(одломци из књиге Радослава М. Грујића)

“Католичка црква у Хрватској није могла да прегори успели енергичан отпор православних Срба против конкордата, који је требало да пружи Ватикану ванредне могућности за слободно покретање и развијање нових акција пропаганде, ради остварења његове вековне неодољиве тежње за потчињавањем Срба, а преко њих и целога Балкана, врховној духовној власти римскога папе, Стога cy, већ из раније, постојале потајне везе многих њених представника, што се поуздано зна, са револуционарном усташком организацијом, у иностранству и у земљи; а сада су оне постојале још тешње и присније. Требало је наиме, пошто-пото, наћи савезника који ће помоћи да се разори омражена Југославија и створи католичка Независна држава Хрватска, у којој ће се, кад друкчије не иде, са успехом моћи применити и средњевековни методи „огња и мача” за истребљење православних Срба, бар у областима које ће том приликом припасти Хрватској, па су зато сви могући фалсификати науке и статистике чињени и употребљавани да би Хрватска држава могла обухватити и што више чисто српских историјских и етничких области, као што су Босна, Херцеговина и Срем, па чак и Новопазарски санџак, централна област средњовековне Србије.

Српска православна црква, у областима данашње Независне државе Хрватске, имала је почетком 1941. године око 2.300.000 својих припадника; а организована је била у 9 епископија, са преко 1100 цркава и око 800 парохијских свештеника. Сем тога имала је 31 манастир са преко 160 калуђера. Цела та организација потпуно је уништена већ првих месеци друге половине 1941. године, чим је усташка власт, помагана католичким свештенством, узела у своје руке управу по свима областима Независне државе Хрватске, а нарочито од када је њен поглавник повратио се из Рима после аудијенције код папе. Пре свега, уклоњени су сви српски православни епископи са својих положаја, од којих су тројица (бањалучки, сарајевски и горњокарловачки), после тешких мука, убијени, а остали су протерани (загребачки), уколико сами нису успели да раније избегну, као сремски, који је доцније умро, тузлански и мостарски, док је архијерејски заменик пакрачког епископа, као и митрополит сарајевски и епископ горњокарловачки дуго времена повлачен био по разним логорима и, најзад, му се изгубио сваки траг. На сличан начин поубијано је, колико се до сада могло сазнати, преко 100 српских свештеника, а многим другима замео се траг после страшног злостављања и мучења по логорима, тако да је само нешто преко 400 од 800 парохијских свештеника успело да избегне или да, потпуно опљачкани и напаћени, преко концентрационих логора, са својим породицама, буду пребачени у Србију. Сва покретна и непокретна имања њихова и њихових цркава конфискована су у корист Хрватске државе, уколико раније нису развучена од усташа и суседа католика. Исто су тако прошли и калуђери и њихови манастири…

Карактеристично је, да нема никаквог трага о било каквом покрету, колективном или појединачном, католичког епископата и парохијског свештенства њиховог, као ни од толико бројних католичких монашких редова, код надлежних усташких власти и иначе, да се стане на пут том страшном дивљачком гоњењу хришћанских српских епископа, свештенства и монаштва, или бар да се колико-толико настојало да се ублажи судбина њихова по логорима, који су углавном сви били у области дијецезе загребачког надбискупа или на домаку њеном. Али, има, на жалост и срамоту хришћанства, не само трагова него и маса позитивних чињеница да су, одмах по оснивању Независне државе Хрватске, врло многи католички свештеници, а нарочито из редова фрањеваца и језуита, иступили јавно као чланови једне усташке организације и као стожерници, логорници, таборници и други усташки функционери, својим наређењима и поступцима, још више отежавали тешку судбину српског свештенства и народа. Од многобројних случајева ми ћемо навести овде само неколико најкарактеристичнијих примера.

Тако је, нпр., преслушавањем избеглих очевидаца установљено да је фратар Филиповић из манастира Петрићевца код Бања Луке, 8. фебруара 1942. године, одвео усташе из “поглавникове телесне бојне”, на покољ Срба рудара у Руднику Раковица код Бање Луке. Кад су стигли тамо, фра Мајсторовић је све рударе пред усташе извео и легитимацијама утврдио који су православни Срби, па их је онда одвојио од рудара католика и муслимана и наредио да их одмах потуку, с покликом: „Убијајте, а ја ћу вас разрешити греха! Том приликом побијено је  52 Србина радника; а затим је исти фратар одвео усташе у село тих рудара Дракулиће и тамо дао побити све, и старо и младо; том приликом спасла се само једна жена са петоро своје деце и једним туђим сирочетом; али је и она доцније полудела…

Покољем у Ливањском срезу руководио је фрањевац др Срећко Перић из манастира Горице код Ливна. Он је једне недеље, пре покоља, са олтара у цркви, по тврђењу избеглица, овим речима позвао своје вернике на поколь Срба: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре моју сестру која се удала за Влаха, а онда све од реда. А када то свршите, онда дођите к мени да вас исповедим и причестим, па ће вам сви греси бити опроштени.” За усташу фрањевца Вјекослава Шимића тврде избеглице да је био стварни вођа усташа у Книнском Пољу и да је сам својом руком убијао Србе, не само у том крају него и у Босанском Грахову, Кијеву и Врнику; док за Еугена Гујића, бившег фратра из Бусоваче, утврђено је да је већ у мају 1941. године, са усташама продро у кућу младог српског свештеника Миладина Минића, из Биљешева код Лашве, и сам га својом руком заклао, пред ужаснутом женом и дечицом његовом.

Из исказа сведока познато је, већ до сада, више од стотине имена и разних других фратара и жупника, који су наређивали или само давали иницијативу и упутства, да се Срби хапсе, муче и убијају; а за гвардијана Частомира Хермана, из манастира Чунтића код Глине, кажу сведоци да је руководио оним страшним масовним убиствима Срба у том крају и да је његова идеја била да се кроз неколико ноћи ножевима покоље на хиљаде Срба у самој српској цркви у Глини, итд.

Сем католичких свештеника и калуђера, ову нечувену страшну, крваву усташку акцију против православних Срба нарочито је помагала и католичка средњошколска и друга омладина, организована у фамозну установу „крижара”, која, већ и самим својим именом, подсећа на оне злогласне средњевековне ,,крсташе“, које су папе ослобађале од свих грехова, а они су такве ужасе починили међу православним хришћанима Истока, да се тамо морала створити психоза, по којој су Грци и Срби радије се одлучивали да приме и саму турску нехришћанску политичку власт над собом, него што би признали римског папу за свога врховног духовног поглавара… Та католичка усташка омладина толико је зала починила, да је и један од највећих непријатеља Срба и православља др Камбар, жупник и усташки виши функционер из Добоја, самом поглавнику потужио се писмено на ту омладину и тражио да се ограничи њена делатност, јер вели: „Ја особно никад не би вјеровао, да тако нешто може бити (при мучењу и убијању Срба), да нисам гледао. А 16. октобра 1942. године, управитељ жупе Августин Краљ, парох силом покрштених Срба у Црквеном боку, исто је тако писао из Суње поглавнику у Загреб и тужио се на бездушна дела усташке омладине и, наводећи њене поступке, нагласио: „Све је то радила усташка младеж у којој као да нема душе.”

У исто време разлетели су се разни, звани и незвани, мисионари по целом српском народу у Хрватској и свима могућим средствима, а нарочито претњама са одузимањем имања, одвађањем читавих села у страшне логоре, мучењем убиствима, настојали су, да притерају православне Србе у такво психичко стање које би их одвело у крило „једино спасавајуће” Римске цркве. Између безброј таквих случајева навешћемо само пример фрањевца Сидонија Шолца из Нашица, који је усташама дао упутство да на најгрознији начин убију српског свештеника Ђорђа Богића (одсекли су му прво уши, затим нос, браду и ископали оба ока, а онда га распорили и још живом му срце извадили), па је онда отишао у његову парохију и страшним претњама позвао на прелаз у католичку веру, ако желе да се спасу, да их не постигне судбина њиховог свештеника и остану на својим огњиштима. Пред ужасима таквог и сличног терора многа српска села у суседној славонској Подравини клонула су и примила католичку веру…”

Приредио: Димитрије Марковић

Литература:

Радослав М. Грујић, Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове, Catena mundi, Београд 2020, стр. 74-81