Текст преузет са: Центар за истраживање православног монархизма
Аутор:
Димитрије Марковић,
Сарадник Центра за истраживање православног монархизма
Шта јесте, а шта није, шта може а шта не може да буде решење проблема Косова и Метохије?
Кренућемо најпре од тога шта није и шта не може да буде.
Када погледамо решења која се предлажу, морамо да констатујемо да, не само из угла православне вере, већ уопште, ни сам проблем није исправно идентификован. Проблем Косова и Метохије није правне, него безбедносне природе. Погрешна идентификација, рађа погрешна решења.
Полазећи од претпоставке да је проблем правне природе, креирају се правни лекови који у пракси неће решити безбедносни проблем, јер је терапија промашила дијагнозу.
У поменута ,,решења” спадају, на пример, пасивни став ,,не признати независност и не потписати ништа” или (условно речено) активни став као нпр. ,,прогласити окупацију”. Даље, ту су ,,решења” којима се предлаже ништа друго него независност и конфедерални однос, само под неким другим називом, као нпр. ,,широка аутономија”, ,,кантонизација Србије” и сл.
Заправо, највећи број ,,решења” спада у групу тзв. ,,широке аутономије”, односно конфедерације две независне државе, Републике Србије и Републике Косово.
Овде нам није циљ да се бавимо политичким аспектима ових ,,решења”, нити да критикујемо оне који нуде оваква ,,решења” (тиме смо се бавили на другом месту [1] [2]), било да је реч о политичким субјектима или интелектуалцима, већ да изнесемо њихову супротстављеност православном хришћанском учењу.
Истовремено, критички ћемо се осврнути и на одрицање од Косова и Метохије под плаштом ,,чувања мира”.
Иако, на први поглед, поменута ,,решења” и одрицање од Косова и Метохије које се представља као ,,чување мира” изражавају два потпуно супротстављена и непомирљива става према будућности овог дела Старе Србије, они, у ствари, у основи имају исти, из православног угла у потпуности неприхватљиви именитељ, а то је потпуно одсуство бриге за косовскометохијске Србе.
Једина разлика је у томе што они који се одричу Косова и Метохије потпуно свесно жртвују преостале Србе, док их они који нуде лажна решења несвесно препуштају даљем наставку геноцида. Односно, у случају лажних решења се за проблем безбедности косовскометохијских Срба нуде правна решења, а то је терапија која не одговара дијагнози.
Колико год изгледало парадоксално, поменута ,,решења” у виду ,,суштинске аутономије” узимају у обзир искључиво интересе косовскометохијских Албанаца, али не и Срба. Срби се у свим овим ,,решењима” третирају не као личности са Богом даним достојанством, већ као објекат од споредне важности. Вероватно нећемо бити далеко од истине ако кажемо да су у свим овим предлозима, косовскометохијски Срби ништа друго него колатерална штета политичких компромиса.
Иза предлога о суштинској аутономији као решењу проблема Косова и Метохије се, у ствари, имплицитно али недвосмислено крије став Комунистичке партије о наводној угњетености и обесправљености албанске мањине која ће се, чим јој великосрпска буржоазија да права која јој је до сада ускраћивала (суштинска аутономија), примирити и престати да буни.
Дакле, према онима који предлажу суштинску аутономију, суштина проблема Косова и Метохије није отимање српске земље од стране досељених Албанаца, геноцид над домицилним српским становништвом и обједињавање територија на којима живе Албанци као крајњег циља (Велика Албанија), него њихова обесправљеност као етничке мањине у оквирима Србије.
Историја нам показује нешто сасвим друго, а посебно Устав из 1974. године. Такође, данас добро знамо какав је био положај Срба на Косову и Метохији током трајања комунистичке Југославије. Без много претеривања можемо да кажемо да се њихов положај у периоду друге Југославије није много разликовао у односу на период турског ропства.
И ово показује колико дубоко су укорењене антисрпске комунистичке идеје и колико је, на крају крајева, комунизам још увек жив код нас.
Друго, осим што узимају у обзир интересе Албанаца и покушавају да их задовоље, лажна решења у виду ,,широке аутономије” карактерише брига за унутрашње и међународно право.
Судећи по оваквим ,,решењима” проблем је правно-линвистичке природе и циљ је да се нађе одговарајућа формулација (одговарајући еуфемизам) која ће се представити као ,,решење” а да се притом у стварности ништа неће променити. На пример, да ли је уз назив ,,Косово и Метохија” наведена звездица (*) или није, да ли ће се представник окупационих власти у Београду називати ,,конзул”, ,,амбасадор” или ,,официр за везу”, да ли ће се прелази између централне Србије и Косова и Метохије називати граничним или административним прелазима итд.
Коначно, кључни спор се води око тога шта би подразумевала тзв. ,,суштинска аутономија”. У овом случају детаљи су небитни ако узмемо у обзир поменути Устав из 1974. године, јер је јасно да би поменута ,,аутономија” подразумевала да Албанци добијају више од онога што су добили тим Уставом. А ако знамо какав је био положај косовскометохијских Срба након 1974. године, није тешко закључити каква би била њихова будућност након давања ,,суштинске аутономије”(о геноциду над Србима на Косову и Метохији и периоду комунистиче Југославије говорили смо опширно на предавању на Математичком факултету у Београду 2024. године, поводом Мартовског погрома[3]).
У вези са тим, јасно је да је термин ,,суштинска аутономија” еуфемизам за конфедерацију две независне државе, Републике Србије и Републике Косово.
То нас, коначно, доводи до тога шта јесте и шта мора бити решење за проблем Косова и Метохије из православне перспективе.
Човек је круна стварања света од стране Бога, а не унутрашње или међународно право: ,,И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га…” (Пост. 1,27).
Ми, као православни хришћани, на првом месту морамо да бринемо нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији, а не о унутрашњем и међународном праву, суверенитету, територији, имовини и сличним питањима.
Брига о нашим ближњима на Косову и Метохији, о нашој браћи и сестрама у Христу, мора бити чак и испред бриге о црквама и манастирима.
Каква нам је корист од светиња ако побију и протерају народ? Тело Христово су хришћани а не хришћанске светиње. ,, Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога…” (1Кор. 6,19)
Први храм је направљен приликом изласка синова Израиљевих из Мисира, по Божијој заповести, али опет из љубави Бога према човеку, ради присуства Божијег у човековом животу као услова спасења: ,,И нека ми начине светињу, да међу њима наставам.” (Изл. 25, 8 ).
Ово ни у ком случају не значи да не треба да ревнујемо за дом Оца нашега (Јн. 2, 14-17), за Пећку патријаршију, Грачаницу, Високе Дечане, Девич, Драганац и друге домове молитве (Мт. 21,13) на Косову и Метохији. Не значи да треба да дозволимо, како каже Матија Бећковић, да нам отимају векове и џамијају цркве. Не, ни у ком случају. Али мора да се зна и поштује Богом установљена хијерархија вредности. Друга највећа заповест јесте да љубимо ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 39) а не храмове, унутрашње и међународно право, суверенитет, територију или рудно богатство.
Борба за Косово и Метохију је на првом месту борба за наше ближње, за нашу браћу и сестре, а тек онда за светиње и све остало.
Због тога, једино исправно и добро решење, из православног угла, јесте оно које ће им обезбедити миран и безбедан свакодневни живот.
Кад будемо схватили да је питање њихове безбедности суштина проблема Косова и Метохије онда ћемо тек бити на путу да закључимо који предлози решења су добри и прихватљиви а који нису.
А без српске војске и полиције, нема ни безбедности за Србе на Косову и Метохији.
Када је реч о ,,чувању мира”, морамо имати у виду да циљ хришћанског живота није овоземаљски мир који подразумева најразличитија задовољства, већ спасење и живот будућег века.
Истовремено, мора се имати у виду да ово ,,чување мира” искључује косовскометохијске Србе, већ се под њим подразумева искључиво мир оних који живе у централној Србији.
Да ли је мир када се на сваких 65 сати догоди по један напад на Србе на Косову и Метохији?
,,Срби и њихова имовина су нападнути у 133 наврата у 2021. години. То су забележени напади. Један напад/инцидент у 2,7 дана. У сатима, један на 65 сати, и то у срцу Европе”, наводи се из манастира Високи Дечани.[4]
Подвлачимо овај део где се каже да су ово само забележени напади.
Према томе, изабрати ,,чување мира” значи изабрати да се мирно посматра нестанак косовскометохијских Срба.
Да се подсетимо, управо поводом успостављања једног таквог ,,мира” који нам се нуди, издато је саопштење Светог архијерејског сабора СПЦ у децембру 1995. године о повлачењу потписа Његове светости патријарха г. Павла.
С обзиром на прекорачење мандата и непоштовање протокола о минималним националним интересима Републике Српске, у коме се патријарх српски појављује као сведок, са ванредног заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, одржаног у Петријаршијском двору у Београду 21. и 22. децембра 1995. издато је званично саопштење у коме се, поред осталог, наводи:
,,Лаж прети да тријумфује над истином, невера над вером, неправда над правдом. … С обзиром да је светосавска, миротворна улога Његове светости патријарха г. Павла, искључиво као сведока и помиритеља браће, приликом потписивања документа, при договору народних представника од 29. августа ове године, злоупотребљена и погрешно протумачена. То Свети сабор његов потпис на тај Споразум сматра неважећим и за Цркву необавезујућим, ограђујући се од његових последица. Архијерески Сабор поздравља мир и престанак грађанског крвопролића у бившој Босни и Херцеговини, али протестује због срамног ћутања званичне домаће и међународне јавности о етничком чишћењу… које се припрема по Дејтонско-париском споразуму у српском Сарајеву и у другим крајевима предвиђеним да неправедно буду изузети из Републике Српске, као и у Источној Славонији, Западном Срему и Барањи. Мир, који обоготворује силу, и кривицу збацује на јучерашње и данашње жртве, а главне кривце прихвата као миротворце и спасиоце – није и ни за кога не може бити праведан мир… Образ народни и свест налажу нам свима да не допустимо да овај пораз српског народа, без преседана у нашој историји, буде лажно приказан од било кога, нарочито од онога или оних који су његови главни виновници, као победу правде и мира. Народ се не усправља лажју и обманом већ једино личним и саборним отрежњењем и истинским покајањем” – закључује се у Саопштењу Светог архијерејског сабора.[5]
Погледајмо, са друге стране, шта се о учешћу православних у рату каже у Основама социјалне концепције Руске православне цркве са Архијереској Сабора одржаног у Москви од 13-16. августа 2000. године.
,,Иако људима доносе благу вест о помирењу (Римљ. 10,15), хришћани се ипак, и против своје воље, сусрећу са животном неопходношћу учествовања у различитим биткама. Будући да се налазе v „овоме свету“, који у злу лежи (I Јов. 5, 19) и испуњен је насиљем. Иако рат сматра за зло, Црква ипак, уколико се ради о заштити ближњих и успосттању нарушене правде, не забрањује својим члановима учешће у ратним дејствима. У таквим случајевима рат се сматра нежељеним, али ипак нужним средством. Православље се у свим временима са најдубљим поштовањем односило према ратницима који су по цену живота чували животе и безбедност својих ближњих. Света Црква је многе ратнике прибројала збору светих узимајући у обзир њихове хришћанске врлине и примењујући на њих речи Христове: ,,Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јов. 15, 13). … Морални хришћански закон не осуђује борбу против зла, примену силе према носиоцу зла, па чак ни одузимање живота као крајњу меру, него злобу срца човековог, жељу за понижавањем и убиством ма ког човека. Због тога Црква посебно брине о војсци, васпитавајући је у духу оданости високим моралним идеалима. … Рат мора да се води уз праведни гнев, а не са злобом, похлепом, похотом (I Јов. 2,16) и другнм породима ада.”
У српској историји познати су бројни примери клирика који су учествовали у оружаним сукобима, као што су Свети Данило Пећки у одбрани Хиландара од Каталонске компаније, или Свети Петар Цетињски, супротстављајући се Турцима.
Одговор на питање о учешћу хришћана у рату налазимо и у житију Светих Кирила и Методија. Наиме, када су боравили код Сарацена (арапских муслимана) они су им постављали различита питања, а међу њима и ово:
,,Ако је Христос ваш Бог, зашто онда не поступате као што вам Он заповеда: Он вам заповеда да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и онима који вас гоне, и да окрећете образ онима који вас бију; а ви не поступате тако него супротно томе: против противника ваших ви кујете оружја, одлазите у рат, убијате.
На то блажени философ одговори: Ако у неком закону буду написане две заповести и дате људима на извршење, ко ће онда од људи бити истински извршитељ закона: да ли онај који изврши једну заповест, или онај који изврши обадве? Сарацени одговорише: Разуме се, бољи је онај који изврши обе заповести. Философ онда рече: Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми дакле подносимо увреде када су уперене против кога лично, али када су уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви, заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна зла дела.”
Шта значе, када је реч о Косову и Метохији, речи ,,заробити душе”? То значи исламизовати и поарбанашити тамошње Србе. О томе је писао академик Атанасије Урошевић у својим књигама:
”Српског живља стално је настајало, исељавало се, и најзад је дошло до тога да је оно остало у мањини према арнаутском елементу. Тек је онда утицај Арбанаса постао најактивнији. Онда је почело исламизовање и поарбанањавање нашег живља.”
О Косовском завету говоре људи из различих области живота: историчари, политиколози, философи итд. али најтачнији и најпрецизнији одговор на питање шта је то Косовски завет можемо да дамо ми из Цркве, јер је Косовски завет по својој суштини и превасходно хришћански завет, а тек након тога национални.
Тачније, Косовски завет је по својој суштини завет љубави. Свети кнез Лазар је на Косовом пољу испунио обе заповести о којима ,,виси сав Закон и Пророци”: ,,Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.” (Мт. 22, 37-39)
Прву и највећу заповест је испунио изабравши између Царства Небеског и царства земаљског Царство Божије – земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека.
Другу заповест је испунио тако што је мученички пострадао у борби за слободу земље Српске од јарма неверника и као заштитник Православне Вере. О тој жртви се у Јеванђељу каже: ,,од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље” (Јн. 15,13).
У Законоправилу Светог Саве (Добрунска Ријека, 2019. г., стр. 181) наводи се најпре правило светог Василија Великог о убиству у рату а затим и његово тумачење: „Убиства која бивају у рату свети оци не сматраху убиствима, јер и Атанасије Велики у Посланици Амону монаху говори да су велике части достојни они који у ратовима храброваше, и лепо је подизати им споменике који говоре о њиховој храбрости како убијају противнике и творе дело законито и похвале достојно. А ни овај велики муж не одбацује њихов суд, зато што за целомудрије и благоверије храбар убија у рату, али саветује, говорећи да је добро за таквог да три године само причешће не прими због тога што има нечисте руке.”
Речи Атанасија Великог из посланице Амону о којима се говори су следеће: „Јер и у многом другом, што у животу бива, ми налазимо разлику како кад бива: тако, убивати није допуштено, али убивати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале, и ради тога, који се одликују у рату удостојавају се великих почасти и споменици им се подижу, који казују њихова славна дела.”
Зато се у молитви за упокојење православних војника молимо овако: ,,Молим Те, Преблаги Господе, помени у Царству Твоме православне војнике на бојишту убијене и прими их у небесни посед Твој као мученике изранављене, окрвављене својом крвљу, који су пострадали за Свету Цркву Твоју и за Отачаство, како си Ти благословио по доброти Својој. Прими у миру душе слугу Твојих (ИМЕНА) који су ратовали за благостање наше, за мир и покој наш, и подари им вечни покој.”
У беседи о првим жртвама, изговореној пред Кумановску битку, Свети Владика Николај Охридски и Жички, поред осталог, каже:
,,Дошао је рат. Нека буде мирна ваша савест, Хришћани, јер рат је једно средство у рукама Божијим као и мир. Пале су прве жртве. Не жалите, мајке и сестре, ваши погинули у рату живеће у рају, јер су дали живот свој из љубави према ближњим, према потлаченој браћи својој. Од те љубави нема веће, рекао је Христос. …
Протест рата звучнији је од протеста мира. Ми смо протествовали у миру столећима и протест наш је остао нечувен и несаслушан. Ми смо протествовали у име Христа против угњетавања робља, но полумесец је остао глув према мирном протесту крста. Ми смо протествовали у име Божије правде против неправде једних синова Божијих према другим синовима Божијим, но на наш протест одговарали су безбожници сечом хришћанске нејачи, а небо и земља дубоким ћутањем. Ми смо протествовали у име просвећености и хуманости нашега века, но на наш протест одговарали су Арнаути паљењем хришћанских села и убијањем хришћанских свештеника, а небо и земља дубоким ћутањем. Ми смо протествовали у име писаног и признатог међународног права, но цариградски велевласници су се с презрењем исмевали над нашим протестом. Сви протести мира остали су неуспешни, и нама није ништа друго остајало до прибећи ратном протесту, који у овоме часу испуњава брда и долине својим страшним гласом.
Ми протествујемо ратом не зато што мрзимо Турке као Турке, но зато што мрзимо неправду њихову. Ми протествујемо ратом против Отомана не зато што презиремо веру њихову, но зато што презиремо недела њихова. Ми ратујемо против Турака не зато што их не признајемо за браћу своју, но зато што их сматрамо за неправедну браћу. Ми ратујемо против Турака не зато што ми њих не признајемо за људе, но зато што су се они давно одвикли, да нас признају за људе.
Нашег непријатеља помажу многе земаљске велике силе, нама ће помоћи Бог. Ми верујемо, да Бог кроз нас врши своје дело.”
Поново нас чека протест рата јер је наш протест против сече Срба на Косову и Метохији остао нечувен и несаслушан.
Ми не немамо намеру дапротествујемо ратом зато што мрзимо Албанце, него зато што мрзимо њихову неправду, и због тога што нас не признају за људе.
Након ослобођења морамо далеко пажљивије пратити шта историја има да нас научи у складу са изреком Historia magistra vitae est.
,,Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити.” (Гал. 5,1).
Када је реч о решењима, морамо имати у виду и то да су Албанци муслимани.
До које је мере код нас одсутна свест о исламу као фактору у политичким плановима и активностима Албанаца показује чињеница да је државни преговарачки тим Србије на преговорима у Бриселу 2007. године представио случај Оландских острва, насељених Швеђанима, али у територијалном саставу Финске, као успешан пример функционисања територијалне аутономије који би послужио као узор за аутономију косовскометохијских Албанаца у оквиру Републике Србије.
Поредити Оландска острва са Косовом и Метохијом је, узимајући у обзир све чињенице, укључујући и оно што знамо о Оландским острвима, у потпуности научно неутемељено.
Укупан број становника Оландских острва је једва нешто више од 30 хиљада, при чему су и Финци и Швеђани хришћани. Штавише, и једни и други су у већини протестанти (лутерани).
На ове основне и кључне чињенице које се тичу религије може се додати и то да Швеђани немају у плану стварање некакве ,,Велике Шведске” која би осим Оландских острва обухватала и друге делове Финске, нити Оландска острва за Финску имају ону историјску и идентитетску важност коју за Србе има Косово и Метохија. Било какво поређење у том погледу је научно неутемељено и непримерено.
О улози ислама у досељавању Албанаца и геноциду над косовскометохијским Србима писали смо у два посебна рада пасе овде нећемо упуштати дубље у то питање.[6] [7]
На крају морамо да поменемо и оне који говоре о ослобођењу Косова и Метохије, али ово ослобођење смештају у неко будуће време. Најчешће се у оваквим случајевима наводи ,,макар за 50 или 100 година”.
,,А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен,” каже Господ у Јеванђељу (Мт. 12, 36-37). Чувајмо се да због ових речи како ћемо Косово и Метохију ослободити ,,макар за 50 или 100 година” не будемо осуђени. Зашто?
Зато што се овим речима убија нада преосталих Срба на Косову и Метохији да ће доживети да буду слободни, да живе мирно и безбедно.
Овим речима охрабрују се злочинци да наставе са геноцидом над Србима јер те речи представљају јасну и недвосмислену поруку о неспремности на било какву акцију која би то спречила.
Коначно, за 50 година вероватно, а за 100 година сигурно, на Косову и Метохији неће више бити ни једног Србина.
За 50 година вероватно, а за 100 година сигурно, на Косову и Метохији неће бити цркава и манастира у власништву СПЦ, јер ће или бити уништене или узурпиране.
За 50 година вероватно, а за 100 година, сигурно на Косову и Метохији неће више бити било каквих трагова српског постојања.
Бранислав Лазичић, припадник Југословенске војске у Отаџбини,у Кулашима код Прњавора 2. маја 1943. каже: „Треба увек имати на уму да се ми не боримо за слободу српских гробова него за слободу живих Срба. Нарочито у Босни треба да сачувамо што већи број живих Срба, јер ће се после рата свакако питати и народ чија ће Босна да буде.”
Исто важи и за Косово и Метохију: узалуд нам територија, без живих Срба. Узалуд нам цркве и манастири без српских душа у њима и око њих.
Још једном, чувајмо се да због речи како ћемо Косово и Метохију ослободити ,,макар за 50 или 100 година” не будемо осуђени. Зашто?
,,Добар човјек оставља нашљедство синовима синова својих”, каже се у Светом писму (ПрС 13,22), па се ни из овог угла ове речи ни у ком случају не могу означити као мудре. Ако се човек који својој деци и унуцима оставља наследство назива добрим, како онда назвати човека који својој деци свесно оставља дуг? Како назвати човека који одриче да се жртвује, било због неспремности да се одрекне удобности свакодневног живота, било због недостатка храбрости, или неког другог разлога, али очекује жртву од своје деце?
Мислим да тренутак у коме се налазимо најбоље описују речи из наслова књиге Небојше М. Крстића: победити или нестати.
Пред сваким од нас је избор између овоземаљског мира и живота будућег века. Као православни хришћани морамо имати у виду да овоземаљски мир није живот, како то на први поглед делује, него смрт. ,,Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?” (Мт. 16,26).
Хоћемо ли уз овај свет или уз Христа и Светог Кнеза Лазара? Уз смрт или уз живот?
Изаберите живот да живи будете на век.
А пут у живот вечни и Царство Божије води преко Косовог поља.
[1] https://www.geopolitika.ru/sr/article/analiza-zloslutnog-1
[2] https://www.geopolitika.ru/sr/article/analiza-zloslutnog-2
[3] https://teodulija.net/2024/03/19/%D0%BC%D0%B0%D1%82%D1%84-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%86%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA/
[4] https://rs.sputniknews.com/20220118/jedan-napad-na-srbe-na-kosmetu-na-svakih-65-sati-foto-1133428975.html
[5] Смиља Аврамов, Постхеројски рат запада против Југославије, Igam 2008, стр. 542-543
[6] https://teodulija.net/2024/12/07/%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8-%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%BC%D1%83/
[7] https://teodulija.net/2024/05/16/%D1%83%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D1%83-%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%99%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D1%83-%D0%B0%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B0/
ТЕОДУЛИЈА 