У недељу, 16 новембра 2014 године, Димитрије Марковић је посетио Србе у граду Фиер у Албанији, и поклонио им књиге за школу српског језика која постоји већ три године, и ради у оквиру Удружења Срба ”Јединство”.

Латинска изрека каже – RES, NON VERBA, што у преводу значи ”Дела, не речи”, и може се применити на све области живота, било да је реч о нашем односу према другим људима или према народу коме припадамо. Нажалост, неретко виђамо примере када речи говоре једно а дела нешто друго.
Зато је најбоље да наше речи буду праћене делима, да покажемо личним примером, а посебно они који би желели да као политичари воде друштво и државу. Маша дела треба да буду извршена у складу са налогом савести и осећањем љубави и  дужности, а не из себичних или личних интереса.
Зато смо и кренули у Албанију.
На граници, на уласку и изласку из Албаније, није било никаквих проблема.
Којим путем ћете доћи до Фиера зависи од тога из ког дела Србије крећете. Може се ићи аутопутем према Нишу, а онда даље преко Скопља, Струге и Елбесана, затим преко Косовске Митровице, Приштине и Призрена или преко Подгорице, Бара, Улциња, Скадра и Драча.

Из Бајине Баште најкраћи пут води преко Косова и Метохије, али смо због књига које смо носили, како би избегли могуће проблеме, ишли преко Црне Горе.

Албанија, или на албанском Shqipëria, је једна од најсиромашнијих европских држава. Према попису из 2011 године Албанија има 2.821.977 становника. Проблеми са којима се суочавају су, између осталог, висока стопа незапослености, корупција све до највиших нивоа власти, и организовани криминал. Прилив новца долази између осталог од финансијске помоћи људи који раде у иностранству, а неке процене говоре да у иностранству ради петина Албанаца. Већина Албанаца су муслимани, према попису из 2011 они чине 58.79% укупне популације ,католици чине 10%, а православних верника има 7%. Албанска православна црква је одбила да призна ове резултате изражавајући уверење да православних верника у Албанији има више, око 24%. Према неким подацима пре II светског рата, православних верника је било око 20% од укупне популације.
Иако нисмо имали никаквих проблема током пута ипак препоручујем опрез, између осталог и због великог броја возила са таблицама самопроглашене тзв. Републике Косово.

У Фиеру смо дочекани онако како смо и очекивали срдачно, пријатељски или боље да кажем братски – изљубили смо се три пута, послужени смо кафом, ракијом и другим, понуђени да једемо. Другим речима и овде, у срцу Албаније, доживели смо оно традиционално, чувено српско гостопримство. Дочекани смо онако како само један Србин и домаћин уме да дочека свог госта.

Заправо, није ми гостољубље само по себи показало да смо дошли међу своје већ и начин на који је то све урађено. Исти начин и исте речи са каквима се и данас можемо срести у нашим селима. Нису нас питали “Желите да ручате?” нити су употребили неку другу сличну реченицу коју налажу правила друштвеног понашања већ онако како се некад говорило, када се говорило из срца: “Хоћете ли јести хлеба?”.

Према званичном попису из 2011 Срби у Албанији – не постоје, јер им је онемогућено да се на пописима становништва изјашњавају о својој националној припадности.
Од 1928. до 1939. године земљом је владао краљ Зог I од Албаније . У току његове владавине, тачније 1934 године, затворена је и последња српска школа у Албанији. Комунисти су, под вођством Енвера Хоџе, преузели власт у новембру 1944 године. Од 1945. до 1990, Албанија је имала једну од најрепресивнијих власти у Европи. Оно што је започео краљ Зогу, наставио је Енвер Хоџа – 1966 забрањена је слобода вероисповести, већина православних цркава у Албанији је срушена, забрањен сваки контакт националних мањина са матицом и забрањена је употреба свих језика изузев албанског. Породична имена и презимена замењивана су албанским – по свом значењу често бесмисленим или понижавајућим – Друри (Дрво), Гури (Камен), Хекури (Гвожђе)… Оне које су ухватили да гледају српску телевизију затварали су, или са целом породицом протеривали у други крај Албаније. Срби у Албанији су свој матерњи језик могли да користе само у кругу своје породице, тајно, између четири зида. И тако се и учио, од оца и мајке, бабе и деде и преносио са генерације на генерацију. Баш као и свест о пореклу и припадности српском народу.

Незванично Срба у Албанији има између 10.000 и 40.000. Као што не постоје тачни подаци о укупном броју Срба у Албанији, тако не постоје ни тачни подаци о броју Срба у граду Фиер који смо посетили. Процене се крећу и до пет хиљада, а осим у самом граду, Срби живе и у два села у близини Hamil i Rreth Libofshe.

У Фиеру је основано Удружење Срба ”Јединство” председник Удружења је господин Екрем Дулевић који је био и наш домаћин. Циљ овог Удружења јесте очување, учење и коришћење српског језика и препород идентитета српског народа у Албанији. У том смислу Удружење ”Јединство”, између осталог, организује и разне облике наставе на српском језику за децу. Настава се одржава у самом Фиеру, у канцеларији Удружења, и у два поменута села у близини. У почетку није било лако, било је и претњи и напада, и од грађана Албаније, али су долазили и Албанци са Косова и Метохије. За сада последњи инцидент се догодио након недавне утакмице Србија-Албанија, када су разбијена стакла на српској школи у Фиеру. У селу Rreth Libofshe, часови се одржавају у кући господина Дулевића а његов отац Исмет, поклонио је плац у овом селу на коме треба да буде изграђена школа. Господин Дулевић се нада да ће ускоро бити постављен камен темељац, јер очекује финансијску помоћ Републике Србије за изградњу вишенаменског објекта где ће на једном месту бити школа, библиотека и културно-привредни центар. Република Србија је и до сада помагала Удружење, али оно што је њима потребно јесте дугорочна и стабилна подршка, као и решавање питања добијања српског држављанства. У Дому војске у Београду Дулевићу је уручена захвалница за очување културног идентитета српске заједнице у Фиеру. Признање је добио од Удружења ратних добровољаца 1912–1918, а уручено му је на свечаној академији „Бизерта у срцу Србије”.

Школа српског језика у Фиеру и два села у близини је почела са радом пре три године, тачније 2012, и до сада је кроз њу прошло преко 200 српске деце. Посебно је интересантно да су осим српске и албанска деца долазила у школу да уче српски језик. Ове године је господин Дулевић довео деветоро студената српског порекла из Фиера у Београд. Они су уписали различите факултете – економију, политичке науке, архитектуру и филологију и кажу нам да им је потребна помоћ око савладавања стручног градива, и да су у заостатку у односу на друге, јер су у школи учили албански, и не владају довољно српским.
Иначе, оно што је такође вредно пажње и за сваку похвалу јесте да они уче да пишу искључиво ћирилицу, тако да су и књиге које смо им однели биле само ћириличне.

Књиге су биле намењене свим узрастима, од школских уџбеника из различитих предмета до књига поезије и прозе.

Водили смо наравно рачуна и о насловима – када је реч о уџбеницима трудили смо се да буде што више уџбеника за предмет Српски језик, а када је реч о осталим књигама било је ту свега, од сликовница за најмлађе ”Ко је био Стефан Немања”’, ”Свети Сава и Стефан Првовенчани” и српских бајки, песама Јована Јовановића Змаја итд. преко историјских романа ”Стефан Душан”,”Легенде о Милошу Обилићу”, ”Витези Кнеза Лазара” и других, до аутобиографија великих српских научника Николе Тесле, Михаила Пупина и Милутина Миланковића.
С обзиром на прилично кратко време до поласка у Албанију задовољни сам прикупљеним бројем књига, али након посете Фиеру знам да они заслужују много више.
Лако је бити Србин у Лесковцу, Београду, Суботици или Бања Луци али није нимало лако бити Србин у Албанији.

Овом приликом бих желео да се захвалим онима који су учествовали у акцији и поклонили књиге, пре свега Основној школи ”Рајак павићевић” из Бајине Баште и директору школе, а од појединаца Ивани Ристић, Данијели Церовић и Вишњи Максимовић.
Зар није била дужност и обавеза сваког Србина и родољуба који је у емисији на РТС -у, на школској табли испред деце, у граду Фиеру у Албанији видео исписане речи: ”Србија је наша мајка” да пошаље неку књигу?
Планирамо да поново посетимо Фиер, вероватно током лета, па сви они који желе да пошаљу неку књигу српској деци у овом граду, могу да ми се јаве поруком на  e-mail: dimitrije.markovic@ymail.com
Осим у Фиеру, Срби живе још и у Скадру, а помињу се још и Тирана и Берат, али немам податке коико Срба живи у овим градовима. 

Димитрије Марковић