Пише: Димитрије Марковић
Нажалост, велики број гласила је 5. априла текуће (2021.) годне пренео објаву Новака Ђоковића у којој својим пратиоцима на друштвеној мрежи Инстаграм честита нову 7530. годину по ”нашем календару”.
Оне који се баве проблемом псеудонауке и турбо-фолк историје (псеудоисторије) ова Ђоковићева објава није изненадила јер је од раније познато да је он подлегао овој друштвеној болести, како псеудонауку означава руски академик Валериј Кувакин, поредећи је са другим друштвено условљеним болестима попут АИДС-а и туберкулозе. Наиме, Ђоковић се хвалио познанством са једним од водећих турбо-фолк исоричара код нас, Јованом Деретићем, и читањем његових књига. Такође је посетио непостојеће ”Босанске пирамиде” псеудоархеолога Семира Османагића.
Осим промоције поменуте, веома опасне, друштвене болести (псеудонауке) Ђоковић у поменутој објави пропагира и паганизам, који иде руку под руку са псеудоисторијом, тврдећи да се “календар … рачунао од момента када су свет створили богови: Перун, Сварог, Стрибог, Црнобог, Триглав, Дајбог, Јаровид, Световид, Морана, Весна и Мокоша”.
Ни ово није никакво изненађење јер од раније, такође, знамо да је Ђоковић спреман да прихвати све оно за шта сматра да ће допринети његовом спортском успеху, без обзира на очигледну супротстављеност православном хришћанском учењу.Надамо се да ће се у вези са овом његовом изјавом огласити неко из Цркве.
Моника Милосављевић и Александар Палавестра нам скрећу пажњу на једну од карактеристика турбо-фолк историчара, и лажиннаучника уопште, а то је управо опседнутост календарима:
‘‘Опште је позната фасцинација псеудонаучника, посебно псеудоархеолога, небесима, астрономијом, древним опсерваторијама и наводним корелацијама археолошких објеката и артефаката са сазвежђима, звездама и другим небеским појавама. /…/ У ту опседнутост астрономијом спадају и календари, који су посебно омиљени међу српским псеудоархеолозима, пошто би као систем организованог мерења времена указивали на напредност цивилизације, као усталом и писмо. Наиме, уколико би се показало да су у Лепенском Виру или неолитској Винчи постојали календари и писмо, то би сведочило о високој и древној цивилизацији на нашим просторима. То се потом у псеудоархеолошким радовима, уз силне логичке вратоломије, непоштовање евиденције и стандардно одсуство метода, убрзо претвара у „древне српске календаре“ и „винчанско писмо, претечу ћирилице“ (Палавестра 2010). Одатле до ур-фашизма само је мали корак, како је убедљиво показао Умберто Еко (Eco 1995).’‘ (1)
Тако ”научни магазин” (како себе одређују) под називом ”Нова галаксија” објављује текст на тему ”српског календара” уз следећи наслов: ”Срећно поново 7528 лето”.Након тога следи поднаслов са фотографијом манастира Манасија у позадини: ”Срећно и Богом благословено ново Лето 7528. (2019.) месеца биљара (април) у првом дану (2. април) по Српском календару Светог Саве”. Затим следи први део текста Милана Стеванчевића: ”Када сунце у подне 1. априла 2020. године (обратите пажњу на датум у поднаслову! Примедба Д.М.) пређе преко Пећке патријаршије почиње ново лето 7528. по Српском календару Светог Саве. Тог дана укрсте се северна и јужна енергија Сунца и најави долазак Српске нове године. /…/ Српски календар Светог Саве, са симболом за време () , био је званични календар свих српских држава и Српске православне цркве све до 1881. Међутим, те године, скривено од српског народа, потписана је „Тајна конвенција” између Аустријског царства и Србије. По налогу потписника „Тајне конвенције” Чедомиља Мијатовића, министра Србије, избрисана је целокупна историја и наука српског народа, која се до тада учила на Великој школи, а са њом и Српски календар. На основу „Тајне конвенције”, Србија се обавезала да ће увести Јулијански календар као званични календар Србије и Српске православне цркве. /…/ Тако је дан посвећен Светом Стефану, деспоту српском, са 19. јула померен на 1. август.” (2)
Оставићемо овога пута по страни то што је горе наведени текст писан латиницом.
Не улазећи у подробну анализу свега наведеног, скренућемо пажњу само на најкрупније грешке које ће лако уочити свако ко има иоле знања из историје, и које, према томе, указују на дубину незнања турбо-фолк историчара.
Прво, од 1219. године и стицања аутокефалности српска Црква је имала статус Архиепископије, а седиште јој је било у манастиру Жичи. Тај статус је имала све до 1346. године када је уздигнута у ранг Патријаршије а седиште премештено у Пећку патријаршију. Као што знамо, Свети Сава се преставио у Господу 1236.године. Што се тиче самог манастира Пећка патријаршија, градњу храма посвећеног Светим апостолима је започео је Свети Сава а по његовом престављењу завршио његов наследник, архиепископ Арсеније I. Слично је и са Светим Деспотом Стефаном чије је наводно прослављање померено због новог календара 1881. године. Наиме, иако се Деспот Стефан назива Светим у текстовима насталим непосредно после његове смрти, проглашен је за Светитеља тек 19. јула 1927. године од стране патријарха Димитрија. Коначно, Црквена Нова година почиње 14. септембра по новом (грегоријанском) календару а 1. септембра по старом (јулијанском) а не у априлу.
На крају још додајмо да никакав календар Светог Саве не постоји већ да је реч о византијском календару, о чему ћемо касније рећи нешто више.
Нешто ниже, на истој страници, Стеванчевић нам честита ”ново лето 7527.” 4. априла 2018. године, али не када Сунце прелази преко Пећке патријаршије него преко Рашке. Овога пута наилазимо на још неке занимљиве информације: ”За време српске царске династије Свевладовић, која је владала Србијом од лета 6000. до лета 6181. (од 492. до 675. године по католичком календару папе Гргура 13) и српске краљевске династије Дрвановић, која је владала Србијом од лета 6183. до лета 6662. (675. до 1160. године), српска нова година почињала је када сунце у подне пређе преко тадашње престонице Рашке, односно тамо где живео владар Србије.” Иако знамо да су Свевладовићи и Дрвановићи као и ”српски календар” и ”календар Светог Саве” плодови уобразиље турбо-фолк историчара, не можемо а да не запитамо пошто нам се ово ”продаје” као наука: откуд ”календар Светог Саве” пре Светог Саве? Одговор је сувишан: ако је Свети Сава могао да одреди почетак нове године на основу посматрања преласка Сунца преко Пећке патријаршије која за његовог овоземаљског живота још није била ни изграђена, зашто не би могао његов календар да постоји и пре њега?
Нешто ниже Стеванчевић нам ”ново лето” 7526. по Српском календару Светог Саве честита 3. априла 2017. године.
Истог датума (3. априла) нам Нову годину честита и извесни Донко Ракочевић уз објашњење да је то ”7526. по реду, колико је прошло времена и од Потопа.’‘ Осим тога каже се да је ”Српски народни календар… био званични календар средњевјековних српских држава од 1119. године када га је у црквени кодекс унео Свети Сава, па све до средине 19. века.” Другим речима, Свети Сава је овај календар унео у ”црквени кодекс” (шта год то значило) не само пре добијања аутокефалности српске цркве (1219. године), него и пре свог рођења (као што знамо, рођен је око 1175. године). (3)
Осим тога Ракочевић каже да је ”НАСА… прије пар година саопштила да је древни српски календар најтачнији, да је у потпуности усклађен са природом, да се почетак годишњих доба према том календару поклапа са електромагнетним промјенама Сунца…”. Затим да ”српски календар датира још од винчанске културе”, а ”година се дијелила на два дијела, љето је било „од Ђурђева до Митрова дана“. Ако је Свети Сава могао да српски календар унесе у црквени кодекс пре свог рођења, зашто онда не би носиоци винчанске културе (између VI и V миленијума пре Христа) могли да знају да лето траје од празника Светог Ђорђа до празника Светог Димитрија који су мученички пострадали почетком IV века после Христа?
Информативни портал ”Балкан инфо” који промовише све видове псеудонауке нам Нову годину 7528. честита 4. априла 2019., али то није једина разлика у односу на претходно цитиране текстове. Наиме, из даљег текста сазнајемо да се српским календаром време мери не од Потопа него од Постанка света, а упоређивањем година видимо да се исте године када је створен свет десио и потоп. (4)
Истог датума (4. априла) нам Нову годину честита и Бранко Драгаш, један од промотера турбо-фолк историје и псеудонауке. (5)
На другом месту, о ”српском календару” између осталог, кажу: ‘‘Према правилима за употребу српског календара, прво се наводи година па месец и дан, за разлику од других који приказују прво дан, па месец и годину или англосаксонског где је месец пре дана. Једино где се у целом свету примењује протокол о редоследу бројки као у српском календару јесте компјутерска обрада, што је и дефинитивно потврђено увођењем система стандарда ИСО 8601.” (6)
Колико у овоме има истине постаје јасно ако се погледају средњевековни извори. Тако нпр. у једном писму краља Стефана Душана читамо: ”…под Сером, месеца октобра, 26. године 6854.” (7)
Псеудолингвиста Славиша К. Миљковић нам (у овом случају под псеудонимом ”Стефан Тикица”) нуди други датум: ” (АРХЕОЛОГИЈА ВРЕМЕНА) НОВА ГОДИНА. Појава позната као АСТРОНОМСКА НОВА ГОДИНА везана је за 21/22 децембар… Највећи број Срба слави славу Свети Никола 19. децембра… Пошто славимо славу 3 (три!) дана, Свети Никола јесте УВОД у прославу СРБСКЕ НОВЕ ГОДИНЕ… – о томе сам више пут опширније писао на ФБ-у и у мојим књигама…”
Осим тога има и оних који Нову годину по ”старом срБском календару” (често је ово ”Б” истакнуто, а касније ћемо објаснити и зашто) честитају 01.01., 14.01., 01.09., или 14.09., а у зависности од ових датума се разликују и године које наводе.
На основу тога што текућој години додају 5508 (али било ког датума а не само од 1. јануара до 31. августа, што значи да за остатак године не додају 5509) очигледно је да је ”србски каленадар” о коме говоре, заправо Византијски.
Наравно, као и у случају Порфирогенита, турцизама и других чињеница које оповргавају њихове теорије, турбо-фолк историчари и питање византијског календара ”решавају” тврдњом да он не постоји. Али ни ово им није довољно па тврде не само да изантијски календар не постоји него да ни сама Византија (Византијско царство) није постојала.
Тако Милан Стеванчевић пише (8): ” Приликом више посета Истанбулу, осамдесетих година прошлог века, имао сам срећу да је један члан наше државне експертске делегације рођен у Истанбулу. Он ми је доста помогао приликом обиласка историјских споменика. Међутим, много су ми помогли и чланови турске делегације који су били упознати са мојим истраживањима Византијског календара. У току службене вечере, један члан турске делегације изразио је сумњу у веродостојност мојих истраживања, јер иако је рођен у Истанбулу, никада није чуо да постоји Византијски календар. Био сам изненађен да човек који тако добро познаје римске календаре и говори неколико језика не зна да је постојао византијски календар. Вероватно је схватио да не уважавам његово мишљење па је на крају вечере нагло променио тему. Међутим, када сам у Истанбул дошао наредне године, мој саговорник није заборавио наша размимоилaжења у вези са календаром јавно изречена на службеној вечери. После срдачног поновног нашег сусрета предложио ми је нову размену мишљења о измишњеном календару, али тек после прегледа старих историјских докумената Римског царства. Он је био први који је употребио израз “измишљен календар“. /…/ Прегледом римских докумената од пре 1453. године, нисам нашао ниједан византијски документ. /…/ Истражујући историју Истанбула… сазнајем да се овај град никада није звао Константинопољ. /…/ У својој дугој историји овај град никада није носио име Византион и никада није био престоница Византије. Ниједан цар источног дела Римског царства није носио назив византијски цар. Ниједан документ није указивао да постоје Византијци. /…/ Тако долазимо до сазнања да Византија никада није постојала…” Даље Стеванчевић пише како је назив Византија измишљен са циљем да Рим ”преузме културно наслеђе источног дела Римског царства, односно Новог Рима,” и наставља: ” Уз помоћ сервилних историчара у земљама које су припадале источном делу Римског царства, Рим преузима целокупно историјско наслеђе Новог Рима. /…/ Назив Nova Roma треба избрисати из свих националних историја и свих црквених документа и дати му ново име Византион или Константинопољ.… /…/ Поставља се питање шта је са српским историјским и културним наслеђем, које је уз помоћ домаћих сeрвилних историчара измишљеног царства, измењено и усаглашено са новонаписаном византијском историјом.
Одговор је једноставан. Српска историја је брисана или усаглашавана са унапред постављеним циљевима… /…/ Први на удару био је Српски календар највећи и најстарији научни споменик српског народа. Уместо њега дoмаћи сервилни историчари измислили су византијски календар.”
И у овом Стеванчевићевом тексту, као и у текстовима других турбо-фолк историчара, тешко је наћи примере исправног логичког закључивања (за тврдњу да је назив Византија измишљен да би се преузело културно наслеђе Источног римског царства и српски календар није довољно рећи да је алогична, већ потпуно бесмислена) али зато није тешко наћи намерна извртања и измишљотине.
Пре него што напишемо нешто о Византији, наведимо најпре неке чињенице о календару.

За оне који желе више информација о календару и астрономији могу их наћи у књизи Милутина Миланквића ”Кроз васиону и векове” који је, свакако, један од најпозванијих за ову област; о различитим начинима рачунања времена (египатском, сиријском, римском, византијском, муслиманском, абисинском, грузијском, јерменском итд.) у књизи ”Увод у црквену историју” Василија Васиљевича Болотова; а о ставу СПЦ о старом и новом календару у књизи блаженопочившег патријарха Павла ”Да нам буду јаснија нека питања наше вере (књига 1). Наравно, постоји и бројни други радови који се баве овим питањима.
Међутим, ни у једном од њих нећемо наићи на српско рачунање времена и српски календар, нити на српске астрономе
Реч календар долази од латинске речи Calendae (Kalendae) што је био назив за први дан у месецу код старих Римљана. (9)
Ова реч има неколико значења а најчешће се односи на поделу времена на године, месеце и дане или на материјални приказ распореда година, месеци и дана. Изглед календара као меријалног приказа распореда година, месеци и дана је у вези са развојем писма и материјала за писање.
У зависности од тога да ли се рачунање времена темељи на кретању Сунца или Месеца, разликујемо два основна типа календара: соларни (сунчев) и лунарни (месечев).
У Соларне календаре спадају Јулијански и Грегоријански календар.
”У Православној цркви је вековима био у употреби Јулијански календар према коме година траје 365 дана и шест часова или 11 минута и 14 секунди више од тропске, сунчане или астрономске године која траје 365 дана, пет сати, 48 минута и 46 секунди. Одступање је износило један дан на 128 година, што се надокнађивало тако што је свака четврта година била преступна.” (10)
Потребу увођења преступне године нам сликовито и лепо објашњава блаженопочивши патријарх Павле, у поменутој књизи:
”…како дани теку равномерно, те у практичном животу не може нова година почети 366-ог дана у 6 часова, него се година мора завршити само целим даном, то је, како вели проф. М. Миланковић, одувек био „први и најважнији проблем сваког календара ово: саставити године од целог броја дана, али увођењем преступних дана осигурати сагласност са тропском годином“.То су египатски свештеници схватили и 238. године пре Христа, па су у Канопи, предграђу Александрије, издали одлуку да од тада свака четврта година буде преступна, тј. дужа за један дан. У науци је ова одредба позната као Канопски едикт.”
Поменули смо претходно тропску годину, па да дамо кратко објашњење шта је то тропска година.
”Тропска година, која се још назива Сунчева или астрономска година је временски период који је потребан да Сунце полазећи, на пример, из пролећне равнодневнице стигне поново у ту равнодневницу, или из једног летњег солстиција до другог. (11)
Осим тропске постоји и сидерична или звездана година, а то је орбитални период Земље око Сунца, односно временски период за који се Сунце полазећи из једне тачке поново врати у њу, посматрано са Земље у односу на удаљене звезде. Сидеричка година је нешто дужа од Тропске и траје 365 дана, 6 сати, 9 минута и 9 секунди. (12)
У Лунарне календаре спада Исламски календар, познат и као Хиџријски календар. Година по овом календару има 354/355 дана и подељена је на 12 месеци. Сваки месец траје 29 или 30 дана а први дан седмице је недеља.
”Лунарни календар код муслимана не подешава се према соларном, те се код њих нова година и празници померају из године у годину и падају редом у сва годишња доба” пише патријарх Павле.
Јеврејски календар је комбиновани, лунисоларни, користи се уз грегоријански, и по њему се одређују датуми јеврејских празника.
”Има још једна основна величина сваког календара; то је дан,’‘пише Милутин Миланковић. ‘‘Ја га нисам метнуо на прво место само због потребе да изложим прво шта је то равнодневица. Промена дана и ноћи још је јаче упадљива него промена годишњих доба, и она регулише цео наш живот; једино код поларних народа стоји ствар друкчије.Промена дана и ноћи проузрокована је ротацијом Земље око њене осе. Та је ротација најправилнија од свих кретања у природи, и она нам даје најсавршенији сат по којем се регулишу сви остали, а то овако. Време за које се наша Земља обрне око своје осе зове се звездани дан. Он се мери, од пролаза до пролаза пролетње равнодневице, кроз меридијан места са којег посматрамо. Тај се звездани дан дели у 24 звездана часа. Звездано небо је сат са којега се читају ти часови, а пролетња равнодневица је његова казаљка. У практичном животу ваља употребити друго једно време: сунчано. Оно се разликује од звезданог тиме што се место казаљке равнодневице употребљава казаљка Сунце, јер ово изазива промену дана и ноћи. Но та казаљка заостаје помало према оној првој, јер се Сунце У току године креће према звездама и то у противном правцу дневнога кретања. Полазећи из равнодневице, Сунце стиже опет у њу после потпуне тропске године. Обе казаљке које су се разишле поклопе се после годину дана, а за то време Је сунчев сат заостао према звезданом тачно за 24 сата. Та сунчева казаљка има још неких неправилности, па се оне избегавају тиме да се уводи средље сунчано време. То је сат који иде сасвим правилно као и звездани, но који заостаје према овоме за време тропске године тачно за један дан.” (13)
Према важећој конвенцији цивилни или грађански дан почиње у поноћ, а уколико реч ”дан” користимо само за период светлости онда он почиње, наравно, када се Сунце појави изнад локалног хоризонта.
Дан у Цркви, односно дневни круг богослужења, почиње вечерњим богослужењем јер је по Старом Завету ноћ претходила дану: ‘‘И би вече и би јутро, дан први.” (Пост. 1, 5). Тада се износе иконе светитеља који се слави наредног дана и почиње његово прослављање.
Поделу дана на два периода од 12 сати и прве часовнике, обелиске за дан а водени часовник за ноћ, дугујемо старим Египћанима.
Рецимо сада нешто о јулијанском и грегоријанском календару, пре него што пређемо на византијски календар и ере.
Послужићемо се поново једноставним објашњењем патријарха Павла:
”Кад је Јулије Цезар, после својих војних успеха осигурао мир Римском царству, окренуо се да изнутра уреди државу, те поред другог доведе у ред и питање календара. Посао око тога повери он египатском научнику Сосигену, који устроји календар у коме је, на основу Канопског едикта, свака четврта година била преступна, уместо месецом мартом, дотадашњег римског календара, по овом календару година је почињала јануаром, а седми месец, по Јулију Цезару, назван је јул. Тај календар, назван доцније јулијанским, 46. год. пре Христа уведен је у целом Римском царству, заменивши собом све друге. /…/ Кад се јавила хришћанска Црква, не стварајући свој посебан календар, она је прихватила јулијански, који је тада био у општој употреби, и према њему одређивала своје празнике, постове и друге ознаке спољашњег црквеног живота. У Православној цркви овај календар је остао до најновијег времена, а у Римокатоличкој до XVI века.”
О настанку Грегоријанског (новог) календара, патријах Павле пише овако:
”У доба ренесансе, на Западу је, поред других наука добила полет и астрономија, те учени људи нађоше да је јулијански календар задоцнио за 10 дана, да равнодневица није више 21., него 11. марта и да тропска година траје за десетину минута и секунди мање него што узима јулијански календар. Побуђен тиме, папа Григорије XIII одреди једну комисију стручњака, под председништвом Алојзија Лилиуса, да састави календар који ћe бити тачнији од јулијанског. Комисија изврши задатак, сачини календар у коме је свака четврта година преступна, као и у јулијанском, али године векова, секуларне, само тада ако им је цифра која означава векове дељива са четири. На тај начин овај календар, по папи Григорију назван григоријански, има „у четири стотине година три преступне године мање него јулијански, па је због тога средња дужина његове године краћа. Са својих 365 дана, 5 сати, 49 минута и 12 секунди она се приближава тропској години боље него средња година јулијанског календара“. Папа Григорије нареди својом булом да се овај календар уведе у живот, и оних 10 дана, за колико је равнодневица задоцнила, да се изоставе, тако да после 4. октобра 1582. год. буде одмах 15. октобар. Тако је те године овај календар уведен у Италији, Шпанији, Португалији, Холандији и Француској; 1583. год. у Немачкој и Швајцарској; 1584. у Аустрији; 1586. у Пољској; 1700. у евангелистичкој Немачкој; 1744. у протестантској Немачкој; 1752. у Великој Британији и Ирској; 1753. у Шведској и Норвешкој, а после I светског рата 1919. год. увела га је у државну администрацију наша земља; 1923. Грчка, 1925. Турска, затим Бугарска и Румунија и друге земље.”
Тренутна разлика између Јулијанског (старог) и Грегоријанског (новог) календара износи 13 дана, а 2100. године ће порасти на 14 дана.
Византијски календар је заправо јулијански календар у коме се године рачунају од Адама а година почиње 1. септембра. Можемо да кажемо да је ”византијски календар” заправо синоним за византијску или цариградску еру.
Ера је дуже временско раздобље које почиње неким значајним догађајем. Осим византијске или цариградске ере, постоје још и хришћанска или Дионисијева ера, по којој се године броје од Христовог рођења; затим ера од оснивања Рима, исламска ера (Хиџра) која време рачуна од Мухамедовог бега из Меке у Медину 16. јула 622. године; Јеврејска ера која почиње 07.10. 3761. године, односно од постанка света, а осим ових постоје бројне и друге (Александријска, Диоклецијанова, ера Селевкида, Олимпијада итд.)
На пример, по исламској ери 1. јануар 2021. године је Џумадел-ула (Jumaada-ul-Awwal) 17, 1442. године, а дан је петак – јевмул-џуму’ā (yaum al-jumu’а). По јеврејској ери исти датум, 1. јануар 2021. године, је 17. тевет 5781. године итд.
Рекли смо већ да се за добијање године византијске ере на године наше ере додаје 5508 за датуме од 1. јануара до 31. августа, а 5509 за датуме од 1. септембра до 3. децембра. Тако ће 1. јануара 2021. године бити 19. децембар 7529. године а 1. септембра 2021.почиње 7530. година.
Како се дошло до броја година од постанка света , односно стварања Адама, који се користи у византијској ери? Одговор нам даје професор В.В. Болотов:
‘‘Неупоредиво више од ере Христовог рођења у старини је било раширено рачунање времена од стварања света – Έτη από του Κόσμου, από του Αδάμ. … Да бисмо стекли приближну представу о броју година од отварања света до Христовог рођења, прибегло се априористичкој теорији. У њеној основи налазе се мистички ставови. Према речима Библије, човек је створен шестог дана: при том је претпостављено да се стварање човека догодило у подне. Неоспорно је познато да је и Христос умро у петак (шестог дана) око подне. Дакле, види се потпуна аналогија између стварања човека и његовог обновљења. Међутим, на овоме се није зауставило. У Псалмима је речено да је пред Господом ,,година као један дан”. На основу овога одлучено је да, поред људског дана, постоји и Божији дан који износи 1000 година. Ако је Христос обновио човека половином шестог дана, претпостављено је да ово мора да се подудара и са поретком Божијих дана. На тај начин, добијен је заокружени број од око 5500 година од стварања света до Христове смрти. Међутим, када су хронолози, као разборити људи, схватили да овај датум не треба прихватати безусловно у тачном смислу, почели су да га користе само као приближан. … Дакле, број од 5500 година представља п р е д а њ с к и датум.” (14)
Осим броја 5500 година било је и других бројева година од стварања света а налазимо их код Јулија Африканца, светог Теофила Антиохијског, светог Иполита Римског, Јевсевија Кесаријског, Климента Александријског итд.
Професор Болотов нам даје и одговор на питање како се дошло до броја од 5508 година:
”Датум од 5508 године, према в и з а н т и ј с к о м рачунању, κατὰ Ῥωμαίους, само је представљао једноставну, иако веома коришћену модификацију. Промена броја 5500 у број 5508 није се догодила услед некаквих дубоких истраживања, у интересу рачунања времена: захваљујући додатку од осам година, ера од стварања света κατὰ Ῥωμαίους, подељена на 15, даје у остатку индиктион који је веома важан у Византијском рачунању времена.На пример, 1899. година = 7047. од стварања света, R (7047/15) = 12. индиктион.” (15)
Индиктиони су петнаестогодишњи периоди који почињу од 312. године после Христа, (Болотов, стр. 98) Овде се нећемо упуштати у подробнија објашњења у вези са индиктионима, иако овакав начин датирања ствара проблеме приликом одређивања времена одређених догађаја. На пример, ”грчки облик датирања према индиктионима састојао се у томе што је бележена само година у границама одређеног индиктиона, али се није указивало који је то индиктион од почетка рачунања по индиктионима (од 312. године)”. (Болотов, стр. 100) Осим тога у Египту је индиктион почињао раније него у Византији па ако се неки догађај десио у одређеним месецима (део јуна, јул и свгуст) а не знамо по којем од ова индитиона се рачунало, онда није могуће ни тачно одредити време тог догађаја.
Као што видимо овај број је предањски и утемељен на Библији а не на астрономском знању Срба.
Рачунање времена по византијској ери се први пут помиње у Пасхалној (Васкршњој) хроници написаној 638/639. године, а прво посведочено датовање по овој ери у Византији срећемо 691. године,(8) у документима Трулског, Пето-шестог васељенског сабора одржаног у Константинопољу.
За разлику од византијског календара, византијски часовни систем се и данас користи као званични часовни систем на Светој Гори али и у манастиру светог Саве Освећеног у Јудејској пустињи, у Светој Земљи (манастир где је наш свети Сава добио жезал и чудотворне иконе Богородице Млекопитатељнице и Богородице Тројеручице).
”Византијски часовни систем има исту јединицу (час, сат) и исти начин двоструког обележавања (два пута по 12 часова) као и савремени часовни систем, с том разликом што се часови одбројавају, не од поноћи, него од заласка сунца. С обзиром да се заласци сунца стално помичу током године (лети ка поноћи, а зими ка подневу), један те исти византијски час пада у различите тренутке савременог часовног система.’‘ (16)
Они који су имали прилику да посете Свету Гору знају да су у већини светогорских манастира, скитова и келија постоје зидни сатови који показују византијско време, али су уз њих, за ходочаснике, постављени и часовници који показују грчко (источноевропско време или EET).
Mанастирски часовници подешавајууз помоћу таблица (Н BYZANTINH ΩPA EIΣ TO AΓION OΡOΣ) које се дају у светогорским календарима (АГИОРЕIТIКОN ЕГКОΛПIОN НМЕРОΛОГIОN) за текућу годину. (Тадић, стр. 132) Византијски часовни систем српског манастира Хиландар (и целе Свете Горе), (17)
Можда ово боље од свих научних података показује колико је бесмислена тврдња турбо-фолк историчара о непостојању Византије. Осим тога, на основу информација о различитим бројевима који се наводе у вези са временом постанка света, различитим ерама, индиктионима итд. можемо да закључимо да се време током историје рачунало и бележило на различите начине, па као што у документима из периода Источног римског царства не можемо да нађемо термин ”Византијско царство”, тако не можемо ни у одређеним периодима да нађемо време забележено на начин на који то данас радимо.
Осим тога, у средњевековној српској држави осим рачунања времена по византијској ери користио се и јулијански календар.
Тако нпр. у повељи краља Стефана Дечанског издатој дубровчанима на Благовести видимо да је наведена 1326. Година; у повељи краља Душана о цркви светог Николе у Добрушти налазимо да је написана 1334. Године; затим у Душановој повељи о границама Котора, када је већ имао титулу цара, налазимо да је написана 1351. године итд.
По паду Византије и српске деспотовине 1459. године поступно је престало коришћење византијске ере и преовладала употреба јулијанског календара.
Тако је нпр. у цркви Свете Богородице у засеоку Пејчићи у Средачкој жупи сачуван антиминс са записом патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте са уписаном 1725. годином (18) ; на звону које је вожд Карађорђе поклонио цркви Успења Пресвете Богородице у Смедереву уписана је 1808. година итд.
Све ово показује бесмисленост тврдњи турбо-фолк историчара о ”српском календару” и Тајној конвенцији којом је избрисан не само ”српски календар” него и целокупна наша историја. Ако у обзир узмемо чињеницу да је текст Тајне конвенције (у којој, подразумева се, нема ни помена о српској историји а камоли ”српском календару”), потписане 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије, свима доступан на интернету, ово нам потврђује закључке да је псеудоисторија, као и псеудонаука уопште, питање вере а не истраживања. Истовремено, чињеницу да нико од следбеника турбо-фолк историчара није прочитао текст Тајне конвенције упркос томе што је лако доступан , можемо да повежемо и са резултатима истраживања који указују на то да следбенике теоретичара завере карактерише нижи степен образовања.
Рецимо на крају нешто и о Византији.
Термин „Византијско царство“ је употребио 1557. године немачки историчар Хероним Волф у свом делу „Corpus Historiae Bizantinae“ и од тада је ушао у широку научну употребу. У време Источног римског царства користио се назив Βασιλεία Ῥωμαίων (Римско царство), што представља директан превод латинског Imperium Romanum, или Ρωμαικη αυτοκρατορια, са истим значењем, такође и Ῥωμανία, док су се житељи називали Ῥωμαῖοι,односно Римљани.
Међутим, изводити закључке какве изводи Стеванчевић и други турбо-фолк историчари на основу тога што је термин ”Византијско царство” ушао у употребу у 16. веку је, као што смо већ рекли, не само неосновано него бесмислено.
Када су, на пример, у употребу уведени термини палеолит, мезолит, неолит, енеолит итд. и које закључке можемо да изведемо из овога, следећи логику турбо-фолк историчара? Да нису постојали, јер нигде у том периоду не налазимо ове термине? Термин инфлуенца (од латинске речи influentia), за познату заразну болест, грип, у употребу је ушао почетком 16. века. Значи ли то да можемо да тврдимо да они који су од ове болести умрли пре употребе термина инфлуенца нису умрли од грипа? У ”Мемоарима” проте Матеје Ненадовића нигде нећемо наћи термин ”Први српски устанак”, овај термин је ушао у употребу касније, као и термин ”Византијско царство”. Значи ли то да се Први српски устанак није десио? Када се први пут јављају термини ”Лепенски вир”, ”Винча”, ”Винчанска култура”, ”Култура Лепенског вира” итд. којима се турбо-фолк историчари толико размећу? Тек у 20. веку.
Аргумент турбо-фолк историчара да Византија није постојала најлакше ћемо разумети ако погледамо примере из других теорија завере.
Тако нпр. у групи ”Ravna Zemlja/Flat Earth Balkan” читамо: ‘‘Дакле, после много истраживања дошао сам до закључка да Суецки канал не може да постоји у том облику у ком нам се представља. Упркос томе што би он, када би постојао, био један од доказа Равне Земље, мислим да нам је он подметнут од стране глобусара, а ево и доказа…”, након чега следе ”докази” слични оним које користе турбо-фолк историчари и фотографија са текстом ”Пробудите се! Суецки канал не постоји!”. Али, нису само досељавање Словена, Византија и Суецки канал измишљени, не постоји нпр. ни испаравање. Тако један члан ове групе пише: ”Размишљао сам о тзв. кружењу воде у природи и формирању облака и кише и закључио сам да облаци не могу да се формирају на начин који нам се представља од званичне науке. Вода кључа и испарава на 100 степени Целзијуса. Да би се облаци формирали језера, мора и океани би морали да константно кључају. Немогуће да се облаци формирају од воде из супе и паприкаша. Што значи да су облаци настали на неки други начин. Шта ви мислите како су настали?”
Дакле, конспиролози и псеудонаучници одлучују о томе шта постоји а шта не и имају заједничког непријатеља – науку.
Иако је термин ”Византијско царство” ушао у широку употребу у 16. веку, то не значи да термин ”Византија” раније није коришћен, а Стеванчевићеве тврдње да Цариград никада није носио назив Византион и Константинопољ и да није био престоница Источног римског царства, је или плод лажи или незнања. Тешко је рећи шта је од тога двога у питању, лаж или незнање, јер је и једно и друго подједнако карактеристично за турбо-фолк историчаре.
Прво, опште је познато да је Цариград изграђен на месту на коме се претходно налазио град Византион (на грчком Βυζάντιον). О настанку овог града се, између осталог, говори и у Српској Александриди при чему се користи управо именица женског рода ”Византија”. Након што га је Константин Велики обновио и 330. године прогласио за престоницу Римског царства, Византион је постао познат и као Константинопољ (на грчком Κωνσταντινούπολις) ; то јест „Констатинов град”.
Као ”Константинов град” се помиње нпр. у руском Остромировом јеванђељу из средине XI века, Клочевом зборнику и Супрасаљском зборнику, оба из 11. века итд. У Асеманијевом јеванђељу, писаном глагољицом, из 10. века, помиње се као ”Царев град” од чега је, спајањем, настало ”Цариград”. У Житију архиепископа Данила читамо да о њему као царствујућем граду Константиновом, где Константин царује (19). У Житију Светог Краља Милутина налазимо оба назива, и Константинопољ и Цариград (Животи краљева и архиепископа српских). Исто тако и у Житију Светог Краља Стефана Дечанског итд. Осим тога помиње се и као Други Рим и Нови Рим. (20) У Доментијановом Житију Светог Саве, када се говори о његовом повратку са другог пута у Свету Земљу, каже се да је ”прошао Анатолију, и потом Византију” (21), а у једној Хрисовуљи краља Милутина говори се о ”Византијском мору” (22). Византија се помиње најмање двапут и у Житију Стефана Дечанског од Григорија Цамблака итд.(23)
Задржали смо се мало на овом примеру јер је непостојање Византијског царства чест аргумент турбо-фолк историчара при чему се стиче утисак да њихови следбеници верују да не само да није постојао термин ”Византијско царство” него да није постојало ни Источно римско царство као такво.

Аутор: Димитрије Марковић

Литература:
1) Злоупотреба природних наука у (псеудо)археологији
Моника Милосављевић Одељење за археологију Филозофски факултет, Универзитет у Београду Александар Палавестра Одељење за археологију Филозофски факултет, Универзитет у Београду
https://doi.org/10.21301/EAP.V12I3.8
2) https://galaksijanova.rs/srecna-nova-7526/
3) https://www.in4s.net/drevni-srpski-kalendar-danas-pocinje-7526-godina/
4) https://www.balkaninfo.rs/srecna-7528-godina/
5) https://www.balkaninfo.rs/srecna-7528-godina/
6) https://www.srpskaistorija.com/srecna-vam-7525-godina-ovo-je-tvrdjava-koja-cuva-dokaze-o-starom-srpskom-kalendaru/
7) https://archive.org/details/monumentaserbica00mikluoft/page/118/mode/2up?q=158
8) https://www.srpskaistorija.com/izmisljena-vizantija-ili-srpski-kalendar-sv-save-i-vujanski-krst-patrijarha-pavla/
9) Клајн и Шипка, Велики речник страних речи и израза, стр. 572
10) https://pescanik.net/kalendarsko-pitanje/
11) Милутин Миланковић, Кроз васиону и векове, Дерета 2008, Београд. стр. 87
12) исто
13) Милутин Миланковић, Кроз васиону и векове, Дерета 2008, Београд. стр.87-88
14) Василије Васиљевич Болотов, Увод у Црквену историју, Краљево 2007. стр. 89-90
15) исто, стр. 90
16) Радивој Радић, Клио се стиди, стр. 80
17) Милутин Тадић, Зборник радова – Географски факултет Универзитета у Београду 62 (121-144)
18) исто
19) Иван Степанович Јастребов,Подаци за историју српске цркве и народа, Службени гласник, београд 2020. стр. 89
19) Имена Константинова града у српским средњевековним ћириличким изворима, Виктор Савић, Институт за српски језик САНУ, стр. 312
20) исто, стр. 316
21) исто, стр. 317
22) исто
23) исто