Димитрије Марковић

У јуну, јулу и августу 2026. године на Тари су планирани кампови ,,школе” под називом ,,Лицеј Академија Шћетињина” (користи се и назив ,,Школа за трећи миленијум”). Из тог разлога ћемо у овом тексту изнети неке основне информације које ће родитељима помоћи да стекну исправну слику о овој ,,школи” чији је оснивач  Михаил Петрович Шћетињин (Михаил Петрович Щети́нин). Наиме, у Русији, одакле и потиче , ова ,,школа” је означена као тоталитарна секта а њен пуни назив био је ,,Интернатски лицеј за комплексно формирање личности деце и адолесцената”, Краснодарски крај, град Геленџик. У Србији, на Тари, седиште им је у селу Јагоштица.

Пошто ова ,,школа” долази из Русије, у оквиру Руске Православне Цркве постоји низ текстова који се баве њеним деловањем. Ми смо се у овом раду користили највећим делом анализом проф. др Александра Л. Дворкина и исповешћу Марте Колесничкине, која је у ову секту ушла са 12 година и спасила се, уз Божију помоћ, захваљујући томе што је током једног одласка кући ушла у православни храм.

Александар Л. Дворкин је један од водећих сектолога не само Руске већ и Православне Цркве уопште, а 2025. године је боравио у Србији, у посети Одсеку за апологетску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке.

Текстови које смо користили могу се наћи на страници Центра за религиозне студије Светог свештеномученика Иринеја епископа Лионског којим управља проф. др Александар Л. Дворкин, а који је основан уз благослов Његове Светости патријарха московског и све Русије Алексија II 1993. године.

Иако је Александар Дворкин своју анализу вршио искључиво на темељу пропагандног материјала школе Шћетињина његова запажања и закључци се у потпуности поклапају са сведочењем Марте Колесничкине.

Шта , дакле, можемо да кажемо, у основним цртама, о Лицеју Шћетињина? Да ли је у питању, заиста, школа или је реч о секти?

Александрар Л. Дворкин у свом излагању на XVIII Међународним божићним образовним читањима[1] након поменуте анализе пропагандних материјала износи недвосмислен закључак да му све оно што је видео омогућава да такозвану Шћетињинову школу окарактерише као ,,окултну, изузетно сурову, тоталитарну секту која сања о преузимању власти”.

Кренимо најпре од овог последњег – освајања власти. Наиме, у својој анализи Дворкин скреће пажњу и на Шћетињинове политичке идеје, на то да своје полазнике види као будуће губернаторе и председнике,  али и на време које полазници његове школе посвећују вежбању борбе прса у прса и руковању сабљама, другим речима својеврсној војној обуци, поредећи њихов ниво обучености са специјалним јединицама. У вези са тим Дворкин пише: ,,А свака тоталитарна секта је, у крајњој линији, усмерена ка преузимању власти. У том контексту посебан значај добијају и политичке теорије Михаила Шћетињина, које он усађује колонистима-насељеницима који га обожавају, као и титуле будућих губернатора и председника које им великодушно додељује и у чију стварност их приморава да верују. Тада постаје јаснији и злокобни смисао оних војно организованих специјалних одреда који живе у истом насељу и који су спремни да, на прву заповест обожаваног вође, изврше сваки задатак који могу”.

Напомињемо да ће се у планираним камповима на Тари ,,Лицеја Академије” Шћетињина полазници, између осталог, учити руковању шашкама тј. руском сабљом.

Проф. др Александар Дворкин пише и да је Лицеј Шћетињина био огранак озлоглашене секте ,,Звонећи кедри Русије”, која у Србији делује под називом ,,Звонећи кедри Србије”.[2] Марта Колесничкина у свом сведочењу наводи да је учење ове неопаганско-окултне секте (,,Звонећи кедри Русије”) било присутно у Лицеју Шћетињина, односно да су ученици имали обавезу да изучавају учење ове секте.

На Инстаграм налогу српског ,,Лицеја Академије Шћетињина” налази се реклама за књигу Михаила П. Шћетињина ,,Школа за трећи миленијум” а књига може да се поручи управо преко званичне странице секте ,,Звонећи кедри Србије”.

У вези са претходно помињаним освајањем власти важно је да неведемо следеће речи са странице ,,Звонећи кедри Србије”: ,,Идеја је да се направе Родна (завичајна) насеља широм Србије, шумске академије по узору на такву у Русији (Шћетињина). На крају да се направи Родна партија да би тa слика превладала у нашем народу.” [3] Ове две реченице нам показују да ове две секте, очигледно, имају исти циљ – освајање власти.

И док је у Русији реч  о две одвојене групе са сличним учењем, у Србији су ,,Лицеј Шћетињина ”и ,,Звонеће кедре Србије” основали и воде исти људи.

Александар Дворкин указује на неистину коју је изнео Шћетињин да је његова школа основана одлуком владе СССР-а и Академије педагошких наука. Наиме, школа у Текосу постоји од 1994. године, што значи да је основана након што је СССР престао да постоји. Образовну лиценцу је изгубила 2020. године, одлуком Арбитражног суда Краснодарског краја, на основу тужбе Министарства просвете, науке и омладинске политике. Према усменој изјави министарке просвете Руске Федерације Олге Васиљеве лиценца је Шћетињиновој школи одузета управо због тога што је реч о тоталитарној секти.[4] Ову изјаву наводимо због тога што су у извештају инспекције Министарства просвете наведени само формални прекршаји на основу којих је поднета тужба суду. Жалба присталица школе Владимиру Владимировичу Путину на једној конференцији за штампу није уродила плодом.

Међутим, да би обманули родитеље и јавност у Србији представници ,,Лицеја Академије Шћетињина”  на друштвеним мрежама деле фотографију документа из 2010. године, из кога се види да је школа имала званични статус државне установе и финансирање из буџета. Дакле, потпуно свесно и плански обмањују јавност објављујући фотографије докумената из периода пре губитка лиценце.

Без обзира на статус ове школе у Русији, важно је имати у виду да ,,Лицеј Академија Шћетињина” у Србији нема ни верификацију Министарства просвете у систему средњег образовања, нити акредитацију Националног тела за акредитацију и проверу квалитета високог образовања.

Доста пажње у својој анализи Александар Дворкин посвећује и ниском квалитету образовања у Лицеју Шћетињина, али упозорава и на присуство псеудонауке у градиву Лицеја као и у Шћетињиновом учењу, наводећи притом и конкретне личности из области псеудонауке на које се Шћетињин позива или са њима сарађује. Потврду и за једно и за друго запажање (низак квалитет образовања и присуство псеудонауке) налазимо и код Марте Колесничкине, са посебним нагласком на псеудоисторију.

На темељу изјава ученика у једном пропагандном филму и осталих битних чињеница Дворкин закључује: ,,Приказано је да ученици школе немају висок образовни ниво. Нисмо видели ниједног квалификованог наставника. Подсетимо се да иако Текос (Текос је седиште Лицеја Шћетињина, примедба Д.М) постоји већ 16 година, не знамо ни за каква значајна достигнућа било ког од Шћетининових „бриљантних“ дипломаца.”

Из сведочења Марте Колесничкине видимо да у Лицеју заиста нема квалификованих наставника, или их нема довољно, већ да предавања држе сами ученици, старији млађима. Потврду за ово налазимо и на Инстаграм страници ,,Лицеја Академије Шћетињина” у Србији, где се ови старији ученици називају ,,ученици-предавачи”.

На једном месту се о  резултатима које постижу Шћетињинови ученици на Основном и Јединственом државном испиту (ОГЭ и ЕГЭ) наводи следеће: ,,Ствар је у томе што — пошто је школа Шћетињина, као што је већ поменуто, интернат — група испитивача и професора долази директно тамо како би организовала полагање државног испита. Тамо их дочекају, нахране, напоје и поткупе, након чега они свим ученицима упишу максималне оцене на испиту. Доказано је да ученици школе Шчетињина, када упишу факултете, нису способни да савладају елементарно градиво јер, једноставно речено, не умеју да уче (подвлачење Д.М.)”.[5]

,,Из онога што смо видели, можемо јасно закључити да Текос (седиште Лицеја Шћетињина, примедба Д.М.)  ради искључиво за себе и постоји искључиво ради саморепродукције. Они завршавају школу, затим добијају диплому високог образовања унутар истих тих зидова… и остају да раде тамо. Неки дипломци вероватно стичу нискоквалификоване занате у грађевинарству, шивењу или поправци, које затим користе на лицу места. Све ово запањујуће подсећа на веома крут култ који је успео да организује изоловано насеље за своје следбенике: ружичасти сан сваког тоталитарног култа,” пише Александар Л. Дворкин.

У његовој анализи, као и у сведочењу Марте Колесничкине, налази се много више детаља који се тичу ниског квалитета образовања у Шћетињиновој шкли. Ово је вема важно имати у виду јер се деца (и у Србији) врбују великим делом на темељу пропаганде о врхунским резултатима које ће, наводно, постићи похађајући Лицеј Шћетињина.

Међутим, у вези са образовањем самог Шћетињина постоји више отворених питања. Наиме, како се наводи на страници Информативно-консултативног центра (члан кореспондент FECRIS-а) за питања секташтва при новосибирском Саборном храму Светог благоверног великог кнеза Александра Невског, наводи се да је једино званично образовање Шћетињина диплома Саратовског државног педагошког института из 1973. године, и то за ужу стручну област – смер „музика и певање” (конкретно, хармоника), као и да је на поменутом институту студије завршио ванредно. Осим тога, изричито се наглашава да Шћетињин нема ни један научни степен, што значи да није био ни магистар, нити доктор наука. Упркос томе, он је постао члан Руске академије образовања (РАО) а  ово се објашњава искључиво политичким покровитељством и познанством са академиком Петровским, првим председником РАО. Такође се наводи да је Шћетињин написао само једно штампано дело  и то брошуру под насловом „Обухватити неодредиво” (Обнять необъятное).[6] Истовремено, мора се имати у виду да Шћетињин није био академик Руске академије наука и да поменута Руска академија образовања нема исти статус као Руска академија наука.

Наводећи више примера из једног јавног излагања Михаила П. Шћетињина, које је анализирао, Александар Дворкин закључује да његове идеје представљају ,,неопаганску нацистичку верзију генетског социјализма”. Овде морамо да скренемо пажњу да смо у неколико наврата у ,,Апологетском слову” писали о историјској и узрочно-последичној вези између неопаганизма и неонацизма и да овај Дворкинов закључак, у коме се повезују неопаганизам и нацизам, само поврђује његову стручност и информисаност.

Проф. др Александар Дворкин наводи речи једног ученика да дан у Лицеју Шћетињина почиње у 5.30 сати и да затим следи ригорозан физички тренинг до 9 сати, након чега се служи доручак, и поставља питање недостатка сна, с обзиром на то да ноћни одмор почиње у 22 сата. Истовремено, поставља и питање исувише дугог времена између буђења и доручка. Међутим, из сведочења Марте Колесничкове видимо да је време за спавање било далеко краће од овог званичног, и износило је свега 5 сати, као и да је недостатак сна један од озбиљних проблема са којима се ученици суочавају. Истоврремено, Колесничкина говори и о проблемима са исхраном.[7] Иначе, у Лицеју Шћетињина се практикује искључиво вегетаријанска исхрана а кувари су сами ученици. На српској Инстаграм страници ,,Лицеја Академије Шћетињина” ово се (да ученици имају дужност кувара) образлаже речима да ,,Ко једе, тај мора да зна и да спреми себи храну”.

У Лицеју Шћетињина, како каже Дворкин, нема викенда и празника а у току дана деца имају само један сат слободног времена. Филм који је анализирао приказује децу која обављају различите послове па Дворкин поставља логично питање: ,,Када они, заправо, уче?”. На српској Инстаграм страници ,,Лицеј Академија Шћетињина” ово се назива ,,Радно образовање у Лицеју”. Из сведочења Марте Колесничкове, која се опширније бави различитим пословима које ученици обављају, можемо да закључимо да овај свакодневни, исцрпљујући рад, неретко и опасан по живот, заправо, веома подсећа на рад у концентрационим логорима.

До сличног закључка долази и Александар Дворкин. ,,Оно што Шћетињин назива школом спољашњем свету више личи на затворску колонију за посебну групу или посебно насеље. У филму видимо људе свих узраста: од предшколске деце до одраслих, као и одојчад, очигледно рођена управо тамо,” пише он и додаје да се све то време ,,умови ученика… држе под строгом контролом”. ,,Видимо да су, с једне стране, фанатично посвећени Шћетинину, а с друге стране, прихватају илузије које им он усађује као стварност и живе у њима,” пише Дворкин.

По његовим речима, родитељима је дозвољено да виде своју децу само неколико пута годишње, и то само на кратко, под најстрожим надзором. ,,Након што сам дошла у Центар, изгубила сам све пређашње друштвене везе. Нисам се дружила ни са ким ван Центра, нисам ишла нигде без Центра — осим понекад кући, код породице,” сведочи Марта Колесничкина.

Текст Марте Колесничкине представља потресно сведочанство али и веома детаљнан приказ тоталитарне секте коју је основао и којом је руководио Михаил Петрович Шћетињин.[8]

С обзиром да је веома обимно али и доступно на српском језику, нећемо га препричавати већ ћемо покушати да издвојимо и укажемо на неке од битних елемената.

На првом месту, ваља имати у виду да су циљна група ове секте искључиво деца. Најоданији адепти, по речима Колесничкине, постајала су деца која су у Лицеј Шћетињина дошла у узрасту између 10 и 16 година. Међутим, она наводи да је међу њима било и деце предшколског узраста, при чему, конкретно, наводи децу узраста од 6 година. Дворкин наводи и млађе, укључујући и одојчад.

Сви који су били старији, укључујући и предаваче, по речима Колесничкине, нису се беспоговорно покоравали Шћетињину. У камп ,,Лицеј Академија Шћетињина” на Тари, како видимо из објаве на њиховој Инстаграм страници, примају децу од 11 до 18 година.

Процес кроз који пролази адепт у Шћетињиновој школи Колесничкина је поделила на неколико сукцесивних фаза. Ове фазе су осмишљене тако да постепено и континуирано ломе унутрашње одбрамбене механизме појединца, а то су, у случају ове секте, искључиво деца.

Прва фаза о којој говори Колесничкина је фаза ,,бомбардовања љубављу” коју она описује као „блажено време када су ме сви волели, а Михаил Петрович (Шћетињин) само хвалио и одушевљавао се мојом генијалношћу“. Циљ ове фазе је везати новопридошло дете емотивно за самог вођу и групу, и створити дубоко поверење које умртвљује критичко мишљење. Дете се, захваљујући непрестаним изливима љубави и разумевања у овој фази, осећа као ружно паче, из бајке Ханса Кристијана Андерсена, које је коначно пронашло своје ,,јато”.

У следећој фази све ово нагло престаје и почиње период чији је циљ, према Колесничкиној, научити дете како „бити у општем току“, ,,живети срцем” и борити се против ,,сопственог ја”.

Циљ ускраћивања љубави је да дете почне да преипитује себе и тражи разлог за то у својим грешкама.

Овако описује своја осећања у овој фази Марта Колесничкина:

,,Када сви престану да ти поклањају појачану пажњу и да ти ласкају, то ти се, наравно, не свиђа. Никако нисам могла да схватим шта се десило, чиме сам то толико разочарала Михаила Петровича и друге веома добре људе, па су почели често да ме гледају са неодобравањем, да ме склањају са водећих улога на споредне, и да „бомбардују љубављу“ нове ученике који су тек дошли у школу, а не мене — тако дивну… Очигледно је требало да проради осећај кривице према људима којима сам већ сматрала да дугујем (па они су ме тако волели!), па се очекивало да сама пронађем грехе којима су Шћетињин и његови најближи незадовољни. Најважније је било да тинејџер почне да осећа то непријатно бреме неодобравања и да свим силама покуша да поново заслужи одобрење „одозго“.”

У овој фази почиње и систематско премарање кроз рад на градилишту, у воћњаку, у кухињи, ноћна дежурства и предавања, уз хроничан недостатак сна. Наступају и различите болести (вашке, шуга, упале плућа, микозе, стрептодермије, триовања, нередован менструални циклус упале плућа, тровања, кашњење менструалног циклуса код девојака, повреде, упале лимфних чворова, прехладе),проблеми са кичмом  итд.), које се игноришу.

Физичко исцрпљивање, које се представља као „жртва за Отаџбину“, има за циљ смањење способности за логичко расуђивање, дубље размишљање и отежано доношење одлука а тиме и веће сугестибилности и послушности адепата.

,,Зашто се не јавља жеља за одласком одмах, чим почнеш систематски да патиш од мањка сна и да будеш крив зато што си се разболео и ниси отишао да береш јабуке? Зато што се унутра — у мислима и на емотивном нивоу — до тог тренутка укоренило чврсто уверење у две ствари. Прво: за све што видиш као лоше крив си искључиво ти сам, а Центар нема никакве мане. Друго: само у Центру је прави живот, истинска Русија,” објашњава Марта Колесничкина.

У овој секти, Лицеју Шћетињина, није било дозвољено сопствено мишљење, лични ставови и жеље. ,,Оно што се пре Центра у твом животу обликовало природним путем — карактер, склоности, индивидуалне особине — то си дужан да научиш да мењаш по Шћетињиновом нахођењу. Тада је почео најстрашнији период мог боравка у Центру — задирање у мисли и манипулација осећањима,” сведочи Колесничкина.

Трећа фаза, која подразумева индуковање кривице, почиње када адепт покаже било какав знак унутрашње независности или постави логично питање које одступа од Учитељеве (Шћетињинове)  догме. На заједничким вечерима почиње јавно указивање на то ко је, где и у чему данас „испадао из општег тока“, „није држао стање“, „одвајао се од целине“ и „био разуман“ (водио се разумом).

,,Он Сам говори о твојој кривици пред свима на заједничком скупу (ту почиње ужас за тинејџера),” описује ове скупове Марта Колесничкина. По њеним речима „Одвајати се од целине“ и „водити се разумом“ били су најстрашнији злочини, греси. ,,Ово прво је када имаш мишљење о било ком, чак и најбезначајнијем питању, а већина на челу са Учитељем сматра да је то мишљење погрешно,” појашњава она и додаје да је „Одвајати се од целине“ на првом месту значило „одвајати се од Михаила Петровича (Шћетињина)“.

Индуковањем кривице уништава се самопоштовање код детета. Дете почиње да верује да није само погрешило већ и да је лоша особа, а да би се искупило дозвољава Шћетињину да га искоришћава у складу са његовим циљевима. Самопоштовање и емоционална стабилност детета почињу да зависе од Шћетињиновог опроштаја или потврде.

У овој фази притисак на Марту Колесничкину почео је када се упознала са Православљем. ,,Једном приликом сам дуго боравила код куће и тамо се догодио мој свесни улазак у Цркву, са првом исповешћу, Причешћем и праксом поста и молитве,” пише она и наводи делове из свог дневника који је тада водила.

Између осталог, у дневнику је записала и ово: „Вечерас је био заједнички скуп. Михаил Петрович је говорио о пољуљаном стању свих студената и лицејаца. Обраћао се мени, питао ме да ли ја то одсецам корене, да ли одсецам религију предака, религију дедова — паганство? Говорио је да је то велика, света, огромна религија, да су последња два миленијума — само одбљесак, а паганство — оно што је било још раније, још дубље, у вековима. Да је Христос посланик аријеваца, да је учио код волхва у Русији, да су постојали људи-богови, да је кретање насупрот сунцу око олтара — погрешно…“.

Четврта фаза је социјално изопштавање и бојкот колектива. ,, Сви около гледају, осуђују и хватају белешке (памте) да сам ја сада међу аутсајдерима. Када се разиђемо након скупа, у средини колектива већ је спремна директива кога треба склањати у страну у наредном периоду. Сви су били подложни том „колективном разуму“ којим је управљао Шчетињин, директно указујући ко је овде „испао из тока“, и игнорисали су непожељне, јер је тако прикривено налагао велики Учитељ,” пише о овој фази Колесничкина. По њеним речима, ово је било објашњено на следећи начин: „Ако елемент одбацује целину, онда целина одбацује елемент“. Осим душевних, ово је имало и практичне последице, на пример у виду могућности да се не добије јело.

Пета и последња фаза подразумева капитулацију, када се адепт коначно одриче сопствене личности, што значи када се одрекне својих потреба, жеља, мишљења, осећања, вредности и прихвати све оно што му намеће Михаил Петрович Шћетињин.

Марта Колесничкина је ову фазу избегла тако што је изабрала Господа и Спаса нашег Исуса Христа и напустила секту.

Истине ради морамо да укажемо и на још једну могућност да се избегне пета фаза, осим изласка из секте, а то је – самоубиство.

,,Када напокон боравак у Центру постане потпуно неподношљив, преостају само два излаза: или изаћи у онај страшни спољашњи свет и постати издајник, или отићи заувек са овог света на радикалан начин. Пошто је ова друга варијанта за мене као хришћанку била неприхватљива, изабрала сам прву,” пише Марта Колесничкина.

По неким наводима постоје случајеви навођења на самоубиство а по речима др Романа Силантјева, руководиоца Лабораторије за деструктологију Московског државног лингвистичког универзитета, постоје сумње и на случајеве навођења на убиство  [9]

Када је реч о учењу ове секте, односно учењу самог Маихаила Петровича Шћетињина, тога смо се већ делимично дотакли у самом тексту. У најкраћем, реч је о споју неопаганизма (родна вера, родноверје), окултизма, расизма, псеудонауке, укључујући псеудоисторију,  али и далекоисточних разлличитих других учења и пракси, попут Агни јоге и сл..

“Препознатљива одлика Центра је то што је читава свакодневица била густо прожета езотеријом и окултизмом. У Азовки се то манифестовало кроз учења Блаватске, Рериха, Порфирија Иванова, Данила Андрејева, Владимира Шчербакова и других којих се више и не сећам. Делили су нам одговарајућу литературу која је била обавезна за читање — „Знамење мира“, „Агни-јога“, „Ружа света“, „Све о Атлантиди“, „Сусрети са Богородицом“ и сличну јерес. Историја Отаџбине и патриотизам, по којима је Центар толико познат, грађени су управо на том темељу: атлантиђани, аријевци, људи-богови, све је у мени и ја сам у свему. Православље је било уграђено у окултни поглед на свет и није имало ничег заједничког са учењем о оваплоћењу Богочовека,” пише о овоме у свом сведочењу Колесничкине.

Пошто смо се горе поменутим феноменима (неопаганизам, расизам, псеудонаука итд.) опширно бавили у засебним текстовима, нећемо на овом месту посебно писати о њима.

На крају додајмо и оптужбе за сексуалну злоупотребу ученица. Наставница која је девет година радила у школи Шћетињина и предавала математику тврди да је оваквим примера било много и да су многе ученице  остале трудне. ,,Позива ме у своју канцеларију. Прича о разним стварима, а онда ме пита да ли желим да имам његово дете,” овако она описује свој случај и додаје: ,, Сви су знали. Знали су да девојчице… иду на гинекологију. Знам да су чак проглашавали људе лудима ако би неко почео да прича.” Осим тога, она износи тврдњу и о силовању дванаестогодишњег дечака.[10]

,,Једном сам својим очима видела понижену трудну девојку како стоји испред канцеларије овог ‘великог учитеља’ са својом мајком. Видела сам другу како неконтролисано јеца три дана… Застала би на тренутак, дошла до даха… Сетила би се — а онда би поново почела да јеца. А остале девојке су је избегавале као да је куга…”, каже Татјана Шитова, мајка једног ученика.

У сведочењу Марте Колесничкине можемо да пронађемо посредну потврду за ове оптужбе. ,,Сигурно знам да су му многе девојке са старијих година (од 17 до 20 година) радиле масажу, редовно су преда мном некоме говориле: „Зове те Михаил Петрович да му радиш масажу.“ Све време сам се плашила да ће и мене једном позвати, али хвала Богу, то се није десило,” пише она.

Због свега овога, како се наводи на једном месту, 2003. године у Шћетининовој школи је избио неред, током којег је једна од зграда лицеја спаљена. У року од месец дана, 200 ученика је напустило школу.

Син Татјане Шитове, Антон, ученик Лицеја Шћетињина, умро је 2009. године а она његову смрт повезује са лицејем, због истраге о педофилији коју је Антон започео заједно са другим ученицима и оптужбе против Шћетињина коју су након тога изнели на заједничком састанку.[11]

Случај Лицеја Михаила Петровича Шћетињина није само прича о једном опасном експерименту да тешким последицама, већ пре свега упозорење до којих граница могу да иду тоталитарне секте када им се дозволи улазак у образовни систем. Уласком у образовни систем омогућена је широка база за регрутацију деце а финансирањем из буџета омогућено је њено неометано функционисање и опстанак током дугог временског периода. И обратно: са одузимањем лиценце клупко је почело да се одмотава и да се појављују сведочења о страхотама које су се у Лицеју дешавале.
Под плаштом „генијалности”, патриотизма и алтернативне педагогије, скривао се затворен систем душевног и физичког, а по свему судећи и најтежег сексуалног злостављања и то најрањивијих – деце.
Све ово мора послужити као трајна опомена државним институцијама, стручној јавности и родитељима у Србији.
Сваки покушај изоловања деце под изговором „напредних” педагошких метода, мора изазвати пажњу и хитну реакцију. Цена наивности у оваквим случајевима плаћа се уништеним а можда и угашеним дечијим животима.

Димитрије Марковић

---

[1] https://iriney.ru/pedagogicheskie/shkola-shhetinina/novosti-o-shkole-shhetinina/shkola-shhetinina-militarizacziya-okkultnoj-sektyi.html

[2] https://www.zvoneci-kedri.rs/index.php/en/

[3] https://www.zvoneci-kedri.rs/index.php/en/

[4] https://www.yuga.ru/news/449263/?hl=en-US

[5] https://teodulija.net/2026/05/17/%d1%88%d0%ba%d0%be%d0%bb%d0%b0-%d0%b8%d0%bb%d0%b8-%d1%81%d0%b5%d0%ba%d1%82%d0%b0/

[6] https://sektoved.ru/encyclopedia/68

[7] https://teodulija.net/2026/05/17/%d1%88%d0%ba%d0%be%d0%bb%d0%b0-%d1%88%d1%9b%d0%b5%d1%82%d0%b8%d1%9a%d0%b8%d0%bd%d0%b0-%d1%82%d0%be%d1%82%d0%b0%d0%bb%d0%b8%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%bd%d0%b0%d1%8f-%d1%81%d0%b5%d0%ba%d1%82%d0%b0-%d0%b8/

[8] https://teodulija.net/2026/05/17/%d1%88%d0%ba%d0%be%d0%bb%d0%b0-%d1%88%d1%9b%d0%b5%d1%82%d0%b8%d1%9a%d0%b8%d0%bd%d0%b0-%d1%82%d0%be%d1%82%d0%b0%d0%bb%d0%b8%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%bd%d0%b0%d1%8f-%d1%81%d0%b5%d0%ba%d1%82%d0%b0-%d0%b8/

[9] https://iriney.ru/pedagogicheskie/shkola-shhetinina/novosti-o-shkole-shhetinina/nasilie-i-sektantstvo-chto-na-samom-dele-tvorilos-v-eksperimentalnom-liczee-shhetinina.html

[10] https://iriney.ru/pedagogicheskie/shkola-shhetinina/novosti-o-shkole-shhetinina/sekta-%C2%ABgenialnyix-troechnikov%C2%BB-pochemu-chinovniki-zakryili-shkolu-pedagoga-novatora.html

[11] https://iriney.ru/pedagogicheskie/shkola-shhetinina/novosti-o-shkole-shhetinina/sekta-%C2%ABgenialnyix-troechnikov%C2%BB-pochemu-chinovniki-zakryili-shkolu-pedagoga-novatora.html