Српски псеудоисторичари и псеудонаучници се не задовољавају само чланством у страним самопроглашеним (лажним) академијама већ оснивају и сопствене. Рачуница је проста – што више академија тим више титула којима могу да се диче.
Осим њих, академије оснивају и други који немају довољно научних квалитета за чланство у САНУ или АНУРС, али су жељни титуле академика и друштвеног статуса који она подразумева.
Префикс „псеудо“ у термину “псеудонаука” потиче од грчке речи ψευδειν, што значи „варати, лагати или обмањивати“. Аналогно томе самопроглашене “академије” можемо (и морамо) означавати као псеудоакадемије.
Међу бројним удружењима која у свом називу садрже реч “академија”, на основу чега се њихови чланови називају академицима, су и КСАНУ (Крајишка српска академија наука и уметности), чији је један од оснивача био и познати псеудоисторичар Јован И. Деретић (1), али и РАС (Развојна академија Срба).
Вести на интернет страници “РАС Академије”
На интернет презентацији Развојне академије Срба видимо да њени оснивачи и руководиоци ово удружење представљају као наследника Српског ученог друштва иако је опште познато да је то САНУ. (2)
Погледајмо најпре шта о историјату САНУ пише на страници ове највише научне и уметничке институције Републике Србије:
“”Историја САНУ почиње 7. новембра 1841. године када је основано Друштво српске словесности (ДСС) са циљем да проучава српски језик и на њему пропагира науке. Због јачања либералне струје у ДСС, која је била критички усмерена према владајућем режиму, Друштво је суспендовано јануара 1864. године. Његов рад је настављен 29. јуна исте године оснивањем Српског ученог друштва (СУД)… Чланови Друштва нису се слагали са његовим основним задатком – либерали су веровали да је просвећивање народа њихов основни задатак, док су конзервативци прокламовали научни рад. Будући да су разлике биле непомирљиве, основана је1886. године Српска краљевска академија (СКА), а СУД је постојало све до 1892. године, када се спојило са Академијом. После Другог светског рата званичан назив Академије промењен је у Српска академија наука, а од 1960. године у Српска академија наука и уметности (САНУ).”
Погледајмо сада текст са странице РАС-а (Развојне академије Срба):”Друштво српске словесности укинуо је кнез Михаило 27. јануара 1864. године, међутим, већ 29. јула 1864. године рад Друштва је обновљен под именом Српско учено друштво. Развојна академија Срба, или Српска развојна Академија РАС наставља традицију ПРВИХ СРПСКИХ АКАДЕМИЈА НАУКА и обнавља њихов рад 10. јула 2014. године..”
На интернет презентацији Развојне академије Срба можемо да пронађемо и следећу вест: “РАС академија у емисији са Дејвидом Ајком, Академик проф. др Алек Рачић, Академик проф. др Иван Пајовић и проф. др Марија Стојаковић”. Вест је објавио “академик” Предраг Митровић. За оне мање упућене подсетићемо да је Дејвид Ајк, између осталог, познат и по тврдњама да светом управљају рептили или сиви ванземаљци. Толико о (научној) вредности ових “академија”.
Један од текстова у гласилима о теоријама завере Дејвида Ајка
Осим КСАНУ и РАС постоји и СКАНУ – Српска Краљевска Академија научника и уметника. На интернет презентацији СКАНУ се каже: ”Српска Краљевска Академија научника и уметника има циљ да после 126 година, настави да испуњава задатке и обавезе негдашње Српске Краљевске Академије основане 1886. Године, а угашене на почетку Другог светскг рата.” (3) Тиме и они, попут “академика” РАС-а, поричу да је наследник Српске краљевске академије Српска академија наука и уметности. (4) Да апсурд буде већи међу члановима ове Краљевске акедемије су и Жељко В. Зиројевић потпредседник СУБНОР-а Србије и Славица Ђукић Дејановић, потпредседница Социјалистичке партије Србије и бивши члан ЈУЛ-а и Комунистичке партије Југославије.
Академик СКАНУ је и Драгољуб Драго Мирковић из Бијељине, власник фирме ”Евро мермер” и аутор књиге „Пророк Милош Милојевић“. (5) Мирковић је познат и по свом предлогу да се из звоника храма Светог Саве у Београду под углом од 61 степен усмери џиновски светлосни лук који би био остварен уз помоћ ”моћних мотора и рефлектора” ка ”југо, југо-истоку” а допринео би ”и у симболичном и у прагматичном погледу на нашу веру, наше корене, наш род, наша огњишта, нашу отаџбину, наше васколико расејање”. (6) На који начин би светлосни сноп допринео нашој вери и отаџбини заиста је тешко разумети.
Осим Краљевске имамо и Европску академију наука чији је протектор бивши председник Србије Томислав Николић, који ће, осим по функцији председника Републике, остати упамћен и по оптужби да је купио диплому факултета. Почасни члан је политичарка Ирена Вујовић, која је студирала на ”Мегатренду”, приватном универзитету познатом по оптужбама за продају диплома. (7)
Ирена Вујовић
На ”историјском симпозијуму” (како га називају оснивачи) који је одржан у Београду 25. октобра 2019. године промовисана је Српска међународна академија наука и уметности. (8) Говорили су, између осталих, ”академик проф. др” Јован Деретић, Весна Пешић (власник издавачке куће ”Пешић и синови”), Божидар Митровић, Александар Митровић Метаноја и др.
Осим ове, постоји и Међународна истраживачка академија наука и уметности која је специфична по томе што осим појединачних прима и колективне чланове. (9) Колективне чланове, међу којима је нпр. ”Министарство дијаспоре” прима и Српска краљевска академија иновационих наука (СКАИН), а од појединачних чланова звање академика ове Академије носи и певачица народне музике Мерима Његомир (10). Весна Пешић, осим што је академик Српске међународне академија наука и уметности, истовремено је и власник Центра за палеословенска истраживања. (11)
Спремност да се на овај начин дође до звања и хвалисање оваквим звањима говори да су ови људи несумњиво руковођени страшћу славољубља али истовремено и о степену обузетости овом страшћу.
Као и у свему другом што се тиче псеудонауке тако се домаћи псеудоисторичари и псеудонаучници не разликују од својих колега у свету ни по оснивању разноразних академија. Лев Клеин (Клейн, Лев Самуилович), доктор историјских наука и професор, о томе пише у чланку под насловом ”Лажне академије” који преносимо у скраћеном облику:
”Добио сам писмо са прелепим службеним обрасцем на којем стоји да сам у знак мојих заслуга у науци изабран за пуноправног члана Академије наука у Њујорку. У приложеном опису Академије видео сам да у њој има 20-40 хиљада људи. Према томе нису сами одабрани научници. Надаље, показало се да свако може да приступи, чак и школарац. Поред тога, од мене је тражено да купим своју диплому за 40 долара, а ако је са златним ивицама и урамљена – онда за 100 долара. Такође, треба да се плати годишња чланарина од око 130 долара, а очекују се и добровољне донације за потребе Академије. Па, множећи 130 долара са 20.000 – 40.000, добићемо зараду од 2,6 – 5,2 милиона долара. Али други су сматрали вредним жртвовати толики износ у замену за знакове престижа… Не научници, наравно (за њих је то и сада велика сума), већ много псеудонаучних личности, које се не одликују посебном научном активношћу… Њима очајнички требају звучна звања да би отворили врата државних институција, и ко ће тамо знати, који академик куца на врата – стварни или лажни.
Ствар је у томе да се код нас раширио невероватан број јавних академија, аматерских и самопроглашених. Ту су Руска инжењерска академија, Академија војних наука, Московска академија природних наука, Академија нелинеарних наука, Међународна академија за информатизацију (извесног Јузвишина, диплома академика коштала је 1.000 долара). Сада их има више од стотину, у свакој – стотине академика, у многим – више од хиљаду. Академије су почели да организују и неопагани и друге секте (Академија за тринитаризам). Излазе књиге ових академика са уводима истих таквих академика.” (12)
Осим већ поменутих ПАНИ из Петрограда и Међународне академије за информатизацију, постоје и разноразне друге попут Тихоокеанске академије информациологије и екологије разума (Тихоокеанская академия информациологии и экологии разума) и сл. а своје академије су (наравно!) основали и сарадници наших турбо-фолк историчара, Анатолиј Кљосов (Академије за генеалогију ДНК) и Андреј Тјуњајев (Академија фундаменталних наука Организмика).
У опису Кљосовљеве академије стоји, између осталог, следеће: ”Академија је замишљена по принципу класичних академија антике – састанак истомишљеника (подвлачење је моје, Д. М.) који објављују своју публикацију. Пројекти Академије ДНК генеалогије – су нови поглед на историју наших предака (подвлачење је моје, Д. М.) проучавање прошлости свих народа Русије, објављивање књига, организовање научних догађаја и још много тога. Истраживања у области генеалогије ДНК не само да озбиљно промовишу науку, већ и друштву показује животно важне оријентире – ко смо ми, одакле и где се крећемо даље.” (13)
Осим националних академија наука (попут САНУ, АНУРС и сл.) постоје и различите међународне организације које их обједињују као што су нпр. Међународна асоцијација академија наука (Международная ассоциация академий наук (МААН)) основана 1993. године у Кијеву. (14) или Међународни научни савет (International Science Council (ISC)) који окупља 40 међународних научних унија и асоцијација и преко 140 националних и регионалних научних организација укључујући академије и истраживачке савете. Члан ISC-а су и Српска академија наука и уметности и АНУРС. (15)
Аналогно томе и лажинаучници оснивају међународне организације. Тако је нпр. 2009. године у Санкт Петербургу основана међународна Асоцијација словенских истраживача различитих специјалности за изучавање словенске историје до нове ере (Ассоциация славянских исследователей разных специальностей по изучению славянской истории до новой эры), (16) чији су чланови неки од српских турбо-фолк историчара (Драгољуб Антић, Божидар Митровић и др. а члан је био и покојни Слободан Јарчевић) али и Весна Пешић, власник издавачке куће ”Пешић и синови”.
У Гласнику Руске академије наука, том 70, № 4, с. 295-298 (2000), Н. А. Гордеева и М. М. Фил су се бавили овим питањем са аспекта права („О правном положају јавних академија наука“). Било би корисно да и наши правници ставе ово питање на дневни реда у вези са важећим законима Републике Србије и предложе евентуалне измене како би се ова негативна појава сузбила.
У уводном делу Н. А. Гордеева и М. М. Фил пишу: „1990-е су у нашој земљи обележене демократизацијом јавног живота и денационализацијом у сфери економије. Ови процеси нису заобишли ни науку. Неприпремљеност друштва за политичке промене и економије за тржишне реформе, жеља владајућих структура да форсирају трансформацију и бројне грешке које су притом направљене довеле су до системске кризе у земљи. Криза руске науке натерала нас је да тражимо начине очувања научног и научно-техничког потенцијала, као и нове облике организације рада научника. Једном од ових облика могу да се припишу јавне академије наука (ОАН).
Почетком 90-их формирају се Руска академија природних наука, Руска академија технолошких наука и неколико других удружења научника. Правни основ њиховог деловања било је уставно признавање свих облика својине, што је омогућило оснивање невладиних научних организација које би деловале на основу сопствених повеља и на добровољној основи.
Разлози због којих су невладине организације које су настале у области науке изабрале за себе назив „Академија наука“ су очевидни: жеља да се на овај начин придруже државној академској науци која је имала висок ауторитет, повратна реакција на њен елитизам, затвореност и корпоративност.
Неконтролисани раст броја јавних организација у нашој земљи не брине само представнике РАН и гранске академије наука. Међународни савез јавних академија наука у свом апелу на Владу Руске Федерације почетком 1999. године признао је негативне аспекте активности јавних академија наука (посебно, неосновано присвајање академских звања које води ка њиховој девалвацији) и приметио да одсуство интеграције између јавног и државног сектора науке ствара повољне услове за појаву разних врста самопроглашених академија које су дискредитовале целу академску науку Русије.“ (17)
И код нас се појава и метастаза лажинауке и турбо-фолк историје поклапа са кризом деведесих али уз једну битну разлику у односу на Русију: код њих је релативно брзо уследила реакција РАН док код нас још увек нема никаквог организованог отпора псеудонауци.
Један од закључака који су изнети у претходно наведеном тексту је следећи: „Наравно, монопол над називом „Академија наука“ могуће је усвојити искључиво за академије које имају државни статус (за то је довољно у закон увести норму да само Руска Федерација има право да оснива академије наука). Такође је могуће нормативно успоставити строге критеријуме и релевантне поступке, на основу и уз помоћ којих се научне организације, удружења научника могу прибројати академијама наука.“
Извор: Димитрије Марковић, “Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква.”
ТЕОДУЛИЈА 
One thought on “О псеудоакадемијама”