Димитрије Марковић
,,Главна сила Антихристове христоборачке делатности биће уперена против Богочовечанског тела Његовог — једине, свете, саборне и апостолске Цркве, против Тројичног Божанства у њој. Јер борба против Цркве у ствари је борба против Свете Тројице на земљи.”
Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика Православне Цркве
Иако би књига[1] др Марка Парезановића ,,Хибридни рат – од доктрине до праксе” захтевала опширнији критички осврт, укључујући и теолошки, остаје чињеница да је писана не само на основу теоријског знања аутора, већ и на основу искуства из праксе и да, као таква, несумњиво садржи много тога корисног.
Када је реч о поглављу у коме се бави религијом, културом и антикултуром у хибридном рату, Парезановић износи мишљење да је још у античко време била ,,уочљива немерљиво важна улога религије као кључне психолошке компоненте у ономе што се данас зове хибридни рат” и то образлаже тиме што је, између осталог, религија ,,одувек била супериорни хибридни мултипликатор, освајајући срце и душу људи, емоцијом и обећањем спасења”.
Иако ова последња реченица, из теолошког угла, није прецизна и тачна, јер се религија овде посматра функционалистички и социолошки као инструмент (мултипликатор) а не у својој суштинској, онтолошкој и сотериолошкој димензији, нећемо се упуштати њену у анализу, јер то за основну тему овог текста није од посебне важности. Оно што је битно и неоспорно јесте важност религије у свакодневном животу људи, а самим тим и у хибридном рату. У нашем случају, наравно, под религијом се подразумева православно хришћанство. Ово потврђује и простор који је у својој књизи Парезановић посветио СПЦ, као институционалном, канонском и организационом оквиру за исповедање и очување православне вере српског народа.
По његовим речима Српска Православна Црква се ,,у последње време налази под све снажнијим хибридним ударима” који се претежно манифестују ,,изразито офанзивном и негативном медијском кампањом, најпре пласирањем разних дезинформација”.
У вези са овим мора се имати у виду да СПЦ није само верска и канонска институција која организује богослужбени и духовни живот и чува догматско и канонско јединство, већ и национално-културна и друштвена институција која чува историјско памћење, језик, писмо, традицију и културну баштину и има значајан утицај у јавном животу.
Континуирано, дуги низ година, према истраживањима јавног мњења, грађани Србије највише поверења имају у СПЦ и војску.[2] Истраживања спроведена у Црној Гори такође показују да грађани имају највише поверења у СПЦ.[3]
,,Улога религије је незаменљива у смислу идентитетске мобилизације, јер у хибридном рату примарни циљ није освајање територија него има и душе појединаца. Тако се утиче на свест и емоције, развијају се осећања припадности, самопоштовања и достојанства,” пише нешто даље Марко Парезановић у поменутој књизи. Ове речи су у непосредној вези са чињеницом да је СПЦ национално-културна и друштвена институција, а не само верска и канонска.
Међутим, Марко Парезановић у својој књизи не наводи конкретне облике, методе и механизме хибридног деловања против СПЦ, упркос немалом обиму простора који је посветио Цркви. Због тога, а у вези са чињеницом да се Српска Православна Црква очигледно налази под све снажнијим хибридним пристисцима, доносимо нашу анализу и описујемо конкретне облике, методе и механизме хибридног деловања против СПЦ.
Области, нивои и облици вођења хибридног рата
По мишљењу проф. др Игор Панарина[4] неопходно је разликовати у ширем (у свим областима) и ужем смислу те речи (на пример, у духовној сфери).
Као главне области хибридног ратовања Панарин најпре наводи духовну и културно-историјску област а тек ззатим политичку, дипломстску, финансијско-економску, сферу информационе и комуникационе технологије и војну сферу.[5]
Када је реч о нивоима вођења хибридног рата против СПЦ, можемо навести стратешки, оперативни и тактички ниво.
Када је реч о стратешком циљу хибридног деловања то је дезинтеграција институционалног јединства СПЦ и слабљење (минимализација) њеног јавног утицаја.
Када је реч о оперативним циљевима, неки од њих су нарушавање поверења у СПЦ, изазивање и продубљивање раскола и унутрашњих подела, слабљење ауторитета јерархије, како свештеника тако и архијереја, материјално и економско слабљење СПЦ итд.
Тактички циљеви хибридног деловања подразумевају конкретне, непосредне и краткорочне активности које се спроводе да би се остварили оперативни циљеви.
Када је реч о облицима, односно спољашњим манифестацијама хибридног деловања против СПЦ можемо да разликујемо: информациони рат, психолошки рат, политички рат, правни рат, економски рат, дигитално-информациони рат, сајбер деловање, дипломатски рат и културно-идентитетски рат.
Информациони рат
Информациони рат обухвата негативне медијске кампање, укључујући и оне на друштвеним мрежама, затим ширење дезинформација или непроверених тврдњи, селективно извештавање о догађајима итд.
Негативним медијским кампањама против СПЦ се бавио проф. др Слободан Антонић у неколико својих текстова као што су ,,СПЦ као руска парамилитарна претходница”, ,,Бабарога ,,православне џамахирије”” или ,,Поганоолујом на Цркву” па заинтересоване упућујемо на ове текстове. Мора се притом имати у виду да се континуирана медијска кампања против СПЦ не води само у Србији, већ и у суседним земљама, у чему предњаче загребачки, сарајевски и подгорички медији.
По мишљењу професора Антонића највећи део анти-СПЦ пропаганде усмерен је ка унутра, односно према грађанима Србије који су се изјаснили као православци, док је мањи део усмерен према споља, са циљем да се ,,код страних чиниоца, како на Западу тако и у комшилуку, појача сумњичавост и одржи непријатељство према Српској православној цркви”.[6]
Важно је да скренемо пажњу да Слободан Антонић као један од стратешких циљева на геополитичком нивоу наводи и пресецање веза између СПЦ и Руске Православне Цркве, чиме се бавио у тексту ,,СПЦ као руска парамилитарна претходница”. Ми смо овај циљ изоставили јер се бавимо хибридним ратом против СПЦ а не против Православља уопште, што је једна шира тема.
Када је реч о селективном извештавању Слободан Антонић у тексту ,,Медијска ,,обрада” СПЦ” износи оцену да би се, уколико би се анализирало писање домаћих ,,атлантистичких медија” (у које он убраја N1, Nova.rs, Danas, и Vreme), утврдио проценат од 1 одсто позитивних чланака о СПЦ. [7]
Психолошки рат
Циљ психолошког рата је утицај на ставове, емоције, перцепцију и понашање верника и осталих грађана. Он подразумева, између осталог, дискредитацију СПЦ кроз стварање перцепције да је СПЦ анахрона, неважна или штетна за друштво као и путем генерализовања појединачних негативних догађаја, (стварних, фабрикованих или погрешно представљених кроз извртање чињеница) на целу СПЦ; затим, нарушавање поверења инсистирањем на темама које могу произвести осећај разочарања или неповерења код верника или стварањем утиска да је јерархија (посебно архијереји) СПЦ отуђена од верника. Даље, ту је и изазивање и подстицање раскола и унутрашњих подела у вези са различитим питањима.
Када је реч о расколу, јасно је да је ступањем у раскол бившег епископа Артемија (Радосављевића) и стварањем тзв. Епархије рашко-призренске у егзилу остварен један од важних тактичких циљева хибридног рата и страних сила које га воде против СПЦ. Иако је готово неоспорно да бивши епископ Артемије није био свесни агент непријатељских сила, може се изнети претпоставка да је на њега вршен утицај психолошким, информационим и другим облицима деловања. Са друге стране, када је реч о периоду након његове смрти, ширење мреже цркава и манастира, издржавање свештеника, монаха и монахиња, професионална продукција документарних филмова (,,Владика Артемије – од чобанчета до пастира” [8]), издавачка делатност, широко, непрекидно (континуирано) и интензивно присуство на интернету и друштвеним мрежама, превођење текстова на стране језике (руски, грчки, пољски, енглески)[9], професионално снимљене беседе, редовно фотографско извештавање итд. представљају основу за постављање питања о изворима организационе, материјалне и финансијске подршке овој групи.
На основу јавних извора може се стећи јасна слика о прилично развијеној медијској инфраструктура тзв. Епархије рашко-призренске у егзилу, при чему се мора правити разлика између званичних страница, налога и канала које води сама расколничка група и симпатизерских страница, налога и канала за које није могуће поуздано утврдити ко њима управља.
Поменута медијска мрежа расколничке групе обухвата централна информациона гласила, манастирске странице и мрежу за умножавање садржаја.
1. Централна информациона гласила
– Званична интернет страница Епархије рашко-призренске у егзилу (eparhija-prizren.org), која представља централно место за објављивање информација о епископу, епархији и богомољама (парохијски храмови, манастири, скитови), саопштења, обавештења, информације о ауторима (међу њима је и Драгољуб Петровић, стриц познатог јеретика Мирољуба Петровића) итд.
– Званична Фејсбук страница ,,Епархија рашко-призренска у егзилу” где се преносе објаве са званичне интернет странице, Јутјуб канала и директно постављају објаве.
– Званични Јутјуб канал (www.youtube.com/@EparhijauEgzilu), формиран 2011. године, садржи више од три и по хиљаде видео снимака и има преко три милиона и седамсто хиљада прегледа.
– Телеграм канал под називом ,,Епархија рашко-призренска у егзилу”, користи се за дистрибуцију вести и видео-садржаја.
2. Манастирске странице
– Манастир Светог Јустина Ћелијског (Барајево), страница под називом: Светојустиновски манастир
– Манастир Свете Тројице (Кула), страница под називом: Манастир Свете Тројице у Кули
– Манастир Светих Српских Просветитеља (Колумбус, САД), страница под називом: Манастир Светих Српских Просветитеља – Serbian Orthodox Monastery итд.
– Катакомба Светог Николаја Жичког (Црквенац код Свилајнца), страница под називом: Манастир Светог Николаја Жичког – Црквенац итд.
3. Мрежа за умножавање садржаја
Поред званичних страница, налога и канала постоји и већи број личних профила свештенства и монаштва, страница и личних профила верника и симпатизера на Фејсбуку који систематски деле садржај са званичних страница и канала Епархије рашко-призренске у егзилу. За већину тих страница и налога није могуће поуздано утврдити да ли су под непосредном контролом расколничке групе или делују самостално. Поменимо само неке: Ksenofont Decanac, Архимандрит Пантелејмон, Лазар Секулић (свештеник,протојереј-ставрофор), Иван Максимовић/ Ivan Maksimović, Марко Пејковић, Нинослав Ранђеловић, Борба за истину, Грешни Милоје, ИСТИНА ЈЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ, Сестринство Светог Мученика Харитона Косовског, Невидљива борба, Обнова српске духовности, Глас Косова и Метохије – нова, Pomoc Bozja, Шири Православље †, СТОП ИЗДАЈИ ПРАВОСЛАВЉА итд.
Осим страница и профила расколници имају и своје групе на Фејсбуку, као што је Катакомбна благодат у егзилу – жива искуства верујућих али и интернет странице (Борба за истину, КМ новине и др.) и Јутјуб канале (нпр. канал Милоја Стевановића youtube.com/@krivje6433, или Ивана Максимовића youtube.com/@km_novine), који такође умножавају садржај са централних канала и сопственим објавама доприносе активностима Епархије рашко-призренске у егзилу.
Овде је поменут само један део оних страница, профила и канала које по домету можемо да сврстамо у значајније. Ако би се списак комплетирао и на њега додао број појединаца који самоиницијативно даље умножавају садржај централних информационих гласила расколничке групе, било би јасно да је реч о изузетно разгранатој мрежи.
Узимајући у обзир све претходно наведено можемо да закључимо да Епархија рашко-призренска у егзилу сама по себи представља високофункционално, стратешки позиционирано и системски одржавано чвориште за хибридно деловање против СПЦ.
Ова расклоничка група је стални извор оптужби за јерес, екуменизам, новотарије и издају а посебна опасност лежи у томе што они Цркву не нападу споља, као нпр. непријатељски медији или различите невладине организације, већ изнутра, позивајући се на најзначајније српске духовне ауторитете, на првом месту Преподобног Јустина Ћелијског. Наравно, у питању су произвољна и погрешна тумачења, тумачења у складу са постављеним циљевима, али просечан верник, без довољно теолошког знања, не може то да препозна.
При томе је важно имати у виду да ова расколничка група функционише као важно чвориште за хибридно деловање против СПЦ без обзира на то да ли се њихове активности одвијају под свесном и директном контролом споља или они, руковођени сопственим интересима, несвесно, али објективно и активно, помажу остваривање циљева страних сила.
,,Друштва у којима су се вршили хибридни експерименти у области религије, неминовно су доживљавала колапс. Рецимо, све државе у којима је покушано формирање хибридних цркава, попут Украјине и Црне Горе, или су ступиле или ће ступити у озбиљне кризе. Грађани који упадну у замку и приступе хибридним религијама, црквама и хибридним верским заједницама губе себе, свој идентитет, дехуманизују се, а неретко и демонизују, кроз усвајање нацизма, фашизма и других пошасти савременог човечанства,” пише др Марко Парезановић у својој књизи о хибридном рату.
Иако то у овом тренутку не делује могуће, морамо имати у виду да би у неким промењеним геополитичким околностима тзв. Епархији рашко-призренској у егзилу могла да буде додељена она улога коју у Украјини има тзв. Православна Црква Украјине.
Пошто смо писали о улози тзв. Епархије рашко-призренске у егзилу у хибридном деловању против СПЦ, важно је да имамо у виду да сличну улогу имају и Вукашин Милићевић и Благоје Пантелић. Тачније, тзв. Епархија рашко-призренска у егзилу представља десни крак хибридних клешта, док Милићевић и Пантелић представљају леви.
Док расколници нападају СПЦ здесна, оптужујући је за издају предања, екуменизам и новотарије, осовина Милићевић-Пантелић напада слева, залажући се за либерализацију црквеног живота, релативизацију ауторитета јерархије и приближавање западним либералним теолошким и друштвеним моделима.
Иако је овде реч о десном и левом екстрему, суштина њихових напада на Цркву је иста: СПЦ, са патријархом, Синодом, архијерејима и јерејима је на погрешном путу и треба је радикално мењати.
За разлику од расколничке групе која има сопствену информациону мрежу, али није присутна у гласилима са националном покривеношћу, Вукашин Милићевић и Благоје Пантелић су, због својих ставова који се уклапају у глобалистичке политичке пројекте, веома присутни у медијима које бисмо, по узору на проф. др Слободана Антонића, могли да назовемо ,,атлантистичким”.
Када је реч о гласилима која су под њиховом контролом, мора се поменути електронски часопис теологија.нет чији је уредник Благоје Пантелић и издавачка кућа и књижара Библос, чији је власник (макар формално), такође Пантелић.
За разлику од гласила тзв. Епархије рашко-призренске у егзилу, чија је циљна група најшири круг верника, циљна група теологије.нет и Библоса је шира секуларна академска заједница, не само теолошка. ,,Чврсто верујемо у дијалог унутар теологије као и теологије са другим хуманистичким, друштвеним, природним наукама као и у потребу прожимања теологије и уметности” каже се у овом електронском часопису.[10]
На овом бисмо, у вези са тим, подсетили на упозорење др Смиље Аврамов на планове за уништење православља. Иако о овоме имамо само њено усмено сведочење, њен лични и научни ауторитет су потврда за то да ово упозорење мора да се схвати озбиљно.
Говорећи о мотивима за склапање споразума чија је једна од тачака и уништење православља, проф. др Смиља Аврамов закључује: ,,Отуда уништење Православља, али и продор у Православну Цркву и бацање тешких пара да би се придобили поједини руководиоци Православља, и да би се на тај начин уништила срж теологије православне”.
Иако се под речју ,,руководиоци” подразумева пре свега црквена јерархија, нема сумње да она може да се односи и на утицајне теологе (цивиле), међу којима су, на пример, професори теолошких факултета, али и људи попут Вукашина Милићевића или Благоја Пантелића.
Када је реч о стварању перцепције да је СПЦ анахрона, можемо поново навести пример теологије.нет где се на страници ,,О нама” каже како је циљ овог интернет магазина ,,промовисање културе критичког теолошког мишљења у постдигиталном добу”.[11] Ово значи да је православна теологија анахрона и да ,,постдигитално доба” захтева њено критичко преиспитивање.
Даље, можемо као пример навести и нападе на патријарха након његове критике тзв. родно сензитивног језика.[12] Као илустрацију навешћемо наслов из једног од медија који су најактивнији у хибридном деловању против СПЦ: ,,Порфирије, патријарх којем смета равноправност жена”.[13] Када је реч о супротстављању СПЦ наметању родне идеологије директор НВО ,,Queer Montenegro” Милош Кнежевић каже како ,,СПЦ заправо ограничава напредак ка инклузивнијем и толерантнијем друштву које поштује људска права свих”.[14] Милош Урошевић из невладине организације ,,Жене у црном”, у вези са противљењем СПЦ увођењу тзв. родно осетљивог језика, каже да ,,напад на родно осетљив језик јесте напад на оно што црква сматра модерним… европским”.[15]
Када је реч о стварању перцепције о штетности СПЦ по друштво, поменимо изјаву дату Радију Слободна Европа где се, у вези са ставом Српске Православне Цркве према чедоморству, каже да када Црква ,,крене да се меша у закон, то већ постаје опасно”.[16] Још један од мноштва примера које можемо да наведемо је иницијатива за укидање веронауке у школама. У јавно објављеном Апелу (за укидање веронауке) се, између осталог, каже да ,,СПЦ као изразито нетолерантна, грубо антидемократска и екстремно искључива не може и не сме да васпитава нашу децу”. ,,Недопустиво је да таква организација данас у Србији одређује садржаје школских програма и уџбеника”, каже се на истом месту, јер се тиме, како се наводи ,,негира наука, шире теорије завере и митоманија, а читаве генерације васпитавају у духу најконзервативнијег мрачњаштва, неспособне да живе у модерном свету и иду у корак са својим окружењем“.[17]
Изазивање осећаја изолације кроз представљање верника као друштвено неприхватљиве групе и стварање утиска да је религиозност неспојива са савременим друштвом. Представљање верника као друштвено неприхватљиве групе је посебно дошло до изражаја током пандемије болести коју изазива вирус корона, а у вези са присуствовањем верника богослужењима и посебно у вези са Светом Тајном Причешћа, конкретно причешћем истом ложицом.
Као пример представљања верника као друштвено неприхватљиве групе можемо узети казну коју је платио један домаћи фудбалски клуб након што су његови навијачи током једне међународне утакмице истакли транспарент са ликом Светог Симеона Мироточивог и речима ,,Нека вас наша вера води до победе!”.[18]
Емоционална поларизација се врши путем коришћења садржаја који изазивају страх, гнев, подсмех или презир према институцији или подстицање конфликта између различитих друштвених група поводом питања у којима се СПЦ помиње. Као најочигледнији пример изражавања подсмеха и презира можемо да подсетимо на немали број коментара таквог карактера[19] поводом поклоњења верника Појасу Пресвете Богородице. Упркос томе, Појасу Пресвете Богородице се, током његовог боравка у Београду, поклонило више од 1.100.000 људи.[20]
Када је реч о подстицању конфликата, најплодније тло представља довођење СПЦ, односно архијереја и јереја, али теолога и монаштва, у везу са различитим политичким питањима и догађајима. Клас пример је текст објављен у електронском часопису теологија.нет под насловом ,,Тражимо оца: Опроштај за Патријарха” где се у складу са унапред постављеним политичким циљевима, методом Прокрустове постеље, тумачи не само оно што је речено или учињено, већ и оно није.[21] Иако је у овом тексту напад, формално, усмерен ка патријарху, циљ је оцрњивање целокупне СПЦ.
Делегитимизација ауторитета подразумева, између осталог, настојање да се ослаби поверење у црквену јерархију као духовни и морални ауторитет.
Када је реч о нижој јерархији најбројнији су, вероватно, ниовински чланци у којима се критички пише о наводним ,,тарифама“ које свештеници наплаћују за различите обреде као што су освећење воде, крштење, венчање, опело и слично. Ова тема није изабрана случајно, напротив, тиче се најширег круга људи јер је реч о обредима са којима се сусрећу сви православни верници, па је преко ње најлакше изазвати негативна осећања према свештенству.[22]
Подсетимо се, такође, оптужбе британске посланице и председнице Одбора за спољну политику британског парламента Алиша Кернс да Српска православна црква, наводно, учествује у шверцовању оружја из централне Србије на Косово и Метохију и да се оно, затим, складишти у храмовима СПЦ.[23]
Као један од мноштва примера наведимо и пропагандни графички визуал који се састоји из три елемента: фотографије патријарха, фотографије скупог аутомобила и текста (великим словима) у коме се каже: ,, ДОК СЕ НАРОДУ ПРОПОВЕДА СКРОМНОСТ, ВЛАДИКЕ НА САБОРЕ ДОЛАЗЕ ИСКЉУЧИВО У ЛУКСУЗНИМ БЛИНДИРАНИМ ВОЗИЛИМА ПОД РОТАЦИЈАМА ПОЛИЦИЈЕ, СУРОВА ЈЕ КОНТРАДИКЦИЈА ТРОШИТИ МИЛИОНЕ НА ОБЕЗБЕЂЕЊЕ И БЛИНДЕ А ДЕЦУ ЛЕЧИМО СМС ПОРУКАМА.
КАДА БИ СПЦ ПРОДАЛА ЛУКСУЗНЕ ЛИМУЗИНЕ, ИМАЛИ БИ ДОВОЉНО НОВЦА ДА ОТКУПИМО КОСОВО НАЗАД!”.
Циљ је, у овом случају, јасан, а то је да код верника и шире јавности изазове осећај огорчености према СПЦ и урушавање моралног ауторитета епископа.
Оваквих тзв. мимова се на дневном нивоу, из дана у дан, на друштвеним мрежама објављује велики број и управо масовност ове појаве указује на то да је реч о хибридном деловању а не изолованим инцидентима.
Ова два примера напада на СПЦ, један из иностранства и један из локалне средине, су примери напада споља и усмерени су на морални интегритет црквене јерархије. Када је реч о нападима изнутра они су најчешће усмерени на урушавање духовног ауторитета архијереја и јереја СПЦ. Водећа, или једна од водећих улога у томе припада расколницима из тзв. Епархије рашко-призренске у егзилу.
Када нападају СПЦ или појединце из СПЦ, расколници као главни ,,аргумент” користе оптужбу за екуменизам.
Међутим, појам ,,екуменизам” је, у употреби расколника, изгубио своје изворно значење и попуњава се најразличитијим значењима, према њиховом нахођењу и у складу са постављеним циљевима.
Екуменски покрет, по проф. др. Јовану Брији јесте ,,покрет за васпостављање видљивог јединства Цркве (подељене током историје због теолошких и нетеолошких фактора), путем сагласности и теолошких дијалога, заједничког исповедања, сарадње и узајамног помагања”.[24]
У речнику расколника, међутим, екуменизам нема само ово значење већ је у питању појам на који они, у складу са већ поменутом Прокрустовом методом, примењују различите дефиниције.
Али не завршава се све само на томе, већ се термин ,,екуменизам”, од стране припадника тзв. Епархије рашко-призренске у егзилу, већ дуже време, у највећој мери, користи као етикета. Када се користи као етикета, овај термин у потпуности губи своје изворно значење и прилепљује се свима онима који не припадају њиховој групи и не деле њихово мишљење, поводом најразличитијих питања.
Дакле, термин екуменизам се од стране расколника користи на два различита начина: 1) као аморфан појам који се протеже и на оно што се не уклапа у дефиницију екуменизма, и 2) као етикета.
,,Етикетирање стереотипима оцрњивања je облик вербалног тероризма којим се другоме уствари одузима право да говори… Кад се одабраном објекту прилијепи вриједносно негативна и семантички јака етикета, онда она когнитивно дјелује тако да се у доживљају тог објекта игнорише стварност. Тада језик дјелује као средство насиља, етикета као вербална омча,” објашњава проф. др Богољуб Шијаковић функцију етикетирања.
Вероватно нећемо погрешити ако као циљ прилепљивања етикете екуменисте, осим одузимања права да се говори, наведемо и дехуманизацију. Шта то значи у пракси? Ако би у будућности била формирана Православна црква Србије, а расколницима је, могуће, намењена управо та улога, онај коме би била прилепљена етикета екуменисте не само да не би смео да говори, већ би могао, без гриже савести, бити изложен различитим облицима насиља па и ликвидиран. Јер, ако је екумениста, то значи не само да није православац, већ није ни Србин, па у крајњој линији ни човек. Довољно је погледати Украјину и однос према канонској Украјинској Православној Цркви од стране власти и самопроглашене Православне Цркве Украјине.
Овде бисмо још скренули пажњу на речи професора Шијаковића о игнорисању стварности. Шта то значи у овом случају? То значи да се етикета екуменисте прилепљује сваком неистомишљенику, без обзира на његове ставове према екуменизму. Нпр. аутор овог текста је превео и написао низ текстова који имају за циљ да упозоре на погубност екуменистичких идеја и активности али је непрестано етикетиран, од стране расколника, као екумениста јер истовремено указује и на погубност подела и раскола.
Дакле, екуменизам је етикета а не оптужба утемељена у чињеницама и стварности.
Још једна важна чињеница која се мора имати у виду а коју потврђује анализа садржаја на друштвеним мрежама и напада на Цркву јесте да се етикета екуменисте и екуменизма користи као једно од главних оруђа у хибридном рату против СПЦ уопште, а не само од стране поменутих расколника. Рачунајући на негативан однос већине верника према свејереси екуменизма, страни агенти користе управо ове етикете у циљу урушавања поверења јавности у СПЦ представљајући је као екуменистичку.
Имајмо у виду да раскол ни у ком случају не спада у методе борбе против екуменизма али спада у хибридне методе борбе против Цркве. Основни предуслов за спречавање ширења екуменистичке идеје јесте верност Једној, Светој, Саборној и апостолској Цркви.
На овом месту је важно напоменути да се напади на СПЦ не јављају само као дирекни напади на СПЦ, као нпр. у случају апела за укидање веронауке у школама. Напротив, напади се у далеко већој мери јављају у виду напада на патријарха, као персонификације Цркве, затим напада на остале архијереје и на крају у виду напада на јереје (свештение). Због чега су заступљенији посредни (индиректни) напади? Због тога што дирекни напади на Цркву, попут захтева за укидање веронауке, мобилишу вернике у циљу одбране Цркве. Са друге стране, нападом на патријарха, епископе (митрополите) и свештенике анестезира се (умртвљује) одбрамбени механизам верника и изазива разочарање, стид и повлачење.
Пошто је реч о теми која би захтевала посебну обраду, овде ћемо напоменути само то да се мора правити разлика између Цркве и појединца, као и између канона, јереси и личних греха појединаца, укључујући јереје и архијереје.
При томе морамо имати у виду да су чланови Цркве, ,,Божје породице створене речју и крвљу Исуса Христа, а руковођене и надахнуте Богом Духом Светим” како Цркву дефинише Свети Владика Николај Охридски и Жички, не само живи (видљива Црква), ,,који су уједињени истом вером и надом, везани истим законом Божјим о љубави, освећени истим светим тајнама и које руководе законити епископи и свештеници”, да се поново послужимо речима Светог Владике Николаја, него и умрли (невидљива Црква), међу којима су и Светитељи.
Христос је глава Цркви која је Тело Његово (Еф. 1, 22-23). Ни један појединачни уд, што значи појединац, било да је мирјанин, јереј или архијереј, укључујући архиепископе и патријархе, није Тело Христово, односно Црква. ,,Многи су уди а једно тело. Ви сте тело Христово, и уди мећу собом“ (1Кор. 12,12). Ако је било који уд (појединац) оболео, није оболело тело.
Међутим, расколници у складу са својим циљевима представљају поједине удове (архијереје) оболеле од екуменизма као Тело Христово, односно доводе лаковерне у заблуду да је оболела целокупна СПЦ. И не само то, они негирају да је Црква руковођена Богом Духом Светим и хуле на Светог Духа тврдећи да је Црква екуменистичка. Уместо Бога Духа Светог они представљају и нуде себе као непогрешиве руководитеље Цркве.
Политички рат
Политички рат (деловање) усмерено је на положај СПЦ као важног чиниоца у друштвеној и јавној области.
Циљеви политичког деловања могу бити смањење јавног утицаја, искључивање СПЦ из јавних политика, представљање СПЦ као политичког, а не верског актера, продубљивање политичких подела око СПЦ итд.
Методе које се користе су политичка реторика, притисци носилаца власти, подршка супротстављеним актерима, инструментализација верских питања итд.
Мноштво примера за ово налазимо у Црној Гори. Тако се на једном месту каже како ,,великосрпска идеологија своје најубојитије оружје у Црној Гори има управо у СПЦ” као и да је СПЦ ,,инструмент великосрпског национализма”.[25] На другом месту се каже како је СПЦ ,,највећи реметилачки фактор у Црној Гори и на Балкану” као и да заједно са властима Србије рради на изградњи и одржавању ,,клерофашистичког великосрпског и косовског мита у Црној Гори”.[26] Поменимо и текст у коме се каже како је интерес СПЦ да ,,Црну Гору као грађанску и европску државу врати у средњи вијек”.[27]
Игуману манастира Дајбабе Данилу (Ишматову) 2022. године је забрањен улазак у Црну Гору.[28] Патријарху српском Порфирију и архијерејима забрањен је улазак на Косово и Метохију 2024. године.[29]
Градоначелник Дечана Башким Рамосај изјавио је, поводом забране изградње пута кроз заштићену зону манастира Високи Дечани како је ,,Општини Дечане… учињено много неправди које су и несреће за овај град и онемогућавају одвијање нормалног живота, што је у супротности и са развојним концептом грађана ове општине и њиховог благостања”.[30] Какав утицај има ова изјава на локално албанско становништво и њихова осећања према манастиру, која су и иначе непријатељска, није потребно објашњавати.
Посебан проблем представља вербално присвајање цркава и манастира СПЦ на Косову и Метохији од стране самопроглашене Републике Косово.
Правни рат
Правни рат (lawfare) има за предмет правни положај Цркве, имовину, канонска права, регистрацију, правни субјективитет и сл.
Методе које се користе су доношење и измена закона, судски поступци, административне мере, спорење власништва и сл. А циљ је ограничавање институционалног капацитета СПЦ.
Најочигледнији пример је доношење Закона о слободи вероисповести из 2019. године у Црној Гори, којим је предвиђено да држава постаје власник свих верских објеката изграђених пре 1918. године, уколико СПЦ не докаже право својине.[31]
Још један класичан пример је вишегодишње одбијање локалних и централних власти самопроглашене Републике Косово да спроведу одлуку сопственог Уставног суда из 2016. године којом се Манастиру Високи Дечани признаје власништво над 24 хектара земље.[32]
Од мноштва примера поменимо још недавну пресуду Окружног суда у Љубљани, на предлог Окружног државног тужилаштва у Љубљани, којом је Патријарху српском Порфирију и Српској Православној Црквеној општини љубљанској изречена условна казна од четири месеца на годину дана и условна новчана казна од 10.000 евра на годину дана.[33]
Економски рат
Предмет економског хибридног рата (деловања) је материјална основа функционисања СПЦ, односно појединих митрополија или епархија.
Методе које се користе су ограничење финансирања, опорезивање, спорови око имовине, повећање трошкова функционисања а циљ је смањење способности СПЦ да обавља своју мисију.
Најочигледнији пример је покушај одузимања имовине СПЦ у Црној Гори, који је, уз Божију помоћ, захваљујући литијама,остао неуспешан. Други класичан пример је недавна одлука власти самопроглашене Републике Косово да групе ходочасника приликом посета светињама морају да имају лиценцираног туристичког водича.[34] Циљ је да се, путем опструкције додељивања лиценцираног водича, отежа или потпуно онемогући долазак ходочасника чији прилози имају важну или чак кључну улогу у опстанку цркава и манастира на Косову и Метохији.
Дигитално-информациони рат
Дигитално-информациони хибридни рат (деловање) је вероватно један од најважнијих или чак најважнији облик хибридног деловања у 21. веку.
Предмет дигитално-информационог деловања су јавно мњење, перцепција и наративи.
Методе које се користе су медијске кампање, друштвене мреже, алгоритамско ширење садржаја, тзв. инфлуенсери, селективно извештавање, дезинформације и визуелна манипулација, а циљ је промена начина на који јавност али и сами верници доживљавају СПЦ.
С обзиром да смо већ навели низ примера овде ћемо поменути само креирање и алгоритамско ширење фабрикованих изјава патријарха или епископа, као и монтираних видео-снимака на мрежама (TikTok, X, Facebook итд.).
Креирање фабрикованих видео-снимака или звучних записа је данас веома лако уз помоћ вештачке интелигенције, а лаичкој јавности је често немогуће да уоче да је реч о видео-снимку или звучном запису креираном уз помоћ ВИ.
Такође, требало би поменути и креирање лажних налога на друштвеним мрежама, укључујући и оне које носе патријархово име.[35]
Има случајева да се поједине интернет странице, са мрежом повезаних страница, профила и канала на друштвеним мрежама представљају као православне, али бројни детаљи као што су сакривени подаци о власништву, анонимност аутора, коришћење латинице, цитати из католичког (хрватског) Светог Писма, критика ислама и протестантизма али одсуство било какве критике Римокатоличке цркве итд. указују на могуће деловање из блиског иностранства. Циљ је,у првој фази, стећи поверење, да би оно у следећем кораку, у складу са постављеним циљевима, било злоупотребљено.
Такође, уочљиво је и масовно коришћење тзв. ботова на друштвеним мрежама који имају улогу да умножавају антицрквене садржаје и укључују се у дискусије пишући коментаре, у циљу њихове модерације, у складу са постављеним циљевима.
Сајбер деловање
Предмет сајбер деловања (напада) је информациона инфраструктура СПЦ а методе које се користе су DDoS напади, компромитација налога, неовлашћен приступ серверима, крађа података, измена веб-сајтова,злонамерни софтвер и друго.
Циљ сајбер напада је онемогућавање или нарушавање рада информационих система.
На пример, у децембру 2024. године престала је да функционише званична страница патријарха на друштвеној мрежи Фејсбук, према саопштењу СПЦ, вероватно као последица једног у низу хакерских напада.[36]
Дипломатски рат
Предмет дипломатски рат је међународни положај СПЦ.
Методе које се употребљавају подразумевају дипломатске иницијативе, активности међународних организација, извештаје, међународне кампање, билатералне притиске и сл. При чему је циљ слабљење међународног легитимитета и подршке СПЦ
На пример, у резолуцији Европског парламента из марта 2022. године изражава се забринутост због ,, покушаја (Српске) Православне Цркве у земљама као што су Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина, а посебно у њеном ентитету Републици Српској, да промовише Русију као заштитницу традиционалних породичних вредности и учвршћује односе између државе и цркве“.[37]
Културно-идентитетски рат
Предмет културно-идентитетски хибридни рат историјско памћење,верски и национални идентитет; културно наслеђе и традиција.
Методе које се користе су ревизија историјских наратива, релативизација улоге СПЦ у националној историји, присвајање или оспоравање културне баштине, промена симболичких значења и колективног сећања а циљ је слабљење симболичког и идентитетског значаја СПЦ.
С обзиром да смо овим питањем опширно бавили у раду под називом ,,Историографска козметика и манастирске војводе“ (у вези са Косовом и Метохијом) и књизи ,, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква“ (пропагирање неопаганизма као ,,вере предака“) заинтересоване за више информација и примера упућујемо на ова два рада а овде ћемо подсетити само пример Северне Македоније.
Наиме , у Осоговском манастиру, недалеко од места Крива Паланка у Северној Македонији имена српских светитеља са фресака су обрисана и преименована, како би се прикрило да је реч о задужбини српских владара.[38]
Иако се у овом раду нисмо упуштали у навођење већег броја појединачних примера, верујемо да упркос томе све претходно речено у потпуности потврђује речи др Марка Парезановића да се Српска Православна Црква ,,у последње време налази под све снажнијим хибридним ударима”.
Димитрије Марковић
[1] Марко Парезановић, Хибридни рат – од доктрине до праксе. Наш печат, 2026. године
[2] https://www.danas.rs/vesti/drustvo/istrazivanje-koliko-gradjani-veruju-vucicu-i-macutu-a-u-koju-instituciju-imaju-najvise-poverenja/
[3] https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=590069
[4] Игор Николајевич Панарин, Хибридни рат: теорија и пракса. Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење Милутин Миланковић. Београд 2019. стр. 60
[5] Исто, стр. 60-61
[6] https://rt.rs/opinion/slobodan-antonic-politikolog/190705-spc-kao-ruska-paramilitarna-prethodnica/
[7] https://rt.rs/opinion/slobodan-antonic-politikolog/181803-medijska-obrada-spc/
[8] https://www.youtube.com/watch?v=Y7twbDggnHc
[9] https://www.slobodnaevropa.org/a/spc-zene-rodno-osetljiv-jezik/32370740.html
[10] https://teologija.net/o-nama/
[11] https://teologija.net/o-nama/
[12] https://spc.rs/sr/news/patrijarh/10575.zakljucci-naucnog-skupa-%E2%80%9Esrpski-identitet,-srpski-jezik-i-zakon-o%C2%A0rodnoj-ravnopravnosti%E2%80%9C.html
[13] https://balkans.aljazeera.net/opinions/2023/4/19/porfirije-patrijarh-kojem-smeta-ravnopravnost-zena
[14] https://www.slobodnaevropa.org/a/spc-samoodredjenje-protivljenje/32858659.html
[15] https://www.slobodnaevropa.org/a/spc-zene-rodno-osetljiv-jezik/32370740.html
[16] https://www.slobodnaevropa.org/a/spc-zene-rodno-osetljiv-jezik/32370740.html
[17] https://www.ozonpress.net/obrazovanje/apel-za-ukidanje-veronauke-u-skolama/
[18] https://www.instagram.com/reel/DWb_JNYApfQ/
[19] https://www.instagram.com/reel/DZCLx9oKg9P/
[20] https://www.rts.rs/vesti/drustvo/5967140/casni-pojas-ispracaj-vatoped.html
[21] https://teologija.net/trazimo-oca-oprostaj-za-patrijarha/
[22] https://nova.rs/vesti/drustvo/crkveni-cenovnik-od-koliko-das-do-300-evra/
[23] https://vreme.com/vesti/britanska-poslanica-alisa-kerns-spc-svercuje-oruzje-na-kosovo/
[24] Протојереј проф. др Јован Брија, Речник православне теологије
[25] https://balkans.aljazeera.net/teme/2022/6/11/spc-je-najubojitije-oruzje-velikosrpske-ideologije-u-crnoj-gori
[26] https://www.danas.rs/svet/region/intervju-momcilo-radulovic-spc-je-najveci-faktor-remecenja-u-cg-i-na-balkanu-srbija-se-ponasa-kukavicki-u-hrvatskoj-i-na-kosovu/
[27] https://autonomija.info/hoce-da-vrate-crnu-goru-u-srednji-vijek/
[28] https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=490917
[29] https://www.spc.rs/sr/news/patrijarh//11084.patrijarhu-srpskom-porfiriju-i-arhijerejima-zabranjen-ulazak-na-kosovo-i-metohiju.html
[30] https://www.danas.rs/vesti/drustvo/gradonacelnik-decana-trazi-resenje-za-nastavak-izgradnje-puta/
[31] http://www.nspm.rs/hronika/mitropolija-crnogorsko-primorska-usvojeni-zakon-slobodi-veroispovesti-ne-obezbedjuje-slobodu-vere-nego-otimacinu-imovine-spc.html
[32] https://srna.rs/sr/novost/1186907/manastiru-visoki-decani-upisano-vlasnistvo-nad-24-hektara-zemljista
[33] https://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/okruzni-sud-u-ljubljani-izrekao-presudu-patrijarhu-srpskom-porfiriju-spc-presuda-skandalozna-ali-patrijarh-se-nece-zaliti_1728303.html
[34] https://www.euronews.rs/srbija/politika/235528/nova-pravila-za-obilazak-svetinja-na-kim-od-1-avgusta/vest
[35] https://www.tanjug.rs/srbija/drustvo/128224/srusen-nalog-patrijarha-porfirija-na-drustvenoj-mrezi-fejsbuk/vest
[36] https://www.tanjug.rs/srbija/drustvo/128224/srusen-nalog-patrijarha-porfirija-na-drustvenoj-mrezi-fejsbuk/vest
[37] https://www.cdm.me/politika/evropski-parlament-izrazio-zabrinutost-zbog-pokusaja-spc-da-rusiju-promovise-kao-zastitnicu-tradicionalnih-vrijednosti/
ТЕОДУЛИЈА 