Предлог Резолуције о геноциду над Србима на Косову и Метохији сам писао на основу Резолуције о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ која је Народној скупштини Републике Србије поднета на иницијативу г. Смиље Тишме, изузев трећег дела о историјском контексту за који сам сматрао да га је неопходно додати.
Без обзира што у овом тренутку не можемо очеквати усвајање ове Резолуције у Народној скупштини, као што није усвојена ни поменута Резолуција о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, верујемо да ће у догледно време доћи до политичких промена и да ће се Народна скупштина, у неком новом саставу, другачије односити према овим питањима.
Коначно, за разлику од геноцида над Србима у НДХ, у широј јавности још увек не постоји развијена свест о томе да је и над Србима на Косову и Метохији извршен геноцид, упркос томе што све чињенице неоспорно указују на то да јесте, а што су потврдили др Смиља Аврамов и један од најбољих познавалаца историје Косова и Метохије, академик Димитрије Богдановић.
Димитрије Марковић
РЕЗОЛУЦИЈА
О АЛБАНСКОМ ГЕНОЦИДУ
НАД СРБИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У 19., 20. И 21. ВЕКУ
Имајући у виду примере оних земаља које су се избориле за признање геноцида над својим народима (Израел, Јерменија, Намибија, Руанда и др.), при чему се текуће, 2026. године навршава 85 година од почетка једне од најинтензивнијих фаза геноцида над Србима (1941-1945.), Народна скупштина Републике Србије, овим актом, започиње процес међународног признавања геноцида над Србима на Косову и Метохији.
Имајући у виду стручно мишљење проф. др Смиље Аврамов да је током Другог светског рата на Косову и Метохији извршен геноцид над Србима
Имајући у виду мишљење академика Димитрија Богдановића да је у 19. веку над Србима на Косову и Метохији извршен геноцид
Пружајући безусловну подршку иницијативи још увек живих сродника и потомака убијених, као и самих протераних под претњом смрћу, са територије која се по обиму и страхотама злочина може упоредити са НДХ или нацистичком Немачком, а који су из осећања љубави и дужности према ближњима и истини неуморни у својим напорима да се призна албански геноцид над Србима, који траје неколико векова у континуитету, а посебно је дошао до изражаја након формирања Призренске лиге 1878. па све до 1912. године, као и током периода стварања фашистичке и нацистичке ,,Велике Албаније”, од 1941. до 1945. године, током немачко-италијанске окупације
Залажући се за традицију очувања културе сећања, толеранције и суживота, у миру и духу добросуседских односа, доприноса међународном миру и цивилизацијским вредностима човечанства прокламованих Универзалном декларацијом о људским правима, са циљем обезбеђивања суштинског мира и стабилности у региону кроз суочавање са историјским чињеницама у циљу подизања будућих генерација на темељима пријатељства и разумевања,
Народна скупштина Републике Србије:
1. Осуђује свако порицање албанског геноцида на Косову и Метохији и употребу симбола ,,Велике Албаније” и поздрава укрштеним шакама у виду орла који је служио као ознака 21. СС брдске дивизије „Скендербег” познате по злочинима над Србима и Јеврејима, као и сваки покушај ревизије историје, истичући да је то морални чин и цивилизацијска дужност.
2. Указује да су злочини Албанаца над Србима у периодима од 1878. до 1912. године, од 1941. до 1945. као и од 1998. до данас смишљен и унапред планиран и почињен геноцид, како је дефинисано Конвенцијом о спречавању и кажњавању геноцида усвојеном од стране Генералне скупштине Уједињених нација 9. децембра 1948. године, који не застарева.
3. Истиче да злочин албанског геноцида на Косову и Метохији, по својој бруталности и употреби различитих метода мучења и убијања, посебно у циљу експлантације органа, као и по суштини и карактеру великоалбанске идеологије, представља значајан део историје геноцида и холокауста и колективне меморије човечанства, па ова Резолуција има и значај за светску историографију због чињенице да је историја геноцида пре и после Првог светског рата, као и у Другом светском рату непотпуна, уколико се не осветли и осуди албански геноцид извршен над Србима на Косову и Метохији и очува пијетет према брутално умореним жртвама.
4. Наглашава се да је неопходно у образовне и научне програме укључити изучавање феномена великоалбанства, као и „решења српског питања“ започетог већ током првих досељавања Албанаца на Косово и Метохију након пада ове територије под Турке а које је интензивирано након Велике сеобе Срба 1690. године, као пример једне од најсмртоноснијих идеологија 19., 20. и 21. века која је однела више милиона живота Срба на територији Старе Србије (Косова и Метохије).
5. Посебну тежину свим злочинима даје чињеница свесног и планског убијања деце (Гораждевац) као и то да се на Косову и Метохији активно и у континуитету ради на уништавању и присвајању српске културне баштине, при чему је после 1999. године, за свега једну деценију, уништено, оштећено и оскрнављено око 150 цркава, манастира и других објеката од којих чак 61 имају статус споменика културе, а од тога 18 су од изузетног значаја за државу Србију. Такође, уништено је и оштећено око 100.000 надгробних споменика, док на више десетина гробаља не постоји ниједан читав споменик.
6. Дан геноцида над Србима на Косову и Метохији обележаваће се сваког 17. марта, уз централну државно-црквену церемонију у храму Светог Николе у Приштини, и церемонијама локалног карактера у Јарузи (место где је Ђорђе Мартиновић набијен на колац), Гораждевцу, Старом Грацком и Клечки.
7. Обавезују се сви надлежни државни органи да одмах започну правну, политичку и дипломатску активност за међународно признање геноцида над Србима на Косову и Метохији.
Народна скупштина Републике Србије, овом Резолуцијом подржава Декларацију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ коју је донео Парламент Републике Српске и обавезује се да се Резолуција о геноциду над Србима на Косову и Метохији посебно у знак сећања и пијетета према убијеној деци поднесе надлежним органима УН и другим релевантним међународним институцијама на усвајање као међународног акта.
Да би се у целости обезбедило потпуно и несметано спровођење ове резолуције, Народна скупштина Републике Србије ће посебним законом о подизању Меморијалног центра геноцида на Косову и Метохији, који би био подигнут у Београду, омогућити да се Влада и надлежни државни органи старају о очувању културе сећања на геноцид и државног наратива о страдању Срба на Косову и Метохији, јер је страдалништво део идентитета српског народа.
Ова Резолуција ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у “Службеном гласнику Републике Србије”.
У Београду 00.00.0000 године
НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Образложење
I Уставни основ за доношење
Члан 99. став 1. тачка 7. и став 2. Устава Републике Србије представља уставни основ за доношење ове резолуције јер прописује да Народна скупштина доноси законе и друге опште акте из надлежности Републике Србије и да врши друге послове одређене Уставом и законом, као и у члану 8. став 1., Закона о народној скупштини члан 9. којим је, између осталог, прописано да Народна скупштина доноси декларације и резолуције .
II Разлози за доношење резолуције
Доношење Резолуције о геноциду над Србима на Косову и Метохији (1878-1912, 1941-1945, 1998-), са посебним фокусом на убиства деце (Пећ 1998., Старо Грацко. 1999. , Ливадице 2001. Гораждевац 2003., Грачаница 2004. итд.)и затирање културне баштине, има за циљ да се у Народној скупштини Републике Србије укаже на немерљиве жртве и антинацистичку и антифашистичку традицију српског народа, изражавајући приврженост духу и нормама Универзалне декларације УН о људским правима, Пакта о грађанским и политичким правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, допунских протокола из Женевских конвенција о заштити жртава међународних и не међународних оружаних сукоба, Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида и Статута МКС, а руководећи се циљевима обезбеђивања суштинског мира и стабилности у региону и добросуседских односа кроз суочавање са историјским чињеницама у циљу подизања будућих генерација на темељима пријатељства и разумевања.
Историја нас обавезује да памтимо све значајне датуме који су обележили страдалништва свих народа у току пре и у току Првог и Другог светског рата, међу којима је наш народ претрпео огромне жртве.
Ова Резолуција такође има историјски значај за човечанство, због чињенице да је историја геноцида непотпуна уколико се не осветли и не осуди албански геноцид извршен над Србима на Косову и Метохији и очува пијетет према брутално умореним жртвама.
–Пружајући безусловну подршку иницијативи још увек живих сродника и потомака убијених, као и самих протераних под претњом смрћу, са територије која се по обиму и страхотама злочина може упоредити са НДХ, а који су из осећања љубави и дужности према ближњима и истини неуморни у својим напорима да се призна албански геноцид над Србима, који траје неколико векова у континуитету, а посебно је дошао до изражаја након формирања Прве призренске лиге 1878. па све до 1912. године, затим током периода стварања фашистичке и нацистичке Велике Албаније, од 1941. до 1945. године, током немачко-италијанске окупације, као и од 1998. године до данас, као својеврстан допринос универзалним вредностима човечанства – слободе, једнакости, живота достојног човека и јединства у различитостима човечанства које је победило фашизам, нацизам и комунизам, а поводом 85 година од успостављања Велике Албаније чије стварање нам поново прети
– Имајући у виду чињеницу да се 2026. године навршава 336 година од Велике сеобе Срба којом је започет процес насилног мењања етничке структуре Косова и Метохије, 148 година од Прве призренске лиге и 85 година од стварања Велике Албаније и почетка системског геноцида и прогона Срба са Косова и Метохије, као и 28 година од 1998. године и почетка завршне фазе геноцида и истребљења преосталих Срба
– Залажући се да се осигура традиција очувања културе сећања, толеранције и суживота у миру у духу добросуседских односа и доприноса међународном миру, стабилности и безбедности, са циљем обезбеђивања суштинског мира и стабилности у региону кроз суочавање са прошлошћу у циљу подизања будућих генерација на темељима пријатељства и разумевања.
– Упозоравајући да су вађењем органа Срби, претходно затварани у илегалне логоре, сведени на објекат експлоатације, где се жртви одузима свако људско право и достојанство, што је потврђено и у званичном Извештају Парламентарне Скупштине Савета Европе 2010. године.
– Подсећајући да је албански геноцид на Косову и Метохији од 1878 до 1912, од 1941 до 1945 и од 1998 до данас резултатирао бруталним убиствима на стотине хиљада Срба и других мањина на територији Косова и Метохије и готово бесконачним низом масовних, колективних и појединачних убистава. Као посебне примере можемо поменути масакре у Ибарском Колашину (1901.), у Кабашу (1915.), у Клечки (1998.), Лапушнику (1998.), Радоњићком језеру (1998.), Ораховац и околина (1998.), Старо Грацко (1999.), Ливадице (2001.), Гораждевац (2003.) и Мартовски погром (2004.).
– Указујући да великоалбанска идеологија, па самим тим и „коначно решење српског питања“, полази од исламског учења и идеја етнички чисте државе
– Посебно подвлачећи да је албански геноцид на Косову и Метохији вршен потпуно свесно, варварски и брутално, углавном лицем у лице са жртвом, док је за нацистичка убиства у логорима смрти било карактеристично уништавање у гасним коморама, где није било директног контакта између убица и жртава,
– Подвлачећи да је албанско „коначно решење српског питања” у јуну 1878. године добило званичну подлогу у Карарнамеу, основном програмском документу Прве призренске лиге а затим и закључцима Друге призренске лиге основане 1943. године под покровитељством немачког окупатора, а на чијем челу су се нашли сарадници нациста Џафер Дева, Бедри Пејани, Исмет Криезиу и други
–Указујући да је геноцид над Србима као план настао 1878. године, неколико година пре почетка геноцида Турака над Јерменима (1894. године); да је квислиншка Велика Албанија била царство безумља и мрака и интензивно наставила геноцид над Србима, започевши „коначно решење српског питања“ још у 30. јуна и 01. јула 1939. године са упадима качака на Косово и Метохију са територије Албаније, две пуне године пре нацистичког ,,коначног решења“, које је у септембру 1941. године уследило у Бабином Јару у Украјини, а ради постизања истог циља, „етнички очишћеног простора“; да је довршетак геноцида настављен формирањем тзв. ОВК (тзв. Ushtria Çlirimtare e Kosovës – UÇK) и њеним стравичним злочинима, као и да је Погром 17 и 18. марта 2004. године показао да је циљ не само уништење Срба на Косову и Метохији већ и затирање сваког трага њиховог постојања на том простору, кроз уништавање верских и других културно-историјских објеката
– Полазећи од Конвенције о незастаревању ратних злочина и злочина против човечности од 1968. године, када је геноцид изузет од принципа застаревања,
– Изражавајући приврженост духу и нормама Универзалне декларације УН о људским правима, Пакта о грађанским и политичким правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, допунских протокола из Женевских конвенција о заштити жртава међународних и немеђународних оружаних сукоба, Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида и Статута Међународног кривичног суда,
– Осуђујући безрезервно све видове верске нетолеранције, дискриминације, малтретирања или насиља против појединаца или заједница, заснованих на етничком или верском основу, где год да се десе,
– Констатујући да појединци лојални Републици Србији који нису чинили злочине над Србима не сносе одговорност за злочине својих сународника, упућујући апел садашњим генерацијама да имају одговорност да се ти злочини никада више не понове и да је чин осуде албанских злочина отклон од албанског геноцида који је вршен од 1878 до 1912., од 1941 до 1945 и од 1998. године до данас, одбрана од покушаја реализације великоалбанске идеологије и затирања преосталих Срба на Косову и Метохији, пружајући прилику младим генерацијама да одрастају у духу добросуседских односа, добронамерности и пријатељства,
– Осигуравајући жртвама и потомцима право на достојанствено сећање, деци срећно и безбедно одрастање у духу добросуседства и пријатељства,
– Промовишући слободу и толеранцију кроз едукативне програме који би указивали на опасност ширења великоалбанске идеологије,
– Указујући да историја геноцида није потпуна без изучавања, едукације и осуде великоалбанске идеологије и албанског „коначног решења српског питања“, а у циљу спречавања „друге виктимизације“ жртава идеологије Велике Албаније, обезвређивања жртава Срба и њиховог драстичног умањивања,
–Обавезујући се да албански геноцид уђе у колективну меморију човечанства као опомена људима на опасности које доноси великоалбанска идеологија и мржња по етничком и верском основу, као и албански расизам, верска нетрпељивост и антисрбизам,
III Финансијска средства
За спровођење ове резолуције нису потребна додатна финансијска средства у буџету Републике Србије.
IV Разлози за доношење по хитном поступку
Институционализовано насиље које се дешава над Србима у самопроглашеној Републици Косово, а према подацима манастира Високи Дечани подразумева један напад на Србе на сваких 65 сати, у циљу довршетка геноцида и етничког чишћења те територије, као и обележавање 85. годишњице од стварање фашистичке и нацистичке Велике Албаније, сматрамо да би било неопходно усвајање ове Резолуције у знак сећања на све косовскометохијске великомученике и жртве геноцида на Косову и Метохији.
Стога, Народна скупштина Србије, овом Резолуцијом указује на следеће:
1. Најоштрије се осуђуј албански злочини и геноцид над Србима, Јеврејима, Ромима и другим неалбанцима на територији Косова и Метохије од 1878 до 1912. године, од 1941 до 1945. и од 1998. године до данас, а посебно убиства деце, па чак и новорођенчади, као и убиства ради вађења органа.
2. Подржава се иницијатива за усвајање Резолуције о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној држави Хрватској (1941-1945).
3. Осуђује се свако порицање албанског геноцида на Косову и Метохији и употреба симбола Велике Албаније као и ознаке 21. СС брдске дивизије ,,Скендербег”(црни двоглави орао на црвеном пољу).
4. Проглашава се 17. март за „Дан геноцида над Србима на Косову и Метохији“ поводом сећања на један од најстрашнијих масовних злочина над Србима на Косову и Метохији. Овај датум се обележава сваке године и улази у календар значајних датума које обележава Република Србија, као још један израз солидарности у очувању културе сећања на жртве албанског геноцида, као једном од највећих геноцида уопште, што је истовремено допринос у борби против антиссрпства, неонацизма и неофашизма.
5. Изражава се саосећање за преживеле, као и за њихове породице и позивају се све државе, како у региону, тако и широм света, да осуде геноцид који је почињен над Србима на Косову и Метохији.
6. Охрабрује се едукација и даље унапређење разумевања историјских чињеница које су довеле до албанског геноцида на територији Косова и Метохије, пошто је албански геноцид важан за историју геноцида и холокауста, за светску историографију и колективну меморију човечанства.
7. Гарантује се ратификација и пуна имплементација Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, ратних злочина, етничког чишћења и злочина против човечности и усвајање додатних закона против употребе говора мржње који су засновани на етничкој и верској нетрпељивости, а неопходни су за испуњавање обавеза из те конвенције и других аката, како се злочини етничког чишћења, који су се, нажалост, поновили 1999. када је прогнано више од 200.000 Срба и других неалбанаца и 2004. године када је прогнано више од 4000 Срба и других неалбанаца, никада више не би догодили.
Обавезује се на развијање образовних програма који ће будућим генерацијама усадити лекције које проистичу из албанског геноцида, ратних злочина, етничких чишћења и злочина против човечности у циљу спречавања да се икада више понове и ревитализују, у циљу спречавања рехабилитације великоалбанске идеологије која је, поред нацистичке, једна од најсмртоноснијих идеологија и прети како Србима, тако и Македонцима и Грцима.
9. Заузима се став да кршење људских права и мањинских права на достојанствену културу сећања на жртве албанског геноцида могу бити рани показатељи могућности новог геноцида и у том смислу се обавезује на усвајање додатних законских и других правно обавезујућих аката.
10. Народна скупштина Републике Србије, овом Резолуцијом подржава Декларацију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ коју је донео Парламент Републике Српске, и обавезује се да се Резолуција о геноциду над Србима на Косову и Метохији поднесе надлежним органима УН и другим релевантним међународним институцијама на усвајање као међународног акта, заједно са Резолуцијом о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ.
11. Народна скупштина Републике Србије овом Резолуцијом позива све релевантне међународне институције и земље чланице УН, као и организације које се баве проучавањем, меморијализацијом и едукацијом о холокаусту и геноциду, да прихвате ову Резолуцију и да геноцид извршен од стране Албанаца на Косову и Метохији укључе у своје програме као пример једног од највећих и настрашнијих злочина.
Историјски контекст и начин извршења
Академик Димитрије Богдановић, један од најбољих позвавалаца историје Косова и Метохије, износи мишљење да је над Србима на Косову и Метохији извршен геноцид.
,,Педесетих и шездесетих година XIX века геноцид над српским народом посведочен је великим бројем докумената, жалбама раје турској администрацији на злочине Албанаца, и извештајима европских конзула (Битољ, Скопље, Призрен, Приштина). Зулум Албанаца муслимана влада на целој територији од Санџака до Македоније и од Метохије до Јужне Мораве,” пише Димитрије Богдановић у својој ,,Књизи о Косову”.
Посредним путем, не само археолошки него и лингвистички, а онда и пажљивијим читањем извора XIII века, мора се закључити да је етнички супстрат косовско-метохијског подручја већ столећима пре доласка Немањића био српски.
Нема никакве сумње да је Косово с Метохијом у историји српског народа у средњем веку средишња област, са највећом концентрацијом српског становништва, са изузетно великим економским потенцијалом у свим гранама привреде, са развијеним градовима и с таквим остварењима у уметности без којих се култура српског народа не може замислити.
Задужбине српских владара и црквених великодостојника представљају висок европски домет и сведоче о завидном ступњу цивилизације Срба у средњем веку, но исто тако и о потпуно српском етничком карактеру ове области.
Са друге стране, у византијским изворима нема помена Албанаца на територији Косова и Метохије. Ово су резултати до којих су дошли наши најугледнији историчари и изложили их у књизи Илири и Албанци, коју је објавила Српска академија наука и уметности 1988. Године
Примарни додир српског и албанског народа није имао карактер сукоба, као што га српско-албански односи неће имати све до исламизације Арбанаса у XVI веку.
Ислам је био одлучан чинилац за опсег и трајност албанске колонизације и у Старој Србији (Косово и Метохија) и у Македонији. Ислам је досељене Албанце учинио надређеним у односу на хришћанску ,,рају”, установљавао се релативно привилегован, а поготову заштићен положај који им је омогућавао злочине над Србима.
Исламизацијом је албански народ у правој Албанији захваћен најпре у XV веку (први талас после продора Османлија у ту област), да средином XVI века тај процес достигне врхунац.
Турска инвазија покренула је велике етничке масе на Балкану и изазвала поремећаје са трајним, најчешће трагичним последицама. Ипак, када је реч о Косову и Метохији, прве сеобе Срба у XV веку нису у већој мери захватиле ову област нити су овамо довеле албанске сточаре са Проклетија. Етнички односи остају исти, а српски карактер области није доведен у питање.
До битније измене етничке слике на Косову и Метохији долази тек након сеобе Срба у Аустроугарску 1690. а затим и 1737. године, и касније.
Да на самом крају XV века није било етничких промена на Косову и Метохији потврђује нам турски дефтер из 1455. године који носи назив ,,Дефтер за Вукову област” а у питању је опширни (детаљни) попис ове области извршен по наредби султана Мехмеда, под руководством Алије, сина хаџи Јакуба. Завршен је и предат Порти између 17. и 26. јуна 1455. године.
Написан је непосредно после заузимања и успостављања турске власти у области Бранковића, иако је овај дефтер не обухвата у потпуности.
Област Бранковића се, као што је познато, простирала на значајном делу територије данашњег Косова и Метохије. Према овом попису, у 480 села од укупно 12.985 кућа само 46 кућа је албанских и налазе се у 23 села. Имена српског порекла је 23.774 (95,88 %) а албанског свега 65 (0,26 %).
Код Албанаца на Косову и Метохији постоји и знање о њиховом досељавању из Албаније. Сваки Албанац на Косову и Метохији зна коме арбанашком племену (фису) припада чиме се и тако сазнаје завичај њихових предака, пошто су познате матице тих фисова. Многи Албанци знају и предео или село одакле су се доселили њихови преци.
У том смислу, пажњу заслужују подаци из статистичко-етнографског прегледа који даје Јозеф Милер, према стању у 1838. години. Он даје податке за три места – Пећ, Призрен и Ђаковицу, а ми ћемо навести податке само за Пећ, јер су сасвим довољни да поткрепе претходно наведено.
Наиме, у Пећи је 1838. године од укупног становништва било 92,09% Срба, док је Албанаца, по Милеру, у Пећи свега 4,17%.
Данас је Пећ у потпуности етнички чист албански град, без иједног српског становника.
Слично је и са укупном територијом Косова и Метохије: геноцид и етничко чишћење које су досељени Албанци извршили над домицилним становништвом, значајно су смањили удео Срба. Сада се број Срба на Косову и метохији изражава у промилима, или у најбољем случају, једноцифреним процентом.
Говорећи о досељавању Албанаца на Косово и Метохију и злочинима над домицилним српским становништвом, академик Димитрије Богдановић још једном истиче да је реч о геноциду.
,,Апсолутно је неумесна историографска ,,козметика” тога трагичног збивања, које се по своме историјском и демографском ефекту, али и по методу, може оценити искључиво као геноцид. Исељавање Срба са Косова никада није било природан социјално-економски процес, него је оно само по себи и у целокупној својој друштвено-економској ситуацији последица насиља: то је протеривање са циљем да се отме туђа земља, да се законити власник и вековни поседник отера и уништи. Историја овога миграционог кретања ,,са југа на север” заиста је мрачна, саткана не само од крупних драматичних догађаја попут великих колективних сеоба или погрома читавих села, него и од оних појединачних, породичних драма чији је демографски, социјални и морални, а онда и политички ефекат у своме укупном збиру далеко већи од ефекта било које масовне колективне сеобе” пише Димитрије Богдановић.
Из целокупне историје Косова и Метохије се јасно види да је у питању дугорочна, смишљена, добро организована и стална непријатељска активност великоалбанског шовинизма у циљу затирања и протеривања Срба.
Узимајући у обзир све релевантне чињенице др Смиља Аврамов закључује да је над Србима на Косову и Метохији извршен геноцид.
,,Примењиване су три основне методе: 1) индивидуална убиства, у циљу застрашивања и напуштања својих домова; 2) масовна убијања становништва, и 3) организована политика исељавања, која ће бити настављена и у послератним условима,” наводи др Смиља Аврамов у својој књизи “Геноцид у Југославији 1941-45, 1991…”.
Притисци за исељавање, директни или индиректни испољавали су се, у новије време, између осталог, на следеће начине:
– заузеће земље; причињавање материјалне штете или уништавање усева; сеча шуме, засада воћа и винограда; убијање стоке; паљење имовине; тровање и загађивање бунара; спречавање коришћења воде за наводњавање; експропријације земљишта итд.;
– претње, малтретирања, вређања, напади [посебно на жене и децу], силовања, смишљено изазивање свађа, туче, убиства, крвна освета и сл.;
– скрнављење гробља и споменика и ометање свечаности и верских обреда;
– стварање атмосфере изолованости и несигурности, разни облици психолошких притисака, стварање психозе исељавања, бојкот на разне начине итд.;
– причињавање тешкоћа у остваривању свакодневних животних потреба [коришћење продавница, пијаца, превоза и слично];
– тешкоће у остваривању права грађана пред надлежним органима [дуго чекање, отезање поступка, неизвршавање пресуда и решења, итд.];
– недостатак заштите од стране надлежних органа [правосудни органи, органи унутрашњих послова и други органи управе, инспекције итд.];
– одсуство благовремене и одговарајуће друштвено-политичке и друштвене активности на сузбијању појаве притисака, деловање непријатеља и решавању спорова и сукоба;
– дискриминација у остваривању права [издавање дозвола за изградњу кућа; непоштовање равноправности језика; непоштовање права из радног односа и сл.];
– притисци за продају имовине и ненормални услови продаје [продаја имовине унапред одређеном лицу албанске народности; продаја по неповољној цени; делимично плаћање продате имовине; одуговлачење са извршавањем преноса имовине], експропријација имовине без адекватне накнаде итд.
Узимајући све претходно речено у обзир постаје потпуно јасна важност усвајања Резолуције о Геноциду над Србима на Косову и Метохији.
ТЕОДУЛИЈА 