Аутор: Димитрије Марковић

У неколико наврата смо указивали на то да након гашења српских здравствених и образовних институција на Косову и Метохији на ред долазе Пећка патријаршија и Епархија рашко-призренска.

Да бисмо показали да је ово реалан проблем са којим ћемо се суочити ускоро, неопходно је да направимо опширнији увод који нам показује однос Александра Вучића према проблему Косова и Метохије. На тај начин можемо да изнесемо утемељену претпоставку његовог односа према Пећкој патријаршији и Епархији рашко-призренској када то питање дође на ред.

Ипак, када кажемо да ћемо направити опширнији увод то не значи да ћемо бити исцрпни у навођењу свих детаља, већ да ћемо поменути само оне значајне, али који су сасвим довољни да потврде да је Александар Вучић терористима из Приштине предао не само Косово и Метохију већ са њим и све наше светиње.

Александар Вучић је у Бриселу 27. фебруара 2023. године прихватио Француско-немачки план. Исте ноћи на званичној страници Европске службе за спољне послове објављен је текст закљученог споразума.

Део тачке 7. Споразума тиче се Српске Православне Цркве, посебно Пећке патријаршије, која је под канонском јурисдикцијом патријарха, и  Епархије рашко-призренске. Тај део текста гласи овако:

,,Странке ће формализовати статус Српске православне цркве на Косову и обезбедити висок степен заштите српског верског и културног наслеђа, у складу са постојећим европским моделима””.

Тумачећи део члана 7. који се односи на СПЦ др Дејан Мировић, редовни професор Правног факултета у Косовској Митровици, пише да се тиме ,,СПЦ и њених 1300 манастира и цркава подводи под правни режим независног Косова”. ,, Дакле, успоставља се подређен однос између аутокефалне цркве која је стара преко осам векова и такозваног Косова које већина држава у свету чак и не признаје”, пише Мировић.

Неколико недеља касније, тачније 18. марта 2023. године Александар Вучић је закључио и Охридски споразум који се односи на начин спровођења Француско-немачког плана.
Шта очекује Пећку патријаршију и Епархију рашко-призренску можемо да закључимо на основу досадашње примене Бриселског и Вашингтонског споразума, а затим и Француско-немачког плана од стране Вучића.

Примена Бриселског споразума имала је за последицу гашење српске полиције и њених канцеларија северно и јужно од Ибра, затим Цивилне заштите, српског правосуђа, енергетског и телекомуникационог система као и локалних органа власти. Осим тога, створена је Српска листа, филијала СНС на Косову и Метохији, која даје легитимитет окупационим властима у Приштини.

Занимљиво је да о судбини Пећке патријаршије и Епархије рашко-призренске можемо нешто да закључимо и она основу поменутог расформирања српске Цивилне заштите. Тачније, о томе нам говоре неке одредбе из чланова 4–5 Споразума о расформирању Цивилне заштите Вучић–Мустафа (Александар Вучић, Иса Мустафа) из 2015. године.

Наиме, њима је била предвиђена могућност да се припадници расформиране српске Цивилне заштите запосле на пословима у вези са очувањем културног наслеђа манастира и цркава СПЦ на Косову и Метохији (или у Епархији рашко-призренској).
Међутим, у члану 5 је било предвиђено да ће постојати таква могућност само за двадесет  припадника Цивилне заштите под условом да комисија у којој већину чине Албанци и представници ЕУ то одобри. У том контексту, биле су предвиђене и необавезне консултације са СПЦ, али и са такозваним Министарством за културу, омладину и спорт из Приштине.
,,Дакле, од 751 припадника Цивилне заштите са севера, Вучић и Мустафа су се „договорили” да само 2% од укупног броја буде распоређено на пословима очувања културног наслеђа, манастира и цркава СПЦ на КиМ. Када се овај број људи упореди са податком да се под културним наслеђем СПЦ на КиМ подразумева преко 1300 манастира и објеката, онда се може закључити да српски потписник није имао намеру да их очува,” закључује др Дејан Мировић у вези са тим у својој књизи ,,Предаја Косова. Од Бриселског до Охридског споразума”.

Вашингтонским споразумом Александар Вучић је признао дипломе самопроглашене Републике Косово, предао суверенитет над језером Газиводе и енергетским системом на северу, а чланом 15 допустио чланство ове непризнате државе у међународним организацијама, што значи и у UNESCO-у, што је у директној вези са будућим статусом цркава и манастира које се налазе на његовој листи.

И члан 11 се тиче СПЦ, јер се у њему говори о слободи вероисповести, заштити верских објеката и спровођењу судских одлука које се односе на СПЦ.

Пред одлазак у Вашингтон Александар Вучић је изразио спремност за формирање специјалног тима, у сарадњи са СПЦ, за заштиту светиња. Овај тим, наравно, никада није формиран.

Када је реч о спровођењу судских одлука, ово се, очигледно, односило на одлуку такозваног Уставног суда самопроглашене Републике Косово о узурпираној имовини манастира Високи Дечани. Међутим, важно је имати у виду да враћање имовине ни у ком случају није био резултат активности Александра Вучића, већ притиска споља. Руска Федерација је једна од земаља које су у континуитету истицале овај проблем. Истовремено, нема никакве сумње да је ова одлука привременог карактера и да нас проблеми са имовином СПЦ на Косову и Метохији тек очекују.

Истовремено, неуставно и незаконито поступање Александра Вучића у вези са прихватањем члана 11 Вашингтонског споразума огледа се и у томе што је у Вашингтону представљао СПЦ иако на то није имао право, јер му Свети Архијерејски Синод није издао овлашћење за заступање, нити му је такво овлашћење издао Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Другим речима, Александар Вучић је као председник Републике узурпирао црквене надлежности.

Приликом заседања Народне скупштине Републике, Србије 22. јер на 2021. године, Александар Вучић признаје да патријархе СПЦ о садржају разговора о Косову и Метохији обавештава накнадно.

Због пасивности СПЦ оглашавају се поједини свештеници, попут протојереја Јована Пламенца. Штавише, о. Јован Пламенац износи захтев да Свети Архијерејски Сабор СПЦ изопшти Александра Вучића из Цркве.

У вези са тим,  да подсетимо да је, након што је Скупштина Црне Горе 27. децембра 2019. изгласала Закон о слободи вероисповести којим се Митрополији црногорско-приморској одузимају светиње, Епископски савет СПЦ у Црној Гори на ванредном заседању у Подгорици констатовао да су посланици који су гласали за закон, сами себе искључили из Цркве.
Дакле, слажемо се са о. Јованом Пламенцем из напомену да је Александар Вучић сам себе изопштио из Цркве и да је неопходно то само констатовати од стране Сабора. О члановима Српске листе може да одлучи и епископ рашко-призренски.

У међувремену су, тачније 2022. године, захваљујући Александру Вучићу и склопљеним споразумима, изграђене базе такозване полиције албанских сецесиониста на северу, затим су укинуте српске регистарске таблице и признате личне карте самопроглашене Републике Косово. На његов захтев, уклањају се српске барикаде на северу, у децембру 2023. године.

Правно тумачење текста преамбуле Француско-немачког плана који је прихватио Александар Вучић показује да се у њој признаје територијални интегритет, неповредивост граница и суверенитет такозване Републике Косово.

Да би пружио могућност окупационим властима из Приштине да својим грађанима покажу да су успоставили суверенитет на целој територији самопроглашене Републике Косово, Александар Вучић организује улазак наоружане групе косовскометохијских Срба на територију Косова и Метохије из централне Србије, 24. септембра 2023. године. На челу ове групе, која је дошла до Бањске, налазио се његов близак сарадник Милан Радоичић. У сукобу са припадницима специјалне јединице РОСУ, такозване полиције самопроглашене Републике Косово, гину тројица младих људи, који су иза себе оставили породице и децу, а шесторица бивају заробљени.

Осим поменутог разлога ова акција Александра Вучића имала је још најмање два циља. Први је повлачење српске војске са административне линије са Косовом и Метохијом које се догодило два дана касније. Повлачење је надгледао амбасадор САД у Београду, Кристофер Хил. Вучић је 30. септембра 2023. године за Фајненшел тајмс изјавио да је претходне, што значи 2022. године, у близини административне линије било 14.000 српских војника, да их је у овом тренутку 7500, а да ће тај број бити сведен на 4000.

Други циљ је омогућавање додатног притиска на СПЦ. Наиме, поменута група, коју је предводио потпредседник Српске листе Милан Радоичић, зауставила се, сасвим сигурно нимало случајно, у манастиру Бањска.

Поменуто повлачење српске војске са административне линије изазива масовне упаде наоружаних Албанаца на територију централне Србије, због чега је у центру Куршумлије организован протест.

Како наводи др Дејан Мировић у поменутој књизи, по процени локалног становништва, са Косова и Метохије се, након сукоба у Бањској, иселила петина Срба због страха од хапшења и одмазде.

Ако узмемо у обзир да број ухапшених Срба од стране терористичких власти у Приштини током владавине Александра Вучића, мучења које трпе у њиховим затворима, као и пресуде њихових судова које најбоље описује изрека ,,кадија те тужи кадија ти суди”, јасно је због чега је дошло до наглог исељавања.

Даље, првог фебруара 2024. године ступила је на снагу уредба такозване Централне банке Косова и укидању динара на основу члана 2 Француско-немачког плана. Након тога следи укидање српских пошта, привремених општинских органа и уреда Канцеларије за Косово и Метохију. Влада Републике Србије 25. децембра 2023. године донела је одлуку о признању регистарских таблица самозване Републике Косово. Даље,  у 2024. године је признат царински жиг ове терористичке државе а исте године сецесионисти су објавили прелазни рок за замену српских возачких дозвола.У новембру 2015. године активиран је сецесионистички Закон о странцима на основу кога косовскометохијски Срби, староседелачко становништво на том простору,  постају странци на сопственој земљи уколико немају држављанство ове геноцидне државе.

Не смемо заборавити ни то да је Александар Вучић са Хашимом Тачијем и Џоном Болтоном, тадашњим Трамповим саветником, након 2018. године јавно заступао план о припајању делова Пчињског округа (општине Прешево, Бујановац и Медвеђа) такозваној Републици Косово. Заправо, у јавности се тада говорило о подели Косова и Метохије али имајући у виду да досадашња политика Александра Вучића према Косову и Метохији подразумева искључиво једностране уступке, јасно је да би ово подразумевало предају поменуте три општине, без контрауступка терориста из Приштине на северу.

Управо на темељу чињенице да његову политику до сада карактеришу ИСКЉУЧИВО једнострани уступци Приштини, можемо да закључимо какав ће бити његов однос према СПЦ када дође на ред питање формализације њеног статуса у оквиру самопроглашене Републике Косово.

Иако је прихватањем члана 7 Француско-немачког плана ставио СПЦ омчу око врата, досадашњи поступци сведоче да се неће на томе завршити већ да ће ту омчу стезати заједно са окупационим властима у Приштини док не утихне сваки отпор.
Иступање у јавност са другачијим ставом значи свесно улажење у ризик од сурове политичке и личне одмазде. Прва мета, природно, уколико остане веран Косовском завету и устане у одбрану светиња, што значи против Александра Вучића, биће епископ рашко-призренски.

Истовремено, досадашње искуство нам показује да можемо да очекујемо агресивну кампању којом ће Александар Вучић предају светиња на Косову и Метохији представити као велику дипломатску победу над представницима окупационих власти из Приштине и изванредан добитак за СПЦ.

Остаје да се види да ли ће верни народ са Косова и Метохије уместо у Дечане и Грачаницу морати да иде у монтажне капеле-контејнере постављене у близини ГРАНИЧНИХ (не административних) прелаза.

Питањем које овде разматрамо бавио се и протојереј ставрофор Велибор Џомић, правник по струци, у раду под насловом ,,Српска православна црква у Предлогу споразума Европске уније о путу нормализације између тзв. „Косова” и Србије од 27. фебруара 2023. године”. Иако се поједини делови његовог рада могу тумачити као апологија власти, Џомић је, ипак, исправно указао на неке реалне опасности у вези са чланом 7 Француско-немачког плана.

На првом месту, тумачећи тачку 7, он упозорава да Српска  Православна  Црква  није  исправно  идентификована  и да би  начин на који је идентификована, као ,,Српска Православна Црква у Косову” (”The  Serbian Orthodox  Church  in  Kosovo”),   због  спорног  додатка  ,,у  Косову”  (”in Kosovo”), значио признање тзв. Републике Косово од стране Српске Православне Цркве.

Не можемо а да не приметимо да Александар Вучић није само предао Пећку патријаршију и Епархију рашко-призренску на милост и немилост терористима, већ је прихватањем ове формулације имао намеру да са СПЦ подели моралну, правну, историјску и сваку другу одговорност за предају Косова и Метохије и признање самопроглашене државе.

,,Неизоставно треба имати у виду да предложена формулација о ,,формализовању статуса Српске Православне Цркве у Косову” значи да би се правни положај  Српске  Православне  Цркве  на  простору  Косова  и  Метохије  искључиво регулисао  у  тзв.  правном  поретку  тзв.  Републике  Косово,  а не  у  правном  поретку Републике Србије”, пише протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

Даље, он примећује да би се ,,формализовање статуса Српске Православне Цркве у Косову” извршило путем одређених правних аката које би само заједнички припремиле ,,стране уговорнице”, а које би, после заједничке припреме, једнострано усвојили и примењивали, а касније, могуће, и једнострано мењали тзв. државни органи тзв. Републике Косово.

Овом закључку морамо да додамо и непоштовање закона од стране Албанаца, за шта имамо неограничен број примера како из ближе, тако и из даље прошлости.

Узмимо као пример став 2 члана 4 такозваног Закона о верским слободама на Косову самопроглашене Републике Косово, где се каже: „Напад на било ког верског службеника, уништење или оштећивање било којег објекта или друге имовине неке верске заједнице, као и било које активности или радње које имају за циљ да подстрекују, изазивају или подстичу верску мржњу биће кажњиви сходно важећем кривичном законику Косова.”
Да ли се овај закон поштује? Самозвани епископ Никола Џуфка је 28. новембра 2023. године, са групом људи,  провалио у цркву Светог архангела Михаила из 14. века у селу Ракитници код Подујева и преименовао је у ,,црква монсињор Фан Нолија”.  У исту цркву Никола Џуфка је поново провалио 18. маја 2025. године. Никола Џуфка никада није кажњен, напротив, уследили су бројни састанци са водећим политичким фигурама ове непризнате државе.

Према ставу 2.2 члана 7б Регистрација верских заједница тзв. Нацрта закона о измени и допуни Закона бр. 02/L-31 о верским слободама на Косову (Projektligji për ndryshimin dhe plotësimin e Ligjit nr. 02/L-31 për lirinë fetare në Kosovë) предвиђен је број од 50 чланова који су држављани самопроглашене Републике Косово за регистрацију нове верске заједнице. Наиме, важећим тзв. законом питање оснивања и регистрације нових верских заједница није адекватно регулисано.

Да подсетимо, на православни Васкрс, 20. априла 2025. године самопроглашени епископ Никола Џуфка (Peshkop Nikolla Xhufka) на Косову и Метохији, у приштинском насељу Улпијана, основао је Аутокефалну православну цркву Косова. Узимајући у обзир његове активности које је спроводио у међувремену нема никакве сумње да број од 50 чланова за упис његове верске заједнице под  наведеним називом неће представљати проблем.

Потпуно је основана сумња да ће цркве, манастири и остала имовина СПЦ на Косову и Метохији бити присвојени на сличан начин на који се то ради у Украјини са црквама, манастирима и имовином  Украјинске Православне Цркве. А то је, заправо, исто оно што је било предвиђено Законом о слободи вероисповести у Црној Гори, који је усвојен 2020. године

Наравно, да би цркве и манастири који би били одузети Српској Православној Цркви били на најбољи начин искоришћени у складу са политичким циљевима Албанаца, неопходно је регистровати поменуту Аутокефалну православну цркву Косова Николе Џуфке као верску заједницу, када горе наведени тзв. Нацрт закона буде усвојен.
Неко би могао да помисли да је члан 7б писан управо због Николе Џуфке, и по његовој мери.

,,Непотребно је напомињати да би се евентуални пријем тзв. Републике Косово у
УНЕСКО  директно  одразио  на припадност,  преименовање  и  промену  идентитета манастира  и  храмова  Српске Православне  Цркве  који  су  уписани  на  Листу  светске културне баштине УНЕСКА, као и оних храмова и манастира Српске Православне Цркве који испуњавају услове за увршћивање на Листу светске културне баштине УНЕСКА. Осим тога, Република Србија у случају пријема тзв. Републике Косово у Унеско никада више  не  би  могла  да  затражи  упис  сопствених  културних  добара  на  Листу  светске баштине  УНЕСКА,” пише Велибор Џомић али не помиње да је Александар Вучић пристао на пријем самопроглашене Републике Косово у међународне организације, а самим тим и у УНЕСКО, прихватањем члана 15 Вашингтонског споразума.

Уопште, ваља имати у виду да Џомић нигде не критикује власти из Београда, односно Александра Вучића.

Када анализира могући развој ситуације у вези са формализацијом статуса СПЦ из Џомићевог рада видимо да су, упркос неким уоченим опасностима члана 7 његова размишљања ограничена и одвојена од реалности, истргнута како из историјског тако и из ширег геополитичког контекста.

Када је реч о вербалном присвајању светиња, које претходи њиховом физичком и формалном преузимању, о томе смо опширније писали у раду под називом ,,Историографска козметика и манастирске војводе”. У истом раду смо изнели податке који указују вишевековни континуитет злочина према Цркви, тј. према свештенству, монаштву, верницима, црквама, манастирима и имовини Српске Цркве на Косову и Метохији (тачније Старој Србији, али и према Хиландару) од стране Албанаца.

Ово се мора имати у виду јер указује на то какав развој догађаја можемо очекивати када дође тренутак за формализацију статуса СПЦ у самопроглашеној Републици Косово.

Очекивање да ће доћи до дисконтинуитета у односу Албанаца према СПЦ је савршено историјски и политички неутемељено.

,,На крају, нигде се не помиње никакав степен заштите за свештенство, монаштво и верни народ Српске Православне Цркве, који су, такође, угрожени, него само за ,,места српског верског и културног наслеђа”,” примећује Велибор Џомић.

Постепена елиминација српског свештенства и монаштва би се вршила на темељу одговарајућих закона, као и одузимање самих светиња. Дакле, све ће бити спровођено путем одговарајућих закона.

Истовремено, и овом приликом подсећамо на Извештаје са распетог Косова Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 1957-1990 епископа рашко-призренског Павла. Наиме, у њима је тадашњи епископ а потоњи патријарх СПЦ Павле, између осталог, навео и читав низ примера уношења цркава и црквишта СПЦ у поседовне листове као џамија, кућа, зграда итд. О овоме смо говорили и на предавању поводом Мартовског погрома одржаном на Математичком факултету у Београду али и на предавању под називом Косовски завет, одржаном у храму Светог Марка у Ужицу.

Када је реч о делу тачке 7 где се каже да ће бити обезбеђен ,,висок ниво заштите српског верског и културног наслеђа, у складу са постојећим европским моделима”  морамо имати у виду све чињенице:

1) Не постоји релевантан европски модел у складу са којим би то било решено, и
2) Такав модел је, заправо, само Косово и Метохија, ако узмемо у обзир физичко присуство Еулекса и КФОР-а и политичко присуство саме Европске уније.

А у вези са присуством ЕУ на Косову и Метохији важно је да се подсетимо одређених чињеница, да бисмо знали да ли нам она може обезбедити ,,висок ниво заштите”.

Према званичним подацима Владе Републике Србије, ,,у периоду од јуна 1999. године до мартовског насиља 2004. године, више од 220 хиљада Срба изгнано је са Косова и Метохије, а 120 наших светиња и споменика девастирано и уништено. Погром који се до