Пише: Димитрије Марковић

Уопштено о преводима Светог писма

Под Светим писмом, или Библијом, подразумевају се књиге Старог и Новог Завета.

”Књиге Старог завета, писане су на три језика: јеврејском, арамејском и грчком.”¹

Након разорења Јерусалима, 586. године пре Христа, већина Јеврејског народа одведена је у Вавилон, док је други део исељеника отишао у Египат. Јевреји у Вавилону су прихватили арамејски језик, а они у Египту грчки, Јеврејски језик је заборављен, и знали су га само учени људи. Из тог разлога се јавила потреба за превођењем Старог завета на арамејски и грчки језик.

Први и најпознатији превод је Александријски превод, познат и као превод седамдесеторице или, на латинском, Septuaginta. Хришћанска проповед је умногоме била олакшана овим преводом, а еванђелисти и апостоли наводе Стари завет по овом преводу на 300 места, од укупно 350.²

Помоћу њега су многи народи дошли до својих превода Старог завета, укључујући и Словене.³

Нови завет, укупно 27 књига, писан је на грчком језику.

Превод Светог писма Старог и Новог завета на старословенски језик, извршила су два учена Грка из Солуна, браћа Константин, који је касније при монашењу добио име Ћирило под којим је и познатији, и Методије. Они су започели свој мисионарски рад 863. године у Моравској, области у данашњој Чешкој, на позив кнеза Растислава.

Ћирило је, пре поласка у Моравску, најпре саставио словенску азбуку, такозвану глагољицу, а затим су почели са превођењем одређених књига Светог писма.

”Тадашњи Словени свој први књижевни језик назвали су словенски језик, а у данашњој лингвистици он се најчешће назива старословенски језик. С обзиром на чињеницу да су на њега били преведени искључиво богослужбени, литургијски текстови, те да је своје функције обављао искључиво у оквиру цркве као сакрални, литургијски језик, често се назива и староцрквенословенски језик…”⁴

Касније је глагољицу потиснуло ново, савршеније писмо, ћирилица. Иако постоје различита мишљења о њеном настанку, често се наводи податак да је ћирилицу саставио свети Климент Охридски, ученик светих Ћирила и Методија.

Прилагођавањем језика старословенских текстова локалном (из)говору, настале су различите редакције, или рецензије, старословенског језика, а међу њима и српска. Ова, српска, редакција старословенског језика назива се српскословенски језик. У писању, користи се књижевни и народни језик или, виши и нижи стил.

У периоду употребе српскословенског језика, долазило је промена у писму и правопису. У употреби су била четири типа ћириличних слова: устав, полуустав, брзопис и курзив. Правописне школе су зетско-хумска, рашка и ресавска.

Српскословенски језик је био у употреби све до прве половине 18-ог века када га замењује руска варијанта црквенословенског језика, односно рускословенски језик. ”Тај језик се у српској употреби мешао с елементима народног говора, постепено се србизирао, дајући тзв. славеносербски језик… /…/ Уз рускословенски, у ређим случајевима употребљаван је и народни језик.” ⁵

”Србима је словенски превод Библије био прилично разумљив и зато се српски преводи појављују релативно касно.Треба споменути да је прво српско Јеванђеље штампано 1537. г. у Рујанском манастиру, а Мардаријево у Београду 1552. г. и у Мркшиној цркви 1562. г. И поред задржаних архаичних облика и лексике ти текстови су били народу разумљиви. Гаврило Стрефановић Венцловић (1680-1749. г.) је у својим бројним проповедима оставио преведену на народни језик скоро целу Библију.” ⁶

Уопштено о превођењу

Шта је то превођење? ”Сам чин превођења састоји се у претварању поруке (мисли, осећаја, жеље, наредбе) претходно изражене једним језиком у једнаковредну поруку изражену неким другим језиком.” ⁷

Превођење је имало важну улогу како у историји човечанства уопште, тако и у историји хришћанства. Управо захваљујући превођењу Светог писма, омогућено је ширење хришћанства међу многим народима

Научна дисциплина која се бави превођењем назива се различито: наука о превођењу, теорија превођења или традуктологија.

Људско превођење (поред којег постоји и машинско) по облику може бити усмено (нпр. ”таргем”, усмени превод Старог завета са јеврејског на арамејски језик) или писмено (нпр. Александријски превод Старог завета), а по врсти књижевно и некњижевно.

Без обзира о ком облику или врсти (књижевност, наука итд.)  превођења да је реч преводилац мора имати одређена општа и посебна знања и вештине.

У скуп општих знања и вештина које мора да поседује преводилац, улази ”способност декодирања (то јест, разумевања) изворне поруке и њеног поновног кодирања (то јест, изражавања) у језику примаоца, затим способност верног и неискривљеног преношења обавештења, те способност за успостављање комуникацијске интеракције с примаоцима преведене поруке.” ⁸

Посебне области превођења траже и посебна знања и вештине преводиоца. ”Обично се каже да је за техничко и научно превођење (које се понекад назива стручним, за разлику од књижевног) потребно уз језик познавати и стручну материју која се преводи. Тај је захтев заправо знатно општији него што то произилази из ове формулације: ради се, наиме, о томе да за разумевање било какве поруке, стручне или не-стручне, познавање језика није довољно.” ⁹

Кроз целу историју превођења постоје два основна приступа: дословни или буквални превод, или: значење насупрот смислу.

У том смислу, нпр. јереј др. Драган Милин у својој књизи ”Увод у Свето писмо Старог завета”, за Аквилин превод каже: ”Одлика његовог превода је ропски однос према оригиналу. Преводи сваку честицу (за датив и акузатив), а такоже се и синтатички држи оригинала. У ствари, овај превод представља чисто механичку транспозицију јеврејских речи, игноришући потпуно дух грчкога језика.”¹⁰

Насупрот томе, за Симахов превод каже: ”Симах је био изврстан познавалац јеврејског језика и Светог писма, а такође и познавалац грчког класичног језика. Био је одличан стилист, тако да се његов превод одликује класичном чистоћом и отменошћу грчке фразеологије. Доста је слободно преводио.” ¹¹

Када је у питању превод на старословенски језик,Ћирила и Методија, ”најпознатији слависти тврде да су преводиоци одлично познавали дух словенског језика.” ¹²

Због разлика у приступу превођењу, нехотичних грешака и других разлога током времена је долазило до бројних разлика у тексту, како Старог завета тако и Новог, па су из тог разлога рађене и рецензије (нпр. Оригенова рецензија Старог завета, или рецензија словенског превода Библије митрополита Кипријана у Русији).

За старословенски превод ”дуго се веровало да је превод вршен са Лукијанове рецензије, али има и мишљења да је превод извршен са прворазредне александријске, Исихијеве рецензије.” ¹³

Вуков превод Новог завета

Вук Стефановић Караџић је рођен у селу Тршићу, код Лознице, 6. новембра 1787. године.

О  његовом животу и раду, укључујући и реформу српског језика и правописа, много је писано.

Још као дете је научио да чита и пише, али му касније школовање није било редовно. Најпре је, због болести, морао да напусти школу у Лозници, а касније и Велику школу у Београду. У међувремену је у неколико наврата, током I српског устанка, радио као писар, а једно време и као учитељ у Београду.

Након слома устанка, 1813. године, отишао је у Беч, где се оженио Аном Маријом Краус, и са њом добио децу.

У Бечу је упознао и Јернеја Копитара, са којим је почео да сарађује.

Године 1814. Вук је у Бечу објавио збирку народних песама под називом Мала простонародна славено-сербска пјеснарица а затим, исте године, граматику српског језика под насловом Писменица сербскога језика.

Идуће, 1815. године, издао је други део збирке народних песама под насловом Народна сербска песнарица, а 1818. године и Српски рјечник у коме је реализовао језичка и правописна начела за која се залагао. Уз речник штампана је и граматика, као и ”обиман предговор у коме се износе разлози за штампање српских књига на народном језику.” ¹⁴

У Српском рјечнику је први пут применио принцип Јохана Кристофа Аделунга ”Пиши као што говориш”, што значи да једном слову у писању одговара једно слово у говору, а такође и своју азбуку.

”Вуково лексикографско дело није само речник народног језика већ и збирка текстова о наравима, обичајима, веровањима, предањима и легендама српског народа. У њему се уз поједине речи налазе и читаве народне приче, пословице, загонетке.” ¹⁵

”Полазећи од народне књижевности као основе и узора, Вук је ушао у велику битку за народни језик, за књижевност на народном језику. /…/ Појмови народ и народно присутни су код њега свуда, од наслова његових главних књига до њихове садржине, облика и израза.” ¹⁶

Вукове реформе су изазвале и критику бројних неистомишљеника. Највеће незадовољство је изазвало увођење латиничног слова  ј, нарочито код црквене јерархије, што је, међутим, разумљиво ако се у обзир узму стална опасност од унијаћења и бројни покушаји забране ћирилице од стране аустроугарских власти.

Међу његовим противницима били су, између осталих, митрополит Стефан Стратимировић и кнез Милош.

 Узроци оваквог односа према Вуку и његовом раду, митрополита карловачког Стефана Стратимировића, изтмеђу осталог леже и у његовом искуству сталних покушаја унијаћења Срба, против чега се годинама борио: ”И његова и Вука Стефановића Караџића велика незгода била је у томе што је Вукова реформа Стратимировићу изгледала револуционарном и антицрквеном, што она, то се зна, није била нити хтела да буде. /…/ Стратимировићу је Вук Караџић изгледао и мало учен и мало дорастао великом задатку реформе језика. Очито је да је Стратимировић овде грешио и да у Вуковом понарођавању језика није могао да види оно ново и драгоцено што је Вук тиме откривао. Да је, и у овим Вуковим напорима, уз њега и иза њега стајао неки други а не Јернеј Копитар, који је мрзео и православље и Стратимировића, провалија између Вука и Стратимировића била би, веома вероватно, много мања. Када је Вук Караџић, у своме Рјечнику, објавио много речи које је Стратимировић сматрао недоличним и недопуштеним у културном друштву, удаљавање између њих је постало још веће. Вукова одлучност да преведе Свето писмо на говорни народни језик, опет уз подршку Копитара, наоштрила је Стратимировића још више против Вука, који се морао да довија кога ће, од високих црквених личности, приволети да му одобри превод Светог писма. Стратимировић није могао бити против тога да народ чита и разуме Свето писмо, јер се и сâм много трудио на религиозном просвећивању народа. Знајући, међутим, какав је Копитаров став према њему, Стратимировић је, и овде, страховао од замке и трудио се да не падне у њу.” ¹⁷

Након објављивања Српског рјечника, 1818. године, Вук одлази у Русију, у Петроград, како би тражио материјалну помоћ, и како би са руским Библијским друштвом склопио уговор о издавању превода Новог завета на српски језик.

”Избор управо Светог писма за превођење није био ни мало случајан: Вук је желео да побије ставове својих критичара, који су тврдили да је његов језик, будући ослобођен славенизама, исувише сиромашан за писање дела верског и образовног садржаја.”¹⁸

У Петрограду Вук се срео се са бројним представицима Петроградских, односно Руских, интелектуалаца, између осталих и са Александром Тургењевом, који је радио као чиновник у Министарству духовних дела и народног просвећивања, и поред тога био секретар Библијског друштва. Захваљујући њему, добио је новац за припрему превода.

На преводу Новог завета, Вук је радио ”у Бечу од септембра 1819. до јуна 1820. године.”¹⁹ 

Док се налазио у Крагујевцу, стигло му је писмо датирано у Петрограду 31. августа 1820. године, којим је извештен да Комитет Руског библијског друштва не може да штампа његов превод Новог завјета без одобрења српских црквених власти.Након негативне рецензије комисије у којој су били бивши београдски митрополит Леонтије Ламбровић, архимандрит Спиридон Филиповић и Атанасије Стојковић, руско Библијско друштво 1823. године одбија да штампа овај превод.

Вук 1824. године штампа Огледе Светога писма на Српском језику у Немачкој, у Лајпцигу, односно Липиску, како стоји на самим Огледима (назив града Лајпциг долази од горњолужичкосрпске речи Липск) у штампарији Брајткопфа и Хертла. Огледи су садржали одломке из Новог завета, а штампани су у тиражу од хиљаду примерака.

Након одбијања Руског библијског друштва и објављивања Огледа , у покушајима да нађе издавача за свој превод, обраћа се и Британском, а затим и Пруском библијском друштву, али без успеха, јер није имао препоруку српских црквених власти. Из тог разлога, 1833. године обраћа се и владици Петру II Петровићу Његошу, са којим је био у пријатељским односима и одржавао преписку. ”Његош је /…/ дао Вуку Караџићу једну „свједоџбу“ 9. октобра 1833. у којој стоји, да је Вук Нови завет превео на чист српски језик и „да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на пољзу и душевно спасеније народа србскога, на које с овим, својеручним потписом и обичним печатом потврђујем свједоџбом и наш архијерејски благослов дајем.“ ” ²⁰

Препоруку је проследио Британском библијском друштву али није добио позитиван одговор.

Након тога обраћа се и Америчком библијском друштву, али се и овај покушај завршава неуспехом.

Коначно, Вук одлучује да сам, о свом трошку, штампа превод који је под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа објављен 1847. године

Он сам о томе, у уводу, каже: ”Историја је овога пријевода, од године 1815. до данас, врло знатна а на много мјеста и смијешна, али је и дуга и широка, зато се за сад мора изоставити.” ²¹

Захваљујући сачуваним рукописима могуће је уочити измене и исправке које је Вук вршио у тексту превода током времена, од прве верзије,преко Огледа, па све до последње верзије која је предата у штампу 1847. године.

Нови завјет је штампан у штампарији јерменског манастира, у тиражу од 2.000 примерака, ”на вересију до краја године о Вуковом трошку.” ²²

О овом издању, професор Александар Милановић каже: ”Међу догађајима који су ове преломне године променили ток српске културе, свакако централно место заузима Вуков превод Новог завјета…” ²³

О мотивима који су га подстакли на превод и објављивање, закључујемо на основу Вукових речи у предговору овог издања: ”Ја се надам да ће књига ова бити на неисказану корист народу нашему. Из јеванђелија ће народ познати како је Христос на овај свијет дошао, шта је учио, и како је са свијета овога отишао; из дјела апостолскијех познаће шта су апостоли послије Христа радили и како се закон Хришћански  по свијету распространио; а из посланица апостолскијех познаће чему су апостоли учили да би се Хришћански закон боље утврдио. За Христа, да је пострадао и васкрсао, зна народ наш нешто из слушања у цркви и из приповиједања, али од дјела апостолскијех и од посланица не зна, управо рећи, ништа. А како је могао и знати? Кад би овакијех књига на Славенскоме језику и било доста, он језика тога не разумије; а да речемо да би ко по нешто и разумио којекако, нема књига. Ја не знам да ли у свему народу нашему, осим цркава, педесет кућа имају Нови завјет; а осим свештенства, које чита у цркви и у другијем различнијем догађајима по  служби својој, не знам би ли се могло наћи и пет људи који су Нови завјет сав редом прочитали. Које што књига нема, које пак што се не разумију, дотле је дошло да народ наш и не мисли да су јеванђеље и апостол књиге које ваља читати или слушати да се из њих што научи, него мисли да се читају у цркви и у другијем различнијем црквенијем службама само обреда ради.” ²⁴

Из овога видимо да Вук као два основна проблема види недоступност Новог завета ширем кругу људи (читалаца) и, истовремено, његову неразумљивост, због тога што није на народном језику него на богослужбеном, црквенословенском, или рускословенском језику.

У том смислу и треба тумачити ове његове речи: ”Овај пријевод није за то да се чита у цркви, него само да га људи читају као књигу, да би из ње закон Хришћански боље познали и научили, и да би с помоћу њега Славенски пријевод у цркви боље разумјели.” ²⁵

Осим тога, како сам каже, рад је да овај његов превод послужи и за упознавање са правим нашим народним језиком.

Преводио је са црквенословенског језика, а користио се и руским преводом штампаним  1820. године, преводом Мартина Лутера на Немачки, и другим преводима: ”тражио сам помоћ у десет пријевода, пак сам најпослије питао, прије покојнога Копитара а сад Ф. Миклошића, како је у оригиналу.” ²⁶ Овим коментаром желео је да се унапред огради од критика на рачун грешака и лошије преведених места богословске природе у преводу,а које су последица његовог недовољног познавања ове материје. И даље додаје: ”Тако ја сам се трудио што сам више могао и око вјерности и око језика; али поред свега тога труда не могу рећи да се не ће наћи погрјешака и у једноме и у другоме; јер људски посао никакав не може бити без и каке погрјешке.” ²⁷ За грешке у језику, каже: ”…сваки ће ме паметан човјек још прије оправдати кад помисли да се овако дјело преводи на језик којијем се сад почиње писати и који је до сад много више кварен него су правила његова скупљана и значења ријечи одређивана.” ²⁸

Уз то додаје да би најпре могли да га окриве због тога што је поједине речи на различитим местима различито преводио, али да таквих неједнакости има и у црквенословенском преводу.

О превођењу уопште, превођењу Светог писма посебно, и приступу превођењу, Вук каже: ”У превођењу сваке књиге дужан је онај који преводи старати се да пријевод што је више могуће буде вјеран, т.ј. да се не каже ни што друкчије ни мање ни више, него управо онако и онолико као што је у оригиналу. У превођењу  светога писма на то се особито мора пазити, и за то се у гдјекојијем пријеводима, међу којима је и наш Славенски, више пазило на превођење ријечи са свима граматичнијем промјенама него на смисао: с тога је у највише пријевода језик рђав и тежак разумјети./…/ …у Славенскоме пријеводу има мјеста гдје се смисао из ријечи никако не може разумјети макар човјек учио Славенски језик сто година; а има и таковијех гдје ни мало не сумњамо разумијемо ли, а опет не разумијемо.” ²⁹ И додаје: ”Тако се ја надам да ће и највећи наши богослови, који су се до сад само на Славенски пријевод ослањали, тек с помоћу овога пријевода моћи управо разумјети многа мјеста у Новоме завјету.” ³⁰ Из овога видимо да Вук црквенословенском преводу замера дословност, буквалност у превођењу, а да је његов приступ другачији тј. превођење смисла.

У превод, Вук је унео 30 турцизама (аждаха, амајлија, бадава, долама, кавгаџија, неимар, сунђер, пазар, харач, чаршија итд.); задржао је 49 речи из српскословенског језика које се лако могу разумети иако их у народном говору нема (ревнитељ, спаситељ, утјешитељ, дјевственик, проповједник, добродјетељ, искуство, ближњи, духовни, јединородни, рукотворени, нерукотворени итд.); затим има 47 посрбљених (српско)словенских речи (среброљубац, пријатан, сујетан, сведржитељ, лицемјерје, сујевјерје, братољубље, човјекољубље, искушење, обрезање, необрезање, откривење, уздржање, пророштво, савршенство, скрушен, новокрштени, новорођени,  итд.); има и 84 речи које је Вук сам изградио (кушач, мјењач, ругач, сијач, трубач, виноградар, прељуботворни, незнабоштво, дјевојаштво, смјерност, светост, гостољубивост, покајање, помазање, помирење, послушање, пропадљивост итд.). ³¹  У вези нових речи, Вук каже: ”Највише овијех ријечи казао би овако и најпростији Србин, само кад би му затребале; а може бити да их и говоре.” ³²

Осим набрајања турцизама, посрбљених и нових речи , Вук даје и посебна објашњења за неке речи које су се нашле у Новом завјету (посредник, природа, постојан, непостојан, гостољубив, гостољубље, ветхи, тја, брвно, купина, напаст); даје значење неких страних речи (ава, Ареопаг, антихрист, Ваал, идол, Израиљ, јерес, кодрант, лепта, мана, месија, осана, рака, саваот, скинија, смирна, талант итд.), а након тога наводи и штампарске грешке.

На крају предговора Вук, између осталог, каже: ”Свака штампана критика на овај пријевод мој биће ми врло мила, и гдје ми се докаже да сам погријешио гледаћу у напредак да се поправим. Ја бих сад већ гдјешто друкчије казао, а камо ли кад чујем шта и други о послу моме мисле, и док сам о њему још више промислим! Који се списатељ боји критике и труди забранити да се дјела његова не критизирају, онај очевидно доказује да сам у себи признаје да су дјела његова рђава или зла, али би опет рад да их свијет за најбоља прими и држи.” ³³

А критике нису изостале, напротив, критичари су били бројни а Кнежевина Србија забрањује увоз његовог превода.

”Овога пута замерано му је да није тачно пренео садржину грчког оригинала, да је у незнању или злонамерно уносио неадекватне речи које су преводу дале тривијалан тон и вређале морал, да је превод урађен под утицајем римокатоличке цркве и без одобрења православне. Примедбе везане за тачно и адекватно преношење садржаја из оригинала, било на значењском, било на стилистичком плану, често су биле врло потпуно оправдане. Штампање Новог завјета реформисаном азбуком додатно је усталасало јавност јер је поново покренута дискусија о латиничком, односно католичком слову ј којим је вређана светост Светог писма.” ³⁴

Вук се од критика бранио и писао одговоре.

Тако, 4. новембра 1847. године, пише Попечитељству просвештенија (Министрству просвете): „Ја нашу православну цркву љубим и поштујем колико икакав Србин, и ни за што на овоме свијету не бих је изневјерио и своје вјере промијенио. Срамота би било Србима данас доказивати моју љубав к народу нашему, кад је она позната и ученом свијету и код другијех народа; а коме је год позната моја љубав к народу нашему он не може помислити ни вјеровати да бих ја могао не љубити и поштовати своје Цркве која је с језиком упоредо наша највећа и најдрагоценија народност.”³⁵

Једна од првих озбиљних критика Вуковог превода Новог завета,када је у питању стручна јавност, дошла је од др. Јована Стејића, 1849. године (Језикословне приметбе на предговор Г. Вука Стеф. Караџића к преводу Новог завета, Гласник Друштва србске словесности, у Београду).

Најтемељнији и најозбиљнији Вуков критичар из тог времена, са теолошког аспекта (који је за нас, наравно, најважнији),  био је професор карловачке богословије, архимандрит кувеждински и касније епископ пакрачки, Никанор Грујић. Он је свој приказ Вуковог превода штампао у Земуну 1852. године, под насловом ”Примјетве Никанора Грујића, архимандрита Кувеждинского на превод Нового Завјета кои е С. Караџић писао, и у Бечу у штампарии јерменскога монастира печатао 1847, на 138 страна.” Неке од његових бројних примедби Вук је усвојио (нпр. реч Чивути је замењена са Јевреји итд). ³⁶

Међу онима који су у Вуковом раду, реформи језика, и преводу Новог завета видели политичке циљеве, и са тог аспекта га критиковали и нападали, био је и сам кнез Милош.

Међутим, било је и другачијих мишљења. Најпозитивнија критика превода дошла је, очекивано, од Ђуре Даничића 1862. године: ”Тијем је Вук у историји хришћанске књижевности подигао српском језику споменик каквим се ријетко који народ може дичити, споменик који ће свагда верно јављати ученом свијету живи језик онога народа за који је писан. А ради важности који у животу свакога народа има Свето писмо на његовом језику, мислим да се нећу огријешити о човјека који је основао нову српску књижевност ако те важности кажем да колика је сва књижевна радња Вукова, опет јој је цијелој ово дело круна.” ³⁷

Вуковим преводом су током времена, све до наших дана, наставили да се баве како теолози (нпр. др Емилијан Чарнић) тако и филолози (Меша Селимовић, Александар Белић, Димитрије Богдановић, Владимир Мошин, Ирена Грицкат-Радуловић итд.) и још увек постоје супротстављена мишљења, за и против Вука,  и трају полемике. Не изостају ни радови који за предмет имају политичку позадину и последице његових реформи.

Из тог разлога није их могуће све навести. У том смислу, протођакон Радомир Ракић, у свом тексту ”Поводом 170-годишњице превода Новога Завјета Вука Стефановића Караџића (1847 – 2017)”, каже:

”Овде се не бисмо могли даље упуштати у огромну и дугу битку која је вођена за и против Вуковог превода, и уопште правописа и језика, јер полемика није вођена само по питању тачности превода са богословског становишта, него и лексичког, морфолошког, синтаксичког и других гледишта.” ³⁸

Међутим, ”и поред многих примедби на овај превод, особито по питању његове теолошке тачности, превод је прихваћен и, може се рећи, и данас је у употреби код многих верника.” ³⁹

Британско библијско друштво је 1850. године од Вука откупило 1000 примерака Новог завјета, а до 1853. године цео тираж овог (првог) издања је распродат.

Друго издање је штампано у Берлину 1857. године, од стране Библијског друштва.

Вук умире у Бечу, 7. фебруара 1864. године, тако да су наредна издања штампана после његове смрти.

”Даничић је припремио III издање 1864, а припремио је и сва даља издања 1867, 1868, 1870, 1871. /…/Даничић је штошта мењао, немарно читао коректуру, па је негде и смисао покварен… /…/ Истичемо да је III издање Вуковог превода Новога завјета у редакцији Даничића било ћирилично и латиничко” ⁴⁰

Зато, како каже М.Решетар, ”ако хоћемо да имамо непромењен и непокварен Вуков превод, не смемо узимати ни једно од Даничићевих издања, већ само Вуково издање од г. 1857.” ⁴¹

Цело Свето писмо Старога и Новога завета објављено је 1867. године, при чему је Стари завет био у преводу Ђуре Даничића, а Нови, Вука Караџића. Штампано је Београду (ћирилицом) и Пешти (латиницом).

”Даничић је превео Стари завет са латинског превода јеврејске Библије од Имануела Тремелиуса (Франкфурт на Мајни 1575-79. г.). Језик и стил превода су истоветни са Вуковим. Овај Даничић-Вуков превод доживео је више издања.” ⁴²

Преводи Светог писма после Вука

На првом месту треба поменути превод Атанасија Стојковића. Стојковић је добио задатак од Руског Библијског друштва из Петрограда, да прегледа Вуков превод и прилагоди га тадашњем српском правопису. Након што је исправио један део, закључио је да је тај посао узалудан и да би боље било све поново превести, па му је Библијско друштво и поверило тај посао. Прво издање његовог превода штампано је 1824. године и имало је наслов „Новиј завјет Господа нашега Иисуса Христа. Напечатан на Сербском језику, иждивением Росијскаго Библиејскаго Обшчества, по преводу Афанасија Стојковића”, али није било пуштено у продају, него је било уништено, пошто није добило одобрење митрополита Стевана Стратимировћа. ⁴³

Након тога, у Лајпцигу је 1830. и 1834. године објављено друго и треће издање његовог превода, у издању Пруског Библијског друштва.

”Вреди истаћи да су старији стручњаци тврдили да је Стојковић плагирао Вука. Новији истраживач Светислав Марић са којим је сагласан био и Владимир Мошин доказује да су то два самостална превода.” ⁴⁴

Након Вука и Стојковића, било је и других превода Старог и Новог завета, било појединих делова или целих књига.

Платон Атанацковић, епископ бачки, превео је делове Старог завета; др. Иван Ћирић (касније др. Иринеј Ћирић, епископ бачки) је такође превео неке делове Старог завета; Иларион Зеремски, професор Богословског факултета и епископ горњокарловачки, превео је делове Новог завета;  Војислава М. Петровић је превео Свето Јеванђеље по Јовану које је објављено 1927. године у Београду; Исте године објављен је превод Новог завета Луја Бакотића, а 1933. године и његов превод Светог писма Старог и Новог завета; неколико књига Новога завета је превео Професор Богословског факултета др Димитрије Стефановић; делове Старог завета је превео професор Богословског факултета, др. Душан Глумац; др Емилијан Чарнић, такође професор Богословског факултета, је превео Нови завет (објављен 1973. године у Београду) и делове Старог завета, и на крају 1984. године објављен је превод Новога завета Комисије Светог архијерејског синода Српске православне цркве.

О преводу из 1984. године, др. Иринеј Буловић, један од чланова Комисије, каже: ”Дужан сам… да признам следећу чињеницу: Вуков превод је, због своје класичне лепоте и одомаћености у народу, од почетка до краја најозбиљније узиман у обзир. У пракси то значи да нови, црквени превод, где год је могуће, остаје лексички и стилски веран Вукову преводу, а где то није могуће, онда бар близак њему, држећи се, између осталог, и ијекавскога наречја нашега језика, наречја на којем је говорио и писао Вук, а које данас својим епским призвуком и патином старине придаје преводу ону особену  ‘библијску боју’, ону чар свештене и узвишене лепоте.” ⁴⁵

И још: ”Од велике користи била је Комисији и исправка Вукова превода коју су за време рата и окупације извршили, налазећи се у интернацији у манастиру Војловици у јужном Банату, блаженопочивши епископ Николај Велимировић и тадашњи јеромонах Василије Костић, касније његов наследник на жичкој катедри.” ⁴⁶

Библијско друштво Србије и даље штампа преводе Вука и Даничића.

Аутор: Димитрије Марковић

Коришћена литература

1. Јереј др. Драган Л. Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1991 године, стр. 31

2. Исто, стр. 69

3. Исто, стр. 92

4. Александар Милановић, Кратка историја Српског књижевног језика, стр. 23.24

5. Јован Деретић, Историја српске књижевности, стр. 34

6. Јереј др. Драган Л. Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1991 године, стр. 126-127

7. Владимир Ивир, Теорија и техника превођења, Центар ”Карловачка гимназија”, Сремски Карловци 1978 годин, стр. 9

8. Исто, стр. 16

9. Исто

10. Јереј др. Драган Л. Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1991 године, стр. 93

11. Исто, стр. 94

12. Исто, стр. 122

13. Исто

14. Александар Милановић, Кратка историја Српског књижевног језика, стр. 119

15. Исто, 124

16. Јован Деретић, Историја српске књижевности, стр. 54

17. Др. Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве II, Београд 2002. године, стр. 97

18. Александар Милановић, Кратка историја Српског књижевног језика, стр. 126

19. Протођакон Радомир Ракић, Поводом 170-годишњице превода Новога Завјета Вука Стефановића Караџића (1847 – 2017), 30. децембар 2017 године, http://www.spc.rs/sr/povodom_170godishnjice_prevoda_novoga_zavjeta_vuka_stefanovitsha_karadzhitsha_1847_2017 приступљено 07.02.2018 године

20. Др. Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве II, Београд 2002. године, стр. 165

21. Нови завјет Господа нашега Исуса Христа, превео Вук Стеф. Караџић, у Бечу 1847. године, стр. I

22. протођакон Радомир Ракић, Поводом 170-годишњице превода Новога Завјета Вука Стефановића Караџића (1847 – 2017), 30. децембар 2017 године, http://www.spc.rs/sr/povodom_170godishnjice_prevoda_novoga_zavjeta_vuka_stefanovitsha_karadzhitsha_1847_2017 приступљено 07.02.2018 године

23. Александар Милановић, Кратка историја Српског књижевног језика, стр. 126

24. Нови завјет Господа нашега Исуса Христа, превео Вук Стеф. Караџић, у Бечу 1847. године, стр. IV

25. Исто, стр. V

26. Исто, II

27. Исто

29. Исто, стр II -III

30. Исто, стр. III

31. Исто, стр. V-VII

32. Исто, стр. VIII

33. Исто, стр. VIX

34. Александар Милановић, Кратка историја Српског књижевног језика, стр. 127

35. . Др. Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве II, Београд 2002. године, стр. 5

36. протођакон Радомир Ракић, Поводом 170-годишњице превода Новога Завјета Вука Стефановића Караџића (1847 – 2017), 30. децембар 2017 године, http://www.spc.rs/sr/povodom_170godishnjice_prevoda_novoga_zavjeta_vuka_stefanovitsha_karadzhitsha_1847_2017 приступљено 07.02.2018 године

37. Исто

38. Исто

39. Протођакон Радомир Ракић: О Светом писму, 13. Август 2014 –

http://www.spc.rs/sr/protodjakon_radomir_rakitsh_o_svetom_pismu, приступљено 07.02.2018 године

40. протођакон Радомир Ракић, Поводом 170-годишњице превода Новога Завјета Вука Стефановића Караџића (1847 – 2017), 30. децембар 2017 године, http://www.spc.rs/sr/povodom_170godishnjice_prevoda_novoga_zavjeta_vuka_stefanovitsha_karadzhitsha_1847_2017 приступљено 07.02.2018 године

41. цитирано према: протођакон Радомир Ракић, Поводом 170-годишњице превода Новога Завјета Вука Стефановића Караџића (1847 – 2017), 30. децембар 2017 године, http://www.spc.rs/sr/povodom_170godishnjice_prevoda_novoga_zavjeta_vuka_stefanovitsha_karadzhitsha_1847_2017 приступљено 07.02.2018 године

42. Јереј др. Драган Л. Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1991 године, стр. 127

43. протођакон Радомир Ракић, Поводом 170-годишњице превода Новога Завјета Вука Стефановића Караџића (1847 – 2017), 30. децембар 2017 године, http://www.spc.rs/sr/povodom_170godishnjice_prevoda_novoga_zavjeta_vuka_stefanovitsha_karadzhitsha_1847_2017 приступљено 07.02.2018 године

44. Јереј др. Драган Л. Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1991 године, стр. 127

45. јеромонах др. Иринеј Буловић, Нови превод Светога писма Новога завета, Гласник службеног листа СПЦ, књига 66, Београд, 1985.

46. Исто