Примери незнања турбо-фолк историчара

Раскорак између незнања псеудоисторичара и њихове погрешне самопроцене није ништа непознато у науци, напротив. Неспособност да се правилно оцени степен сопственог знања познат је као Данинг-Кригеров ефекат. Овај когнитивни поремећај назив је добио по Дејвиду Данингу (David Dunning) и Џастину Кругеру (Justin Kruger) а резултат је серије експеримената спроведених на Универзитету Корнел  (Cornell University). За свој рад (1) у коме се описује овај ефекат Данинг и Кругер су 2000. године добили Нобелову награду из психологије.

У једном чланку у коме говори о овом раду Дејвид Данинг погрешну самопроцену (илузију о сопственој супериорности) назива ”надуваним самооцењивањем”.

”Оно што је занимљиво је да, у многим случајевима, инкомпетенција не оставља људе дезоријентисане, збуњене или опрезне. Уместо тога, инкомпетентни су често благословени непримереним самопоуздањем, узнети нечим што им се чини као знање.

Ово није само теорија. Читава  серија истраживања коју сам спровео ја и други потврдила је да људи који не знају много о одређеном скупу когнитивних, техничких или социјалних вештина имају тенденцију да прецењују своје способности и перформансе …

У суштини, ми тврдимо да су вештине које повећавају компетенцију у одређеном домену често исте оне вештине које су потребне да се процени компетентност у том домену – сопствена  или туђа.

Због тога некомпетентним појединцима недостаје оно што когнитивни психолози различито називају метакогницијом (Everson & Tobias, 1998), метамеморијом (Klin, Guizman, & Levine, 1997),  метаразумевањем (Maki, Jonas, & Kallod, 1994) и вештином самопосматрања (Chi, Glaser, & Rees, 1982). …

На пример, размотрите способност писања граматичког енглеског језика. Вештине које омогућавају некоме да конструише граматичку реченицу су исте оне вештине потребне за препознавање граматичке реченице и стога су исте вештине потребне да се утврди да ли је граматичка грешка учињена. …

Ови делићи емпиријских доказа указују на то да инкомпетентни појединци имају више потешкоћа да препознају свој прави ниво способности него компетентнији појединци, и да недостатак метакогнитивних вештина може бити основа овог недостатка.” (2)

Даље, Даниниг скреће пажњу на феномен аносогносије, када особа није свесна дефицита у функционисању иако то може бити очигледно за друге, и наводи пример особе којој је паралисана једна страна тела али она тога није свесна. (На другом месту наводи се пример особа са биполарним поремећајем или шизофренијом које не узимају прописане лекове јер немају свест о свом стању.) Након овога Дејвид Данинг закључује: ” У овом чланку изнели смо психолошки аналог аносогносији. Тврдили смо да инкомпетенција, као и аносогносија, не само што узрокује лоше перформансе, већ и неспособност да се то препозна.”

Осим небројених неистина, измишљотина и фалсификата, дела псеудоисторичара обилују примерима несхватљивог незнања. Велики број примера њиховог незнања наводи и професор Радивој Радић у својим књигама ”Срби пре Адама и после њега” и ”Клио се стиди”, од којих ћемо нешто ниже у тексту навести неколико.
С обзиром на то да је једна од основних теза турбо-фолк историчара она о аутохтоности Срба на Балканском полуострву и да улажу велики напор да докажу да се Словени и Срби нису доселили на Балкан већ да су овде одвајкада, оправдано је очекивати да знају макар границе тог полуострва. Уосталом, и сами живе на Балканском полуострву а о томе се учи и у средњој школи. Али они ни то не знају.
Тако нпр. Горан Шарић о чијем лажном представљању као доктора историјских наука смо писали на другом месту (3), у једном тексту каже:
”Све ово постаје још трагичније кад се зна да су археолози из Словеније прошле године код Мурске Соботе пронашли непобитне доказе да Славени на Балкану живе већ у 5. у 6. вијеку и да археолошки ни други налази не показују никакве знакове недавног досељавања. Археолози у Србији траже трагове досељавања Славена у 8. стољећу, а налази из Словеније показују да Славени у Мурској Соботи у 5. стољећу живе несвјесни да ће се на Балкан “доселити” тек за 200 година.” (4)
Као што је познато северна граница Балканског полуострва иде линијом Соча-Сава-Дунав тако да Мурска Собота ни у ком случају не може да припада Балкану. То је слично као кад бисмо рекли да се Вршац налази у Бачкој или Срему.
Сличан проблем са географијом и границама Балканског полуострва има и псеудоархеолог Ђорђе Јанковић. На ово скреће пажњу професор Радивој Радић у критици једног Јанковићевог интервјуа за лист ”Печат”:
”Не упуштајући се у замршену дискусију око тога да ли је Подунавље, односно Панонија прапостојбина Словена, могу да приметим следеће: Уколико је та теза и тачна, што је у најмању руку веома проблематично, она никако не може истовремено да значи да су Словени староседеоци на Балканском полуострву, а управо то настоје да повежу српски псеудоисторичари. Моју примедбу спустићу на најнижу географску раван. Панонија није на Балканском полустрву или, да будем још јаснији и недвосмисленији, док се Обреновац, Раковица или Железник налазе на Балканском полуострву, Панчево и Борча му не припадају.” (5)
У претходном цитату из Шарићевог текста налазимо и потврду правила да је код турбо-фолк историчара готово немогуће наћи макар једну реченицу која не садржи неку лаж, измишљотину или фалсификат. Наиме, на интернету су доступна најмање два научна рада (6) (7) археолога Даше Павлович из Народног музеја Словеније која је учествовала у ископавањима у Новој табли код Мурске Соботе, и у њима се ни у ком случају не може прочитати да је реч о ”непобитним доказима” нити да ”археолошки ни други налази не показују никакве знакове недавног досељавања”. Штавише, не могу се извести ни овакви закључци јер Даша Павлович изричито, на више места, говори о досељавању Словена, а када је реч нађеним предметима, тачније керамици, оне који су је произвели не назива Словенима већ ”носиоцима прашке културе” допуштајући, ипак, могућност да је реч о Словенима. Коначно, Даша Павлович говори о Панонској низији а не о Балканском полуострву.
”Зато закључујем са све убедљивијом хипотезом, да су се мање групе носилаца прашке културе које повезујемо са раним Словенима, на западне обронке Панонске низије почеле да насељавају већ у првој половини 6. века…”, каже Даша Павлович у једном од наведених радова.
Коначно, иако је реч о западним деловима Панонске низије а не Балканском полуострву, морамо да нагласимо да ауторка недвосмислено говори о малој групи људи:
”Зато истичемо да се је крајем 6. стољећа на истражено подручје доселила мања група људи (која је вјеројатно одговарала појму обитељи или раширене обитељи) са својим “рецептом” за припрему и израду керамичког посуђа.”
Миодраг Милановић, аутор више лажинаучних књига, о Светом Архангелу Михаилу пише следеће: ”Епиграфска грађа,, из I и II века у Малој Азији, говори о изједначавању Михајла – анђела са именом Бога, што значи да је он постао заједничка именица за већи број богова из зорооастричке и вавилонске религијске традиције, која је блиска аријевским индоевропским митовима и легендама.
Ha крају треба указати на циљ и разлог преноса Михајлових моштију, из његовог култног места у Малој Азији на Балкан. To је византијска држава и црква учинила на документован начин.” (8)
Прво, и мала деца знају да су анђели бестелесна бића, а чим су бестелесна не могу имати мошти. ”Природа анђела је бестелесна, духовна, јер су они духови (τά πνεύματα),” пише Преподобни Јустин Ћелијски. (9) Друго, Михаило није Анђео него Арханђео. ”Исповедајући ову богооткривену истину о подели и разлици међу светим Анђелима, Црква их кроз свете Оце дели на три чина, а сваки чин на три реда. Таква је подела изражена у древном црквеном спису „О небеској јерархији“, који се приписује светом Дионисију Ареопагиту. Ту се небеске Силе, с обзиром на савршенство природе и близине Тросунчаном Божанству, деле на три јерархије (iεράρχιαι), и свака јерархија на три лика (χόροι). Вишу јерархију (έπάρχιαι) сачињавају: Серафими, Херувими, Престоли; средњу јерархију (μεσάρχιαι): Господства, Силе, Власти; нижу јерархију (ύπάρχιαι): Начела, Арханђели, Анђели,” пише Свети Јустин Српски на истом месту.
Наведимо још један пример Милановићевог незнања:
”Такође, не мање високе духовне циљеве, поставља пред себе cpпско штампарство. Прву штампарију основао је на Цетињу, крајем XV века, зетски господар Ђурађ Бранковић. Из ње је, док је Турци нису срушили, изашло пет наслова: Октоих првогласник, Октоих петогласник (1493 — 1494), Псалтир са пследовањем, Требник и Четворојеванђеље (1495- 96).” (10)
Цетињску штампарију је, као што је познато, основао Ђурађ Црнојевић, син и наследник Ивана Црнојевића, а не Ђурађ Бранковић.
Ђурађ Вуковић Бранковић је био српски деспот, син Вука Бранковића и рођен је у 14. веку.
Јован И. Деретић и Драгољуб П. Антић у књизи ”Историја Срба и Руса-пранарода Европе” (11) на страни 195. пишу како је 787. године Васељенски сабор одржан у Цариграду.
Као што је познато Васељенски сабор је 787. године одржан у Никеји. Васељенски сабори су одржани у Цариграду 381. године, затим 553. године и 680/681. године.
Даље, код Деретића и Антића наилазимо и на следеће: ”Наравно, св. Јероним није измислио глагољицу, пре ће бити да је креирао неку врсту ,,босанчице”, именом „буквица”.” (стр. 231)
Творац термина ”босанчица” је Ћиро Трухелка са циљем ”да се један велики дио српског језичког насљеђа и писмености одвоји од матице и подведе под туђе (бошњачко, хрватско).” (12)
”Термин ,,босанчица” у научну терминологију и литературу увео је Ћиро Трухелка (…) у раду Босанчица, принос босанској палеографији и тиме изазвао праву револуцију у јавним и лингвистичких круговима. Наиме супростављајући босанчицу ћирилици, Ћ Трухелка сматра да су то два самостална писма, те да их једино веже заједничко грчко поријекло. (…) Свој став Трухелка је темељио на идејама Е. Курелеца, , који је био вођен политичким а не научним разлозима… Српски научници сматрају да је велику помоћ Трухелкиној карактеризацији тзв. босанчице дала политика тадашњег предсједника земаљске владе у БиХ – Бењамина Калаја (1883 – 1903). (…)
Став српских лингвиста је јединствен: тзв. босанчица није ништа друго већ стилизована брзописна ћирилица.”, пише проф. др Биљана Самарџић. (13)
Деретић и Антић Јевсевија Кесаријског, епископа Кесарије у Палестини, наизменично називају Еузебије Памфил (стр.317) и Јевсевије Кесаријски (419 – 420) из чега је очигледно да не знају да је реч о једној те истој особи. Притом ваља имати у виду да је реч црквеном историчару кога неки називају и ”оцем црквене историје” (14), али и пријатељу цара Константина. Аутор је ”Црквене историје” и ”Живота Константиновог” а надимак ”Памфило” је узео по свом учитељу, Светом Памфилу. Не знати ко је Јевсевије Кесаријски а бавити се црквеном историјом је потпуно неприхватљиво.
Да ово није случајност потврђује и то што Светог Климента Александријског, једног најпознатијих и назначајнијих учитеља Цркве из првих векова хришћанства (Свети Климент је рођен око 150. године), аутора ”Протрептика Јелинима”, ”Педагога”, ”Стромате” и других дела, називају ”Клементијем Александријским” (стр. 784).
Очигледно им је циљ био да нагомилавањем информација и обимом књиге створе утисак о својој учености и високој научној вредности дела а да притом ни сами нису разумели оно о чему пишу.
О Јовану И. Деретићу професор Радић у поменутој књизи ”Срби пре Адама и после њега” (15) пише следеће:
”Замислите он не зна ко је био Немањин отац! Овај ,,кандидат за вечност” пише следеће: ,,Деса је умро у Требињу 1166. године и сахрањен је у цркви Светог Петра. Иза себе је оставио четири сина:Тихомила, Мирослава, Константина и Немању.” Наравно и врапци – бар они са Студентског трга! – знају да је Немања био Завидин, а не Десин син.” (стр. 68)
Затим и ово:
”Ево још једне грубе грешке др Деретића: ,,Мехмед II Освајач (1451 – 1481) дошао је на турски престо када имао 21 годину. Био је Мурата и Јелене кћерке деспота Ђурђа. Од мајке је научио српски језик и говорио је боље српски него турски.” Др Деретић је овога пута 50 посто у праву, али и то је напредак у односу на претходне примере. Наиме, Мехмед II Освајач јесте био син султана Мурата II, али не и Јелене Бранковић. Опште је познато да је у харему Мурата II била Мара Бранковић – а не Јелена!- кћи Ђурђа Бранковића. Такође је добро познато да Мара Бранковић није била мајка Мехмеда II Освајача.” (стр. 71)
О Олги Луковић Пјановић и крилатици ”Срби, народ најстарији” професор Радић пише следеће:
”Госпођа Луковић Пјановић је звучни наслов своје књиге, показаће се погрешно, преузела из дела позновизантијског историчара Лаоника Халкокондила, а потом је израстао у горостасну идеју водиљу и постао непресушно извориште надахнућа српских псеудоисторичара. (…) Премда по образовању класичар, госпођа Луковић Пјановић је, сва је прилика, погрешно превела поменуту крилатицу и тај нетачни превод је ставила у наслов своје небулозне књиге. Потом су је остали псеудоисторичари, иначе потпуне незналице када је у питању грчки језик, заправо аналфабете на куб (не разликују ни грчка слова, а о превођењу да и не говоримо), само механички, у основној школи би се то рекло ,,без разумевања”, преузели за свој кредо, поклич, начело, мото, знак распознавања, лозинку, идеју водиљу, манифест, ,,логос”.” (16)
Професор Радић најпре наводи оригинални грчки текст а затим даје и његов превод:
”После тога је Мурат кренуо против Миза (Бугара) и Трибала (Срба). Овај род (дакле и Бугари и Срби!) најстарији је и највећи међу свим народима на свету.”
Толико о знању ”богиње језика”, како Олгу Луковић Пјановић називају турбо-фолк историчари и остали надринаучници. ”Богиња језика”, очигледно, има проблем и са врло једноставним преводима. (17)
Ни ”проналазач” Троје, Милутин Јаћимовић, не стоји ништа боље са знањем од осталих псеудоисторичара.
”У једном од својих збрканих текстова Јаћимовић истиче: ,,Зато ромејски историчар Стефан Византијски, из 10. века, пише књигу Историја кавкаских Албанаца, јер тада нема никаквих балканских Албанаца, нити он за њих зна”. И, наравно, гле чуда, не наводи никакво издање овог византијског аутора на кога се позива и који је важан за његове ,,доказе”.
У овој реченици је готово све погрешно! Пођимо редом!

1.Стефан Византијски није историчар!

2.Стефан Византијски није живео у X него у VI веку, дакле 400 година пре него што мисли аутор ове реченице.

3.Стефан Византијски није написао књигу Историја кавкаских Албанаца, него географски спис Етника,” пише професор Радивој Радић о Јаћимовићу. (18)

Професор Радић се осврнуо и на примере незнања из књиге студента ”више факултета” (19) и ”историчара” Петра Ашкрабе Загорског:
”Ево једног подесног примера с почетка књиге: ,,Херодот (који живијаше од 484-е до 425-е године пре Христа) каже да су Маћедонци ‘северно од Хеладе у сливу реке Аксија (данашњи Вардар)… Постали су славни по свом краљу Александру Великом ‘, стоји у Херодотовој Историји књига прва, стр. 380.” када сам први пут прочитао овај одељак, нисам могао да верујем!
Песниче и публицисто, ,,отац” историје је умро 425. године пре Христа (како си сам написао!), а Александар Велики се родио 356. године пре Христа, 69 година касније! Како је, онда, одавно преминули Херодот могао да пише о Александру?! (20)
Ту је још један пример Ашкрабиног незнања:
”Загорском неретко недостаје и елементарни здрав разум. Ево примера: ,,Први одбрамбени сукоб Срба и Српске државе од ‘Турака’ … на позив господара Србије краља Милутина водио је 1313. Године (неки веле 1414-е) у простору мале Азије јунак Новак Гребострек(овић)…”
Помињање 1414. године сасвим је бесмислено и непотребно! Ако је у питању краљ Милутин, онда спорна 1414. никако не долази у обзир јер је Милутин владао од 1282. до 1321. године! Будући да је рођен 1253. значи да би 1414. Имао 161 годину. С друге стране, наглашено је да је у питању ,,први” сукоб, па је 1414. опет искључена јер имамо и 1344. (Стефанијана), 1371.(Марица), 1385/6. (Плочник), 1388. (Билећа), 1389. (Косово)….. Запањујуће ми је како Загорски не може да појми ове једноставне чињенице и сабере два и два. (21)
Занимљиво је у вези са овим ”Гребострек(овић)” приметити да се Ашкраба не потписује као Петар Ашкраб(овић).
О Сањи Шуљагић и њеним измишљотинама и фалсификатима смо писали у тексту о ”старосрБским календарима”. (22), Кад је реч о њеном незнању професор Радивој Радић пише, између осталог, следеће:
”Рад др Шуљагић врви од материјалних грешака. Тако она наводи писца по имену КасијусДион уместо Дион Касије. Претпостављам да јој је на уму био некадашњи непревазиђени шампион тешке категорије у боксу Касијус Клеј илити Мохамед Али. Она погрешно пише Паузаније уместо исправног Паусанија, Цицеро уместо Цицерон. Очигледно да ни сама не зна шта су ,,тесалонијско-фригијски” Аргос и Лариса. Док област Фригија постоји, област Ттесалонија не постоји! … Шуљагићева себи дозвољава да направи и тако почетничку грешку, какву не праве ни основци, да за Ћирилила и Методија каже да су ,,цариградска браћа”, иако је јако добро познато да они потичу из Солуна, према томе могу бити само ,,солунска браћа.” (23)
О Радомиру Ђорђевићу пише следеће: ”У својој књизи са срцепарајућим и претенциозним насловом Историјски есеји: о усудима наше историје он бележи да ,,сама грчка реч деус која означује бога долази од српске речи див”. Наравно, реч је о потпуној бесмислици. Реч деус није грчка него латинска!” (24)
Један број псеудоисторичара има проблем са временским одредницама када је реч о периодима пре Христа, а међу њих спада и Радомир Ђорђевић. Након што је навео један пример незнања Радомира Ђорђевића, професор Радић наставља:
”Уследио је покушај др Ђорђевића да се поправи и он је већ на првој страници своје књиге уложио огроман труд. Тамо је дата некаква мутна илустрација, по свој прилици фотографија реченог обелиска, али на начин који се може објаснити метафором ,,борба црнаца у тунелу”. Испод илустрације пише следеће: Обелиск ,,Законика” из Ксантоса (Ликије) (6 – 8 пре нове ере). Кад сам први пут погледао, нисам могао да верујем да неко ко није ученик основне школе може тако да погреши. У времену пре Христа векови ,,опадају”, то јест најпре је био VIII, па VII, па тек онда VI век. … То би било потпуно исто као када бисмо рекли да је Први светски рат био од 1918. до 1914. године.” (25)
Примери незнања Јована И. Деретића које смо претходно навели ни случајно нису једини. Наведимо их још само неколико од великог мноштва.
”Звучи невероватно – али је истинито! Јер, када је у питању дружина ,,новомантичара” све – али апсолутно све! – могуће је очекивати. Они, нећете веровати, не праве разлику између презимена и титуле појединих средњовековних достојанственика.
Шта је ово, Деретићу? ,,Последњи византијски војвода Далмације и Хрватске, Константин Севаст, протеран је од стране српске војске.” Прво, Византинци немају титулу војводе! Друго, ко је Константин Севаст? Осим тога, севаст је титула а не презиме, уважени др Деретићу!!! Колико грешака у једној прилично краткој реченици!? … Пренесена у наше време, поменута погрешка би могла да изгледа овако: Драгољуб Доктор, Миливоје Шеф, Коста Академик,Угљеша Управник, Остоја Магистар…” (26)
Један од занимљивијих примера Деретићевог незнања је и пример битке на Плочнику. Покушавајући да се извуче из глиба у који је запао захваљујући свом незнању, Деретић је потонуо још дубље. Све је почело тиме што је професор Радић указао Деретићу да не зна тачан датум битке на Плочнику:
”Узгред, једно питање за др Деретића: Да се нисте мало прерачунали? Зар битка код Плочника, када су Срби поразили Турке, није била 1385/1386. године (када су ,,Ваши” победници краљ Вукашин и деспот Јован Угљеша већ одавно били покојни), а не 1370. како Ви тврдите?” (27)
Уместо да призна незнање Деретић је отишао још даље: ”У својој књизи, позивајући се на српске и византијске изворе, показао сам да др Деретић не зна када је била битка код Плочника у којој су Срби поразили Турке. Он пише да је била 1370., а добро је познато да се одиграла 1385/1386. године. Онда сам у шали додао да су можда биле две битке код Плочника! Међутим, Деретић је буквално схватио моју ироничну опаску и ,,потврдио” … да су заиста биле две битке.” (28)
Након примедбе професора Радивоја Ррадића да цар Ђуро о коме пише Деретић није постојао, у одбрану Јована И Деретића устао је Слободан Јарчевић. Његов одговор профеор Радић описује овако:
”Ево како изгледа Јарчевићева ,,одбрана”: ,,Др Деретић је у претходним издањима све српске владаре, па и Бодина, описивао као краљеве, а тек у последњем се определио за њихове царске титуле”. Ова аргумантација је увредљиво неозбиљна и као таква достојна некаквог водвиља у булеварском позоришту. Јарчевић очигледно није ни свестан нонсенса који је изрекао. Реч је о егзактним историјским чињеницама, а не о произвољностима. Шта уопште значи тај несрећни израз, ,,определио се”? Није реч о ценама поврћа и воћа на пијаци, па да Деретић може да се ,,опредељује”.” (29)
Али, није Деретић једини који се ”опредељује”. Тако нпр. ”др” Ставан Томовић који је као и Горан Шарић титулу доктора историјских наука стекао код Мирољуба Петровића на његовом фиктивном Институту за националну историју , ”определио се” да је Мојсије историчар а не пророк:
”Најбоље очуван историјски запис о почецима историје Срба и осталих народа јесте један запис стар око 3500 година. То је запис древног јеврејског историчара Мојсија – „оца историје“, који је живео пре око 3500 година.” (30)
”Др” Стеван Томовића износи и овакав ”мудар” закључак: ”Сами по себи ми не можемо знати како су изгледали почеци историје Срба, јер нисмо живели у то доба и били сведоци тадашњих догађаја.”
Покушавајући да докаже да је спис ”О управљању царством (De administrando imperio) или ”Спис о народима” византијског цара Константина VII Порфирогенита фалсификт, Александар Митић пише следеће:
“Чак и да је истина да је спис из 10. века, а није, опет то не може бити извор, јер би онда био писан са дистанце од преко 300 година, а признаћете живих сведока (сем ако није у питању неки Метузалем) тада није могло бити. Питате се да ли постоји неки ИСТОРИЈСКИ ПИСАНИ ИЗВОР који потврђује сеобу Срба у 7. веку? Одговор је НЕ. Теофилакт Симоката, Георгије Писада, Теодор Синкел, митрополит Јован, као ни анонимни писац „Ускршње Хронике“, који су по званичној хронологији живели и стварали у време ромејског цара Ираклија, када су се, како пише у завршној верзији Порфирогенитовог списа, Срби тобоже доселили на Балкан, не бележе ни једно једино словце о наводној сеоби Срба. Такав наратив непознат је науци све до почетка 17. века, када је као зец из шешира извучен Порфирогенитов спис. Са друге стране, дело сиријског аутора Јована Малале из 6. века о УСТАНКУ Срба у Тракији 559. године је од наше службене историографије потпуно занемарено, чак погрешно преведено, а да не помињем јерменске, грузијске и арапске писце који уопште и нису превођени, а говоре о нама као о староседеоцима Балкана и Подунавља.” (31)
Коментаришући ово историчар Александар Иванов пише следеће:
”Подстакнут једном опаском о Митићевом позивању на ове византијске изворе, коју сам прочитао на теми о њему која се налази на форуму “Крстарице”, проверио сам те наводе.
Хронологија досељавања Срба на Балканско полуострво је следећа: “Стога предлажемо следећу хронологију: Први долазак Срба у околину Сервије 628-29. године; одлазак Срба преко Дунава 630/631. године; окупљање српског племенског савеза у које улазе словенска племена из Паноније, 631-634. године; долазак Срба на просторе данашње Србије 634/35. године.
Опште узев, долазак Срба би се могао оквирно поставити у временски распон између 626. године, када долази до наглог опадања аварске моћи, и 636. године, када Византија услед борби са Арабљанима бива барем за две деценије уклоњена са историјске сцене северног Илирика.” (Тибор Живковић, “Словени и Ромеји. Славизација на простору Србије од VII до XI века”, Београд 2000, 112)
Опаска коју сам поменуо говори да казивања византијских извора које Митић стално помиње не допиру до времена коначног насељавања Срба на Балканском полуострву, па га зато и не могу помињати. Испоставља се да је тачна, јер казивање ни једног јединог од њих не допире до времена када су се Срби доселили на просторе данашње Србије, па га никако и не могу да помињу… Теофилакт Симоката описује доба владавине цара Маврикија (582-602);
Сачувани део “Ускршње хронике” своје казивање завршава 627. годином (крај је изгубљен);
Георгије Писида (не Писада) је оставио неколико песничких дела, која говоре о догађајима који су се одиграли до 629. године;
Дело Теодора Синкела је хомилија која говори о аварско-словенској опсади Цариграда 626. године, а држана је 627;
Солунски митрополит Јован је писац прве збирке “Чуда Светог Димитрија Солунског”, која говори о нападима Словена и Авара на Солун у време владавине царева Маврикија (582-602) и Фоке (602-610), а само дело је написано око 620. године.”
Следећи Митићеву ”логику” могли бисмо да тврдимо да Данило III није био архиепископ пећки и патријарх српски као ни Сава V јер се не помињу у ”Животима краљева и архиепископа српских” које је писао архиепискп Данило (1324—1337) и његови ученици и настављачи. Дакле, Митић не зна који периоди су обрађени у делима које наводи.


Непресушни извор ”доказа” за тврдње и теорије турбо-фолк историчари, као што смо раније навели, представља псеудолингвистика а посебно народна етимологија.
Псеудоисторичари по правилу немају неопходно знање из помоћних историјских наука попут дипломатике, палеографије, епиграфике, нумизматике, сфрагистике итд. али ни из филологије. Ово последње значи да немају знање ни из грчког и латинског језика иако је ово за једног историчара веома важно.

”Познавање филологије мора да буде двојако: под један, граматичко, а под два , лексичко, тј. онај ко чита рукопис мора да зна граматику језика рукописа и да буде добро упознат са смислом и значењем речи које се користе у одређеном рукопису.” (32)

Чињеница је да велики број лажиисторичара не би умео да прочита ни рукопис писан српском редакцијом старословенског језика а камоли неке грчке или латинске текстове. Због тога се углавном ослањају на туђе преводе или чак на машинско превођење (Google translate и слични алати).

Упркос незнању турбо-фолк историчари се наивним пратиоцима представљају као врхунски стручњаци и у области филологије и других помоћних наука које смо поменули.
Тако се Александар Шаргић на свом фејсбук налогу похвалио на следећи начин:
”Разоткривање фалсификата се наставља. План нам је да сви битни писци које службена катедра наводи буду до атома растављени: ко, где, шта, кад, како, зашто. Фарисеје лажне науке забрињава моје познавање грчког.
Могу да упутим изазов било коме од њих да у 640 страница нечитљивог рукописа, покуша да нађе овај пасус, као и да нађе које слово одступа од старогрког начина писања чиме се откривалатински преписивач…
Мени је за цео посао било неопходно око 4 сата. И да нађем рукопис, и да нађем реченицу у њему, и да нађем грешку, и да нађем ко је починилац… Ово је рукопис Хронографије Јована Малале, писца који доноси вест о устанку Срба против Ромејског царства 559. године.”

Најпре да укажемо на то да Јован Малала не помиње Србе, што је познато свакоме ко је читао том I ”Византијских извора за историју народа Југославије”:

”Месеца марта, индикта седмог (тј. 559), провалише Хуни и Словени (Σκλαβοι) у Тракију. Водећи борбу поубнјаше многе, a неке и опљачкаше. Тако опљачкаше Сергија, сина Бакховог, војсковођу (στρατηλάτων) и Едерма, старијег сина Калоподијевог и одведоше их у ропство. Стигоше до Цариграда, открише порушена места Цариградског белема провалише кроз њих и продру све до цркве св. Стратоника *** ортодаксну веру”.

Да заиста не зна грчки потврдио је и сам Шаргић у најмање два наврата, дајући притом небулозно објашњење, објашњење противно здравом разуму, да за читање грчких текстова није неопходно знање грчког (?!).

Следствено томе доводи се у питање и оправданост постојања термина као што су ”страни језик” и ”матерњи језик”. Како неки језик можемо називати страним ако га разумемо а да га претходно нисмо учили?

Искуство нам говори да не можемо да разумемо ни текстове писане српским језиком уколико потичу из ранијих векова, а камоли стране, као што, уосталом, не можемо да разумемо ни савремене стране језике.

Уверени смо да Шаргић не би умео да прочита ни натпис на косовском каменом стубу на Газиместану за који се сматра да га је саставио деспот Стефан Лазаревић.

Међутим, Шаргић не само да разуме, него и проналази фалсификате у византијском грчком језику, иако га не зна (?!).

Како би својим питањима и коментарима присутним посетиоцима указао на чињеницу да је реч о псеудонауци а не о науци као и да Александар Шаргић не разуме грчки, једну Шаргићеву трибину у Бања Луци посетио је и Душко Веселиновић, ђак генерације гимназије ”Петар Петровић Његош” у Чајничу, студент Електротехничког факултета у Бања Луци и члан групе ”Наука узвраћа ударац деретићевцима”.
Душко Веселиновић, у приватној поруци аутору овог текста, тај догађај описује овако:
”Испрва сам га питао за неке друге ствари да бисмо на крају дошли до његове емисије “Платон потврђује српске аутохтонисте” где он, позивајући се на Платоново дело “Кратил”, покушава доказати тврдњу да су Грци преузимали ријечи од Срба старосједилаца. Питао сам га да прокоментарише однос српског и грчког језика. И ту је он наводио разне примере покушавајући да докаже везу са српским језиком. Завршио је излагање, па сам га питао “Μηλασ ελληνικα?”. Погледао ме је не одговарајући ништа, па сам поновио питање – “Μηλασ ελληνικα?”. Он у мене гледа и каже “Да, и?”. Ја по трећи пут поновим – он опет ништа. И након тога га најзад питам: Да ли говорите грчки? Он ми каже како не говори, јер нема потребе да говори грчки да би се овим бавио.”
Други пут своју небулозну тврдњу да није неопходно познавати страни језик да би читао текстове писане на том језику Шаргић износи на ”предавању” у угоститељском објекту ”Код Малише” у Лозници (33), називајући притом средњовековни (византијски) грчки језик ”старогрчким” (?!). , у поруци аутору

Има ли уопште потребе да се након овога бавимо његовом тврдњом да му је било довољно четири сата да ”нађе рукопис, да нађе реченицу у њему, да нађе грешку, и да нађе ко је починилац”? Да подсетимо, Шаргић наводи податак да рукопис има 640 страна.

Наведимо, ипак, да је 190 научних истраживања вршених између 1901. и 2019. године, са укупно 17.887 учесника, показало да је просечна брзина читања 238 речи у минути. (34) Примера ради, то је отприлике трећина стране Ћоровићеве ”Историје Срба” (издање из 2006. Логос-арта), за један минут. Другим речима, за 640 страна са истом величином слова било би вам потребно 1920 минута или 32 сата. Притом морамо имати у виду да говоримо о истраживањима која подразумевају читање текста писаног матерњим језиком. Осим тога, ваља имати у виду да са брзином читања опада проценат разумевања.

Узмимо као пример текст Мирослављевог јеванђеља на фотографији испод. Можете ли да га прочитате? Колико времена вам је потребно? Уколико нисте учили старословенски не можете га ни прочитати, наравно. Притом није реч о страном језику него о старословенском језику српске редакције.

Мирослављево јеванђеље


Неко би могао да помисли да су овакве небулозе (које спадају у посебну категорију у односу на незнање и нешто су чиме би требало да се баве психолози или психијатри а не историчари) ипак изоловани примери, али нису.

Тако нпр. у емисији ”Srpsko društvo je opsednuto starletama i kriminalcima!” Горан Шарић, покушавајући да се оправда због тога што се лажно представљао као доктор историјских наука, каже: ”Мене тако потписују што је нормално рецимо на Западу да човека потписују оним чим се бави.” (35)

Код лажиисторичара наилазимо и на примере који се не могу сврстати ни у претходну категорију али ни у категорију незнања.
Горан Шарић, на пример, у интернет емисији серијала ”Podcast Incubator” тврди како је Исус рођен пре Христа (?!). (36) Ко зна, у некој од следећих емисија ћемо можда сазнати да је нпр. Петар II Петровић рођен пре Његоша или Вук пре Стефановића Караџића.

Ту је и тврдња Јована И. Деретића да је Деса брат Стефана Немање а не његов отац. (37) Ко зна, можда ћемо у будућности од некога од њих сазнати и да је Стефан Лазаревић заправо отац кнеза Лазара, а да му је кнегиња Милица сестра.


Димитрије Марковић

Коришћена литература:
1)Unskilled and Unaware of It: How Difficulties in Recognizing One’s Own Incompetence Lead to Inflated Self-Assessments, Justin Kruger and David Dunning, Cornell University, Journal of Personality and Social Psychology, 1999, Vol. 77, No. 6, l 121-1134
2) https://psmag.com/social-justice/confident-idiots-92793
3) https://teodulija.net/2021/03/14/%D0%BE-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B0/
4) https://www.intermagazin.rs/hrvatski-istoricar-zaledio-balkan-i-otkrio-srbi-se-ovde-nikad-nisu-doseljavali-oni-su-tu-oduvek/
5) Радивој Радић, Клио се стиди: против злостављања историјске науке. Еволута, Београд 2016., стр.155-156
6) https://www.academia.edu/34242396/Beginnings_of_the_Early_Slavic_settlement_in_the_Prekmurje_region_Slovenia
7) https://www.academia.edu/17415584/Karakteristike_najstarije_slavenske_keramike_Primjer_lonca_iz_objekta_SO_11_s_nalazi%C5%A1ta_Murska_Sobota_Nova_tabla

8) Миодраг Милановић, СРПСКИ СТАРИ BEK прво издање, Вандалија, Београд 2008. (стр. 277-278)
9) http://www.spc.rs/sr/prepodobni_justin_tshelijski_postanak_duhovnog_sveta
10) Миодраг Милановић, СРПСКИ СТАРИ BEK прво издање, Вандалија, Београд 2008. (стр. 292)
11) Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Историја Срба и Руса – пранарода Европе. Књ. 2, Београд, Ганеша клуб, 2013
12) Биљана Самарџић, Стазама српског рукописног насљеђа Босне и Херцеговине, Српско просвјетно и културно друштво ”Просвјета”, Источно Сарајево 2015., стр. 95,

13) исто, стр. 74 – 88
14) Епископ Атанасије (Јевтић). Патрологија, књига друга – Источни Оци и писци 4. и 5. века од Никеје од Халкидона (325-451.г.) Београд – Требиње – Лос Анђелес 2016. година, стр. 83
15) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега. Историја једне злоупотребе: Слово против ,,новоромантичара”. Треће, допуњено издање, Стубови културе, Београд 2011
16) Радивој Радић, Клио се стиди: против злостављања историјске науке, Evoluta 2016, стр.13-14
17) https://kupidar.com/proizvod/boginja-jezika-olga-lukovic-pjanovic-dragoslava-koprivica/
18) Радивој Радић, Клио се стиди: против злостављања историјске науке, Evoluta 2016, стр. 107
19) https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%90%D1%88%D0%BA%D1%80%D0%B0%D0%B1%D0%B0_%D0%97%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8
20) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега. Историја једне злоупотребе: Слово против ,,новоромантичара”. Треће, допуњено издање, Стубови културе, Београд 2011, стр. 121
21) исто, стр. 122-123
22) https://teodulija.net/2021/04/06/%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BC-%D1%81%D1%80%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80%D1%83-%D0%BD%D0%BE/
23 ) Радивој Радић, Клио се стиди: против злостављања историјске науке, Evoluta 2016, стр. 144
24) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега. Историја једне злоупотребе: Слово против ,,новоромантичара”. Треће, допуњено издање, Стубови културе, Београд 2011, стр. 2018-2019
25) исто, 221-222
26) исто, стр. 91-92
27) исто, 123-124
28) исто, стр. 238-239
29) исто, стр. 233
30) Историја Срба, др Стеван Томовић, 2019, Мунгос, Нови Сад, ИСТОРИЈА СРБА
31) https://vaseljenska.net/2021/09/07/aleksandar-mitic-o-nauci-i-kritici/
32) Предавања из историје древне Цркве: увод у Црквену историју, превод: Ђорђе Лазаревић (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2007), стр. 57
33) https://www.youtube.com/watch?v=lyN9Ynvf_YU
34) https://digest.bps.org.uk/2019/06/13/most-comprehensive-review-to-date-suggests-the-average-persons-reading-speed-is-slower-than-commonly-thought/
35) https://www.youtube.com/watch?v=clL9Lme0ink
36) https://www.youtube.com/watch?v=OpCV940lPT0
37) https://objektivmedia.com/2018/12/23/%D0%B4%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC-%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BC/

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s