У дневном листу ”Информер” објављен је разговор (интервју) са Гораном Шарићем који се лажно представља као историчар под насловом ”Ove običaje čuvaju SAMO SRBI! Simboli na Badnji dan i Božić koji NE potiču iz PRAVOSLAVLJA!” (1) у коме је православно хришћанство представљено као синкретистичка секта (спој старословенског многобоштва и Христовог учења) а не као натприродно Божије откривење.
О томе како је Горан Шарић од Мирољуба Петровића прибавио звање историчара више можете прочитати ОВДЕ.
”Под натприродним Божјим Откривењем разумемо оне истине о Богу које је сам Бог открио људима на чудан, натприродан начин преко својих нарочитих изабраника, Пророка и Апостолa, и преко Сина Свог. Пошто људи не би никада могли својим умом да дођу до пуније истине о Богу, то је Бог ову истину поступно откривао људима преко светих старозаветних Патријараха и Пророка, и најзад у потпуности и савршенству објавио преко јединороднога Сина Свог, Господа нашег Исуса Христа,” пише Преподобни Јустин Ћелијски. (2)
Када је реч о Горану Шарићу оцрњивање хришћанства није ништа ново, о његовим бројним јеретичким учењима се говори у тексту под насловом ”Горан Шарић: Исус је био халуциногена биљка?” који можете прочитати ОВДЕ.
Пре него што наведемо мотиве који се крију иза покушаја да се православље представи као спој старословенског многобоштва (”родне вере” ) и Христовог учења навешћемо кључне делове наведеног чланка.
У уводном делу новинар ”Информера” пише о наводним паганским обичајима наводно инкорпорираним у православље следеће:
”Као многобожцима није нам било лако да се одрекнемо старих обичаја, због тога смо велики број њих прилагодили новој религији и тако их сачували. Већина тих обичаја са радошћу спроводи се и дан данас, што наш најрадоснији празник чини још лепшим. Ако разумете зашто се те радње изводе и шта представљају, волећете их још више.
Горан Шарић, теолог и историчар за наш портал, објашњава порекло и значење симболике радњи које практикујемо за време Бадњег дана и Божића.
Готово сви обичаји везани за Бадњи дан готово су сасвим пагански, а црква им је, касније, признавши их, дала хришћанске карактеристике и тиме им подарила вечност и безвременост.”
Након овог увода неопаганског садржаја коме је циљ да обмане читаоце (Сатана, јеврејски: satan = противник, обмањивач) следе речи Горана Шарића.
”Ни један други словенски народ није сачувао обичаје и веру наших предака вјере као Срби. Божић се од памтивека славио три дана. Три дана симболизују 3 света – нав, јав и прав. Нав је свет мртвих, јав је јава, овај свет, а прав или правда повезују та два света – објашњава Шарић.
Бадњи дан био је посвећен прецима. Корен му је у речи бдети, па је то будни дан, дан и ноћ кад се не спава, него се ишчекује рођење Божјег сина. Зато је улога ватре пресудна, она нас преко огњишта повезује са прецима, у ватри се умире, а она је симбол и Сунца који умире у властитом огњу и поново се на тај дан рађа. Паљењем бадњака помажемо Сунцу да се поново упали – каже Горан.”
Након овога следи питање новинара: ”Каква је улога бадњака за предстојеће празнике и зашто је толико важна?” а затим Шарићев одговор.
”Бадњак се сече из три потеза, који симболизује Оца, Сина и Светога Духа, а сам бадњак је симбол рођења Божјег сина. Након примања хришћанства, бадњак је добио још једну димензију, он подсећа на гране које су витлејемски пастири насекли да огреју Христа и његову мајку, али и на дрво крста Христовог – објашњава Горан и додаје: Бадњак се увече уноси у кући и ритуално се спаљује на огњишту. Светло бадњака симболизује рођење Божјег Сина, Он је светло које разбија таму и мрак. Бадњак припрема заштиту за беле ноћи, период од две недеље када су отворена врата Нава и преци могу доћи на овај свет да виде своје потомке, али долазе и разна зла бића која могу наудити људима. Зато се некад за бадње вече правила бука како би се отерале зле силе. Неки су маскирани ишли од куће до куће, узимали дарове, а укућане даривали добрим жељама. Они су симболизовали представнике мрачног подземног света који долазе отети Божјег сина…
Божић је како каже једна српска песма “благи дан”, дан кад се сећамо највећег мистерија, тајне свих тајни, утелотворује Божјег сина, дан кад су се у малом тек рођеном детету додирнули универзално и конкретно, божанско и људско, свето и несвето. Читава наша родна вера као да је била припрема за долазак Христа и нигде се као у светосављу нису на природнији начин стопили најлепши предачки обичаји и узвишено Христово учење. Светосавље заувек остаје симбиоза предачке вере и хришћанства,” каже Горан Шарић
Најпре морамо да подсетимо на оно што је општепознато – да се Божић не слави три дана нити да је Бог створио три света па је према томе покушај повезивања Божића са ”навом, јавом и правом” из старословенске митологије очигледно плод зле немере.
Да ли је Горан Шарић информације о ”наву, јаву и праву” пронашао у књизи музичара (гитаристе, певача и текстописца), банкара, менаџера и приватног предузетника Ненада Гајића (3) ”Словенска митологија”, у којој је, између осталог, ”арханђео Михајло, пошто је сврстан у ред демона (!), приказан као разголићена жена заносних облина, са исуканим мачем” (4), или на неком другом месту, мање је важно.
Рођење Господа и Спаса нашег Исуса Христа слави се 7. јануара (по новом календару), 6. јануара прославља се Света преподобномученица Евгенија а 8. јануара Сабор Пресвете Богородице.
У Првој књизи Мојсијевој која се зове и Постање описано је стварање једног света а не два, три или више светова.
Бадњи дан, односно празник Свете преподобномученице Евгеније, није посвећен прецима већ је последњи дан претпразништва Божића и недеље Светих Отаца.
”…Недеље пред Божић (између 18. и 24. децембра) опет славимо успомену на оне људе и жене „који вером победише царства, чинише правду, добише обећање, затворише уста лавовима“ (Јеврејима, 11, 34). У служби ове недеље Црква прославља њихову веру у истинитог Бога, који је испунио своје обећање и послао у свет Сина свог Јединородног „да пронађе и спасе човека изгубљеног у греху и смрти, кога Он назива овцом. Он проналази изгубљену овцу и ставља на своје раме целу овцу… “ (5)
Сабор пресвете Богородице који се слави 8. јануара/26. децембра спада у побожићне празнике и први дан недеље посвећене најближим прецима Христовим по телу.
”На појутарје Божића слави се Сабор пресвете Богородице (као што је на појутарје Богојављења Сабор светог Јована, на појутарје Сретења свети Симеон Богопримац, на појутарје Благовести свети архангел Гаврило, на појутарје Свете педесетнице – дан Светог Духа и на појутарје Мале Госпојине свети Јоаким и Ана), јер се на појутарје главног и великог празника слави учасник догађаја који се празновао претходног дана. У служби Богородичиног сабора прославља се Богомајка као „ковчег светиње“, о којој се заклео Богоотац Давид. Дневно, пак, јеванђеље говори о бекству Богомајке са Богомладенцем у Египат и о убиству невине витлејемске деце.
Недеља после Божића посвећена је Богооцима, најближим прецима Христовим по телу – цару Давиду и Јосифу Обручнику, а такође и светом апостолу Јакову, првом епископу јерусалимском.” (6)
Према томе, као што видимо, прва недеља после Божића, којој припада и Сабор Пресвете Богородице, је посвећена најближим прецима Христовим. Нашим личним упокојеним прецима је посвећена субота у седмичном кругу црквеног богослужења.
Штавише, не само да се не слави три дана већ се не слави ни ”од памтивека”, како то каже Горан Шарић, јер је празновање Божића као самосталног празника ушло у праксу Цркве доста касно.
”Слављење рођења Господа Исуса Христа по телу почело је доста касно, јер први хришћани нису празновали рођендане. Они су имали у виду речи многострадалног Јова: „Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дете“ (Књига о Јову, 3, 3), већ су славили мученички крај хришћана.
Имајући ово у виду, сасвим је онда разумљиво што се прво почело слављењем васкрсног дана – недеље и других празника, па чак и светог мученика Игњатија, а тек касније Божића. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице објавило на Јордану. Касније је Богојављењу додато и сећање на Христово рођење.
Први подаци о слављењу Божића долазе из Египта око 200. године. У другој половини четвртог века, у Александрији се 6. јануара славио Божић заједно са Богојављењем. Из беседе светог Григорија Ниског 380. године, сазнајемо да су верни у Кападокији славили Божић 25. децембра. Захваљујући светом Јовану Златоустом празновање Божића уведено је у Антиохији 386. или 387. године. Свети Василије Велики предложио је светом Григорију Богослову, да у Цариграду установи празник Христовог рођења, 25. децембра, а за то је имао сагласност и светог Јована Златоустог.
У Риму се почело са слављењем Христовог рођења још 354. године, а то значи да је празновање Божића било одељено од слављења Богојављења,” пише некадашњи епископ шумадијски Сава Вуковић.
Осим тога, када је реч о Бадњем дану, није пресудна улога ватре, нити бдење, већ да тог, последњег дана, не посустанемо и не прекинемо Божићни пост а централно место не заузима ложење бадњака на Бадње вече већ Света Литургија.
Коначно. када је реч о самом ложењу бадњака, не само да није реч о паганском обичају како то злонамерно покушава да представи јеретик и лажни историчар Шарић, већ се управо ради о симболичном одрицању од паганских веровања и обичаја.
О томе читамо у житију Светог и Равноапостолног словенског крститеља и просветитеља Кирила:
‘‘Код фулског народа беше огромни храст, срастао са трешњом, под њим су приносили жртве, називајући га именом Александар, а женама нису допуштали да се приближавају њему, да присуствују обреду приношења жртава. Кад је Философ о томе чуо, потруди се да дође до њих и, ставши међу њих, рече им:Хелени су пошли на вечну муку, јер су се небу и земљи, тако великим и добрим стварима као Богу клањали. А ви, који се клањате дрвету, безвредној ствари, намењеној за горење, како ћете избећи вечног огња?
Одговорише они:Нисмо ми то тек одсада почели чинити, већ. смо од отаца преузели и преко тога постижемо све оно што молимо, а најважније што пада обилна киша. Па како ћемо ми то учинити када се нико од наших то није усудио да учини? Ако би се неко и усудио да то учини, у томе ће часу и смрт увидети, а ми нећемо видети кише до краја живота.
Одговори им Философ:Бог о вама у светим књигама говори, а ви, како се од њега одмећете? Управо Исаија кличе у име Господа говорећи: “Идем да сакупим сва племена и народе, и доћи ће и видеће славу моју, и поставићу знак на њих и послаћу оне од њих који су се спасли к народима у Тарсис, у Фул и Луд, и у Мосох и Товел, и у Јеладу и на даљна острва која нису чула за име моје и разгласиће славу моју међу народима, каже Господ Сведржитељ.” И опет: “Послаћу рибаре и ловце многе да вас улове по брдима и каменитим стенама. Упознајте, браћо, Бога, који вас је створио. Ево јеванђеља Новога завета Божија, у којем сте ви покрштени.
И тако сладким речима наговори их и нареди им да посеку дрво и спале га. Поклонивши се, њихов старешина приђе, пољуби јеванђеље, а онда и сви остали. Примивши од Философа беле свеће певајући упутише се дрвету, те Философ узе секиру, тридесет и три пута удари и нареди свима да га секу под корен и да га спале. Те исте ноћи Бог је послао кишу, и са великом радошћу прославише Бога, а Бог се томе радовао много.”
Као што видимо, и као што смо већ рекли, паљење бадњака представља симболичко одрицање од паганских веровања и обичаја. Уједно из житија Светог Равноапостолног Кирила (Философа) видимо и порекло обичаја да се бадњак обори са три ударца.
На крају, остаје нам да одговоримо и на питање о мотивима Горана Шарића за представљање православља као синкретистичке религије настале спајањем Хрстовог учења и ”родне вере”. Најпре је важно да укажемо на чињеницу да је неопаганизам уско повезан са псеудоисторијом о чему смо подробно писали у књизи ”Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква”. Постоје основане сумње да је псеудоисторија у спрези са неопаганизмом средство хибридног рата у циљу урушавања верског и националног идентитета српског народа и извршења етноцида.
Када реч је о самом неопаганизму по свему судећи је у питању наставак субверзивних активности на духовном пољу које су деведесетих година подразумевале појаву и ширење најразличитијих секти. Разлика је у томе што се спајањем са псеудоисторијом поље активности проширује са духовног и на културно-историјско.
Од стране неопагана и псеудоисторичара хришћанство се приказује као силом наметнуто и истовремено као наставак и плагијат наше ”родне вере”. Предхрићански период се представља као посебно сјајан и славан а како би то било могуће прибегава се фабриковању (измишљању) историје.
Како смо разне секте које су се појавиле деведесетих одлучно одбацили као нешто страно и очигледно штетно овога пута их мења старословенско многобоштво јер је то нешто што је наше па га стога нећемо тако резолутно и брзо одбацити. Међутим, то што је старословенско многобоштво по пореклу наше довољно је само да га не одбацимо али не и да га прихватимо. Да бисмо напустили православље и прихватили неопаганизам, што и јесте циљ, хришћанство нам се представља као силом наметнута вера а бројни елементи хришћанства (учење, светитељи, празници итд.) као делови преузети из старословенског многобоштва, односно наше прехришћанске вере. Затим се на све то додаје измишљена велелепна историја из паганског периода која има да засени ону стварну из периода након примања хришћанства. Циљ је да се успостави веза између многобоштва, са једне стране, и политичке, војне, економске и културне моћи државе, са друге. То што је реч о измишљеној историји и измишљеној моћи не игра никакву улогу јер многи не знају да је реч о плодовима уобразиље.
Одрицањем од хришћанства и прихватањем онога што нам агресивно намећу псеудоисторичари и неопагани као народ губимо идентитет а као појединци могућност спасења.
Послушајмо на крају шта нам поручује Свети Владика Николај Охридски и Жички:
”Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализацију личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе…
Ми смо потомци светих духовника и светих краљева задужбинара и свечара из свете лозе Немањића… Ми смо деца Христова и духовни потомци Светога Саве Немањића, онога несравњивог мужа, који за свој народ учини све, све; не што један велики човек може учинити, него што ни легиони великих људи у другим народима нису умели ни могли учинити.
Ако Срби бројно не спадају у велике народе, њихов живот и њихова историја представљају филигран дело од неисказане хармоније и красоте.“
Амин.
Аутор: Димитрије Марковић
Литература:
2) Преподобни Јустин Ћелијски, Основно Богословље, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд 2010, стр. 28-29
3) https://www.politika.rs/scc/clanak/189865/Slovenska-azbuka-Svetog-Jeronima-i-ostale-mitske-price
4) https://www.politika.rs/scc/clanak/189865/Slovenska-azbuka-Svetog-Jeronima-i-ostale-mitske-price
6) исто
ТЕОДУЛИЈА 
А. Шаргић је избацио нови видео о Ђурђевдану. Требало би разобличити неке лажи које су чини ми се изношене. Једна је врло опасна. Позвао је да се на дан славе захваљује прецима, али на такав начин како се то, чими ми се Богу упућеје и како Богу приличи. Оно што сам ја закључио је да провлачи култ предака, који хоће да потури Србима.