Пише: Димитрије Марковић

У складу са изреком Historia magistra vitae est (историја је учитељица живота),  навешћемо неколико конкретних примера односа Ватикана према православним хришћанима и Србима у прошлости.

Екуменски покрет, по проф. др. Јовану Брији јесте ”покрет за васпостављање видљивог јединства Цркве (подељене током историје због теолошких и нетеолошких фактора), путем сагласности и теолошких дијалога, заједничког исповедања, сарадње и узајамног помагања.” (1)

Инструмент путем кога делује екуменски покрет јесте  Светски Савет цркава или Екуменски савет у чији састав улазе различите хришћанске јереси, али и неколико помесних православних Црква (у овом тренутку укупно их је 349).

Иако Римокатоличка црква није члан овог Савета, већ има својство посматрача, термини ”екуменизам” и ”екуменски покрет”, у ширем смислу се односе и на све активности наведене у дефиницији Јована Брије, између православних и Ватикана, које се спроводе са истим, наведеним циљем.

–Пије XI у енциклици ,,Mortalium animos” из 1928. изнео је став да постоји само један пут који води хришћанском јединству, а то је ,,повратак у једину истинску Христову цркву” оних који су се од ње одвојили 1054. и током Реформације.Екуменизам је, према томе, схваћен као беспоговорно прихватање римокатолицизма са папом на челу. -(2)

И када је у питању екуменизам, али и уопште, морамо имати у виду да Католичка црква функционише на савремен начин:

– У оперативној сфери Римокатоличка црква прихватила је модерну технику, коју користе световне транснационалне организације, технику масмедија, формирања лобија, група за притисак итд. Укључена је у главне финансијске токове Запада.У савременим условима функционисање Римокатоличке цркве као транснационалне институције представља спој крутог догматизма и техничких иновација, са наглашеним политичким циљевима. – (2)

Погледајмо шта, између осталог, о екуменизму кажу Правила светих апостола:

45. правило: Епископ или свештеник или ђакон који се буде са јеретиком само и молио, нека се свргне. А ако њима (јеретицима) допусти да служе као клирици, нека се свргне.
46. правило: Наређујемо да се свргне епископ или свештеник који призна крштење или жртву (принос) јеретика. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? Или, какав део има верник са неверником? (погл. 2. Кор. 6,15).
65. правило: Ако неки клирик или лаик пође у јудејску синагогу или јеретички храм да се тамо моли, нека буде свргнут и одлучен.

О ова правила се, нажалост, огрешио и огрешује се одређени број Епископа и свештеника СПЦ, без икаквих последица.

Пошто смо дали кратак одговор на питање шта је то екуменизам, навешћемо и примере односа Римокатоличке цркве према православним хришћанима и Србима кроз историју, идући обрнутим хронолошким редом, у складу са изреком наведеном на почетку, али пре свега имајући на уму причу о добром и злом дрвету из Светог Писма:  ”По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве? Тако свако дрво добро плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа. Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло плодове добре рађати.” (Мт. 7, 15-18)

Кренимо од Косова и Метохије:

– Истоветну стратегију и тактику применио је Ватикан и према КиМ. Демонстрације шиптарских сецесионистичких снага крајем фебруара и почетком марта 1989. подржали су загребачки надбискуп Фрањо Кухарић и љубљански Шустер, затим, католички лист ,,Глас концила” и сва ватиканска штампа.Приликом посете Албанији априла 1994. папа је подржао захтеве шиптарских сецесиониста на КиМ.Први је 1998. захтевао енергичну акцију против Србије… – (2)

Римокатоличка црква активно учествује у фалсификовању историјиских чињеница у циљу присвајања српских светиња на Косову и Метохији.

Колико је институционализована псеудоисторија опасна најбоље показује покушај албанских терористичких власти да остатке цркве Светог Николе у Новом Брду представе као остатке католичког храма и да га физички присвоје кроз обнову у виду тробродне католичке базилике.

Католичкој миси коју су на рушевинама православног храма служили бискуп Дод Ђерђи и надбискуп Зеф Гаши присуствовао је и Исмет Хајрулаху, директор приштинског завода за заштиту споменика културе.
Да је наводно реч о католичкој цркви тврдио је и тадашњи ”премијер Косова” Рамуш Харадинај који се са немачким амбасадором у овој непризнатој држави, Кристијаном Хелтом, појавио на темељима цркве Светог Николе почетком маја 2019. године. (3)

Католичка катедрала Мајке Терезе у Приштини завршена је 2010 године, језуитска гимназија Лојола у Призрену отворена је 2005 године итд.

Ни када су у питању Црна Гора и Македонија, Ватикан, подразумева се, није био по страни:

– Ватикан је здушно подржао сваки раскол у православним црквама. Према писању западне штампе, стајао је иза отцепљења Македонске цркве од српске, као што и данас стоји иза покушаја формирања Црногорске цркве. – (2)

Протојереј ставрофор Момчило Кривокапић изјавио је приликом приказивања документарног филма „Што ћемо ми ноћас ође“, који се бави оснивањем такозване Црногорске Православне Цркве, да су пројекти стварања Македонске Православне Цркве и Црногорске Православне Цркве подржани од стране Ватикана, и да о томе постоји документација.

Он је једним електронским новинама (ОВДЕ) уступио копије два документа: писмо које је Франциско Паловинети, изасланик папе Павла VI  упутио 28. децембра 1969. године блаженопочившем митрополиту црногорско–приморском Данилу (Дајковићу) и писмо које је Паловинети послао ондашњем председнику СО Титоград.

У писму упућеном митрополиту Данилу каже се, између осталог, следеће:

„Свима је јасно да садашњи народ Црне Горе нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом који ето, може се рећи, потпуно изумире. Нови народ, са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је Свети Отац Папа вољан да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан и да уложи велика средства. (…) Свети Отац Папа…вјерујући да ће у вама наићи на сарадника у борби да се успостави у Црној Гори права Христова вјера и тај народ поврати и осамостали, као новорођенче Светог Оца Папе. Он је вољан да све жртве поднесе и сва средства за то уложи, па једва чека да се освети Дивни Храм у Титограду и успостави библиотека, доведу мисионари и отпочне помагање тог доброг народа у превођењу правој Христовој вјери. У томе Св. Отац Папа рачуна на Вашу сарадњу и вољан је да Вам понуди положај међу својим најближим сарадницима, а да Ви руководите свим тим пословима уз загарантовану дискрецију. (…) Вјерујем да Вам је познат удио Св. Оца Папе код одвајања македонске цркве, но из специјалних разлога у данашњој вјери, што је било условљено од тих храбрих људи у Скопљу, који су вољни да се у догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру.”

Улога Католичке цркве у разградњи Југославије и сецесији Словеније и Хрватске, позната је у извесној мери чак и широј јавности:

– Влада у Бону је још 19. децембра најавила да ће признати Хрватску и Словенију, а председник републике Вајцекер (Richard Weizecker) упутио је ноту владама двеју република 23. децембра, којом их извештава о признању.Непосредно пре овог дипломатског потеза, министар иностраних послова Геншер, посетио је Ватикан.Света столица признала је ове две републике 13. јануара 1992. (…)
Паралелну акцију Водио је и Ватикан.Амбасадор САД при Светој столици Томас Патрик Мелади (Thomas Patrick Melady) наводи у својим мемоарима да је Ватикан ,,средином 1991. преузео акцију без преседана и ставио се на чело процеса за признање … То је било први пут у модерној историји да Света столица развије кампању за признање нових држава… Ватикан је извршио притисак на многе земље да признају независност Хрватске и Словеније.” Папа је упутио надбискупа Таурана у Југославију августа 1991. на основу чијег извештаја је, према речима Меладија, Света столица заузела став да је ,,Србија неоспорни агресор”. Кардинал Содано позвао је 26. новембра амбасадоре САД, Велике Британије, Француске, Белгије, Италије, Немачке и Аустрије и упознао их са меморандумом Свете столице, апелујући да њихове земље ,,признају Словенију и Хрватску у року од месец дана”. Очито, наводи амбасадор Мелади, постојала је координација између Ватикана, Немачке,Италије и Аустрије, јер су амбасадори ових земаља свесрдно и безрезервно подржали кардинала Содана. – (4)

– Прокламовање сецесије Словеније и Хрватске поздравили су први бискупи ових двеју федеративних јединица, а подржала је и Римска курија.Папа је упутио писмо 28.јуна 1991. Стјепану Месићу, председнику Туђману и председнику Кучану …
Словеначки бискупи, подржавајући сецесију, оптужили су 30. јуна Југословенску народну армију, односно СФРЈ ,,за војну агресију”. – (2)

Помоћ Ватикана није, међутим, била ограничена само на дипломатску активност и моралну подршку:

– Папа је посетио Хрватску 10-11.09.1994. ; према наводима Роберта Хачинсона ,,два прокријумчарена ловца МИГ-21 пратила су папин авион у хрватски ваздушни простор”.Одбио је да посети Јасеновац и да се поклони српским жртвама, како је то учинио у Пољској у односу на Јевреје. – (2)

Ни овога пута није изостало покрштавање православних Срба:

– Са терена су и надаље стизале забрињавајуће вести.према изјави професора загребачког универзитета др Милорада Пуповца, око 11.000 српске деце у Хрватској преведено је током 1992-1993, у католичанство. – (2)

Али ни злочини:

– У време Хрватске агресије на Западну Славонију, 2. маја 1995, у којој је убијено више од 2.000 цивила и извршено комплетно етничко чишћење ове територије настањене Србима, папа није нашао ни једне једине речи саучешћа за страдања српског народа, нити је нашао за потребно да предузме кораке да се насиље спречи.Уместо тога, са крајњим цинизмом у апостолском писму ,,Orientale Lumen” (Светлост Истока), позвао је католике и православце да убрзају процес јединства и скину са себе ,,грех хиљадугодишње шизме” између двеју грана хришћанства. (…)
У јеванђељу по Матеју забележене су речи Христове: ,,Чувајте се лажних пророка.Они долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.По плодовима њиховим познаћете их.” Разорени домови и цркве, 600.000 прогнаних Срба из Хрватске плодови су источне политике Ватикана и ,,екуменског” процеса. (…)
Хрватску агресију ,,Бљесак” и ,,Олуја”, ватиканска штампа назвала је ,,повраћај територија”… – (2)

Екуменизам ипак, ни у то време, није заборављен:

– У апостолском писму ,,Tertio Millennio Adveniente” од 10. новембра 1994. папа је изложио амбициозни програм уједињења свих цркава под жезлом Свете столице. – (2)

Сви ови догађаји и страдање српског народа нису остали без реакције Патријарха српског господина Павла:

– У то време, после Светог Архијерејског Сабора Србске Цркве у јануару 1992., огласио се и патријарх србски господин Павле.
У свом писму, патријарх србски није оспорио Хрватима и Словенцима право да живе у својим државама, али је подсетио на чињеницу да Срби из србских Крајина никад нису били грађани хрватске државе, све до стварања нацистичке Ендехазије 1941. И додаје патријарх србски: ,,Најновија независна Хрватска, по речима њеног председника др Фрање Туђмана, не искључује НДХ и период 1941 – 1945. (са страшним геноцидом против православних Срба) из континуитета хрватске државности.Ту чињеницу она показује и на делу, све до ових дана. Стога са најдубљим жаљењем морамо да констатујемо и то да је Ваша Светост безрезервном подршком за васпостављање те државе узео на себе – и пренео на стотине милиона римокатоличких верника у свету – одговорност за сва она средства и све оне методе који су коришћени, и сада се користе, од стране носилаца власти, војске и полиције сада већ међународно признате хрватске државе.Такође и одговорност за сваку сузу свакога српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља, као и за сваки уздах свакога Србина и Хрвата, православног или римокатолика, верујућег или саблажњеног, који је сада избеглица или душевни и телесни инвалид, или убица, или жртва,или све то у исто време.”Патријарх Павле је папу упозорио да се усудио да ,,благослови и освешта и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, историјски наследници нацистичког злочинца Павелића, при чему су не малог учешћа узели и многи клирици Римокатоличке Цркве у Хрватској”. – (6)

– На првим вишестраначким изборима у Хрватској победила је Хрватска демократска заједница (ХДЗ), на челу са др Фрањом Туђманом, који је, скупа са својом партијом, одржавао изврсне везе са усташком емиграцијом.Дванаест хрватских бискупа, на челу са кердиналом Фрањом Кухарићем, отворено је подржало ХДЗ.Радио Ватикан тим поводом је саопштио: ,,Црква је на вријеме схватила важност догађања и припремила је вјернички народ, упозоравајући да нам је вјерничка и грађанска дужност изићи на изборе и да се глас мора дати оним кандидатима и странкама које, према вјерничкој свјести, гарантују слободу исповиједања вјере и слободу развоја сваког појединца”.

Године 1941., 18 маја, папа Пио XII примио је у посету поглавника Хрватске др Анту Павелића; педесет година касније, 25. маја 1991. папа Иван Павао II примио је посету врховника Хрватске, др Фрању Туђмана. Круг се затворио. Иако је аудијенција код папе била ,,приватна”. Туђмана је примио и монсињор Ангело Содано, вршилац дужности папиног државног секретара.Др Фрањо Туђман је, после посете папи, изјавио нешто слично ономе што је Миле Будак изјављивао за време II светског рата.Врховник је рекао:

,,Да се на овај начин није поклопило настојање Католичке цркве и програм Хрватске демократске зеједнице, до готово потпуног прожимања, све оно што смо постигли у успостављању демокрације, тога духовног јединства и препорода хрватског народа, а што је на својствен чудо, не би било могуће” (интервју ,,Гласу концила”). – (6)

Однос према православним хришћанима,Србима,није, наравно, ништа другачији ни када су у питању догађаји у Босни и Херцеговини:

– На састанку шефова држава и влада чланица КЕБС, одржаног у Будимпешти 06.12.1994. кардинал Содано протествовао је што ,,међународна заједница још увек не прави јасну разлику између агресора и жртве”, подразумевајући под агресором Србе, па је с тим у вези захтевао ,,конкретне одлуке како би се наметнуо престанак непријатељстава”.

У меморандуму Св. столице упућеном Европској заједници о ситуацији у Босни и Херцеговини, од 15. априла 1992, наводи се:

,,Интервенција оружаних банди Југословенске федералне армије у корист само једне стране је у флагрантној контрадикцији са нормама дефинисаним у Завршном акту из Хелсинкија … нарочито у погледу признатих граница”, па Св. столица … захтева оружану акцију, каква је пре тога установљена за Хрватску. – (2)

– Подсећања ради, покојни папа Јован Павле Други, који је… добио статус блаженог у Римокатоличкој цркви, подржао је НАТО бомбардовање Републике Српске 1995. речима: ,,Понекад је потребно објавити рат – рату.” Када је 1999. НАТО бомбардовао Србију и Црну Гору није се јавно успротивио. – (5)

– У време најтежег страдања српског народа, масовног убијања, бомбардовања од стране НАТО-а, чему је папа дао своју пуну подршку, Римска курија проговорила је преко L’Osservatore Romano, свих својих радио и телевизијских станица, објашњавајући да се то не може сматрати као ,,рат него као враћање наде мученичком народу”, тј. католицима.Пред масовним убијањем српског народа Ватикан није само затворио очи, него је и подржао насиље равно геноциду.Звучи готово невероватно да је управо у то време папа предузео нову екуменску иницијативу. – (2)

Погледајмо какав је био однос других цркава према нама:

– Напади на православне цркве, посебно Српску православну цркву, нису долазили само из Рима, него и од појединих протестантских цркава са Запада, па и од Светског савета цркава.Протестантска црква Аустрије је чак захтевала да се ,,Српска православна црква искључи из Светског савета цркава због подржавања рата у Србији”, а представник протестантске цркве Немачке изјавио је тим поводом: ,,Немамо симпатија за тесне везе народа и цркве у Србији.”

Агресивну кампању повеле су уједињене верске и политичке снаге на Западу против Србије.тако тешке речи на рачун православља, православних цркава и српског народа нису се чуле од времена инквизиције. – (2)

Оно што се дешавало деведесетих на просторима бивше Југославије, укључујући и улогу ”Свете Столице”, било је само наставак онога што се дешавало и током II светског рата:

– Надбискуп загребачки и примас Хрватске цркве, монсињор Алојзије Степинац, дочекао је устоличење Павелића изјављујући: ,,Дошао је велики човјек да оствари највећи задатак свог живота.” (…)
17. маја 1941. једна хрватска делегација предвођена Павелићем стигла је у Ватикан; дио делегације били су и генерални викар Загребачке надбискупије Сали Севис (заступник монсињора Степинца), жупник из Огулина Иван Микан, свештеник Вилим Цецеља и фратар Фрањевац Радослав Главаш. Истог тог дана хрватског диктатора примио је у аудијенцију папа Пачели, а одред Швајцарске папске гарде приредио је Павелићу почасти резервисане за шефа државе.Обавјештавајући о овом догађају, ”L’ Osservatore Romano” од 19. маја је назвао поглавника ,,државником” … – (7)

– Папа је примио први пут Анту Павелића 18. маја 1941. а дан пре тога војводу од Сполета, будућег краља Хрватске.Обе посете у званичном саопштењу оквалификоване су као ,,приватне”, лишене политичког значаја.

Успоставом директних веза између Св. столице и НДХ, посебно доласком у Загреб, 3. августа, папског делегата Марконеа (Ramiro Marcone) и секретара Масучија (Giuseppe Massuci) Ватикан је, ипак, de facto признао НДХ. – (8)

Подршка усташком, злочиначком, режиму у НДХ долази са свих нивоа Католичке цркве, од највиших до најнижих.

– 15. јуна, са … страница новина Сарајевске надбискупије, монсињор Иван Сарић позабавио се Србима истичући: ,,Против Срба треба, у име заједничког добра и опћег интереса, примијенити круту, бруталну и гвоздену дисциплину. – (7)

– У једном другом чланку под називом ,,Крист и Хрватска” стоји: ,,Усташку Хрватску створио је Крист и она ће бити Кристова.Крист и Усташе, Крист и Хрвати у повјести иду скупа”.Католичка штампа приказивала је Павелића као идеал богослова. – (7)

– Хрватски режим је показао властиту захвалност надбискупу сарајевском у новембру 1941, додјељујући монсињору Сарићу Велики крст са звијездом, високо поглавниково одликовање уз сљедеће образложење: ,,За Вашу активност, надахнуту отвореним усташким духом”.
27. јануара 1942. поглавник је основао нови хрватски парламент у циљу давања привида законитости усташкој диктатури: једно мјесто било је резервисано за Алојзија Степинца, а других 10 за друге представнике Католичке цркве… – (7)

– Преко Југословенске амбасаде у Анкари достављена је југословенској Краљевској влади у Лондону копија писма које је ,,један поштен Хрват” упутио загребачком надбискупу др Степинцу 8. фебруара 1942.Католичка црква у Хрватској, наводи се у писму, учествовала је у злочинима почињеним над Србима на два начина:

,,1. велик број свештеника, клер и фратри, организована католичка младеж учествовали су у свему овоме активно.Догодиле се страхоте да су католички свештеници постали логорници и таборници, да су као такови наређивали и одобравали та страшна мучења и клања хришћанског света.Чак један свештеник лично заклао је једног православног свештеника.Они то нису смели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили, онда су морали губити службу и доћи пред суд.Будући да се то није догодило,значи да су бискупи дали своју дозволу. 2. Католичка црква употребила је све ово да покатоличи преживеле Србе.И док се земља још пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преосталих несретника, фратри и часне сестре носили им једном руком усташки бодеж, а другом молитвеник и крижић.Цео Срем преплављен је лецима бискупа Акшамовића, штампаним у његовој штампарији у Ђакову, у којима позива Србе спасти животе и имовину прелажењем у католичку цркву.Наша црква као да је хтела показати да зна убијати душе, као власт тело.А на католичку цркву пада још већа сумња зато што су у исто време срушене многе православне цркве, друге обраћене у католичке, отети сви православни манастири, развучена сва имовина и упропашћене велике историјске вредности, па чак није остала на миру патријаршијска црква у Сремским Карловцима.Писмо сличне садржине упућено је и Ватикану.” (…)
Спрега државе и цркве у спровођењу политике покрштавања учвршћена је формирањем Вјерског одсјека, при Државном равнатељству за понову,на чијем је челу био католички свештеник Дионисије Јуричев, дугогодишњи заклети усташа и најближи сарадник Павелићев.
У лето 1941. отпочело је покрштавање у масама.Ову акцију најбоље осветљава допис ђаковачког бискупа др Акшамовића, упућен Вуковарском бискупу, у коме, поред осталог, стоји: ,,Скупни пријелази врше се на темељу одлуке надлежне котарске области, која обичаје прикупити од подручних опћинских управа велик број пријелазника, више пута цијело село, пак све те особе попише у једном исказу и за све издаје једну одлуку којом се даје дозвола пријелаза и свједоџба честитости.” Скупне прелазе обезбеђивале су наоружане усташке страже.То је био метод јединствен за целу НДХ.Посланик НДХ у риму др Перић известио је папског нунција 17. септембра 1941. да је преведено 350.000 православаца у католичанство.На сумњичаво питање и примедбу нунција да је за прелаз потребно ,,осјећање”, Перић је одговорио: ,,Осјећања ће доћи накнадно.”
Прелазници су били подвргнути духовној тортури и стргој контроли.Месни свештеници издавали су им сваке недеље писмене потврде са датумом ,,да су обавили вјерске дужности”.

Католички лист, званични орган Загребачке надбискупије, објавио је у свом бр. од 14. септембра 1941. да је ,,цијело село Будимци прекрштено у католичку вјеру”.У селима Славоније присилним покрштавањем руководио је фрањевац Сидоније Шолц.Лист Нова Хрватска од 13. јануара 1942. доноси следећу вест: ,,Јучер ујутро у Каменском,у околини Карловца, прекрштени су становници грчко-источњачког обреда… Послије обреда жупник Кузманић обратио се покрштеним, упозоравајући их да се држе Кристовог еванђеља и да вјерују у Господа, у НДХ и у Поглавника.” Исти лист од 25. фебруара 1942. описује сличну церемонију. ,,У Петрињи је на свечан начин обављено прекрштавање, које је организовао жупник Михаило Разум.Обреду је био назочан један вод усташа.” (…)
Фратар Сидоније Шолц (Scholz) наредио је да се убије православни парох у Нашицама, богић Ђорђе, да би Србе присилио на прелаз у католичанство.Извели су га из стана у пола ноћи, и искасапили га (одрезали му нос,језик,уши,огулили браду…) (…)
Прнудно покрштавање православаца у католичанство у Хрватској изведено је у пуној сагласности и сарадњи са Св. столицом, о чему постоји обилата документација.Ватикан је био обавештаван о рушењу православних цркава, о прогону и масакрирању православног свештенства.У дипломатским круговима у Риму примећена је изузетно интензивна комуникација, не само на релацији Каптол-Ватикан, него и на нижим нивоима, са директним везама хрватских бискупа и папе Пија XII, што није био случај ни са једном другом земљом. (…)
Ватикан је обавештаван о злоделима усташа и католичких свештеника над српским народом и од стране највиших представника Италије.Стављени су му на располагање филмови о злочинима које је снимила италијанска армија.Ни један једини глас протеста није уследио. – (8)

Не само да није било протеста, већ је уместо тога уследила награда:

– Двије недјеље раније Пије XII је упутио нов, изричит знак благонаклоности диктатури у Загребу, 6. фебруара у Ватикану је примио, у приватну аудијенцију, 206 усташа у униформи и том приликом сваком од њих је поклонио медаље у знак сјећања на свечани догађај.Вијест о овоме пренијета је с великим одушевљењем у хрватском католичком часопису ”Католички тједник” од 15. фебруара… – (7)

Радослав М. Грујић о периоду НДХ у књизи ”Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове”, између осталог, пише:

“Католичка црква у Хрватској није могла да прегори успели енергичан отпор православних Срба против конкордата, који је требало да пружи Ватикану ванредне могућности за слободно покретање и развијање нових акција пропаганде, ради остварења његове вековне неодољиве тежње за потчињавањем Срба, а преко њих и целога Балкана, врховној духовној власти римскога папе, Стога cy, већ из раније, постојале потајне везе многих њених представника, што се поуздано зна, са револуционарном усташком организацијом, у иностранству и у земљи; а сада су оне постојале још тешње и присније. Требало је наиме, пошто-пото, наћи савезника који ће помоћи да се разори омражена Југославија и створи католичка Независна држава Хрватска, у којој ће се, кад друкчије не иде, са успехом моћи применити и средњевековни методи „огња и мача” за истребљење православних Срба, бар у областима које ће том приликом припасти Хрватској, па су зато сви могући фалсификати науке и статистике чињени и употребљавани да би Хрватска држава могла обухватити и што више чисто српских историјских и етничких области, као што су Босна, Херцеговина и Срем, па чак и Новопазарски санџак, централна област средњовековне Србије.

Српска православна црква, у областима данашње Независне државе Хрватске, имала је почетком 1941. године око 2.300.000 својих припадника; а организована је била у 9 епископија, са преко 1100 цркава и око 800 парохијских свештеника. Сем тога имала је 31 манастир са преко 160 калуђера. Цела та организација потпуно је уништена већ првих месеци друге половине 1941. године, чим је усташка власт, помагана католичким свештенством, узела у своје руке управу по свима областима Независне државе Хрватске, а нарочито од када је њен поглавник повратио се из Рима после аудијенције код папе. Пре свега, уклоњени су сви српски православни епископи са својих положаја, од којих су тројица (бањалучки, сарајевски и горњокарловачки), после тешких мука, убијени, а остали су протерани (загребачки), уколико сами нису успели да раније избегну, као сремски, који је доцније умро, тузлански и мостарски, док је архијерејски заменик пакрачког епископа, као и митрополит сарајевски и епископ горњокарловачки дуго времена повлачен био по разним логорима и, најзад, му се изгубио сваки траг. На сличан начин поубијано је, колико се до сада могло сазнати, преко 100 српских свештеника, а многим другима замео се траг после страшног злостављања и мучења по логорима, тако да је само нешто преко 400 од 800 парохијских свештеника успело да избегне или да, потпуно опљачкани и напаћени, преко концентрационих логора, са својим породицама, буду пребачени у Србију. Сва покретна и непокретна имања њихова и њихових цркава конфискована су у корист Хрватске државе, уколико раније нису развучена од усташа и суседа католика. Исто су тако прошли и калуђери и њихови манастири…

Карактеристично је, да нема никаквог трага о било каквом покрету, колективном или појединачном, католичког епископата и парохијског свештенства њиховог, као ни од толико бројних католичких монашких редова, код надлежних усташких власти и иначе, да се стане на пут том страшном дивљачком гоњењу хришћанских српских епископа, свештенства и монаштва, или бар да се колико-толико настојало да се ублажи судбина њихова по логорима, који су углавном сви били у области дијецезе загребачког надбискупа или на домаку њеном. Али, има, на жалост и срамоту хришћанства, не само трагова него и маса позитивних чињеница да су, одмах по оснивању Независне државе Хрватске, врло многи католички свештеници, а нарочито из редова фрањеваца и језуита, иступили јавно као чланови једне усташке организације и као стожерници, логорници, таборници и други усташки функционери, својим наређењима и поступцима, још више отежавали тешку судбину српског свештенства и народа. Од многобројних случајева ми ћемо навести овде само неколико најкарактеристичнијих примера.

Тако је, нпр., преслушавањем избеглих очевидаца установљено да је фратар Филиповић из манастира Петрићевца код Бања Луке, 8. фебруара 1942. године, одвео усташе из “поглавникове телесне бојне”, на покољ Срба рудара у Руднику Раковица код Бање Луке. Кад су стигли тамо, фра Мајсторовић је све рударе пред усташе извео и легитимацијама утврдио који су православни Срби, па их је онда одвојио од рудара католика и муслимана и наредио да их одмах потуку, с покликом: „Убијајте, а ја ћу вас разрешити греха! Том приликом побијено је  52 Србина радника; а затим је исти фратар одвео усташе у село тих рудара Дракулиће и тамо дао побити све, и старо и младо; том приликом спасла се само једна жена са петоро своје деце и једним туђим сирочетом; али је и она доцније полудела…

Покољем у Ливањском срезу руководио је фрањевац др Срећко Перић из манастира Горице код Ливна. Он је једне недеље, пре покоља, са олтара у цркви, по тврђењу избеглица, овим речима позвао своје вернике на поколь Срба: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре моју сестру која се удала за Влаха, а онда све од реда. А када то свршите, онда дођите к мени да вас исповедим и причестим, па ће вам сви греси бити опроштени.” За усташу фрањевца Вјекослава Шимића тврде избеглице да је био стварни вођа усташа у Книнском Пољу и да је сам својом руком убијао Србе, не само у том крају него и у Босанском Грахову, Кијеву и Врнику; док за Еугена Гујића, бившег фратра из Бусоваче, утврђено је да је већ у мају 1941. године, са усташама продро у кућу младог српског свештеника Миладина Минића, из Биљешева код Лашве, и сам га својом руком заклао, пред ужаснутом женом и дечицом његовом.

Из исказа сведока познато је, већ до сада, више од стотине имена и разних других фратара и жупника, који су наређивали или само давали иницијативу и упутства, да се Срби хапсе, муче и убијају; а за гвардијана Частомира Хермана, из манастира Чунтића код Глине, кажу сведоци да је руководио оним страшним масовним убиствима Срба у том крају и да је његова идеја била да се кроз неколико ноћи ножевима покоље на хиљаде Срба у самој српској цркви у Глини, итд.

Сем католичких свештеника и калуђера, ову нечувену страшну, крваву усташку акцију против православних Срба нарочито је помагала и католичка средњошколска и друга омладина, организована у фамозну установу „крижара”, која, већ и самим својим именом, подсећа на оне злогласне средњевековне ,,крсташе“, које су папе ослобађале од свих грехова, а они су такве ужасе починили међу православним хришћанима Истока, да се тамо морала створити психоза, по којој су Грци и Срби радије се одлучивали да приме и саму турску нехришћанску политичку власт над собом, него што би признали римског папу за свога врховног духовног поглавара… Та католичка усташка омладина толико је зала починила, да је и један од највећих непријатеља Срба и православља др Камбар, жупник и усташки виши функционер из Добоја, самом поглавнику потужио се писмено на ту омладину и тражио да се ограничи њена делатност, јер вели: „Ја особно никад не би вјеровао, да тако нешто може бити (при мучењу и убијању Срба), да нисам гледао. А 16. октобра 1942. године, управитељ жупе Августин Краљ, парох силом покрштених Срба у Црквеном боку, исто је тако писао из Суње поглавнику у Загреб и тужио се на бездушна дела усташке омладине и, наводећи њене поступке, нагласио: „Све је то радила усташка младеж у којој као да нема душе.”

У исто време разлетели су се разни, звани и незвани, мисионари по целом српском народу у Хрватској и свима могућим средствима, а нарочито претњама са одузимањем имања, одвађањем читавих села у страшне логоре, мучењем убиствима, настојали су, да притерају православне Србе у такво психичко стање које би их одвело у крило „једино спасавајуће” Римске цркве. Између безброј таквих случајева навешћемо само пример фрањевца Сидонија Шолца из Нашица, који је усташама дао упутство да на најгрознији начин убију српског свештеника Ђорђа Богића (одсекли су му прво уши, затим нос, браду и ископали оба ока, а онда га распорили и још живом му срце извадили), па је онда отишао у његову парохију и страшним претњама позвао на прелаз у католичку веру, ако желе да се спасу, да их не постигне судбина њиховог свештеника и остану на својим огњиштима. Пред ужасима таквог и сличног терора многа српска села у суседној славонској Подравини клонула су и примила католичку веру…”

Закључимо овај део речима проф. Смиље Аврамов:

– Кроз цео ратни период Ватикан је безрезервно бранио усташки режим и католичку цркву у Хрватској. – (8)

И не само током ратног периода.
Након завршетка Другог светског рата Католичка црква је организовала тзв. Пацовске канале, што је уопштен назив мреже за бекства усташа и других нациста и фашиста из Европе (Иначе, овај назив дао им је амерички ОСС).На десетине хиљада усташа и других нациста и фашиста емигрирало је захваљујући ватиканским пацовскима каналима,а између осталих: Анте Павелић, Андрија Артуковић, Јозеф Менгеле, Адолф Ајхман …

О периоду Првог светског рата, на жалост до сада нисмо имали довољно података, иако је познато да је 1914. године, папа Пије Десети подржао ултиматум Беча Србији. Међутим, недавно је издата књига “Ватикан и Први свјетски рат 1914 – 1918”, аутора академика Драгољуба Живојиновића која се бави овим периодом. На представљању књиге је говорио председник Академије наука и уметности Републике Српске /АНУРС/ Рајко Кузмановић :

– “Ватикан, који се у Првом свјетском рату представљао као неутралан, и те како је дјеловао на страни Њемачке и Аустро–Угарске које су започеле тај рат и тиме изазвале огромна страдања”, рекао је Кузмановић на промоцији књиге у АНУРС-у.
Кузмановић је рекао да је Ватикан подршком централним силама остварио два своја интереса – дубље продирање Ватикана не само у Европу, него и у Азију и Африку, а друго – постизање врло великог материјалног интереса.

“Тако је Ватикан играо једну своју политику док се истовремено представљао свијету као мирољубиви фактор”, навео је Кузмановић. – (9)

Однос Католичке цркве према православним хришћанима и Србима није био ништа другачији ни у даљој прошлости.

Фирентинска унија је био покушај сједињења римокатоличке и православне цркве на црквеном сабору у Фиренци 6. јула 1439. године. Велики противник уније са римокатолицима је био Свети Марко Ефески, али је наишла и на велики отпор код византијског народа. Унијатском патријарху Митрофану Свети Марко Ефески је писао:

– ,,Ништа до те мере не поражава прогонитеље као ревност онога који страда (…) Исповедаћемо до последњег даха и с великом храброшћу благи залог светих Отаца: исповедање, од детињства нам знано, које смо прво произнели и с којим ћемо, на крају, отићи одавде, односећи, ако ништа друго, оно – Православље!”

У писму монаху Теофану Имвријскоме, који је, ради оповргавања латинских заблуда, сачинио ,,Синтагму”, Свети Марко … вели:

”Сада више није борба речима, него самим делима; није време за речи и доказе (јер како је то могуће кад су судије тако изопачене?), него су они који Бога љубе дужни да се самим делима смело противе и да буду спремни да поднесу све опасности за Православље и да не погане себе општењем с нечастивима”.

Марко Ефески свом ученику Георгију Схоларију, потоњем Светом Патријарху цариградском:

,,Никад се, о човече, оно што се односи на Цркву не исправља путем компромиса: нема ничег средњег између Истине и лажи, него, као што онај који се налази ван светлости, сигурно мора бити у тами, тако и онај који је мало одступио од истине подлеже лажи, ако говоримо по правди; и мада је могуће рећи да између светлости и таме постоји некаква средина, која се назива вечерњим и јутарњим сумрацима, ипак, између Истине и лажи, колико год се старали, не може се измислити ништа средње”. – (6)

Унија никада није ни заживела,а званично је одбачена на црквеном сабору у Цариграду 1472 године.

– Много пре злосрећне Флорентинске уније су горди ,,непогрешивци” из Рима, папе, настојали да царство православних Ромеја, Византију, потчине себи како у духовном, тако и у политичком смислу. Настојавајући на томе,они су користили слабљење државне и војне моћи ове православне тврђаве, уцењујући, поткупљујући, шаљући крижарске хорде (IV крижарски поход на пример).Трн у оку им је увек била монашка стена, Света Гора Атонска …
Да би наметнули унију, латински војници су нахрупили у Византију, предвођени бискупима и фратрима. На путу према Цариграду, прво су ударили на тврђаву Мајке Божје – Атонску гору, и огњем и мачем почели да шире јеретичке догмате.
Папистичка хорда је прво ударила на манастир Ивирон,у коме су се подвизавали грузијски иноци.Ови не само да нису хтели да приме унију, него су проклели све јеретичке новине, што је латине толико разјарило да су старије монахе потрпали у лађицу, извезли их на море и потопили, а млађе као робове одвели у Италију, свукли им монашку одећу и продали их Јеврејима.Затим су похитали у Ватопед.Од неких су сазнали да се монаси крију у околини манастира.Потражили су их и нашли.Ласкали су им, нудећи да се са њима сједине у папи, уместо у Богу, на шта им је један од монаха одговорио: ,,Боље нам је да угодимо Христу него антихристу”.Због ових речи, паписти су све монахе ватопедске које су ту затекли повешали.Место где се ово десило зове се ,,Фурковуни”, то јест ,,Брдо вешала”.
Следећа тачка напада је био манастир Зограф, атонска светиња бугарског народа.И стигоше непријатељи истине.Ударајући на врата, они говораху: ,,Отворите нам господо, отворите!” Игуман их упита: ,,Не знамо вас, откуда сте!” Латини наставише: ,,Ми смо слуге Христове и дошли смо да обратимо вас, заблуделе, на прави пут!” Свети Тома им рече: ,,Идите од нас ви, који чините безакоње, зато што Апостол каже: ,,Ако вам и анђео с неба проповиједа Јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!” (Гал. 1,8).Тада јеретици, пуни беса, запалише кулу да би монаси у њој изгорели.У Зографу тада пострада двадесет шест мученика Христових…
Затим Латини кренуше према монашком средишту Кареји, пљчкајући и убијајући.У Кареји ухватише свечасног Протоса, и после дугог мучења га обесише на месту званом Халкос. – (6)

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. када је дошло до освајања и пљачкања Цариграда, обесвећења Свете Софије и небројених злочина над становништвом овог града. О томе пише Никита Хонијат у својој Историји:

– ”У међувремену је нека срећна звезда сазвала и окупила све становнике покореног града да им изађу у сусрет са крсним знамењима и часним иконама Христа Спаситеља, као што се такве церемоније обично приређују у празничним и свечаним приликама – видећи, кажем, све ово, непријатељи нису променили своје духовно расположење, није им се појавио осмех на уснама, нису се озарили пред тако неочекиваним призором сјајном радошћу у лицима и очима, већ су са истим суморним и свирепим изгледом, у пуном наоржању, а неки и на својим коњима прекривених дебелим оклопима и крећући се на звук трубе, бестидно су јурили да пљачкају, почевши од кола, како приватне тако  подједнако и имовине посвећене Богу. Шта прво, шта потом и шта на крају шта да кажем о страхотама које су тада починили ови крвави људи? Авај, часне иконе су бесчасно уништене! Ево посмртних остатака мученика који су пострадали за Христа расутих по нечистим местима! Оно што је страшно чути је да се тада могло видети како су божанско тело и крв Христова бачени и проливени на земљу. Пљачкајући њихове драгоцене сасуде, Латини су неке од њих разбили, сакрили у недра украсе који су били на њима, а други су их претворили у обичну употребу за својим трпезама уместо корпи за хлеб и пехара за вино, попут истинских претеча Антихриста, или претходници и весници његових рђавих дела! Оно што је Христос некада претрпео од овог народа у давна времена, наг и исмејан, то је и сада претрпео од њих: Његову су одећу опет сада поделили латински војници, по жребу, и само то није било довољно, Он је, пошто је прободен у ребро, поново пуштао струје божанске крви на земљу. Тешко је чак и говорити о злу почињеном у великој цркви у то време. Жртвена трпеза састављена од разних драгоцених материја, стопљених у огњу и постављених међу собом тако да су вештим одабиром њихових природних боја представљали висину најсавршеније лепоте, непроцењиве и достојне, у својој уметност  задививши све народе, разбијена је од разбојника и подељена са свом осталом црквеном имовином, огромној по количини и јединственој по отмености. Уместо да из цркве изнесу на рукама, као неку врсту ратног плена, свештене сасуде и црквени утвар, неупоредиве по отменој декорацији и од ретких материјала, као и најчистијег сребра којим су биле обложене олтарске решетке, амвон и двери поражавајујуће лепоте, и које је било коришћено у разним бројним украсима, свуда под позлатом – увели су мазге и уопште товарне животиње у цркву на најнеприкосновеније место храма, а пошто су се неке од њих оклизнуле и нису могле да се подигну на ноге због глаткоће углачаног каменог пода, то су их овде боли бодежима, оскрнавивши тако изметом и проливеном крвљу свештени амвон.

Ево нека жена, испуњена гресима, свештеница бешчашћа, ђавоља слушкиња, рог непристојних, заводљивих и срамних мелодија, хулница на Христа, села је на сапресто, певајући своју реску мелодију, а затим пала у плес, брзо се окрећући  и потресајући ногом! И не само да су та безакоња учињена, а друга нису, или ова – више, а друга – мање; већ су свакојаке злочине чинили с једнаким жаром сви. Препуштајући се у толикој мери свом бесу на све свето, Латини, наравно, више нису штедели поштене жене и девојке које су чекале удају, или које су се посветиле Богу и изабрале девственост. Притом, било је тешко и немогуће омекшати молбама или се приклонити било каквим притужбама и умилостивити овај варварски народ, тако раздражљив, тако распаљив на сваку гадну реч, да је све распламсавало његов гнев и чинило му се апсурдним и смешним. Као што је онај који није држао језик пред њима упадао у невољу, тако су често потезали мач против онога који је мало говорио или се клонио онога што им је причињавало задовољство. Стога је свако морао да се плаши за свој живот: на улицама је био плач, вриска и јадиковање; јецаји на раскршћу; у храмовима су жалосни јауци; мужеви чаме од туге; жене вриште – вуку их, поробљавају, отргавају од оних са којима су се претходно телесно сјединиле, и силују! Племићи су лутали осрамоћени, поштовани старци уплакани, богати просјаци. Тако – на трговима; тако – по ћошковима; тако – на отвореним јавним местима; тако и у тајним скровиштима! Није било места које  није могло да се нађе, или које би могло да пружи заштиту онима који су покушавали да некако побегну, већ је свуда и све било испуњено свакојаким злом.” – (10)

Какав је био наш однос према екуменизму кроз историју ?

– Сви светородни Немањићи били су одлучно против латинске јереси: зато се Свети краљ Милутин борио против византијског цара – унијате Михаила Палеолога и одолевао насртајима папиних војски. У законику цара Душана, као и у другим законским документима онога времена, јасно је речено да римокатолици који живе и раде у Србији и на територијама србских владара имају право на своје храмове и на своје свештенство, али су биле веома строге казне за оне латинске жупнике који би неког православца превели у папску јерес.

Последњи владар слободне србске државе, деспот Ђурађ Бранковић, умни страдалник, одбио је да пошаље представнике на саборе у Фиренци (Флоренцији) и Ферари (када је заблистао атлант Православља, Свети Марко Ефески, бранећи ортодоксију од уније са Римом). To је образложио чињеницом да је веома дуго сусед лукавих Латина, да их добро познаје, и да од сјединења у Истини неће бити ништа. Када му је нуђено да прими папску веру и добије помоћ Запада, говорио је да га његов народ сматра несрећним, али мудрим човеком; ако би примио туђу веру, сматрали би га несрећним лудаком.
У доба ропства под Турцима паписти су на све начине настојали да поунијате „шизматике“, у чему су понегде и успели (унијаћење Западне Херцеговине, Жумберка итд). Отпор православних је био велики – најлепши књижевни опис таквог отпора дао је Симо Матавуљ у „Пилипенди”; сличан овоме по снази и узвишености је опис одбијања Вука Исаковича да прими унију, који иде дотле да пред слаткоречивим бискупом – у Осеку негира и постојање „Бога“ (таквог, лажног, папског), пре но што ће се одрећи вере својих отаца (овај је опис понудио Милош Црњански у „Сеобама”). – (11)

А у данашње време ?

У писму Сабору СПЦ из 1975 године Свети Јустин Ћелијски каже: ”Ваша Светости и Оци Сабора, колико дуго ћемо наставити са скрнављењем нашег Светог Православља и наше Светосавске Цркве својим жалосним, ужасним ставом према екуменизму и Светском Савезу Цркава, који је у директној супротности са Светим Предањем? Став Православне Цркве према јеретицима – т.ј. свим онима који нису Православни – су установили Свети Апостоли и Свети Оци једном за сва времена т.ј., божански одуховљним Предањем, једнообразним и непроменљивим. У складу са овим ставом, Православнима је забрањено да учествују у било каквом облику заједничке молитве или литургијске службе са јеретицима. Јер шта има правда с безакоњем? Или какву заједницу има видјело са тамом? Како ли се слаже Христ с Сатаном? Или какав дијел има вјерни са невјерником? (2. Кор. 6:14-15).”

И на крају, наведимо и речи Светог Владике Николаја Охридског и Жичког:

”Седам стотина година римски папа је тежио да стане чврсто ногом на православни Балкан, но то му нису допустили ни наши Немањићи до Косова, нити наш свестан народ после Косова … Патријарх се српски разболео у борби против те папске тежње.Народ сав ужаснут не може да дође себи од од чуда да синови српски у слободној и моћној својој држави данас капитулирају пред оним трећим и најстаријим непријатељем православног Балкана и православног Српства …”

Вама остављамо да изведете закључак какав став треба заузети према екуменизму. Избор није тежак.

Димитрије Марковић

Коришћена литература:
1. Протојереј проф. др Јован Брија, Речник православне теологије

2.Смиља Аврамов, OPUS DEI,Нови крсташки поход Ватикана
3. https://teodulija.net/2021/12/22/%D0%B8%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%83%D0%BA%D0%B0-%D0%BF/
4. Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије
5.Vesti online, 02.05.2011
6 Владимир Димитријевић, Папа у Србији, да или не ?
7 Марко Аурелио Ривели, Бог је с нама
8. Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991…
9. ( http://www.jadovno.com/prvi-sv%D1%98etski-rat/articles/nova-saznanja-o-ulozi-vatikana.html#.VKBOr14ABA )
10.

https://www.hist.msu.ru/ER/Etext/Xoniat/2_4.htm

11. Владимир Димитријевић, Нема крста без три прста