредну и поглед на свет“, каже Александар Шаргић, један од најпознатијих псеудоисторичара и неопагана код нас. (18)
”Хришћанска Црква узела је Стари завет који је додала Новом завету, који такође се не уклапа у Нови Завет, и који је нешто потпуно различито,” каже о наводној неспојивости Старог и Новог завета Јован И. Деретић у једној емисији. (19)
Осим тога Деретић тврди да је Христос говорио српски, чиме нам имплицитно ставља до знања да је био Србин а тиме и Аријевац. Ево шта каже Јован И. Деретић: ”Илија је био српски врховни Бог а последње Христове речи на крсту биле су ”Илија, Илија, запостави ли ме?” што значи да су последње Христове речи биле на српском језику.”.
Наставимо са текстом Виктора Шнирелмана.
”Дакле, до краја XIX века међу европским интелектуалцима коначно je преовладао „научни расизам“, који је на сваки могући начин користио идеју еволуције да подели човечанство на „ниже” и „више расе”. На челу ових потоњих су, наравно, били ”Аријевци” као наводно најприлагођенији новој ери. Важно је напоменути да се овакве представе нису ослањале толико на судове научника, већ и на езотеријска учења, чији процват је тада уочен.
У оваквој атмосфери, уочи Првог светског рата у средњој Европи, све громкије чули су се гласови који су тражили подршку за „креативну и продуктивну аријевску расу“ против „паразитске семитске”. На овом таласу је 1913. у Немачкој била основана Немачка унија, која се прогласила борцем „против јеврејске и словенске крви“ (Поляков 1996: 311–318).
Дакле, ако је на паневропском нивоу аријевски мит оправдавао систем колонијализма (на пример, Британци су њиме легитимисали своје право да владају Индијом), то је на нивоу појединих држава служио локалном национализму, супротстављајући староседеоце, потомке „Аријеваца“, туђем Другоме, под којим су се у XIX и почетком ХХ века подразумевали пре свега Јевреји (Figueira 2002: 49).”
Када је реч о домаћим псеудонаучницима мит о аријском пореклу Срба има пре свега функцију да потисне осећај ниже вредности изазван медијским лажима и демонизацијом Срба од стране земаља Запада током деконструкције СФР Југославије и претрпљеним поразима и губитком територија (РСК и Косово и Метохија), док су аутохтонистичке теорије у функцији одбране територија (укључујући и оне које су тренутно под окупацијом). Ово је потпуно јасно из речи Горана Шарића: „Отимање Косова почело је кривотворењем српске повијести. Срби су увјеравани да нису старосједиоци Балкана, него дошљаци на туђу земљу. Велика сеоба Славена и илирско подријетло Албанаца су двије стране исте медаље.“ (20)
Погледајмо шта даље пише проф. др Виктор Шнирелман.
”Важно је напоменути да је у овој идеолошкој клими, која је захтевала да се максимално удаљи хришћанство од јудаизма, идеја “аријевског Исуса” стекла одређену популарност. Још 1858. француски револуционар Пјер-Жозеф Прудон је тврдио да монотеизам није могла бити створен од стране “комерцијалне расе” (тј. Јевреја), већ је био творевина „индогерманског ума” (Rose 1992: 65). Затим је у Швајцарској А. Пикте обдарио Аријевце „примитивним монотеизмом“, а у Француској је Е. Ренан учинио све да отргне Исуса Христа од његових јеврејских корена. Штавише, Ренан је чак и изразио после Аделунга претпоставку да се Еден налазио у Кашмиру.”
Иако је Весна Пешић посетила Непал (Changunarayan) а не Кашмир, ипак је искористила то што се налази на истом континенту да подсети на ову теорију о Едену:
”У Ћангунарјану, на 1400 м висине, открих СВАРГУ, или Рај у древној словенског митологији. Она се и овде, у Непалу, исто тако зове и исто значи о чему ми сведочи Непалац. Све је то један исти, аријевски пут.”
Наставимо са ”Аријским митом” Виктора Шнирелмана.
”Најдаље је то отишло у Немачкој, где је било покушаја да се створи „аријевски хришћанство“.
Ако је Рихард Вагнер легендарног Зигфрида приказао као „истинског Аријевца“, то је његов наследник, расистички писац Клаус Вагнер у својој књизи „Рат“ (1906) већ говорио о „Исусу-Зигфриду”.
Током ових година, пред антисемитима се нашла дилема – прихватити или одбити хришћанство. Да би оно било прихватљиво за њих, морало је бити очишћено од било каквих трагова јудаизма. Али ако су умерени расисти прихватили хришћанску етику, сматрајући је„аријевском“, радикали су у њему видели изразито јеврејско наслеђе. Коначно, немачки херојски принцип, како су га они видели, није се уклапао у њега. Зато су временом радикали напустили хришћанство и кренули ка неопаганизму, чега је јарки пример био немачки генерал Ерих Лудендорф и његова супруга Матилда (Poewe 2006: 74).
Али Химлер је сањао да створи „неогерманску религију“ која би могла да замени Хришћанство (McCann 1990: 75–79).
„Аријско хришћанство“ је била једна од кључних идеја концепта А. Розенберга, који га је претворио у искључиву расну религију. Присталица „аријевског хришћанства” био је и бивши пацијент психијатријске клинике Карл Мариа Вилигут – езотеричан и духовни наставник Х. Химлера, који је развио СС ритуале и симболе.
Покрет немачке вере је настао у Тибингену 1929. Уосталом, покрет немачке вере је представљао себе као “трећу деноминацију” различиту од протестаната и католика и која тежи да се окупи око себе верске групе које нису повезане са хришћанством – расисте-пагане и езотеричаре.
Немачка ренесанса у XIX веку која је почела са интересовањем за митологију и фолклор, убрзо добија јавне форме – колективне часове гимнастике и атлетике, планинарење са тамошњим „германским ритуалима“, хорско певање, организовање годишњих фестивала са испољавањем немачког идентитета. За то је највећи ентузијазам показивала провинцијска интелигенција и омладина уједињена у неформалне групе („затворена друштва”). На овој бази у Аустрији у последњој четвртини XIX века почели су да се појављују политички покрети који су стајали на платформи пангерманизма, који је истицао „заједницу по крви“.
Крајем XIX века у Немачкој и Аустрији су биле све популарније прославе средњовековних јунака, организација прославе летњег солстиција; свуда су се појављивали кружоци немачке историје занесени потрагом за тевтонски прецима и њиховом „националном религијом“.”
Речи Александра Шаргића из увода књиге ”Српски поглед на свет” (21) можемо да тумачимо управо у светлу покушаја стварања аријевског хришћанства или неосрпске религије:
”Ова књига није деконструкција хришћанства, напротив. Ова књига није деконструкција старинске српске вере, напротив. Она је сведочанство о дубоким коренима Христове речи које се препознају још у кодовима балканског неолита. Идеја о тројичности и тројичном Богу много је старија од хришћанства, што не укида веру у Свету Тројицу, већ је продубљује. Прича о прастаром народу који је све битне обреде радио три пута, и у све битне речи и појмове спаковао принцип тројичности, сваком Србину звучи познато. Препознај се… Време је,” пише Александар Шаргић који је управо због ширења старословенског многобоштва анатемисан и одлучен од Православне Цркве.
Када је реч о окупљањима, неопаганским ритуалима и прославама солстиција најактивнија је неопаганска група ”Старославци”. У Србији је 2014. године, на дан јесење равнодневнице, негде у шуми, одржано и прво новопаганско венчање у Србији. ”Пред родним боговима и најмилијим сведоцима, Весна и Андреј ступили су у свету заједницу”. У питању су чланови удружења неопаганског ”Старославци” који на дан јесење равнодневнице прослављају „Радогостов дан“. (22)
Весна Пешић је члан неопаганске групе ”Старославци” и са њима, као што видимо на фотографији изнад, прославља неопаганске празнике.
Удружење родноверних Србије „ Старославци“ основано је у Београду 2012. године (23) а циљ им је да оснују и верску заједницу која ће имати своје свештенике – жреце. Симбол им је свастика (кукасти крст) о чему ћемо касније рећи нешто више. (24)
Према „ Родноверном календару за 7528.(2020) “ који издаје Удружење родноверних Србије „Старославци“, Нова година почиње 23. децембра, а тада ова секта слави и празник „Божић Сварожић“
О њиховом дочеку Нове године у шуми на Кошутњаку писао је и један дневни лист:
Нову годину су дочекали уз „храну, пиће, секиру и буздоване“ а ватру су прескакали како би „прочистили ум и тело“. (25)
Наставимо даље са појединим деловима ”Аријског мита” проф. др Виктора Шнирелмана.
”Покрет ариозофиста настао је у Аустрији почетком 20. века. Њени оснивачи су били Гвидо фон Лист и Јорг Ланц фон Либенфелс, који су сјединили идеје почвеничког немачког национализма и расизма са тада модерним езотеријским идејама, које имају своје корене у теозофији Блаватске.
Гвидо фон Лист је био први који је спојио немачки национализам са езотеризмом и теозофијом и, како пише Џон Годвин, пружио је мост између протонацизма и неких приступа модерних ,,зелених” и следбеника њу-ејџа (Godwin 1993: 49).
Управо Лист је почео да користи изразе „ариогерманци“ и „раса“ уместо претходних „Немци“ и „народ“, као и да пише о митским тевтонским царствима, укључујући Асгард и Мидгард, која су наводно постојала хиљадама година пре појаве хришћанства (Гудрик-Кларк 1995: 42, 63–64, 81–82).
Почевши од романа о древним Тевтонцима, Лист се временом заинтересовао за њихове обреде и веровања, што га је довело до паганизма. Међутим, пошто није био задовољан традиционалним паганством, обогатио га је окултним идејама, магијом руна и идејом о “аријевском прајезику”. Величајући древну елиту, идентификовао ју је са жрецима Вотана. Такође је опевао свастику, позајмивши овај симбол од теозофа.
Лист је тврдио да су германски народи, или “Аријевци”, имали своју писменост много пре хришћанства, и објављивао је такве руне, видећи у њима слоговно писмо, или хијероглифе. Према његовим речима, руне су садржале шифровано тајно значење, отворено само за посвећене.
Такође је инсистирао на томе да је древна вера спајала једног Бога са мноштвом богова, да су Аријевци себе називали „синовима Сунца“ и како је један од најважнијих принципа древног аријевског погледа на свет била идеја о тројству, укључујући и присуство три друштвена слоја (Лист 2001: 48, 76–80, 110). Данас све ово прихваћено од стране руских неопагана са једином разликом што овде Аријевци нису Германи, него Словени.
Важно је напоменути да је Лист у покушају да промовише своје идеје дошао у сукоб са Императорском академијом наука, јер су га аустријски научници видели као дилетанта, чије су идеје лежале ван оквира науке,” пише Виктор Шнирелман.
Када је реч о окултизму, езотерији и магији руна један од најбољих примера је Весна Какашевски, уредник часописа под називом „ Слава!“ који издаје неопаганско удружење „Старославци“ о којима је претходно било речи.
Током трајања проглашене пандемије корона вируса 2020. Године, Весна Какашевски објављује видео снимак на Јутјубу под насловом „ Активирање магијске заштите здравља“ и поднасловом „Magijska zaštita protiv aktuelnog virusa, alergija i ostalih „napadača“ na imunitet. Magical protection against Corona virus.“. (26)
За оне који не разумеју енглески језик, последња реченица у преводу значи „Магијска заштита од корона вируса“ а уколико погледате видео видећете да се у функцији ”магијске заштите” користе – руне.
Весна Какашевски је била и гост емисије „Ослобађање историје“ на „ Народној телевизији“ а емисију је на свом YouTube каналу пренео и Радио Снага Народа (Radio Snaga Naroda). Њена домаћица том приликом била је Весна Пешић која на почетку емисије гледаоце поздравља неопаганским поздравом „Слава роду!“ који назива посебним, а касније препоручује поменути часопис ”Слава!” који назива фантастичним и брилијантно урађеним.
Да поменемо још и то да ова група новопагана покушава да присвоји манастир Рођења Пресвете Богородице коме припада тзв. Тршка црква. Наиме, на њиховој страници на крају текста у коме се пише о овој цркви налазимо закључак да је „Тршка црква грађена на темељима старијег и много већег објекта највероватније старословенског – многобожачког. Не може се са сигурношћу рећи ком словенском божанству је припадало светилиште“.
Када је реч о поздраву ”Слава роду!” који користе неопагани његова сличност са поздравом ”Слава Украјини!” по свему судећи није случајна. Наиме, постоје индиције да поздрав ”Слава роду!” потиче управо од поздрава ”Слава Украјини!”.
Када је реч о самом изразу ”Слава Украјини” он потиче из песме Тараса Шевченка ”ДО ОСНОВ’ЯНЕНКА”:
”Наша дума, наша пісня
Не вмре, не загине…
От де, люде, наша слава,
Слава України!”
Слоган “Слава Украјини!” и одговор “Слава целој земљи!” је коришћен међу харковском украјинском студентском заједницом крајем 19. века а у 20. веку постаје широко распрострањен. (27) Организација украјинских националиста (ОУН) је на другом конгресу у Риму у августу 1939. званично одобрила поздрав „Слава Украјини! Слава вођи!”, који је постојао од раније, у комбинацији са подизањем десне руке. Организација украјинских националиста (ОУН) се касније поделила на два дела а вођа једног њеног дела био је Степан Бандера (Степан Андрійович Бандера). Савременој светској јавности овај поздрав постаје познат након догађаја у Украјини који су почели тзв. Евромајданом и политичком кризом у Украјини 2013-2014 године.
Поменимо још, од бројних књига окултног и езотеријског садржаја ове издавачке куће, књигу Доријана Нуаја ”Идеологија тарота”. У опису књиге читамо: ”У овој књизи сазнаћете зашто је тарот европски ји ђинг. Открићете много о изворима таротских слика и симбола, њиховој посебној идеологији и иконологији те увидети њихову утемељеност у средњовековној европској хришћанској традицији, култури и езотерији, а чији су корени антички и пагански.Књигом није обухваћена само историја тарота већ њен наратив упоредо прати развој европског езотеризма у последњих пет-шест векова те дотиче области као што су окултизам, алхемија, кабала, херметичка филозофија, астрологија и астеризам.”
Када је реч о писмености пре хришћанства важно је подсетити, за оне мање упућене, да је Весна Пешић ћерка псеудолингвисте Радивоја Пешића који је ”како су писале новине – прочитао не само винчанско, већ и еструрско писмо, те је утврдио да је реч о истом језику (и писму), а то је, дабоме, српски…”(28).
Винчанско писмо или винчаница је, како тврди Весна Пешић и други псеудонаучници, прасасрпска азбука, настала много миленијума пре ћирилице. У стварности, по ставу званичном ставу науке, није реч ни о каквом писму већ о орнаментима и знаковима урезаним на керамици млађенеолитске винчанске културе из периода приближно од 5300 до 4300 године пре Христа.
Теорије псеудоисторичара о писмености Срба пре Ћирила и Методија спадају међу најбројније и најфреквентније, а осим као”винчаница” таква, наводна, српска писма називају се ”србица”, ”куралица” и сл.
Слично је и када је реч о старости српског језика. Уз једну од својих фотографија из Непала, Весна Пешић пише следеће:
”Дођох на кров света, у Непал, земљу Хималаја и уверих се – ведско-аријевски пут прошао је овуда и оставио трагове до данас живе у овој култури као и у индијској, персијској и древно словенској. Напомињем да је од свих језика који су свој корен имали у најстаријем нама познатом језику – индоевропском, најстарији СРПСКИ језик.”.
У опису друге фотографије, на којој је видимо како седи уз једну старицу, Весна Пешић пише:
”Разговору никад краја. Са старом Неварком из древне културе Невара која је у овај део света донела цивилизацију. Она на неваро/непалском, ја на српском. Све смо се разумеле.”. Да ли су се разумеле показују снимци из истог албума где Весна Пешић са локалним становништвом разовара на – енглеском. Ово смо навели да бисмо показали до које мере је одсутно критичко мишљење код следбеника псеудоисторије.
Ни када је реч о тројству као једном ”од најважнијих принципа древног аријевског погледа на свет” не изостају одговарајуће теорије домаћих псеудонаучника.
Тако Весна Пешић у опису једне од својих фотографија пише: ”У ведско-аријевској, касније хиндуистичкој, религији једно од главних божанстава је Тримурти. Код древних Словена то је Триглав а потом у хришћанству Тројство, Тројице… За више сазнања о упоредној словено-аријевској митологији, читајте у књизи АРИЈЕВЦИ, руског научника Јурија Мирољубива, издање (ко други него) Пешић и синови”.
Горан Шарић каже следеће: ”Ни један други словенски народ није сачувао обичаје и веру наших предака вјере као Срби. Божић се од памтивека славио три дана. Три дана симболизују 3 света – нав, јав и прав. Нав је свет мртвих, јав је јава, овај свет, а прав или правда повезују та два света”. Наравно, нав, јав и прав не долазе из паганске вере старих Словена већ их је Горан Шарић узео из ”Велесове књиге” (реч је о тексту религијског и историјског садржаја, а догађаји о којима се говори обухватају период од 7. века пре Христа до 9. века после Христа), фалсификата о коме је доста писано у руској науци, а чији је аутор Јуриј Мирољубов. Да скренемо пажњу овом приликом да је издавачка кућа ”Пешић и синови” објавила једну од књига псеудонаучника Јурија Мирољубова под насловом ”Коначни обрачун са нордизмом”.
Погледајмо шта још пише проф. др Виктор Шнирелман.
”1930-их година прошлог века неки Ариозофи су учествовали у креирању ритуала за есесовце и развоју пројекта Великог немачког Рајха (Гудрик-Кларк 1995: 13–14, 57).
Дакле, почетак похода против хришћанства и препорода паганских идеја нису поставили нацисти. Интересовање за паганизам појавило се још међу немачким романтичарима, чије су идеје постале широко распрострањене у Немачкој XIX века. Још увек у средином XIX века немачки аутори су тражили порекло своје културе у древном германском свету. Били су посвећени рунама, германским митовима, паганским боговима, окренули су се ка идеји покупљеној из исландских сага о Мидгарду (Mittgart), наводној домовини „нордијског човека“.
Такви аутори су се посебно бавили соларном симболиком и тврдили су да је култ сунца настао и најбоље очуван код северних народа, који су поштовали сунце као извор светлости и центар универзума. Са соларним циклусом су повезивали извор живота и симбол поновног рођења. Трагове ових некадашњих веровања тражени су у скандинавским сагама, при чему су поједини ентузијасти таквих истраживања ишли толико далеко да су преокренули Христа у германског бога Сунца, а Дјеву Марију у прародитељку Аријаца.
У ставовима присталица оживљавања паганизма, веровања старих Германа чудно су се преплеитала са окултизмом који је тих година био у моди.
Заузврат, немачком национализму је било преко потребно идеја за уједињење свих Немаца, и многи су мислили да би увођење националне религије могло да реши проблем, супротстављајући је космополитском хришћанству.
Спорови о томе каква би нова религија требало да буде, да ли треба да буде синтеза хришћанске и претхришћанске идеје („германско хришћанство“) или је требало потпуно да раскине са хришћанским наслеђем, настављени су до Првог светског рата.
Ниче је жестоко критиковао хришћанство због његовог одступања од херојских вредности, својствених далеким прецима. Ниче је величао варваре као прототип Супермена. Опевао је ратнички дух, поклањао се пред ликом ратника, створио култ хероја, видео у древним витезовима претходника будућег „новог човека“ и обдарио их свим најбољим људским врлинама: директношћу, поштењем, племенитошћу душе, чистим помислима и, посебно, оданошћу свом народу и отаџбини (Mosse 1970: 162–163). Самим тим, антихришћанска идеологија савременог неопаганизма се у великој мери враћа на идеје Ничеа, који је пагане обдарио херојским духом, поздрављао њихову блиску повезаност са природом и љубављу према животу, а у исто време видео у хришћанству религију робова,” пише Шнирелман.
Чак и када је реч о Мидгарду, налазимо га код домаћих неопагана. Тако нпр. на интернет страници kolodar.rs читамо следеће: ”Ко прочита Веде и Велесову књигу схватиће да смо ми Словени слетели на Мидгард Земљу у древној прошлости. Словени су тада себе називали Раса . Никоме се нису молили, него су Богове славили! Нису били раби божији, него деца и унуци Богова. Бог није био свемоћно биће које кажњава ако не верујеш у њега , већ предак који је достигао ниво Творца. Творац је био Род.“
Овде видимо и позивање на ”херојски дух” а налазимо га и у песми „МИТ О СВЕТОМ РАТУ НА КОШАРАМА: КОСОВСКИ ЗАВЕТ БЕЛИХ СРБА У ЗЛАТНО ДОБА СВАРОГА” најпознатијег неопаганског песника Драгана Симовића. У песми он, између осталог, пише следеће: ”Свети рат на Кошарама јесте свети рат за Мидгард, за Светлост Мидгарда”.
Када је реч о рунама поменимо, међу бројним примерима, књиге издавачке куће ”Пешић и синови” ”Српска руна” ”Рунске капи”.
”Српска руна” Олега Валецког и Браниславе Совиљ која представља проширену и модификовану верзија рада Олега Валецког ”Порекло Словена у светлу радова историчара српске аутохтонистичке школе”.
У једном од описа књиге ”Рунске капи” аутора Дејана Милосављевића каже се: ”Ова књига се бави везом између индоевропске традиције Руна и одређених биљних култура. Прича је заснована на усменом шаманском предању, али и неким историјским подацима. Испреплетаће се међусобно древна знања и обичаји са природним рунским следом по имену УТХАРК.” На другом месту налазимо овај опис: ”Веза индоевропске традиције Руна и одређених биљних култура. Древна знања и обичаји и природни рунски след. Санскрт, универзални прајезик читавог човечанства, дат је као могући корен имена сваке поједине Руне, где је сличност санскртске речи са звуком и значењем Руне углавном очигледна. Начин живота древних европских предака и њихов поглед на свет.”.
Даље, код Виктора Александровича Шнирелмана читамо следеће:
”Први неопагански религиозни покрет заснован на овим принципима 1907. постао је Орден Новог храма (Ordo Novi Templi) Ланца фон Либенфелса. Следили су га Wodan-Bund (1909), Gesellschaft Wodan (1912), Urda-Bund (1911), NornenLoge (1912), Germanen-Orden (1912). Свастика је служила као њихов заједнички симбол, а њихови чланови су могли да постану само они који су успели да докажу потпуно одсуство сродничких веза са Јеврејима (Weissmann 1991а: 43).
Ова врста неопаганских група развила се у Немачкој почетком XX века руку под руку са немачким националистичким покретима. Неки од њих су били блиски националсоцијалистима. Тада су учињени покушаји да се оживе пагански ритуали на шумским пропланцима, што је научило будуће нацисте како да организују масовне културно-идеолошке догађаје (Mosse 1966: 75–86; Hamilton 1971: 105).
Њихова идеологија је такође била заснована на расизму, шовинизму и антисемитизму. Расистичке политичке партије и покрети почели су да настају у Немачкој уочи Првог светског рата, а окосницу су им чинили припадници ранијих антисемитских партија и покрета, као и присталице ариозофије. Тада се у Немачкој и Аустрији појавило много таквих група (Reichshammerbund, Ред волсунга, Armanenrat итд.), иако су све биле мале и прилично личиле на секте (Poliakov 1985: 28). У априлу 1911. godine у Магдебургу, под вођством Хермана Пола, створена је аријевска тајна организација („Ложа Вотанa”), где су организовани пагански ритуали.
Ускоро у разним градовима Немачке, појавиле су се њене ћерке ћелије, што је омогућило успостављање већ у марту 1912. године Немачког реда. Главни симболи организације били су рунски знакови и леворука свастика. У првим послератним годинама чланови Реда тужно су се прославили убиствима низа познатих политичких личности Немачке и Јевреја (Гудрик-Кларк 1995: 139–151; Phelps 1963). Током ратних година, Ред је дошао до растројства и распао се. После рата неки од његових активиста покушали су да оживе своје покрајинске огранке, али некадашње јединство није било могуће поново успоставити. Један од ових огранака је оживео у Минхену у пролеће 1918. и у августу названо је Друштво Туле. Својим амблемом учинило је кукасти крст, а један од његових вођа, Рудолф фон Себотендорф, предложио је симбол вере у облику „Тројице“ (Вотан, Вили, Ви), позајмљених из космогонијских конструкција Гвида фон Листа.
Иако, према популарној, али не сасвим поузданој верзији (Линденберг 1997: 21–24), НСДАП је формиран из радног кружока који су основали чланови Друштва Туле за које су политички и друштвени проблеми били незамисливо важнији од Ариозофије. У почетку је радикални национализам тамо уживао немерљиво већи утицај, него аријевски расизам (Phelps 1963: 257). У ствари, тамо је свастика била главно наслеђе Ариозофије, и то не лево-, него деснострана,” пише проф. др Виктор Шнирелман.
Као што смо раније рекли свастика је симбол неопаганског удружења ”Старославци”, чији је члан и Весна Пешић, али и других неопаганских група.
Фасцинацију свастиком Весна Пешић показује и у једном кратком видео снимку где показујући рељефну свастику у остацима Јупитеровог светилишта у Баалбеку, у Либану, објашњава: ”И у Балбеку, свастика у Јупитеровом храму”.
Издвојићемо због тога део историје свастике из књиге ”Аријски мит” проф. др Виктора Шнирелмана.
”Остаје да кажемо неколико речи о свастици, коју је нацизам наследио од аустријске Ариозофије. Свастика је дуго служила као важан верски симбол у разним регионима света. Није је тешко наћи у разним културама Евроазије, Африке, па чак и у претколумбовској Америци. Међутим, имала је много различитих значења. Свастика је играла велику улогу у древном индоиранском свету. У грчко-римској антици слике свастике су такође биле популарне. Рани хришћани неретко су се поклањали свастици у својим катакомбама.
Различити облици свастике могу се наћи у будизму, хиндуизму и џаинизму. У примитивним временима, свастика је пронађена у Месопотамији и Палестини. Најстарије изображење свастике потиче из Арпачије халафског периода (5. миленијум п.н.е.), а најраније изображење звезде петокраке било је нађено на једној од глинених посуда из Џемдет Насре (крај 4. миленијума пре нове ере) – сада се могу видети у музеју Ашмолеан музеју у Оксфорду. Чак су и древни Израиљци користили свастику, како показују студије рушевина синагога Ед-Дике у близини језера Кинерет (Solomos, Back 1996: 149).
Користећи јеврејска кабалистичка учења, свастику су позајмили масони, а масонска симболика у комбинацији са будистичком традицијом, заузврат је утицала на окултна и теозофска учења с краја XIX века.
Треба напоменути да се у теозофској симболици свастика мирно користила са Давидовом звездом и само су их немачки антисемити и нацисти направили симболима расног антагонизма (видети, на пример: Weissmann 1991b, S.135, Taf. XI).
Свастика је повезана са аријевском традицијом након ископавања у Троји, која је извршио Хајнрих Шлиман, који је Тројанце поистоветио са „трачким тевтонцима“ и прогласио свастику „аријевским симболом“ (Goodrick-Clark 1998: 23–24, 34).
По завршетку Првог светског рата, свастика је стекла изванредну популарност у Немачкој међу антисемитском омладином.
Под нацистичким режимом, свастика је постала званични симбол Трећег рајха и коришћена је у разним комбинацијама, као што је било на огромном стадиону у Нирнбергу где су се редовно одржавале масовне параде. Знак свастике су приказали у канџама орла, са којим је нацистичка идеологија повезивала херојске квалитете, карактеристичне за „правог Аријевца“ (Quinn 1994; Solomos, Back 1996: 150). Управо тај смисао придају свастици садашњи десни радикали.”
На једној од својих трибина, помињући Адолфа Хителера, Јован И. Деретић каже: ”Шта је узео? Узео је српску свастику која значи излазеће сунце. Сунчани симбол.” (29)
Виктор Шнирелман даље пише: ”А. Д. С. Пасманик је проницљиво приметио да доследни антисемитизам мора одбацити не само јудаизам, већ и хришћанство. Он је приметио да, како је то већ довело Немачку до поклоњења Одину, тако ће то Русију неминовно довести до поклоњења Перуну (Пасманик 1923: 95).
Немачки нацизам се одликовао израженим антиинтелектуализмом, жељом да науку подреди актуелним интересима нације или државе. Тако, у Трећем Рајху се негирала вредност научне методологије и објективног знања а као једина путеводна нит за историчаре проглашен је немачки патриотизам (Fest 1979: 388–390).
На том темељу у Немачкој су 1930-их процветале псеудонаучне школе које су уз подршку нацистичких власти вршиле погроме над својим противницима.
Антиинтелектуализам је достигао крајње границе са Алфредом Розенбергом, чија је књига „Мит двадесетог века” била друга по важности за нацисте после „Мајн кампфа”. Исказујући потребу да се препише светска историја, Розенберг је видео њено главно језгро у вечном међурасном сукобу, што је и чинило основу званичне нацистичке идеологије. Сва највећа достигнућа светске културе приписивао је људима “нордијске крви”. Да би конструисао такав мит, Розенберг је користио исландску Еду, немачку сагу о Нибелунзима, индијску Риг Веду и грчку Илијаду.
Јерусалим се показао као плод рада представника „нордијске расе, која је наводно населила Галилеју и стигла до Јудеје много пре доласка Израелаца у Палестину. Ова идеја је омогућила Розенбергу, следећи Чемберлена, да одлучи Исуса Христа од Јевреја и учини га потомком истих плавооких и плавокосих Аријеваца (Rosenberg 1930: 27, 76. Об этом см.: Chandler 1968: 30–31, 42; Davies 1981: 296–297).”
Што се тиче процвата псеудонауке, а посебно псеудоисторије, у данашње време код нас можемо само рећи да је реч о изузетно ном проблему. Чак и када је реч о погромима који су вршени над неистомишљеницима (противницима), о којима пише Виктор Шнирелман, имамо много разлога за бригу узимају у обзир претње којима су непрекидно изложени историчари и други противници домаћих псеудоисторичара (аутохтониста).
Бројни су и коментари у којима се претње изричу и у множини и односе се на све домаће историчаре: ”Кад тад ћемо вас очистити из Србије”, ” Згазићемо вас!!! И све до једног! ”, ”Живим за дан кад ћемо се обрачунати…”, ”Сва уср.нагов.а (цензура је моја, Д. М.) која ће ускоро да дркћу и моле биће почишћена и завршиће тамо где им је место”, и тако даље. На фотографији испод видимо позив да се у САНУ баци бомба. У питању су коментари испод објаве о књизи Александра Шаргића и Александра Митића ”Није било сеобе Срба на Балкан”.
У вези са овим последњим подсетимо се још једном речи Јована И. Деретића ”Илија је био српски врховни Бог а последње Христове речи на крсту биле су ”Илија, Илија, запостави ли ме?” што значи да су последње Христове речи биле на српском језику” којима, очигледно, жели да каже исто што и Розенберг.
Када је реч о антиинтелектуализму наведимо део из увода књиге ”Српски поглед на свет” Александра Шаргића коју смо већ помињали. ”Написао сам је као етнолошку расправу лишену лажне учености. Интуицијом и инстинктом желео сам да уђем у прадавни свет наших предака и тако покажем сав бесмисао кабинетског мишљења лажних академских кругова,” пише Шаргић.
О потреби да се препише српска и светска историја како би се подредиле интересима нације и државе речито говори најава нове књиге на фејсбук страници ”Издавачка кућа Пешић и синови”.
”НОВА КЊИГА!!! СЛОВЕНКА МАРИЋ: ЗАБЛУДЕ, ЛАЖИ И ПОДАНИШТВО СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ И ЛИНГВИСТИКЕ је рукавица бачена у лице набеђеним ауторитетима који и даље (не још дуго), запоседају наше универзитетске катедре и трују нашу омладину аутошовинистичким лажима о српској историји, пореклу, језику и писму. Овим креираним лажима они производе генерације послушника, незналица , мрзитеља и људи који се стиде својих сопствених корена. (…) Потпуно је очаравајуће осећање после читања ове књиге, после бескрајних доказа који се ређају у низу и на читаоца остављају утисак да се креаторима наше историје а тиме и наших живота, другим речима, српским изродима, треба стати на пут. Једном, заувек.”
Ко су српски изроди? Сви они који поштују научне методе и теже максималној објективности уместо да науку подређују политичким или неким другим потребама.
У светлу свега претходно изнетог биће нам лакше да разумемо речи једног од водећих стручњака Федералне службе безбедности (ФСБ) Руске Федерације у области тероризма и екстремизма, председнице Научног саветодавног одбора у Антитерористичком центру ЗНД, Маријане Кочубеј (Марианна Кочубей):
”Пре свега, обратила бих пажњу на Родноверце. Ово је неопаганска секта. Неколико пута су покушали да дигну у ваздух православне цркве у Русији. Истовремено, они често покушавају да представе Родноверје као нешто невино: словенска култура, руне, паганска традиција. Али ако Родноверци понекад дођу до тако активног супротстављања православној деноминацији, онда је поента у томе да се они више не разликују од исламистичких радикала. – Немојте мислити да претња долази само од исламистичких радикала. По мом мишљењу, на пољу словенских веровања развила се не мање тешка ситуација. Потенцијалне жртве оних који врбују у овом случају су људи који су фиксирани на теме мистицизма, езотеризма и окултизма.
Називати себе Родноверцем је лукав поступак за оне којима је непријатно да себе називају нацистима. Уосталом, Родноверци су се добро показали у Кијеву, током најжешће фазе догађаја на Мајдану. Групе Родновераца биле су међу најактивнијим учесницима тих догађаја. И они су деловали веома активно у Донбасу, иступајући на страни Украјине, као држављани Руске Федерације.” (30)
У текстовима који се баве питањем руских неопагана често се постављају и питања њихове политичке злоупотребе и финансирања из иностранства.
У Русији, неопагани су извршили већи број терористичких аката против православних верника и светиња, при чему је било жртава како међу световним лицима, тако и међу монаштвом; храмови су скрнављени а неки и запаљени, попут Цркве Светог Петра у Санкт Петербургу. (31)
Најбројније и најочигледније примере везе неопаганства са неонацизмом налазимо у Украјини. Међутим, како је ово тема која због свог обима захтева посебну обраду, скренућемо пажњу само на подизање кумира паганског бога Перуна у бази неонацистичког пука ”Азов”, у близини Маријупоља. На фотографији изнад видимо припаднике овог неонацистичког пука у молитви пред кумиром док на видео снимку испод можемо да видимо и како га подижу. (32)
Подсетимо се, у вези са тим, изјаве бившег министра одбране ДНР Игора Стрелкова дате након борби у Волновахи а пре напада на Маријупољ. Говорећи о пуку ”Азов” Стрелков каже: ”Он је састављен управо од присталица идеологије нацизма у оном облику у којем је постојала под Хитлером. То су људи који Хитлера сматрају херојем, а себе фашистима. А хришћани нису дозвољени у такву заједницу. Већину бораца Азовског батаљона чине Родновери, односно они који се клањају древним боговима.” (33)
На крају, не можемо а да не скренемо пажњу, у светлу свега претходно изнетог, на пријатељство Горана Шарића и Анте Пркачина, генерала ХВО и бивши начелник Генералштаба ХОС-а (Хрватске одбрамбене снаге).
Припадници ХОС-а су познати по коришћењу усташке шаховнице и поклича ”За дом спремни” као и и црних униформи.
Анте Пркачин отворено говори о томе да су им при стварању ХОС-а узора биле усташе док за усташку Црну легију, познату по бројним злочинима над српским становништвом, каже да је била најбоља хрватска јединица.
На обележавању годишњице оснивања ХОС-а у Сплиту, 10. априла 2022. године, Анте пркачин каже, између осталог, следеће:
”У Сплиту је свечарска атмосфера, лако је говорити о ИX. бојни. Али имамо ми још један јубилеј – прије 81 годину створена је НДХ. Знате ли што Хрвате повезује? Ратништво. Да се мене пита ја бих рекао како је највриједнија постројба усташка црна легија.Још једном вас поздрављам, будите за дом спремни и спремни за све што Хрватску чека у овим данима што слиједе.”. (34)
Потпуну и исправну слику о теоријама псеудоисторичара који припадају тзв. Српској историјској аутохтонистичкој школи можемо стећи само уколико осветлимо њихову повезаност са конспиролошким теоријама (теоријама завере), аријским митом и неопаганизмом, узимајући при томе у обзир и политичке околности у којима те теорије настају као један од веома важних чинилаца.
Аутор: Димитрије Марковић
Литература:
2.Виктор Шнирельман, Арийский миф в современном мире. Напомена: Како је коришћена књига у електронском облику без пагинације принуђени смо да изоставимо информације о броју стране са које долази цитати.
3.Радивој Радић, Клио се стиди, Београд: Еволута 2016, стр. 127-128
4.https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=373110
5. http://89.111.245.19/novosti/769164/tekst-iza-zidina-tajni—antisemitski-i-antisrpski.htm
6.Деретић Јован, Нова Вулгата. Серби – народ и раса, Предговор
7.https://www.youtube.com/watch?v=ZQBOXR7HuGg
9.https://www.srpskaistorija.com/arijevci-vincanska-kultura-otkrice-troje/
13.https://www.youtube.com/watch?v=y5JNTlchMiI&t=1514s
14.http://srpskifront.blogspot.com/2019/06/blog-post_10.html
15.http://rasniidealizam.blogspot.com/2012/01/blog-post_29.html
16.http://www.svevlad.org.rs/sloveni_danas/maksimovic_nadmoc.html
17.https://theosophy.kr.ua/?p=4150
18.https://www.youtube.com/watch?v=bKzf8NLTszE
19.https://www.youtube.com/watch?v=O8OQxXc4DQI&t=1095s
21.https://pametnik.rs/knjige/srpski-pogled-na-svet
22.http://staroslavci.blogspot.com/2015/03/blog-post_50.html
25.https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/1146467/nesvakidasnje-na-kosutnjaku-cekali-novu-7522-godinu
26.https://www.youtube.com/watch?v=hD2nuehI6pY&t=11s
27.https://www.istpravda.com.ua/articles/2018/10/4/153036/
29.https://www.youtube.com/watch?v=ZQBOXR7HuGg
30.https://66.ru/news/society/192563/part1/
31.http://www.pravpiter.ru/pspb/n287/ta008.htm
33.https://radio1.news/article/khristiane-protiv-rodnoverov-strelkov-nazval-sroki-shturma-mariupolya/
ТЕОДУЛИЈА 